Број 19 14
ЖУРНА Л С СТ ТУ УД ДЕ ЕН НТ ТС СК КИ И
МАРТ 2014. ЈУН 2013.
ЗВАНИЧАН ЧАСОПИС КЛУБА СТУДЕНАТА ФАКУЛТЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАУКА ЗВАНИЧАН ЧАСОПИС КЛУБА СТУДЕНАТА ФАКУЛТЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
Посетите нас и на фејсбуку: www.facebook.com/studentskizurnal
Београд, март 2014.
РЕЧ УРЕДНИЦЕ
О
вај месец је био месец одлука. Не мислим само на попуњавање гласачког листића, јер се ова одлука никада не своди само на то. На један листић убачен у кутију. Међутим, за већину он то и јесте. Из тог разлога они су 16. марта устали без обавезе. Из тог разлога остали су код куће, док су други, савеснији и свеснији, одлазили на своја бирачка места. Из тог разлога они немају право да након 16. марта негодују. За овај број „Студентског журнала” питали смо студенте шта за њих представља 16. март и да ли ће и они тог дана устати без обавезе. Такође, припремили смо приче о овогдишњем ФЕСТ фестивалу, музичком шоу бизнису у Србији, 63. Ол стар викенду и многе друге. Уживајте и до читања,
Садржај Интервју: 1. Интервју са Миодрагом Матицким Политика: 1. До следећег поскупљења вињака 2. Није важно чиме се брани, важно је шта се брани Друштво: 1. Гола Маја 2. Питање траве 3. Икс факторово звездано небо Култура: 1. Није све црно-бело Спорт: 1. Кајри Ирвинг најкориснији играч
Марта Лутовац
Импресум
• Главнa и одговорнa уредницa: Марта Лутовац • Редакција: Ана Иличковић, Ања Миловановић, Божица Луковић, Звездана Бабел, Иван Радисављевић, Катарина Рувидић, Лука Бељан, Лука Коковић, Марко Богдановић, Милош Вулић, Небојша Антонијевић, Филип Костадиновић • За издавача: Марко Деспотовић, Огњен Поповић • Дизајн и техничка припрема: Лука Коковић
3
Интервју са Миодрагом Матицким
ИНТЕРВЈУ
Књижевна критика књижевности за децу је занемарена и површна „Из разговора са децом по школама схватио сам да је помодно време Харија Потера прошлo.”
М
иодраг Матицки председник је Вукове задужбине од 2008. године. Читав радни век провео је у Институту за књижевност и уметност. Члан је удружења књижевника Србије, Књижевног одељења и Управног одбора Матице српске. Покретач је и главни и одговорни уредник годишњака „Даница” Вукове задужбине. Од 2006. године потпредседник је Националног савета за науку и технолошки развој Републике Србије. Пише песме, приповетке и романе, а објавио је осам монографија.
Статистика рађена на последњем Сајму књига у Београду показује да око 63% анкетираних учесника уопште не чита књиге. Шта је разлог томе, да ли чињеница да су људи све више окренути трећој ери писмености, а то је електронска? Све што се чини у области културе језика не сме бити брзоплето. Мора се почети од самог почетка како би се изменио владајући културолошки систем потрошачког друштва. Мора се почети од младих, корак по корак. Подразумева се да је у експанзији трећа ера писмености, електронска, да су млади деценијама навикавани на проверавање знања тестовима, на СМС поруке, на таблоиде и титлове на телевизији, да су сведени на доста скучен вокабулар. Временом, на жалост,
4
млади долазе до општих знања без икаквог истраживачког ангажмана, а које је неко униформно сложио као део електронске отворене енциклопедије.
Библиотеке користи само 5% становништва. То постаје национални проблем којем је неопходно посветити озбиљну пажњу. Ви, као председник Вукове задужбине, мислите ли да књиге чита само онај ко мора? Као председник Вукове задужбине један сам од оних који је пре више година тражио да се Задужбина у већој мери окрене не само старијој читалачкој публици, већ и младима. Оно што смо током 2013. године урадили јесте то да смо обишли четрдесетак школа и десетине градова и са нашим зборником „Даница” успели да бар мало унесемо свест колико је читање важно. Охрабрујуће је да смо видели да књиге не чита само онај ко мора, већ то раде и из задовољства. Током лета, дом Вукове задужбине, посећивали су организовано ученици појединих школа са родитељима и наставницима. Домаћини су били писци за децу и заједно смо са децом читали књиге.
Анкета коју је Библиотека града спровела показује да млади људи више од књига читају новине, и то углавном таблоиде. Упркос општој таблоидизацији има ли наде да се млади врате правим вредностима? Одговор би био да младе треба укључити у „прављење” књига. Припремам шаљиву књигу песама и занимљиво је то
да су деца та која су илустровала све те песме. Саучествовали су са мном у њиховом стварању. У оквиру „Радионице баснописаца” за ученике основних школа настале су чудесне басне младих, које су они илустровали. Књигу је приредио Слободан Станишић, један од водећих књижевника за младе. Реч је о едицији „Млади ствараоци”, која може да послужи као модел враћања младих људи правим вредностима.
Ученици у основним школама као обавезну лектиру имају Харија Потера, а не неко дело руског писца попут Толстоја или Достојевског. Мислите ли да Министарство просвете и професори морају мало више пажње да посвете томе шта основци читају, јер деца само прихватају оно што им је понуђено према плану и програму школе? Из разговора са децом по школама схватио сам да је помодно време Харија Потера прошло. Последице су евидентно штетне када је реч о нечитању аутентичних књижевних дела. До тога долази зато што је књижевна критика за децу занемарена, површна, писана без основне сврхе да младима искрено препоручи књиге. На делу су често несрећни и тврдокорни избори лектире, а млади једва и да
учествују у том избору. Међутим, охрабрујуће је то да када се погледају инвентивни школски листови, уверићемо се да постоји добар део оних који умеју да се изражавају и да јасно изнесу своје ставове и захтеве своје генерације када је реч о књизи и читању.
Више деценија посвећени сте српском језику, Србима, као и нашој усменој књижевности. Какво је стање српског језика и да ли сте као уређивач научне едиције „Библиотека усмене књижевности” успели да барем мало скренете пажњу на значај нашег језика у свакодневном животу? Често сам се питао због чега је језик толико важан и због чега је српски језик увек толико оспораван. Већ више од две деценије у сарадњи са Матицом српском и Институтом за књижевност и уметност остварујем пројекат „Библиотека усмене књижевности”. Реч је о часописима народних умотворина са којима су значајно употпуњена сабрана усмена дела српског народа и приступачније је начињена основа народног књижевног језика.
Звездана БАБЕЛ
5
ПОЛИТИКА
Не рачунајте на студенте!
До следећег поскупљења вињака Уставом Републике Србије из 1990. године уведен је вишепартијски изборни систем. Двадесетдвогодишњи развој критичког мишљења које је на нама најразумнији начин започео Багериста Џо, резул-тирало је да на парламентарне изборе одржане 2012. године не изађе 42, 2% гласача. Ако том броју додамо још 0,07% листића који нису убачени у кутију (?) и 4,37% неважећих, долазимо до податка да је 46,64% Срба, Српкиња и Српчади (18+) тог Ђурђевдана гласало за јагњетину и бајадере.
Т
олика количина апатије, по мишљењу студента продекана Факултета политичких наука Милоша Николића, долази од тога да млади немају јасно формиран став. „Опште прихваћено мишљење је да један глас не може ништа променити. Чињеница је и да се људи осећају обмануто после сваких избора. То се дешава услед недостатка конструктивне критике политичара, односно неспособности да се запаженом проблему понуди одржива алтернатива. Сви критикују, нико се не лати проблема.“ Николић наглашава и проблем секундарне социјализације. „ Први директан контакт младих са политиком требао би да буде предмет који се добија у четвртој години средње школе, а то је Устав и право грађана. Предмету се углавном приступа млако и без јасне представе о важности.“ На запажање да корача линијом мањег отпора окривљујући школство, Николић говори и о социјалним агенсима: „Природно урођена особина људског бића је лењост. Без јасних системских оквира, у окружењу потпуне слободе, рађа се анархија. Један конкретан и актуелан пример је рок важења предиспитних обавеза. Универзитет препушта аутономију факултетима, а факултети је препуштају професорима. Кад се све сабере, свако ради ко шта хоће.” Он такође сматра да ће млади најпре да заволе оног лидера који је вољан да руши ауторитете, јер се у тим годинама и они сами сусрећу са озбиљнијим
6
ауторитетима. „Стекао сам утисак да су радикалне промене нешто што највише привлачи младе: Ко у младости није био револуционар, тај нема срца, ко је револуционар у старости тај нема мозга, говорио је Черчил.” Са друге стране, студенти природних наука не прихватају компромисе. Они радикално бирају „бели листић“. „Избори коштају две милијарде динара, а вежбе на факултетима се не одржавају, јер нема пара за њихову реализацију“, одјекују студентском мензом речи Н.С. , док му се парче шницле распознаје испод образа. „Затворили су Дринк стор, ВИЊАК ЈЕ ПОСКУПЕО! (група студената за суседним столом видно одобрава ову констатацију, а неко добацује да су и школарине повећали) Па, добро, и то. И зашто бих ја изашао да гласам? За кога бих гласао? За Београд на води? Па да ми заблиста највећа џамија у Југоисточној Европи на обали која је 500 година брањена управо од џамија? Не, нећу ићи гласам.” Скренувши им пажњу да се излажење на изборе такође карактерише као вид гласања, и то за владајућу партују, ону која је на власти, назвали су ме „балавцем, балавим са три положена испита“ (иако сам ја дала четири). Тако сам се нашла у главном архиваторском одељењу. И не само ја, већ целокупна српска младеж. Сви смо ми један политички Бошкић, провоциран,
убеђиван, али на крају увек изигран. Бошкић ће се жалити на све, али никада неће предузети нешто. Он зна „због чега нећемо никад отићи у Европу“, али он опет неће ништа урадити по том питању. Ако главно архиваторско одељење питате зашто се млади не одазивају на изборе, рећи ће вам: „Све младе треба ставити у воз који их је донео и протерати у Канаду.” Опште је познато да су људи лоши. Студенти су свакако најлошији, ако се уопште могу сврстати међу људе. Да нечему вреде, не би јурили за том дипломом, већ би нешто заиста радили (председавали овом државом). Не рачунајте на студенте. Бар не до следећег поскупљења вињака. За остале проблеме, студенти ће сигурно прибећи јединој прихватљивој алтернативи: протестима и бојкотовањем вежби и предавања. Да багере нисмо заменили интернетом, Пујо Шотка би до сада Скупштину Србије сравнио са земљом.
Катарина РУВИДИЋ
7
Није важно чиме се брани, важно је шта се брани
ПОЛИТИКА
Хероји једне малене државе, који су летели у ваздух у покушају да пруже, више трачак наде за нас што смо стрепели, него отпор великим силама, јунаци који су газећи по земљи својих предака бранили част Југославије. Хвала им.
П
етнаест година је брзо прошло, али нажалост, као да је брзо прошло и сећање на хероје неба - сто хиљада војника који су бранили Србију тих седамдесет и осам дана, и све оне који су се нашли на погрешном месту у погрешно време. За нас који смо тад били шестогодишњи клинци, данас је то период кога се сећамо, као да је било јуче. Били смо мали и нисмо тачно знали шта се то догађа око нас. Знали смо да је рат, да нека тамо НАТО сила баца бомбе на нас, и да негде доле на југу наши другари не могу да се играју. Како је време пролазило, ми смо одрастали и коцкице су нам се постепено слагале - чинови једне велике драме која је трајала седамдесет и осам дана. Сазнали смо због чега смо остављали лопте на сред школског терена, зашто нас је уместо успаванке и цртаног филма у кревет пратила чувена „шизела”, зашто је мами и тати сваки пут на звук „смиреле” бежао стидљив осмех. Неко време смо посећивали склоништа. Нама деци је било занимљиво, а наши родитељи трудећи се прикривали страх од нас - али знали смо да нешто није у реду, осећало се у ваздуху. Играчке су падале са полица, улице су биле празне, небо је било црвено, мостови су нестајали, зграде су падале, возови, болнице, школе - али имали смо ко да нас брани. Било их је мало, али су се борили за нас. Сто хиљада војника и храбра војна ескадрила. Наша авио-флота бројала је само четрнаест ловачких авиона - чувених МиГова 29, који су били неремонтовани, у полуисправном стању, способни за летење, али не и за борбу у ваздуху. Инфериорност наших одбрамбених снага није спречила да они полете. Била је то борба машина и људи. Њихова храброст је нешто на чему би требало да им позавидимо и да је се сетимо сваки пут кад се нађемо пред „немогућим циљем”. Они су били ти, који су бранили част наше мале земље током НАТО агресије, те 1999. године.
8
Вођени идејом да се не дозволи да покоре нашу земљу, да нас освоје. Није важно чиме се брани, важно је шта се брани. Од четрнаест иоле функционалних МиГова 29 - једанаест се винуло у ваздух, где је шест оборено, а осталих пет уништено на земљи. Два пилота су погинула у борби - Зоран Радосављевић, најмлађи мајор српске авијације и командант 204 авијацијског
пука Миленко Павловић. Потпуковник Живота Ђурић се придружио саборцима на небу, бранећи светињу коју су чували за будућност народа. Узлетели су и борили се за једно чистије поднебесје, у коме нација, вера, јунаштво и жртва имају смисао. Постхумно су одликовани Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Златним летачким знаком. Међутим, нису сви имали те привилегије. Нечија крила нису добила одликовања. Снови и осећај слободе на небу су Слободана Перића, Иљу Аризанова, Небојшу Николића и остале јунаке водили у позив пилота, а снага и чојство их означиле као звезде нашег неба, симболе надања и веру у боље сутра. Пилоти на небу, војска на југу и по целој земљи, а ми седимо у кућама и непрестано ишчекујемо обавештење државног врха да је тортура агресора готова. Након седамдесет и осам дана константног бомбардовања војних, али и цивилних мета, 6. јуна 1999. године потписан је Кумановски споразум, а дан касније усвојена је резолуција 1244. У држави је владала атмосфера Пирове победе - јер је тада изгубљено нешто што је и даље наше. Домовина је тамо где је срце, а срце је наше веће од сваког поступка који је уследио непосредно пред тај чувени 24. март. Сваки наш потез је доказао да у Србији живе људи, а не машине које само извршавају наредбе. За САД, Белгију, Данску, Француску, Немачку, Италију, Уједињено Краљевство, Норвешку, Холандију, Шпанију, Португал и Турску били смо само циљеви, а другима смо доказали да чувени „срспки инат” може да уједини и да се не предаје тако лако. За све моје другаре, за њихове маме, тате, баке, деке, за Милицу, за Зорана, за Миленка - за све жртве те немиле 1999. године - Хвала вам, нећемо вас заборавити. Поносни смо на вас.
Ана ИЛИЧКОВИЋ
9
ДРУШТВО
Б
Гола Маја
еоград је један погани старац. Његова блудна, прљава уста су Трг Републике. Вазда присутно комешање, смрадови хиљаде душа која свака зуји својим послом, рој мува које сунчају крила на пролеће и лети, а подвију их под задњице на јесен и зиму, када се сместе у кафиће на Тргу. Локали су сваковрсни: за алт тинејџере и њихове језиве тридесетогодишње фанове, близу је Маршал; за парове који се у првих месец дана везе претварају да их занимају детињи доживљаји оног другог, Аурелио је сасвим коректан; за студенте филозофије - Озна. Некатегоризовани се сместе у осталих пет/шест кафића или залутају у неки од поменутих. Илегала је, нажалост, затворена. Жалимо је због приступачних цена, удобности и клош- романтизма у атмосфери, никако због естетске (не)пријемчивости, чији су незаобилазни део били наркомани, клошари, гајбе и плинске боце уместо намештаја и немогуће штрокави јастуци. Његова адекватна замена је чувени Студењак, али зими је пуст. Док се кафе испијају, ситни животи троше као сапун (приметимо да није много остало тек када се овај наш упадљиво истањи, а други није при руци), приче испредају и заборављају, као што је Пенелопа дању ткала, а ноћу парала, на супротним крајевима Трга обитавају два необична становника. Тачније, леш једног тупо зури у путени живот
10
другог. Један другом не сметају, али њихов имагинарни однос криве, фетишизују и користе за себичне потребе разни олоши.
Народни музеј - онај беживотни, што већ дуго ћутећи посматра свет како цури. Затворен је више од десет година. За обнову нема пара, воље, иницијативе, жеље, а ни потребе вечерало се и сувише на рачун његове обнове од стране сваке власти, изређали су се украваћени злочинци као морнари на лучкој проститутки. Ваљда су се наситили више. Нека стоји запуштена зграда, окићена зарђалим скелама довољно дуго да помислимо да би се танка илузија београдске културе срушила када би се склониле инсталације испод којих се
пролазници и голубови крију од кише, по којој припити металци уринирају од како знам за себе. Можда су и музејско благо продали. Уз дејтонке, Народни музеј је највећи светски споменик деградације ове државе. Нека опомињу сваког дана, нека се туристи питају. Ипак, не лијте крокодилске сузе, незаинтересовани квазиинтелектуалци! Стотинак метара даље налази се прави кривац за пропаст музеја, старлете, Аркана, деведесете, пропали систем вредности, убиство Зорана, опсаду Троје, губитак Косова - „Романса”! Срамота за наш дивни град! Нека играју око шипке у своја четири зи...а не, чекај, па све се и одвија далеко од очију јавности, која не мора да гледа ако не жели. Као било где у развијеном свету, коме толико желимо да се приближимо. Клуб „Романса” постоји већ годину дана, регистрован је у Агенцији за привредне регистре и има све дозволе неопходне за рад. Истина, на клуб је незаконито постављена упадљива реклама па су наложили уклањање поменутих реклама и наплатили казну. Поштено. Међутим, толики стриптиз клуб није ник´о преко ноћи у срцу града, а власти се за јавни морал волшебно интересују баш пред изборе. Да смо и заслужили овако труло и јефтино подмићивање показују анкете спроведене у вези са клубом. Пре свега, велики број грађана није ни знао да ту постоји стриптиз клуб док им анкетари нису показали. Када су сазнали, закукали су да се сачува дечија наивност и невиност - вероватно исте оне деце која ноћу пијана урличу по улицама и злостављају вршњаке по школи и фејсбуку. Ноћни клуб ради од десет увече до пет ујутру и тада и светли реклама. Ако сте спремни да пустите децу да у то време дивљају по граду, знајте да она одавно знају шта је стриптиз, па и много више од тога. Сем тога, ако неко ко свакога дана ту пролази док иде на посао није приметио стриптиз клуб, што би деца обраћала пажњу? С друге стране, посматрање плеса око шипке искључиво као дела проституције је присутно само међу примитивцима. Постоји велики број клубова у свету и код нас у којима се „poole dance” тренира као било који други спорт. У питању је захтеван, опасан и прелеп спорт између плеса и акробатике. Модрице, падови са шипке, уганућа и преломи су саставни део тренинга. Добра кондиција је неопходна уз снагу, издржљивост и смелост. Ово су вероватно разлози који су допринели да Олимпијски комитет размотри предлог да се „poole dance” уведе као једна од олимпијских дисциплина. Такође, невероватно је да се лажни моралисти згражавају над нагим женским телом када нас оно у много неукуснијим варијантама вреба са насловница таблоида, које деца и те како загледају када вам иду по цигарете на трафику. И шта сад? Немамо голе жене, немамо Народни музеј, немамо Илегалу, а могли смо имати све. После факса с друштвом у Илегалу, поподне музеј, увече стриптиз, викендом млађу браћу и сестре у позориште. Све то заједно могуће је конзумирати, не и исфинансирати. Нека то буде тема неке друге јадиковке.
Ања МИЛОВАНОВИЋ
Легализовати или не?
Питање траве Добит коју је држава Колорадо остварила убрзо након легализовања, покреће питање да ли је то пример који ће следити и друге државе или ће конзервативни став наставити да буде доминантан?
Л
егализација марихуане донела је Колораду око два милиона зараде од пореза у јануару. Порески извештај каже да је продато „рекреативне дроге” у вредности од четрнаест милиона долара. Друге државе помно прате ситуацију у Колораду који има прво потпуно законски регулисано тржиште марихуане. Употреба канабиса у медицинске сврхе већ је легализована у деветнаест америчких држава, а у многим од тих држава употреба канабиса у сврхе забаве није сматрана као кривично дело. Држава Вашингтон се припрема да ове године легализује продају марихуане. Холандија, која такође дозвољава продају, забрањује узгајање и дистрибуирање, док је уругвајски програм у повоју. Председник Уругваја Хосе Мухика предложен је за Нобелову награду за мир од стране холандског института као и активиста Латиноамеричке коалиције канабиса и
11
удружење узгајивача Уругваја, јер је недавно потписао закон о легализацији производње и продаје марихуане у тој земљи. Гласачи у Колораду су одобрили таксе прошле године и планирано је да првих четрдесет милиона од акциза буду искоришћени за градњу школа. Поново се намеће питање зашто друге државе, како у Америци, тако и у остатку света, не прихвате легализацију као начин поспешивања привреде. Закон не успева да сузбије коришћење и дистрибуцију супстанце, па зашто је онда не би ставио под сопствену контролу? Пример Колорада показује да је корист вишеструка. Чешка је такође започела декриминализацију дрога, укључујући и марихуану. Мада је продаја забрањена, узгајање за личне потребе је дозвољено. Са индустријске стране, позитивна одлика биљке је њен брз раст. Холандија је легализацијом унапредила туристичку понуду, али је негативан ефекат те врсте туризма навео државнике да сузбију продају туристима. Они су незадовољни атмосфером која се ствара због посетилаца, чији је једини разлог доласка управо марихуана. Ипак, она је и даље велики извор прихода, нарочито у Амстердаму чији су „кофи шопови” и даље отворени за странце. У многим градовима је на снази забрана за туристе, а власници „кофи шопова” се оглушују о њу. У Мастрихту, градићу близу границе са Белгијом, су применили забрану, иако су годишње имали око милион и по посетилаца. Међутим, грађани се жале да се на улицама појавио велики број дилера, који стварају лошу слику о граду.
12
Честа су поређења марихуане и алкохола који је такође био криминализован, што се догодило недуго после забране канабиса. Међутим, прохибиција је превазиђена и пиће се вратило у продавнице. Иако је штетност и стопа смртности код алкохола далеко већа, он се посматра као „мање зло” и неометано се дистрибуира. Контролисана продаја марихуане омогућава и заштиту потрошача, посебно деце. Дилери продају свима, док се нпр. алкохол и цигарете у продавницама продају само пунолетним особама. Премда су лековита својства канабиса доказана, та чињеница се углавном занемарује. Проблем са легализацијом у медицинске сврхе је што она може да доведе до злоупотребе. Чини се да је само питање времена када ће марихуана бити опште прихваћена и легална, али је важно да се сви кораци на том путу изведу пажљиво. Треба размотрити све предности и мане овог поступка и онда одлучити на који начин ће то бити урађено. Главна ставка је питање контроле. Уколико она буде спроведена на прави начин нема сумње да заједница може имати добит од легализације. Свако друштво би, ипак, требало да дође до нивоа на ком би било способно да се носи са свим захтевима оваквог подухвата. Ако ствари попут корупције, здравственог система и сиве економије не буду доведене у ред, још дуго ће се на глобалном плану све сводити на до сада урађено у земљама о којима смо говорили.
Марко БОГДАНОВИЋ
ПОЛИТИКА
Икс факторово звездано небо
Ружна страна шоу-бизниса и његове мутације у Србији
Из угла Веселог Већ неколико година имамо привилегију да на домаћим телевизијама пратимо такмичења у певању и упоређивању талената. Сећамо се чувеног дечачића од дванаест година који још није мутирао, како је изведбом баладе Елтона Џона расплакао публику и гледаоце. Жири је са вилицама до пода и са сузама у очима гледао у овог голобрадог дечака (који, узгред, живи само са старамајком и тројицом гладне браће у кући на крају села иза Неготина) пуног потенцијала и замишља га како уз помоћ врхунских музичара и продуцената снима албум, који ће ући у анале домаће музике. Како да не. Заправо, дрвосеча маскиран у Деда Мраза звани Мили који у овом дечаку види коку која носи златна јаја, већ замишља ЦД Милиграм 24 (24. по реду, а и 24 сата ће се пуштати на Радио ЈАТ) и туру по Закинтосу и Паралији уз агенцију Рапсоди. У очима му сијају долари. Владо Георгијев још није устао са пода на који је од смеха пао са столице пре две емисије. Тада је припадник ромске националности извео своју верзију неког Брегиног или Бебековог стогодишњег хита, па се популарни Барба нашао савладаним од смеха. Лена Ковачевић (Знате је, то је она плава девојка која пева „досад невиђену мешавину ЏЕЗА, попа и фолка”) нелагодно гледа у правцу пода. Тасовац је збрисао у Владу Србије. Срећом по публику, због које, је л’ да, шоу и постоји, на сцену упаде Траволта, чувени молер из Борче, јер је хтео још једном да отпева „Кафу ми, драга, испеци”. Владо, који се пропео на колена, поново пада на под грчевито држећи се за стомак. Публика пада у транас, а гледаоци крај малих екрана доживљавају карактеристични српски осећај „овај је већа будала од мене, требало би да му се смејем”. Од појаве Фахрете Јахић почео је да се негује приступ музици који је одаљава од просечног човека. Не можеш да се бавиш музиком осим ако немаш завршену барем средњу музичку школу за виолончело (сетимо се чувене сцене са Белим из филма „Ми нисмо анђели 3”) и ако то знање ниси уновчио код Салета Поповића, а у последње време и код Милија или Кикија Лесендрића (чувених музичара са још чувенијим свиркама на Лефкади).
Лепо је што волиш музику (металике из Студентског парка су само обично вриштање), дакле, пријави се за неки „Талент шоу” ако си паметан.
Тебе ћу да сачувам за следећи круг, много си смешан! Који сам цар!
Лепо је што волиш музику (металике из Студентског парка су само обично вриштање), дакле, пријави се за неки „Талент шоу” ако си паметан. Нажалост, за такве емисије може да се пријави свако, од Борчанца Траволте преко профеора математике до теткице Драгице. Наравно, у емисији ће бити приказани, погађате Траволта и теткица, али не и професор. Овакве емисије негују културу ниских побуда, људских несрећа и примитивизма, као и ријалити емисије. Дакле, наш Траволта врло вероватно није свестан својих недостатака, али ће бити пуштен на ТВ-у одмах после дневника Јавног сервиса, јер је тада цела породица окупљена у дневној соби. Гледалац ће мозак пребацити на „има горег и од мене” начин размишљања, што ће му подићи его, и ето гледаности. Гледаност вуче рекламе, рекламе доносе новац. Круг је затворен. Међу свим тим људима, Мили ће ишчупати неког младића или девојку и од њега/ње направити своју следећу Милиграм звезду. Њихов хит ће се у београдским клубовима пушати после поноћи, на Пинк Мјузику од свитања до сумрака (и од сумрака до свитања), а у плејерима људи забрињавајуће често. Неко ће рећи да су укуси различити, да о њима не треба
13
расправљати. По речима професора Филозофског факултета Сретена Петровића, зна се шта је укус, а шта неукус и о томе не треба расправљати. Дакле, тиме што ћеш слушати, на пример, Битлсе, нећеш постати паметнији, али хоћеш културнији. Што је прилично корисна ствар. На страну ова нуспојава глобализма (мач са две оштрице, зар не?), социолошки проблем који може настати од овога допринеће метастази коју је створио Твитер. Глазура и спојни сјај личности напумпаваће се, а прасак који ће на крају уследити биће спектакуларан. Научићемо на тежи начин да је прасак болан. Ако нисте члан странке, ваљда вам је јасно да до успеха нема пречица, већ се нешто може постићи једино трудом и радом. Шта се десило са скупљањем новца за појачало или нове жице, са пробама по распаднутим студијима у БИГЗ-у, са пробијањем од дна до врха?
Из угла Дебелог При крају смо једне епопеје шоу програма. Идеја: ај’ да видимо, можда и на овом брдовитом Балкану постоји неко ко може да се прода по некој цени, а ако ништа друго, народ ће да гледа, да се мало одмори од својих мука - још су у Риму користили израз „хлеба и игара”, а још ако неко ту зна и да пева, ето ти га дупли заокрет фабуле. Добро, можда претерујем, све је то много лепше увијено, али је у принципу то то. Одлично је све то, само свака наша акција има и своју реакцију (уколико вам је ово познато, али се не сећате најбоље о чему причам, прелистајте књигу из физике и наћи ћете под именом „Трећи Њутнов закон”), односно последице, па тако и када неком сељаку из Јужне Америке пукне „трпка”, па објави штрајк на плантажи кафе, сутрадан можеш да обиграш педесет кафића па и даље нећеш моћи да попијеш кафу као човек. Те последице ми се чине круцијалним у овој причи о шоу програмима типа „Мењам жену”, „Велики Брат”, „Икс Фактор”, „Звезде Гранда”, идр. Парола којом се треба водити у оваквим питањима се сигурно може парафразирати овако: на седам милиона људи, у Србији их има највише са села, те је логично да ћемо им дати њима најближу музику, односно покрићемо највећи проценат људи, а и у градовима људи то воле да слушају.
Траволта, чувени молер из Борче Греде
14
Ово је разумна логика, материјалистичка, али је у реду, има покриће што би се рекло, а и колики год да си металац и даље те пукну емоције када чујеш „Миљацку” од Халида Бешлића. Ипак, после свих оних рифова тешког метала ваља некада мало променити, ако ни због чега другог, онда против урока. Не би ово био проблем да се након већ виђених „Звезди Гранда”, које су, у принципу, дословце преписали овај концепт, није појавио „Икс Фактор”. Концепт у почетку и није звучао лоше - тражи се звезда, односно не неко ко дивно пева, већ неко ко је сам по себи суперстар, неко ко и поред талента има управо тај „Икс Фактор”. Вратимо се мало на Хербера Маркузеа који је наводио да ће корпоративизам и индустријализација ући на мала врата у уметност. Човек није члан фамилије Тарабића, а није ни Нострадамус, али му је поента видљива, чак и најплићим умовима. Уколико се неко, ипак, не бави толико музиком или пак филмом, довољно му је да окрене МТВ и да одслуша петнаест минута, до пола сата и чуће углавном једну те исту музику упаковану у десет, тек за нијансу, различитих одела. О индустријализацији филма је довољно рећи да у врх главе три фирме послују у свету филма, а на листи најбољих филмова из претходне три године налазе се у 90% случајева само блокбастери. Икс фактор је донео ново поимање таквог типа шоуа. Раније смо имали концепт тражења истинских талената и људи који су вредни нечијег труда око њихове музичке каријере, док сада видимо концепт у коме је битна харизма скоро, ако не и више, колико и таленат. Да би ствар била тужнија у програм се уплиће читава социо-породична сфера, па тако у америчком Икс фактору наилазимо на девојчицу Беатрису, која почиње да улази у пубертет и поред свог, стварно видљивог талента, она често плаче и јако је нервозна на пробама, да би се тек након неког времена коцкице склопиле и да би се прича употпунила са тиме да она има две мајке и да ниједна није запослена. На граници су са бедом и једини излаз виде у њеној музичкој каријери - подсећа мало на израбљивање деце у викторијанској Британији, али није на нама да судимо, мора да се зна ко је у овој једначини тата, односно ко је паметнији и ко је кога бомбардовао. Оно што још више погађа јесте чињеница да су и у кудикамо „затворенијим” емисијама, попут „Звезда Гранда” (под затвореном се сматра да је емисија претежно базирана на једној врсти музике) је могло да се деси да Ацу Лукаса или Зорицу Брунцлик неко купи са „Морнаром” од Ју групе или „Јеленеом” од Болера. Можда те песме жанровски и не могу да се сврстају у рокенрол, али су дефинитивно на дијаметрално супротном крају жанровсе поделе од музике која се у таквој емисији форсира. Управо је тај тренутак заборављен у Икс Фактору. Гледано кроз призму основног постулата емисије „дођи да те продамо”, искључују се други жанровски скупови осим оних који тренутно владају светском музиком, што можемо видети на сликовитијем примеру: Разговор 1- „Дивно певаш цурице, само скини те металике са мајице и те пирсинге са обрва па дођи да се договоримо”. Разговор 2- „Е дечко, мани се ти Кебе, ево боље узми да преслушаш нови албум Лил Вејна, видим да си црн у души мај хоуми“.
Опет сам можда прешао у хиперболу, али да сам друкчије објаснио нико не би схватио поенту. Музика је постала пропратни материјал особе која је рођена да буде суперстар, звезда, да је сви обожавају, да јој се диве и да са привидно смиреним лицима гледају у њене друштвене мреже и чекају нову слику или објаву. Оно што је такође последица, мада је кудикамо бенигнија, је то да људи полако губе веру у те шоу програме. Они који би можда заиста требало да буду певачи, глумци, водитељи, а не касирке, земљорадници или радници на скели, се окрећу идеји да можда немају толико самопоуздања и харизме да би имали тај фамозни „икс фактор”, па сами себе покушавају да сврстају у круг оних који су „просечни” (а можда је то и основна идеја овакве емисије?) Можда би овде требало допунити Маркузеа тиме да ће се до краја века певати само и искључиво на плејбек, јер они који знају да певају, немају тај став звезде, оно „нешто” што их издваја од осталих, а они који су рођени за бину, ипак, такав таленат не поседују. Не може све да се има, те би се они тако узајамно помагали, такорећи симбиотички. А можда је ипак просек одговор?
Иван РАДИСАВЉЕВИЋ / Филип КОСТАДИНАДИНОВИЋ
Није све црно-бело
КУЛТУРА
Најзначајнији филмови овогодишњег ФЕСТ-а
Београдски Међународни фестивал филма ФЕСТ , под слоганом „Није све црно бело”, и ове године је успешно реализован на неколико локација у главном граду. Поред главног програма, при којем су приказани сви актуелни филмови најзначајнијих редитеља данашњице, публика је могла да погледа и остварења у оквиру других програмских целина. „Европа” је категорија филмова који спадају у европску кинематографију, дакле остварења европских стваралаца. У питању су најновији француски, немачки, шпански, холандски, чешки, словачки и други филмови, које домаћа публика може да погледа готово само на ФЕСТ-у, јер често даље биоскопске пројекције изостају. Слична овој, „Европа ван Европе” је програмска целина у којој су приказани филмови из земаља ван Европске уније, али који по свом стилу и тематици припадају европској кинематографији. Овога пута публика је могла да погледа остварења из Грузије, Израела, Азербејџана. Најновији холивудски филмски хитови могли су се погледати при програму „Холивуд”. Ове године, то је био најновији филм браће Коена „У глави Луина Дејвиса”, који говори о младом фолк певачу који се бори да опстане на њујоршкој музичкој сцени шездесетих година. Затим, ту је и један од последњих филмова Џејмса Гандолфинија „Све смо
рекли”, и нови филм Роберта Редфорда „Све је изгубљено”. Коначно, ту је „Август у округу Осејџ”, остварење за које је велика Мерил Стрип рекордни 18. пут номинована за Оскара. У овој категорији посебно се издвојио потпуно нетипичан холивудски филм „Она”, у режији Спајка Јонзеа. Јонзе је од раније познат филмском свету по својим чудним, несвакидашњим филмовима попут култне комедије „Бити Џон Малкович”. За свој последњи сценарио и филм „Она” освојио је и Оскара. „Она” је бескрајно забавна комедија о човеку који се заљубљује у свој компјутерски оперативни систем. Теодор Томбли, чији лик нам бриљантно предстaвља Јоакин Финикс, је усамљен човек који и даље не може да преболи своју бившу девојку. Стога утеху проналази у интерактивном оперативном систему, који му се чини као једини с ким може да разговара. Али, овај систем не уме само да слуша, већ и сам почиње да развија своја осећања. Ова прича, колико год апсурдно звучала, заправо је дубоко и помало застрашујуће преиспитивање односа човека и вештачке интелигенције, и развоја до којег би технологија могла доћи. Она већ и сада има велики утицај на наше животе, а у будућности ће се таква зависност човека од ‘виртуелног’ само још више повећати, док не достигне један готово апстрактан, метафизички ниво - како у овом филму предвиђа Јонзе. „Панорама светског филма” је категорија у којој је, као што и сам назив говори, публика имала прилику да се сусретне са филмовима сниманим широм планете – од Мексика, Чилеа, Кубе, Катара до Ирана. Ту су се могла погледати и узбудљива кинеска и јапанска остварења - акција „Слепи детектив” и драма „Устајала вода” - која увек обрадују публику наклоњену специфичној, помало неоткривеној, али пре свега другачијој азијској кинематографији. Ове године, на ФЕСТ-у имали смо и посебне две програмске целине „Фокус: Русија” и „Фокус: Скандинавија”, у оквиру којих су приказивани филмови специјално из ових делова света. Руска кинематографија ове године понудила
15
је публици, између осталог, два спектакуларна остварења - „Метро” и „Стаљинград”. „Метро” је први руски филм катастрофе у последњих двадесет и пет година, и казује нам драматичну причу о пукотини која се појављује у подземљу Москве и прети да угрози читав град. „Стаљинград” је типичан блокбастер – раскошан филм, доступан и у 3Д формату, који прати причу двоје љубавника за време велике историјске битке, једне од најзначајнијих у Другом светском рату. Што се скандинавских филмова тиче, већ дуго у филмском свету изузетно се цени такозвани „нордијски ноир” – тачније, трилери који долазе из земаља севера. Све је почело са већ чувеном „Миленијум” триологиом, а наставило се и на малим екранима уз гледане серије „Мост” и „Убиство”. Нордијски трилери били су присутни и на ФЕСТ-у, и то остварења „Затворени случајеви”, „Отмица” и „Пионир”. И најзад, „Главни програм”, програмска целина у оквиру које сваке године гледамо филмове о којима се увек највише прича, који привлаче највише интересовања и често се уписују у историју кинематографије као најзначајнија ремекдела. Ове године, ФЕСТ-ов главни програм и те како је обиловао узбудљивим остварењима. Пре свега, публика је могла да погледа овогодишњег добитника Оскара, филм „12 година ропства” Стива Меквина. Меквин је ирски режисер који има специфичан приступ филму, који се препознаје у његовим ранијим филмовима „Глад” и „Стид”. Но, овога пута чини се да је мало одступио од свог стила и више се прилагодио самој причи – с добрим разлогом. Oвај филм jе просто лектира – са оном причом коју би требало сви да чују. То је мучна и болна судбина једног човека који је „грешком” продат у робље и слика, не тако давног времена, у којима је један део људи чврсто веровао да, на основу ничега другог до боје коже, има сво право да господари и поступа како жели с људима чија је кожа другачија. Филм нам заиста пружa целовиту слику таквог, патријархалног друштва у коме су људи бескрајно патили – и робови, на основу боје коже, и жене, на основу пола – што Меквин суптилно приказује односом једног од робовласника и његове супруге белкиње коју он једнако третира као своју имовину. Глумачка екипа такође је одлична, од Бред Пита до новоотркивене, одличне Лупите Њонг’о, награђене и Оскаром за споредну женску улогу. Номиновани за Оскара из ове категорије били су и филмови „Небраска” , прича о оцу и сину коју режира чувени Александар Пејн и „Филомена”, прича о жени која тражи своје дете са легендарном Џуди Денч. Близу златне статуе био је и филм „Пословни клуб Далас”, одлична драма са глумачким двојцем Метју Меконахијем и Џаредом Летом у главним улогама. Изведба коју нам они доносе у овој причи о појави сиде и борби за здравије лекове којима се третира ова смртоносна болест, је заиста невероватна. Меконахи, који се ранијим улогама и није претерано прославио, сада нам показује свој пун таленат и своју одличну глумачку трансформацију, која му доноси Оскара. Оскара узима и Џаред Лет, који такође потпуно убедљиво слика свој лик трансексуалца. ФЕСТ је публици омогућио да ове године погледа и
остварење које је награђено Оскаром за најбољи страни филм – изузетним италијанским ремек-делом „Велика лепота”. Критичари су одмах искуство гледања овог филма упоредили са великим делима Фелинија попут „Слатког живота” или „Осам и по” - и то с потпуним правом – јер прича коју нам доноси режисер Пауло Сорентино води нас у један фелинијевски, чаробан Рим, и то из угла Ђепа Гамбарделе, новинара који се у својим шездесетим осврће на свој буран живот у италијанској престоници. Културна, политичка, црквена елита града прожима се док кроз његову поетичну панораму откривамо најраскошније палате и најдивље журке које су Ђепова свакодневница. Неумерена декаденција и материјализам, приказани на начин достојан Оскара Вајлда, прождиру овог човека који у томе више не проналази смисао и који се полако губи у таквом празнилу – док му се истовремено открива пуна интензивност сваког малог тренутка живота, који нас изнова упознаје са једноставном лепотом голог живљења. Рејф Фајнс изненадио је и обрадовао београдску публику појавивши се на пројекцији свог новог режисерског подухвата – а то је филм „Невидљива жена”, који казује причу о Дикенску и жени с којом је одржавао потајно романсу читавог живота. Фајнс је и звезда новог филма Веса Андерсона „Гранд Будапест хотел”. „Гранд Будапест хотел” је генијална комедија са завидном филмском екипом – поред Фајнса, ту су и Адријан Броди, Бил Мареј, Едвард Нортон, Вилијам Дефо, Тилда Свинтон, идр. Са спектакуларном сценографијом, налик на оној у филмовима Лука Бесона, упечатљивим ликовима и необичним хумором, филм је бескрајно забаван. Сама радња се одвија непосредно пре Другог светског рата и на неки начин је омаж једном давно прохујалом времену и духу Европе. Главни програм ФЕСТ-а донео нам је и екранизације романа „Крадљивица књига” Маркуса Цузака и бајке „Лепотица и звер” са Винсентом Каселом у главној улози. Публика је ове године жељно ишчекивала да погледа нове филмове великих имена попут Вуди Алена („Несрећна Јасмин”), Романа Поланског („Венера у крзну”) и Терија Гилијама („Нулта теорема”). Ту је и култни Џармуш, који је овога пута храбро одлучио да се позабави тематиком вампира, већ доста исцрпљеном на филму. Но, његови вампирски љубавници су, као што се и очекивало, знатно другачији него они из „Сумрака” и сам филм бави се много озбиљнијим темама од тинејџерске заљубљености. Овогодишњи ФЕСТ зачинио је контраверзни Ларс фон Трир, „персона нон грата” канског фестивала, и његов последњи шокантни филм „Нимфоманка”, за чију су пројекцију карте муњевито распродате. Експлицитне сцене секса и још експлицитнија прича, направили су велику фаму, но на публици остаје да процени вреди ли овај филм ичему или је још једно празно остварење које се водило мотом да се „секс продаје”, као и да ли је овога пута Фон Трир прешао границу. Све у свему, ФЕСТ 2014. донео нам је квалитетан, богат програм, што постаје добро устаљена традиција овог значајног филмског догађаја, коме се унапред радују сви они који истински воле и цене филмску уметност.
Божица ЛУКОВИЋ
16
63. издање НБА Ол – стар викенда
СПОРТ
Кајри Ирвинг најкориснији играч Годишњи НБА циркус, ове године одржан у Њу Орлинсу, показао је да је овај викенд битан не само због кошарке, већ и због забављача који га красе. завршетку последње препреке. Ове године су учествовали већ поменути плеј Портланда Дејмијен Лилард, новајлија Филаделфије Мајкл Картер Вилијамс, бек Орланда Виктор Оладипо, крило Торонта Демар Дероузен, Грк из Милвокија Јанис Антетокунмпо, руки Јуте Треј Бурк, и млади бекови Оклахоме, односно Финикса, Реџи Џексон и Горан Драгић. Такмичили су се у тимовима – једна од главних новина овог Ол – стар викенда. Наиме, тимови са најбољим пролазним временима у првој рунди су били Мајкл Картер Вилијамс и Виктор Оладипо са Истока, а Треј Бурк и Дејмијен Лилард са Запада. У финалној рунди, победу је однео дуо са Запада, пролазећи незгодни полигон са временом од 45,2 секунди.
Т
радиционално нас је НБА лига навикла на одличан стандард забаве и висок квалитет кошарке. Помножите то са бесконачно и добијате Ол – стар викенд, највећу манифестацију комерцијалне спортске забаве. Викенд конципиран од разних такмичења у којима учествује искључиво крем кошаркашког друштва праћен сензационалним наступима врхунских забављача. Поред спортиста, уметници који су забавили навијаче, ове године су, између осталих, били Фарел Вилијамс и Кендрик Ламар, актуелне хип-хоп звезде са врха музичких топ листа. Међутим, главну забаву, су многобројним посетиоцима пружили најбољи кошаркаши света, такмичећи се у симпатичним дисциплинама. Викенд се састојао од такмичења у брзом шутирању тројки, закуцавањима, кошаркашким вештинама, утакмици младих НБА кошаркаша и главне посластице, борбе Истока и Запада, односно најбољих играча тих конференција, изгласаних од стране навијача и тренера лиге. Дејмијен Лилард, плеј Портланда, ушао је у историју као први кошаркаш који се такмичио у свих пет догађаја.
Такмичење у вештинама
Када кажемо „вештине“ у овом контексту мислимо на комбинацију дриблинга, брзине, шута и додавања. Кошаркаши појединачно пролазе одређен полигон, а њихов пласман се одређује на основу пролазног времена по
Такмичење у закуцавањима
Традиционално један од најзанимљивијих делова Ол стар викенда, такмичење у закуцавањима, и ове године је оправдало очекивања. Пре свега треба нагласити да се ово такмичење већ неколико година уназад оспорава од стране кошаркашких „стручњака”, да је престало да буде интересантно, да је сувише монотоно, итд. Главна замерка је да нема иновативних и занимљивих закуцавања као некад, из доба Мајкла Џордана, Спада Веба, потом Винса Картера итд. Упркос залагању публике, најкориснији играч лиге ЛеБрон Цејмс, поново је одбио да учествује у овом такмичењу. Несумњиво, да је Краљ Џејмс учествовао, подигао би квалитет такмичења на још виши ниво. У такмичењу су учествовали: крило Индијана Пејсерса Пол Џорџ, бек Торонто Репторса Теренс Рос, плејмејкер Вашингтона Џон Вол, плеј Портланда Демијен Лилард, крилни центар Голден Стејт Вориорса Харисон Барнс и руки из Сакрамента, Бен Меклмор. Ко је пратио претходне „слем данк контесте“, зна да ови играчи обећавају сигурну атракцију и забаву. Теренс Рос је већ једном освајао ово такмичење, док и Пол Џорџ има искуства из претходних сезона. Такмичење је одржано по старом систему елиминација. Прво је Џорџ елиминисао Барнса, Рос Лиларда, а Вол Меклмора, којем није помогло атрактивно закуцавање преко легенде Шекила О`Нила, који је седео на столици. Победу је гласовима публике остварио Џон Вол, сјајним закуцавањем преко маскоте „Визардса“ после окрета од 360 степени. У жирију су биле све саме
17
легенде НБА лиге: Доминик Вилкинс, Меџик Џонсон и Џулијус Ирвинг. Слободно се може рећи да је овогодишње такмичење у закуцавањима оправдало очекивања публике, а фанови, наравно, прижељкују да следеће године гледају Блејка Грифина и ЛеБрона Џејмса.
Такмичење у шутирању тројки
Увек занимљиво шутирање тројки на Ол стар викенду, ни ове године није било ништа мање занимљиво, мада се стекао утисак да шутери нису били на високом нивоу процената у шуту за три. Међу љубитељима кошарке у Србији, ово такмичење је почело да привлачи посебну пажњу још у време Пеђе Стојаковића, који је једини Европљанин у историји кошарке који је освајао ово такмичење два пута. Правила су једноставна. Шутира се са пет позиција, са сваке позиције по пет шутева. Сваки погодак вреди по један поен, осим последњег шута са позиције, чувене „шарене лопте“ која носи два поена. Такмичар има временски оквир од 60 секунди за које треба да шутне све лопте. Учествовали су Арон Афлало из Орланда, Бредли Бил из Вашингтона, Кајри Ирвинг из Кливленда, Џо Џонсон из Бруклина и они су били представници Источне конференције. Запад су представљали Стеф Кари из Голден Стејта, по многима најбољи шутер лиге, Марко Белинели из Сан Антонио Спарса, крилни центар Минесоте Кевин Лав и свеприсутни Демијен Лилард из Портланда. У финалу су се сударили Марко Белинели и Бредли Бил. Након нерешеног резултата 19-19 у финалној серији, после продужетака тријумфовао је искусни Италијан 24-18, што му је прва победа на Ол стар такмичењу, којом је наставио низ Европљана који су освајали ово такмичење. Његов резултат од 24 поена у финалу је иначе најбољи резултат целог такмичења те вечери, што је можда изазвало и разочарање код дела навијача, навикнутих на боље резултате. Највише је подбацио Стеф Кари, који иначе током целе сезоне не блиста по процентима шута за три поена, а подсетимо се, прошле сезоне је оборио рекорд Реја Алена по броју убачених тројки у току регуларне сезоне.
Утакмица најбољих младих кошаркаша
Да бисте могли да будете учесник на овој утакмици потребно је да будете довољно талентовани да вас изаберу у један од тимова, и да вам је ово прва или друга сезона у најјачој кошаркашкој лиги на планети. Ове године су тимове бирали чланови ТНТ панела, бивши Ол – стар кошаркаши Крис Вебер и Грент Хил. У тиму бивше ведете Сакраменто Кингса и петоструког Ол – стар играча, Криса Вебера, нашли су се Ентони Дејвис из Њу Орлинс Пеликанса, плеј Филаделфије Мајкл Картер Вилијамс, Тим Хардавеј Млађи из Њујорк Никса, Џеред Салинџер и Кели Олиник из Бостон Селтикса, Стивен Адамс члан Оклахоме, плејмејкер Јуте Треј Бурк, бек Орланда Виктор Оладипо и центар Бруклин Нетса Мејсон Пламли. Боје тима Грента Хила, некадашњег талентованог крилног играча Детроит Пистонса и седмоструког Ол – стар кошаркаша, бранили су Дејмијен Лилард, Бредли Бил из Вашингтона, горостасни центар Пистонса Андре Драмонд, Харисон Барнс из Голден Стејта, члан Хјустона Теренс Џонс,
18
дугајлија Милвоки Бакса Јанис Антетокунмпо, Литванац из Торонта Јонас Валанчијунас, члан Кливенда Дион Вејтерс и Перо Антић, некадашњи кошаркаш Црвене Звезде, сада члан Атланте, који због повреде није могао да наступи, па је уместо њега у тим ускочио Мајлс Пламли из Финикса. Победу је однео тим Грента Хила резултатом 142 према 136. Најбољи стрелац победничког тима био је Дион Вејтерс постигавши 31 поен, док је у Веберовој екипи блистао Тим Хардавеј Млађи са 36. Меч је обележио и Андре Драмонд који је постигао 30 поена и ухватио 25 скокова и тиме заслужио епитет најкориснијег играча сусрета. Ол – стар меч Главна посластица вечери, месеца, сезоне. Одмор од напорног распореда НБА лиге и пакленог темпа регуларних мечева обичне сезоне. Последње вече необавезне забаве пред загревање за доигравање и борбу за титулу. Коби Брајант, вихор Лос Анђелес Лејкерса је по 16. пут изабран у Ол – стар селекцију Запада, али је због повреде био спречен да се такмичи. Уместо њега је заиграо Ентони Дејвис, изабран од стране НБА тренера импресионираних његовим овосезонским учинком. За главног тренера екипе Запада одабран је Скоти Брукс, шеф стручног штаба Оклахома Сити Тандера, док је Исток водио Френк Вогел, стручњак Индијана Пејсерса. Највише гласова за учешће у Ол – стар мечу добио је четвороструки најкориснији играч лиге и актуелни НБА шампион, Леброн Џејмс, коме је ово било јубиларно 10. учешће на овој манифестацији. Поред њега, Исток су представљале његове колеге из Мајамија Двејн Вејд и Крис Бош, затим, суперталентовани кошаркаш Индијане Пол Џорџ и његов саиграч, робусни центар Пејсерса, Рој Хиберт. Ту су још били Џо Џонсон из Бруклин Нетса, Џон Вол из Вашингтон Визардса, члан Кливленда Кајри Ирвинг, борбени центар Чикаго Булса Жоаким Ноа, Демар Дероузен из Торонта, крилни центар Атланте Пол Милсап и популарни „Мело“ Кармело Ентони, талентовани стрелац Њујорк Никса. Запад је предводио сензационални кошгетер Оклахоме Кевин Дурант, један од најбољих кошаркаша данашњице. Поред Дуранта, звезде Запада су били и Стеф Кари, одлични шутер „Ратника“ из Оукленда, Тони Паркер из Сан Антонио Спарса, реномирани скакач Минесота Тимбервулфса Кевин Лав, већ поменути Ентони Дејвис, популарни „Брадоња из Тексаса“ Џејмс Харден члан Хјустон Рокетса, којег је пратио његов саиграч, доминантни центар Двајт Хауард, неуништиви Дирк Новицки, икона Даласа, затим динамични двојац из Лос Анђелеса Крис Пол и Блејк Грифин, као и тандем Портланда, већ образложени Дејмијен Лилард и Ламаркус Олдриџ. Екипа Истока је прекинула доминацију Западне конференције која је успела да наниже 3 узастопне победе, тријумфовавши резултатом 163 према 155. Најефикаснији актери овог обрачуна били су Блејк Грифин и Кевин Дурант са Запада, који су постигли по 38 поена. У победничкој екипи је највише убацио Кајри Ирвинг (31). Поред сјајног кошгетерског учинка, Кајри је поделио 14 асистенција и тиме је задобио поштовање публике и гласача, те је проглашен за најкориснијег човека на паркету те вечери.
Небојша АНТОНИЈЕВИЋ/Лука БЕЉАН