Studentski žurnal br. 21 (jun 2014) by Klub studenata Fakulteta političkih nauka

Број 21 14

ЖУРНА Л С СТ ТУ УД ДЕ ЕН НТ ТС СК КИ И

ЈУН ЈУН2014. 2013.

ЗВАНИЧАН ЧАСОПИС КЛУБА СТУДЕНАТА ФАКУЛТЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАУКА ЗВАНИЧАН ЧАСОПИС КЛУБА СТУДЕНАТА ФАКУЛТЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАУКА

Посетите нас и на фејсбуку: www.facebook.com/studentskizurnal

Београд, март 2014.

РЕЧ УРЕДНИЦЕ

езапамћени поплавни талас за собом је оставио незапамћену штету. Међутим, иако се чинило да не може горе – Србија обара рекорд. Кап која је прелила већ пуну чашу, био је нови талас. Не водени, већ талас муља и блата. Талас који је изнео на површину многе дилеме, афере и проблеме. Свима добро познати – Мића Јовановић и министар Небојша Стефановић – били су неваљали ђаци и често су клечали на кукурузу пред таблом. У том маниру завршили су и докторате, због којих се данас поставља ново питање: „Колико вреди диплома у Србији?“ Читајте нас и даље,

Садржај Разговор: 1. Посета Алама Салеха Београду Друштво: 1. Какав на јелу, такав на делу 2. “Ако вам је добро, онда ништа” 3. Како извештавати слободно путем неслободних медија? 4. (Неуспеле) трибине и шта са њима 5. Састојак који добро претвара у најбоље 6. Дегенерација на делу 7. Нек колеги цркне Политијада Култура: 1. Успон антихероја

Марта Лутовац

Импресум

• Главнa и одговорнa уредницa: Марта Лутовац • Редакција: Ана Иличковић, Ања Миловановић, Божица Луковић, Иван Радисављевић, Катарина Рувидић, Лазар Фирауновић, Марко Богдановић, Урош Димитријевић • За издавача: Марко Деспотовић, Огњен Поповић • Дизајн и техничка припрема: Лука Коковић

Путовање професора Салеха

„Идентитет није само оно што ми јесмо, већ и оно што нисмо!“ Долазак у Београд

тигао сам на аеродром „Никола Тесла“ око 22:30. Било је кишно вече, као да сам понео британско време са собом. Испред ме је чекала Катарина Бојовић са њеним оцем. Упознала ме је са њим, великим господином, који је био расположен да ми покаже лепоте града, као и Београђане. И Катарина и њен отац су ми на путу до хотела показивали град, зграде, паркове и споменике. Љубазно су ме одвезли до мог смештаја и испричали ми план за сутра. Пуни ентузијазма описивали су град и његову историју, и ја сам их са одушевљењем слушао, испитујући их како бих сазнао што више о овом дивном граду. Позван сам да одржим предавање на Електротехничком факултету Универзитета у Београду, о Сукобима идентитета, у понедељак 28. априла. Ипак, дошао сам четири дана раније. Марија Јелић, шеф пројекта Школе пословних вештина (која је организована како би пружила ваннаставне активности студентима и унапредила њихове пословне и личне способности) је амбициозна и елегантна студенткиња друге године Електротехнике, такође и музичарка. Окружена је групом младих, активних и пре свега паметних студената, који су веома добро организовани. Та група, без имало сумње, има светлу будућност у побољшању Београда, ако не и саме Србије.

Обилазак Београда Био је дуг пут од Лидса до Београда. Након што сам се растао са Катарином и њеним оцем, отишао сам у своју собу

и размишљао, одушевљен љубазношћу и лепотом људи и Београда. Било је то као љубав на први поглед. Заљубио сам се у Србију и Србе. Убрзо су ми људи показали да сам био у праву. У наредна четири дана провео сам незаборавно време у Београду, са људима, студентима и пријатељима које сам виђао. Марија је љубазно договарала ко ће ме када покупити из хотела и показивати ми град. Упознајући нове студенте сваки дан, понекад велики број њих у току једног дана, имао сам велику прилику да научим нешто од њих. Он су сви лепо образовани, потковани знањем, и итекако добро причају енглески језик. Доживео сам јединствено искуство обилазећи град. Цркве, грађевине, паркови и кафане са локалним пријатељима, нешто су у чему сам много уживао. Живахан град са прелепим погледом на Дунав и Саву, музика, уметност и величанствена историја свуда око мене. Заиста запањујуће. Са сигурношћу могу да кажем да је Београд један од најлепших градова које сам икада видео. За ова четири дана, моји великодушни домаћини су ме водили у различите ресторане, што је била прилика да се упознам и са српском храном, као и пићима. Слично као и у неким другим европским традицијама, ручак и вечера почињу са аперитивом, па онда следи храна и на крају дезерт. За разлику од Британије, издвајали смо више времена за храну. Још једна прилика да попричам и поделим мишљења и погледе на свет са мојим пријатељима. Људи су дали све од себе да се осећам добродошао, и импресиониран сам њиховом гостољубивошћу и љубазношћу. Позван сам да говорим у Јутарњем програму у недељу 27. априла. Жељко Гордић ми је био преводилац, талентовани

студент завршне године Филолошког факултета, који је био веома узбуђен због своје нове улоге. Било ми је потребно да мало провежбам са њим како се изговарају нека имена пре емисије. Изгледа да сам добро то одрадио! У емисији сам одговарао на нека питања о предавању следећег дана, и нисам пропустио да се захвалим мојим домаћинима и да похвалим Београд и Београђане. У понедељак ујутру Ана Иличковић, студент Факултета политичких наука Универзитета у Београду, заказала је сусрет са професорком Радмилом Накарадом, која предаје на истом факултету. Ово је била још једна битна прилика да поразговарамо о могућој академској сарадњи са професорком, као и да видим сам факултет и студенте у библиотеци и читаоници. Након ручка, Ана ме је одвела на Факултет безбедности, где сам држао предавање у оквиру Школе пословних вештина. Студенти су већ чекали испред, а до сада сам већ упознао доста њих. Почео сам предавање реченицом - „идентитет није само оно што ми јесмо, већ и оно што нисмо!“ То је можда и кључно у разумевању сукоба заснованих на различитости идентитета. Идентитет, као и како и зашто се људи сукобљавају је веома комликована тема. Мој задатак је био да је учиним што је простије могућом, такође и кратком. Да бих мало разјаснио тему посетиоцима, морао сам да дефинишем три главна термина о којима смо дискутовали - идентитет, безбедност и сукоб. Када је то било мало јасније базирао сам своје предавање на томе како идентитет може бити политизован и мобилишући. Закључили смо да политички идентитет ствара несигурност и временом доводи до сукоба двеју различитих група, попут националних, етничких или религиозних. Након мог излагања, имали смо пријатељску дискусију

априлу месецу, Београд је посетио уважени професор Универзитета у Бредфорду доктор Алам Салех. Господин Салех говори пет различитих језика, а његови научни радови цитирани су веома често када се говори о проблемима у Азији. Пре Универзитета у Бредфорду, радио је на Универзитету у Лидсу, а између осталог једно време био је и стручни консултант за Би-БиСи. Држао је небројано много предавања како у Великој Британији, тако и у многим другим земљама укључујући Русију и Иран, а однедавно и у нашој земљи. Специјалиста за Блиски Исток на једној од најзначајнијих катедри за Студије мира у свету, за наш часопис описује како је време проводио у Београду и због чега се нада да ће ускоро поново доћи у Србију. са студентима о нашој теми. Опет сам импресиониран нивоом њиховог ангажовања и информисаношћу. Отишли смо касније да гледамо филм, и на крају завршили у дивном ресторану на мојој последњој вечери у Београду. Моји пријатељи су ме изненадили са неколико поклона, укључујући заставу Београда коју сам тражио претходна четири дана. Морао сам рано ујутру да идем на аеродром. Ово је била моја прва посета Београду, белом граду, али сигурно неће бити и последња. Срби су дивни, љубазни и великодушни. Млади студенти су амбициозни, сналажљиви и брину се о будућности своје земље. Поносни су, и треба да буду! Заволео сам Београд, заволео сам његове људе. Хвала ти Београде!

проф. др Алам САЛЕХ

ПОЛИТИКА

Пристали смо, бићемо све што хоће

Србија и велике силе кроз векове Један од највећих проблема малих држава (које нису Швајцарска) одвајкада је да остану независне у односу на велике силе. То значи да доносе самосталне одлуке на унутрашњем плану. Спољни и не помињем, јер је нереално очекивати да мале државе имају неки утицај ван свог простора.

ако је колонијализам превазиђен половином прошлог века и више није актуелан, појавило се нешто ново, чиме су мале државе везане за велике силе. То се такође највише огледа у економској зависности, која је окарактерисана као неоколонијализам. Државе се више не освајају ратовима, него кредитима. Рат је скуп и не доноси толики ефекат, колико то чини дужничко ропство.

Како смо корачали кроз мрак Средњег века?

Током скоро читаве своје историје, наша држава се налази у неком виду зависности од других држава. Зависност од Источног римског царства је била присутна готово током читавог постојања српске средњевековне државе. Од периода стварања (осми, девети век), па скоро до пада

Византије. У кратким временским периодима, зависили смо и од Бугарске, која је једно време била у великој експанзији. Међутим, Источни Рим је ипак остварио највећи утицај на средњевековну Србију. За време Милутинове и Душанове владавине и великих освајања, политички утицај Византије се знатно смањио (огледао се само у извесним копирањима делова политичког система, без икаквог уплива Источног Рима у одлуке Србијe), али како је наша држава јачала, тако се повећавао њихов културни утицај, односно наша потреба за византијском културом (уосталом, читава Европа вапила је за византијским културним благом). Млади народи, којима смо и ми припадали, у то време били су „гладни“ културе, а Византија је била колевка средњевековне културе, која је имала јаке темеље из античког периода. После две

судбоносне битке (Марица и Косово), које су одлучивале даљи ток српске историје, долази до све већег присуства Турске на унутрашњем плану Србије. Тако је за време деспота Стефана Лазаревића, Србија двојни вазал. Имала је обавезе и према Турској и према Угарској (која јој је уступила Мачву и Београд). То двојно вазалство је било могуће док је Стефан био жив, јер је у време његове владавине било доста трзавица, које су потресале Отоманску империју, а са друге стране на престолу Угарске, налазио се Жигмунд Луксембуршки, један од ретких из овог региона, који је могао да пружи некакав отпор Османлијама. После Стефанове смрти и доласка Ђурађа Бранковића на власт, све теже је било сарађивати са Турцима, јер су им кризе прошле и желели су поново да се шире, поготово после ступања на власт Мехмеда Освајача. Пошто Угарска и ниједна друга земља више нису могле да пруже некакав значајнији отпор Турцима, долази до убрзаног падања балканских држава пред турском империјом. Тако је 1459. године на ред дошла и Србија. Разједињена, скоро без владара, Србија је утонула у вишевековно ропство.

интересе у заједничкој борби против Турске. Русија ступа у рат против Османлија 1807. године и тиме веже Србију за себе. Касније се у односе Србије и других држава све више мешају стране силе, које огрничавају „кретања“ малих држава. Што смо стицали већу слободу, све више смо губили независност. Тако долазимо до тога да Србија, као аутономна кнежевина у оквиру Турске, под утицајем великих сила (пре свега Русије и Аустрије) укине свој Устав из 1835. године, после само шест недеља од доношења. Или се једноставно деси да кнез Александар Карађорђевић дође на престо 1842. године, уз одобрење Високе порте, али га је Русија признала и потврдила тек наредне године. Из овога се може видети да су велике силе доказивале своју моћ преко Србије, уз то не марећи за српске интересе. У тренду поменутог стицања све веће слободе, а самим тим све већег губљења независности, долазимо до тога да је Србија стекла потуну слободу на Берлинском конгресу 1878. године, а да је самим тим изгубила своју независност. Тадашњи владар Србије, кнез Милан Обреновић, нашао је српског заштитника у Аустро-Угарској империји. Тај заштитник нам је одмах после конгреса у Берлину наметнуо услове, које Србија треба да испуни у наредних пар година. То је изградња железнице у наредне три године (додуше, ово се мало одужило, до 1884.), потписивање Тајне конвенције, такође у наредне три године и ограничено коришћење Дунава од стране Србије, у наредних неколико година. Србија потписује Тајну конвенцију 1881. године, којом се обавезује да готово сав свој извоз (80%) пласира у Аустро-Угарску или евентуално у неку другу државу, али преко Аустро-Угарске. После 1903. године и смене династија у Србији, долази до окретања другом блоку, односно приближавамо се Русији и Француској. Наравно, не приближавамо им се зато што нас они воле, него зато што им је било у интересу да Србија, као део Балкана, буде на њиховој страни. У тих десетак година, до Првог светског рата, Србија је константно изложена подметањима од стране Аустро-Угарске. Царински рат, претња фактичким ратом у време анексионе кризе, повлачење српских трупа из Албаније у време Првог балканског рата, а на захтев Хабзбурга, изазивање Другог балканског рата и на крају оптужбе за атентат у Сарајеву, које су проузроковале Први светски рат.

Србија у заједничкој држави

Своји...

Да ли смо Берлинским конгресом заиста постали независни?

После три и по века мрака и чамовања, Срби се буде и подижу устанак против труле Отоманске империје. Првим српским устанком из 1804. године почиње и српска револуција, коју подиже Карађорђе Петровић, а окончава, 1835. године, Милош Обреновић. Као што се да претпоставити, Србија која је била у ропству, није могла потпуно сама да пружи отпор једној регуларној и великој, ма колико слабој држави. Због тога она ступа у контакте са страним силама, које виде своје

По завршетку Великог рата, Србија више није била самостална, јер је од 01. децембра 1918. године ушла у састав краљевства СХС, заједничке државе Јужних Словена. Србија ће постати самостална тек после осамдесет и осам година, тачније 21. маја 2006. године, кад долази до цепања државне заједнице Србије и Црне Горе на две самосталне државе. У току постојања Југославије као заједничке државе, она је прошла периоде од зависне, до мање зависне земље. Такви су били интереси великих сила. Краљевина Југославија је зависила од Француске, Енглеске и пред Други светски рат, све више од Немачке. Шта је овде у питању? Првенствено економска зависност, јер су ове државе улагале свој капитал у југословенску привреду, која је била на ниском ступњу развоја и којој је примарни извозни производ био сировина, а не прерађевине (нешто слично као данас). Уочи избијања другог рата, на овим просторима се осећао велики утицај Немачке и

...туђи... Италије. Фашистичке Владе и политичари су се ширили по Европи, као епидемија. Такав је био наш стамени Стојадин, чувени Милан Стојадиновић, који је желео да се Југославија потпуно окрене Немачкој, што је један од разлога његове смене. Утицај великих сила се најбоље види у превирањима око немачког захтева да се Југославија прикључи Тројном пакту и истовременог енглеског захтева да се Југославија држи старих, српских савезника. Да се разумемо, опет не зато што нас и једни и други воле, него што би им то одговарало. Тако долазимо до 27. марта и пуча, који је изазван од стране Енглеске, јер се југословенска власт оглушила о њихове захтеве и прикључила се Тројном пакту. После рата, Југославија постаје социјалистичка земља, у први мах окренута СССР-у, као матици комунизма. Међутим, вештим „играњем“ Јосипа Броза и тадашњег државног врха, Југославија је успела да избегне совјетску „завесу“, која би је одвојила од остатка Света. Све ово југословенска врхушка је успела, јер је имала велику подршку са Запада, који није хтео да допусти да Југославија, а самим тим и Балкан падну у руке Совјета. Током читаве своје владавине, Тито је седео на две столице, ноге су му биле у Москви, руке у Вашингтону и обратно. Касније је Југославија постала један од оснивача Покрета несврстаних, којим су Тито и Југославија стекли велику подршку у Свету. Међутим, Брозова харизма и дипломатско умеће, не би ништа вредели да ситуација у Свету није била таква каква је. Односно, да није постојао „Хладни рат“, тај тихи сукоб САД-а и СССР-а, Југославија би била само још једна у низу држава које су припадале једном од два блока. Овако, као земља са двадесетак милиона становника, одличним географским положајем, не баш тако занемарљивом армијом и солидном привредом, Југославија је била значајна за обе стране. То се најбоље видело када је дошло до пропасти СССР-а - тада долази и до пропасти Југославије, јер када немају Совјетски савез као претњу, Американцима Југославија више ништа не представља. Због тога сценира крвопролића на овим просторима и доводи овај, релативно развијен, регион у статус презадуженог

и обезвређеног. Деведестих година видимо како се Запад поиграва са бившим југословенским републикама, а њихове вође, такође подржане од тог истог Запада, утркују се који ће више свог народа завити у црно. Деведесете године у Србији су године рата, криза, изолације и криминала. Једно ушушкано друштво је отворено према Свету, у ком су владали хаос и поремећене вредности. Последњих двадесет и пет година ми непрестано тонемо у амбисе.

Поновна „самосталност“

Продором „демократије“, Србија је коначно и потпуно обезвређена. Негде сам прочитао неку изјаву, која гласи: „Ви сте имали среће што сте били под санкцијама, бар за неко време сте одложили своју пропаст.“ Ми данас немамо свој став, ни на унутрашњем, а камоли на спољашњем плану. Нама владају политичари, који у датом моменту одговарају страним силама, које овде имају своје интересе. Што је још горе, народ је то некако мирно прихватио и потонуо у потпуно безнађе и апатију. Народ се не буни, „живи“ онако како мора, сматра да то није исправно, али ћути. Стиче се утисак да је у Србији тренутно све потаман, јер народи свих земаља у Свету, у Европи, у окружењу, буне се за неки бољи живот, једино Срби ћуте и трпе. Због чега је то тако - не знам?! Испада да смо се деведестих борили само против Слободана Милошевића, а не и против лошег живота - јер стање у држави је данас горе него у време Милошевића, па ми опет ништа не предузимамо. Отуђено нам је 15% територије, ми ништа. Очигледна су пљачкања државе и народа, ми ништа. Суноврат културе је немогуће не уочити, ми опет ништа. Заиста не знам шта би требало да се деси, да бисмо се дигли и нешто променили. Да ли смо се ми то уморили, уплашили или једноставно огуглали? Можда је и све од тога. Приватизације у Србији се обављају по диктату страних компанија, када су оне будзашто покуповале све што иоле вреди у Србији. Такве приватизације, односно малверзације, које су иначе омогућили домаћи политичари, вршене су на овим просторима још од 1989. године. Наметање спољне

културе је такође један од показатеља који говори о страним утицајима. Међутим, све ово је много јасније, када се погледа дуг Србије према великим државама, који износи неколико десетина милијарди евра. Онда схватамо да није никакво чудо што нам други диктирају политику, живот, једноставно све. С друге стране, такав смо народ да не чувамо ни оно што бисмо могли сачувати, а и лакше нам је да и за неке ситне ствари кривимо лош утицај са стране.

Србија је део Света – превише буквално то схватамо

Српска веза са храном

ДРУШТВО

Какав на јелу такав на делу Тешко је замислити било какву прославу у Србији без обилне трпезе. Ова нераскидива повезаност утемељена је у свим аспектима нашег живота. Понекад поштујемо традицију, али најчешће је у питању пуко претеривање.

...ничији Из наведеног се може закључити да је судбина малих држава нераскидиво повезана са великим силама. Оне нам одређују друштвену политику, економску политику, намећу културу и правила понашања, управљају нашим животима. Ако то не прихватамо, падамо у потпуну немилост и постајемо још више изоловани од тог културног Света. Мада каква је култура, можда то и не би било лоше. Но добро, ја сам само пуки студент који не зна ништа и слуша своју околину која са много више жара говори о једној или другој светској сили, него о сопственој држави. Патриотизам у Србији се огледа у величању Америке, Европе, односно Русије. Довољно је погледати само последњу предизборну кампању и све је јасно. Српским интересима нема места у Србији. Због тога треба да се запитамо - зашто смо се толико препустили?

Лазар ФИРАУНОВИЋ

рана је део многих обичаја и обреда код нас. Неоспоран симболизам присутан је у нашем народу од давнина. Ипак, линију која раздваја традиционалну припрему оброка у разним приликама и баханалије, данас је тешко разазнати. Најчешће оправдање је да „то тако треба“ и да „тако наши раде одувек“. Можда и најистакнутији пример раскалашности јесу крсне славе.

Буди домаћин

Слава потиче из култа предака. Наиме, стари Словени, посебно Срби, веома су држали до породице и односа према прецима. Она би требало да одржава везу са пореклом. Слављењем, преносимо културно наслеђе даље и чувамо свест о сопственом пореклу. Бар смо некад тако мислили. Жито и колач су једини елементи ове традиције које и данас сви поштују. Давнашњи ручак у кругу најближих претворен је у весеље које окупља десетине људи за богатом трпезом, која најмање има везе са скромношћу светаца у чије име се припрема. Тешко је видети везу између Светог Николе и пихтија. Опште је познато да наш народ воли да се надмеће са комшијама у свему. Ствар је престижа обезбедити прасе, сарму, чорбу и бројне друге ђаконије. Недопустиво је да гости буду испраћени гладни. Домаћини, поготово у мањим срединама, често улазе у дугове само да репутација њихове куће не би била угрожена. „Шта ће рећи људи?“ углавном је важније питање од „Одакле ми?“

„Не дирај прасетину, нема још дванаест сати“

Нема сумње да је храна један од централних елемената у нашој религији, што најбоље осликавају постови. Концепт поста је добар пример за то, али и показатељ да се свака традиција лако извитопери. Веома често верници сматрају да је довољно уздржати се од мрсне хране да би пост био испоштован. Међутим, тањири до врха испуњени пребранцем, праћени разноврсном рибом, понекад и „егзотичним“ варијантама попут пијаног шарана (шта, алкохол није посан?) указују на то шта су стварни приоритети. Апсурд долази до врхунца када „верници“ нестрпљиво ишчекују да сат означи крај њиховог искушења како би се окрепили печеницом.

Пун стомак = радостан празник

Постови претходе највећим хришћанским празницима, Божићу и Васкрсу, који су такође у нераскидивој спрези са храном. Велика је иронија да баш на ове значајне празнике долази до манифестовања једног од седам смртних грехова – прождрљивости. И овде као потпору имамо верска учења. Додуше, Божићни ручак традиционално и јесте разноврстан, али разноврсност не треба поистовећивати са преждеравањем. Васкршња јаја се фарбају у десетинама, а затим конзумирају уз обимну закуску. Припрема ова два празника не одскаче претерано од осталих, „мање битних“,

али постоји један обичај у вези са Васкрсом који скреће пажњу на наше паганско наслеђе. Побусани понедељак је дан који је посвећен упокојенима и спада у један од задушних дана. Тада се на гробље носе офарбана јаја, што представља дељење радости и указивање поштовања умрлим сродницима.

(О) мртвима све најбоље

Када нам се живот у многоме врти око хране, зашто би са смрћу случај био другачији? Приметан утицај старих, паганских веровања вероватно је најприметнији када је реч о поступцима код смртних случајева. После сваке сахране организују се велики ручкови „за душу покојника“, што је пракса која се понавља и 40 дана касније, а некад и на годишњем нивоу. На то смо углавном навикли, али у неким местима постоји обичај да се обедује и пре сахране, док је сандук са преминулим још увек отворен. Да сам покојник не буде „запостављен“, практикује се изношење хране на гробове, које је својствено многобожачким религијама, што не приличи православним верницима, нити то данас ради иједан други народ на свету (бар што се православаца тиче). Типик Јерусалимске цркве, као најверодостојније правило којим се користи већина православних цркава, прописује службе за мртве четири пута годишње у храмовима, када се верници заједно моле за спасење душа, доносећи кувану пшеницу и палећи свеће. Међутим, то је занемарено у нашој традицији, а одржао се пагански обичај изношења хране и пића на гробове. То јесте део нашег наслеђа, али погрешно је оправдавати ове поступке православљем.

Хедонизам као начин живота

Уколико оставимо религију по страни и сагледамо ширу слику, јасно је да је задовољство (у овом случају ситост) сврха и циљ већине, ако не и свих, наших деловања. Најбитнија ставка при организацији свадби, прослава рођендана, одржавања различитих облика славља је управо крканлук. Први мај, празник рада, проводимо нерадно, а на пијадесталу је – роштиљ. Наша повезаност са гурманлуком отворила је пут и „брзој храни“, а затим се и спојила са њом. Овакави поступци шкоде и здрављу и новчаницима. Премда звучи као претеривање, храна је умногоме постала порок. Реченице које пропагирају умереност су изанђале, али ипак је најпримеренији савет неумеренима клише – „једи да би живео, а не живи да би јео.“

Марко БОГДАНОВИЋ

„Ако вам је добро, онда ништа” Студенти су фекалије, политичари фекалчине. А студенти политичких наука? „Зрно песка опасно жуља, брате мили.“ Рече шкољка и створи бисер. Како су ове поплаве нанеле много песка у наше градове, домове, а нарoчито животе, поставља се питање - да ли је та количина довољна да жуља просечног становника ове земље? „Песак, муљ, два уништена града, број жртава који никада нећемо сазнати, дечак Ацо којем је поплава у Крупњу однела све патике (вероватно само једне), па је бос све време –опасно жуљају, брате мили.“ Рече студент, угаси Пинк, окрену се и заспа. Ко је и где је нестао онај што није хтео да спава, па је рушио скупштину и ватреним говорима топио неумерену трпељивест српске студентарије? Није у Атентату убијен један човек. Убијена је жеља и сломљен ентузијазам. Ликвидирано је самопуздање. Не верујући у себе, мрзимо шкработине у индексу који ничему неће служити. Мрзећи себе, мрзимо факултет, професоре, једни друге. Презиремо студентске организације и то што имамо право гласа. Мрзимо студента продекана и

пљујемо на једини мост ка Декану и Чекеревац (Ана меша малтер с нама). Мрзимо, мрзи нас – генерација хејтера која копа себи гроб по наређењу, а не усуђује се да дигне лопату и „расцепа“ некоме главу због тога. Зашто? Мрзи нас. Ако је ФПН место где су људи, који не знају где ће са собом и место најпикантнијих љубавних афера, нека тако и остане. Верујем да није, и да наспрам моћника за штандовима седе, скривене иза аутомата, бистре главе које ће уместо копања гроба, том лопатом „цепати“ туђе главе. Свакако да се претходна реченица може схватити буквалнно, али одавно се ратови пушком не воде. У природном стању нема закона, а самим тим ни слободе. У природном стању студената нема ничега. Цепање глава лопатама могуће је само у институционализованом облику. Неко ће морати и да носи мегафон. Кредибилитет организација првенствено зависи од њихових представника. У реду, оне који зарађују 400 евра на студенстским журкама протераћемо на Теразије и правити се да је ‘41. Извуците се иза аутомата у холу и кажите гласно. Ако не смете гласно,

немојте никако. Ако смете, а глупи сте, станите са стране и не сметајте. И то се цени. Ако смо толико паметни да положимо ИПТ и СПТ, схватићемо важност Октобра у студентским животима. Иначе, мртви смо за четири године. Ионако су нам пензионери изабрали тренутну власт, тако да смо већ у коми. Унапређујући политику, трансформисали су је у филм за баку, која до Слобине слике удара још један ексер за новог Вођу. Сада схватам важност толиких усана – Oн ће да прича,

сви остали ће да ћуте. А сад, нека ме неко ухапси. За јунски ионако нисам спремна. Зашто и учити, кад преспективу имају само ови са ФДУ. (драмсака пауза) Ионако је политика (драмска пауза) постала млада ромкиња са ауто-пута Београд-Загреб. Не просипам топлу воду. Неко други је измислио бојлер. Па зашто се онда и даље туширате хладном водом?

Катарина РУВИДИЋ

Како извештавати слободно путем неслободних медија? Мај месец већину људи подсећа само на првомајски уранак, дан када се у Србији, земљи са највећим бројем запослених нерадника на свету, још више загађује природа и доказује бесмисленост закона који забрањује вожњу под дејством алкохола. То је дан када људи оставе своје манире, заједно са последњим динаром, у неком од мега-маркета и далеко од градске вреве, уз абнормно ослобађање угљен-

диоксида и звуке домаће музике, на миру роштиљају и уживају. У последњих неколико година, барем мени лично, много је значајнији трећи мај, када се обележава Светски дан слободе медија. За разлику од празника и других, за људе значајних, датума, Светски дан слободе медија нема неке конкретне обичаје. Осмог марта се купује цвеће, првог јануара се

узима нови календар, али шта се заправо ради трећег маја? Није као да тог дана медији могу потпуно слободно да извештавају са догађаја, одраде инфомативну емисију без глорификовања појединих лица или коначно поставе права питања. Шта се онда ради? Трећег маја се најчешће покушава нешто. Изгледа да су Србији само покушаји и остали. Покушава се да се скрене пажња на затвореност српских медија, на друштвени и економски статус новинара, на њихову безбедност. Али када речи новинара престану да се чују, када приче крену да се враћају или остану увек у истом кругу људи, човек се запита - чему све ово? Понекад помислим да се школујем за неку потпуно фиктивну професију. Магнезијум је у природи онакав какав је и описан у уџбеницима за хемију. Исти је случај и са кисеоником, иако он није баш видљив у живом свету. Са друге стране, цензура се у теорији описује као нешто непожељно, док је у пракси она саставни део ове (не)нормалне свакодневнице. Наравно, не ради се о томе да ли нешто одступа од своје уџбеничке дефиниције (многе добре ствари су настале баш зато што се правила нису поштовала), овде се само ради о здравом разуму и нападу државне власти на исти. Не ради се више ни о професионалном усавршавању. Једноставно, да ли смо ми рођени и васпитавани само да бисмо служили као обичан канал између политичара и грађана? Да ли смо осуђени да читавог живота радимо очајан посао за очајне плате? За плате које не могу да се третирају ни као ниске, већ као крајње увредљиве. Морамо ли понизно да спуштамо главу и послушно климамо док интервјуишемо „крупне рибе“ ? Након три године студија не питам се да ли је нешто исправно или погрешно, питам се да ли су неке ствари

уопште могуће и да ли су оствариве. Какве шансе имају млади новинари у земљи обавијеној корупцијом? Какву мотивацију имају људи уколико их њихови суграђани посматрају и третирају као обичне полтроне аристократије. Да ли ћемо при првом покушају да нешто урадимо за нашу професију завршити иза решетака или, не дај боже, на решеткама попут првомајских гурманлука? Уосталом, иду ли уопште отворени ум и спојени прсти заједно? Не знам, заправо уопште немам појма. Ипак, мислим да су одређене промене заиста оствариве. Наравно, неће бити лако. Живот ти да лимун, али ти зато искључи воду и стави те у километарски ред за шећер, па док сакупиш све састојке за лимунаду схватиш да се лимун убуђао. Али некако ми делује да млади новинари могу да поруше све границе које су њихове старије колеге поставиле међу собом. Могу да наставе борбу за слободу медија, могу толико да истисну аутоцензуру да се она на крају потпуно изгуби из књига или само остане у виду неког бледог сећања. Чак и да не обезбеде себи високе плате, могу себи да приуште миран сан, поврате друштвени углед и што је још важније друштвени утицај. То могу једино ако се сви заједно супротставе режимима цензуре и извештавања по налогу. То могу, ако оба српска новинарска удружење крену пуним капацитетом да се залажу за заштиту новинарске слободе и права, да, осим пуког скретања пажње на проблеме, почну да заступају новинарске интересе. Да се тргну из те летаргије и боре за слободне медије сваког дана, а не само трећег маја. На крају, и да нешто не успе, макар остаје горепоменути покушај. Кажу да на младима свет остаје - једино што нико није водио рачуна какав свет оставља тим младима.

Урош ДИМИТРИЈЕВИЋ, Ниш

(Неуспеле) трибине и шта с њима? Академски слој у региону није пасиван и анемичан, без обзира на обеcxрабрујућу средину и лоше материјалне услове. Друштвени факултети просто су експлодирали од трибина и дијалога стручњака, квалитетни програми ДОБ- а постали су веома популарни, а већина људи из вашег окружења читају ли читају. Студенти - волонтери и НВО не мирују, а управе факултета углавном благонаклоно реагују на њихове активности (иако их веома скромно финансирају и награђују). Све ово звучи врло оптимистично и даје наду, али промена у размишљању и животу особа чија је свест помрачена, а живот горак и даље нема, и то не треба никога да чуди. Размишљајући о овоме из позиције публике, уочљиво је да неефикасност долази са три фронта. Први се тиче саме публике, други приступу тој публици, а трећи самог садржаја и тона трибина.

Погрешни људи

„Залутајте“ на трибину посвећену родној равноправности. У публици ћете наћи махом девојке, припаднике ЛГБТ заједнице или неке алтернативне субкултуре, и тек понеког студента друштвених наука, који се вероватно убраја у неку

од већ поменутих категорија. Трибину ће организовати нека од невладиних организација која се бави овом темом. Више од пола седишта биће празно. Гости ће са уживањем наклапати о стварима које сви присутни већ знају, постављаће се креативна питања, донети тачни закључци, посетиоци

отићи кући мислећи како су урадили велику ствар за себе и угрожену групу, и на томе ће се завршити. Поменутој публици није потребна едукација на ову тему. Сви присутни гости знали су и пре трибине да је положај жена лош и зашто је тако у Србији и региону. Нова перспектива и едукација потребна је људима који мисле да је феминизам када жена „мења мушкарце као чарапе“ и неће да скува ручак. Изађите из амфитеатара и свечаних сала културних институција и правац тамо где сте потребни - учионице средњих школа, козметички салони, теретане, где год мислите да се налазе људи који заправо немају појма о чему ви то причате. Нађите их и упутите. Сајтови нису довољни, јер њихове објаве прате углавном упућени људи, а они, поново, нису циљна публика.

Погрешан приступ

Употребите реч „ефемерно“ или „структурално“ у првој реченици вашег говора и посматрајте како се људи удаљавају, управо они којима је очајнички потребна едукација или помоћ. Добар пример едукације имали смо у основној школи, када су стручњаци дечаке и девојчице узимали са часова и у салама им причали о заштити током односа и одговарали на питања. Важан моменат био је њихов однос према основцима. „Предавања“ која су држали нису трајала сат времена и била су веома разумљива, динамична и интерактивна. Држали су их љубазни млади људи приступачног изгледа, што је можда било кључно да се деца отворе. Ово би могло да се примени и на трибине - на њима

треба да говоре упућени људи који тако и изгледају. Можда је тужно и некоректно, али је истинито: ако успете да на трибину о родној равноправности доведете људе којима је заиста потребна расправа на ту тему, нећете много постићи ако координатори изгледају и понашају се као оличење свих предрасуда које се шире о феминисткињама. Решавајте предрасуде једну по једну.

Погрешне приче

Једна те иста лица причају исте приче на истим местима већ 20 година, у њихове вокабуларе већ дуго не залази ништа до флоскула „девдесете, пети октобар, пропао систем вредности, Слоба Милошевић, Косово“. Све застарело, ижвакано до бесмисла. А сви знају - Косово је изгубљено, пети октобар је лаж, Слоба је страшило за квазидемократске мекушце. Преболите више те деведесете. Ожиљци су остали, не правите се да их нема, али не правите се ни да и даље кашљете на самрти. А да је систем вредности пропао вероватно свака генерација каже када прича о оној која ће је наследити. Песимизам кипи из свакога коме се на трибини да реч, можда оправдан, али не и продуктиван. Људима је потребно охрабрење које не налазе у свакодневици и упутство за даље делање. Предавање треба да буде подстицај и почетак, а не крај, до следећег окупљања. Људи долазе на трибине углавном да би чули нешто ново и употребљиво. Прежвакавањем старих непријатних искустава и нагађањем не решава се ниједан проблем. Историју знамо напамет, време је да научено искористимо.

Ања МИЛОВАНОВИЋ

Волонтери

Састојак који добро претвара у најбоље Пре нешто више од месец дана почео је БЕСТ. За људе који су били део волонтерског тима задуженог за организацију самог догађаја, није се ни завршио. Како сами кажу - неће се ни завршити све до следећег отварања. Имали смо ту привилегију да од неколико волонтера чујемо утиске и пренесемо их вама. С обзиром на то да су највише времена проводили са учесницима и да је њихово радно време било, фактички, двадесет и четири сата дневно, одлучили смо да разговарамо са аташеима Милом и Николом. Надамо се да ће њихове приче бити иницијална каписла и за вас који ово читате и да ћемо у будућности читати и неку од ваших прича.

икола је дошао чак из Зрењанина да би био део организационог тима БеСТ-а. Због својих претходних искустава, али и познавања руског језика, био је аташе женске одбојкашке екипе Палада, која је дошла из Русије. „С обзиром на то да сам већ волонтирао на међународним спортским догађајима у свом граду Зрењанину, нисам знао шта да очекујем од волонтирања у Београду и премишљао сам се да ли да се пријавим. Срећом, нисам се преварио. Велики сам русофил и много ми је значило то што сам добио прилику да будем аташе одбојкашке екипе из Русије, (задовољство беше још веће с обзиром на то да је у питању била женска одбојкашка екипа). Наравно, дружио сам се и са људима из других земаља и стварно је лепо, јер су сви опуштени и дружељубиви. Предиван је осећај када те тим чији си водич прими у своју екипу и када доживиш да тренер одбојкашица првог дана каже ‘Никола је сада наш’. После

толико различитих искустава, стварно је осећај посебан сваки пут када доживиш тако нешто. Такође, дружио сам се и са мушком екипом из Русије, која је на Бест-у освојила друго место. Чак су ми поклонили једну сребрну медаљу. Не морам ни да напомињем да сам упознао волонтере из различитих градова и да сам стекао нова пријатељства, али и учврстио постојећа. Препоручио бих свим младим људима да волонтирају кад год могу, јер је сва добит са волонтирања стварно од непроцењивог значаја. У то сам имао прилику да се уверим.” Нешто живописнији опис добили смо од Николине колегинице Миле, аташеа Универзитета са Кипра: „Има свакаквих волонтирања, али ти БЕСТ пружа да стекнеш пријатеље у далеким земљама баш зато што си им ти домаћин, да не кажем аташе. За седам дана колико траје ово такмичење упознаш делове града у које раније ниси залазио без преке потребе, видиш разноразне појаве, стилове облачења, спознаш обичаје различитих нација. Сви су дошли са циљем да остваре задовољавајући резултат и да се добро проведу. Организатори имају наизглед једноставнији задатак - да сви задовољни напусте Београд и понесу што више лепих успомена са такмичења. За тих седам дана, са једне стране, схватиш колико је твој град леп у очима странаца, шта заправо мисле о њему (после седам дана целодневног дружења нема више тајни), али и који су њихови обичаји и навике. Са друге, бити део тима је непроцењив осећај - њима ниси странац, иако не причаш њиховим матерњим језиком. Има ли шта лепше за човека који је баш једног дана принуђен да не води своју групу, јер има неодложне обавезе, да чује од своје замене да је цела група викала: “ But, where is our attaché?” Ти заправо престајеш да будеш Н.Н. Ти си њихов/а аташе. Сав умор нестане када након успешне сарадње за време турнира доживиш да заузврат добијеш опрему Универзитета чији си члан био тих седам дана. Има ли патриотскијег доприноса и дирљивијег доживљаја од суза које они оставе на аеродрому зато што одлазе из Београда?“ Па шта је онда волонтирање (на БЕСТ-у)? Доживљај и вечно жива сећања. Било који спортски догађај, да би био најбољи, мора имати најбоље људе у свом саставу. Најбољи спортисти и одлични организатори су свакако важан део сваке успешне манифестације. Међутим, да није оних „малих“ људи који обављају џиновски посао, иза кулиса ништа не би било могуће. Волонтери су тај тајни састојак, који добар спортски догађај чини најбољим.

редакција СПОРТИНДЕКСА

Дегенерација на делу ,,То је то, човече... То је нешто што ћеш причати својим унуцима!’’ У неким, за наше родитеље, срећнијим временима, оваква реченица могла се чути малтене два пута годишње. Што због врхунских успеха спортиста Југославије (Кораћа, Џајића, Славнића, Кићановића, Далипагића, Пиксија, Дражена Петровића – тих перјаница самоуправног социјализма), невероватних културних признања, које су добили Емир Кустурица, Иво Андрић, Душко Радовић, итд. Њихова земља у свету је посматрана као земља благостања, земља у којој је сваки грађанин једва чекао да се пробуди, како би се осећао поносним, вредним и готово са надмоћи гледао на свет. Не залазећи у то ко је крив за све што се догодило деведесетих, као и све могуће краткосежне и дугосежне последице које је та мрачна деценија проузроковала, мучи ме и не да ми мира извесна навика генерација рођених пре Титове смрти. Та навика се састоји у следећем: подсећању на славну прошлост, на светле тренутке који су трајали месецима и годинама, као и на величину тих генерација које су гарантовале лепшу будућност. Моја генерација – они рођени крајем осамдесетих и почетком деведесетих, двадесетак година слуша предања на тему живота у једној Шведској прошлости, демагогије о урушеном систему вредности, непостојању јасног циља. Оно што највише погађа ту генерацију распрострањени и у нас усађени мит изгубљене и проћердане младости, одсуства перспективе, мит о томе да ће историја гледати да нас, ако може, избегне, не запише, заборави. На тај начин створен је, између осталог, расцеп, процеп, кратер међу нама; натерани смо на многобројне поделе, субкултуре, друштва, фанове овога и онога – и сваки од нас био је убеђен да припада правом систему вредности, ма шта се дешавало. Затварали смо очи и постајали смо глуви на оно што би нам родитељи говорили о идеалима. Њихова пионирска етика је за нас, Кристијанову дегенерацију, била виша филозофија. За нас, Тијанићеве неисписане таблице, трошење је времена објашњавати да морамо поштовати наставника, професора и декана, ма колико нас они „шиканирали“. Рокери, друштва из студентског парка, полуурушених клубова и смрдљивих шупа, где је панк и даље жив и где можете пронаћи и Стервеј ту Хевн и Хајвеј ту Хел, опстали су, делом и на речима, признајем, родитеља и њихових музејских експоната оличених у винил плочама. Они се згражавају кад помисле на оне друге – сплаваре и сплавуше, возаче џипова обучене у кожу и шушкаву тренерку, који посрћу под

тежином ланаца (златних и оних других). То је само један од примера подељених младих Срба, који гаје барем неку врсту нетрпељивости на Фејсбуку, Твитеру, у својој соби, кад их неко други не слуша или када скандирају на стадиону или скупу.

,,Гледајте ове клинце! Они су тачно тако клинци као и када сам ја био клинац! Они се на исти начин забављају тако, већ вековима и вековима. Исте гужве, исте речи духа, иста безочност, иста самоуображеност, иста лудост, иза које ће уследити мудрост зрелих људи. Већ вековима, једног лепог дана, они ће на исти начин остарити, са истом побуном и истом помиреношћу и истим начином да о томе не воде рачуна – као и клинци из претходних нараштаја који су остарили. Исте грчевитости, исте плаховитости! Никада нисам волео – ни клинце ни маторце.’’ Прошле недеље страшне поплаве однеле су Обреновац. Однеле су и многа друга, непоменута места. Многи животи су изгубљени – медијима за сада кружи цифра од 27 људи. Нико не зна тачно, јер ниједно званично тело није избројано како ваља.

Тада се догодило и оно што је изненадило, гануло и променило многе људе и многа мишљења од Суботице до Прешева. Рокер је кренуо, навлачећи у трку старке и тексас прслук, на насип на Сави, да помогне у пуњењу џакова песком. Очи су му се избечиле и вилица пала од шока када је тамо видео онога кога је нескривено преизрао – момка који је имао исто година као и он, али који је носио тренерке и навијачки шал око врата. Без речи, овај му је пружио лопату – и тако су без речи почели са постављањем бедема, заједно са још неколико хиљада сабораца. Међу њима су се нашли навијачи, рокери, сплавари, панкери, твитераши, Фејсбук манијаци, патриоте, аутошовинисти, гејмери, спортисти, фудбалерчићи и фудбалери, грађани и сељаци, Делије, Гробари, Форси, Сланинари, Београђани, дођоши, итд. Списак је бесконачан. Поделе нису постојале. Сви су били уједињени у једном циљу, једном идеалу, једном светлом тренутку који траје читаву вечност – спасењу људског живота. У Србији се десила природна катастрофа, а Србија је добила инстант хероје, добила је праве хероје. Добила је генерацију која је, упркос свему горенаведеном, показала да је суштински заслужила живот у једној Шведској, у једној земљи благостања. Несебичном помоћи, наша генерација је користила трикове свог доба како би што више помогла: ко улазио на Твитер или Фејсбук, могао је да наиђе само на информације где и како помоћи угроженима, шта је од помоћи потребно и колико волонтера је где потребно. Ко је пролазио центром Београда, видео је огроман број људи који хитају са препуним кесама и торбама у неки од прихватилишта. Хеј тата, мама, професорка, декане, Тијанићу, Кристијане и остали меродавци; погледајте шта има наша генерација! Ми смо хумани. Ми смо солидарни. Ми смо суштински људи. Ми смо достигли идеал. Када је и последњи џак песка стављен на насип, навијач обриса чело надлактицом. Наслонио се на дрво, а рокер приђе и донесе му флашу воде. Док је овај пио, рокер рече: „То је то човече... То је нешто што ћемо причати унуцима!“ Исти разговор водиле су и две пријатељице које су изалзиле из прихватилишта око зоре, након десеточасовне смене. Исти разговор водили су и спасиоци Шапца. Такав разговор нису водили људи из власти, махом рођени пре Титове смрти. Они су покуњени и резигнирани спремали ново срцепарајуће обраћање јавности.

Стари Атињани градили су грандиозне споменике и светилишта како би од заборава сачували велика дела свог народа. Међутим, највећи споменик античке Спарте био је – Спартанац. Ако не Атински, онда ће Спартански приступ сачувати величину моје генерације од зуба времена. Претопостваљам да ћемо сутра увећати и улепшати слику о себи, али срећан сам и поносан на моју генерацију што смо се и у овај зао час, понели како треба.

Иван РАДИСАВЉЕВИЋ

Нек колеги цркне политијада У тренутцима док се Србија суочавала са највећим поплавама у последњих сто година и катастрофалним емотивним, инфраструктурним, и пре свега, људским губицима, студенти Факултета политичких наука извијали су своја академска тела на Истарском сунцу у Поречу и испијали Ожујско пиво.

ве би то било у реду, да се њихове колеге у Београду, осујећене и растразане око тога да ли ће им разни СПТ-ови бити одложени, нису досетиле да их прозивају на друштвеним мрежама. Зашто су они на Политијади, док им се родитељи пењу у хеликоптере и чамце, остављајући за собом тридесет година рада уложених у куће и станове? Зашто су они на Политијади и два дана седе у вајфај зони, први пут читајући име свог малог села које у потпуности евакуишу? Зашто су они на Политијади и тврде да је осећај беспомоћности и некорисности најгори на свету, док им вода гута кућу, собу и урамљену слику са матуре? Стекла сам утисак како би ситуацију олакшало да су се сви П-јадани утопили у мешавини Ожујског и суза проливених за отаџбином. Док су они у Београду, изгледа тастатуром, бранили родна села и градове својих колега.

Ћао, Коки, како се зовеш?

Иако су их организатори „заврнули“ па на наградној игри за избор мотоа Политијаде нико није победио, студенти су ипак измислили по 40 евра за облазак Пуле, Бријуна (да, тако се каже) и Трста. Чувене виле на Бријунима у којима је, још чувенији, Јосиф Броз, те давне 1957. Године, баханалисао са Нехруом и Насером, нисмо видели. Нисмо чули ни папагаја по имену Коки, који је атракција острва. Мада, било је занимљиво посматрати људе који су прочитали дела Аристотела, Мила и

Ролса, како се двадесет минута обраћају птици речима: „Ћао, Коки, како се зовеш?“ Да не схватају сви акадмеско знање тако неозбиљно, доказале су новинарке са прве године, очигледно жељне доказивања. Једине су приметиле да на наруквици на којој је писало „ПОЛИТИЈАДА 2014“ фали тачка после године. Биће и од Курсаџија нешто.

Ко пре цитату, његова девојка

Нетранскрибован цитат Жана Жака Русоа на агенди Политијаде, који није имао никакве везе са истом, подсећао је на једно неуспело мување у „Дашу“. Наиме, пре извесног времена студент треће године покушао је да своју млађу колегиницу – бруцошкињу, импесионира цитирајући Волтера. Иако је био у видно пијаном стању, студенту треће године се то није могло узети као олакшавјућа околност, јер цитирање у кафани свега сем „још те нешто чини изузетном“ (поврачачу) захтева мождану активност вишег нивоа. Наслућујем да је и „Свет стварности има своја ограничења, свет маште нема“ из агнеде Политијаде имао приближне намере са бруцошкињама.

Уствари

Али кад се стиша гнев бруцошкиње коју на Политијади нико није „питао за плес“ и ишчезну слике колега из Обреновца, Крупња и Шапца, која два дана не скидају поглед са телефона, схватиш да си био на матурској екскурзији, само без професора. Имао си излет, досадног водича, спортске турнире и прерани доручак, али и све видове легалног уживања. Нико те на то није терао – не, не мислим на легално уживање, већ на прерани доручак, мада се и на доручку пиво точило „за џ“. Тек кад свако може да ради шта хоће, а сви раде исто (нешто типа Адам Смит), осетиш слободу и младост „волјум макс“ и здушно изговориш: „Какваа блеја!“ (да, са тим акцентом)

Елем

Конфликтне и особе са вишком пљувачке у устима увек ће наћи неку тачку иза године. Осујећене и саможиве окривиће нас што нисмо дискурс хермичари, па не предосећамо климу у наредних пет дана. Паметни ће нам лајковати слике које будемо поставили на друштвене мреже у доличном тренутку и пожелети исто то, годину дана касније.

Катарина РУВИДИЋ

КУЛТУРА

Феномени популарне културе

Успон антихероја Све већи број антихероја које волимо у популарној култури указује на све већи морални релативизам друштва али и на потребу да се поново пронађу праве смернице.

едеља је вече, и хиљаде људи широм света седа поред својих ТВ екрана, или за свој рачунар, и жељно исчекује још једну премијеру епизоде „Игре престола“. Овај епски серијал, настао према књигама Џорџа Р. Р. Мартина , достигао је огромну популарност, а прати борбу седам краљевстава за власт над фиктивним земљама Вестероса. Деликатне игре моћи, разне сплетке, експлицитне сцене насиља и секса, обилују овом серијом чинећи је комплексном мешавином политичког трилера и епске фантастике. Али као и увек, кључ успеха ове серије, као и многих других, је управо у ликовима – који су несвакидашњи, занимљиви, комплексни – а у исто време веома блиски публици, јер - они су антихероји.

Ко су антихероји?

„Антихерој је главни протагониста у модерној епохи, код кога је морални порив слаб, и постоји морална амбивалентност. Он је у одређеним околонстима постављен као централна личност, али му недостаје морални порив како би заузео позицију хероја. Због тога, он покушава да избегне морални избор, али га околности натерају да преузме улогу хероја. Антихерој је заправо фигура која говори о изостанку херојског и потреби за херојским, и

покушају да се, упркос недостатку моралних порива и особина, човек такав какав је, модерни човек, постави у улогу хероја. Морално дефицитаран антихерој, без обзира што је такав какав је, ипак не може побећи од моралног избора – јер неке вредности и даље постоје у модерном свету, ма колико било све релативизовано, и колико све деловало проблематично. У савременој популарној култури не постоји јасна диференцираност између антихероја и негативаца који су главни протагонисти. Антихерој је више морално пасиван, а негативан лик је заправо активан, али у негативном смислу и има особине супротне херојским – ради се о похлепи, охолости, себичним поривима. Такође, негативни ликови поседују способности које су често изнад просека. И антихерој има лоших особина, али га околности терају да заузме улогу хероја, док негативни лик ради супротно – не за заједницу, већ само за себе”, објашњава Саша Гајић, аутор разних текстова који се баве популарном културом, као и књиге „Корпоративна носталгија”. Без обзира на то како их схватили, као антихероје или негативне хероје, овакви ликови су обожавани код публике. Иако потичу из књижевности, популарност стичу тек с појавом масовне културе и нових уметничких форми – стрипа, филма, ТВ серије. На филму су бројни – од чувених Бони и Клајда, до јунака вестерна, Мајкла Корлеонеа, Тонија Монтане, Тарантинових ликова. У последње време доживљавају огромну експанзију у ТВ форми – поред „Игре престола”, која је готово целокупно сачињена од антихероја, ту су и бројне друге франшизе. Имамо чувеног Тонија Сопрана, затим Френка Андервуда – прагматичног и бескрупулозног политичара, који не преза ни од чега како би дошао до врховне власти. Ту је и Декстер Морган – симпатични серијски убица, који убија друге серијске убице. Појам антихероја редефинисао је Волтер Вајт – смушени професор хемије, који се постепено претвара у опасног нарко-боса. Узлет оваквих ликова свакако је омогућио механизам данашње брзе и масовне производње свега, па и културних садржаја. Продаје се оно што је другачије, несвакидашње, узбудљиво, пријемчиво. Људима су досадили једнолични, црно-бели ликови, које називамо класичним херојима. Они желе нешто сензационалније, занимљивије, сличније њима. Та масовна популарност пак не значи да су дела са антихеројима плитка – управо вишедимензионалност ликова и приче,

често доноси и неоспориви уметнички квалитет. Али једно је сигурно – преплављени смо таквим ликовима. Највећи број антихероја долази из америчке поп-културе, која је утицајем глобализације постала најзаступљенија широм света. У њој је однос антихероја и хероја јасно изражен, објашњава професор популарне културе на ФДУ Александар Јанковић. „Читава америчка култура се базира на „пријатељству” са антихеројима. Антихероји су при том много занимљивији од потпуно чистих, невиних, наивних и досадних хероја. Пример су Мики Маус и Паја Патак – где је Мики безгрешан херој који има све врлине, док је Паја ближи обичном човеку који уме да плане, који је склонији падовима. Други пример су Супермен и Бетмен – где је Супермен идеал Америке. Он је емигрирао, а знамо да је Америка емигрантска држава, висок је, леп је, одрастао је у нормалној породици и облачи се у боје америчке заставе. Бетмен, с друге стране, има тонове мрачњашва – облачи се као слепи миш, има трауматичну прошлост – одредила га је смрт његових родитеља, психотичан је, неуротичан и најважније - опходи се према непријатељима на свој начин“, говори Јанковић.

Зашто их обожавамо?

„Мој омиљени антихерој је Лулуш, лик из једне јапанске аниме, зато што је изузетно интелигентан, занимљив и има племенит циљ - иако начин на који покушава да га оствари није баш племенит. Сматрам да антихероји реалистичније осликавају садашњу ситуацију у друштву. Антихероји су ,такође, интересантнији за публику и дају писцима и режисерима више места за експериментисање и развој карактера,” каже прогамер Михаило Капларевић. Миљи Шијакинић, студентикињи Економског факултета, омиљени антихерој је управо лик из „Игре престола” – Питер Бејлиш. „Питер Бејлиш је прагматиста, спреман да уради све како би опстао у свету где је морал постао давно заборављена категорија. Оно што ми се допада код њега јесте чињеница да, за разлику од осталих протогониста серије, нема племенито порекло, нити моћ и углед би уз то добио од самог рођења. Покушавајући да опстане у том окружењу, он се не либи манипулације и сплетки, које често имају фаталне последице. Ипак, оно што га издваја јесте чињеница да је његова сналажљивост и интелигенција једино што му помаже да преживи у таквим друштвеним условима”, сматра Шијакинићева. Стефан Сератлић, студент Правног факултета, каже: „Мој омиљени антихерој је Анакин Скајвокер. Зато што су сви постали зли због моћи, а он због жене. Веома реално.” Без обзира на то који су наши разлози, чињеница је да антихероје сви обожавамо – јер нас бар неки од њих заинтригира или препознамо нешто своје у њему. Међутим, да ли се људи запитају или застану када ухвате себе да навијају за успехе својих антихероја, иако они при том чине морално ниска дела или свесно руше и подривају постојећи друштвени систем? Или је то њихова чар – чине нешто забрањено, нешто на шта би се човек ретко одважио – па тако су они можда, на неки начин, компезација за наш страх и комформистички живот? „Антихероји су привлачни, јер имају снаге и храбрости да се супротставе систему, немају ту врсту страха. А људи су

све више и више уплашени за своју позицију, посебно код нас – губљење посла, немање пара, немогућности да породица функционише како треба. Онда када видите да неко дође ноншалантно и уђе у банку и опљачка је, он је слављен, јер се одважио на то. Ово друштво ће га пре прихватити. Живимо у посрнулом друштву, урушене су неке породичне вредности, доминантна масовна култура и музика је таква да ви немате избор”, говори професор Јанковић. Саша Гајић сличног је мишљења. „Негативни хероји своју безобзирност исказују на један храбар начин. У свету где су људи претворени у нешто што је мање од човека, у конформистичка бића која само гледају како да преживе, негативни ликови приказују им људе који имају кичму да остану доследни свом, макар и погрешном путу, и да остану доследни себи до самог краја. Због тога што они, поред свих негативности имају ту принципијалност, управо ону која фали човекује разлог због чега их људи обожавају.”

Може ли идентификација са негативним херојима бити опасна?

Обожавање антихероја доводи до тога да они често постану и узори – јер се једноставно идентификујемо са њима. „Са антихеројима се идентификујемо због егзистенцијалних проблема који они носе, због недостатка моралног порива, због сумњичавости, психолошких комплекса, неприлагођености, отуђења – све то одговара неком стању у коме се човек налази. Међутим, и поред свега тога човек тражи више. Антихерој му може бити узор за унутрашњу трансформацију или за однос према спољашности. Ако је човеку антихерој узор у спиритуалом смислу, он се идентификује са оним што би желео да буде, јер антихероји могу да остваре и добију оно што се у релативизованом свету сматра за непорециво вредно – новац, славу и сл. Ако ти антихероји у једном урушеном свету поседују те статусне симболе, представљаће узоре егзистенцијално и морално релативизованом и конфузном становништву. У свету где је све релативизовано, где не постоје јасне вредности или се оне само формално прокламују, а људи виде да их нико у друштву не поштује, а нарочито они који су на државном врху, онда се те вредности одбацују као лажне, непостојеће. То помаже идентификацији са негативним херојем – јер су они негативни за негативни свет. То је и израз протеста према непостојању вредности и са лицемерјем које постоји у неком друштву”, каже Саша Гајић. Херберт Маркузе, велики немачки теоретичар, говорио је о „репресивној толеранцији” - владајућа елита препознаје садржаје који могу бити деструктивни по систем ( а ликови и идеје бројних антихероја управо то јесу) и проналазе механизме како би их преконтекстуализирали и овладали њима. Популарна култура и брендирање свега, па и антихероја, можда је баш тај механизам. Зато, следећи пут када будете гледали вашег омиљеног антихероја, не заборавите да он може да заживи и ван фикције, и да тамо негде можда већ и постоји – као и да можда он није створен зарад ваше пуке забаве – већ је скуп специфичних вредности и идеја које и те како осликавају свет у коме живимо.

Божица ЛУКОВИЋ