1
2
Poštovani i dragi čitaoci, saradnici i autori,
ISSN 2406-2219; CORBIS.SR-ID 216002316; GODINA V, 2019; Broj XVII; april - maj; Izdavač: Klub umetnika Zvezdani kolodvor, Beograd;
Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Redakcija: Boris Mandić, Mario Lovreković, Dušan Varićak, Miroslav Vasić, Julija Nikolić, Ivana Minić, Mikailo Tijanić, Zoran Dimitrijević; Živko Teodosić; Saradnici: Jelena Skrobić, Dragan Maljik, Franjo Frančič, Mirjana Štefanicki Antonić, Boris Maksimović, Mirjana Magura, Snežana Marko Musinov, Jovan Pavlović, Petar Gordić, Bojana Durman, Dajana Lazarević, Jana Lalatović;
Pred nama je sedamnaesti broj časopisa. Petu godinu u kontinuitetu objavljujemo vaše autorske tekstove, prozu, poeziju, fotografije, putopise, prevode, i ostale radove koji se bave pitanjima iz oblasti književnosti, kulture, esejistike, filma i drugih društvenih i humanističkih nauka, ali i graničnih oblasti nauke. Ponosni smo na veliki broj saradnika i na redakciju koju čine kulturni radnici, naučnici, književnici, pisci i pesnici. Ponosni smo i na svakog ko je ikada doprineo stvaranju i kreiranju ovog časopisa i ostavio svoj pečat u njemu. Radovi koje članovi redakcije predlažu za objavljivanje su i u ovom broju odabrani kao najbolji. Pesme pristigle na konkurs, odabrane su od strane članova redakcije. Recenzije su napisali Milijan Despotović i Dušan Varićak. U poetskom dodatku smo se potrudili da od svakog autora predstavimo najoriginalnije pesme. U novom broju čitajte prevedenu poeziju, esejistiku, putopise, filmsku umetnost, osvrte, i poeziju kojoj uvek dajemo prioritet, s obzirom na iskrenu poetsku misao. Na stranicama časopisa i ovaj put umetnost koketira sa poezijom, a poezija sa dušom. Veliko hvala što ste i dalje sa nama i što pišete za Zvezdani kolodvor...
Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić;
Naslovna strana: Bojana Durman; Dostupno online: issuu.com i na blogu: http:// klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/; Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com; web: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/
3
SADRŽAJ 5-6/KOLUMNA TAMARA ČAPELJ NOVA BALKANSKA POETIKA
90-93/IZABRANA POEZIJA NEDŽAD MAKSUMIĆ FATIMA SIBILA H. GORENČEVSKI
7/ESEJ BORIS MANDIĆ LEPENSKI VIR
94/PROZA JOVAN JONA PAVLOVIĆ MUZIKA ZA KRALJA FORMA NEDELJNOG POPODNEVA
8-9/PUTOPIS BORIS MAKSIMOVIĆ PUT NA DRUGU PLANETU 10-12/PUTOPIS MIROSLAV VASIĆ BERLIN GRAD SNOVA 13-14/PRIČE SA MARGINE ALEKSANDAR GVOZDENOVIĆ
15/ISTORIJA UMETNOSTI IVANA MINIĆ KULTURA DINASTIJE TANG
21-26/FILM ART JOVAN PAVLOVIĆ LA GRANDE BOUFFE DISKRETAN UKUS SMRTI 27-30/PORTRET LILI KOCI
31-41/PREVODI KIRIL LADUŠKO SRPSKA PREVODITELJKA - HEROJ BELORUSKE KNJIGE DAJANA LAZAREVIĆ 42/PREVODI MELANIJA BOJANOVIĆ 44-/46PREVODI MIRJANA MAGURA 47-49PREVODI SNEŽANA ŠOLKOTOVIĆ 50-54/ESEJ JANA LALATOVIĆ TEMA PROLAZNOSTI U POEZIJI A.G.MATOŠA 55-78/POETSKO TROGLASJE ANA MAGDA DARKO ĐORĐEVIĆ VLADIMIR SAVIĆ 79-89/PESNICI ZA NEZABORAV IZET SARAJLIĆ ĆAMIL SIJARIĆ DUŠKO TRIFUNOVIĆ
I
96/PRIČA BRANKO M. JOVANOVIĆ JUTRO
97/PRIČA MIRJANA JOVANOVIĆ OGLEDALA 98/PRIČA SANJA TRNINIĆ LUTKA
16-20/KULT MIROSLAV VASIĆ SOCIJALNA SMRT
ZVEZDANI KOLODVOR
95/PRIČE CAKIĆ SVETA ČOVEK O ČOVEKU I JOŠ PONEŠTO ILI RAZNE MISLI I KUČINE
ONLINE ART
124/POEZIJA MARIO LOVREKOVIĆ 125/POEZIJA NERANDŽA KOSTIĆ DŽEHVA HAVIĆ STEAN ĐURIĆ VLADO JOVIĆ 126/POEZIJA ILINKA MARKOVIĆ SANJA RADOVANOVIĆ 127/POEZIJA NEBOJŠA STANOJKOVIĆ 128/POEZIJA INES KOSTURIN MAJA HERŠAK 129/POEZIJA JAROSLAV KIŠ 130-131/POEZIJA ALEKSANDRA MIŠIĆ 132/POEZIJA SANJA RAŠČANIN
99-102/PRIČA SINIŠA MILJEVIĆ TERASA
133/POEZIJA GORAN KRAPIĆ
103/PRIČA JELENA SKROBIĆ ŽENA 104/PRIČA KATARINA DESPOTOVIĆ IZ TAČKE A U TAČKU B 105-106/STRANICA ZA MLADE TEODORA PETROVIĆ TEODORA ŠIKLOŠIĆ 107-115/ESEJ ŽIVKO TEODOSIĆ TAJNI ŽIVOT DRVEĆA
134/POEZIJA ANA SAVKOVIĆ JELENA JANKOVIĆ
135/POEZIJA SNEŽANA MARKO MUSINOV 136/POEZIJA SPOMENKA DENDA HAMOVIĆ 137/POEZIJA DUŠKO DRAŽIĆ MILOŠ NASTIĆ MARKO VECKOV
116-118/PRIKAZI ZORICA TIJANIĆ NOVA KNJIGA MIRJANE ŠTEFANICKI ANTONIĆ
138/POEZIJA RADMILA MILOJEVIĆ
119/AFORIZMI JOVAN KRAGUJEVIĆ DUHOVNE FRAKUTRE
140/POEZIJA NIKOLA VUKOJE
120/POEZIJA IVAN GAĆINA 121-122/POEZIJA KATARINA DESPOTOVIĆ 123/POEZIJA MILAN DRAŠKOVIĆ SONETI SETE
4
139/POEZIJA IGOR PETRIĆ
141/POEZIJA SLAVKO MARKOVIĆ 142/POEZIJA SOVJETA GRUBEŠIĆ 143//POEZIJA BORNA KEKIĆ
KOLUMNA društva pisaca, za razliku od susjednih zemalja u kojima se društva pisaca uglavnom dijele na ljevičarska i desničarska. Humor je oduvijek bio zgodna polugica za kazivanje istine na prihvatljiv način. Druga je umjetnost, no ona je manje prihvatljiva zbog žaoka koje profinjeno bocnu svijest i time izravno pobude duboko promišljanje. A jesmo li spremni na duboko promišljanje o onome što nas okružuje ili smo skloniji zariti glavu u pijesak držeći se turbofolka i lakih nota općenito? Uh, sram me bilo što postavljam besprizorno teška pitanja. Bilo kako bilo, u vrijeme kad sam strasno studirala književnost (namjerno to kažem prisjećajući se izvanrednog opisa mladalačke predanosti Roberta Musila u romanu „Čovjek bez osobina“, u hrvatskom prijevodu, i „Čovjek bez svojstava“, u srpskom prijevodu, kad uspoređuje revnost s entuzijazmom mlade žene koja stupa u brak), poezija je imala visoko mjesto u književnosti. U to vrijeme poetski parnasovci na ovim prostorima bili su po kvaliteti rame uz rame sa svjetskima. I to ne slučajno. Kako je vrijeme soc-realizma i stroge cenzure uspostavljene u cilju razvijanja pozitivnog kolektivnog duha ostalo iza njih, a težilo se stvaranju napredne radničke klase koja je trebala biti svjesna dekadencije zapadnjačkog načina života i društva koje je u svojoj osnovi utemeljeno na neravnopravnosti, sistem je imao uspostavljene poluge koje su zajedno djelovale k postizanju jednog cilja – kulturnom osvješćivanju radničke klase. To kulturno osvješćivanje bilo je podržano prvenstveno obrazovnim sistemom ustrojenim po Šuvarovom modelu odgoja svestrano obrazovane ličnosti te državnim ustanovama koje su budno motrile i poticale razvoj građanskog morala i duhovnosti. Ustanove su imale svoje čelnike koji su nadalje postavljali niže rukovoditelje zadužene za kulturu, a u konačnici je to dovelo do kritičara koji su bili plaćeni za traženje stvarnih talenata i urednika kulturnih rubrika koji su slijedili upute kritičara. Naravno, zamisao je bila (bar ona deklarirana) da će sistem funkcionirati „ni po babi ni po stričevima“. Bez obzira na balkanski primitivs s početka teksta, događalo se da istinski talenti budu zapaženi i pružana im je prilika (ukoliko njihovi stavovi nisu bili u suprotnosti s postavljenim ciljem kulturnog osvješćivanja radničke klase). Tako su onovremeni pjesnici koristili sve što im je sistem stavljao na raspolaganje: kritičare koji su omogućavali stručno vrednovanje poetskog djela, urednike koji su bili u obvezi slijediti mišljenje kritičara, brojne književne časopise i emisije o kulturi u radijskim i televizijskim programima, književne natječaje koji su za sobom povlačili probitak, manifestacije koje su omogućavale javno predstavljanje, promicanje čitanja u školama etc.
NOVA BALKANSKA POETIKA TEKST: TAMARA ČAPELJ Prije nekoliko godina (oprostite autorici što ne može sa sigurnošću navesti koje je to godine točno bilo) čitala sam intervju s Milivojem Solarom, jednim od najvećih književnih teoretičara u bivšoj Jugoslaviji, u kojem je ocijenio kako je suvremena poezija u Hrvatskoj uglavnom svedena na kuknjavu. Pročitala sam u dahu poduži intervju s profesorom koji je priredio najkvalitetniji prikaz teorije književnosti u svoje vrijeme i morala sam priznati da je apsolutno u pravu. Međutim, premda je to dobro odgojeni gospodin koji ne viri u tuđe dvorište, no gleda kako će pospremiti prljavštinu u svojem, imala sam želju stati pred njega i reći mu da je ta kuknjava sveprisutna u poeziji i izvan Hrvatske, bar kad su u pitanju jezično bliske zemlje regije. A onda sam počela razmišljati zašto je to tako. Odgovor, naravno, nije jednostavan kao što se to u prvi mah čini i traži dublju analizu kulturnih, ekonomskih i društvenih prilika u kojima nastaje poezija kao činitelja koji djeluju na svijest autora i javnosti. Stoga sam u analizi krenula od zajedničke osnove za sve zemlje regije kako bih pokušala ponuditi objašnjenje s aspekta povijesti umjetnosti. U vrijeme kad sam bila studentica, građanska Jugoslavija smijala se gegovima Top liste nadrealista, tom nusproduktu pokreta New Primitives, doživljavajući ih kao dobru komediju, uglavnom široko prihvaćenu zbog humora bliskog masama. Ovaj pokret poslužio se fenomenom pop-kulture da bi pokazao dubinu ukorijenjenog primitivizma ovih prostora, ogolivši ga do atomske jezre i bacivši je društvu u lice. Smatrajući (ili glumeći) da je taj „umjetnički obrađeni“ primitivizam prevladan, masa se smijala. Koliko je to bilo površno razumijevanje pokazuje nam zbilja u kojoj danas živimo new primitives ili je to ipak old primitives. Već tada bilo je pojedinaca koji su ukazivali na pogubnost površnog shvaćanja onoga što intelektualci poručuju. Nepremostiva ekonomska kriza dovela je do krize cijelog društva, a sve skupa neminovno nas je guralo k promjenama. Ljudi su osjećali da te promjene moraju biti korjenite, bilo je samo pitanje tko će i kako zauzeti mjesto lučonoše u svojoj sredini. Ostatak znamo. Uslijedile su promjene koje su za sobom ostavile brojne žrtve, pri čemu ekonomska kriza nije riješena. Danas smo podijeljeni na zasebne države i jednako smo siromašni, ako ne i siromašniji, raseljeni i otrovani. Sjećam se ingenioznog transparenta s demonstracija u Sarajevu prije nekoliko godina na kojem je pisalo „Gladni smo na sva tri jezika“. Naravno, ljudi su se smijali ovoj duhovitoj dosjetki, ali ovoga puta potpuno svjesni prave poruke crnog humora u zemlji u kojoj je sve podijeljeno na tri interesa etniciteta – od tri elektoprivrede do tri 5
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Naslonjeni na zaokret od woodstockovske epidemije širenja ljubavi i strogo utvrđenih poetskih izričaja u cenzuriranom soc-realističkom kulturnom miljeu (koji se uglavnom držao politički nevine ljubavi između žene i muškarca, te ljubavi prema domovini, roditeljima, zavičaju i djeci, uz poželjno oslikavanje mana klasnog neprijatelja), te motivskim naslijeđem južnih Slavena obojenim iskričavom maštom i sukobom između dobra i zla, onovremeni pjesnici prvi put su nakon niza godina zakoračili na slobodnije tlo poetskog stvaralaštva. Njihova poetika bila je generacijski bunt protiv netom završene ere izrazite osjećajnosti, koja je za njih korespondirala s patetikom, i stroge podijeljenosti na crno-bijeli svijet. Hrabro su zakoračili na tlo misaonosti u poeziji i otkrivali svu bujnost čovjekove duhovnosti. I bili su sjajni. Težili su rumijevskoj jezgrovitosti lirske slike, ali su pjesme gradili na većem broju tih slika. Postali su istinski poetski parnasovci. Međutim, prijeko potrebne promjene u društvu dovele su do raspada zemlje na manje države, u kojima je poželjno romantičarski slaviti svijetle strane većinskog etniciteta s nezaobilaznim režanjem na druge, uz neizostavno upućivanje na vanjsko prijeteće crnilo. Još jednom se vraćamo soc-realističkoj podjeli na crno-bijeli svijet, samo što ovoga puta u središtu nije radnička klasa već religija. Vjera je ta koja ujedinjuje pojedince da bi opstali. Vrijeme prolazi i pojedinci polako uviđaju da žive u dobu opće grabeži, u kojem oni odgojeni na postulatima građanske moralnosti i duhovnosti nikako ne mogu pogaziti svoje ja i postati beskrupulozni. Tako prvotno oduševljenje novim vjerskim kolektivitetom polako splašnjava zbog mračne spoznaje da i u mojoj zemlji postoje ljudi koji kradu, varaju, lažu, otimaju, a čija sljedeća žrtva mogu biti ja jer ne mislim kao oni. Jednostavno rečeno, ljudi su razočarani novim kolektivitetom i postaju svjesni da nisu ništa drugo do pojedinci prepušteni sami sebi na kapitalističkoj vjetrometini. Takva dvostruka razočaranost dovodi do vrtnje u začaranom krugu depresije ili do želje za odlaskom. Kako su pjesnici izrazito senzitivni, oni u svojim stihovima izražavaju ovakvo stanje psihe (ili kako to poete zovu duše). S druge strane, poetski parnasovci na svojem brdu uviđaju, prije no oni pod brdom, da su dotacije za kulturu drastično smanjene, da ne kažem simbolične, jer novim vlastodršcima nije u interesu kulturno osvješćivati radničku klasu. Naprotiv. Iz tog razloga su jedno vrijeme suvereno vladali poetskim nebom zadovoljni dobivenim nagradama. Kako vrijeme odmiče, oni opstaju na osvojenom poetskom Parnasu čudeći se poplavi pjesnika kukača koji se nikako ne uklapaju u njihovo shvaćanje poetike, ali i tražeći od mladih osviještenih i nadarenih autora da budu kopije njihovog izričaja, koji je onomad smatran
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
avangardnim, a danas potrošenim. Čudeći se, bez namjere da oslušnu bilo ovovremenih pjesnika. Nova generacija autora stvara poeziju u vrijeme grabeži, potiranja ljudskosti i potpunog otuđenja, te svojim stihovima vapi za vraćanjem emotivnosti i čovječnosti. Nažalost, uz mnogo više stihovane kuknjave, a manje stvarnog djelovanja. Ogromna većina među njima u središte poetike stavlja sebe i vlastiti odnos spram zahladnjele realnosti, bez traganja za univerzalnim i bez mrvice primisli o onome što simbolično možemo nazvati mea culpa, odnosno zapitanosti o vlastitoj krivnji i ulozi u svijetu kakav smo ipak mi stvorili. Tako su ljubavne, misaone (refleksivne), domoljubne (patriotske), socijalne, duhovne i ine pjesme obojene crnilom, za koje je (naravno) netko drugi kriv. Nemojmo izostaviti ni pjesnike kojima je pisanje stihova svojevrsna psihološka terapija – način da svoje negativne emocije izliju u stihove, potpuno zanemarajući temeljni postulat književnosti kao umjetnosti: otvoriti čitatelju novi svijet i približiti mu ga svojim djelom kako bi ga razumio i prihvatio. I sve dok ne budemo imali petlje pozabaviti se vlastitom odgovornošću u cjelokupnom kolopletu promjena oko nas, nećemo se izdići iznad puke kuknjave. Samim time, ni takva poezija ne može imati visoku umjetničku kvalitetu. Tako je profesor Solar jednostavno poručio pjesnicima gdje im je mjesto na umjetničkoj ljestivici. U sljedećem tekstu (ako me ne zatvore ili ne pokose jajima, papučama i trulim povrćem) dat ću presjek suvremenog poetskog stvaralaštva, uz zasad sporadične nagovještaje zajedničke poetike koja je vrijedna pohvale i koja itekako zaslužuje biti zapažena. Ona svojom osebujnošću doista predstavlja začetak novog poetskog izričaja na ovim prostorima, a u vremenu pred nama zasigurno će biti poetska baklja čiji će sjaj prepoznati i čitatelji izvan balkanskog prostora.
6
ESEJ pojavu genija, Umetnika: visok rast, koji je omogućavao stanovnicima Lepenskog V ira da zavire u raslojenost i razbacanost Plejada, čak i nakon njihovog nestanka s stanovišta optičke vidljivosti. Ni ovde ne postoji slučajnost. Praroditeljka, skulptura pronađena u Đerdapskoj krugu nam govori da je u stvaranju Lepenskog vira učestvovala i boginja Gea, koja je u početku svih stvari, poput Majke, iz koje, kao iz biljke, niče i klija Život u različitim formama; današni Haos (iz kojeg se, pre početka Vremena, izdigla Gea i s njom Život) nastao od nekontrolisano-shizofrene mećave informacija i slika ogomne brzine nam onemogućava da razgovaramo s boginjom Života, pa da je nešto i priupitamo o Lepenskom Viru: svakako bi njegova Tajna bila bliža odgonetanju (a možda je bit Lepenskog V ira Tajna koju je nemoguće razumeti, tako da je svako pisanje u potrazi za suštinom ove endemske pojave, sizifovskog karaktera?). Skulpture, koje su okruživale sakralno mesto, žrtvenik, u kući/šatoru, nisu oslobođene iz kamena - gde su zarobljene - kao što su to radili nadljudski vešto Mikelanđelo i Roden, već su iskočile iz spoja organskog i apstraktnog, tvoreći – da zanemarimo za trenutak Altamiru – jednu od prvih pojava Umetnosti. Osnovni građevinski materijal Lepenskog Vira je kamen. Postoje dve ili tri novine u ovom vanistorijskom jedinstvenom staništu: prva – unutar šatora/kuća nalazi se žrtvenik, sakralno mesto u kome je pohranjena Tajna Lepenskog Vira; žrtvenik je okružen skulpturama – Svetlost božanskog i Umetnost prijateljski se slažu, proizilaze jedno iz drugog (Za razliku od kasnijih religija, monoteističkog tipa, transcendentalnog Boga, kome je sve podređeno, pa i umetnost. A umetnost koja ima izvan-sebe razne vrste ograničenja nije ni moguća – Renesansa je počela onog trenutka kada se talenat stvaranja odvojio od transcendentalnog Boga i teoloških paukovih mreža). Druga novina su Mrtvi. Sahranjuju se (Ovaj čin jeste ono što nas čini, u svojoj jednistvenosti, ljudskim bićima, i razlikuje od životinja i bogova.); to nije sve: sahranjuju se unutar naselja, stvarajući od Lepenskog V ira mesto gde živi i mrtvi bivstvuju (na različite načine) zajedno, ponekad i proćaskaju o vremenu ili zvezdama, mesto gde Život bez straha dočekuje Smrt (I s njom ponekad odigra partiju šaha, za razliku od Bergamove, bez bilo kakvog uloga i težine, iz čiste zabave.). Treća novina je činjenica da svako naselje ima trg (takođe trouglaste forme) - prvi javni prostor u kojem su pušteni koreni Politike (teorijske i praktične); kasnije, nadovezujući se na ove korene/rizomate javni trg u Polisu – A gora, u antičkoj Grčkoj bio je mesto događanja politike, gde se u slobodi razgovora odlučivalo o fundamentalnim pitanjima Polisa i njegovog ustrojstva. Lepenski Vir: izvanvremensko mesto sazdano od alhemijske mešavine – u savršeno simetričnoj proporciji – Umetnosti i Matematike (geometrije), nastao u nemogućnosti određenja datuma i sahranjeno 5300. godine pre nove ere, ulaskom u Istoriju, kroz tunel neolitske revolucije, u kojoj se pripitomljavaju prve životinje (verovatno i ljudi) i obrađuje plodno zemljište. Dunav i dan danas kažnjava ljude i gradove, useve i kuće na njegovim obalama, putem poplava i nepredvidljivih i divljih izliva vode. Razlog: Smrt Lepenskog V ira.
LEPENSKI VIR TEKST: BORIS MANDIĆ U otvorenoj izolovanosti Đerdapske klisure, (koju čuvaju „Gvozdena vrata“) posedujući svoje posebne mini -ekološke zone, relativno nezavisne od okruženja izvan nje, nastala je, bez bilo kakvog racionalnog razloga i svrhe, tek tako, u slučajnoj nužnosti, jedinstvena pojava nazvana – Lepenski V ir (Dunav je bio taj koji ju je tako imenovao.). Poput leptira, rodila se, poletela u svojoj lepoti i nestala u istom danu – Lepenski V ir. Tri faze, paleolit, mezolit, neolit, hronologija izražena u preciznim vremenskim jedinicama nam ništa neće pomoći u razumevanju Lepenskog Vira. Ovde moramo iskoristiti Diltaja manje, Gadamera više i njegovu hermeneutičku metodu razumevanja; ali Diltaj i Gadamer idu do određene granice, preko koje ne mogu preći, gde se zapravo i krije rešenje tajne Lepenskog Vira (Možda da pitamo boginju Geu i sazvežđe Plejada za pomoć?). Zapravo, velika istorijska zabuna je da je nastanak astronomije potekao iz civilizacija Inka, Maja, Mesepotanske oblasti (Vavilon, Sumerija itd.), starog Egipta... Temelji astronomije počivaju u razbacanim krhotinama Lepenskog Vira: Treskavac, gola litica trapezoidnog oblika, jeste početak astronomije: sačekajte 20. april (možete uživati u događaju stvaranja astronomije do 1. maja) kada Sunce izlazi tačno iznad vrha ove, od geometrije i kamena, sazdane litice. Dok uživamo u pogledu na let Helijusa u njegovim nebeskim kočijama, istovremeno nestaje sa horizonta vidika sazvežđe Plejada (pitajte ih sami, pre toga zatražite dozvolu od Zevsa). Ova dva paralelna astronomska fenomena stanovnici Lepenskog V ira su koristili za tačno određivanje pojave leta, poplava i odgovora na buduće fenomene. Tetraktys Pitagore, koji je predstavljao simbol ustrojstva Kosmosa, (putem kojeg se mogla čuti harmonična muzika nebeskih sfera) osnova je na kojoj je izgrađen Lepenski V ir i njegova, do tada (a i posle toga), jedinstvena arhitektura; Sezanova - kroz umetnički medijum slikarstva – potraga za bazičnim geometrijskim formama od kojih je sazdan pojavni Svet, ovde bi dobila svoju konačni epilog i traženo rešenje. Nad Tetraktys-om (kao danas američki Predsednik nad Biblijom, uz razliku što se nad Tetraktys-om nije moglo slagati, za razliku od druge pomenute prakse) članovi Pitagorine ezoterične zajednice bi se zaklinjali. Arhitekrura Lepenskog V ira saobrazna je Dunavskim virovima i vetrovima, (kružne prirode) kao i kamenitom tlu iz kojeg je iznikla ova civilizacijska endemska pojava; takođe, naselja su polozena na stepenasto, slojevito tlo Dunavskih terasa. Naselja, kao i objekti unutar njih, su trapezoidne, potkovične forme, elipse, trouglovi i krugovi, baš kao i litica Treskavac preko puta Lepenskog V ira: u ovom slučaju slučajnost ne postoji. – Sloboda nužnosti. Antropološki, stanovnik Lepenskog V ira je kromanjonski tip: široko lice – Šopenhauer i Niče su tvrdili da ovakva forma glave je neophodan uslov za 7
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
PUTOPIS
PUT NA DRUGU PLANETU TEKST: BORIS MAKSIMOVIĆ
P
ut je sastavni dio putovanja. Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji su govorili kako načelno vole putovanja, ali ih nerira truckanje u busu ili vozu. Nije mi to bilo jasno zato što za mene to truckanje i jeste suština putovanja. Putovanje nije teleport, mogućnost da se čovjek odjednom nađe na željenoj lokaciji. Putovanje je upravo to – putovanje, posmatranje predjela, drveća, dalekovoda, kuća, autobuskih stanica kako prolijeću pored tebe. Uvijek me je fascinirala ta spora pokretljivost čovjekova. Izađeš iz kuće i kreneš po hljeb i mlijeko. I čini ti se da do marketa nikada nećeš stići korak po korak. A opet, čim se malo izgubiš u mislima shvatiš da si pred pokretnim vratima i da je prvi dio tvog putovanja gotov. Tako je u suštini i sa većinom putovanja. Rekao bi da nikada nećeš stići, nekoliko stotina ili čak hiljada kilometara je pred tobom. A onda kreneš, prva krivina, prva tabla, prvi iskorak iz svakodnevne putanje, prvi sat putovanja, prvi sendvič, prva pauza, prvi granični prelaz i već shvatiš da si skoro tamo gdje si krenuo, tamo gdje si mislio da nikada nećeš stići. Ja sam krenuo za Kinu, gdje treba da učestvujem na Drugom forumu književnika iz Kine i zemalja centralne i istočne Evrope. Put me vodi od Beograda preko Moskve do Šangaja odakle treba da idem u Ningbo, koji je moja konačna destinacija. Nikada nisam čuo za Ningbo prije ovog puta, ali to je moja krivica, a ne njegova, jer se ipak radi o gradu koji ima osam miliona stanovnika. Avion polazi sa surčinske piste, pritisak raste, buka još više. Ubrzavamo i polako će brzina biti dovoljno velika da opravda toliku buku koja dolazi spolja, a onda ćemo osjetiti kako se diže stajni trap i kako se polako uzdižemo iznad zemlje. Nisam letio nigdje četiri godine i sasvim sam zaboravio kakav je osjećaj, pa mi se sad čini i da smo se prednjim dijelom previše uspravili, da je ovo skretanje previše naglo i odnekud mi dolazi do mozga informacija koju sam pokupio ko zna gdje i kad da se 97% avionskih nesreća dešava ili pri polijeranju ili pri slijetanju. Ali ne osjećam strah od letenja, nikada nisam, jedino što mi dolazi u svijest u ovom trenutku jeste jedna krajnje jednostavna spoznaja: Bože, ako već treba da nestanem, neka bude baš ovako, jer ovako je dobro. Letimo kroz noć za Moskvu. Pokušavam da se orijentišem gdje smo, da li iznad Rumunije, Mađarske ili Ukrajine. Gledam neppoznate i razbacane gradove ispod sebe kako svijetle u noći, a onda u nekom trenutku, ko zna odakle, stiže mi poruka da smo u romingu i to iznad Slovačke. Na aerodromu Šeremetjevo u Moskvi ko zakovan stojim pred tablom na kojoj piše raspored polijetanja. Shvatiš da si došao na jedno od čvorišta svijeta koje ti na jedan prelijep način ponovo otkriva taj isti svijet i vraća te pomalo u one dane kad si dosadu na časovima geografije skraćivao listanjem atlasa. Irkutsk, Perm, Jekaterinburg, Čeljabinsk, Murmansk, Novosibirsk, Alma Ata, Tbilisi, Kišinjev, Astrahan, Biškek. Iskrsava pred tvojim očima iznova Sovjetski Savez, Zajednica Nezavisnih Država, Ruska Federacija ili kako se već zove ili se zvao sav taj evroazijski prostor koji često kao i da ne primjećujemo. A onda se kompletna tabla prebaci na kinesko pismo kao da te podsjeća gdje ideš i ko čini dobar dio putnika oko tebe. Imam nekoliko sati pauze na aerodromu, nedovoljno da odem do Moskve, a opet previše da samo sjedim na aerodromu i čitam. Ali ipak, vrijeme prolazi, ni sam ne znaš kako, okreneš par strana, popiješ kafu, malo se smucaš po aerodromskim prodavnicama i čudiš cijenama, malo dopisuješ sa ženom, malo gledaš tu predivnu tablu sa rasporedom letenja i neobičnim imenima gradova na njoj i tako malo-pomalo shvatiš da je vrijeme da kreneš. Svaki aerodrom, pa i onaj najmanji, predstavlja jedno malo čudo, a kamoli oni veliki kao što je Šeremetjevo. Sama činjenica da te sa tog jednom mjesta put može odvesti u Vašington, Johanezburg, Kabul, Sidnej ili Šangaj dovoljno je fascinantna, a kad počneš da razmišljaš o tome kako besprijekorno funkcioniše jedan takav sistem i koliko ljudi radi na njemu ne možeš na trenutak da se ne izgubiš i da se bar malo ne zadiviš snazi ljudskog talenta.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
8
Ja inače do sada nikada nisam bio u Aziji i zbog tog me ovo putovanje posebno uzbuđuje i oduševljava. Zapravo, jesam bio na azijskoj strani Istanbula, ali zaista ne mogu biti toliko bezobrazan da zbog toga tvrdim da sam, molim lijepo, posjetio Aziju. Kad god sam negdje putovao to je bila Evropa, koja, koliko god raznolika bila, ipak predstavlja jedno ostrvce u okeanu svijeta i to prilično sigurno ostvrce na kojem se čovjek može lako snaći čak i ako ne dolazi iz njegovog zapadnog dijela. Gdje god da krenete, čak i ako ne znate jezik, vi znate pismo i možete bar naslutiti šta neki znak ili neka riječ poručuju. A još ako znate neki jezik koji vam omogućuje da komunicirate sa više ljudi tek onda nema razloga da se brinete. U Kini pak niti vi znate njihov jezik niti oni znaju neki od vaših, a da stvar bude još bolja njihovo pismo vam je poznato koliko i egipatski hijeroglifi. Njihovi običaji, načini komunikacije, metode plaćanja dobara, kulturne osobenosti, poimanje prostora i vremena – sve je drugačije. I zbog svega toga, ovo nije putovanje u novu zemlju ili na novi kontinent, ovo je putovanje u jedan čitav novi svijet o kojem ti, blago rečeno, pojma nemaš, a spremaš se da zaroniš u njega za par sati. Negdje iznad Rusije
Putovanje od Moskve do Šangaja u realnom vremenu traje osam i po sati, ali ti prema rasporedu polijećeš u pola deset ujutro, a slijećeš u Šangaj u jedanaest i petnaest naveče. Šangaj je inače šest sati vremenske razlike ispred našeg lokalnog vremena, ali to je sve apstraktan podatak za tebe sve dok ne sjedneš u avion i na displeju ne ugledaš mapu. Tek tada počinješ nekako da shvataš koliki je put pred tobom, a nakon što se ogromni Aeroflotov boing u koji staje 500 ljudi uzdigne iznad oblaka i brzinom od 850 kilometara na sat krene ka istoku vrijeme nekako postaje rastezljivo i na momente imaš osjećaj da će sve ovo da traje cijelu jednu vječnost. Povremeno ti se ukažu predjeli iznad kojih prolazimo, pa umjesto oblaka koji izgledaju kao da letiš iznad snijegom prekrivenih planina vidiš planine, ogromne šume i rijeke te beskrajne zemlje. Ali nakon nekoliko sati leta shvatiš da više nisi iznad Rusije i da si ušao u Mongoliju. Vidi se to i po pejzažu ispod tebe koji više ne čine ni šume ni stepe, već kao neki planinski lanac prekriven pijeskom. Pokušavaš da se sjetiš lekcija iz geografije šta bi to moglo da bude, da li pustinja Gobi ili planine Altaja, ali mnogo je godina prošlo od tvog zadnjeg časa geografije i ostaje ti samo da nagađaš. Sunce zapada za horizont i izgleda tako da ti je već u tom trenutku jasno da je to zaista jedan od najmagičnijih momenata koje si u svom dosadašnjem životu imao priliku da iskusiš, a čovjek, realno, nema puno takvih trenutaka u životu. Jednom sam imao priliku da gledam rađanje sunce iznad Španije. Sad, dok ga gledam kako zalazi iznad Mongolije, počinjem da osjećam ogroman talas zahvalnosti prema životu koji, koliko god život nekad znao da bude komplikovan, a često i besmislen, ipak ti povremeno pokloni i ovakve trenutke.Nakon što avion napusti vazdušni prostor Mongolije ulazimo u Kinu. Mnogi ni danas ne znaju da je granicu između Rusije i Kine, koja je u to vrijeme obuhvatala i Mongoliju, iscrtao grof Sava Vladislavić, Srbin iz Gacka koji je radio kao diplomata na ruskom dvoru. On i mandžurijski velikodostojnik Tulišen zaslužni su za takozvani Kjahtinski sporazum, potpisan 1727, kojim je formulisana granica duga 4.000 kilometara između ova dva ogromna carstva. Koliko je Kina ogromna država (ili bolje rečeno – koliko je Evropa mala) shvatio sam tek nakon što smo ušli u njen vazdušni prostor kada sam vidio da nam do Šangaja treba još sat i po leta. 9
Zalazak sunca iznad Mongolije
Imao sam do sada po Evropi dosta letova i svi su oni trajali manje ili više upravo toliko: ZagrebKopenhagen, Berlin-Beograd, Sarajevo-Istanbul, a to i nisu tako malene razdaljine. A sada, nakon šest sati u zraku i nakon što si konačno ušao u Kinu, opet te čeka tačno sat i po do krajnje destinacije. Ali prošlo je i tih sat i po i konačno nam se obratio pilot koji je rekao da se spremamo za slijetanje. I dok smo se spuštali prema aerodromu shvatio sam u jednom trenutku da se nalazimo u visini zgrada koje se izdižu iz šangajskog poslovnog distrikta, a nije baš da smo bili blizu zemlje. Bio je to jedan od onih trenutaka koji, koliko god to zvučalo izlizano, čovjeka ostavljaju bez daha. Bila je noć i ogromni oblakoderi bacali su svjetla uokolo dok smo se približavali zemlji, kao da označavaju kraj ovog putovanja od skoro 7.000 kilometara koje nas nije dovelo samo u novu zemlju i novu civilizaciju, već, rekao bih, na novu planetu i nekoliko godina naprijed u budućnost koja je ispred nas. Izvor: https://hodoljub.wordpress.com/ ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
БЕРЛИН ГРАД СНОВА Текст: Мирослав Васић
Berlin Siegessäule, споменик посвећен победи у Данско-пруском рату (Други шлезвички рат), Аустријско-пруском рату, Француско-пруском рату, на споменику видљиве последице страдања у Другом светском рату, совјетске трупе су 02. маја 1945. године поставиле пољску заставу на врху споменика.
Берлин, место сусрета народа, култура, уметности, науке, знања, информација, технологије, економије, спорта, филма, саобраћајно чвориште и најпосећенији град на континенту. Берлин је највећи град Немачке и други по величини граду у Европској унији. У граду живи преко 3,5 милиона становника, од тога сваки седми становник, преко 500 хиљада становника Берлина поседује страни пасош, Срби су трећи народ у Берлину по бројности са преко 25 хиљада становника. Иво Андрић, писац и наш нобеловац је пре Другог светског рата био дипломата у Берлину. Многи становници Берлина су потомци немачких прогнаника из Горње и Доње Шлезије, Источне и Западне Пруске, Помераније, Судетске области итд. који су се населили после Другог светског рата. Мултикултуралност је присутна у граду, али увек може бити боља, недовољна у оној мери која би била пожељна за развијена друштва као што су немачко. Многе заједнице попут српске још увек немају обданишта на српском језику, градске власти морале би уложити више труда и финансијских средстава да улажу у промовисању различитих култура. Турска заједница поседује радио станицу, Грчка заједница има своје школе што све доприноси бржем и прогресивном развоју метрополе Берлина као престонице Немачке. Сви су они грађани Берлина, без обзира ко је од куд, без њих Берлин не би био то што јесте. Берлин је вековима место сусрета различитих култура, истока и запада, југа и севера, омиљено место туриста, уметника, банкара, научника, студената. Берлин је град младости, са бројним школама и универзитетима међу којима има и оних који су бесплатни за студирање. На широким булеварима, авенијама налазе се бројни музеји, позоришта, цркве, факултети, универзитети, опере, бројни туристички објекти са различитим садржајима који никога не остављају равнодушним. Град, сместио се на две реке Хафел и Шпреји али и на бројним каналима који чине град неодољиво пожељним за живот, окружен бескрајним зеленилом и бројним језерима.
Град се налази у савезној покрајини Бранденбург, чији је главни град Потсдам који је повезан са историјом и културом Берлина. Потсдам као и Берлин су у нераскидивој вези без кога Берлин не би био то што јесте, богат и прожет историјом не само за немачки народ и немачку државотворност него и познат по чувеној Потсдамској конференцији из 1945. године када се одлучивало о стварању послератног поретка али и новој територијалној подели Европе. Берлин је основан у XII веку, у VIII веку на простору Берлина живели су Полапски словени - Лужички Срби. Данас су Лужички Срби мала али значајна и призната национална мањина у источним деловима Немачке. Берлин је био чланица трговачког савеза Ханзе. За време Фридриха Вилима, Берлин почео да се урбанистички значајније развија, у време Фредерука III, почетком XVIII Берлин постаје главни град Пруске. Моћне Пруске која је постала Пијемонт немачког уједињења. Захваљујући канцелару Бизмарку дошло је до уједињења Немачке и од 1871. године Берлин постаје престоница Уједињене Немачке, која је била тада најмоћнија држава на континенту од Русије до Велике Британије. 1878. године је одржан Берлински конгрес, на коме се одлучивала судбина Балкана између тадашњих великих европских сила. 1936. године су одржане XI Летње олимпијске игре. По завршетку Другог светског рата и победи Немачке, Берлин је требао да промени име у Град света Германија (Welthauptstadt Germania), Хитлер је планове за изграду поверио „првом архитекти Трећег рајха“ Алберту Шперу. Град је у Другом светском рату страдао, а због страдања прозван „Временском нулом“. После Другог светског рата, подељен на Источни и Западни, од 1991. године Берлин поновно постаје главни град (Hauptstadt) Уједињене Немачке.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
10
Ostrvo muzeja u Berlinu
У граду постоје бројне знаменитости, попут чувене Бранденбуршке капије, Рајхстага, телевизијски торањ у центру итд. Берлин је у XIX веку захватила индустријализација, као престоница Уједињеног немачког царства изграђени су многе велелепне зграде, булевари, зоолошки врт. По узору на Јелисејска поља (ChampsÉlyséesу) у Паризу, и Берлин има улицу познату Курфирстендам (Kurfürstendamm), колоквијални израз за ову улицу је „Кудам“ (Ku Damm). Ку је реч слична речи „Кух“ (Kuh) (крава), што значи „Кравља авенија“ на српском. У Курфирстендаму се налази и чувена црква страдала у Другом светском рату Спомен-црква цара Вилхелма (Kaiser-WilhelmGedächtniskirche). Берлин поседује највећи зоолошки врт у Европи. Тиергартен (Tiengarten) парк је један од најпознатијих и највећи парк у граду, у близини се налази и споменик победе Зигезојле (Siegessäule). Берлин по много чему подсећа на Париз, али са својим идентитетом он остаје јединствен у целом свету. Берлинска катедрала је једна од највећих протестантских цркава у Немачкој, дом је и за око 30 хиљада пчела, катедрала је омиљено место туриста, нажалост улаз у катедралу се наплаћује.
Посета Рајхстагу – згради парламента је бесплатна, само треба заказати online резервацију. У близини парламента је и Споменик холокауст – блокова различите висине који симболизују године Јевреја који су изгубили животе. У главној авенији Под липама (Unter den Linden) се налазе познате светске ауто куће које у својим излозима имају изложене најновије аутомобиле. Музејско острво у Берлину је омиљено место туриста и љубитеља историје и уметности, налази се на реци Шпреји у центру града у близини Берлинске катедрале, има неколико музеја а најпопуларнији је музеј Пергамон (Pergamonmuseum) који поседује Пергамонски олатар, Иштарина врата, остатке тржнице из Милета итд. Пергамон је један од најпознатијих музеја у свету. Музејско острво је под заштитом UNESCO-a. Берлин има око 180 музеја, више него „кишних дана“ у току године. ДДР музеј је интересантан за посету, Tрабант аутомобил је био најзначајни индустријски производ Источне Немачке, који је био симбол Источне Европе. Многи грађани Источног Берлина се са сетом и носталгијом још увек сећају социјализма. У граду постоји подземна железница (U-Bahn 11
Berlin), железничка мрежа (SBahn Berlin – приградска мрежа), трамваји који већином су развијенији у Источном Берлину и остали видови јавног превоза. Незаобилазно туристичко место је и Check Point Charlie, место прелаза из Источног у Западни Берлин, обавезно треба видети и Charlottenburg, дворац који је добио име по краљици Софији Шарлоте, жени Фридриха III. Берлин блиста у својој лепоти и сјају као један од драгуља у пребогатој европској културној историји и цивилизацији, шири толеранцију и љубав између народа и култура. Тешко је не заволети Берлин, тако раздраган, мио, а опет тако систематичан и регулативан. Лепо је посетити град када буде завејан белим снегом, зелен у мају, обасјан сунцем у лето али и прожет шаренилом у јесен. Грађен на мочварном подручју, култивисан, рушен, поновно изграђен, модеран, да би данас постао највећи град у централној Европи и главни град некад Пруске, данас Савезне Републике Немачке. Берлин привлачи људе као магнет, њему се туристи радо враћају а многи одлуче да у њему живе, проведу свој радни век или остатак живота. Берлин је један од најлепших градова света.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Дворац Белвју, званична резиденција председника Савезне Републике Немачке у Берлину
Седиште градоначелника Берлина - Der Regierende Bürgermeister von Berlin, Roterhaus
Телевизијски торањ у центру на Александар плацу, висок 368 м, изграђен у Источном Берлину 1969. године, у куполи се налази ресторан са величанственим погледом на град.
Палата Сансуси (франц. sans souci, „без бриге“) је чувена рококо палата изграђена у периоду 1745—1747, у близини града Потсдам, изградњу наредио Фридрих Велики, краљ Пруске.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
12
PRIČE SA MARGINE gledala, ne verujući da je ta slomljena i poražena osoba ispred nje zaista njen sin. Krenuo sam tada ka obali Dunava, onako u šortsu, papučama i majici, i seo na jednu od klupa da gledam reku kako teče. Opipao sam džepove. Uh, dobro je, poneo sam dokumenta i nešto ušteđevine – pomislio sam. Sada mi samo treba mir. Otišao sam do lokalnog fudbalskog kluba i zatekao decu na treningu. Posmatrajući klince bar malo sam skrenuo misli. „Polako matori, biće sve u redu“ – promrmljao sam sebi u bradu. Ipak, nije sve bilo tako lako. Mnoge su mi se misli vrzmale po glavi. Šta li će majka da pomisli? Kako ću dalje? Da li da se vratim? Ne, idem da šetam negde, bilo gde. To je bila misao kojom sam sve presekao... Ta šetnja traje i dan danas. Ne, nije mi prvo jutro na klupi bilo najteže, jer me je još držao adrenalin, ali šta sad? Neverovatno, nisam bio ni gladan. Krenuo sam ka Pančevačkom mostu. Ispred autobuske okretnice tada je bilo nanizano desetak kafana. U neke od njih sam i ranije navraćao. Ne, nisu to fensi restorani, već birtije stvorene za okupljanje teških sudbina. Ipak, i od takvih ljudi se imalo šta naučiti, ako ne šta treba, onda sigurno šta ne treba. I još nešto, hvala im što sam uz pomoć njih shvatio razliku između klošara i beskućnika. Valjda sam još uvek samo ovaj drugi, ali o tome ćemo malo kasnije. Trebalo mi je društvo, ali ne društvo pravih prijatelja, već neznanaca i poznanika – čisto da me neko sasluša, a da stvarno meni bitni ljudi ne saznaju da sam pao. Nekoliko dana nakon toga smislio sam sledeću pesmu, u znak sećanja na jednu devojku i neko vreme koje nije htelo da nam se desi. Do danas sam te stihove nosio u glavi, a sada ih ovde delim s vama: U nekom mom svetu ti si pored mene i ništa me više ne zanima. Držiš me za ruku, a oči ti sjaje, nema više šta da nedostaje. A onda se budim i eto problema, pored mene baš nikoga nema. Od tada je vreme prolazilo sporo, a i gde bih žurio? Zanimljivo je što na ulici čovek zaista proživljava svaki trenutak, i nikad ne zna s nekom izvesnošću gde će završiti ili započeti novi dan. Često sam znao da se bodrim, da kažem sebi – biće bolje, ali to nekad upali, a nekad ne, jer ulica i takav život nose sa sobom raznorazna iskustva. Uglavnom – uzbuđenja ne manjka. Otvaraju se nove staze. Treba izdržati i izabrati pravi put. Nekome to i ne uspe, pa krene stranputicom, u kriminal, manji ili veći, u alkoholizam, pa i gore stvari. Nisam suicidan, samo pokušavam da nađem izlaz, ali nekada je to jako teško. Većini, čak, i preteška bitka – neizdrživa.
DAN ZA DANOM, PA DOKLE SE DOGURA PIŠE: ALEKSANDAR GVOZDENOVIĆ Zovem se Aleksandar Gvozdenović, ali vi me slobodno možete zvati golman. Uostalom, tako me zovu svi koji me dobro znaju, a vi ćete me kroz ovu priču poprilično upoznati. Dugo sam razmišljao da li da se predstavim svojim pravim imenom. Na kraju sam shvatio da bilo kako drugačije potpisivanje ne bi imalo smisla, uz naravno, dodatak nadimka. Prosto i jednostavno, sve ovo zajedno – to sam ja. Zbog čega golman? Volim fudbal i čitavog života bio sam golman, a sada mi sve to zvuči kao da ću nešto da branim. Samo, ovog puta neću braniti lopti da pređe gol-liniju, već prava na dostojanstven život, bez obzira na moj porok i situaciju koja me je, kao i mnoge druge, zadesila. Pored toga, to „Golman“ me podseća na bezbrižno detinjstvo i mladost čiji obrisi polako blede. Pokušaću da podelim sa vama svoje iskustvo života na ulici u nadi da ću uspeti da prikažem kako lako čovek može postati beskućnik, čovek kojem je ceo grad stan, a opet nigde nije kod kuće i sve ga klupe žuljaju. Sigurno ste čuli za onu frazu: „u sekundi mu se promenio ceo život“? To sam zamišljao tako kao kada bi nekom ko je preživeo ratište i ranjavanje, nakon svega toga, jednog dana dok šeta ulicama kao bezbrižni civil, samo pala saksija na glavu i ubila ga na mestu, ili kada bi čoveka koji preživi neku tešku bolest, zgazila kola na pešačkom prelazu. U mom slučaju nije bilo tako. Bila su to samo jedna ogromna zatvorena vrata, i ja sam se našao na ulici. U sekundi mi se promenio ceo život. Ne znam kako se ovo radi, prvi put sam u ulozi pripovedača, al ajd' da svoju priču započnem ovako: Još dok sam bio kod kuće, ponekad bih zaspao na terasi, kada je to vreme dozvoljavalo. Kao da sam, polako se pripremajući, predosećao da ću jednog dana završiti na ulici. Postoji milion razloga zašto neko završi na „otvorenom“. Da li je to neka porodična svađa, želja za osamostaljenjem, splet loših okolnosti, ili jednostavno inat? Naposletku, zaista je svejedno. Konkretno, kod mene je od svega navedenog bilo po malo. Razočaranje što se sportska karijera nije ostvarila kako sam zamišljao, krah privatnog biznisa i emotivni lom doveli su do toga da 12. aprila 2013. godine zatvorim ta ogromna vrata za sobom i jednostavno odem. Gde? Ne znam... I sve to pred zaprepaštenom majkom, koja me je začuđeno 13
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Sada sam noću uglavnom na Zvezdari ili Karaburmi, dok dane često provodim na česmi prekoputa Bajlonijeve pijace. Tu sedim s ostalim beskućnicima, nevidljivim ljudima. Pored nas prolaze turisti iz Skadarske – mi ne postojimo. Prolaze ljudi spremni za provod u Cetinjskoj – mi ne postojimo. Ne postojimo, ali se trudimo da preživimo. Ta „naša“ česma kod Bajlonija zaista je čudo. Svima nam dođe kao dnevna soba na „otvorenom“, kraj koje milion ljudi dnevno prođe, ali se samo nas nekoliko tu i zadrži. I da znate, čuvamo mi taj svoj tzv. klan. Tu se možete naslušati priča poput: ona me ostavila, izbacili su me, imao pa nemao, i takvih. Ali ima tu i bisernih likova što lažu sami sebe, i to veoma ubedljivo – da će im taj dolazak na česmu biti i onaj poslednji. Ako želite, tu možete upoznati i čoveka koji je još uvek u dilemi da li mu je sin drugočetiri ili četvrto-dva u školi, ali ga svakako ne možete prevariti je li pivo koje drži u ruci „u roku“ ili ne. Smešno? Meni nije. I tako, noću samo odjednom vidiš kako mrtvo telo muškarca mlađeg od trideset godina prekrivaju belim čaršavom. Zvao se Ivan. Umro je jer je odbijao da jede. Bio je student, ali je prestao da studira kada je ostao bez novca, pa je počeo da gluvari sa nama. Jednom prilikom ga je kod česme našla rođena sestra, koja je slučajno prolazila sa dečkom. Zaprepašćena, poslala ga je kući, u neki grad u unutrašnjosti. Svi mi smo bili presrećni što se bar neko izvukao. Tamo ga je otac odveo na ručak, dao mu dvadeset evra u ruke i rekao da za njega više nema mesta u njihovoj porodičnoj kući. Tada se vratio u Beograd, kod česme, i prestao da se druži s hranom sve dok jednog jutra ne osvanu umotan u beli čaršav. Bio je krhke građe, zima je bila u punom naletu, vozila hitne pomoći su obavljala svoj deo posla, a policijska svoj, i eto, ode i on... Zbog takvih stvari sam odabrao da se ne zbližavam previše s ljudima. Dođem, pozdravimo se, nazdravimo, i to je to. Nemam snage da gledam ljude kako umiru, odlaze sa česme – ali stvarno. U Skadarskoj, muzika ide kao da se na samo pedesetak metara odatle upravo nije završio jedan život, i to je jednostavno tako. Nikog nije briga, čak ni one koji su došli da ga pokupe. A onda opet, kada odem sa česme i osamim se, ulazim u neku alkoholnu priču i polako tonem. Paradoksalno, tonem da bi mi bilo lakše, radeći stvari koje nikad nisam. Ispijajući pića koja nikad nisam, i ne bih. Možda je i lečenje rešenje? Ma, nisam valjda stvarno dotle dogurao? Ili da nađem neki posao, ili novi grad, ne znam. Treba mi nešto novo, neka nova priča, makar jedno trezno jutro. Ne smem da se predam, ne smem. Evo ga ćebe pored mene. Dovoljno je i ono da se pokrijem, zaspim. Videćemo, valjda će se sutra već nešto pojaviti, otvoriti, valjda, valjda... Ajd’, ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
onda laku noć. U jednom od mojih početnih lutanja put me je odveo na Zvezdaru, moju Zvezdaru. Tamo sam proveo detinjstvo, i prija mi svaki minut proveden tamo. Na fasadi Zvezdara teatra ispisano je par genijalnih grafita. Jedan od njih je i ovaj: „Zašto ne probaš da počneš sve iznova? Ne ispočetka, to su svi probali, iznova znači od novog“. Pa da, to je to, to će mi biti vodilja u mraku, pomislih tada. I šta god da mi se desi neću zaboraviti jednu kišu na Karaburmi kod bioskopa „Slavica“, kada sam se plašio da zaspim jer nisam imao toplu odeću, misleći da neću živ dočekati jutro. Tada na gomili odloženog otpada pronađoh ogroman tepih i umotah se u njega. Ujutru, kada su me buka i dan probudili, pomislih da sam kidnapovan i vezan. Pamtiću i susret sa jednim drugim beskućnikom, kada se naspram nas našla jedna pašteta. Sedeli smo tako on i ja, gladni toliko da bi nam i pet pašteta bilo malo i samo se gledali, da bismo se na kraju razišli, a paštetu ostavili nekom trećem. Pamtiću i letnji bioskop u Skadarskoj, kada sam sedao među ljude čisto da bih osetio tu neku normalnu priču, zamišljajući da sam u svojoj fotelji, u svojoj sobi. Naravno da ni majku nisam zaboravio. Da mi je neko rekao da će mi toliko nedostajati njen povišen ton i dvosmisleni komentari, mislio bih da se šali. Ko zna koliko sam puta za sve ovo vreme slao drugove kući, gde su ona vrata koja sam zatvorio za sobom, da pitaju moju kevu da li zna gde sam. Shvatajući, onako s vrata, da sam ih ja poslao, na brzinu bi doterala odeću koja bi se zatekla na njoj, želeći tako da pošalje bolju sliku o sebi. Pamtiću tu pesmu koju sam napisao. I pamtiću beli čaršav prebačen preko beživotnog Ivanovog tela. Pamtiću još bezbroj neizbrisivih dana i noći koje i sad sanjam, i koje me neretko probude. Doduše, daleko je manje takvih buđenja s osmehom, a mnogo više s uzdahom. I svaki taj uzdah krije svoje tajne, i možda je morao da se desi. I na kraju, kakav sam ja to Golman? Jesam li ovim redovima napravio neku dobru paradu, odbranio svoj gol ili sopstveni izbor da živim na ulici? Jesam li bacio bar malo svetla na nas „nevidljive“? Jedno je sigurno, kako je malo potrebno da se kockice ne poklope. Dijagnoza je sledeća: „ŽIVI SE DAN ZA DAN, PA DOKLE SE DOGURA“.
16. mart 2019.
14
ZANIMLJIVOSTI
КУЛТУРА ДИНАСТИЈЕ ТАНГ Текст: Ивана Минић
☯ Династија Танг је била раздобље напретка и стабилности. Верска и филозофска идеологија будизма је постала саставни део кинеске културе, али никада није потиснула изворна кинеска веровања, па ће у 9. веку власт прогнати будизам и његов утицај ће ослабити. Будизам има значајан утицај на кинеску културу тог раздобља и разне кинеске секте добијају на важности. Будисти ће касније бити прогоњени од стране државе и тај утицај ће бити знатно умањен. Иако су династија и средишња власт слабили током 9. века, уметност и култура су и даље цветали. Ослабљена средишња власт се углавном повукла из управљања економијом, али упркос томе трговина и производња су углавном остали нетакнути и чак напредовали. Ово раздобље се сматра највећим у кинеској поезији. Два најпознатија кинеска песника: Ду Фу и Ли Бај су припадали овом раздобљу, као и сликари Хан Ган, Џанг Суан и Џоу Фан. Такође је цветало писање дела из историје, али настају и енциклопедије и књиге о географији и медицини. Јавили су се и многи проналасци, попут дрвореза, сатних механизама, унапређења картографије, па чак и примена хидраулике код покретања вентилатора. Многи важни изуми су из раздобља Династије Танг укључујући и развој дрвеног штампања.
Ли Бај
Путем копнене трговине дуж Пута свиле, Танг династија је била у могућности да стекне мноштво културних обичаја, ретких луксуза и савремених предмета. Кинези постепено усвајају страни концепт хоклице и столице за седење, док су раније увек седели на простиркама простртим по поду. На Блиском Истоку, исламски свет је ценио и куповао знатне количине кинеских добара као што је свила, лакирано и порцеланско посуђе. Песме, игре и музички инструменти из страних региона постају популарни у овом периоду. Ти инструменти су обухватали: обое, фруле, мале бубњеве, удараљке...
Ду Фу
Фигуре династије ТАНГ
☯ Кинеске фигуре Танг династије су биле керамичке фигуре, са наменом да се остављају у гробницама. Кинези су веровали да ће то што фигура приказује бити доступно ономе ко је сахрањен у следећем животу. Фигуре су представљале људе, улваном војнике, слуге, музичаре, као и животиње. Техника бојења је била санцај глазура, која је дуго трајала.
15
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
KULT
СОЦИЈАЛНА СМРТ Текст: Мирослав Васић „Платон: Паметним доликује да се љуте на смрт, а лудима да јој се радују“ (Луковић-Булат и други, 2011: 452) Смрт и умирање се могу разматрати са различитих аспеката, смрт је чест мотив у сликарству, књижевности, музици, вајарству, митологији, неисцрпна тема за истраживање теолога и размишљање филозофа. Психологија, медицина, биологија, етнологија, социологија, културологија, антропологија покушавају на различите начине одгонетнути највећу енигму за човека од памтивека. Искуство смрти за човека је велика непознаница. Страх од смрти је највећи страх код људи.
Кључне речи: смрт, социјална смрт, танатологија, студије смрти „Цицерон: Мора се свакако умрети, али није сигурно да ли баш овог дана. Moriendum enim certum est, sed incertum hoc ipso die.“ (Луковић-Булат и други, 2011:447) Страх од смрти у рату је „најмањи“, она не фигурира као нешто што је страшно. Смрт је свеприсутна, она тада „влада“. Смрт се у екстремним ситуацијама доживљава и као „спасење“. Свако ко се роди он ће и умрети, то је константа која је једино сигурна. Развојем медицине и других дисциплина, студије културе, нових погледа дошло је и до настанка и развоја студије смрти. У Великој Британији студије културе али и студије смрти долазе до пуног изражаја, танатологија, социологија смрти, студије смрти. „Термин танатологија (наука о смрти), сматра се да је први пут увео употребу руски микробиолог Лија Мечников, 1901. године, подразумевајући под њим проучавање везано за смрт.... Ерић, међутим сматра да је појам увео амерички хирургонколог Розвел Парк (Roswell Park) 1912. године, док се у неким академским срединама као што су Велика Британија и САД, уместо овог, употребљава се термин СТУДИЈЕ СМРТИ, а Волтер (Павићевић, 2016:182).... говори искључиово о социологији смрти“ (Павићевић, 2016:188). „Студије смрти нису научна дисциплина“ (Павићевић, 2016:188).
Социјална смрт пре природне смрти (премортална смрт) Човек иако осећа страх од смрти али не умире, социјално и психички човек може бити мртав иако физички и даље живи. Рођењем, социјални живот започиње, а социјална смрт наступа пре или после физичке смрти. „Све у свему, смрт је све мање јавни, а све више приватни догађај. Све мање се умире код куће и све мање људи је у додиру са самртником који све веће оптерећење за укућане. Умирући је све усамљенији, а смрт је све скривенија“ (Куљић, 2014:23) Човек пре него умре у болницама најчешће доживи социјалну смрт. То је вероватно највећа социо-културолошка траума. Људи постају свесни са најтежим обољењима да њихов живот неће бити исти као до сад, морају да се боре са опаком болести, комуникација у последњим фазама постаје јако отежана посебно са најмилијим и здравственим радницима. Оболели не желе да разговарају о свом стању али најчешће ни о чему, болест толико напредује да оболели више нема снаге ни за разговор са најмилијима. Оно што проживљавају последњих дана и сати својих живота, то они сами знају, отуђеност, беспомоћност су свеприсутне, социјална смрт наступа полако али сигурно. Особље у болницама обављају послове најчешће рутински, особе које проведу у болници пре смрти доживе најчешће прво социјалну смрт па тек онда природну смрт. „Страх од старости почео је да конкурише страху од смрти“ (Куљић 2014:28). Социјално умирање код модерног човека почиње пре физичке смрти, у развијеним индустријским земљама старије особе се ригидно искључују из организација (пензионисање), док у традицоналним културама и цивилизацијама таквог наглог прелаза, и искључења није било.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
16
Социјална смрт је широк и комплексан појам, тако да и губитак посла или промене радне организације, трајна незапосленост представља велики социо-психолошки проблем за радно способног човека. Расна дискирминација, ропство, развод брака, губитак брачног друга, дегенерација, избеглиштво, неуспеси у образовању такође су дискурс социјалне смрти. Бескућници су већини случајева доживели социјалну смрт, често их појединици и не примећују, власт и државни органи негирају на њиховом броју или постојању, а ретке су институције које се баве њивом збрињавањем или поновном интеграцијом-реинтеграцијом у друштво. Маргиналне групе и њихови чланови су најосетљивији да доживе социјалну смрт. У савременом друштву многи појединци па и групе доживе социо-културолошке губитке. Затвореници и осуђеници, штићеници после изласка завода за издржавање затворских казни не „снађу“ се у друштву; дугогодишњи пацијенти, болесници, бивши монаси, припадници екстремних верских организација и секти који напусте организације често не буду прихваћени по изласку на „слободу“ - постају у већини случајева социјално мртви за себе и друштво. Ресоцијализација понекад и не даје реузлтате - социјална смрт постаје стварност. Избеглиштво постаје за неке појединце трајна категорија, стрес изазива прво психолошка обољења, потом канцерогена обољења или биолошка обољења који за последицу могу да изазову радну неспособност и социјалну дисфункцију. Интеркултуралност и асимилација код појединаца могу да изазову социјалну смрт. Посебно је то видљиво код појединаца који припадају миграционом становништву. Разне су методе које доводе до социјалне смрти: навести особе да су инфериорне, да требају променити свој идентитет, идеологију, не давати вредности које заслужују, гледати увек такве особе са „висине“, а најгоре су методе расне дискриминације. Социјална смрт је присутна кроз историју у разним видовима. Робовласништво је било присутно кроз разне видове друштвеног уређења кроз историју, робови су дискриминисани на разне начине, најстрашнија је била социјална смрт. Робови су често били самци, повучени и ретко су комуницирали о својим осећањима и емоцијама. „Орландо Патерсон ропство и социјалну смрт (1982) у постављању метафоричка “друштвена смрт” као основни услов ропства. У компаративној студији шездесет шест робовласничких друштава, од античке Грчке и Рима до средњевековне Европе, предколонијалне Африке и Азије, Патерсон је
комбиновао статистичку анализу и обимно истраживање са бриљантним теоријским увидима из теорије марксизма, симболичке антропологије, права, филозофије и књижевност како би понудила оно што је он назвао прелиминарном дефиницијом ропства на нивоу личних односа" (Brown, 2009: 1233). Робу је насилно прекинута етничка и територијална и породична веза, то је био радикални начин социјалног убијања. Аристотел је робове сматрао да они нису бића која треба да владају, да су они робови зато што су такви по природи. Жене и старије особе су били најрањивији у друштвима робовласничког периода али и у феудалном времену често су доживљавали социјалну смрт. Жан Делимо, најпознатији француски историчар у свом делу „Страх на Западу“ истиче разне примере дискриминација маргиналних група, стеретотипа, антијудеизма и антифеминизма у Европи од XIV до XVIII века. „Ти треба стално да носиш црнину, да будеш огрнута плаштом и погружена у кајању, како би се искупила за кривицу што си људски род гурнула у пропаст...жено, ти су капија ђавола. Ти си додирнула дрво Сотонин и ти си прва прекршила закон божански“ (Делимо, 2003:434). Многе жене посебно оне рањиве у друштву без заштите посебно удовице, разведене или недуате су често пре физичког погубљења су доживела и социјалну смрт. „Свети Тома Аквински...жена је створена несавршенијом од човека, чак и када је у питању њена душа...“ (Делимо, 2003:437). Џудит Батлер сматра да цивилизација као целина та која производи родне дискурсе, посебно лоши дискурси по жене су били у прошлости али ни данас многи стереотипи и вештачке поделе нису срушене као ни појам нације, националне идеје опет у Европи добију на замаху упркос катастрофалним и катаклизмичним догађајима у XX веку.
Природна смрт а постмортално социјално живи У социологији смрт је интересантан појам из више аспеката, један од аспект је и религија. “Многи аутори су сматрали, чак, да је смрт један од основних, ако не и једини покретач религиозности“ (Ковачевић, Синани 2014:1055). Све велике цивилизације и културе почивају на идеји о бесмртности душе, о животу човека после смрти. Мртав није онај ко је умро нити је жив онај који је рођен. Oва мисао отвара неке нове сегменте на поглед смрти.
17
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Бројни су примери биолошке смрти, али социјално могу бити живи попут свима познатих личности као што су филозофи (Аристотел, Платон, Кант, Спиноза, Хегел, Фројд, Диркем, Фром, Ниче)...или светитељи хришћанског пантеона, апостоли, писци (Толстој, Шекспир, Андрић, Балзак...), песници (Пушкин, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић) или научници (Њутн, Анштајн, Тесла, Пупин), уметници кроз свој бесмртна дела (Леонардо, Микеланђело, Рафаело, Бернини, Фрида Кало или Надежда Петровић) али и злочиници (Мусолини, Хитлер), иако су давно или скоро сви они умрли. Природна смрт није прекинула социјалне везе. Они иако мртви и даље су присутни у комуникацији. „Одржавање меморије на преминулог захтевало је и континуирану употребу менмотехничких механизама. Спречавање губитка слике о покојнику, био је слојевит процес“ (Борозан, 2006:931). „О снази емоционалног доживљаја који је фунерална пластика на ангажовани начин реализовала, и то не само на посетиоце гробља који су на гроб долазили као на место где почивају њихови најближи, говори и доживљај Феликса Каница.“ Каниц ће записати: “Дубоко ме дирно надгробни споменик са портретима у рељефу четворо анђеоски безазлене деце, коју је подмукла дифтерија једног истог дана узела професору Високе школе Андри Николићу“ (Борозан, 2006:960).
егзистенције“ (Елијаде, 2003:203). Верници и свештенци се противе природној срмти као коначници, трајној категорији, противе се култури смрти у којој се живот своди на биолошки материјал. „Након извршеног опела, уз обавезно излагање кољива као залога васкрсења, будући да по хришћанском учењу човек мора умрети попут пшеничног зрна да би поновно оживео, и беседа која се након цркве вршила на сахрани, полагани су венци на сандук покојников“ (Борозан, 2006:927). „Стара античка пракса полагања венца као залог комерације покојника и његове апотеозе, доспела је под утицајем европске праксе и у српску средину у другој половини XIX века“ (Тимотијевић, 20022003:222-223) Апотеоза код старих Грка и Римљана је била веома често присутна, али и стари Египћани, Асирци и Перцијансци су вршили деификацију. „Иниција-тички сценарио, то јест смрт у профаној судбини праћена поновним рођењем у саклралном свету, свету богова, игра значајну улогу и у развијеним религијама“ (Елијаде, 2003:204). „За разлику од хришћанског веровања према коме душа после смрти има предоређену судбину рај или пако, у народној религији Срба се верује да се душа може у неком облику вратити на „овај“ свет. Верује се да, ако неко умре смрћу која није природна или буде сахрањен на непрописан начин (нпр. без свеће), његова душа нема мира и он се враћа као аберантни мртвац (осија, осиљ, вампир, вукодлак, дрекавац). Веровање у постојање и живот душе обично се назива анимизам (Трбојевић, 2011:142). Човек који за живота кршио етичке норме и обичаје, религијске прописе, народна религија каже да такве особе могу постати вампири и да праве проблеме својој заједници. Особа која је умрла млада, и незадовољна нечим, незавршеним „послом“ (венчањем, крштењем или неким другим ритуалом), таква особа ће по народној религији долазити и враћати да би се светила живим. „Један од критичних момената у животу друштвене заједнице, за чије је превазилажење и разрешење неопходан ритуал, свакако је смрт једног њеног члана. Страх од леша, сопствене смрти, духа, нагони за самоодрицањем и разни конфликти који се у таквом тренутку јављају – могу угрозити основне вредности и егзистенцију групе те тако смрт има знатно шири значај од самог одласка једног њеног члана“ (Прошић, 1982:45).
Постмортално социјални живот, небеско царство „Смрт у јудео-хришћанству, одговара преласку из једног начина битисања и представља збиљску онотолошку промену. Да би изразили идеју тог парадоксалног преласка (који увек подразумева прекид и трансцеденцију), различите религиозне традиције обично су користиле опасног Моста или тесних Врата (Елијаде, 2003:192). Верник у тренутку чина молитве има контакт са „умрлим“ светитељем, за верника смрт је није коначна. Нада у бесмртност је присутна у свим религијама. Човек од памтивека жели одгонетнути ову, за њега нерешиву мистерију. „Човек примитивних друштава настајао је победи смрт претварајући у обред преласка. Укратко, смрт му дође као врховна инцијација, као почетак нове духовне ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
18
Политичка употреба смрти, Постмортално социјално умирање „Просто речено, мртво тело може се функционализовати као верски или као идеолошки ресурс. Леш је важан симболички капитал“ (Куљић, 2014:15). У појединим традиционалним културама смрт је социолошки догађај. Смрт је јавна и организовани догађај. Социолошки гледано, социјална смрт је склона манипулацији. „Харизма мртвог наследног вође је нарочито у религији важан део несмртности групе. Са ширењем могућности стицања несмртности ратним или културним учинком демократизована је и употреба смрти“ (Куљић, 2014:17). Националне идеје као доминантне за конструисање националних држава биле су препознате и код политичке смрти – формирање, „васкрсења“ националних хероја, јунака. „У Америци у Вашингтону, много више него у Пантеону у Паризу, сусрећемо прве импресивне манифестације погребног култа националног јунка. У историјском центру град, испуњеном комеморативним споменицима као што су Вашингтонов, Џеферсонов и Линколнов који су заправо празни гробови“ (Аријес, 1988:64). Историја обилује разним примерима рехабилитације, ревизија, поновног социјалног убијања итд. „Поред тога, разноврсне историјске рехабилитације и постхумне демонизације су стратегије сећања владајућих. Томе једнако служи и Damnatio memoriae и политичка инструментализација гроба, гроб, маузелеј Лењина и Тита служе у капиталимзму другима циљевима него у социјализму“ (Куљић, 2014:386). Пример преноса земних остатака песника Јована Дучића, владике Николаја Велимировића показује како су „поновно“ социјално живи, за претходни друштвени систем били непожељни, природно и социјално мртви, нови друштвени систем после пада берлинског зида 1989. године и нових друштвених промена и друштвеног уређења деведесетих година XX века они су постали постмортално социјално живи, великани и светитељи. Пренос земних остатака се показује као интегративни фактор код хомогенизације националних идеја – идеолошка употреба смрти. „Однос према срмти јесте политички и идеолошки врло употребљив, упркос томе што су и владајући смртна бића“ (Куљић, 2014:8). Папа Стефан VI је оранизовао суђењу мртвом папи Формозу, вероватно је најдрастичнији пример политичке смрти и социјалне смрти после физчке смрти. За папу Формоза нико у историји не би ништа ни знао сем да је владао свега неколико година да се није десило ово скандалазно суђење. У појединим културама и цивилизацијама постоји и социјална смрт после физичке смрти. Damnatio memoriae, ново латински израз по некима настао тек у модерном добу, који значи забрану сећања на појединце, протеривање из јавне успомене. Римски сенат је могао да изгласа овакве врсте забрана, и до данас је познато да је прва казна damnatio memoriae изречена цару Нерону, његове скулптуре су уништаване широм царства, списи и натписи ретуширани као да никада није ни постојао. То је била пре свега правна норма односно казна, али и велика морална и етичка казна у римском свету. Остракизам је био врло развијен код античких Хелена, полиси су на еклесијама доносили демократску одлуку избором преко црепа, која ће се особа протерати из државе-полиса. Остракизам је првобитно био против оних који су били да се врати тиранија, али се убрзо претворило у ефикасно политичко средство разрачунавања међу неистомишљеницима, политичким противницима. Поједини осуђеници остракизма нису издржали казну прогонства већ су често доживели социјалну смрт а касније и физичку смрт. Мада им није одузета била имовина и грађанско право, али античка етика и морал кроз пожељне врлине које су биле дубоко усађене у човека антике, нису дозвољавале „безболну ресоцијализацију“, социјална смрт може да наступи због деградације и ексклузија.
„Толстој: Хтео бих праву смрт. Очајања нема. Али желео бих да живим, а не да стражарим над својим животом“ “ (Луковић-Булат и други, 2011:454) 19
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Закључак Бити одбачен, искључен или једноставно игнорисан је болно искуство. Медицинска дефиниција смрти и живота данас није довољна, студије смрти, танатологија пружају многа друга гледишта и појаве на које медицина не може да одговори. Студије смрти и танатологија покушавају да укажу на проблеме у друштву, који постоје, а били су доста скривени, неприметни, али човек данашњице би требао да буде свестан ових појава у друштву. Социјална смрт постоји независно од природне смрти. Социјална смрт може да наступи пре биолошке смрти, али и социјално може да се живи и после природне смрти. Социјална смрт је стање у којем се људском бићу не даје хуманистичка вредност. И данас има много људи који се суочавају са грубом дискриминацијом и неправедним поступањем друштва. Расна дискриминација је и даље присутна у свету. Расна дискриминација, облик социјалне смрти, забрањена је законима али и у религијама, људи се и даље суочавају са дискриминацијом било вербаалним али често и физичким насиљем због боје коже, порекла културе из које долазе, језика итд. Смрт је данас институционализована. Болнице и медицинско особље су преузеле улогу од свештеника. Развој медицине и фармацеутске индустрије помогло је да се смрт „премести“ из куће, стана у болнице и герентолошке центре. Смрт није тако видљива. „Данас је срамота говорити о смрти и о својим патњама, као што је некада било срамота говорити о сексу и о својим уживањима“ (Аријес, 1989:172). Савремени човек је усамљен као никада у историји до сада. Човек овај свет напушта потпуно усамљен, социјална смрт је непредвидива, у већини случајева друштво има затворене очи на ову социјалну појаву. Човек. привидно је повезан преко друштвених мрежа, социјализација као да је „посустаје“. Данашњи човек је можда уморан и преуморан, који су разлози? Да ли је баш та доступност свега и свачега довела до човекове усамљености? Усамљеност је погубна за савременог човека, социјална смрт као да се прикрада све већем броју људи у савременом друштву. Студије смрти ће у будућности све више отварати нове теме и нова поглавља, и постављати све више питања. Студијама смрти ће можда у будућности више бавити антрополози, социолози и културолози него ентнолози и теолози као што је то био случај до средине XX века. „Као добру смрт посмодерна танатологија не истиче херојску нити било какву инсценирану и креативну, него сасвим свакодневну смрт (Куљић, 2013:67) Социјална смрт долази од лоше и зле намере, социјалну смрт користе арогантни, непоштени и похлепни људи. Све имплементације и акције које сегрегирају људе и уништавају њихова права спадају у категорију социјалне смрти морају бити елиминисане. Живот у хармоничном, мирном и живом свету захтева разумевање, толеранцију и поштовање према свима за избегавање социјалне смрти и неједнакости.Уметност ће и те како бити присутна као визуелни (естетски доживљај) али и духовни вид исцељења као одраз креативности људског духа која нам увек показује путеве и начине бесмртности. ЛИТЕРАТУРА Arijes, F. (1989) Eseji o istoriji smrti na zapadu, od srednjeg veka do naših dana, Rad, Beograd Bandić, D. (1983) Koncept posmrtnog umiranja u religiji Srba. Etnološki pregled 19: 39-47, Beograd Borozan, I. (2006) Култура смрт у српској грађанској култури 19. и првим деценијама 20. века. У: Приватни живот код Срба у 19. веку. Ур. А. Столић и Н. Махуљевић, стр. 889-983. Clio, Београд Brown V. (2009), Social Death and Political Life in the Study of Slavery, AMERICAN HISTORICAL REVIEW Delimo, Ž. (2003), Strah na Zapadu (od XIV do XVIII veka) opsednuti grad, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad Елијаде, М. (2003), Свето и профано, Издавачка књижариница Зорана Станојевића, Сремски Карловци и Нови Сад Јовановић, Б. (1999), Тајна лапота, Балканолошки институт САНУ, Прометеј, Београд, Нови Сад Ковачић, И., Синани Данијел (2014) Antropologija smrti ili nova antropologija i religijski kompleks vezan za smrt, Етноантрополошки проблеми, свеска 4, Београд Kuljić, T, (2014) Tanatopolitika: sociološkoistorijska analiza političke upotrebe smrti, Čigoja, Beograd Lawton, J. (1998) Contemporary Hospice Care: the Sequestration of the Unbounded Body and ‘Dirty Dying. Sociology of Health and Illness 20 (2): 121-143. Luković-Bulat S., Mirčov S., S., Luković M. (2011), Еnciklopedija citata, Beogradska knjiga, Beograd Pavićević, A. 2011. Vreme (bez)smrti: predstave o smrti u Srbiji od 19. do 21.veka.Beograd: Etnografski institut SANU. Павићевић, А. (2011), Жива дела мртвих тела – Смрт религија нације у Србији 19. века, Гласник Етнографског института САНУ LIX (1) 179-191, Београд Павићевић, А. (2016), Нека питања дисциплинарног уобличавања танатологије- етнолошкоантрополошке перспективе - Гласник Етнографског института САНУ LXIV (1) 179-191, Београд Тимотијевић. М. (2002-2003), „Научник као национални херој и подизање споеменика Јосифу Панићу“, ГГБ XLIX-L, Београд Трбојевић, Д. (2011). Крајпуташи у урбаним срединама, Гласник етнографског музеја 75, Београд Вебографија: http://www.academia.edu, Caroline Steele, David C. Kidd, and Emanuele Castano. (2014) „On Social Death: Ostracism and the Accessibility of Death Thoughts”. Department of Psychology, New School for Social Research, New York, New York, USA. посећено 03.02.2019. године. http://www.academia.edu, John Bodel (2017) „Death and Social Death in Ancient Rome“, „On Human Bondage: After Slavery and Social Death“, First Edition. Edited by John Bodel and Walter Scheidel. John Wiley & Sons, посећено 28.01.2019. године. http://www.academia.edu Joshua M. Price, „Prison and Social Death“; Rutgers University Press New Brunswick, New Jersey, and London, посећено 25.01.2019. године. http://www.academia.edu OMENA, L. M.; FUNARI, P. P. A. (2017); (Orgs.). As experiências sociais da morte: diálogos interdisciplinares. Jundiaí: Paco Editorial, посећено 04.01.2019. године. www.anthroserbia.org. M. Prošić. (1982) Pogrebni ritual u svetlu obreda prelaza na primera Stonskog primorja, Nova srpska antropologija, Etnološki pregled 18. посећено 08.01.2019. године. http://dx.doi.org/10.1080/21582041.2015.1114407; Jana Králová (2015), „What is social death?“ Department of Social and Policy Sciences, Centre for Death and Society, University of Bath, Bath BA2 7AY,UK, посећено 20.01.2019. године.
20
FILM ART
“La Grande Bouffe”: diskretan ukus smrti TEKST: JOVAN JONA PAVLOVIĆ
Četiri dobrostojeća prijatelja povlače se u napuštenu vilu preko vikenda, kako bi se neometano prejedali do smrti. Tako, uglavnom, ukratko opisuju ovaj film oni koji ga ne cene preterano. Za one druge, filmske sladokusce opčinjene suptilnom misterijom snimljenog, "La Grande Bouffe" je neizrecivo više. Neka vrsta intimnog praznika: De Sadova "Filozofija u budoaru", oslikana Renoarovom rukom, u Bunjuelovom lenjom nadrealnom maniru. Ukratko. "La Grande Bouffe" je tipično ostvarenje sa starog kontinenta. Otud možda pometnja, nesklad i nerazumevanje u prijemu van Evrope. Čak je i prevod naziva tema kontroverzi. Film na engleskom jeziku, recimo, ima nekoliko različitih naslova: "The Big Feast" (Velika gozba) ili "Blow Out" (Izduvavanje). Prvi od njih je očekivan, bukvalan, bez dubine. Drugi je nešto ozbiljniji i aludira na hirovito ponašanje, van društvenih konvencija. Ali, pretpostavlja i poznavanje ranijeg Fererinog ostvarenja "L'uomo dei cinque palloni" (Čovek sa pet balona), u kojem Marčelo Mastrojani tumači bogatog industrijalca iz Milana koji testira izdržljivost balona. Ogled, film i priča, završavaju se samoubistvom. No, skoro je za ne poverovati da niko nije povezao francuski termin "bouffe" (hrana, jesti), sa još jednom kulturnom referencom iz francuske tradicije – operom bufo (opéra bouffe). Komična opera pojavila se u XVIII veku, kao oblik kroz koji će progovoriti građanstvo. Kasnije postaje instrument socijalne kritike, sa elementima satire, parodije i farse. "La Grande Bouffe", dakle, može da bude i "Veliki komični komad" ili "Velika farsa".
21
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Marko Fereri, u sopstvenom maniru, parodira i samu parodiju. Naposletku, red je da se i građanski instrument kritike usmeri ka samom posrnulom građanstvu. Briljantan zaokret! Za samu priču, opet, neretko se tvrdi da nema narativni tok. Neobična konstatacija za radnju sa toliko smernica. Isprva sam čak sumnjao, da je film adaptacija romana. Priča počinje pedantnim uvođenjem likova četiri prijatelja, kao što se završava njihovom pojedinačnom eliminacijom. Paralele sa "120 dana Sodome", Markiza de Sada, brojne su. Četiri prijatelja obavljaju neophodne pripreme za temeljno povlačenje iz svakodnevnog okruženja. Četiri uticajna člana građanskog društva: pedantni kuvar (Ugo Tonjaci) i pohotni pilot (Marčelo Mastrojani), i predstavnici najmoćnijih sila Zapada: letargični sudija (Folip Noare) i žustri TV producent (Mišel Pikoli).
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
22
Fererin rad često je poređen s Bunjuelovim (na Fererino zgražavanje). Otud je sasvim neočekivana smelost napraviti film s tragovima Bunjuelove poetike. Naravno, ovi motivi imaju krajnje subverzivnu namenu – da se podvuče beda filmskog stvaralaštva. Parodijom na parodiju buržoazije! Poput nadmenih likova uhvaćenih u nadrealnoj klopci iz koje nema izlaza, u Bunjuelovom "Anđelu istrebljivaču" (The Exterminating Angel) snimljenom dekadu ranije (1962), i Fererini likovi su zlokobnim nevidljivim nitima vezani za svoju sudbinu. Marčelo, veliki zavodnik i ljubitelj luksuznih automobila i ovisnik o seksu, skončaće zaleđen u voljenom sportskom Bugatiju, nakon neuspešnog pokušaja bega. "La Grande Bouffe" nagovestio je, ako ne do izvesne mere i inspirisao, poslednje Pazolinijevo remek-delo: "Salo ili 120 dana Sodome" (Salò o le 120 giornate di Sodoma), snimljeno samo dve godine kasnije. Pazolini se ne libi da gledaoce izloži krajnje brutalnim scenama, dok je kod Ferere sve još uvek na neki način suptilno. Oba filma prikazuju i golotinju i prejedanje i scene sa gomilama (rekama) izmeta. Iako erotične scene ponekad prete da pređu prihvaćenu granicu pristojnosti, Ferera nikada nije napadan. Možda najuočljivija paralela (a svakako najuticajnija), neizbežno asocira na tadašnju holivudsku produkciju. Bravuroznom veštinom Ugo imitira / parodira Marlona Branda u ulozi Vita Korleonea. Italijan glumi amerikanca koji glumi italijanskog mafijaša! Italija uzvraća udarac. Inače, Kum (The Godfather), snimljen je samo godinu dana ranije (1972)!
23
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
U zapuštenom dvorištu vile, nekako opstaje znamenito limunovo drvo; sa malom spomen-pločom u dnu, posvećenom francuskom piscu, teoretičaru književnosti i pesniku iz XVII veka, Nikoli Boalou. Lokaciju, na kojoj je Boalo navodno tražio odmor i inspiraciju, posećuju đaci lokalne škole predvođeni punačkom ali senzualnom učiteljicom, godišta samih prijatelja, koju glumi Andrea Fereol (Andréa Ferréol), i koja se nekim čudom u filmu zove, eto, baš Andrea. Na Marčelov vapaj starog mačora, prijatelji pozivaju i tri prostitutke. Jedino Filip uz večeru ne želi družbenicu (naravno, ne usled nekakvih moralnih obzira, već stoga što je njegova infantilna seksualnost još uvek pod posesivnim protektoratom dadilje iz detinjstva). Lake dame predstavljaju oštar konstrast društvu u vili. One su sasvim drugačije: drugačijeg pola, drugačijih godina, drugačijeg zanimanja. I ponovo, Ferera pogađa u centar. One, sa dna društvene lestvice kojom naši prijatelji gospodare, jedva uspevaju da u vili izdrže jednu noć, bežeći zgađene od zatečenog besmisla, već sledećeg jutra. Konzervativna socijalna struktura u malom, ostaje neprobojna i dobro učaurena. Ali perspektiva te čaure nije razvoj i transformacija, već odlazak sa scene i uvenuće. Koliko je samo Ferera "vidovit" kad instruira Filipa da odbije ponudu nameštenja u Kini, koristeći Vergilijev citat "timeo Danaos et dona ferentes" (bojim se Danajaca i kad darove nose). Stari kontinent! Andrea ostaje i nakon večere. Filip u Andrei prepoznaje istreniranu čvrstu ruku negovateljice i naprečac je prosi. No, to ne sprečava ni podatnu vaspitačicu, ni poročne prijatelje, da se povremeno prepuste grehu. Teoretičar medija Mekluan, kaže da je uloga inteligencije u posredovanju između starih i novih vladara. Andrea saoseća sa posrnulim stanarima vile, i pomaže im da što lakše i lepše odu, ispunjavajući spremno svaki njihov hir. Lik učiteljice je kompleksan, ambivalentan. Andrea je nešto poput anđela istrebljivača, ali krajnje milosrdnog. Zato će i ona preživeti poprište degradacije i rasula. Mišel je oličenje buržoaske kulture; vežba baletske pokrete u trikou i povremeno pokušava da odsvira jednostavnu temu na klaviru. Pati od zatvora, jer u društvu ne pušta vetrove. Prijatelji čine sve da ga oslobode sitnoburžoaskih nazora. Nakon Marčela, i on umire: upravo od nekontrolisanog ispuštanja gasova. Naglo odbacivanje malograđanštine je fatalno.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
24
Obroke prikazane u filmu pripremili su pravi kulinarski znalci, a opet, ništa ne izgleda preterano ukusno. Vrhunac je Ugovo ultimativno ostvarenje, kao neprevaziđeni kič i šund, u obliku čuvene kupole sa bazilike Svetog Petra u Vatikanu. Poigravanje sa simbolima vere i moći. Kupola je ukrašena kuvanim jajima. Ugo tvrdi da je jaje jevrejski simbol smrti. Tradicionalno je u većini kultura jaje simbol plodnosti i obnove i života. Izvrtanje i parodiranje značenja i značaja prepoznatljivih simbola, simboli su kraja vremena. Ugo umire na voljenom kuhinjskom stolu, dok ga Filip hrani i testira koliko paštete može stomak da primi pre nego što eksplodira ("L'uomo dei cinque palloni"?). Andrea ga za to vreme zadovoljava rukom. Vrhunac svih buržoaskih zadovoljstava pretače se u neumitnu smrt. Nezreli Filip preferira slatkiše, pa Andrea za poslednji obrok priprema roze puding u obliku dojki. Hrana i seks, pa smrt, ispod čuvenog limunovog drveta. Pesnik Boalo je savetovao razboritost, skromnost i zdrav razum u svim stvarima. Eto mrtvog Filipa, kao zrelog ploda sa Boaloovog drveta lažne građanske smernosti! Eto i de Sada kao većeg proroka od Boaloa! Poslednje scene su opet bunjuelovske ili čak dalijevske: dostavljači razbacuju životinjska trupla po dvorištu, dok čopor pasa juri jato gusaka. U hladnoj ostavi su mrtvaci: Marčelo i Mišel. Toksična praznina koja je lagano izjedala junake iznutra, ostala je nepopunjena i pored ogromne količine unete hrane. Teška priča i nimalo lak zadatak za glumce, koji su bravurozno odradili posao. Štaviše, izgleda da je uz vrcavog energičnog Fereru, atmosfera na snimanju bila zarazno poletna. Dobro raspoloženje kompletne ekipe nastavilo se i na Kanskom festivalu iste godine. "Svi ih prave!", uzvikivao je veseli Ferera na konferenciji za novinare, nakon pitanja otkud toliko prdeža u filmu. Postavka je jedva dočekala izjavu predsednice žirija, Ingrid Bergman, da je osećala mučninu tokom projekcije. Eto dodatne pometnje i farse. 25
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Film je imao sreću da je uprava festivala, nakon uspeha "Poslednjeg tanga u Parizu" iz prethodne godine, odlučila da u program uvrsti i filmove sa erotskim motivima. Film je imao (ne)sreću da na premijeri bude izviždan. Film je imao sreću da u Kanu te godine ipak osvoji prestižnu nagradu FIPRESCI koju uručuje Međunarodno udruženje filmskih kritičara. Uprkos tome, film je imao (ne)sreću da se Italijani odreknu Ferere i proglase ga Francuzom… Film je obnovljen 2015, za DVD izdanje. Kadrovi podsećaju i na Matisove slike lenjih odaliski koje uživaju na gomilama mekanih jastuka, u simfoniji boja. No, preovlađujući je ipak utisak Renoarovske prozračne, zrnaste, impresionističke palete. Razlika je u osvetljenju, koje je ovde prigušeno, tako da samo mestimično iz tame izranjaju zlatne draperije ili masivni abažuri lampi ili skromno osvetljenje. Mačoističku ležernost i modu i frizure iz "veselih sedamdesetih", i rasipništvo generacije naših roditelja iz doba famozne "države blagostanja" na svom vrhuncu, novo vreme surovo je pregazilo.
Reganova administracija i čelična vladavina Margaret Tačer i pojava prvih računara, početkom osamdesetih, nepovratno su razvejali romantične snove jedne dotrajale epohe. Nova, digitalizovana verzija filma, ipak deluje sveže. Ni slojevita poruka nije izgubila na značaju. Naprotiv. Ukratko komentarišući film, na granici negodovanja, Vinsent Kenbi (Vincent Canby) 1973. u Njujork tajmsu jetko zaključuje da je najubedljivija rečenica celokupnog ostvarenja: "Prejeo sam se". Ovih nekoliko reči verovatno najbolje opisuju njegovo iskustvo nakon projekcije, kao uvređenog patrijarhalno vaspitanog gledaoca iz puritanskog srednjeg građanskog sloja. Za razliku od Vinsentove generacije, prezasićene kulinarskim i kinematografskim poslasticama, današnji filmski gledaoci gladuju, ispošćeni nedostatkom sličnih đakonija, na bioskopskim menijima sa jednoličnom ponudom. Ukratko, moj utisak je da "La Grande Bouffe" nedvojbeno koketira sa smrću, ali tokom gledanja, u ustima se ipak oseća neodoljivi, nostalgični ukus slatkog obilja života. Tokom dva (pre)kratka sata. Probajte, zato, da se opustite, zanemarite barem privremeno lažnu smernost, i uživajte u oprobanim specijalitetima iz Fererine prefinjene filmske kuhinje!
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
26
PORTRET
Ljiljana Lili Koci
rođena je u Zemunu, 1967. godine. Ona se bavi
fotografijom, slikarstvom, i vajarstvom. Multimedijalna je umetnica i spisateljica. U fotografskom studiju svoga oca Rudolfa u Zemunu od najranije dobi, stiče dragocena iskustva o tajnama fotografskog umeća. Otac, u ulozi mentora podstiče njenu kreativnost i stvaralački duh, i ona 1984. završava Školu fotografije, a 1986. završava i Prvu zemunsku gimnaziju, društvenoprirodnih nauka, smer hemije, te na Prirodno matematičkom fakultetu u Beogradu upisuje fakultet fizike. Od 1986. u Beogradu, voditeljica je fotografskog studija svoga oca i izlaže fotografije kao samostalna umetnica u profesionalnoj fotografiji. 1991. god. osniva porodicu u Zagrebu, te je do 2005. god. vlasnica fotografskog studija. 2016. god., diplomira kiparstvo. U likovnom izrazu zbog žestine i spoja kvalitetnih i kreativnih komplementarnih osobina boja, svrstana je u „foviste“. Iako piše od najranije dobi, prozu i poeziju publicira tek od 2015. godine. Autor je istorijskog romana „Isto i drukčije“.
27
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
28
KUĆICA ZA LUTKE S margina na pozornicu povijesti Dovedoh te, Ogolih te. Gledam u lice ubojice.
Ubio sreću u grudima Iskasapio pjesme na usnama Dosta je. Pusti me i spokoj mi daruj.
Prkosim izdajničkom drhtaju svojih misli Koji govore da još uvjek mi je stalo.
Prazna sam napuštena Kućica za lutke. U njoj se Molim za dobru sreću Koju drži Sudbina. Čekam novog stanara Da ljubavlju me pohodi.
Čekam da smire mi se kosti Za koje vežem raskomadano meso. Kopni nada. Sve začete želje u utrobi mi trule. Temparatura je Spuštena ispod svake ljudskosti. Krvniče, nisam osvetnica tvojih istina. Oči si mi lišio vizija
29
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
KRIVE SU TREŠNJE
I naravno, smrtno ozbiljno: Ti kuhaš bolje od moje mame! Ne vidim niti jednu ženu osim tebe! Nikada ne gledam porno filmove, to je fuj za mene! Želim, da se naša veza odvija polako, jer te jako poštujem... Tvoj smisao za humor je izniman, tako sofisticiran i inteligentan! Nisam te stigao nazvati, jer sam imao jako puno posla. Stvarno ne znam šta ona hoće, stalno mi šalje ljubavne poruke, kunem se, ničim izazvana! Naravno da se nisi niti malo udebljala! Ja?! Ja ti nikad ne bi lagao!
Umorila sam se Od sitnih malih prepredenih laži Što zvao si ih ljubav. Bili smo Dvije kapiljice na prozorskom staklu Što zajedno su putovale Prebrzo. Ne mogu više gutati krik. Umorih se. Sjećam se početka našeg kraja Kada sve počelo je, da bi završilo. Nisi mi kupio trešnje na Trešnjevačkom placu. A znao si koliko volim Te crvene Slatke Hruskave Trešnje, Sjajne i glatke kože, Zlaćane mesnate sočne nutrine. I koliko volim da ih primaknem usnama Liznem jezikom i premećem po nepcima Sve dok im ne isisam sok, prije nježnog ugriza da udovoljim slasti. Ili možda nisi znao? Da, ti me uopće ne poznaješ. Krive su trešnje.
Eh, Da sam ja muško, (a nisam), Bila bi svjetska baraba!
DJEČAK MJESECA Mjesečev kamen na grudima nosim, Budim sjećanja prošlih života, I plešem igru gladi, zavodljivu i pomamnu, da pokorim zvjeri gladijatorske igre u šahovskoj areni. Nađi me, zavedi me, o mjesečev dječače. Sklupčanu ispod tvoga rebra Da te upijam slanog od sokova I rađam se i umirem u isti čas, za nas.
JA, BARABA Da sam ja muško, (a nisam), Svaka bi žena bila moja draga.
Groznica gloda kosti, Ledenim bombama gasim vatre Vječnost se rodila davno prije nas i klizi kroz prste da uhvati svoj čas.
Da sam ja muško, slatko bi ti lagao, a ti sve vjerovala. Kad bi me provalila, ko pseto bi me sterala, - Što je za mene - dobro!
Kvarim san da iznova se sjetim, kako smo se spleli Da se svemir ponovo uroti za nas I tisuću godina, snivam ispod tvoga rebra, Ušuškana sjajem postelje srebrnog mjesečevog neba.
Da sam ja muško, sve bi redom podmićivala: Konobare da ti se dive, i naravno, meni glasno zavide, Pjesnika da ti napiše najljepšu ljubavnu pjesmu i lagati da je moja, Cigane da ti pjevaju pjesme, žalosne do bola, I još štošta bi se nečeg sjetio! ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
30
PREVODI I BIOGRAFIJE
СРПСКA ПРЕВОДИТЕЉКА - ХЕРОЈ БЕЛОРУСКЕ КЊИГЕ Текст: Кирил Ладутко
У Минску је објављена књига познатог књижевног критичара и дечјег писца Аљеса Карљукевича „Реч Купале ходи по свету“ (рус. „Слово Купалы шагает по миру“), у којој је прикупљено неколико десетина есеја, посвећених пријатељима белоруске књижевности. Аутор говори о писцима, преводиоцима из Русије, Кине, Азербејџана, Јерменије, Литваније, Украјине, Туркменистана, Таџикистана, Казахстана, Црне Горе. Међу херојима књиге је и млада српска песникиња и преводилац, библиограф Дајана Лазаревић, који живи и ради у Београду. Есеј о томе носи симболично име – „Превод - као успон на Еверест...“ Истрајност којом Дајана Лазаревић нуди српском читаоцу једну малу националну књижевност Европе, изазива дивљење и захвалност белоруских писаца. То је и постао главни лајтмотив приче Аљеса Карљукевича. Дајана Лазаревић је превела и објавила збирку песама класика белоруске поезије Максима Богдановича – „Венац“. У преводу младе српске књижевнице објављена су и дела Владимира Караткевича, Максима Танка, Виктора Супрунчука, Васиља Хомчанке, Миколе Черњавског, Владимира Скоринкина, Петруса Бровке, Аљеса Бачиле, Аљеса Бадака, Виктора Кожура, Виктора Шнипа, Људмиле Рубљовске, десетине других класика и савремених белоруских писаца. Када дође време за то, а захваљујући преводилачким напорима Дајане Лазаревић, несумњиво ће се створити појединачне ауторске антологије белоруске поезије и белоруске прозе на српском језику. Осим тога, преводитељка се показала као марљив библиограф, пажљив према свакој белоруској публикацији у Србији. Њене књижевне и истраживачке напоре могуће је само упоредити са том истрајношћу, са којом ради на промоцији српске културе у Белорусији професор Белоруског државног универзитета, академик Српске академије наука и уметности, књижевни критичар, публициста и преводилац др Иван Чарота ради на промоцији српске књижевности у Белорусији. Иначе, два талентована водича кроз националних књижевности у, за њих родном, књижевном пространству се дописују, сусрећу се, што је више могуће у Србији и Белорусији и пружају једно другоме руку у различитим стваралачким пројектима.
31
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Биографија Аљеса Карљукевича
Аљес Карљукевич (Александар Николајевич Карљукевич) је рођен 6. јануара 1964. године у селу Затитова Слобода у Пуховицком реону Минске области (Република Белорусија). По професији је ратни новинар. Служио је у редакцијама ратних новина. После војне службе 1995. године био је кореспондент, уредник више рубрика републичких новина, главни уредник новина „Црвена смена“, „Књижевност и уметност“, „Звезда“, а потом и директор издавачких кућа „Књижевност и уметност“ и „Звезда“. Од септембра 2017. године је на позицији министра информација Републике Белорусије. Од 1998. године је члан Савеза књижевника Белорусије. Такође је члан савеза књижевника у Таџикистану, Азербејџану и Јерменији. Своја дела објављује од 1976. године. Први чланак „Подвизи мојих земљака“ је објављен у часопису „Бјарозка“. Прва књига „Повратак у... Белорусију“ изашла је на светлост дана 1994. године. Карљукевич се занима локалном књижевношћу и историјом, уметничким Александар Николајевич Карљукевич преводом, пише приче и бајке за децу. Аутор је више од 70 књига, издатих у Фотографија са Wikipedie Белорусији, Русији, Таџикистану, Туркменистану, Јерменији, Азербејџану, Црној Гори, Литванији и Украјини. Изучава белоруско туркменске, белоруско - таџикистанске и белоруско - казахстанске књижевне везе, којима је посветио и посебне књиге. О присутности белоруске књижевности у Кини, Пољској, Пакистану, Великој Британији и другим земљама света писао је у књигама „Братство“, „Светлост пријатељства“ и другим издањима. За књижевни рад награђен је Наградом часописа „Младост“ за најбољу књигу године (1994), Републичком књижевном наградом „Златни Купидон“ (2009), Наградом Председника Републике Белорусије „За духовно уздизање“ (2007), Књижевном наградом Валентина Пикуља (Руска федерација, 2011), Минском обласном књижевном наградом Пављука Труса (2007, 2014), Наградом Пријатељства Независних Држава „Звезда Пријатељства“ (2014).
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
32
Туђи сан Аљес Карљукевич
Наташка није сасвим разумела, коме су били упућени безгранични аплаузи слушалаца, али сигурно је видела, како је сијало татино лице. Дима је ишао на лекције из музике са мање воље. Чак је покушавао мало и да се супротставља - рекао је и то, да се у школи у исто време одржавају лекције у оквиру секције бокса. И наставник физичког васпитања је Диму (једног од малог броја способних дечака) упорно саветовао да се упише у секцију. Поткрепио је савете тиме, да дечак има добре могућности да оствари велике резултате. Мама није хтела ни да чује сина. А отац је почео пријатно да провлачи: “Димка, ја сам много желео да свирам хармонику. Нисам могао. Ево, погледај, како добро свира Наташка. И ти ћеш сигурно научити тако.” Није било лако одупрети се. И Дима је пошао на музичке лекције. Истина, убрзо је схватио да ништа не може да постигне. Прво се пожалио сестри. Наташа му је посаветовала да изабере то, што му више лежи на души. А код куће ни сестра ни брат нису ништа говорили. И док је првих месеци Дима још повремено вирио у музички кутак, од јануара је скроз заборавио пут до тамо. Најтеже му је било да повремено објасни, зашто му се на лицу појављују модрице. Разлози за размишљање су били различити - те се оклизнуо на брду, те је ударио у пречку. Када Димка није знао, шта и како да објасни родитељима, журио је да се прво види са Наташом и посаветује, шта да каже овога пута. А успеси у боксу су долазили један за другим. Још до новогодишњих празника, Дима је заузео прво место на школској спортијади у категорији за свој узраст. Два пута је солидно наступао на градским такмичењима. Он и Наташа су чак неколико пута говорили о томе, да би требало да кажу родитељима истину. Али све су размишљали о томе, какав разлог за разговор би било најбоље да осмисле. И ништа нису успевали да смисле. Једном се тата срео у продавници са Вјачеславом Сигизмундовичем - својим земљаком и педагогом из музичке школе. Разговарали су о свему томе, о земљацима, један другом жалостивно означивши, да због журбе града дуго нису били у родном селу. А на крају се тата распитивао код Вјачеслава Сигизмундовича о синовљевом успеху у музици. А као одговор је чуо: - Ми смо га већ пролетос исписали. Извини, што те нисам позвао. Твоја кћерка је долазила и рекла, да ви све знате и да дечак више неће долазити... Вече код куће уопште није било топло. Тата је неколико пута грдио Дмитрија, што је родитеље обмануо. О успеху у боксу, нико није хтео ни да чује. Једино је Наташка била на братовој страни. - Па, ви разумете, - објашњавала је будућа учитељица својим родитељима, - да музика није његова област интересовања. Хармоника му једноставно не лежи на души. А у осталим стварима је Дима упоран и заиста је успешан. - Наташка, то је тако лепо - свирати неки музички инструмент. Ја сам цео живот желео да будем хармоникаш. Али нисам могао, нажалост, - инсистирао је и даље отац. - А када је тај сан туђи? Ни ја, признајем, нисам љубитељ музике. Имала сам другачији сан. Хтела сам да учим да шијем, да будем модна креаторка. Сада завидим тим другарицама, које су то од детињства училе... Такво Наташкино признање, Дима није очекивао. У соби је дуго владала тишина. Можда је свако у том тренутку размишљао о професији својих снова?..
Између Диме и Наташке разлика је 7 година. Сестра је већ пошла у школу, када се у породици родио млађи брат. И до његовог рођења, и после, када су мама и тата донели кући малу торбу са малим човечуљком, девојчица је увек била код код куће поуздана подршка и за маму, и за баку. Она је једнако марљиво прала под, одговорно заливала цвеће, ишла у продавницу да купи производе. И не жалећи време, поспремала је по кући. А када није знала, чиме да се занима, досађивала је баки или мами питањима, шта још да ради. Таквог марљивости једноставно нису могли да се нарадују. Мама и тата се никада нису бојали да оставе саме брата и сестру. Знали су, да Наташка уме да се носи са сваком ситуацијом. И како је растао дечак, све чешће се обраћао сестри за савет. Причао јој је, шта се дешава у школи. Са киме се и зашто посвађао у дворишту. И, ако га је, изненада, неко увредио - прва је о томе сазнавала Наташка. Понекад родитељима брат и сестра ништа из Диминог живота нису говорили. А и зашто би, када су они могли да се носе са свим препрекама? А уз то, Дима је био веома поносан на своју сестру. Како је време одмицало - још више. И било је чиме поносити се. Када је Дмитриј пошао у трећи разред, сестра је већ пошла на Педагошки факултет, о којем је дуго маштала. Сви у породици су говорили о томе, да ће Наташка доћи у некадашњу основну школу да ради као учитељица у нижим разредима. Тој могућности се нарочито обрадовао Дима. Надао се, да ће они поново заједно ићи у школу. Брат и сестра су имали једну заиста велику тајну. Родитељи су скоро на силу послали Диму у музичку школу. Можда не баш на силу. Али у то су уложили огромну упорност. Тачније, дали су га у бесплатни кутак, у којем су учили да свирају на малој хармоници дугметари. Кутак је радио при музичкој академији и њима је руководио татин земљак Вјачеслав Сигизмудович. Тај кутак је пет година похађала и старија сестра. Разлози инсистирања родитеља су били овакви. Некада је тата у младости имао такав сан - да научи да свира дугметару. У селу је хармоникаш био најважнији човек међу младима. Али у то време, у великој родитељској породици, за то није било могућности. Потребне су биле снаге и време за друге ствари. Да би се прехранили, држали су велико имање. А још и криза. Одрасли младић је имао и руке и прсте тако велике, да је на дугметари притискао по два дугмета одједном. Тако никако не можеш доћи до онога што желиш. Друга ствар је клавирна хармоника. Тако је и клавијатура приступачнија, као код клавира. А још само у селу можеш наћи малу дугметару. И нећеш пронаћи учитеља, који може дечака учити да свира на тој хармоници. Друга ствар је у граду, где сада живи цела породица, где постоји музичка школа. И мамина мама, Наташкина и Димина бака, живи ту, у граду. Тако су родитељи и Наташку послали да учи за хармоникашицу. Пет година је девојчица марљиво губила време. Није имала велику жељу да постане музичар, али није хтела ни родитеље да завлачи. У школи је Наташка имала петице. И на музичким предавањима, часова свирања на хармоници, девојчица се постављала озбиљно. А када се завршила музичка школа, на завршни концерт су позвали родитеље. 33
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Аљес Карљукевич КОРПА ПЕЧУРАКА И ЂУБРЕТА
равнице, по местима на којима се већ накупљала кишница. Подигао је јелове гране, које су ниско висиле над земљом. А ето и прве среће! Вргањ се, истина, показао јединственим на тој пољани, између жбунова лаванде. Без обзира на труд, Аљоша више ниједног није пронашао, иако је гледао око сваке травке. Дечак је пошао даље. Чуо је од старијих, да су најбољи помоћници у берби печурака не само пажња, већ и издржљиве ноге. И ту је његов поглед ухватио нешто бело око старе брезе. Пришао је ближе и видео пластичну кесу, која је лежала испод металне конзерве. Аљоша је обмотао конзерву кесом и положио у корпу. Помислио је: не остављај смеће у шуми. Даље је смећа било више. Печурке, као намерно, нису биле пред очима. А после сваких стотинак корака биле су редом или пластична кеса или конзерва. А још и пластичне бочице. Аљоша је сакупљао све редом и радовао се, што је узео велику корпу. Из биологије дечак је имао петицу у школи и добро је знао, како ђубре наноси штету екологији, а колико је овог смећа бачено по шуми и шумарцима, поред пута и око река. Како је и у разреду изјавио, пре сваког одласка у природу, треба својим родитељима дати лекцију из екологије. Тада су му се скоро подсмехнули. Иако су недавно чули од учитељице такве чињенице, да те глава заболи од њих. Када би разастрли сво смеће планете равномерно по земаљској плочи, добио би се слој до колена човеку. Сакупивши корпу ђубрета до врха, дечак се вратио назад. Кола дуго није могао да пронађе. Аљоша је поставио поред пртљажника корпу и отишао неколико корака у шуму. Размишао је, како би било добро, када би пронашао још неколико белих печурака или вргања. Ево, сад ће доћи са пуним корпама дека и мама - биће некако незгодно. Али некако, ништа није могао да пронађе. Када се Аљоша вратио код кола, и дека и мама су већ били тамо. -- Аљоша, да ли знаш ко нам је овде корпу смећа донео? - са осмехом је питао унука деда Стас. - Да ниси ти? А мама и ја смо већ по корпу белих печурака набрали... Вероватно је са мамом већ разговарао о нечему. Наталија Станиславовна је знала, како се њен син односи према загађивању природе. И у граду, дешава се, организује чишћења. Ето, недавно је у недељу половину дана провео у Севастопољском парку. И пластичне флашице је сакупљао, и много разног ђубрета је у контејнер носио. Мајка се није љутила на сина, јер је и њој самој у души била чистоћа - не само у стану, већ и на путу и у дворишту куће. -- Деда, хајде да ово смеће одвеземо на градску депонију, -- замолио је Аљоша. Мама се осмехнула и прећутала. А деда је покушавао да се расправља: -- Ми не можемо изнети сво ђубре из шуме. Боље би било да га не разбацују, где ко хоће!.. -- Деда, а да ли ти знаш, да се полиетиленска кеса разлаже хиљаду година. Боца од стакла, отприлике, милион година. Деда је ћутке поставио корпу, коју је унук донео, у пртљажник, окренуо се својим путницима и рекао само: -- Седите у кола. Поћи ћемо. Бака чека. На викендици ћемо печурке пребрати, очистити. А пре тога ћемо ићи на градску депонију. Бацићемо ђубре...
Одлазак у брање печурака деда Стас је планирао још прошле вечери. Уопште, разговор о печуркама је почела бака. Одједном, када је Аљоша са мамом дошао из Минска. А почела је после тога, када је на телевизији гледала прогнозу времена. Најавили су, да ће падати киша. Али деди је већ синула идеја и рекао је: -- Ако не будемо ишли на викендицу, онда ћемо ићи у бербу печурака. Комшије су данас донеле две корпе белих печурака. Такво чудо ја никада нисам видео. Сви обавезно идемо! - и окренуо се ка баки. - Тим више, што на таквом времену не може ништа да се ради у башти. Ни заливати не треба, ни усеве нема смисла плевити... Бака Марина се ћутке сложила. И пошла је да спрема одећу - за Аљошу и за његову маму Наталију. У остави је нашла гумене чизме за кћерку и унука. Пренела их је у ходник. Окачила је ближе излазним вратима јакне, које су још од прошле јесени биле изгубљене међу пожељнијом одећом. -- Треба сутра да идем на викендицу. Тамо има посла и по киши, - сумирала је бака. - Ујутро ћемо се окупити и заједно поћи. Мене успут оставите на викендици, а ви сами идите на стари полигон. Кажу, да је тамо сада прави рај за печурке. А сада је време за спавање, драги моји. ...Иако путовање ка полигону није било ни далеко ни дуго, Аљоша је целим путем дремао. Нису му сметали ни џомбасти градски путеви, од којих је пола давно требало поправити. Аљоша није чуо, како је гунђао тим поводом деда - стари железнички радник. Чинило се, да он у свему тражи посао. Пробудио се Аљоша тек када су у шуму дошли. Није чуо, када је и бака изашла на пут. Кола су оставили на шумској пољани, скроз их приближивши групи бреза, тако, да никоме не би сметала. Неко ће сигурно туда пролазити. Деда, изашавши из кола, свакоме - и кћерки, и унуку - дао је по корпу. И по један џепни нож. Аљоша је узео од маме велику корпу. А мама је замолила да јој дају нормалан, велики нож. -- Не могу ја џепним ножићем крупне, беле печурке да сечем. Деда је пажљиво посматрао Аљошу, као да оцењује његов узраст. -- Прошле године, када си ти, Аљоша, шести разред завршио, ми смо овде били, брали лисичарке. И претпрошле године такође, тако да би требало да се сећате шуме. Зато предлажем да се у лову на печурке раздвојите по различитим стазама. Само се трудите да не одете далеко, с времена на време вичите. -- Аљоша, не бојиш се? - питала је мама. -- Гледај да се ти не изгубиш, -- само је то одговорио дечак. И чак се мало и увредио: „Зар је мама заборавила да ја већ две године идем на спортске тренинге?...“ Али, као прави одрастао човек, није се више враћао на тему и први је кренуо у свој део шуме. Падала је ретка киша и није била препрека у берби печурака. Аљоша се, како су га дека, бака и мама учили, трудио да погледа под сваким жбуњићем, обилазио је дрвеће и старе пањеве са свих страна. Гледао је у Превела са белоруског Дајана Лазаревић 34 ZVEZDANI KOLODVOR I ONLINE ART
Биографија Владимира Караткевича Владимир Караткевич (белор. Уладзімір Сямёнавіч Караткевіч) је белоруски совјет ски писац, песник, драматург, сценариста и публициста, класик белоруске литературе и једна од најсветлијих фигура белоруске литературе 20. века. Први белоруски писац који је употребио жанр историјског детективског романа. Рођен је 26. новембра 1930. године у граду Орши у Витепској области, а преминуо 25. јула 1984. године у Минску. Стваралаштво Владимира Караткевича одликује се романтичарским управљањем, високом уметничком културом, патриотским поносом и хуманизмом. Значајно је обогатио белоруску литературу у жанровима и темама, испунивши је интелектуалним и филозофским садржајима. Караткевич је завршио филолошки факултет „КГУ имена Т. Г. Шевченко“ 1954. године. У периоду од 1958. до 1962. Караткевич је похађао курсеве Више књижевности и писања сценарија на Институту за кинематографију. Занимале су га историја, народна култура, легенде и предања, светска књижевност и драматургија. Своја прва дела почео је да пише у студентским данима. Најпознатија дела Владимира Караткевича су: „Дивљи лов Краља Стаха“ (Дзікае паляванне караля Стаха, историјско детективски роман), „Седа легенда“ (Сівая легенда), романи: „Класје под српом твојим“ (Каласы пад сярпом тваім), „Христос се приземљио у Гродни“ (Хрыстос прызямліўся ў Гародні), „Црни замак Олшански“ (Чорны замак Альшанскі) и есеји: „Земља под белим крилима“ (Зямля пад белымі
крыламі). Професор Иван Чарота је две Краткевичеве песме уврстио у Антологију белоруске поезије (А нталогія беларускай паэзіі, Мінск, 1993), а на српски језик их је превео Миодраг Сибиновић (А нтологија белоруске поезије, Београд, 1993). Антологија је доживела и друго издање, 2012. године, у издању Српске књижевне задруге, под покровитељством Амбасаде Белорусије у Београду и Беларус Агропанонке у Новом Саду. Историјско – детективски роман „Дивљи лов краља Стаха“ на српском језику се појавио 2007. године, у издању Paideia – е, у оквиру збирке Библиотека Маштарије. Са белоруског језика роман је превео Андриј Лаврик. Бројни су играни и цртани филмови снимљени по сценаријима Владимира Караткевича, а прилађоне су и две опере: „Седа легенда“ (1978, композитор Д. Смолски), и „Дивљи лов краља Стаха“ (1989, композитор У. Смолтан). Владимир Караткевич је и данас један од најомиљенијих белоруских песника. Бројне улице у великим градовима носе његово име, библиотеке, а посвећене су му и бројне скулптуре. Његово име носи и Фонд помоћи младим књижевницима. Белоруски народ му се одужио за заслуге. Караткевич се касно оженио са Валентином Ваткович (у 41 години) и нису имали деце. Караткевич је носилац многих награда, од којих су најважније: Орден пријатељства народа (1980), награда Удружења књижевника Белорусије имена Ивана Мељежа (1983) и Државна награда Белоруске Савезне Совјетске Републике имена Јакуба Коласа (1984). Превела са белоруског Дајана Лазаревић
35
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Песме Владимира Караткевича Нова Атлантида (Новая Атлянтыда) Када би пливао зграда заштитничких дим, А родни крај нестајао заувек у таласима, Ја бих погинуо са њим, с тугама последњима, Како сам живео и мучио се безмерно - са њим. *** Са степовим ветровима, (Са стэпавымі вятрамі) Са сувом сипућом травом Отишла је. И срце ноћима Неисцрно плаче крвљу. Због ње, са душом као камен, Због ње, заборављене, друге. Пусти. Свега је било: и ветра, И камења, и бродова, И ми смо волели, као деца, И ми смо заиста живели Под сунцем овога светла, У шашавом свету јоргована, На самоме крају света. *** Стојим по ноћи на мећави - (Стаю ўначы ў завіруху) Предао сам се таласу снова. Ноћ уважена слуша, И ветар светиљку тресе изнова. Шта је са мном - не знам. Срце бригом куца. Волим ли? Чини се да волим. Сигуран сам да је волим! Кунем се зором пролећном И тиме, што удара зима, Немам ја друге вољене, Другог пријатеља немам. Волим... у хумкама и у косама, У мећави и пред летњи гром, Волим обувену и босу, Са књигама и са српом. Са њом је радост, сам - тугујем. На томе чврсто стојим. Ноћ долази, И звезде у зброју Чују заклетву моју.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
36
Наше брезе (Нашы бярозы) Танки са кругом летели су на шуму прозрачни. Дим се мешао са земљом. Буктала је ватра. Горела је бреза, чиста и танка, Без јецаја, као Јованка Орлеанка. У дрвету, слабашном, као мимоза, Текла је земљом мојом крв у сласт... Ја знам, како гину наше брезе: Без плача. Капе доле им у част!
Младо пролеће (Маладая вясна) Млади, меки листови крушке, А иза њих, на стенама храстова голотиња. У снежно белим крајевима, жури у цвеће Младо пролеће. Као снег висина оживљава у цветању, И башта и јабука развија дим: Белих облака јелени на небесима пролећним Прелећу до мора и спајају се са њим. Ти си моје сунце! И море! И уздах мој! Зашто плачеш, зашто ме грлиш? Ја сам са тобом. Са тобом.
И тада се заљубио облак... (I тады закахалася хмара...) И тада се заљубио облак... У поплаве, од росе блиставе, И у целу Белорусију моју чисту, У просторе поља, у борове снове. И заплакао је од љубави, И сузом чистом је умио Моје миле земље све просторе, Све колевке њене и гробове, Све сумраке њене и свитање. И под птицама зелена бука Родила се за пространства, Плод љубави бора и облака, Мој Дњепар, Бјароза и Њоман река.
37
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Могуће је све: љубав претворити у дим (Можна ўсё: пусціць каханне дымам...) Могуће је све: љубав претворити у дим, Узети и занемарити минули час. Али само није - волети Домовину Са црним повезом на ушима, Са црним повезом на уснама, Са црним повезом на очима. Само није - слушати речи погрдне, Само не мрачити је лажима, Јер једно смо дужни, док смо живи, Пред нашом великом њивом: Правду ми њој дугујемо. Истину. Једину. Једну.
Стих незаштићен и незаустављив (Радок бяззбройны і бясспрэчны...) Стих незаштићен и незаустављив, Слаб је – штит једини, верни. Неће никад нестати песник, Јер живи у вечитој песми. Када једном пођем из долина, А нисам најлепшу причу завршио, Божји свет мене ће поновити, Као што ме је много пута поновио. Као мора, звезде и језера, Који у вечности трају вољно. Свет је великодушан. Свет ће мене поновити... Па, ако не свет, Онда Белорусија. – Мени је – довољно.
О, љубави моја, Белорусијо! (О любоў мая, Беларусь!) О, љубави моја, Белорусијо! Над магловитом ноћном забити Пролеће самотна гуска, Разарајући огледало крилом. ... Разарајући небеса крилом.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
38
Белоруска песма (Беларуская Песьня) Где је моја земља? Тамо, где вечну песму пева Белавежа, Тамо, где Њемен на западу памти непријатељску крв, Где на Новоградским узвишењима дремају сурове куле, И високе куће се огледају у широком Дњепру. Ти лежиш тамо, где се плава Припјат умилно вије, Где Софија над Двином плoви, као брод... Тамо, где срце моје са првим кораком, као чекић бије, Како бих, чак и слеп и глув, ја дошао до тебе. Што слеп? Чак и мртав памтићу високе звезде, Над реком црвеном и магловити шишмиша лет. Беле лађе на плавим, поносним, као мора, језерима, И баре-океани, и небо, што иње разлива у свет. Где је моја земља? Тамо, где људи никада неће бити робови, Што за чорбу јарам носе у затвору безнадежном, Где млади, јаки момци, расту као храстови, А мушкарци, као камен, - мач се сломи са ударцом. Где је моја земља? Тамо, где су мудри преци у боровима заспали, Где су жене, као сан радосни на прагу зоре, А девојке, као киша златна. А оседеле мајке, Као стрњике са паучином и добро сунце, горе. Тамо звоне бесмртне песме из пуних груди, Тамо одувек сече мој језик, као дамастно сечиво стоји, Тај поносни језик, који нећемо заборавити, Ни када се сунце са земљом у последњој тами споји. Ти си наша земља. Ти си црвена крушка над дедовским домовима. Новембарска звездана искра, и наш си домаћин, Ти си наша застава, коју никоме, никоме на свету, никоме, Не дамо да исмеје, опогани, заборави или мачем да рани. Ми се кунемо теби својом првом браздом на пољу, И последњом бусијом, у коју упадамо у злу. Ми на заклетву дајемо себе, Да никада, Никада, Дакле, Никада нећемо, Никада нећемо Оставити тебе.
39
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Богдановичу (Багдановічу) (Песнику Максиму Богдановичу 1891-1917) Ледени час, безгранично суров. Спи народ, ко зрно бачено у ров. ....................................................... Ти си дошао И речју врелом Зеленило на родној земљи узнео. Нама си рекао: "Унуци Скарине, Где је ваш понос, моћ и лепота? Постоји ли код вас, као код других, светиња. Не дајте светиње псима! Не дајте да се ругају њима, Јер проспаваће оне јасну зору, Јер ће свети смарагд да се замагли У прстену твоме, Белорусијо." Ти си устао на љуту сечу, Сунца и облака битку вечну, Наваливши на млада плећа Свете туге народних несрећа. И ниси изнео живота напор: Нестао си, лабуде, у таласима сивим. Отпливао крвљу, погинувши "за друге", За мене, за вас и за све. И остао си ти у нашим душама, Иако си заувек нестао у пољима, Вечито светао и вечито јак, Вечито млад, као наша земља. Плачемо и поносимо се тобом. У срцу те носимо у борби са димом. .......................................................... Ниски главом наклон, момче, Пред вечним глаголом твојим. Смело ходам сада у песак ја Пред светлом планина заветних, Док такав као ти постоји род Довека неће нестати народ.
Над Белорусијом Бог живи (На Беларусі Бог жыве) " Над Белорусијом Бог живи" Тако каже мој народ прости. Ту истину потврђује роса на трави И звезда плес вечни. Ту истину поврђује Упорност таласа, И завет предака, И златни челик језика, И наших мисли свет. Ту истину потврђује Све изнова и изнова Свим судбинама, Нека се полако У облацима храстова, У дугиним ватрама Купа наша земља. И пусти да ме одведе Друга крв, Што тражим, Као син пасји А нигде нема Вернијих пријатеља И лепших жена. Овај крај отворених душа и врата, Овај крај – Твој дом и црква... У нас је река двадесет и више хиљада, Језера једанаест хиљада. Имамо шта да попијемо, Са олука лије, Чиме поље своје да окрепимо, А ако треба, имамо где И непријатеља да утопимо. А то знање у цркви не живи, Већ у свакој живој глави: "Над Белорусијом Бог живи..." И нека га, нека живи. А ако пошаље на нас казну и гнев Па, шта ћемо, - опет смо са њим: У врху најдебљег дрвећа Муња са неба бије. У врху малог и ситног дрвећа Муња никада не бије. И о томе пева славуј сваки Росним цвећем у родној трави: "Над Белорусијом Бог живи", И нека, нека заувек живи.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
40
Лишће (Лісьце) Јесен је прошла шумарцима, По маленим ражаним њивама, Црвеним обрисима Лишће је шуму ранило. Погледајте на земљу златну, Нежну, тужну и чисту, Нека тумара по њој Ваздухом лишће подигнуто. Лишће танким капима. Бакар плута по језерима, Туга у небу магловитом... Као песма, са грана слеће Лишће, лишће, Злаћано лишће. Стотину листова, Десет листова, Један лист.
Ноћ (Ноч) Скаче ноћ над земљом на црном коњу. Откидају се, падају доле са њеног плашта златне звезде и шума их лови растреситим рукама, нечујно прима и меко полаже на земљу. Наниже су ватрице угашене, дрхти светло славујским певањем. Меко их додирује копитима у ветру уморни црни коњ. И лице је у ноћи црно, на црним власима црна круна и на младом телу црни оклоп. Спавајте, људи, ваш сан чува верна ноћ. Брзо ће доћи освитак, ступиће у битку са ноћи зора ружичаста, почеће да баца сунчана копља ноћи у лице. Неравна битка исцедиће из тела њеног крв његову сивом маглом упашће она у мочваре, тамне шуме и на дно дубоких језера. Али далеко је још до светлости: само што су запевали први петлови, водена пара је свуда, тишина. Скаче ноћ по нечујном, ударајућим копитима, црном коњу, и падају, откидају се са њеног плашта златне звезде.
Стара прича (Старая казка) У пролеће, само што су побегли потоци и почео да дува хладан ветар, током којег пушта своје лишће храст, пробудила се у деблу старе липе кћерка шумског цара. Протегнула се слатко и сетила одједном, да ће јој поново лето проћи без љубави. Моћне страже око ње је поставио шумски цар и нема около никога коме би она топлу реч рекла, црном косом врат обавила, пољубила у румене усне. Не жели опет да на јелену цело лето путује. Растужила се, напуниле се сузама њене лепе очи. А у том далеком тренутку, близу је запевала пастирова фрула. Пева фрула и и ето, откривају се на дрвећу пупољци, потоци брже теку, сан ојачава и дуге цветају. И види шумска принцеза пастира. Његове су очи плаве, коса на леђа пада, преко рамена бучни бич обесио, кошуља бела на плећима, а на ногама шарени клипови. Ево, прилази он до ње, у очима његовим, као милост, небо плаво. Певај, фруло! Загрлио ју је и понео из шуме на пољане светле, на зелена поља. У усне је љуби, косу рашчешљава, уплиће у њу венац. Краљице моја мајска! – каже. А тамо је свуда светлост и сунце, не као тамо где је сва земља на аршин ограничена и вукови трче, копајући јаким шапама. До сунца! До људи! Пева, пева фрулица, ветар носи у лице шумске принцезе љубавну песму, и, као звезде црвени цветови на гранама цветају. Али све даље и даље су звуци: изгледа, он обилази стадо. Ево, и последњи звук фруле ветар издалека доноси. Испружила је принцеза нежне руке у сусрет ветру... Мили мој! Љубави моја! Превела са белоруског Дајана Лазаревић 41
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
ТАЧКА Меланија Бојановић Увукла се у бол у једну тачку као ахилова пета Мировала је, опет ме је пробадала Моћ ми је лукаво искушавала Алтернативом сам је изгањала Зубе стискала Не, нисам ни плакала Никога смарала Само сам на горе и лепше тачке мислила Визије су се ређале Као брзе покретне слике Прво стоугаоник наше Саре, рад њене дивне руке Све туге, боли, осмеси, јада бескраја су ме гушили Целог микро и макро света од првог до задњег човека Згадила ми се жигосана администрација и манипулација И сунце се чудно понаша, као млада, давна, стидљива снаша Да ли истину зборим, за шта се борим Свет нећу променити, Дан и ноћ ће се опет сменити Мирно ћу их гледати Ни о чему маштати Дан је уморан, Само су јутрос птице цвркутале, Јастук ми главу вуче, Кад бих могла сатима спавати, Никога и ништа не сањати, Да у миру тишине све јаде заборавим Пакао из „Божанствене комедије“ сам видела Како злобинци вуку једни друге у понор највећег дна Прогутах себичне реченице лажова и лажљивице Гетеов Луцифер је насртао да би ме понизио Сетих се Ротердамске „Похвале лудости“ Окренух се путу свом у добу мом животним умором Макар одмах одлетела до бесконачности Тамо је или правда или ништа, Суочих се са себичним створом Неће бити болне тачке ни у једном делу тела Жао ми је моја крви врела, Душа брижна и весела Да ми је најмилије тренутке чудна судбина у неповрат однела. „Што човек себе сматра већим од других, тим лакше се срди на људе. Што је човек смернији, тим је бољи и мање се срди.“ Л.Н.Толстој, Пут у Живот, Графекс, Београд, 2005, стр. 27. 3.10.2019.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
42
ТОЧКА Уцагла ше боль до єдней точки Мировала, заш ме як ахилова пета спокусовала Зоз алтернативу сом ю виганяла Зуби сом сцискала Нє, нє заплакала и нїкому нє допивала Лєм сом на горши и лєпши точки думала. Визиї ше шоровали Як швидки рухоми слики Перши стоугельнїк нашей Сари Робота єй прекрасней руки Шицки смутки, болї, ошмихи, Зармутки безконєчносци ме ґушели Цалей макро и микро Вселени Од першого до остатнього чловека Зґадзели ми ше вдерени печаци администрациї и манипулациї И слунко ше чудно справує Як млода, давна ганьблїва нєвеста Чи правду гварим за цо ше борим Швет нє пременїм Дзень и ноц ше знова зменя Мирно ше на нїх будземе припатрац Нї о чим нє мрийовац Дзень вистати Лєм рано птички чвиринкаю Заглавок ми главу цага Кед бим могла годзинами спац Нїкого и нїч нє шнїц Же бим у мире шицки смутки забула Пекло зоз « Велїчезней комедиї « сом видзела Як злобнїки цагаю до бездни єдни других до найглїбшого дна Прелїґла сом себични виреченя Спреводзкоша и и истей женского роду Ґетеов Луцифер навальовал же би ме понїжел Здогадла со ше Ротердамовей « Похвали шалєнству « Обрацела сом ше ґу своєй драги У часу своєй вистатей драги Гоч енки одлєцим до вичносци Там лєбо правда лєбо нє Нє будзе боляцей точки анї у єдней часци цела Жаль ми це моя враца креви моя Моя душа страсна и весела Же ми наймилши хвильки до нєврацаня однєсла. 3.10.2019.
43
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Mirjana Magura Poesie ist die Verkörperung des Geistes, die Vergeistigung des Körpers, die Empfindung des Verstandes und das Denken des Gefühls.
DIE MACHT DES FRÜHLINGS Die Glocken rufen sich im Einklang zu, die Lider schwer, sie wolln´ zu Ruh´, ich hör im Klang, es ist soweit, der Mond steigt auf, der Frühling naht, der Zauber, der nimmt seinen Lauf, um Mitternacht, im letzten Glockenschlag. Lauschend der Nachtigall Chor, da träumte mir ein Traum, im silbern Schein der Sterne, weinroten Lippen zu küssen. Schwebend über den Wolken steig ich zum Mond empor, ganz nah, dem Himmelstor, gebettet im Frühlingstraum, sinkend in frohlockender Begierde, suchend ihre roten Wangen an den meinen zu fühlen. Das Knistern der Dämmerung, überflutet von Träumen, der schlafenden Gärten, brechen zierliche Knospen im Tau, entreißen bebend Herz aus dem Schlummer, umwoben, angehaucht vom Blütenduft, der Pracht, dem Sprießen der Erde, im ersten Strahl der Sonne. Oh du Zauber des Frühlings, verbreite frohen Duft der Hyazinthe, hülle mich ein in deine Macht in der ich heut erwacht, so führe brennend Herz, das sehnsüchtig glüht, berauschend, nicht trunken des Honigweines Süße, mich durch die Morgenröte, gewappnet mit meiner Liebe, dem schönsten Lächeln entgegen, die strahlende Himmelsbläue, in ihren Augen zu sehen. Im Geläute der Narzissen, als Erobere ihres Herzens, trete ich, vor der holden Schönheit nieder mit einem Kranz aus weisen Flieder, fühlend die sinnliche Lust ihres Reizes wenn Amseln trällern ihre Lieder, umarmend den zierlichen Körper, drückend die Unschuld an meiner Brust zu atmen den Duft ihrer Blüte, berührend den Schleier der Reinheit, unterwerfend dem Bann der Liebe, pflückend der Jungfrau Frühlingserwachen, um das göttliche Band zu besiegeln. ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
MOĆ PROLEĆA Dovikuju se zvona u skladnom zvuku, teški kapci žele da se odmore, u zvuku čujem, vreme je, mesec se podiže, proleće se bliži, čarolija uzima svoj tok u ponoć, u zadnjem udarcu zvona. Slušajuci slavuja, sanjao sam san, da u srebrnom sjaju zvezda ljubim usne crvene, boje burgunda. Lebdeći iznad oblaka, podižem se gore, do meseca, blizu nebeske kapije, položen u prolećni san, tonem u veselu primamljivu žudnju, tražeći njene crvene obraze na moje da osetim. Pucketanje zore, snovima preplavljeni, uspavanim baštama, lome nežne pupuljke u rosi, trgnu drhtajuće srce iz sna, umotano, udahnuto cvetnim mirisom, veličanstvenim klijanjem zemlje, u prvom zraku sunca. O čarolijo proleća, širi veseli miris zumbula, umotaj me u tvoju moć, kojom sam se danas probudio, vodi žarko srce, koje čežnjivo sija, opojno, ne pijano od slasti medenog vina, mene kroz crvenilo zore, naoružan mojom ljubavlju, u susret najlepšem osmehu, videvši plavetnilo neba, u njenim očima. U zvonjavi narcisa, kao osvajač njenog srca, stupih da ispred divne lepote kleknem, sa vencem od belog jorgovana, da osetim čula zadovoljstva njene draži, kada kosovi pevaju svoje pesme, grleći nežno telo, pritiskajući njenu nevinost na moje grudi, da udišem miris njenog cveta, dodirujući veo čistoće, predajući se čaroliji ljubavi, da uberem devičansko buđenje proleća, pa da božanstveni vez obeležim.
Autor: Mirjana Magura prepevana pesma D " IE MACHT DES FRÜHLINGS"
44
SAG MIR MUSE
RECI MI MUZO
Sag mir Muse, woher kommt die schöpfende Kraft, ist es der laue Ostwind der durch dein welliges Haar weht ist es der Nordstern der in deinen Augen glänzt, oder der dich umrahmende Garten der dein junges Blühen hervorhebt, mich frohlockend in die Dichtung zehrt? Sag mir Muse, warum hebt und bebt meine Brust weckend nach der sinnlichen Lust, wissend dich nie zu pflücken und doch fühlend die sinnliche Verführung, zerfließend in erhebenden Gefühlen wissend deine Blüte nicht zu berühren, nur in Versen dein zartes Erblühen Duft geweht ein zu atmen? Sag mir Muse, ist es der Honigwein der wohltuend strömt, trübt Sinne mein, oder ist es die Süße deiner roten Lippen, die ich vermag zu spüren an meinen Rippen, berauschend will ich in deinem Wispern wippen, zerstreut wandern in deiner Sternenhelle, wirrend schwebst du über mir wie eine Libelle, führend meine Feder du göttliche Quelle.
Reci mi Muzo, tvoju tajnu, tvoju moć, da li je to topli istočni vetar koji prolazi kroz pramen tvoje kose, ili je to severna zvezda koja sija u tvojim očima, ili je okvir cvetne bašte, koje tvoje mlado cvetanje podiže, a u meni esenciju za poeziju? Reci mi Muzo, zašto mi se grudi podižu, tresu, bude lepotu, čulnu strast, kojim snom noću šetaš, da u meni veselo i bolno rasteš, da u zalasku sunca me pratiš, a u zoru na latici rose se vratiš, moja žedna usta da pojiš, da mojom rekom tišine mirno ploviš, velom senke pored mene stojiš? Reci mi Muzo, da li je to medeno vino koje u meni blago teče, opija, ili je to slatko tvojih crvenih usana, koje osećam na mojim rebrima, opojno želim da lelujam u tvom šapatu, rasejan da lutam u sjaju tvoje zvezde dok iznad mene kao vila lebdiš, vodiš pero, ti božanski izvoru? Znam moja Muzo, da te nikada neću ubrati, osmehom me zavodiš, damarima razlivena osećanja podižeš, da srcem dodirujem tvoj nežni cvet, da u stihu doživim tvoje cvetanje da tvoj rašireni miris slovom dišem, da te dušom zavolim. Autor: Mirjana Magura Prepevana pesma „SAG MIR MUSE“
45
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
UMARMUNG
ZAGRLJAJ
Lass bunten Schmetterling fliegen, zur uferlosen Himmelsbläue empor, die höchsten Türme und Berge übersteigen, in meiner Umarmung hörst du den Engelchor, nur gespannte Flügel kreisen über Wolken suchend den Weg zum hellen Sterne, doch meine Hände werden dich heben, ihn dir zeige aus der Ferne. Lass den Schmetterling flattern in der Himmelsbreite, mit seinen Flügeln fängt er den lauen Wind, unter der Bläue sind Arme die ich ausbreite, wohltuende Wärme darin find´, denn du vermagst zarte Gefühle zu wecken, könnt schwören, sinnlich sie mich betören Hände nach dir aus zu strecken, um zu wagen dein klopfendes Herz zu hören. Lass Schmetterlings Flügelschlag in den Wellen treiben, sanft gleitend zu den Sonnenstrahlen, mit mir auf Erden sollst du träumend bleiben, in seinem Schatten werde ich den Regenbogen malen, lass fröhlich Schwirren zartes Blühen, flatterhafte Schönheit vom Winde tragen, im Liebesflug süßen Nektar versprühen, ihr mildes Flattern unsere Herzen berühren. Es drängt der Gedanke dich zu umarmen den Schmetterling himmelwärts zu schweben. Das Gefühl zu Fliegen wird uns umgarnen in seinem Zauber uns über das Irdische zu erheben. Autor: Mirjana Magura
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Pusti šarenog leptira da visoko leti, sve do beskrajnog plavog neba, preko najviše kule i brda da preleti, u mom zagrljaju čućeš ti anđeoski hor, samo raširena krila kruže iznad oblaka, tražeći put do svetle zvezde, ali moje ruke će da te podignu, pokazaću ti je iz daleka. Pusti leptira da leprša po nebeskoj širini, svojim krilima da zahvati blagi vetar, ispod plavetine su ruke koje širim, toplotu u njima pronađi, jer ti nežna osećanja budiš, kunem se, čarobno me očaraš, da ruke prema tebi ispružim, da se usudim tvoj odkucaj srca da čujem. Neka leptir leti krilima u talasima, klizeci prema sunčevim zracima, snena ostani sa mnom na zemlji, u njegovoj senci bojiću ti dugu, neka veselo leprša nežno cvetanje, lepršavu lepotu vetar će da nosi, u ljubavnom letu slatki nektar da pospe, da nežno lepršanje dodirne naša srca. Nosi me misao da te zagrlim, a leptir ka nebu da leti, divan osećaj da letimo će da nas očara, magično će da nas podiže iznad zemaljskog sveta.
Autor: Mirjana Magura prepevana pesma U " MARMUNG"
46
Every move he makes reminds of just how much he loves me… He is a part of my life, The bay that patiently waits, And I am giving myself to the hugs and kisses, Which I fancy the best.
Snežana Šolkotović HORIZONTI LJUBAVI HORIZONS OF LOVE
TO…
Ljubav je večita tema.Prati i inspiriše čitav čovekov život. Sa njom se rađa, odrasta, radi nje živi i umire... Postoje razne vrste ljubavi i one se prepliću kroz poeziju Šolkotović Snežane. Dosežu horizonte ljudskog postojanja. Jednostavni, topli stihovi ispunjavaju dušu, daju podstrek za budućnost. Pesme su pitke obojene muzikom. Zbirka poezije –Horizonti ljubavi-, Snežane Šolkotović, nadahnjuje lepotom življenja... Profesor: Zlatko Šolkotović
To što je među nama nema ime niti se da nečim drugim porediti, ono je kao tajna koja se ne može podeliti sa bilo kime, dotiče iznenada ko plima, a tada treba samo srce slediti... To što je između nas nema objašnjenja niti se da naći željama izvor, ne vrede polemike i sijaset obrazloženja ono dušom proleti ko razvigor. To što se krije u nama je kao biserna školjka na dnu okeana, koja traje i raste, sve više, svakoga dana, ponekad postaje mistična noć od bisera grana. To što je među nama zlatom se ne meri jer ono se otima i biva prokleto, to pronikne srećom i kovitla u svakoj želji, tom osećanju je mesto u srcu, a to mesto je sveto...
ON On je moja prva misao sa kojim počinje novi dan, iskra moćne ljubavi koja u telu raspiruje oganj... Njegove su oči nebo koje kriju čitav svemir osećanja, on je moja srodna duša, muzika koja uzdahom sreće odzvanja ... On je moje nadahnuće, reka koja preplavljuje i nemirnim talasima osvaja zauvek, on je vetar koji nežne reči šapuće, svakim pokretom podseća koliko me voli tek... On je deo mog života, obala koja strpljivo čeka da pređem preko mosta i predajem se zagrljaju i poljupcima, a njih mi nikad nije dosta...
What We Have What we have is nameless, Nor it could be compared to anything. It is like a secret which could not be shared with just anyone, It touches suddenly like a tide, The time when you should be following your heart… What is between us – has no explanation. Neither could the source of the wishes be found, Controversy or umpteen rationale are worthless, It flies through the soul like a wind in the spring. What hides inside us is like a pearl shell on the bottom of the ocean, Which lasts and rather grows every day, Sometimes it becomes the mystical pearly night, What we have could not be weighed like gold. Because gold is seized and turns doomed, But it blossoms with happiness and twists in every wish, That feeling is placed in the heart, And that place is sacred…
Him First thought of a new day is him. The spark of powerful love that inside stirs up the flame… His eyes are the skies, That hide the whole universe of emotions. He is my soul mate, The music whose happily sigh responds… He is my inspiration, The river flooding with the restless waves conquering evermore. He is the wind that whispers the gentle words, 47
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
PUT DO SRCA
The Road to The Heart
Put do srca Nekako je najteži Ljubavi teško odškrine vrata Neke sitnica zna da razneži Posebno se nekako shvata. Uvek ima nedorečenosti One prikrivene enigme, Tada se krv telom uzburka A reč preka udara nemilice gde stigne. Put do srca je nekako drugačiji Na njemu često zastane dah, Sam pogled je značajniji A trud je žešći kako bi se sakrio strah. Uvek je potrebno vreme Koje ne ostavlja prostora da se razmišlja i diše, Pritiska kao breme A suze zamenjuje bujica kiše... Put do srca je nekako najteži Neizvesnost je prisutna i vitla kroz pitanja, Ponekad se krhka duša od nepoznatog naježi Dok čeka nova obećavajuća svitanja... Kada se osvoji taj put Nema se poruka radi reda šalje, Spokoj nalazi u srcu svoj kut Lutanja nema dalje...
The road to the heart is somehow the toughest, It faintly opens the door for love, Even a trifle would make it delicate, Being considered special. There are always some unpronounced words, The hidden enigma, When the blood ruffles through the body, And the hot-tempered word relentlessly hits everywhere. The road to the heart is somehow different The breath often stops here, The look itself is more notable, And the effort is harder to hide the fear. Time is always needed, It does not leave the space for a thought and breath, It pressures like a burden, And the tears are replaced by a spate of rain… The road to the heart is somehow the toughest, Uncertainty is ever present and swirls through questions, Sometimes the fragile soul gets the chills from the unknown, While awaiting for the new promising dawns… When that road is conquered, The numb message is sent just because, Calmness finds its place in the heart And wandering no longer exists…
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
48
TI ME ČINIŠ POSEBNOM
You Make Me Feel Special
Ti me činiš posebnom sa tobom se manje bojim, sitnicama me činiš srećnom kao da radi tebe postojim. Ti me činiš drugačijom u tvojim očima nalazim svoju luku, ponekad se osećam značajnijom dok u ruci osećam tvoju ruku.
You make me feel special, I feel less scared when I am with you, You make me happy with the littlest things, It is like I exist because of you. You make me different I find the harbor in your eyes, sometimes I feel more significant, while I feel your hand in mine.
Ti si neko ko mi mnogo znači neko ko zna nemir duše zagrljajem da smiri, postoji nešto što me tebi privlači kao što cvet privlače leptiri. Nežan pogled mi je dovoljan, tihi šapat, ko muzika, tik do uva, tada moj život liči na san dok nam zvezdani svod tajne čuva... Ti me činiš posebnom svaki tvoj dodir je poput blaženstva, bdiješ nad mojim snom i toga sam svesna... Zbog tebe sam postala takva, ljubav je svemu tome kriva, dušom sam tvoju dotakla a ona moja osećanja kroz rime otkriva... Ti me činiš posebnom prestala sam dane da brojim, sitnice mi čine srećnom zbog tebe postojim.
You are someone who means a lot to me, Someone who knows how to calm the restlessnes of the soul with a hug, there is something that attracts me to you like a flower that attracts butterflies. A gentle look is enough to me, Silent whisper is like music close to the ear, this is when my life resembles a dream, While the stardust keeps our secrets... You make me feel special, Each and every touch of yours is full of bliss, You are watching over my dream, Of this...I am aware. I became like this because of you The love is guilty, I touched your soul with mine, And it shows my emotions with rhyme... You make me feel special, I stopped counting the days, The littlest things make me happy, I exist because of you.
49
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
ESEJ
Тема пролазности у поезији А. Г. Матоша Семинарски рад из Књижевности прве половине XX вијека Текст: Јана Лалатовић Модерна је уметничка и књижевна тенденција која се јавља крајем 19. и почетком 20. века у Европи. Траје до Првог светског рата. Она настаје као реакција на позитивизам и реализам који су били актуелни током 19. века. Модерна представља заједнички назив за више потправаца и они имају своје заједничке особине. Модерна се залаже због утицаја филозофије за: индивидуалност, ирационалност, осећајност и субјективност. Такође, код модерне уочавамо и остале карактеристике: песимизам, декаденцију, бежање од стварности, музикалност и мелодичност, сугестивност у изразу, духовно клонуће. Њени потпраавци су: симболизам, парнасизам и импресионизам (https://sr.wikipedia.org/ wiki/%D0%9C%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0_%D0%BA%D1%9A%D0% B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82 ). Најпознатији модерниста у Хрватској јесте Антун Густав Матош1. Био је средишња личност модерне због свог естетицизма и уметничке норме, а и због тога што нарочито у његовој поезији налазимо апсорбовани парнасизам, импресионизам и симболизам. Дакле, парнасизам препознајемо код њега због култа форме који се одражава у коришћењу сонета који је један од најзахтевнијих облика. Неке од његових најбољих песама су испеване у сонету: Утјеха косе, Јесење вече, Ноктурно. Импресионистички доживљај света и збивања се у Јесењој вечери изражава неком врстом статичности, јер се прецизно не каже када се радња одиграва, него је акценат на ванвремености. Ово је више стање, него збивање. Франгеш то назива врстом стајаће, укочене вечности. Све је Матош положио у једну временску равнину тако што су сви глаголи у песми у презенту, да би се сонетом изразила извесна збуњеност и запањеност која човека обузима усред гледања у јесењи пејзаж. Насупрот Јесењој вечери, у Утјехи косе се драматичност у збивању постиже н другачији начин.
______________________________________________ 1
Антун Густав Матош је рођен 1873. године у Срему, али се убрзо преселио у Загреб. Школа му није ишла одмалена од руке, па не чуди што није успео да заврши Војни ветеринарски факултет у Бечу. Он је 1893. године отишао у војску, али је наредне године побегао прво у Шабац, па потом у Београд. Одлазио је и у Женеву и Париз. Долазио је у више наврата као војни бегунац у Загреб, а коначно је помилован од стране војске 1904. године. Умро је од рака грла у Загребу. Својом првом приповетком Моћ савјести је отворио период модерне. Говорио је да су му узори Едгар Алан По, Мериме и Мопасан. Највећи узор му је ипак био Шарл Бодлер. То видимо и у употреби мотива цвећа уз помоћ оксиморона. Имплицитно се, као што Бодлер поистовећује са својим албатросом, он поистовећује са јабланом. Његове приповетке се могу поделити на два тематска круга. Први круг се бави загребачко-загорском средином и јунацима које је видео у животу, а други круг се бави јунацима који су чудаци и представљају индивидуалне карактере и ове новеле имају бизарни садржај. Оба круга повезују лиризам и љубавни мотиви. Он је увео највеће иновације у путописима. Пејзаж не симболише само конкретни опис неког предела који је ту искључиво ради себе, него у себи садржи личну ноту и пејзаж постиче на различита размишљања. Његове најпознатије збирке приповедака су: Иверје, Ново иверје и Уморне приче. Његов најбољи лирски путопис Око лобора (https://hr.m.wikipedia.org/wiki/Antun_Gustav_Mato% ).
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
50
У овој песми се тако наглашавају дивне и грчевите синкопе2 , преплетањем перфекта3 и презента4. Први део сонета нам пружа основне елементе уз помоћ којих ћемо песму доживети на прави начин (Франгеш, 1974: 105). Сада ћемо анализирати Матошеве песме: Јесење вече, Ноктурно, Жива смрт и Утјеха косе. Уз помоћ подробне тематско-мотивске анализе ћемо приказати мотиве који су повезани с темом пролазности у његовој поезији. Песма Јесење вече је једна од најбољих Матошевих песама. Њен тон је одмерен, свечан и види се тужна достојанственост. Ово је дескриптивна песма у којој је песник приказао слику једне јесење вечери. Ипак, тема ове песме јесте пролазност живота која је уприличена уз помоћ лирског паралелизма с природом у јесен. Овде ћемо приказати мотиве који дочаравају тему пролазности. У прва два стиха прве строфе уочавамо персонификовани мотив сна облака који је дат у инверзији, да би се остварио ритам и тиме приказало богатије значење речи. Облаке обично везујемо с појмом лакоће и лепршавости, али овде их је песник им је овде дао тмурност, тежину и тромост и то несвакидашње повезивање је додатно поспешио инверзијом (Франгеш, 1974: 103). Мотив „монотоних сјена“ нас упућује на суморност. Потом видимо у даљој слици мотиве жуте реке и голих грана. Иако су сене и реке повезане, из стања суморности нас одваја колористички придев жут. Ипак, суморност, жута боја и голе гране нас упућују на јесен. Епитет жут који је стављен уз именицу река чини да ми схватимо да жута река представља јесењу реку која је блатњава, порасла од кише (Франгеш, 1974: 104). Можемо казати да и сама река значи пролазност, јер је то текућа вода и често чујемо реченицу да живот тече као река. Мотив голих грана нам сугерише да је лишће опало, а то значи да оно више нема живот, него да је он прошао. У другој строфи се фокус визуелне слике шири и повезан је са почетном сликом. Мотив мокре њиве нас упућује на то да су облаци створили кишу и тако поквасили грање (Франгеш, 1974: 105) и учинили да ниво реке порасте. У пејзажу примећујемо мотив нестајања кућица и торњева иза њива, а персонификовано умирујуће сунце служи нам ближе и интензивније симболише нестанак и убогост амбијента, а не да прикаже неку наду која се оцртава у томе што сунце после кише ствара дугу. Франгеш у својој књизи додатно и веома сликовито појашњава мотив сунца и слику одумирања. Дакле, он каже да се сунце пробило кроз облаке да би осветлило агонију и то се види на основу тога што његове ране упућују да је оно црвено и да та боја симболише крваво вечерње сунце које због немоћи да заустави своју смрт протестује и пружа болни отпор (Франгеш, 1974: 108). Мотиви мрких врба и црних врана датих у инверзији представљају сада експлицитно симболе смрти, потврду прошлих сугерисања слика одумирања природе. То се постиже и уз помоћ црне боје која симболише злокобност и смрт, а и именица врба и врана (знамо да жалосна врба и врана код нас представљају симболе умирања). Додатно се поспешује значење уз помоћ инверзије, опкорачења и алитерације. Сада се званично каже да је све мрачно и хладно. Овим песник по Франгешу не говори само да природа коју гледа одумире и да је дан на умору, него нам сугерише и да околна природа губи своје некадашње чари и да је у његовом животу све мрачно и хладно (Франгеш, 1974: 108). Наде нема, а то се додатно поспешује мотивом улица које нестају. Ово нас све подсећа на праву филмску слику и то је онда објективизација уметничког поступка. Овде се приказује симболичка тачка пресека – налазимо се између света који вене и људског немира који остаје. За сада је ипак поетски глас само посматрач и он је дистанциран од песме и можемо казати да је Франгеш вероватно у све то већ сада убацио песника јер је слику из треће строфе повезао са четвртом где се сугерише уз помоћ мотива јаблана песник и његова судбина. У четвртој строфи се коначно уводи поента. Прво видимо мотив јаблана који је велики, издвојен од свих, поносан и горд. Он нам сведочи присуство живота (витализам) и сугерише у почетку да живот није за њега пролазан. Јако је важно сада да упоредимо њега и мотив голих грана. _______________________________________ 2
„Gledo sam te sinoć. II U snu. II Tužnu. II Mrtvu“ (https://hr.wikisource.org/wiki/Utjeha_kose). „Nisam plako. II Nisam. II Zapanjen sam stao...“ (исто). 4 „Sve. II baš sve je mrtvo: II oči, II dah, II i ruke...“ (исто). 3
51
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Лишће са голих грана је пало и умрло, а суво лишће јабланова је у одимирућој фази, али је и даље на његовим гранама и пркоси смрти. Овде можемо видети сугерисање лирског субјекта на самог себе уз помоћ поистовећивања са јабланом, јер су обојица идвојени од осталог света и усамљени (песник од људи, а јаблан од осталог дрвећа) и можемо рећи да песник пркоси смрти, тако што он вечно живи кроз своја написана дела. Франгеш види везу лирског субјекта и јаблана на основу тога што је по угледу на себе гордост дао јаблану човек (Франгеш, 1974: 110). Ноктурно је следећа песма у којој ћемо говорити о теми пролазности. Прве две строфе служе као увертира за мотиве који ће сугерисати пролазност у последње две строфе. У њима се описује ноћ у селу. Чује се лавеж паса, осећа се мирис цвећа. Потом се чује умирујући пој цврчака и очи се склапају и спремне су за сан. Дакле, смирај у природи се преноси и на људе. У трећој строфи песме Ноктурно уочавамо први мотив пролазности. То је мотив поспаног сата. Дакле, ми знамо да сат означава откуцавање времена. То време се може односити на пролазност старог дана, а и на пролазност нашег живота и схватање да нам из сата у сат остаје све мање живота и да смо после сваког откуцаја сата ближи смрти. Међутим, овде се експлицитно смрт не помиње. Такође се употпуњује тема пролазности уз помоћ мотива торња који је црн, а знамо да црна боја сугерише пролазност живота. У четвртој строфи Ноктурна уочавамо мотив железнице који нам још боље употпуњује тему пролазности. Дакле, пролазност се види у последњем стигу који каже: „Željeznicu već guta daljina“ (https://cuspajz.com/tekstovi-pjesama/pjesma/antun-gustav-matos/notturno.html). Глагол гутати нам симболише нестајање, а слику тог нестајања нам додатно поспешује мотив железнице. Железница увек стоји на свом месту и у стварности се не може губити у даљини, али се везује за место одакле возови полазе и пролазе и путују у даљине. Та даљина нам може сугерисати и позитивну пролазност, то јест неку наду у бољи живот, јер знамо да због тога људи обично одлазе из једног места у друго. Следећа песма коју ћемо анализирати и тражити мотиве пролазности јесте љубавна песма Жива смрт. Она се састоји од четири катрена. Поседује исто исповедни тон. У првој строфи проналазимо мотив срца уз који се везује два пута епитет болно и тиме нас уверава у озбиљност ситуације. Томе доприноси и певање у првом лицу једнине. Потом је приказан губитак срца уз помоћ метонимије. У другој строфи се мало ближе појашњава прва слика. Израз „Али једне ноћи“ нас упућује на инцидентност. Видимо да срце одлеће од њега и уз помоћ његовог поређења са птићем. Поновним нагласком да је срце болно се врши процес пасивизације у коме се поново потврђује да његово срце пати. Зашто је то тако? Ми на основу мотива срца схватамо да је у питању љубавна бол, али не знамо шта је се десило. Исповест срца почиње у трећој строфи и разрешава се у последњем катрену. У трећем катрену се приказује мотив срца које пева песму. Оно говори да већ годину дана служи једној дами као трубадур5. Дакле, лирски субјекат је заљубљен у ту даму и сличан мотив проналазимо у Градинару. Срце овде сведочи о љубавном ужитку, који је поспешен мотивима душе и месечине. Сада нам тек није ништа јасно. Треба да говоримо о патњи срца која се понавља у прве две строфе и теми пролазности, а тога још увек нема. Треба ипак да сачекамо и последњи катрен, јер је у њему разрешење целе ситуације и ново схватање теме пролазности. У четвртој строфи се дешава заокрет и иновацију – интервенцију поетског гласа где он каже веома интересантну реченицу „Ја сам, браћо, синоћ врагу душу дао“. Овде се види фаустовски мотив – види се да је љубав према дами прошла и да се лирски субјекат поново заљубио. Дакле, он има ново искуство и тиме се представља објективизација првобитног емотивног жара. Стојимо на ивици патетичности, јер видимо спрег различитих осећања. Ипак, види се да лирски субјекат не може да оствари нову љубав и да зато пати кроз цело време. Тему пролазности уочавамо и када протумачимо сам наслов Жива смрт. Дакле, овде је у питању оксиморон који је употребљен у стилске сврхе уз помоћ којих би се најбоље описало стање лирског субјекта. _______________________________ 5
Мотив трубадура проналазимо и у дубровачкој поезији. Трубадури су свирачи који су изводили своје мелодије путујући по свету. ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
52
Дакле, смрт је симбол пролазности живота, а лирски субјекат осећа да је он жив умро, јер не може да буде са својом новом драгом. Неутажење љубавне чежње је исто што и сама смрт. Он зато не живи у правом смислу те речи, него животари. Следећа песма у којој ћемо анализирати тему пролазности јесте песма Утјеха косе. У њој препознајемо неоромантичарски стереотипни мотив мртве драге. Овде је тема пролазност живота која се још једном види кроз перспективу уцвељеног лирског субјекта. У првој строфи се лирски субјекат обраћа мртвој драгој. У том обраћању препознајемо градацијску повезаност у којој лирски субјекат схвата шта се драги десило. Прво је мислио да сања и да је тужна, а потом каже да је мртва. Не обазирући се на епитет „тужну“ у односу на драгу можемо казати да ту и можда нема градације, јер често у нашој књижевности, а и у древној се каже да су сан и смрт исто. Одмах овде уочавамо тему пролазности, која је уприличена сазнањем лирског субјекта да је његова драга мртва и да лежи на одру и да се тако њихова љубавна прича завршава. Мотив цвећа додатно поспешује тему смрти и он представља израз последњег поздрава. Дакле, оно је некада вероватно играло улогу уз помоћ које ће се започети љубавна прича, а сада служи да се иста та љубавна прича и заврши драгиним одласком у гроб. Мотив свеће симболише претрајавање и поново нам сведочи да је живот пролазан. Дакле, овде се по Кравару развија мисао о неограничености моћи лепоте. Субјект у сну приступа одру своје драге и чини да ми схватимо да је лепота надмоћна у односу на смрт. Одмах се наравно присећамо Едгара Алана Поа који је мотив лепоте спојио са мотивом смрћу и тако одушевио читаоце. Ова поредба са Поом није случајна, јер је он био Матошев узор. Кравар каже и да је интересантан начин на који се Матош односи према теми „љубав на одру“ и њезиним естетским могућностима (Кравар, Oraić-Tolić, 1996). У следећој строфи се проширује задата слика и додатно појашњава. Лирски субјекат говори да није плакао због вести о драгиној смрти. Овде се не сугерише да лирском субјекту драга није ништа значила, него видимо мотив изненађености због њеног прераног одласка. Потом се говори о мотиву њених очију који су некада биле израз његовог бољег живота. Дакле, очи заправо представљају живот, а његов живот је била она. Добро знамо да се на умирању очи затварају и да је то симбол пролазности живота и уласка у смрт. Без ње, његов живот је ништавило. У првом терцету овог сонета говори сада експлицитно да је све мртво и помиње мотиве очију, даха и руку. Мотив очију смо већ објаснили. И дах и руке симболишу првенствено живот, а сада нам сугеришу пролазност живота. Мртвило даха нам симболише да драга више не дише. Мотив руке ћемо мало слободније протумачити уз помоћ знања и искуства из живота. Рука живе драге би се вероватно украсила вереничким прстеном. Мртва рука је исто важна за моменат смрти. Рука у моменту смрти последњи пут пада поред мртвог тела и остаје непомична. Ипак, ово су само наша мало већа упливавања у машту уз помоћ којих ми описујемо ситуацију лирског субјекта. Вратимо се сада самој песми. Уочавамо контраст између друге и треће строфе. Лирски субјекат у другој строфи је био у шоку у моменту њене смрти, следила су му се осећања и није плакао. У трећој строфи је приказа комплетније слика драгине смрти и лирског субјекта тек сада сустиже бол и у том неиздрживом болу лирски субјекат хоће да оживи своју драгу и тако жели да пролазност живота нестане. У четвртој строфи се сусрећемо са мотивом сиве мисли и он нас упућује на тугу, сету и меланхолију коју осећа лирски субјекат. У неиздрживој боли, лирском субјекту је једина утеха драгина коса, јер она још лелуја и „жива“ је и пркоси пролазности живота. Персонификовани говор косе: „Miruj! U smrti se spava!“ (https://hr.wikisource.org/wiki/Utjeha_kose) нам сугерише одлазак из егзистенције у метафизичку постојаност.
53
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Закључак У овом раду смо се трудили да у репрезентативним примерима Матошевевих песама пронађемо мотиве који ће нам употпунити слику теме пролазности у његовој поезији. Осврнућемо се укратко на њих, посебно на сваку песму и потом ћемо повезивати сличне мотиве из тих песама. Песма Јесење вече нас већ у наслову упућује на тему пролазности. Приказ јесени као вечитог мотива пролазности се додатно поспешио уз помоћ мотива жуте јесење реке и голих грана. Следећи мотив који је близак теми јесте нестајање кућица, торњева и улица. Потом имамо мотиве који нас упућују на злослутност – црне вране и врбе додатно се језива слика у природи обасјава мотивом крвавог сунца. Све ово упућује на пролазност живота или грубље речено смрт. Последња нада јесте јаблан кога имплицитно можемо повезати са самим лирским субјектом по његовим карактеристикама и присећања на Дучићеву песму Јабланови. Витализам ремети песимистичка чињеница да јаблан има суво лишће, што значи да је одумирујућој фази, али он ипак пркоси. Следећа песма којом смо се бавили јесте Ноктурно. У њој нам се уз помоћ мотива откуцаја сата долазимо до схватања да нам се њиме сугерише близина смрти једном дану, а и људима. Следећи мотив нестајања железнице нам сугерише пролазност, јер возови одлазе негде и јавља се мотив бољег живота који у контрасту са смрћу у виду откуцавања сата. У песми Жива смрт се тема пролазности очитава у томе што се лирски субјекат поново заљубио и онда пати због неузвраћене љубави. Такође, очитава се и у томе што због неиздрживе боли се осећа лирски субјекат да је жив умро. Песма Утјеха косе у правом смислу те речи нам даје мотив смрти и разлаже га дуж целог сонет. Драга је умрла, а лирски субјекат то првобитно прихвата са великим изненађењем и тек мало касније схвата шта је се десило и показује своју неиздрживу бол. Мотив њене смрти се дочарава уз помоћ органа који више не реагују и у опису мотива цвећа и свећа који служе да јој се ода последња почаст. Једину утеху лирски субјекат има у драгиној коси, која представља само границу између егзистенције и постегзистенције и води је у њу. Песме Јесење вече и Ноктурно су обе дескриптивне и труде се да прикажу првобитно пролазност на спољном плану. Слика се онда код њих шири и уз помоћ разних мотива говоре истовремено о близини смрти, а и о некој нади у витализам. Жива смрт и Утјеха косе су љубавне песме у којима се такође разговара о мотиву смрти. У првој песми лирски субјекат осећа да због драге која му није узвратила љубав осећа већ да је у гробу, а у Утјехи косе је драга заиста умрла и лирски субјекат за њом жали. У обе песме се помиње стих „Нисам плако“ који нам сугерише постепено уверење лирских субјеката у то шта је се заиста десило. Дакле, у овим свим песмама је тема пролазности оличена кроз нестајање, смрт, смењивање ситуација, али и чињенице да у свакој нека мала нада ипак постоји, било да је у питању јаблан, железница, нова љубав или прамен косе. Литература: 1. Kravar, Zoran. Tolić-Oraić, Dubravka. Lirika i proza Antuna Gustava Matoša. Zagreb, „Školska knjiga“, 1996. 2. Frangeš, Ivo. Matoš, Vidrić, Krleža. Zagreb, „Liber“, 1974. (Pristupano 3. Matoš, Antun, Gustav. Živa smrt. https://cuspajz.com/tekstovi-pjesama/pjesma/antun-gustav-matos/zivasmrt.html (pristupano: 28.12.2018). 4. Matoš, Antun, Gustav. https://hr.m.wikipedia.org/wiki/Antun_Gustav_Mato% (pristupano: 28.12.2018). 5. Matoš, Antun, Gustav. Jesenje veče. https://hr.wikisource.org/wiki/Jesenje_ve%C4%8De (pristupano: 28.12.2018). 6. Matoš, Antun, Gustav. Notturno. https://cuspajz.com/tekstovi-pjesama/pjesma/antun-gustav-matos/notturno.html (pristupano: 28.12.2018). 7. Matoš, Antun, Gustav. Utjeha kose. https://hr.wikisource.org/wiki/Utjeha_kose (pristupano: 28.12.2018). 8.Модерна књижевност. https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0_%D0%BA% D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82 (pristupano: 28.12.2018).
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
54
POETSKO TROGLASJE
55
ANA MAGDA
Ana Magda je rođena 27. novembra 1988. godine u Beogradu, gde je studirala Arheologiju na Filozofskim fakultetu. Od svoje desete godine piše pesme i priče, a svoju prvu zbirku pesama pod nazivom "Pepeo davnih" objavila je 2012. godine u izdanju Književne omladine Srbije, i za istu osvojila treće mesto u kategoriji poezije. Zbirku priča "Priče iz beznađa" objavila je 2014. godine u izdanju Čigoja štampa, i za istu osvojila “Zlatno slovo“, nagradu koju dodeljuje časopis Akt, 2015. godine. Roman “Utroba greha i jedna mačka“ izašao joj u 2015. godini takođe u iz-
danju Čigoja štampa. Roman je nagrađen nagradom Akademije Ivo Andrić. Zbirku kratkih priča „Papagaj o odžačarima“ i roman „Buretom protiv Golijata“ objavljuje 2017. godine u izdanju Prosvete. Od 2015. godine član je Udruženja književnika Srbije.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
56
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Hermes Ti mučni stvore, neosporni poeto, mrak ti je dom, krila su ti nada, iz misli tvojih izmučeno leto, pred praskozorjem šapuće jada. A iz jada crpiš, te vanljudske spone, bestelesno biće, bez krvi i mesa, a kada i jad iz tog jada klone, makar se uzdrži samrtiničkog plesa! Ti krvniče drevnih, začetniče glasa, vesniče svih sumnji postojanja svoga. Nesvesno te štuje cela ljudska rasa, a nekad` te davno smatraše za Boga! Ti si nadahnuće tišine i tmine, ti si dobro, loše, i crno i belo, ti si misao koju učenjaci čine, ti si neosporno, neshvaćeno delo! U svemu se kriješ, a u ničem ti si, Hermes Trismegistos, začetnik saznanja. Zagonetke svoje razrešio nisi i sad` samo kuješ, misli očajanja!
Tišina Ti si uništenje iz koga proizilazi sve, a sve je jedno, a jedno ništa, ti si mnoštvo sveopšteg ništavila, da i ne, ti si tišino sveznajuća i neosporna.
Postanje vremena Neiscrpne reči sežu ka bunilu, a bunilo opet ka sudbini vodi, jer okrutno vreme u svome će krilu, ljuljati nadu, što se mrtva rodi. Jer smrt je postanje, dok postanja nema, a vreme more, što prožima reči, njegovo čelo krasi dijadema, prožeta glupošću, od užasa ječi. Dok užasno vreme, svoje čedo grabi, tišina slepa otvoriće oči. Ogromni točak neiscrpno sabi, i vreme svoj tok, uništeno, koči. Nepostojna misao, nerođenog mora, iz crnila svesti, prapočetka seže, reči koje nosi zakrvljena zora, i iste te reči za tišinu veže. A ipak tišina, koju vreme davi, oslabljena nada zameniće vreme, a kada se život iz užasa javi, shvatiće da život nosi novo seme. I dok sada vreme za bunilom vapi, isklijaće smrt, jer ga život rodi. Ogromna rupa u bunilu zjapi, a bunilo opet ka sudbini vodi.
A neosporan je lepet ptičijih krila, tuga svesti nepojmljivog sna; ja sam, biću, i ja sam bila, mnoštvo je to reči iz crnog dna. Mi smo utkani u mrak i noć, a vazduh i vatra to tkanje čine. spoznajom jedino gradi se moć, a prava moć je temelj tišine. Živiš radi smrti, a smrt život daje, svi smo mi jedno, dok je mnoštvo celo, Univerzum, tišina, to jedino traje, jer belo je crno, a crno je belo.
57
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Klanjam ti se Anđele, ti silni
Mefesto
Klanjam ti se anđele, ti silni, sa očima kud bakar svetluca, podanici tvoji izobilni... to je rulja, što pohlepnost kljuca.
Pozdravljam te brate harlekina bede, kraljeviću svetli što poštuješ jake, sazdan si od kaplji koje mrak isprede, a ka sjajnoj kruni pružaš svoje šake.
Pozdravljam te nosioče bede, tešitelju postojanja svoga, ti u zbiru pralepote blede, svom gordošću udari na Boga.
I dok vezeš misli ka ljudima tašte, razmišljaš o sreći krilima što sjaje, u trenutku kada isteran iz bašte, vukodlak na mesec očajnički laje.
Preko plama, što ga zveri gase, s obe vode izdajničke kćeri, krvlju slabe Adamove rase, nebeske se zalupiše dveri.
Podižući lice izmučeno padom, u ponoru smrti gde se zvezda gasi, tvoje krho telo, polomljeno padom, podižeš sa mukom koju tuga krasi.
Te, ti pade u ognjenu jamu, sa naličjem postojanja tvoga, preko lica ogavnu ti skramu, postaviše sa dva silna roga.
Okove ti volja nevidljiva cepa, a sa lica kožu k`o tkaninu crnu, bićima iz mraka ugađa i tepa, i gradi palatu na oštrome trnu.
Klanjam ti se anđele, ti silni, svom lepotom tvoga drevnog sjaja, kad planovi tvoji izobilni, iz Božjeg te isteraše raja.
Pozdravljam te druže, prognani vladaru, učenjaka koji sve brojeve znaju, zaštitniče svetla, ti mudri zidaru, koji zidaš dvore u najcrnjem sjaju.
Anđelu svetlosti
Anđele! Anđele sjajna ispruži krila ka nebu vrelom od tvoga pada. Zanosno lice kupa ti sila, čoveka gordog, od mrtvog jada. Ustaj! Smrskane svoje uzdigni kosti; Poklič veličanstven` nek tminom vlada, te Apsolut surov što se patnjom gosti, neka vidi princa, uzdanicu Nada. Nek vidi da stojiš uzdignutog čela, pred kapijom vrta, koji dom ti beše, oko sjajne grive, oreola bela, suđaja ti tminu preko srca kleše.
Ti Prometeju neiscrpnog sveta, sjajna zvezdo iskonskoga mora, na tvome čelu blista kruna kleta, tebe Svetlonošo rodila je zora. Istkan si od klica prapočetnog bića, i sijaš u tmini najcrnjega sjaja, oko tvoga lica gori griva riđa, ambicijom što te, izbaci iz Raja. Sazdane su tajne što lukavo roje, preko srca tvoga ka vrhovnoj vlasti, težnje koje propast u gordosti kroje. Anđeo ti si predan, u bujici strasti.
Anđele, ne tuguj! Gospodar si bede. Ljubomora, jarost verne su ti sluge. Izgnaniče gordi, makar nemaš sede, što čoveka snađu od te iste kuge. Jer i čovek Prinče, za mesecom vapi, i fortunu sanja, napunjenog roga. Sličnost kao oblak vija nas, i zjapi u eteru veća, no u "dobrog" Boga! ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
58
Bolest Nada vam je, sugrađani ludi, čudna boljka što ubija mnoge, čvrsta stena koja drobi grudi. Tu nas Jahve odseca od sloge. Nadamo se, u bunilu želja, da će proći muka što nas davi. Noć će crna biti makar belja, od nas samih, odsečenih javi. Pa sanjamo, i kad naši snovi, crni budu kao larve mira, kad` u dronjke obučenu ludu, previdimo, što u gajde svira. Nema boljeg! I teško će biti. Podmukla je nada, što nas mori, gladni neće od nje biti siti, niti slepi nazdravljati zori.
Evinom porodu A ti Evin rode, glupošću si dojen, mesto mlekom majke, taština te stvara, carevim odelom um ti vešto skrojen, dobuje po praznoj stranici oltara. Raduj se grehu čoveče, ti silni, nisi li zato ždrao sveto voće, harlekina bednog, što nasmešen visi sa vešala rulja, razjareno hoće. Skinite mu glavu, odžačari crni, k`o loptu je dajte svetini što ječi, oduzmite sina izgubljenoj srni, nedelima misao sve nesvesno leči. Hajd` pevajte ruljo, grlima bez glasa. Osluškujem poklič, što ga tmina stvara, jer zaista smo glupi, mi Evina rasa, u haljama belim, posredstvom lekara.
Igraj Saloma! Uvijaj telo što bledo blista, na mesečini purpurom obasjan sjaj, lobanji truloj i punoj glista, vuku te usne, prokleti raj.
željom što srca crvljiva teše sve učinjene kobi. Igraj Saloma! I šakom lepom, kud` svila teče, paukovu mrežu istkaj dostojnu guja. Devojko, budi spremna da ovo tamno veče, označiš pečatom svojim, mladošću koja buja. Igraj, igraj Saloma, Odbijanje dostojno ljubavi nije, onog što nesvestan duševnog sloma, zenice tvoje đavolske krije. Srcem kud` strah i zanos teku, okrutnom klicom carskoga doma, da glavu božjeg proroka seku zahvaljujući tebi. Igraj Saloma!
Adam Svi smo začeti u noći, njena nas tmina greje, i kosturske pruža šake, zgrbljena žena stara, što u dubini pakla naše namere seje, položene u zoru ispred krvavog oltara. U božijoj smo vlasti, đavolska volja nas grabi, a pod stopalima bosim paklene peku rake, iznad glava anđeli smerni, šapuću kako smo slabi, kužna tmina se širi, odnosi blještave zrake. U blatu golem diše i nemo pokreće usta, njegovi udovi goli pređašnji crtaju jad, dok iznad njega stoji raskošna krošnja gusta, čiji je željeni plod čovekov proizveo pad.
Čovek Svi smo rođeni u krvi, njena nas boja kupa, u tim se kapima vrelim snaga života krije, te tako iz tame smrti na večnost s` krikom stupa, naslednik božjeg lika, i poklič smrtnosti vije.
Kod nas se ogleda slika anđeoskih svetlih vlasi, što ih na glavama svojim u horu nosi kolona, i tamne zenice znanja, što oči Satane krase, sa svetih, ganutih lica ispod crkvenih zvona. I u krvi što rađa, drevnog žrtvenog soja, gde se iz Raja i Pakla sudbine smerno tuku, oko klice čoveka smrtno-besmrtnog kroja, što božjim korakom stupa i spletom đavolskih ruku.
Igraj pod velom, što smelo pleše, pod krunom tmurnom caru tvog doma, 59
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Pesnik klasičar u postmodernom svetu Tekst: Dušan Varićak Čoveče, pre tebe sve je đavo prošao/tu kamenu stazu što ti jetru cepa./ U budućnost gledaj! Niko nije došao./I kenjkava Nada sprema se da krepa./ Niko pesme tako ne piše kao Ana Magda. Tačnije rečeno – ova kratka rečenica na samom početku, napisana u prezentu, trebalo bi u stvari da glasi: Niko danas tako ne piše pesme kao Ana Magda. Pisali nekad jesu, u zlatna vremena klasicizma, romantizma i rađanja moderne (evropske i naše); a danas, kada se poetska reč kreće u rasponu između dve krajnosti – iritantnog amaterizma, pa i dilentatizma čak, i sterilnog hermetizma (kao što već rekoh na nekom drugom mestu), takvi njeni stihovi deluju kao svojevrsna anomalija i ostavljaju utisak anahronosti...i izuzetnosti. Magda je kao pesnička pojava, kao pesnik – klasičar, koji se nekim čudnim prostorno-vremenskim iščašenjem pojavio pred nama, zblanutima i blaziranima, s opasnom tendencijom da jednog dana postane – klasični pesnik („Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“, što reče glavni lik čuvene istoimene drame Ace Popovića, svim „feministkinjama“ i ostalim zagovornicima novih „vrednosti“, ali ovde nema mesta tzv. rodnoj ravnopravnosti). Odnosno, da postane klasik. Bodlerovske su to, disovske pesme, ali ne u smislu imitiranja (niko njih dvojicu ne može da imitira, a da ne ispadne smešan), već u smislu tema, forme i ugođaja. Začuđujuće je da još niko ko je pisao o njima nije (koliko je meni poznato) na prvom mestu istakao tu tako očiglednu Aninu vezu sa tradicijom. I prosto je neverovatno, namerno se ponavljam, da u ovom našem nesretnom postmodernom vremenu (i istoj takvoj književnosti, poeziji pogotovo) neko još uvek tako piše, što onda povlači sa sobom nekoja pitanja. Prvo, šta da radi pesnik "klasičar" zalutao u postmodernom svetu, a potom, i s tim u vezi, koje je njegovo mesto i uloga kao takvom na domaćoj pesničkoj sceni? I ima li je uopšte? Jer svaka posebnost, kao i autsajderska pozicija – izdvojenost od tekućih pesničkih „škola“ i pravaca (pa i klanova) se plaća. Odgovor na to pitanje moraće, ipak, da popričeka na neku istoriju književnosti u budućnosti. Samo se nadamo da će jedini kriterijum pritom biti – kvalitet. Ovde će biti reči o dve pesničke zbirke Ane Magde – „Pepeo davnih“ (izdata 2012.), i zbirka u pripremi „Ogledala demijurga“. Bodlerovskih stihova, sa njegovim omiljenim motivima ima tu na pretek, maltene u svakoj pesmi. Na primer, iz prve knjige pesama, Pozdravljam te druže, prognani vladaru / učenjaka koji sve brojeve znaju, / zaštitniče svetla, ti mudri zidaru, / koji zidaš dvore u najcrnjem sjaju, “ Mefesto“ , str. 43; ili Ti krvniče drevnih, začetniče glasa, / vesniče svih sumnji postojanja svoga, / nesvesno te štuje cela ljudska rasa, / a nekad te davno smatraše za Boga, “Hermes” , str. 9, i još sijaset drugih. Mračne su to teme, sasvim u maniru prvog i najvećeg moderniste – smrt, ponor (bezdan), tmina (tama), noć, lešine i truljenje, kao i likovi iz grčke mitologije – Prometej, Hermes, Gorgona, Nemezis, Odisej, reka Leta i dr. U mnogim pesmama provejava osobeni ugođaj bodlerovskog „izokrenutog“ hrišćanstva, preko biblijskih likova i motiva – Sotona, Kain, Adam, Eva, Jov, Jona, Saloma, Pad, Pakao..., kao i kroz veličanje onog negativnog, tamnog, te druge strane medalje zvaničnog hrišćanstva – najmnogoljudnije religije na planeti, makar samo deklarativno. Još jedna uslovna sličnost sa Disom i Bodlerom (pogotovo s ovim prvim) – stilska nesavršenost Aninih pesama; tj. u čisto formalnom smislu, pesme joj nisu školski primer tehničke savršenosti (ima u nje i onih nešto slabijih pesama, naravno). Ali, to je najmanje bitno, pogotovo u ovom čudovišnom postmodernom, postistorijskom i postistinitom vremenu, u kojem se uglavnom pišu „slobodni“ stihovi bez ikakvog reda i smisla (mada bi se pre moglo reći da su to pre stihovi – raspušteni, nego što su slobodni), kada su na ceni osrednjost, netalentovanost i nemuštost, a slavi se i veliča tzv. politička korektnost (nekad se to zvalo moralno-politička podobnost), tobožnja i pervertirana „tolerancija“ i nakazna „rodna ravnopravnost“. To ionako skoro niko neće ni primetiti. A u njemu, u takvom jednom vremenu, pesme Ane Magde dođu kao blagotvorno oplemenjenje, skoro pa otkrovenje, a zatečeni čitalac savremene poezije u čudu i radosti ih upija kao žedna pustinja vode. Anine pesme iz “Pepela davnih” posvećene Sotoni (Luciferu, Svetlonoši), predstavljaju poseban, najizraženiji, a možda i najznačajniji segment njenog pesničkog opusa. To su: “Anđelu svetlosti”, str. 60; “Svetlonoši”, (str. 56); “Klanjam ti se Anđele, ti silni”, (str. 55); “Anđele”, (str. 57), “Padaj”, (str. 71) i druge. Pa i u pesmama koje mu nisu u celosti posvećene, promiče poneki stih ili cela strofa na tu temu. Na primer: Klanjam ti se biće praiskonskog sjaja, ti pijančev druže, koji pečal guta, ti otrove plavi zabravljenog raja anđela što izgnan, plače srca ljuta. („Leta“, str. 54)
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
60
Veza i zajednički imenitelj sa čuvenom Bodlerovom pesmom „Litanije Satani“ sasvim su očigledni. Anina poetska promišljanja o Sotoni, njen stav o ovome; nasuprot onom zvaničnom, ortodoksnom hrišćanskom (usudimo se reći, isuviše jednostranom, naivno pa i prizemno dualističkom, po kojem su Bog i Đavo istog vrednosnog predznaka) – kao duhovnom entitetu najvišeg ranga kome se, eto, jednostavno prohtelo da se pobuni protiv Vrhovnog ne bi li zauzeo njegovo mesto, te postane Kalif umesto Kalifa, i od koga otad potiču sva zla ovoga sveta; svode se u suštini na tezu o Lučonoši kao višem svetlosnom biću koje pomaže čoveku i donosi mu znanje i slobodu, svojevrsnom pandanu grčkog Prometeja (Ti Prometeju neiscrpnog sveta, / sjajna zvezdo iskonskoga mora, / na tvom čelu blista kruna kleta / tebe Svetlonošo rodila je zora, „ Anđelu svetlosti“ )... i na slavljenje istog, naravno. Mada, ima mesta u pojedinim pesmama koja odražavaju sasvim tradicionalistički stav po tom pitanju – o Luciferu tek kao pobunjeniku protiv Boga i oličenju zla, te svega ostalog s njim u vezi (greha, bede, raspadanja tj. entropije, smrti, ništavila, itd.): Pozdravljam te nosioče bede, tešitelju postojanja svoga. Ti u zbiru pralepote blede, svom gordošću udari na Boga. („Klanjam ti se Anđele, ti silni“)
Za pesnikinju je Sotona „nosilac znanja“, neko s kim čovek ima više sličnosti nego sa dobrim Bogom, i kome je neupotrebivo bliži: Jer i čovek Prinče, za mesecom vapi, i fortunu sanja, napunjenog roga. Sličnost kao oblak vija nas, i zjapi u eteru veća, no u „dobrog“ Boga. („Anđele“, str. 57) U pesmi „Padaj“ (str. 71) na primer, Ana ga povezuje, sasvim logično, sa Velikom Majkom – Kibelom, najstarijom mediteranskom boginjom koja je, kao i on, personifikacija onog zemaljskog, materijalnog dakle (I pleši dok toneš u pradavno more, / Boginjine kaplje što je majkom zovu...). A ona, Velika Majka, je u stvari egipatska Krava Hraniteljka; tako se i simbol krave pojavljuje u nekojim pesmama, i to kao „tek nastala krava“, „bezglava krava“ („Novo doba“, str. 45, 46), ili „oplođena krava“ („Maske“, str. 64). I u jednoj i u drugoj pesmi, sa simbolom krave povezuje se simbol „lude“, „pajaca“ i/ili „klovna“ (o tome, nešto više kasnije), kao i (vrlo indikativno) motiv odrubljene glave (skotrljana glava; Igrajte se, deco, kraljičinom glavom). Kroz istoriju judeohrišćanstva i Crkve uvrežio se stav o Luciferu kao pojmu sa isključivo negativnim predznakom, dok stvari, realno, ipak stoje ponešto drugačije. I u ranom judaizmu, Satan je bio tek neko ko ljudima postavlja prepreke, po višem nalogu verovatno (što, samo po sebi, ne mora da ima samo negativne konotacije, baš naprotiv). Ali, ova tema, kao i geneza tog pojma, je ipak isuviše značajna i opširna da nema svrhe, a ni dovoljno prostora, ovde se duže zadržavati na njoj. Nadalje, tu je i i staro filozofsko pitanje relativnosti dobra i zla – šta je suština i jednog i drugog, i u kojem su međusobnom odnosu to dvoje; koliko je dobro – zaista dobro, a zlo – zlo, i možemo li uopšte biti kategorični u nekritičkom prihvatanju jednog takvog dualizma? Ili i to dvoje, kao i sve drugo uostalom, obitava u „sivoj“ zoni (što bi Duško Radović rekao, koliko se sećam, Dobro koje nas razdvaja je zlo, a zlo koje nas spaja je dobro). Tako i pesnikinja, u „Nepojmljivoj pesmi“, str. 10, kroz lucidne, vanredno uspele stihove postavlja logički sasvim utemeljeno pitanje (barem formalno logički) – koliko je zlo zaista to, ako i ono (kao i uopšte sve postojeće) potiče od Tvorca koji je, po definiciji, suštastveno Dobro? Čemu služi dobro, dok zlo kaznu nudi? Ljudski rod je kažu izatkan od gline, ali i zlu zašto mora da se sudi, ako je dobar onaj sa visine? U „Novembru“, str. 11, data je poovska slika straha i smrti, ali namah provejava stara bodlerovska ideja (u njegovo vreme još sasvim avangardna) o traženju i nalaženju lepote i u onom najnižem, ružnom („poetika ružnog“), (A l možda sav taj užas, bolesni um noći / novembarske, prikladan može da čini dar). Kao i, tek – u svega dva stiha, impresivni pesnički prikaz „živih mrtvaca“ (ne zombija, naravno), odnosno ljudi tek prividno živih, a koji u stvari još samo životare, više bez ikakvih emocija, želja i nadanja (a takva je većina ljudskih sudbina), bauljajući ko senke stvarno živih ljudi ulicama grada, potpuno nesvesni svog stanja (Ta svi ste vi bledi, ocrti živih ljudi / i niko mrtvilo svoje ne sme da prizna sam).
61
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Sve je to sadržano u ovoj velikoj, izuzetno snažnoj pesmi – mističko osećanje jedinstva i sveopšte povezanosti svega postojećeg, da je sve Jedno (...sve je jedno; svi smo mi jedno, dok je mnoštvo celo); stvaranje iz Ničega (ex nihilo), iz Velike Praznine (a sve je jedno, a jedno ništa), što je u stvari Tišina iz naslova (ti si mnoštvo sveopšteg ništavila), po Lao Ceu „ večito prazne posude u kojoj je sve sadržano“ , ili što Ana reče u jednoj drugoj pesmi, Praznina je puna kao mesec; Šivin ples naizmeničnog stvaranja i uništavanja (Ti si uništenje iz koga proizilazi sve), odnosno, na mikroplanu, beskonačni, večiti krug života i smrti (Živiš radi smrti, a smrt život daje); poništavanje tek prividne dualnosti ovog sveta fenomena u onoj krajnjoj, Vrhovnoj Stvarnosti (jer belo je crno, a crno belo; ti si... da i ne) u kojoj ne postoji kategorija vremena (ja sam, biću, i ja sam bila); pojavni svet tek kao iluzija, himera, varka uma, o čemu govore sve stare religije i filozofije (budizam, taoizam, Platon – neverovatni, fascinantni V vek pne.), kao i saznanja savremene nauke, i on, taj svet, kao čvrsto utemeljen na – Ničemu... u materijalnom smislu, naravno (a sve je jedno, a jedno ništa). Nisam ni pomišljao da ću ikada izreći jednu ovako bogohulnu misao, ali – u pesmi „Tišina“, po dubini poetskih promišljanja na ove teme, Ana Magda je prevazišla čak i svog velikog učitelja. Veliko je pitanje da li je, i koliko, i autorka sama svesna uopšte do kojih se metafizičkih visina vinula ovde (ili dubina spustila, svejedno – svodi se na isto) u svojim pesničkim preispitivanjima takvih zaumnosti što prevazilaze onaj površinski, uobičajeni i svakodnevni sloj procesa funkcionisanja ljudskog ratia, ili je sve to proisteklo direktno iz same njene podsvesti (kao mosta ka onom Nadsvesnom). Sasvim je moguće da nije nimalo; kada sam je, pišući ovaj prikaz, priupitao jednom prilikom da mi u svega par rečenica kaže neke svoje impresije baš povodom reči „tišina“ (koja je, posle reči „nada“ i „pajac“ među najzastupljenijima u njenim pesmama), jednostavno nije znala šta da mi odgovori... Nastupila je tišina. (To me spontano podseti na jedan moj „slučaj“ – onomad sam nekoj svojoj prijateljici poklonio svoju pesničku trilogiju, uz molbu da mi, pošto je iščita, iznese šta je na nju ostavilo najjači utisak. Izdvojila je dve pesme; za jednu, „Pismo ocu“, bilo mi je sasvim razumljivo – smatrao sam je, što realno i jeste, svojom najkatarzičnijom pesmom. Ali drugi njen izbor, neka pesma za koju sam se dugo bio premišljao da li uopšte da je uvrstim u zbirku i na kraju to ipak učinio, čisto radi popunjavanja prostora, ostavi me u čudu. Nisam smatrao da ova ima neki poseban smisao, bilo kakav smisao maltene – još onomad, ko zna kad, sam je ispisao skoro automatski, i ne razmišljajući ni malo o nekoj eventualnoj poenti. To joj i rekoh, na šta ona, pomalo iznervirano kako to da ne vidim nešto tako očigledno, krenu da mi argumentovano analizira stih po stih, tako da na kraju tog procesa dubinskog seciranja ostadoh zatečen, sad već i sam sasvim ubeđen u „viši“ smisao sopstvene pesme, kojeg do tada nisam bio ni svestan.) Sledeća pesma u zbirci „Pepeo davnih“, „Stvaranje“, str. 15, mada realno ipak slabija i ne tako moćna kao „Tišina“, tematski se nadovezuje na nju, sa (između ostalog) poetskom slikom sveta kao Platonove pećine (od odraza plesa senki jada, / krvavo je bilo ogledalo). Tu su i metafizička razmišljanja o fenomenu vremena, njegovom poreklu i nastanku, u impresivnoj pesmi „Postanje vremena“, str. 22, gde se autorka kroz sopstvenu mističku viziju, predočenu snažnim pesničkim slikama, sasvim približila čisto naučnom shvatanju tog problema – onom astrofizičkom. Neprekidno ciklično kretanje od stvaranja univerzuma (ujedno i početka vremena) ex nihilo (Jer smrt je postanje, dok postanja nema), do njegovog neumitnog urušavanja (Dok užasno vreme, svoje čedo grabi, / tišina slepa otvoriće oči. / Ogromni točak neiscrpno sabi, / i vreme svoj tok, uništeno, koči. / ... / I dok sada vreme za bunilom vapi, / isklijaće smrt, jer ga život rodi.), sve je to predstavljeno u zaumnim, razoružavajućim stihovima prožetim prosto gnisicističkim, maltene sioranovskim (ili bodlerovskim, svejedno) osećanjem gađenja prema samim fenomenima stvaranja i postanja (a kada se život iz užasa javi). Jedna od najjačih pesama, ikada ispevanih, na tu temu... kome je dato da spozna, tj. da dešifruje. Potpuno isto bi se moglo reći i za pesmu „Preko svanuća“, str. 33, veličanstvenu odu stvaranju – tom tajanstvenom kosmogonijskom procesu kreacije (Iz sfere sjaja izvire voda / što se iz kaplji kroz ponor pruža, / u slivu boja od tvari ploda / odskače klica od sviju duža). Ili, što bi fizičari rekli – kreiranje ovog našeg materijalnog, 3D sveta od nematerijalnih, virtuelnih čestica iz vakuuma, što ga pesnikinja „ponorom“ zove (A oko ponora igraju klice, / stvorene nisu, a mraku plešu)... Materijalnog? Hm? Ko razume – shvatiće, što bi klinci rekli. A ko ne, neka se ne opterećuje previše. U još jednoj poovskoj pesmi strave, „Novo doba“, str. 45, prikazana je njegova apokaliptička vizija, kroz lik i delanje vladara pomračenog uma, nekog novog Kaligule... Ili možda onog starog (Igrajte se, deco, kraljičinom glavom), u Aninom ničeanskom poimanju istorije kao kružnog, cikličnog, bolje rečeno spiralnog kretanja koje se ogleda u „večnom vraćanju istog“. Ili onom još drevnijem – starozavetnom („Ništa novo pod suncem“), što se opet svodi na isto. A to je naznačeno već prvim stihom, Kada krene vreme davno prošlog doba.
Ali, ima tu i sasvim neklasičnih, savremenih tema, kao u onih par pesama o psima – najvernijim čovekovim prijateljima i saputnicima na vascelom zemaljskom šaru („Čoveče“, str.73 i „Tužbalica beogradskog psa“, str. 72), no i one pisane klasičnim stilom (Jer pas će uz tebe biti, i sam kad napustiš sebe).
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
62
Potom, tu je i poetski obračun sa malograđanima („sugrađanima“) i malograđanštinom, u „Odi sugrađanima“, str. 51; pa preispitivanje svrhe i rezultata Tvorčevog dela („Neimarove“ tvorevine), sasvim neortodoksno – nasuprot onom zvaničnom, optimističkom i antropocentričnom, u pesmi „Čardak“, str. 53: Sablasnom belinom vekova što plešu, u pijanom ritmu stvorenja iz pakla, Neimarove ruke svet pogubljen klešu, na zidine čadra sazdanog od stakla. Nasuprot sasvim pozitivnom, bogotvoračkom stavu o ulozi čoveka u ovome svetu (možda „jeretičkom“, kako kaže pesnikinja), iznetom u pesmi „Možda“, po kome ona, ta uloga, ima vrednosni predznak istovetan onom Božjem, u većini drugih pesama Ana ni o čoveku nema najbolje mišljenje, baš naprotiv. On je za nju dete greha i taštine, zadojeno glupošću: A ti Evin rode, glupošću si dojen, mesto mlekom majke, taština te stvara, carevim odelom um ti vešto skrojen, dobuje po praznoj stranici oltara. Raduj se grehu čoveče, ti silni, nisi li zato ždrao sveto voće, harlekina bednog, što nasmešen visi sa vešala rulja razjareno hoće. („Evinom porodu“, str. 58) A njena vizija čovekovog života i njegovog sveta iz pesme „Oaza bede“, str. 59, dostojna je kakve Bošove ili Brojgelove slike (I prosjaci što plešu, preko kanti gaze, / odrpanci žudno mokru paru ljube). On je za pesnikinju šarlatan što melem preko rane maže, siromah koji katranom smerno boji sede. Kao što je već rečeno, u odnosu Ane Magde prema čoveku iz zbirke „Pepeo davnih“ izdvaja se pesma „Možda“, str. 23, sa drugom, ujedno i završnom strofom – definitivno jeretičkom: Možda su jeretičke misli ove, i možda je grešan ceo slog, ali ako je bog stvorio čoveka, onda će i čovek jednom biti bog. Tu se Ana, na tipično nebodlerovski i sebi nesvojstven način – nasuprot sopstvenom pesničkom credu (negativističko poimanje čoveka tek kao slepog piona u međusobnoj igri između božanskih i demonskih sila), nadovezuje na tumačenja čovekove uloge na ovome svetu najvećih svetskih mistika – počev od dalekoistočnih učenja, preko gnostika i neoplatonista, sufista i hasidskih učitelja, V. Blejka, pa sve do N. Berđajeva i M. Bubera. Što bi Viljem Blejk rekao, Onaj ko vidi beskonačno u svim stvarima, vidi Boga... Zato Bog postaje kao mi, da mi možemo biti onakvi kakav je On. Ili da, sasvim neskromno, citiram samoga sebe iz pesme „Odbrana Boga“, Iz bola čovekova i patnje / ponovo će se roditi Bog / kao i sve što postoji / što rodilo se, rađa se i rodiće se / iz bola njegovog. / … / Ponovo će čovek poroditi Boga. Spisateljske muke i nemoć u iznalaženju prave reči, a možda i nemogućnost reči da doista iskažu stvarnost, izuzetno uspelo su predočene u pesmi „Gubim te reči“, str. 67, Gubim te reči, već se ljulja pesma. Tako, skoro svaka pesma iz „Pepela davnih“ mogla bi da bude predmet opširne analize, za šta ovde nema potrebe. Pa i u onim manje uspelim pesmama ima barem jedna izvanredna strofa. Primera radi, iz pesme „Leta” – poslednja, već citirana strofa o Sotoni; ili iz pesme „Moraš“, str. 20: Ne shvataš? Objašnjenje nužno nije, u tišini probaj da mi misli daš, u ćutanju može govor da se krije, al nedokučivo moraš ti da znaš. Uobičajeno je da kritičar, ili tek kakav pasionirani čitalac poezije, u procesu razotkrivanja pesničkog senzibiliteta nekog pesnika – svega onoga što ga određuje i čini njegov poetski univerzum, kao i (što je još važnije) onoga što se krije iza njega i potiče ga na stvaranje, traži i nalazi tzv. „ključne“ reči u vokabularu tog autora. A to su upravo one reči koje se najčešće pojavljuju u njegovim pesmama, i one po pravilu upućuju baš na taj neki presudni momenat koji ga je, svesno ili tek podsvesno, odredio i trasirao mu put (ne samo pesnički). 63
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
U slučaju Ane Magde odmah „u oči upada“ reč „nada“ – verovatno najzastupljenija, koja provejava kroz celu tu zbirku, čak na granici opsesivnog, tako da malo-malo pa nailazimo na nju. Za našu pesnikinju taj pojam, u najvećem broju slučajeva, ima u potpunosti negativno, pesimističko značenje – značenje onog iluzornog, privida ili himere, dakle nečega što se nikada neće ostvariti. Nada je „oteta“, „amputirana“, „izanđala“, „uspavana“, „crvljiva“, “kenjkava” i “izlapela”, ona je čudna boljka što ubija mnoge, stena koja drobi grudi, a i ukletu bagru greje (onu istu iz pesme “Etapa jada”, str. 38, probrana bagro iz budžaka Nade). Posvećena joj je cela jedna pesma, odlična, “Bolest”, str. 80 (Nema boljeg! I teško će biti. / Podmukla je nada što nas mori, / gladni od nje neće biti siti, / niti slepi nazdravljati zori), kao i nešto slabije, “ Nada” , str. 16 i „ Nada spoticanja“ , str. 29. Tu su tanke niti Nade napuknutog konca, sasvim slično stihu tone Nada pokidanih spona iz pesme „ Vampir“ , str. 70. (Kao i Ana, i njen veliki uzor Bodler običavao je da reč „nada“ piše velikim početnim slovom, kao „Nada“.) Druga „ključna“ reč je već pomenuti pojam „tišine“. Višeznačan je to pojam, kao što je već rečeno – može da se odnosi na metafizički Praizvor, tj. Apsolut, onaj Prvobitni Nepokretni Pokretač iz kojeg je sve proizašlo, Veliku Prazninu ili Tao. A može, istovremeno, da označava i čežnju za njim kao onoj krajnjoj, idealnoj i Vrhovnoj Stvarnosti (Ti si tišino moja zadnja nada, / potonuće teško nam je palo, „Stvaranje“, str. 15), nasuprot onoj potonjoj, nastaloj procesom kreacije, u kojoj je sve stvoreno suštinski tek privid, himera platonovskog pojma „pećine“ (od odraza plesa senki jada / krvavo je bilo ogledalo, „Stvaranje“ ). Da, bez sumnje, neutaživa je to čežnja za tom Prvobitnom Stvarnošću, u kojoj su sve stvari postojale tek kao potencije, Platonove ideje (zazivanjem sećam se tišine / ti prostrano i okrutno more, „ Negacija“ , str. 12)... Ili, sasvim pojednostavljeno, “ tišina” može da izražava težnju za smirivanjem i mirom. Još jedna „ključna“ reč – „pajac“ (nešto ređe „klovn“, „luda“ ili „harlekin“), sa učestalošću pojavljivanja u Aninim pesmama odmah posle reči „nada“, pojam je istovremeno i mnogoznačnog i ambivalentnog značenja – neko ko je tužna lika, a u isto vreme se blesavi i zabavlja nas (simbol jedinstva suprotnosti – YIN-a i YAN-a, crnog i belog). A zapravo, ispod te prividne krinke oprečnih osobina, predočava nam neku neprijatnu, često surovu istinu. (Na velikaškim i kraljevskim dvorovima Srednjeg veka, Luda je imala poseban, privilegovani položaj – pod maskom neobavezne šale i sprdnje jedina je mogla, i smela, sasuti gospodaru u lice poražavajuću istinu, bez ikakvih posledica po sebe.) Taj tajanstveni lik je onaj koji opominje; poznavalac i glasnik ljudskih sudbina što se glupoj svetini ruga, dok po carskoj trpezi pleše („Otrov“, str. 78); iscereni vesnik nadolazeće nesreće koji k’o iskežena luda oko ponora kruži („ Nada“ ); kradljivac zadatih zakletvi. Na kraju, on je onaj čije čelo... sećanje krije na mučni pad („ Čekanje“ , str. 61). Luda je i u Tarotu prva i, po mnogo čemu, najznačajnija karta, u kojoj kao da su sublimisana značenja svih ostalih karata Velike Arkane, i ta značenja se presecaju baš u njoj kao onoj središnjoj. I u običnim kartama, proizašlim iz Tarota, Joker zauzima posebno, povlašteno mesto i ima istu takvu ulogu – u igri može da menja bilo koju kartu, tj. da bude ona. Kao da taj pojam „pajaca“, „lude“, sadrži u sebi i simboliše sva lica i naličja čovekove psihe – i svesti i podsvesti, istovremeno svaku od njegovih nebrojenih (ostvarenih ili nikad ostvarenih) mogućnosti. A isto tako, simboliše i mnogoznačnost, polivalentnost svih aspekata svega postojećeg u svetu fenomena – svih oblika i odnosa koji se u njemu javljaju kao projekcije našeg uma. Zatim, tu je i „ključna“ reč „mesec“ (i, s tim u vezi, „mesečevo telo“, ređe „mesečevo dete“ ili „čedo“, ove naročito zastupljene u zbirci „Ogledala demijurga“). Simbol je to onog skrivenog, zaumnog – nesvesnog i podsvesnog (nasuprot Suncu kao simbolu svesnog i racija), kao i intuicije i instikta, Večitog Ženskog Principa (YIN -a), duše i misterije, a povezan je sa snovima, maštom i emotivnošću (V esniče nedorečenih snova, pun mesec zjapi u noći, “ Pun Mesec” , str. 84). Preko podsvesti kao mosta ka Nadsvesnom, najčešće preko snova ili preko intuicije u budnom stanju (a ređe putem vizija, kod nadahnutih pojedinaca), u svesni deo naše ličnosti pravo iz onog Nadsvesnog stižu nam znaci, simboli i uputstva koji ukazuju na nešto, opominju nas i/ili upućuju, a što svest obično ne može sama da dokuči, odnosno rastumači (čekamo da Mesec rujno Sunce budi, “Pričaj!”, str. 69). Nadalje, kod Ane i pojam “sreće”, npr. u pesmi “Odgovori mi srećo”, str. 49, ima isto ono značenje kao i reč “nada” – besmislene, himerične tlapnje koja vara i zavodi. *** Pesme iz zbirke u pripremi “Ogledala demijurga” uglavnom se, tematski i stilski, nadovezuju na one iz “Pepela davnih”. Tu su, naravno, i pesme posvećene Sotoni, Svetlonoši ili Anđelu svetla (“Anđele bede”, “Anđele kraja”, “Seme greha”, “Crni oltar”), i one kao takve ne donose ništa suštinski novo. Čovekov šizofreni položaj i usud, u njegovoj večitoj rastrzanosti između onog božanskog i demonskog (U Božijoj smo vlasti, đavoljska volja nas grabi, “ Adam”), Raja i Pakla, Nebeskog i zemaljskog, duha i tela, predočen je u pesmama “Čovek” i “Adam”. I u krvi što rađa, drevnog žrtvenog soja, gde se iz Raja i Pakla sudbine smerno tuku, oko klice čoveka smrtno-besmrtnog kroja, što božjim korakom stupa i spletom đavolskih ruku. “Čovek”
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
64
Tu je zatim, na istu temu, u pesmi “Lutke” i viđenje ljudskih bića i njihovih sudbina, tek kao običnih lutaka čije konce povlači kakav misteriozni lutkar (“Neimar” iz pesme “Neimarov grad”), gde se oni porede sa ošišanim ovcama i porobljenim stadom: Nestalne su reči šišanih ovaca, porobljenog stada koje nemoć seje, gde poniru kletve junačkih otaca, i umiru mrtvi stare epopeje. Čovek je za Anu i “izvežbani rob” (“Grad robova”), čiji je glavni domen delovanja – destrukcija, motivisana gordošću (čitaj, egom). Potom, u odličnoj pesmi “Potraga”, ponovo nailazimo na tek usput pomenuti pojam “praznine” – kao što je već naznačeno, ovaj put sasvim eksplicitno, Praznina je puna, kao mesec zrači (ili što bi Lao Ce rekao za Tao, “večito prazna posuda u kojoj je sve sadržano”). Pored viđenja reči “pajac” nalik onom iz prethodne zbirke (tužni pajaci plešu; ludi me pajaci grabe; u čardaku horda pajaca se klanja), u zbirci “ Ogledala demijurga” javlja se i nešto novo što se tiče tog pojma – vizija obezglavljenog pajaca (!), i to u više pesama (nacerenom pajacu modra se kotrlja glava, “Mrak”; … spone / odsečenih glava pajaca sa žice, “ Besmisao”; … telo / nasmešenog pajaca, s krvavog odvlače panja, “Putovanje”). O čemu se radi? Takva promena, s novim elementima te vrste, ne može da bude tek slučajna. Kao kada ti pri otvaranju Tarota Luda izađe obrnuto; i još gore… simbolička smrt najznačajnije karte! Krah svih vrednosti, sumrak svakog smisla? Koji i kakav prelom se to u međuvremenu kod pesnikinje desio, u razdoblju između prve i nastanka druge zbirke? Kao i njen veliki uzor, Bodler, i Ana Magda je isto tako pesnik grada (pogotovo u ovoj zbirci). Grad, velegrad, ambijent je radnje nekojih pesama, povezan naravno s njenim sumračnim, somnobulnim vizijama (… gradske krovove s krikom sive obleću vrane, “ San teskobe”; Ovaj je grad crn i temelj je krivo pao, “ Glad” ; Gradom gde se širi ta zavesa mraka / … / u gradu gde senka beznađa nas davi, “ Grad robova”; Ovo je ukleti grad / … / Ovde život ne vredi, “ Okrilje jada” ). Pesma “Povelja o licemerima” ide tragom i tematski se nadovezuje na “Odu sugrađanima” iz prve zbirke (što izraz pobožnih lica, koji na bližnje paze / pružaju slepom svetu, nadmeni pakostima). Kao što je već rečeno, druga zbirka se u celini tematski i stilski nadovezuje na “Pepeo davnih”, mada je realno ipak slabija. Kao da se Ana ponešto odmala od onih, već pomenutih, suštastvenih tema kojima se bavila u prvoj pesničkoj knjizi, pa je više pesama posvećeno, recimo – vampirima! Što nije dobro, jer tako postoji realna opasnost da je neko proglasi – žanrovskom pesnikinjom (što ona, posebno u onim svojim boljim radovima, u svakom slučaju nije). S druge strane, “Ogledala demijurga” je, primećuje se, još mračnija knjiga pesama od prethodne. S tim u vezi, jedna eventualna primedba (uslovno rečeno) koja mi ovom prilikom pada na pamet, sugestija tačnije, možda čak i svojevrsna opomena mladoj poetesi, mogla bi najbolje da se sažme u Ničeovu misao, “Ako dovoljno dugo gledaš u ponor, na kraju će ponor pogledati u tebe!” Učestalo bavljenje, pogotovo opsesivno, tim i takvim temama može da bude vrlo opasno; setimo se samo šta je Miodrag Pavlović još onomad rekao za Aninog velikog učitelja i duhovnog preteču, Šarla Bodlera, “upropastila ga je ona vizija sveta koja je njegovu umetnost učinila velikom.” Jer magična je, prosto hipnotička privlačnost tame, ponora, zla uopšte (i sama pesnikinja svojim stihovima svedoči o tome – na jednom mestu, u pesmi “Žrtvovanje”, za sebe kaže, Povlači me tmina šakama od stakla, / u dubinu bede što dušama sudi / … / I ta tmina grabi, razvlači mi kožu; I zove me tmina što se kužna širi, “ Krvopijo” … Ili, u pesmi “ Očaj” , U mome je sopstvu bolnom preko mere, / zalutali demon što se krvi klanja). *** Piše Ana i kratke priče, priče, pripovetke i romane. Priče su to, isto tako, sasvim poovske, hofmanovske (opet sasvim uslovno rečeno, nekakvo tek približno poređenje, čisto radi upućivanja čitaoca ovih redova), a imam utisak da će jednoga dana takva vrsta pripovesti strave biti pominjana i ostati upamćena kao – magdinska (tako li se kaže?). I, za sam kraj, sasvim u stilu Bodlera i njegove pesničke sudbine – baš kao što Sreten Marić, nadovezujući se na tvrdnju Gotfrida Bena da nijedan od velikih liričara nije za sobom ostavio više od šest do osam vrhunskih pesama, primećuje da ih taj veliki pesnik ima mnogo više, tako se i ja nađoh na teškoj muci kada je za ovu priliku trebalo da napravim izbor od samo desetak Aninih pesama. Koje odabrati, po kom kriterijumu i kojih desetak od onih najboljih, iz ne baš preobimnog (za sada) opusa ove pesnikinje? Da li se opredeliti za solomonsko rešenje – odabrati nekoliko desetina od onih najboljih pesama, pa onda iz šešira izvlačiti sretnog dobitnika? Ili štogod drugo? Na kraju, da se lišim muke i nekako (makar na taj način) suzim izbor, odlučih se uglavnom za pesme iz objavljene zbirke, “Pepeo davnih”, pri čemu otpadoše mnoge druge, isto tako vredne, koje bi se ravnopravno mogle naći rame uz rame sa ostalima.
65
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
DARKO ĐORĐEVIĆ
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
66
Darko Đorđević – pesnik Poetska misao koja određuje ili Osmišljavanje obesmišljene egzistencije Tekst: Dušan Varićak Ja sa vinom pokraj žena sahranjivah svoje dane
Darko Đorđević, jedan od junaka mojih pripovesti, kao i još jedan iz plejade takozvanih „ukletih pesnika“, svoju poetsku „nevinost“ izgubio je pre par godina upravo na stranicama „Zvezdanog kolodvora“. Pesnici tim epitetom „ukletih“ bivaju žigosani, ili ga zavređuju (kako se uzme, sve u zavisnosti od ugla posmatranja tog fenomena) svojim životom, načinom života tačnije rečeno – svojom nesposobnošću ili svesnim nepristajanjem da se prilagode važećim društvenim normama i vladajućim pravilima (ili i jedno i drugo istovremeno), dakle onome što je društveno ozvaničeno kao normalno ili ono barem prihvatljivo. Baš zbog takvog specifičnog ustrojstva svoje ličnosti, mnogi umetnički nastrojeni pojedinci ne uspevaju da nađu svoje mesto u normalnom životu (ili „normalnom“, šta god da to značilo i pod tim se podrazumavalo) i istom takvom okruženju, te se priklanjaju raznoraznim marginalnim i marginalizovanim socijalnim grupama, nalaze svojevrsno utočište u njima, jer ih doživljavaju kao alternativu društvenim stegama i onom njegovom vladajućem toku koji je, po prirodi stvari, konzervativan i sputavajući, neretko čak i reakcionaran. Alternativu sa prizvukom slobode. Počev od velikih evropskih umetnika XIX-og veka, pesnika i slikara – Bajrona, Bodlera, Remboa i Verlena, Tuluz-Lotreka, Van Goga i Gogena (da ne pominjemo sad trubadure, Mikelanđela, Šekspira, pogotovo Vijona kao školski primer rečenog, i ne odlazimo unazad čak do antike), svi oni su nalazili pribežište u prokaženim grupacijama i kriminogenom okruženju – među lopovima, prostitutkama, homoseksualcima, opijumskim ovisnicima, teškim alkoholičarima i ostalom polusvetu. Na američkom kontinentu – tamo sve od Poa, preko Londona, Berouza, Bukovskog i skoro svih pisaca i pesnika bit generacije, gotovo za sve bez izuzetka važi isto, s tim što bitnicima treba pridodati okruženje Crncima i džez muzičarima (u to vreme definitivno smatranih, blago rečeno, za krajnje sumnjive), kao i heroinomanima. Na Istoku, ništa bolja situacija – od Jesenjina i Visockog do Mišime, sve „od zla oca i gore matere“. (Treba samo pročitati, ili barem ovlaš pregledati vrhunsko delo profesora doktora Vladimira Stanojevića, “Tragedija genija”, gde su predočeni životi nekih od njih, sa detaljnim psihijatrijskim ekspertizama njihovih ličnosti, pa naslutiti o čemu pričam). Šta tek reći o našima – Đura, Drainac, Tin, Libero, Mika Antić, Brana Petrović, nabrajam nasumice i tek poneke... Od savremenih, koliko znate „normalnih“ pesnika – da su „k'o što Bog zapoveda“, što naš narod kaže? Ja ih poznajem toliko, da ih mogu nabrojati na prste jedne ruke. Svi pravi pesnici, po pravilu (sa zanemarljivo malo izuzetaka, koji ga samo potvrđuju), pripadali si i pripadaju toj kategoriji „ukletih“. Kada sam, još onomad, slao Zorici Tijanić biografiju Darka Đorđevića, s rečima, „Evo ti Darkove biografije, antibiografije u stvari“: „Rođen 17. februara 1966. u Tuzli, BiH. Pohađao, i uspešno završio, srednju ugostiteljsku školu u rodnom gradu, iz kojeg je pobegao glavom bez obzira. Radio sve i svašta. Bio je konobar, kuvar na brodu i van broda, lučki radnik, portir, zavarivač i putnik. Živi (tačnije životari) i radi (tačnije ne radi) u Beogradu (tačnije Glogonjskom ritu)... Piše poeziju i prozu“, ona mi uzvrati, „Njega njegova poetska misao određuje“! Ranije, ko god bi čuo da se Đole, taj arlekino, pajac i večito spadalo, nesuđeni glumac (nije prošao na prijemnom za Pozorišnu akademiju jer ga je za ovaj spremao rođeni brat, inače prvak Somborskog narodnog pozorišta, koji je – specijalno za tu priliku, čisto eksperimenta radi – insistirao na sasvim netipičnom, alternativnom pristupu koji je prosto sablaznio očigledno tradicionalnu orijentisane članove komisije), čovek blago rečeno atipičnog životopisa bremenitog pregrštem neverovatnih, nadrealnih, markesovskih dogodovština, za svoju dušu bavi pisanjem klasičnih, rimovanih soneta, verovatno bi se samo slatko nasmejao i to bi bilo shvaćeno kao samo još jedna u nizu njegovih čuvenih „đoletovština“.
67
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Pa i ja sam, koji sam ga ipak malo bolje poznavao i naslućivao da se iza njegovog otkačenog ponašanja u najboljoj montipajtonovskoj tradiciji sarajevskih nadrealista (samo u još drastičnijoj, a istovremeno, na neki volšeban način, prefinjenijoj tuzlanskoj varijanti), vudialenovskog humora i istih takvih priča, krije i nešto dublje (ili baš zbog svega toga), bio sam nemalo zatečen kada je, pre pune dve decenije i malo više, u nekakvoj prokaženoj birtiji iza Narodnog pozorišta – „Glumcu“ (koju mi, iz milošte, prekrstismo u „Glupac“), meni i našem prijatelju Emilu Miloševiću, slikaru i potonjem australijskom emigrantu, recitovao stihove iz svoje pesme „Njiva“:
Preorah te evo njivo I po suvu i po blatu Kao munja nebo sivo Red još meni red još bratu.
Hladan čelik brazdu reže Dok oštrica zemlju mrvi Sladak miris duh mi žeže Moje zemlje pune krvi. Trud i znoj sam posejao Samo ne znam šta ćeš rodit’ Sve sam grehe okajao Al’ i mrtav ću te plodit’. (Drugom jednom prilikom, dok smo visili u tom istom “Glupcu”, Darko – sve vreme dreždeći za šankom i animirajući publiku već pomenutim “đoletovštinama”, kovanica nastala od reči Đole i “budalaština”, kome još nije jasno – u jednom trenutku se uozbilji, zaćuta, dograbi od konobarice dugi, kao žilet oštar, glomazni mesarski nož, i – izgubi se nekud. Niko se i ne začudi previše, sve dok se narečeni ne vrati… sa omčom oko vrata! Pravom, pravcatom omčom za vešanje, baš podebelom, kao iz starih vestern filmova, sa sve onim mornarskim čvorom valjda, dok mu je presečeni kraj konopca slobodno landarao negde u visini kaiša što se jedva držao da ne pukne oko karakteristično poobimnog struka. Naime, bio je skoknuo časkom do pozorišta, odmah tu prekoputa, ušunjao se na zadnji ulaz, u rekvizitu, i tamo se snabdeo onim što mu treba. Nasta muk – stalna klijentela “Glupca”, probrano društvo neko koje se inače nije dalo tako lako sablazniti bilo čime, blago rečeno, namah se u čudu ućuta, netremice zureći u spodobu što se već montirala za šankom. A ova, mrtva-hladna, otpoče svoj monolog: „Šta gledate? Šta vam nije jasno? Ovo je moja omča; možda je tvoja bolja i lepša, ali ova je lično moja...“, i tako dalje, sve u tom stilu.) Još kasnije mi je čitao početak svog romana u rukopisu, nikad dovršenog naravno, koji me je – po ugođaju, a i stilski, neumoljivo asocirao na Mešinog „Derviša“, ili pre možda „Tvrđavu“, i tu se prisetih misli jednog našeg drugog velikog pisca, Ive Andrića, „Talenat je teško otkriti, a još teže sakriti.“ Radio je Đorđević dobar deo života sve što je mogao protiv sebe, sve u inat i uprkos i sebi i drugima (podseća me po tome na još nekoga koga sam onomad poznavao), ali mu ipak nije pošlo za rukom da u svojoj nutrini zatomi stihove što su se, ničim izazvani, k'o od sebe sami prosto izlivali iz njega. Jer koja je svrha umetnosti, njena funkcija, šta je objašnjenje za tu delatnost ljudskog duha koja nema nikakvu praktičnu primenu za čoveka, za taj poriv koji ga nagoni na stvaranje – rečju, slikom, muzikom, nebitno kojim sredstvima? Koja je to nadnaravna sila primoravala pečinskog čoveka iz Laska (primitivnog?) da ostavi za sobom one fascinirajuće, prosto ingeniozne dalijevske slike po zidovima svog staništa, sa sve otiscima dlana kao potpisom, pred kojima i nakon toliko hiljada godina ostajemo bez daha dok kao zamađijani zurimo u njih? Kao da nije imao preča posla nego da sedi u polumraku i uz bledu svetlost ognjišta meša boje i pigmente, samo da bi potom šarao po zidu.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
68
Objašnjenje za kojim tragamo, ono krajnje, suštinsko, bilo bi najverovatnije – potraga za Bogom. Ili, drugim rečima, Bog i čovek na istom zadatku – čovek kao Božji pomoćnik u procesu Stvaranja, neko kome je ostavljeno da ga dovrši (Martin Buber), tj. Umetnost kao dovršavanje procesa Božjeg Stvaranja. A u vezi sa prethodno rečenim (slučaj Đorđević), a na nešto nižoj ravni – Umetnost, čovekova racionalno ničim utemeljena potreba, poriv i/ili nagon za stvaranjem (pisanjem u ovom slučaju), kao osmišljavanje po svemu ostalom obesmišljenog života (dakle nešto što ima, pre svega i između ostalog, terapijsku ulogu i istu takvu svrhu). Ovo se ne odnosi samo na predmet ovog prikaza, ličnost nekog pesnika, već mnogo šire. Jer nema, niti je ikada bilo, zaista ostvarenih ljudskih sudbina, ili su takve izuzetno retke – svako od nas je, u svakom trenutku, uvek na gubitku. Kao što je već rečeno, svi pravi, istinski pesnici mogu se pronaći u ovim rečima... Svi su oni bili gonjeni istom vrstom nemira koji ih je osudio na stvaranje, ali i na način života nesvojstven većini „običnih“ ljudskih egzistencija, i koji ih je vodio potpuno iracionalnim, nesuvislim potezima i odlukama, sve do samouništenja neretko. Od Katula, preko već pomenutih Vijona, Remboa i Verlena, do Dilana Tomasa, Morisona i svih ostalih – sve je to suštinski jedan te isti put, potaknut istom vrstom aveti. Pa i skoro sve ostale pesničke sudbine, čak i one formalno i na prvi pogled uspešne i priznate za života, neuznemiravane egzistencijalnim burama uobičajenim za njihovu sabraću po peru, kada se malo zagrebe ispod površine i kad bi njihovi najbliži hteli i smeli do kraja da budu iskreni, svode se na isto – u suštini promašene egzistencije… U svemu, sem u jednom – u onome što su ostavili za sobom, njihovom delu. Ono, njihovo delo ih iskupljuje. Pesmom “Pismo majci”, Darko Đorđević se upisao u isto društvo zajedno sa Jesenjinom i našim Draincem; “Devojka se s’lastom razgovara“ je ponešto radičevićevska, u najboljem maniru te tradicije; dok su “Otimači” ironični poetski prikaz o prolaznosti života i starenju.
69
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Devojka se s’lastom razgovara Devojčurak tek procvao kroz prozorsko okno gleda par je ptica ozidao sebi kuću izmeđ’greda. Lastavica sa lastanom pod strehom je gnezdo svila pažljivo je sa draganom svaku travku premerila. Neumorno nebom vijaš i po danu i po noći ushićena gnezdo svijaš zbog potomstva što će doći, posestrimo lastavice zaljubljenu kad te vidim tebi vredna kućanice moram da se ispovedim. Zle me slutnje obuzeše od noćašnjih mora pustih svu mi radost oduzeše snovi što ih sinoć usnih. Sanjala sam mila se’o da me mladu opremiše na glavu mi metli veo nevestom me učiniše. Stigla me je zla sudbina da ostanem ja bez sreće dadoše me za tuđina kojeg moje srce neće. Morala sam robovati kod zaove lažljivice nit plakati nit s’ ubiti kod svekrve namrzice. Man’ se snova i tih trica odgovori njozi lasta poučiće tebe ptica devojčice budalasta. Jutrom ranim pre zorice ti prošetaj bosih noga i naberi s’ livadice onog cveća ivanjskoga.
te ga stavi pod jastuče pre što legneš u postelju, kad sutradan drugog dana kroz taj venac budeš okom pogledala u dragana eto njega k’ tebi skokom.
Pokajanje Tamo negde u odmakloj noći suvog grla i lepljivih usta kad san ode i neće na oči a pijanstvo počne da me pusta, osetim krivicu, duboku stid, jer bauljam i pipam po mraku ko krtica slep udaram u zid svesno kopam samom sebi raku. Ni sam ne znam koliko sam puta hodeć’ putem klizavim i vlažnim odrico se božijega skuta pojeć’ sebe zadovoljstvom lažnim. Poslednji je meni kucnuo čas zaklinjem se neću više nikad evo kajem se, moleći za spas slažem li opet najveći sam gad. Tada sevnu ispred mene bljesak ONAJ opominje mene slabog, poput groma neki snažan tresak odvoji me od života jadnog. Tada jasno čuh anđeoski poj dok plesahu sa dušicom mojom ugledah trube spremljene za boj telo mi ništeć muzikom svojom. Rekoh sebi obrati se sada nemoj više stranputicom ići sakupljati nesreće i jada tako grešan nećeš nikud stići. Ali podnem jutro kada prođe dan rastera nebeske sudije kao juče, opet meni dođe sići s’ društvom dole do birtije.
Pa od njega spleti vence i poželi sebi želju, ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
70
Pismo majci Znam majčice da ti čuješ vapaj moje duše, njene tihe krike polako već ja nazirem svoj kraj pred očima prolaze mi slike. Slike iz davnina, ti si mlada i ja s’tobom, prepuni radosti mog dvorišta i kuće kraj grada detinjstva i bezbrižne mladosti. Znam da brineš za moj život ludi kažu noć’ma tržim spas u vinu šta je sa njim pitaju te ljudi al molim te oprosti svom sinu. Neću zbog me tužna da se budiš želim da te viđam samo sretnu suzom svojom nemoj da mi sudiš ti razumeš moju dušu setnu. Tek što majko ja pronađoh ljubav i lepotom zaslepljen bez vida u ljubavi toj izgarao sav dok me ona varala bez stida. Tvoj me prekor ubija polako majko draga pomoli se za me znaj da nije mojoj duši lako naći izlaz iz vrtloga tame.
Otimači Zašto je mladost potrošna roba? Često se pitam jer vidim starim. Pod ovom kapom nebeskog svoda želja je svakog ostati mladim.
lako bez žurbe odnoseć’ sve.
S’ klikom bezočnih razbojnika pusta nam duša zalud se bori protiv starenja, smrti glasnika dok u borbi sama ne izgori. Godinama pritisnuto telo mlada duha prepunoga htenja moli srce da mu barem malo vrati krvi mladalačkog vrenja. Redom bi svi te godine hteli da sakriju, u stranu ih gurnu, svako od nas nekada poželi da u život vrati mladost burnu.
Društvance kraj reke Sinoć pored reke skupilo se lako veterana društvo slučajno tek tako. Družili se dugo uz podosta vina napaćenih duša preplavi ih plima, talas uspomena iz nedara starih. Saboraca svojih setiše se palih kunući godine prizivahu mladost vratit je ne mogu nikako, na žalost. I ta tiha reka kolevka čoveka neprekidno teče, ne može da čeka večan život ima, suprotno od ljudi jer ljudima vreme olako presudi. Sledećega puta kad se opet nađu družeć’ se uz vino na reku izađu možda ću baš i ja međ’ njima da falim upisan u spomen sa onima palim.
Mi zapravo ne trošimo mladost neko drugi nam vešto je krade bića skrivena na našu žalost odnose tajno godine mlade. Otimači sasvim neprimetni nemoći našom se naslađuju za prljav pos’o dobro plaćeni za leđ’ma se smeju i raduju. Svestan da tu su tik iza mene ljutit na sebe što ne videh pre kako uporno kradu godine 71
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Balkanski heroj
Kafanski mir
Sna sam noćas tri usnio da sam bitke bojevao u dvoboja tri sam bio rata tri sam vojevao.
Puna mi čaša stoji na stolu kafana puna ljudi bez lika umoran sedim u svome bolu u nemom bolu, bolu bez krika.
U prvome heroj postah kod potonje one vlasti u drugome ranjen ostah smrtnom ranom al’ bez časti.
Za stolom jednim buka i vika bogataška deca praviše pir mnoštvo nekakvih grotesknih slika zar ovde mogu da pronađem mir.
U trećem me izvedoše pred naš narodni preki sud i za malo pogubiše proglasiše me da sam lud.
Možda sam i ja od onog soja što tamo drežde iz časa čas i ako znam da duša mi moja tu nikada neće pronaći spas.
Tog herojstva da se manem da o časti manje mislim ako njihov ne postanem mogao bih i da visim.
Odjednom spoznah istinu golu da ništa nije u mojoj moći tražeći spasa u alkoholu tražim u stvari mir u samoći.
Otići Iznenada jutros dok se svetlo kralo osetih u grud’ma neku trncu vrelu željan tople reči i ljubavi malo, da ugreju dušu mrzlu, neveselu. Moje srce više ne mož’ gledat’ sveta nešto li je slepo, već grozota ljudi nedužnoga mene, njina pravda kleta iz prikrajka nekog, noćas opet ubi . Dosta mi je grada, te kaldrme hladne pohlepe i kala, baruštine gadne, pustite me sada da odem lagano, prevaru i laži da ja gledam stalno, patvorenih ljudi lažnoga morala, ne mogu ja više, veliko vam hvala.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
72
ВЛАДИМИР САВИЋ
БИОГРАФИЈА Владимир Савић (Титово Ужице, 1966) је одрастао у Узићима, код Пожеге и ту је завршио ниже разреде, потом основну школу завршава у Пожеги а Средњу правну у Титовом Ужицу. Дипломирао је на Правном факултету у Крагујевцу 1992. године, на истом факултету стекао је академско звање мастер правних наука.
Радио као адвокат, данас је јавни правобранилац. Пише савремену поезију, приповетке и романе. Објавио романе: „Кров“ (2017) и „Долина воденичког мира“ (2018). Објављивао у књижевним новинама „Свитак“ и часописима: „Људи говоре“ и „Звездани колодвор“. Поезијом је заступљен у књизи поезије посвећене Пауну Петронијевићу: „Изведрице II“ и књизи есеја „Једноставно, Паун“. У штампи је његова прва песничка књига „Очи твоје PRO ET CONTRA“. Живи у Пожеги и Новом Саду.
73
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
НА ОБАЛИ ПОРЕКЛА Владимир Савић: „Очи твоје pro et contra“
Милијан Деспотовић Поезија је душевна мисао која својим гласом калиграфише простор, време и доживљаје у њима. Тренутак стварања је говор из ћутања. Песником се не постаје већ поезија у одабраним буди песника и спашава свет од мртве заспалости, како би поново испод „крошње опстанка“ раширили руке наде које доводе светлост у душе наше. Загледан у очи те светлости, песник Владимир Савић1 хамлетовски сакупља „погледе уситњене кроз маглу“. У том науму он није сам, док говори Хамлета „Исус држи звезду Даницу“ а Моне на белини сликарског платна наноси ролу (...) рођења“. И, засијале су „Очи твоје pro et contra, 2 тамо иза завесе која се помера и кад се не миче. Као да се, оно што је „завет тишине“, одједном све отвара у поезији Владимира Савића, јер говори фреска од погледа на огледалу. Његова поетичка истина је повратак филозофији логике духа у тренутку када на ивици сумње једино што чујемо јесте опажајни елемент, онај из „вечних књига тихих мисли“. Мисаоност ове поетике очитава се у снази песничког језика који је особита Савићева линија размишљања. Извесни прелази границе могућег остварени су искуством омеђеним са два граничника: „Живот је скоро ништа и скоро све“, али и латентним страхом који води комуникацију са чињеницама: „Плаши ме тишина која не влада собом.“ Могло би се о погледу на Тишину, у овој књизи, есејистички отварати сентенца по сентенца и, наравно, у том истраживању отворити много чега из садржаја што може да послужи објашњењу значења језика. Но, можда је довољно казати бар то да наш песник верује у љубав према животу која је у стању, љубав је у стању, да обликује смисао сопственог духа. Дилемом „где сам то ја“, песник ускликом одбацује социјална искуства опажања, посебно оног једноречног „ја“, а потом из свих провалија стања, из слут-не тмине, отуђења, па и „смрти неизбежне“ због којих само видовитим „векови на водопаду капљу“, он зна своје место: „Остајем на обали порекла“. Порекло је, дакле, термин ослонца духа нашег, сигурна обала која дефинише трајну стајну тачку орођењwа и залудног одрођења. Ко се одрекао порекла његови „снови зјапе на дну кањона“ јер, порекло је благослов предака за покољења. А длан, длан је за Владимира Савића папиларни симбол љубави (“Бесмртан на длану твом“) у њему су веровања у чињенице за које се мисаоно може закачити и најприродније истрајати док се не стигне тамо; „знаш ти где“ а да не осетимо самоћу упркос свих њених очигледних узрока. Поетска коресподенција је „аргумент против физичког (...) јер ће искуство бити исто. (...) Више од овог се пак на основу принципа једноставности не може тврдити.“ 3 Сопственој бесмртности, као дескрипцији духа, највише доприносимо сами, личним разлозима; то чини и овај песник пркосећи физичкој смрти: Чак и ако ја не будем одлучивао па умрем Ништа значај имати неће Од рођења Христа до моје смрти Због тебе бесмртан бићу тамо.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
74
Разумско закључивање и његово порицање овде као да доводи у питање опте логичке тврдње да „ништа значај имати неће“, или хоће. Овде се постварило оно Хамлетовско које му мајка (Хамлету) узвраћа: „Не видим уопште ништа, а ипак видим све што јесте.“ То видим и то јесте, што јесте за Владимира Савића чињеница до које долази оним језиком који је у овом случају поетизам,4 што он не тврди али поетичка слобода отвара и такве врсте тумачеwа. А то је и добар начин да песник говори из сваког времена (таман се обраћао и Њој Сад) па и из оне 1690. године („Духовни портрет Сент Андреје“) и само песник5 може да пробуди та вековна „несећања“. Савићева тема није очигледност, већ и њена позадина, друго лице времена, и када је љубав у питању, а све је љубав и кад није, и њено друго лице јесте. Савићева „Етида о додиру“ је читање слике6 собом, унутрашњим емоцијама које превазилазе искуство. Како је ово антологијска Медошева слика „Девојка са флаутом“ за коју је Зоран Раонић7 записао, „Алал му кичица“, и песма коју песник Савић исписује инспирисан њоме такође је антологијска. Песник као да је њу написао „рукама анђела из себе. Читање уопште, па и читање поезије „је широк појам и односи се и на данашње човекове покушаје да одгонетне знаке које му је неко оставио, или су били производ природних појава и феномена.“ 8 Савићева песма „Лаку ноћ у Белинззони“ указује на песнички говор из сазнања да неко наш, рођени, а то је овде и мотив, живи или је живео негде далеко и да перцепција знакова са којим он општи надилази и саму уметност. Земљани као људи, док још људи има, у садашњости као тренутку, опште и кроз „заласке“, али и кроз време „пре наше вечности“. Трагајући за могућим сусретима Савић је у нашу историју увео погледно осликавање „свих нас на престолу Стефана Немање“ које ће учинити импресиониста Клод Моне. Та стопљеност, у мислима, слици и покрету, времену и безвремену, омогућила је нашем песнику да отвори „руже ветрова у Речицама“, над чијом појавом је и сам остао затечен и срећан јер, ветар је то „којим се може послати глас“ у друго али и ово време. Тишина се мисли, а песник жели да је чује: „А ја бих хтео/ Да чујем из твојих уста/ Како тишина зна да ћути“. И још један сликар, поред Медоша и Монеа, улази у ову поезију. То је Милан Туцовић. И он је „ту где је све исток“, љубав и нада у qубав која је добро поетички изведена „с цртом длана“ која је у овом случају особен акт читања, као и писања, уосталом. Треба и ово казати; песничка појава Владимира Савића помера границе и престројава нас на мапи ове форме уз наклон многих. Отуда та тишина и све оно што је другачије, pro et contra. У Пожеги, 19. јануара 2018.
_____________________ 1) Владимир Савић (Титово Ужице, 1966), пише поезију и прозу, објавио две књиге. Њиви у Пожеги. 2) Владимир Савић: „Очи твоје pro et contra“, Свитак, Пожега, 2019. 3) Расел Бертранд: „Истраживање значења и истине“, Откровење, Београд, 2008. стр. 275. 4) Рудолф Карнап је сматрао да све науке могу да се изразе језиком физике и то називао „Физикализмом“. 5) Чинио је то и песник Горан Ђорђевић у књизи „Сент Андреја и друге песме“. 6) Песма има посвету: „Пред Медошевом сликом Девојка са флаутом“. 7) Види Зоран Раонић загледач: „Надиру Драги Звуци“, у монографији „Загонетка трајања Медош, Свитак, Пожега, 2018. стр. 79. 8) Радован Вучкови}: Писац дело читалац“, Службени гласник, Београд, 2008. стр. 102.
75
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Владимир Савић БЕЗСМРТНО МОЈА У бескрајна измагљена јутра Корак твој у селима мртвих сена Лута сам с погледа два Дозиваш име које ваздух тишти Све то боли сваки камен дзаде Која једва дубину туге муком кади Руку твојих око мога врата нема Не долазим ни на корак од безнадја Мртву стазу чува неиспавана душа твоја Не знам не видим не осећам не чујем И ниста не могу да поклоним ти У славу твога хода стазама неродјеног раја Ветар подиже ћестице прашине сељанко моја Постовање твоме ходу без краја Уприличиће наклон у овој земљи од Мало градјана мало бездушних људи поглед дижем и пружам док пролазиш Гледам како и смрт поздравља Како свака стопа твоја из ње Зивот подиже буди сељанко у том крају безсмртно моја
ДЕВЕТИ САН На путу Камен Мој брат по муци Рађам Сретања с њим Уморан
ПРВИ САН
Док седим На њему размишљам О стазама о жртви окамењеној
Није он тако чврст мека срца љубав међу нама Прасак у свемиру роди нас
ПОПЛАВЕ СНОВА Можда мисао пустим Да од мене оде без трага А камен се заплаче
ZVEZDANI KOLODVOR
I
Сузе потеку И сан ми се оствари Па река оде својим незнаствима Мозда ја поглед испратим Када камен од плача занеми Па три реке излију море Можда ме однесе поплава снова Мозда помилујем онај камен Можда му обришем сузу трепавицом Можда тебе видим како се купаш Можда и море не дише због мене Можда и пена на обали мора ћути Можда детињство моје из сузе се радја Због тебе Опјенило мајчино млеко Да тело твоје у њему остави траг Па мисао њиме ходи за тобом Док у руци држис све звезде ноћи На камену исписујеш поруку без гласа Не даш ми да ходам обалом Крајоликом реке од суза Од њих потекох и сам Знам то ти мене шаљес безнебесна Да опјеним извор Не зелиш ти моје сузе Не зелиш ти да купас се у њима Нецеш ти мене сирено моја Без да ја клечим орошен У води твог рођења Све знам То име твоје отпловило у греху камена Мене само исклесаше без лика у њему
ONLINE ART
Крв до колена Клечим Земља ужегла Полегла Сама по себи Трава сапуће црвене речи Све живо Мртво По трави полегало Толико година Откоси Не расту у сено
76
СЕДМИ САН Људи упиру прстом У мене Киша залива њихове руке Пуштам их У предграђе свога зла Замиру Понекад кише не престају Расте Осмех пастеризован у цинизму Није ово поезија Ово је извод Из Ђавоље Библије
СЛИКЕ У ОКТОБРУ Ћутим ли то ја Или тишина моја само дрема С тишином сам свој на своме Ко грумење у гроб мој Падају Речи којих нема Не слушај ме Уста моја све би рекла Само речи покопале саме себе Мислиш не препознајем Када продјес Грумен сваки заустио твоје име Модре усне збориле би само с киме У октобру Кад царују боје дугиних боја Сан када пробуди јаву За мене безземног ти безнебесна Негде на крају ходника сијаш То што ме има негде то је добро И даље ја корачам к теби А ти ниси моја
Оловно тежак ко заливен ћути
ШЕСТИ САН Никад ме не посети Уметност живота Родјењем цвета Тај цвет Погнуте главе Размишља Не сликам Двоумљеност Подижем главу Сечем пупчану врпцу мирисом У посету примам Мудрост У мени Моне слика царски рез Радјам се Као цвет
ТРЕЋИ САН Голуб Не једе Глад не прашта Ћути На месту мира Жмури Не гуче Крила У повоју На руци мојој Зачиње се живот Праштам све летове живота
Ходници раја безкрајно дуги Јесен у њима мирисе на снове Руке моје испружене к теби На сваком длану судбина Она тишина од почетка приче слути Корак мој сваки теби би али С цртом длана судбинском 77
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
ВЕЧЕРАС ЧУЈЕМ ЗВОНА
ДАЉИНЕ
Вечерас сузама ћу мојим мрак опрати са сећања Погледе твоје пресућу мислима Гледаћу кораке твоје бешумне Наслутићу песму твоју дубинама Неслућеним мирисом груди Разветреним таласима праменова Чујем како певаш ми сирено моја Ђелем ђелем
Немој да се рађаш Очи моје не виде далеко Живот пати од удаљености Историја само ћути пред нама Рођења затрпана од безгласја И чим даљина зајауче Слепци прогледају Само прамен мисли на ветру Он ћути Бит његова мишљу о рођењу Поиграва један живот
Свитања не плачу више И камен души шапуће тајне И тајна тајни душманка била И зора пре сутона кад упозна те Од помрчине од мене од себе У њедра као главу док спуштах ти Твоје руке од мојих сакрила Не сећам се Не памтим Ветар све однео А ја заборавих Само име помињем ти Као некад у исповести По сред великога поста Ваљда време донело ми тебе Па и оно само ветром проговори Ко и свему па и томе Када му беше доста Још си ти моја Још звона пре молитве Име твоје слуте Још си ти моја Само она једно поред другог Обнажена пред животом ћуте
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Не рађај се у местима безнађа У местина где ветрови не ћуте У местима несунчаним У местима где чуваркуће нема Ту немој да се рађаш Даљине постиђене погнуте главе Очи што на раскрсници ветрова не виде Њима у тој даљини од туге Њима немаш ни шта да понудиш Њима немаш ни шта да даш Зато не трепћем на том месту На коме четири ветра свијају колевку Зато не трепћем трепавицама од даљина Очима које ти рођењем поклоних у бојама дуге Немој да се рађаш док ветрови залегли Око колевке не престану да живе
78
PESNICI ZA NEZABORAV PRIREDILA: TAMARA ČAPELJ
IZET SARAJALIĆ Izet Sarajalić, bosanskohercegovački historičar filozofije, pjesnik, esejist i prevoditelj, rođen je 16. 3. 1930. u Doboju, dobivši ime po djedu s očeve strane koji je bio činovnik za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije. Kako je otac Izeta Sarajlića bio željezničar, djetinjstvo je proveo u Trebinju i Dubrovniku, a 1945. godine obitelj je doselila u Sarajevo, gdje je živio ostatak života. U Sarajevu je pohađao mušku gimnaziju i još kao devetnaestogodišnjak objavljuje prvu zbirku poezije „U susretu“. Za vrijeme studija na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, radio je kao novinar i nikad nije prestao pisati. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, odsjek Filozofija i komparativistika, te doktorirao filozofske znanosti. Bio je član Akademije nauka i umjetnosti BiH i Udruženja nezavisnih intelektualaca Krug 99. Objavio je više od 30 zbirki poezije, od kojih su neke prevedene na 15 jezika. Za „Sarajevsku ratnu zbirku“ rekao je da je to jedina zbirka za koju bi volio da je nikad nije napisao. Živio je za objavljavanje svoje poezije i vjerovao da prirada XX. stoljeću, pa kad je došlo XXI. stoljeće, godine je označavao na sebi svojstven način: 1991 + 1, 1999 + 2 itd. Iz njegove poezije iščitavamo da su dva događaja presudna za pjesnikov život, a to je smrt brata Ese, kojeg su 1942. godine strijeljali nacisti, i susret s Idom Kalaš, svojom životnom suputnicom. U seriji poetske proze govori o jednoj epohi ispunjenoj ljubavlju i
prijateljstvom, te su ti tekstovi u najvećoj mjeri portret njegove supruge Mikice. Umro je 2. 5. 2002. u Sarajevu. Izrasla iz duha vremena u kojem je živio, njegova poezija je uvijek aktualna i bliska, te čitatelja oplemenjuje i obogaćuje estetskim doživljajem. U Sarajlićevim pjesmama oduvijek je prisutna slatkogorka pjesnička intonacija, koju kasnije pronalazimo u stihovima brojnih drugih pjesnika, tako da je on najsnažnije utjecao na suvremeno bosanskohercegovačko pjesništvo. Njegov stih je jednostavan i istinit, bez suvišne dekorativnosti i retorike. Najizrazitija crta Sarajlićeve poezije je osjećaj elegičnosti kao izraz njegova poimanja života, pri čemu ljubav je neizostavni dio stvarnosti, čime ga često dovode u vezu s Jesenjinovom romantičnom poezijem.
U svakoj njegovoj pjesmi ljubav doživljava svoju punu afirmaciju, a njegova osobna široka otvorenost i ljubav prema cijelom svijetu izranjaju iz svakog stiha. Kao takav je izrazito romantičan, međutim Izet Sarajlić nema apstraktni romantičarski ideal ljubavi. Naprotiv, njegova ljubav gotovo je uvijek stvarna i ostvarena, pri čemu je istinit i ambijent u kojem govori o ljubavi. Stoga se u najvećem dijelu njegove poezije osjeća idilična slika ljubavnog i obiteljskog sklada prenesenog iz svakodnevnog života, što ga približava pjesništvu Jacquesa Preverta. Poezija Izeta Sarajlića doživjela je izrazitu popularnost zahvaljujući jednostavnosti izraza prožetog dubokom osjećajnošću.
79
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Sarajevo Sad nek spavaju svi naši i besmrtni. Pod mostom, kraj “Druge ženske” nabujala Miljacka teče. Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidžu. Naravno pod predpostavkom da ne pada kiša. Dosadna duga sarajevska kiša. Kako li je bilo Čabrinoviću bez nje u tamnici! Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju. Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad Miljacka neće postati ni Gvadalkivir ni Sena. Pa šta? Zbog toga zar manje će te voljeti i mučiti manje kroz stradanja? Zbog toga zar manja biće moja glad za tobom i manje moje gorko pravo da ne spavam kad svijetu prijete kuga ili rat i kad jedine riječi postaju “ne zaboravi” i “zbogom”? Uostalom, možda ovo i nije grad u kome ću umrijeti, ali u svakom slučaju on je zaslužio jednog neuporedivo vedrijeg mene, ovaj grad u kome možda i nisam bio najsrećniji, ali u kome je sve moje i u kome uvijek mogu naći barem nekog od vas koje volim i reći vam da sam tužan do očajanja. U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav a Jevtušenko sigurno negdje u Gruziji. U Parizu kako da zovem hitnu pomoć kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona? Ovdje zovnem li tople svoje sugrađanke, i one čak znaće šta je to što me boli. Jer ovo je grad u kome možda i nisam bio najsrećniji, ali u kome i kiša kad pada nije prosto kiša.
Iz voza Gledao sam kako promiču zene… Sadašnje I buduće… Pejzaži, I telegrafski stubovi, Vidio sam kako se bezglasno Smjenjuju noć I dan. Iskočiću na nekoj stanici Lud od tih promjena boje I linija I javiću ti Da sam te na petstotom kilometru ljubavi Volio jednako kao na prvom…
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
80
Piši mi na zelenu adresu ljeta Piši mi na zelenu adresu ljeta Poljupci koje mi šalješ neka bude posljednje večernje novosti. Glava mi je puna nekih divnih soneta, a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti. Jutros su opet pisali nešto povodom moje najnovije zbirke... O uticajima ponovo izmislili su čitave priče. Najveci uticaj na mene izvršila je jedna apsolventkinja germanistike, ali to su prećutali, jer, zaboga, koga se to tiče. Koga se tiče to što si ti za mene i Honolulu i Madagaskar i Meksiko, Istorija koju, klecajući, obiđoh uzduž i popreko. Tvoje ime nije ušlo ni u jedan leksikon. Nema te ni u jednoj enciklopediji, ni u jednom "Ko je ko" Ali za mene ti si SVE, kao vojniku prvi dan mira, krevet i suze i cvijeće u vazi. Tvoje oči su mi jedina lektira u ovom danu koji prolazi i odlazi.
Drugi put bih znao Premalo sam uživao u proljetnim pljuskovima i zalascima sunca. Premalo sam se naslađivao ljepotom starih pjesama i šetnjama na mjesečini. Premalo sam se opijao vinom prijateljstva mada na zemlji jedva da je bilo zemlje u kojoj nisam imao barem dvojicu prijatelja. Premalo sam vremena odvajao za ljubav kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme. Drugi put bih znao neuporedivo više da uživam u životu.
Drugi put bih znao.
81
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Po Latiću
Nuit de Paris
Po Latiću moj brak ne vrijedi ni prebijene pare. Koliko sutra po Latiću morao bih da odem u opštinu i zatrazim razvod. Neće. Neće, Latiću, od strane Sarajlića biti nikakvog razvoda. Ni poslije četrdeset godina ja se nisam umorio od ljubavnih pjesama koje pišem Petrovoj kćerki, Tamarinoj majci, Vladimirovoj baki. šta mogu, mi Sarajlići smo takvi!
U predvečerje Na igralištu jedan mladić svira na gitari a iznad njega prolijeće granata s Poljina. Budući sarajevski Bulat Okudžava? Mladiću, samo mi ostaj živ, a umjetnost, koja je meni bila sve, umjetnost je, vjeruj mi, sasvim nevažna!
Druga ljubav
Divna Pariška noć! Ni sarajevskoj, Kad imate dvadeset godina, Ne fali ništa!
Posveta Posvećujem ti svoje oči, svoje usne, svoje zube. Pjesme? Šta ćeš od mojih pjesama pisanih jer nisam znao ćutati? Šta ćes od mojih pjesama koje ne mogu da te ljube? Tako je dobro što nismo ni ptice ni bogomoljci u predvečerje i što nemamo krila već ruke. Posljednje što nas čeka ne može biti naša smrt, jer želje naše krvi negdje se moraju nastaviti. Ti si žena, mala, ti si mala žena, i jedan besmrtni avgust donio te u moje balade. Ostani s mojim Volim koje će nadživjeti sve moje tužaljke, sve moje promjene. Kraj mojih očiju ostani. Nadživjećemo sebe, ne samo u humci svojih grobova, jer znali smo, znali smo, nježni i oholi, bježeći od noževa i granata ubiti u sebi anđele i opet ostati anđeli. Budući, potražite nas nekad u nekom crvenom traganju, samo tijela naša ležaće pod nijemom zemljom, ali gazite tiho, da ne ranite naše usne. I naše mrtve poglede da ne zgazite.
Ako bi se kod mene jednom, ma kada, javila druga ljubav - biće joj teško sa mnom. Ona će morati da ima isto lice kao i moja prva ljubav. Isti čuperak. Isti prćast nos. Istu boju očiju. Isti hod. Iste navike. Istu čak adresu. U stvari, to i ne bi bila moja druga ljubav. To bi bio prosto nastavak moje prve, moje jedine ljubavi. ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
82
Mala, velika moja Večeras ćemo za njih voljeti. Bilo ih je 28. Bilo ih je pet hiljada i 28. Bilo ih je više nego što je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi. Sad bi bili očevi. Sad ih više nema. Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona, mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili mala velika moja, večeras ćemo za njih voljeti. I ne pitaj jesu li se mogli vratiti. I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put, crven kao komunizam, gorio horizont njihovih želja. Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna, prešla je budućnost ljubavi. Nije bilo tajni u polegnuloj travi. Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi. Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom. Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put, bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta, s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube, Čekale su Ane, Zoje, Žanet. Čekale su da se vrate vojnici. Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima. Nisu se vratili. Preko njihovih strijeljanih očiju prešli su tenkovi. Preko njihovih strijeljanih očiju. Preko njihovih nedopjevanih marseljeza. Preko njihovih izrešetanih iluzija. Sad bi bili očevi. Sad ih više nema. Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi. Mala velika moja, večeras ćemo za njih voljeti...
83
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
ĆAMIL SIJARIĆ
Ćamil Sijarić, rođen je 18. 12. 1913. u selu Šipovice kod Bijelog Polja. Osnovnu školu završio je u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom je od 1927. do 1935. pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skopju, iz koje je isključen zbog političkog aktivizma. Nastavio je školovanje u Vranju, gdje je 1936. maturirao u gimnaziji. Od 1936. godine studirao je pravo na Univerzitetu u Beogradu i diplomirao 1940. godine. Za vrijeme rata radio je kao sudski činovnik sa službom u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradiški i Banjoj Luci, te surađivao s narodnooslobodilačkim pokretom. Pred kraj rata odlazi na slobodni teritorij i postaje dopisnik TANJUG-a. Godine 1945. postavljen je za sekretara Suda narodne časti u Banjoj Luci, potom je radio kao novinar u listu „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjoj Luci. U Sarajevo dolazi 1947. godine i prvo radi u redakciji „Zadrugara“, nakon toga 1951. prelazi u literarnu sekciju Radio Sarajeva i tu ostaje sve do odlaska mirovinu, 1983. godine. Pojedina djela Ćamila Sijarića prevedena su na ruski, bugarski, engleski, turski, albanski, poljski, francuski, njemački, estonski i mađarski jezik, a prošle godine, posthumno, i na arapski. Bio je član Akademije nauka i umjetnosti BiH i Akademije nauka i umjetnosti Crne Gore. Umro je 6. 12. 1989. godine. Iako je Sijarić poznat kao prozni pisac, njegova lirika donosi blagi humor i pjesnikovu rafiniranu ironiju
prema naslijeđenom, okoštalom mentalitetu, koji ničem novom ne priznaje da je dobro, jer jedina vrijednost je ona koja već postoji u tom kraju, što je gotovo tragikomično. On u pjesmama iznosi svoje spoznaje krako, esencijalno, reduciranim izrazom, bez puke dekorativnosti stiha. Njegova je lirika prožeta snažnim emocijama, posebno boli, koju oslikava snažno i jednostavno, jer bol ne trpi blagoglagoljivost. Podjednako lirski raskošno i snažno pjeva o prolaznosti, strasti, ljubavi i smrti. Jednako tako nam je u lirici prenio svoju ljubav prema prirodi, pri čemu nije pao u zamku pukog opisivanja. Zato naizgled miran ton njegove lirske slike je samo mirna i blaga površina slike koju prikazuje, ali ispod te površine ključaju osjećaji vrelinom i silinom probuđene lave. Iz jedne njegove posthumno objavljene pjesme saznali smo da je Ćamil Sijarić na umoru želio nad sobom vidjeti čađavi
zavičajni tavan i čuti let lastavica. Baš onako kako su umirali njegovi planinci, čije je sudbine opisao u svojem proznom ostvarenju. Nažalost, završio je okrutno urbano, na promrzlom kolniku jedne sarajevske ulice.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
84
Una Oni koji ne umiju da vole, neka na Unu dođu – i zavoljeće Oni koji ne umiju da pjevaju, neka na Unu dođu – i propjevaće Oni koji ne zbore – prozboriće kraj Une Oni koji ne čuju – pročuće kraj Une Oni koji ne vide – progledaće kraj Une!
Zaboravio sam ljubavne riječi Zaboravio sam ljubavne riječi Koje sam ti onda šaptao. Ali pamtim kako bi list Odozgo s grane Na tebe, Na mene, Pao. Neću otići na ono mjesto. Mogao bi list sa grane da pane Kao i prije – A tebe tu nije, Ni mene.
Nađoh starca gdje leži kraj kamena Nađoh starca gdje leži kraj kamena. Upitah ga zašto tu leži, zašto je sam. Odgovori mi: Zar ne vidim da je u društvu, Da je pokraj njega kam. Kad umrem, veli, kad legnem Da vječnim snom spavam, Pobošće mi kamen nad glavom, Pa se na njega navikavam. *** Gle rane na toj brezi! Zasjekao sam joj koru Kad sam bio mali. Gle, prošlo je od tada Pedeset ljeta, A rana još zarasla nije. Može biti stoga
što je od djeteta.
Davno je umro nas bubnjadžija Noću – Kad tišina groblje pokrije, Kad vjetrovi ne huje, Može da se čuje Kako bubnjadžija mrtvima U bubanj bije. Tad kao da niko ni umro nije. Tad razdaljina između njih pod Zemljom i nas gore Veća nije Od dvije Palice bubnjadžije.
Pade iz neba ovan Pade iz neba ovan. Kao nekad davno kod svetaca... Brze po zemlji potekoše vode. Trava poraste. Slijepi progledaše. Otpadoše kraste. A nije pao iz neba ovan – Kao što je nekad kod svetaca bilo. Do može biti, može biti Od ptice Krilo. Ima na nebu jedna zastava. Nad svima nama stoji. Ne zna se ko je u ruci drži, ali Bog nije. Kad prođe toliko i toliko ljeta, I puno, puno kasnije, Zastava će ispasti nekome iz ruke I tad će da bude kraj svijeta. Ali zastava dosad Ne pada, Do sjena Njena Na nas ljude. ***
85
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Uvijek jednako: muž naprijed, žena za njim.
***
Pred našu kuću dohodi noću Nekakav nevidljivi čovjek. Iznesemo mu pred prag hljeba I vode. A ne vidimo ga ni kad dođe, Ni kad ode. Pas na njega ne laje: Naš pas jedini zna da taj Hljeb i vodu Dajemo nekome Svome... ***
Gore preko neba isto tako idu Njihove sjenke: on naprijed, Ona za njim. Idu i preko neba putovima Ravnim, krivim, tankim – I sve tanjim... Jedne noći će, može biti uz uštap – Pasti sa neba zvijezda... I niko u Godočelju neće znati Da je to Iz njihovih ruku Ispao štap.
Pričao je on mudre priče O ljudima. A o njemu pričali da zna Sve što na svijetu nema – Ili što ima. Vraćali su se od njega, Povijeni od mudrosti, Kao da su pod tovarima. Žalili su se zatim svojim ženama: Teško nama - što smo ljudi!
*** Dođe naš ratnik iz rata u Grčkoj I donese grčku tepsiju i po tijelu Rane. Žene mu rekoše da mu tepsija Iz Grčke ne valja, jer je plitka. Mi mu rekosmo da mu ni rane Iz Grčke ne valjaju, jer su plitke. Rekosmo mu: Mi bismo ti kod kuće zadali dublje Rane. *** Taj muž i ta njegova žena su iz Godočelja U prošnju idu zajedno, Muž naprijed, žena Za njim. Idu putovima svakojakim: Ravnim, krivim, tankim – I sve tanjim... ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
86
DUŠKO TRIFUNOVIĆ Duško Trifunović, jugoslavenski pjesnik, književnik, tekstopisac i televizijski autor, rođen je 13. 9. 1933. u Sijekovcu kod Bos. Broda. Prvu pjesmu napisao je po povratku iz vojske s 22 godine. U Sarajevo je došao s 24 godine kao bravar i već sljedeće, 1958. godine objavio je svoju prvu knjigu poezije. Za života je napisao 20 zbirki pjesama, četiri romana, nekoliko drama i sedam slikovnica. Radio je i za dječji program TV Sarajeva, te je autor emisije „Šta djeca znaju o zavičaju“. Njegov rad u filmografiji obilježila je suradnja na stvaranju dva filma „Ram za sliku moje drage“ 1968. i „Život je masovna pojava“ 1970. godine. Smatra se da je od njega potekla ideja sarajevske škole rock'n'rolla, jer je bio prvi pjesnik koji je pisao tekstove za izvođače, i to za grupe Formula 4, Bijelo dugme, Teška industrija i Indeksi, te za samostalne izvođače kao što su Seid Memić Vajta, Zdravko Čolić, Jadranka Stojaković, Arsen Dedić, Neda Ukraden i Željko Joksimović. Uglazbljeno je oko 300 njegovih pjesama, iako je sam rekao da je napisao svega tri pjesme za pjevanje. Početkom rata u Bosni i Hercegovini odlazi u Novi Sad, gdje je jedno vrijeme duboko proživljavao tragediju izbjegličkog života spavajući u vlaku. Također jedno vrijeme radi za TV Novi Sad. Umro je 28. 1. 2002. u Novom Sadu zaboravljen od sviju onih koji su činili njegov najplodonosniji kulturni milje. Po vlastitoj želji, pokopan je u Sremskim Karlovcima. Duško Trifunović je predstavnik tzv. estradne, govorne poezije. Međutim, njegov rad neminovno se svrstava u val nove urbane poezije sarajevskog kruga, u kojem je najduže stvarao. Trifunovićeve pjesme
su raznovrsne i uglavnom se kreću od ljubavne do socijalne i refleksivne lirike, kao i pjesama za djecu. Ova poezija je bogata motivima i emocijama, a pisana je neposrednim dopadljivim izrazom. Njegova izdašna nadarenost čini ga jednako uspješnim i kada piše za djecu ili odrasle, za pastire ili akademike. Nije se libio pisati ni pjesme po narudžbi, te je žalio doktorske i doktrinarne pjesnike zalažući se jedino za to da „ne umre naše/njegovo slovo ljubve, da ne iznevjeri moć poezije i mjesto pjesnika“. Smatrao je da je poezija jedina nacionalna umjetnost, jer jedino što narod ima i što ga čini svojim je jezik. Sve drugo se može donijeti, pa i u obliku humanitarne pomoći.
87
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Tempo secondo Kroz istoriju na istoj žici igraju konji i konjanici opasno sraslo klupko ideja: Niko i Ništa – i Epopeja! Kud sada idu Vertikale tuda je sevnuo Salto Mortale ispraćen sumnjom i rizikom dočekan cvećem i muzikom A taj što mami u pokret mase sav rizik slave uzima na se dok ceo svet – TUTO IL MONDO čeka na svoje TEMPO SECONDO. Da li se sećaš – za nekim plotom Ljubav se bavi Praživotom dok mi dečaci kao ubice sanjamo svoje devojčice jer još ne znaju naše oči dokle je ljubav odakle zločin taj dar nebesa za mračnim plotom koji nas veže sa životom A nismo znali u toj plimi da ćemo Jednom tako i mi kad pokorimo TUTTO IL MONDO živeti kao TEMPO SECONDO. Ljubavi oko večernjih škola do sjajnih svetskih metropola od čobanica do kontesa – sve spadaju u rang čudesa Te sestre naše sujete muške te umiljate bjelouške na teškom putu u saznanje da je sav život umiranje a na tom putu u to Ništa one su sjajna stepeništa kojim se penje TUTTO IL MONDO u svoje sjajno TEMPO SECONDO. Sve o životu kad se sazna ostane samo zločin i kazna i samoobmana – ima pravde i samoodbrana – nisam odavde! Jer moja duša jasno poima da je najteže među svojima a duše samo toliko ima koliko deliš s dušmanima a ona raste svakim lomom i uzvikuje – Ekce homo! O beli svete TUTTO IL MONDO dolazi tvoje TEMPO SECONDO.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Pristao sam, biću sve što hoće Pristao sam biću sve što hoće, Evo prodajem dušu vragu svome. I ostaću samo crna tačka Poslije ove igre kad me slome, Kad me mirno slome. Pristao sam biću sve što hoće. Mislio sam da se zvijeri boje Ove vatre koja trag mi prati. I to sam mislio. A sad nosim kako mi ga skroje, Po meni se ništa neće zvati. Po meni se ništa neće zvati. Zablude sam, evo, prestao da brojim Nemam kome da se vratim kući. - Nemam kome… Dokle pjevam dotle i postojim, Prijatelji bivši, prijatelji budući, Prijatelji bivši… Pamtite me po pjesmama mojim.
Glavni junak jedne knjige Glavni junak jedne knjige došao mi da se žali divno bješe glavnim biti dok me nisu pročitali. Svijetu je svega dosta ničeg željan nije osim - glavnih junaka. Saznali su moje mane moje tajne moje tuge pokidali neke strane i pošli da traže druge zatim pošli da traže druge. Svijetu je svega dosta on čeka svoga gosta a duša se trudi svaka da ima svog junaka.
88
Šta bi dao da si na mom mjestu Šta bi dao da si na mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive? Šta bi dao? Šta bi dao za veliku gestu, mjesto svoga da tvoj život žive? Šta bi dao? Ti, budi sretan sad što si preko puta ti što nas strašni let nad provalijom dijeli, jer ovo je samo mojih pet minuta a pred tobom stoji život cijeli. Šta bi dao da možeš ovako, dići ruke, a puk da te slijedi? Šta bi dao? Da l` bi i ti u svom srcu plak`o kao što se moje srce ledi? Da l’ bi i ti?
Ima neka tajna veza Ima neka tajna veza za sve ljude zakon krut njome čovjek sebe veže kada bira neki put. Sidro koje lađu čuva da ne bude buri plijen tone skupa sa tom lađom jer je ono dio nje. Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas, ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas.
Čarobnjaci Najgore je kad ti dođe da se pitaš uzaludno: gdje su sada oni divni čarobnjaci, što su znali da izvedu ono čudo? Jedan cvijet, da cijeli svijet u sjenku baci. Ne znači da nije prošlo, ako traje, ostali su zagonetni neki znaci, ne mogu za svaku slutnju znati šta je
Jedan cvijet, da cijeli svijet u sjenku baci. Najgore je, al’ je dobro što još pamtim da su nekad postojali ti dječaci i otišli svojim putem, al’ još plamti Jedan cvijet, da cijeli svijet u sjenku baci.
Griješio sam mnogo Griješio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđe jer, samo će grijesi, kada budem pao biti samo moji - sve je drugo tuđe. Griješio sam mnogo, učio da stradam letio sam iznad vaše mjere stroge griješio sam, jesam, i još ću, bar se nadam svojim divnim greškom da usrećim mnoge. Griješio sam, priznajem, nisam bio cvijeće griješio i za vas, koji niste smjeli, pa sad dio moga grijeha niko neće a ne bih ga dao - ni kad biste htjeli.
Probudi se Probudi se, nešto se dešava, nemoj reći da to nisi znao, i tvoja se sudbina rješava, moglo bi ti jednom biti žao. Probudi se, nešto se dešava, kajaće se ko ovo prespava... Probudi se, nešto se dešava, ne mogu ti jasno reći šta je, ni laž nije, ni istina prava, al' osjetim dugo će da traje. Probudi se, nešto se dešava, kajaće se ko ovo prespava... Probudi se, nešto se dešava, u prostoru izvan naše volje od ljubavi neko nas spašava i govori da je tako bolje. Probudi se, nešto se dešava, kajaće se ko ovo prespava. 89
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
IZABRANA POEZIJA
NEDŽAD MAKSUMIĆ IZ ZBIRKE JERUZEMLJANIN Vrtlar Ne želim ništa zaboraviti ne praštati i ne svetiti se, ne zlopamtiti i ne čeznuti, ne očajavati i ne hrabriti se, ne obmanjivati i ne priznavati, samo sačuvati sve kao što u djetinjstvu ostavljah u bezbroj kutijica svakojake drangulije, otpatke, dijelove igračaka, plastično oružje, klikere, školjke i svjetlucavo kamenje, presovano lišće i cvijeće, grančice i šišarke, razlomljenu bižuteriju, gumene trake, ostatke žice, zavrtnje i eksere, beskorisne patente, tajanstvene besmislene smjese, nevješto šifrovane poruke, bočice za lijekove, stare novčiće, značke, poštanske marke, sveske i olovke, šarene papiriće, djetinje crteže, slike iz novina, jeftine suvenire, nepotrebne uspomene i komadiće raznobojnog stakla, koje kao i danas da slažem i preslažem, svjestan i zanesen, pa teško dokučivom smislu i zakonu, za kojeg vjerujem da je jedini opravdan i moguć, taman ga niko, osim mene, ne vidio takvog. A možda sve to čuva mene, posađenog među policama prepunim slutnji i kolebanja, nevjerica i prokletstava, svetih odricanja i prostih ciljeva, lakih puteva i teških prečica, dobre volje i plitke mašte, uzvišenih djela i prljavih ruku, iznevjerenih nada, loših vijesti, čvrstih odluka, neuslišenih molitvi, presušenih istina i pristajanja na sve, gdje nemoćan, šutke posmatram zatravljen vrt, povjeren mi na čuvanje, u kojem korov zaslužuje imena cvijeća. 22.juni 1988. g.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
90
Pogled preko mora
Longiano (za vrijeme rada na predstavi “Vlada velika tišina”)
- Želim da pođemo tamo Ali Tamo nema ničega našeg Niko ne živi tamo - Ima snova, ima naših snova... - Ali Oni ne razumiju naš jezik - Razumiju snove...‚ - Ako odemo Bićemo samiji nego ovdje - Sami u snovima... - Ako dođemo tamo Hoćemo li prepoznati snove? - Sanjaćemo... - Ako odemo tamo Šta će ostati od nas? - Snovi...
Nepotpunost “... Sve što znamo i gledamo Da li san u snu je samo?” Edgar Alan Po “San u snu” Uvijek se prerano probudim Taman kada bih san da dosanjam Ulazim u svoju sobu Kroz zidove Lagano Kao što se ulazi u svoje Tek onda se upitam Ko je u snu mome Zaboravio nacrtati Vrata Gledam kroz prozore Svoga sna I vidim sebe Napolju Kako bježim od sna Zatičem svoj krevet Koji mi kaže Da nije moja postelja Liježem na taj krevet I umjesto da usnem Ja se iz sna budim Gledam svoju sobu
Maj 1994.
Biti sam Biti sam... I brod I ostvro I brodolomnik U pustinji U pijesku Od pijeska Na vjetru graditi dom Biti toliko sam Da niko to ne zna I utisnuti svoje poljupce U hladno kamenje nepoznatih zidina Da ne bi spržili usne
20. oktobar 1993. Split
April 1987.
91
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Fatima Sibila H. Gorenčevski Pucanje tišine Čekaju glas Iz gluvoće opuštenih čula Da im kaže Kuda tone obeleženo kretanje iz postojeće ravni Usporeno napipavaju reči Dodirujući naglašenu harmoniju nereda Čekaju stolice Obeležene tragovima minulih sedača Oči Ućutkane igrom malih prekidača Čekaju svetlost Čekaju knjige Utrnule od nedostatke upotrebe Čitače boljeg pamćenja Raznosači tegova Uspostavljanje ravnoteže Na obroncima svesti Čekaju oružari Ispod doksata umorne istorije Novi mamac zavodljivih pokreta Prazne ruke Sa nerazjašnjenim ugriscima daljine Toplije svetove u naručju Treba ubrzati čekanje Evo ponoćni trubaduri Najavljuju pucanje tišine
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Ister u nigdinu Izbace te iz kuće Ko iz orahove ljuske Izlomljene po svim spojinicama Osedlan strahom Okrvavljenom pretnjom Napolju ti tuđina život zapljusne Ti je ko jedinu obgrliš Sa urođenim setom Natrag povratka nema Ni u kuću Ni u orah Ne znaš koja vrata da otvoriš A da te ne odbace Iz kojih će da vrisne Ti nisi taj Ti si onaj Zatvori se u početak A početka nigde Samo mu senka negde Kraj promašenog puta Zaboravljena kisne Kotrljaš se u novi pometak Ne znaš gde da se nađeš Da beg nije Da u miru život do sopstvenog dna Naiskap ispiješ
92
SLEPI PUTNIK Čitajući knjigu „Večera na Savskoj lađi“ Dragomira Andrića Nedostaju mi merači Postiđenih vrednosti Iz obrasca dvadesetog veka Zaraslog u otrovno korenje kulihakende Više svetlosti Sa zapaljenih fenjera U brazgotini povređenog života Smirenja Za malo sitosti Između gladnih pevanja I daška nade Za preostalo zrnevlje radosti U mojim grudima Ali vremena više imam Da sa nebom razgovaram O „Večeri na Savskoj lađi“ Dok slepi putnik pod palubom Njene ostatke čeka
DUŠA MOJE SAMOĆE Čitajući pesmu „Nagnut u večeri“ Pabla Nerude „Tamo se izvija i gori na uzvišenom ognjištu moja samoća“ Sa iscepanim godinama Što joj prekriše lice Večito okrenuto stazi Kojoj ne vidiš kraja Samo dim sa ognjišta nadom dogoreva Kroz dušu Kao konačno čistilište Siguran prolazi U nepregledne visine nebeskog blesnuća Uspomenu ognjišta i čovečnijih otaca Duša moje samoće Kao relikviju Pod grlom sudnjega dana čuva Da se ne ugasne
93
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
PROZA
Muzika za kralja - Jovan Jona Pavlović Objavi se reč kralju Miki, koji beše pesnik, i reč beše istinita i o velikim stvarima; i razabra reč i razume utvaru. I podiže se Mika, veliki kralj, koji brani narod svoj u žalosno vreme kakvog nije bilo otkako je naroda do tada. U to vreme je Mika bio u žalosti tri nedelje dana. Jela ugodna ne jede, ni meso ni vino ne ulazi u njegova usta, niti se maže uljem dok se ne navrši tri nedelje dana. Potom sabra Mika sluge svoje te mu odraše kožu živu s leđa, i opraše je u čistoj vodi, i potopiše je u rastvoreni kreč. Potom obe strane čiste od ostataka dlake i mesa, i potom kožu rastežu na drveni ram i stružu zakrivljenim nožem, da postane glatka. Potom okupi Mika najbolje majstore, te načiniše futrolu od slonove kosti, te ukoričiše knjigu od pergamenta. A Mika zatvori svoje reči i zapečati ovu knjigu do poslednjeg vremena. Blago onome koji pretrpi i dočeka, vazda i doveka. Mnogi čuše i ne razumeše i pitaše kakav će biti kraj tome. A Mika reče narodu: "Svoju snagu prepoznaćete po tome koliko ste u stanju da prebrodite trenutak, jer trenutak je teži i strašniji i duži od vremena i večnosti." 1 1
_______________________ Modifikovan navod iz pesme "Samoća". Pisac: Miroslav “Mika” Antić (1932–1986). Knjiga: “Tako zamišljam nebo”, Laguna, 2013. [http://mozgoderina.tumblr.com/post/163590034243/samoca-mika-antic]
Forma nedeljnog popodneva
Renoar i Mone prikazivaše prirodu kao društveni doživljaj. Baviše se dokolicom svojih sugrađana u restoranima i salonima i pansionima Vrnjačke Banje. Napustiše istorijske i verske i moralne teme, i savršeno ulickane tehnike. Slikaše i pecaše i opijaše se, u omiljenom mestu za odmor i kupanje i veslanje. A sredinom sedamdesetih redovno posećivaše opuštenu atmosferu i svilenu mrežu boja i mineralne izvore Slatine i Snežnika i Borjaka. A na Kraljici na obali Ibra slaviše meka buržoaska zadovoljstva. Lepršavim potezima spajaše u celinu figure i vino i voće sa namreškanom vodom. I uhvatiše neuhvatljive efekte. Stvoriše jasnu impresiju svetlucavog utiska života koji vrvi. Ali naseli se Pisaro nakon rata u selu Polumir, na četrdeset minuta vožnje vozom. I priđe Pisaro do splava da sinu piše pismo. I priča kako je slika postala progresivna i teorijska i svedena. Osetiše Renoar i Mone krizu i zaboraviše kako se slika ili crta. Lake poteze četkicom zameniše brižljivo iscrtanim formama čistih obrisa. Odoše iz onog mesta i ostaviše jutarnje kupanje nedovršeno.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
94
ЧОВЕК О ЧОВЕКУ И ЈОШ ПОНЕШТО ИЛИ РАЗНЕ МИСЛИ И КУЧИНЕ Цакић Света I У животу свих нас прошлост је важна компонента будућности. Човек траје од када му сећања сежу и докле се тих сећања сећа. Под притиском самих времена и у свом сопственом вртлогу живота деси се да човек изгуби своје сећање у неким и некаквим дубинама заборава, или пак својом обичном свакодневницом прашина заборава падне и прекрије сећања. Зато је ту писана реч, да стоји и одстоји, за нас који постојимо и оне који ће тек постојати. Само писана реч може и опстаје у свим временима ма каква да су и у свим просторима. Само са ње можеш скинути прашину и прочитати је онакву каква је настала као сећање на неко време и времена нека. Не дозволимо да згашњавањем наших живота са нама и сећања згасну. Пресликајмо их на том малом магичном белом папиру да вечито живе свој живот. II Не постоји гумица којом може прошлост да се избрише, она остаје дубоко заринута у нама да би нам као такву будућност кројила. Сваки тренутек наших живота није случајан, а још мање је некаквом судбином одређен. Сваки трен живота је испреплетен као основа и потка у тканини, разноразним животним преплетајима, испреплетен прошлошћу и будућношћу, са малим корекцијама садашњице. Живот је у ствари спој познатог а непрепознатљивог, непознатог а препознатљивог, знаног и незнаног тренутка у бесконачности времена уоквиреног у раму слике што се животом зове. Само да се разумемо, прошлост не треба живети или не дај Боже још мање са прошлошћу у прошлости живети. Треба живети садашњост, овај трен, ову секунду, али испреплетану међусобно као најлепши ћилим што га људска рука зна да изатка. Онај ко има прошлост, онај ко ју је сачувао, имаће бољи алат да у садашњости себи скроји бољу и лепшу будућност. III Да ли је изговорена истина, истина или лаж, или да ли је лаж лаж или скривена истина. Све оно што човек изговори, било истина или лаж, од свега тога други ће мало шта поверовати. Зашто? Да није љубоморан, скептик, или завидан. Зашто човек оно што други изговори доста тога не верује. Није ли то због тога што у свакој истини чучи лаж, у свакој лажи истина. Човек свесно и несвесно лаже у својој невољи, несрећи. Да ли то чивек у потајности има потребу да буде жаљен од других, да би га што више жалили. Исто тако лаже и у својој срећи, највероватније да би је увеличао, да би му остали завидели. Зашто и чему то...? Можда да би се правио важан. Лаж битно мења стварност као и истина, није ли можда да се човек плаши промене стварнисти. Истина и лаж су различити, али некако јединствени у тој својој магији. Време потрошено на одвајању истине од лажи или лажи од истине, чини ту лаж или саму истину што важнијом. Све што је тања истина каж је све већа и обрнуто, што је каж тања то је истина већа. У сваком случају истина губи своју битку због своје спорости, јер “док лаж обиђе цео свет, истина тек обува ципеле”. Зато човек треба добро пазити шта сам изговара и шта изговирени од другог прихватити и поверовати као истину. Између истине и лажи је танана, неприметна нит раздвајања и препознавања. IV Када човек у себи нагомила велику количину мисли, мора их се веома опрезно ослободити. Ако их задржи у себи, оне ће га убити. Ако их неопрезно и немилице испразни из себе, исто ће га убити. Како год, мисао, уствари, убија човека. Али ипак човек и не живи од мисли, већ од жеља до којих долази веровали или не, не размипљајући. Зато опрезно са мислима. V
Несхватљиво је то створење човек. Има их који туђе ствари називају својим, друге сасвим непознате људе, својима, туђе жене својима иако имају своје мужеве. Све што види њихово око називају својим, уопште се не трудећи да учине било какво добро дело, већ се само труде да што више ствари називају својима. Те и такве људе треба што даље држати од себе, такви су оби бољи према вама и више вас цене и поштују. Тада и не помишљају да вас зову својима, али ако их пустите ближе, тиме су све гори, док ће вас на крају својатати као некакву своју ствар. VI Човек целог свог живота има чежњу и жудњу за променама. Та чежња за мењањем свега и свачега кад обузме људску душу, тера га на тражењу нечег новог. Онда то ново тражи и тражи, до саме бесвести. Кад најзад и нађе нешто, смореног али срећниг лица, загледа се и боље исмотри то нешто. Тада схвати да то и није нешто, па чак можда није ни приближно ономе што је толико тражио. Онда изнова крене да тражи, да мења ствари у себи и око себе, док на крају и не нашавши то нешто, дубоко издахнувши одлази да тамо у друге светове лута и тражи то нешто. 95
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
JUTRO
BRANKO. M. JOVANOVIĆ
Svestan sam bio da je keva loše. Tačnije, da je moja mama jako istrošena. Treća zloćudna bolest na drugim mestima u tom sićušnom telu je za proteklih dvadesetak godina slomila ženu koja se nikad nije predavala. Od pogroma familije davnih četrdesetih godina prošlog veka, do siromaštva i gladovanja, želje da se baci u Savu, kada su joj usamljenoj petnaestogodišnjakinji, srećom, neke devojke rekle da se upiše u saobraćajnu školu, da tamo ima stan i hranu, ona se našla u poslu službenika železnice. Udaja. Ćerka i sin. Što kažu, ušla je u sedamdeset sedmu godinu života. Preko dvadeset godina udovica. Šalio sam se, ponekad, da bi mogla da nađe nekog, ali sam to radio sa prilične udaljenosti od nje. Uživala je u unučićima, imala ljubimca, ali pod pretnjom streljanjem to ne bi priznala i izjavila bi da ih sve isto voli, što je i bilo tačno. Nežno sam voleo mamu. Nije baš znala da me mazi. Nikad me nije udarila, ni vikala. Znala je da me voli, vaspitava, kritikuje i dugo vremena da bude ponosna na mene. Poslednjih godina svog života, a za vreme moje sumanute želje da radim i zarađujem, znala je da pita kad se čujemo telefonom – „Imaš li ti majku?“ Smatrao sam da je dovoljno zovem i posećujem i lagao se da ne primećujem da je nešto drugo u pitanju. Kada su mi jedno jutro iz bolnice javili da je preminula, a veče pre toga smo bili kod nje u poseti i šalili se, nešto se od mene otkinulo. Jedan dobar deo. U trenucima zanosa poslovnog čoveka, zanemarujući porodicu, dešavale su se bračne svađe, koje sam rešavao spavanjem u kancelariji. Pri jednom takvom izletu, otišao sam uveče da posetim mamu i ostao kod nje da prespavam jer je bila jako loše. U neverovatno urednom stanu, u posebnoj sobici odspavao sam kao beba. Blaženstvo me neko obuzelo. Vratio sam film i osećao se zaštićeno i toplo. Za doručkom je postajalo hladnije jer sam primetio da mama ćuti i ne žali se ni na šta, a bila je užasno kad sam došao. Pitao sam je kako je, a ona reče - “A gde ćeš ti večeras da spavaš?“ Takvu jezu u životu nisam osetio. Onu čvrstinu, na koju sam bio ponosan, stavila je na sto. Zalogaj me zamalo nije udavio. Rekao sam – „Sad ću još malo krenuti. Treba da uradim ...“ i slične gluposti. Jedva sam čekao da uspem da pojedem i nestanem. „Tvoje je da čuvaš porodicu , a ne da mlataraš okolo.“- odzvanjalo mi je u glavi, a da ništa od toga nije izgovorila.
Izljubio sam je kad sam izlazio i došao k sebi. Kažu da se ujutru sve bolje vidi. Nazvao sam ženu. Obožavam jutro.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
96
OGLEDALA MARIJANA JOVANOVIĆ Sedim na pramcu čamca i uživam u jednom od najlepših prirodnih ogledala u Srbiji. U ogledalu uramljenom krivudavim meandrima Uvca ogleda se nebo, oblaci, litice, šume, ptice, beloglavi supovi. Sve slike su duplirane, obojene nijansama zelene, plave, sive i bele boje. Osećam se svečano obavijena lepotom prirode. Lepota bez granica. Žao mi je što nisam slikar pa da ovekovečim bar donekle ovu lepotu i prenesem osećaj spokojstva koje zeleno plave nijanse Uvca, kao infuziju
pronose kroz mene. Istovremeno sam i tužna, što deo tog ogledala ne mogu da uramim i nosim kao medaljon oko vrata, da me štiti odbijajući zlobne poglede. Za ogledala postoji verovanje da imaju tajne moći, da simbolizuju mudrost, stvaralačku energiju, božansku inteligenciju, sadržaj srca i čistoću. Treperim od radosti što mi priroda nenadano uručuje nesvakidašnji poklon, božanstveno ogledalo u kome ne vidim ni sebe, niti ičiji pogled osim nebeskog. U blizini se nalazi manastir Mileševa i freska Belog Anđela, pa verujem da se u ovom ogledalu nalazi samo mistični pogled Belog Anđela koji je sinonim za spasenje i nadu, koja mi je u ovom momentu više nego potrebna. Slušam o beloglavim supovima i pratim ih pogledom dok preleću sa jedne na drugu liticu skoro ne pomerajući krila. Deluju dostojanstveno, impresivno i kao da znaju da se upravo raspreda priča o njima. Posebno mi je zanimljiv podatak da spadaju u jedne od najdruštvenijih ptica, da se gnezde u kolonijama, da hranu dele među sobom, da ženka nosi samo jedno jaje godišnje, da se na gnezdu smenjuju mužjak i ženka, a da mladunčad dugo ostaju sa roditeljima. Saznanje da su parovi verni jedno drugom doživotno, čak i nakon smrti onog drugog me je posebno dirnulo. Znači i među beloglavim supovima ima sudbinske ljubavi. Povremeno se okrećem prema suprotnom kraju čamca i bacam pogled na mog beloglavog supa, koji uživa ništa manje nego ja.
97
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
LUTKA
SANJA TRNINIĆ
Bila je drugi razred osnovne škole kada je sa učiteljicom otišla na Palić. Nevena je znala da će se njeni roditelji preseliti dok je ona na Paliću i da, kad se vrati, ide u novu kuću. Bila je još mala i nije shvatala tačno šta to znači. Tog dana, kada se vratila sa Palića, ispred škole čekali su je roditelji. Srećni što su ponovo zajedno, krenuli su ka svom domu. Nevena je ušla u novu kuću, razgledajući sve okolo. Bilo je lepo. Tek tada je osetila tugu za starim domom. Slušajući roditelje kako pričaju, saznala je da će njihova stara kuća biti srušena i da će tamo zasaditi puno drveća. To je bila gradska odluka, da otkupe kuće od meštana i naprave „zeleni pojas „jer je to bila industrijska zona. Taj „zeleni pojas „ trebao je da ublaži zagađenje koje su fabrike stvarale. Par dana, nakon što je stigla kući, igrala se u svojoj novoj sobi. Uporno je nešto tražila, već nekoliko dana. Mama primetivši to upita je šta traži. „Tražim moju lutku Ninu.„ reče Nevena. Mama joj se pridružila u potrazi ali lutke nije bilo. „Odvešće te tata u staru kuću da potražite. Možda nam je ispala dok smo se selili. „Na te mamine reči Nevena se smiri, ali čim je tata došao s posla ona mu reče za lutku. Odmah nakon ručka krenuli su ka stroj kući. Kada su došli ispred, kuća je već bila srušena. Nevena je bila jako tužna. Vratili su se kući a tata je obećao da će joj kupiti novu lutku. I tako je i uradio. Ali to nije bila Nina. Prošle su godine, Nevena je završila fakultet i tražila je posao. Nije mogla odmah da dobije posao profesora engleskog pa je privremeno počela da radi u agenciji za nekretnine. Posao joj se svideo. Još kad su išli da traže novu kuću, bilo joj je zanimljivo da ulazi u razne kuće i gleda raspored prostorija. Sada je imala priliku da uživa u tome. Jedna baka je prodavala kuću a kupovala stan. Neveni je dodeljen taj posao da ga završi. Ujutru, posle kafe popijene u agenciji, krenula je kod bake. Na prvo zvono baka otvori vrata, jer je već odavno očekivala agenta iz agencije. Nevena uđe, predstavi se baki i reče da će da pregleda kuću i da je fotografiše. Baka se složi sa tim i reče da će za to vreme skuvati kafu. Nevena je išla od jedne do druge prostorije i fotografisala i beležila podatke koji su joj trebali, kako bi mogla da ih saopšti nekom mogućem kupcu. Na kraju uđe u spavaću sobu. U sobi je s jedne strane bio kauč, do njega sto a na drugoj strani veliki regal. Regal je bio pun lutaka. To joj privuče pažnju i stade posmatrati lutke. Pogled joj zastade na jednoj staroj lutki u plavoj haljinici sa dugom plavom kosom. Taman pruži ruku da je uzme kad ču baku iza sebe. „Sviđa Vam se ta lutka? Stara je ali je jako lepa. Moj sin je građevinac i u jednoj kući koju su rušili, našao je tu lutku. Bilo je to jako davno. Znao je da ja volim lutke i doneo mi je. „ Neveni zasuziše oči jer je bakina priča samo potvrdila njene sumnje. To je bila njena Nina. „Vidim da Vam se mnogo sviđa. Uzmite je. „ Nevena je zahvalno pogleda a suze joj se skotrljaše niz lice. Uze lutku, čvrsto je zagrli i sede sa bakom da pije kafu i ispriča joj svoju priču o Nini.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
98
TERASA SINIŠA MILJEVIĆ Upoznaj moje prijatelje, reče Boris uljudno nakon pozdrava sa dotjeranom zrelom plavušom što mu je prišla izdvojivši se na kratko od društva svoje dvije prijateljice sa kojima je ranije te večeri prisustvovala nekom poznatom glazbenom nastupu na ljetnoj pozornici. U potpunosti bez truda i uprkos godinama, isticala se posve prirodno životnom vedrinom i vidjet ćemo kasnije, bogatstvom duha. Sve tri dame, iako nenapadne, odmah po dolasku primjetila je terasa prošarana gotovo svim dobnim skupinama. Mlado i tek stasalo djevojačko društvo na čijim se licima moglo razaznati divljenje, odmjeravalo je baš njezino držanje i laganu lepršavu haljinicu sa otvorenim leđima koja najbolje pristaje na dobru liniju i potpetice. Pojava ove tri dame na terasi prouzrokovala je tihu nelagodu te jedva primjetno komešanje ženskog dijela jednog većeg i starijeg miješanog društva što je zauzelo centralni dio preko tri stola. Ispod metalnog fenjera sa svijećom, sjedio je sam za svojim stolom na samom ulazu u nutarnji dio bara jedan stari vuk samotnjak. Jedva pomičan i smiren izgledao je kao prekaljeni birtijaš koji se po svoj prilici svojedobno iznalazio u svim mogućim situacijama pa niti ga je išta moglo impresionirati, niti je priželjkivao bilo kakvu vrstu događaja koji bi ga pomaknuo iz sivila njegove comfort zone i natjerao na to da nekome mora ustupit ili odbit mjesto za svojim stolom što je po mnogočemu zauzimao najbolju poziciju na terasi. Sjedio je uza sam zid, ne hineći rezigniranost spram uobičajenog razvoja večernjih situacija, a interes za ljude što su cirkulirali gradskom šetnicom uz samu terasu kod njega je potpuno izostajao. Na trenutke se pričinjalo da ne diše, sve dok se netko od gostiju nehotice nebi suviše približio njegovom stolu na što bi ovaj po automatizmu namrštio izraz lica i sjevnuo jedan mrki pogled nebi li tako odmah odvratio uljeza. Čiča je bio nedvojbeno najstariji gost te večeri sa svojih sedam životnih desetljeća, a kasnije doznajemo da je u pitanju najvjerniji i veoma cijenjeni gost koji ne propušta vikend izlaske sa jedinom iznimkom da u zimskim mjesecima sjedi za identično pozicioniranim stolom ali u nutarnjem prostoru bara, svejednako kontrolirajući situaciju pogledom. 99
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Dakle Ana. Reče Boris sa namjerom da svih upozna i počne predstavljati svoje društvo. Bobi, moj dugogodišnji prijatelj... Čekaj, pomalo Borise... Bobi saksofonista? Tako je, o njemu sam ti pričao još dok... Drago mi je, uistinu mi je drago da se konačno upoznajemo. Ana pruži ruku. Samo.., zbunjena sam pomalo.., ne znam točno zašto ali ja sam očito imala pogrešnu predodžbu u pogledu Vaših godina Bobi, izgledate vrlo mlado, bez uvrede, previše mlado. Bobi izvadi svoju ličnu kartu iz novčanika te ju pruži na uvid kako bi dokazao punoljetnost. Društvo se ovome nasmijalo jer iako mlad i vidno mlađi od Ane, Bobijeva punoljetnost uopće nije bila upitna. Boris nastavi: Jao Ana, da čuješ samo kako Bobi puše u saksofon, u-bi-ja, bez pretjerivanja! Jasno ti je da se radi o zahtjevnom instrumentu i da su potrebne godine puhanja u prazno dok prsni koš ne ojača samo kako bi mogao stvoriti pritisak... Istinu govori Boris, mi duhači rijetko kada ostajemo bez daha, uostalom vidite i sami da je u mojoj prisutnosti ostalima otežano doći do riječi. Primjeti Bobi kroz šalu, skrenuvši pažnju na prijatelja. Boris je na trenutak zalutao pogledom i prije negoli se uspio snaći da predstavi svog drugog prijatelja, Ana je sama progovorila: Nismo se još upoznali, a možda sam i za Vas čula, hoćete li se predstaviti? Hoću mile volje kada me već dopada samog sebe predstavljati draga gospo... Gospođica. Nisam udana ali to mi tako smiješno zvuči, svi me zovu Ana jednostavno. U redu, Ana, zadovoljstvo mi je što se upoznajemo, Seki. Vi baš i niste čovjek od priče Šeki, u redu. Dakako da je u redu, samo krivo ste čuli, nisam Šeki, nego Seki. Ah, pa lako je pogriješiti ime kada ne znaš ništa o čovjeku, hoćete li me sada ubiti zbog toga? Mogao bih, ako platite. Inače nemam razloga da Vas ubijem. Molim?!! O čemu vi pričate, da platim vlastito ubojstvo??! Hahahaha, mora da se šalite! Borise, čuješ li ti ovo? Je li ovaj tvoj prijatelj uvijek baš ovako hladan i suzdržan? Ma pusti ga Ana. Boris odmahne rukom. Seki ponekad provocira ali dobar je čovjek i blag da nebi mrava zgazio, vjeruj mi. Vidi samo kako kučak pokušava prikriti zadovoljstvo svojom dosjetkom. Sekijeva reakcija izostane, Ana pogleda na sat, a Boris zaluta pogledom po terasi dok je Bobi grickao usnice i odmjeravao Anu koja se upravo naumila pozdravit sa društvom kako bi se vratila curama. Boris prvi progovori i ne gledajući svoju sugovornicu. Anči, da nije možda ono Marina? Da, to je ona i njezina prijateljica koju sam danas ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
upoznala. Nas tri smo ranije večeras prisustvovale jednoj predivnoj glazbenoj izvedbi na ljetnoj pozornici. Aha, promijenila se... Pustila je kosu Boris. Što mi ne kažeš da ju odem pozdraviti? Boris, ja sam ovdje došla tebi se javit samo zato da ti nebi kasnije dolazio do našeg stola jer su njih dvije već naručile, a ti si nekada znao pristojno se ponašat kad bi se potrudio! Čini mi se da opet pretjeruješ sa pićem ali pripazi za svoje dobro da ovoga puta ne pretjeraš do kraja! Moj bon-ton je uvijek i oduvijek na nivou, a prijatelje je pristojno pozdraviti! Borise poštedi me, vas dvoje se jedva poznajete... Pustite ga Ana samo neka on ide. Umiješa se Bobi. Vratit će se đavo i prije nego što Vi nama kažete nešto o sebi. Ovako po izgledu ako smijem primjetit rekao bih da ste filmska glumica! Boris iskoristi priliku i ustane, napomenuvši svima da je za tren nazad. Ah, sad baš da sam filmska glumica. Ana koketno popravi kosu odozdo. To je već pretjerano ali jesam glumila u teatru nekada samo što to nisu bile neke ozbiljne predstave. Reći ću Vam čime se ja danas bavim ali voljela bih prije toga ako će gospodin Šeki biti tako ljubazan... Seki! Opet me tjerate da Vas ispravljam. Ispričavam se, Seki! Ne tjeram ja Vas ništa i mogu odmah sada otići odavdje isto kao što sam i došla! Moje društvo je uostalom za drugim stolom... Sjedite molim Vas. Seki pruži rukom na prazno Borisovo mjesto i Ana sjedne odmaknuvši pritom stolicu kako bi mogli biti jedno nasuprot drugoga, a Seki nastavi: Moj posao je bankarstvo i ja sam odgovoran za poslovanja svoje tvrtke u jednom čitavom dijelu Europe, ali osim toga sam pokrovitelj. Oh, to je već lijepo, hoću reći, ne razumijem se u bankarske poslove ali moram priznati da je nesebično od Vas što ste pokrovitelj. Možete li reći koje su to humanitarne organizacije ili kulturna udruženja što ih sponzorirate? Nisu u pitanju humanitarne organizacije niti kulturna udruženja ali moje pokroviteljstvo jeste humanog karaktera. Želja mi je sa Vama biti otvoren odmah na početku iako je to što me pitate blago delikatne naravi. Rekli ste da je Vaše pokroviteljstvo humanog karaktera. Tako je. Čisti altruizam. Više volim istinu bez obzira što laž može ljepše zvučati, a nadam se samo da ne pokrivate nekakve ilegalne aktivnosti ili kriminalne organizacije. Ma ni govora, ni blizu. Budite onda otvoreni slobodno! Ja sponzoriram fine curice, isključivo punoljetne naravno.
100
Fine curice, punoljetne? Ne razumijem? Što ne razumijete? Možda i razumijem ali više ne znam jel se Vi opet neslano šalite ili ste ozbiljni? Ne šalim se nego sam ozbiljan. Znači Vi ste makro! Pa to je užas! Ana vikne od zaprepaštenja, a nečija se čaša glasno razbije o pod za susjednim stolom. Nee, ne, ne, nisam ja makro nego samo sponzor vidite rekao sam Vam da je blago delikatno, makro podvodi djevojke koje onda svoje usluge ustupaju drugima za vrijednosnu naknadu nije li tako? Tako je da, unosan je to business i mogu si misliti o kakvom se milieu radi, a da Vam budem iskrena niste mi se takvim učinili. Ja u zadnje vrijeme izgleda često griješim. Ne griješite, nisam ja svodnik nego pokrovitelj! Dozvolite mi da završim. Djevojke za koje Vam govorim to su luksuzne djevojke, a ja lično namirujem sve njihove prohtjeve i to za neograničeno dug period! To su moje cure razumijete. Čula sam za takve djevojke ali zar to nije isto business? Hm, sve je business na neki način ali ja to ne gledam tako jer ne ostvarujem profit od toga. Dobro, Vaša zarada tu izostaje ali zašto mi uopće sve to govorite i što bi se ikoga trebale ticati djevojke sa kojima Vi ostvarujete ugodu? Pitala ste me da što radim i ja Vam govorim čime se još bavim osim što vodim jedan dio poslovanja u obiteljskoj firmi gdje zarađujem novac. Na ovaj način trošim novac i dajem nešto od sebe, zar to nije prirodno da čovjek na jednu stranu prima, a na drugu stranu daje? Prirodno je i mislim da bi svi trebali nešto davati od sebe ali Vi tako ne dajete ništa nego se provodite okolo sa escort djevojkama i predstavljate se humanitarcem. Ne, ja se za svoje cure brinem, ozbiljno se brinem iako po Vama ispadam loš čovjek. Nisam još rekla da ste loš čovjek ali kako god okrenete niste pokrovitelj nego kupac koji kupuje ono što je na prodaju! Suštinski je sve trgovina ali ovo su fine cure za ozbiljne veze; nisu to escort djevojke kako Vi mislite! Uostalom, što ima loše u trgovini ako su kupac i prodavač suglasni. Kažete to su fine cure koje traže ozbiljne veze, a imate ih više? Da pa gdje je problem? Nije problem ako živite po Šerijatu... Eto vidite mi živimo odvojeno i ja svakoj plaćam stan da živi sama. Često radi posla putujem po
svijetu ali svaki put kada negdje idem povedem jednu od njih. I to funkcionira tako, njima to ne smeta? Funkcionira, što nebi funkcioniralo... A gdje je ljubav, jel ih volite jednako? Apsolutno! Pa nema kod mene diskriminacije. Što ćete ih onda obje oženit? Neću nijednu oženit, zašto bi ih ženio? Da zasnujete obitelj i živite normalno. Ženio sam ja već ranije u životu i jedino što mi je ostalo od tog braka je dvoje divne djece, a ljubavni se odnosi bez obzira na status uvijek završe nevjerom. To je samo vaše iskustvo, nisu sve žene takve kakvima ih Vi opisujete, budite malo obzirni! Moguće da nisu ali to je isključivo teoretska ali ne i stvarna (praktična) vjerojatnost! Bože, ja ne vjerujem što slušam! Nadam se da neke riječi koristite samo razgovorno jer Bog ne postoji! Zvučite veoma sigurni u sve što govorite, a kako znate još i to da Bog ne postoji? Pa zar ne vidite patnju, bolesti, glad i razaranja po svijetu? Da postoji, Bog to nebi dopustio! Draga Ana razočarali ste me svojim površnim razmišljanjem... Ma nemojte, ja sam Vas razočarala? Vas koji kupujete okolo mlade djevojke, budimo malo realni. To što spominjete nije uopće Božja već ljudska krivica! U redu, u redu, vidim ja da niste Vi na mojem intelektualnom nivou pa se nećemo raspravljat. Vi ste jedan bahati bezobraznik, razvratnik i razbludnik koji bi još meni htio držati moralne prodike! Odakle sebi dajete za pravo da ste baš Vi kompetentni propovijedati što bi trebalo činiti i postoji li Bog? Eh, čujte, ako Vi bolje rezonirate na prodike sa oltara koje prije svega dolaze iz licemjernih i još razvratnijih usta nego što su moja, slobodno ih slušajte ali uzmite u obzir kakvi su ti Vaši uzori! Ja sam makar iskren ako ništa drugo! Nisu to moji uzori bahati gospodine i baš sad gorim od želje da čujem tko su Vaši uzori! Hugh Hefner možda? Pih ne, Hugh Hefner je bio kompleksaš sa lošim ukusom, a mene su oduvijek fascinirali veliki umovi, ljudi od nauke i znanstvenici kao Nikola Tesla. Ovo postaje tragikomično! Nikola Tesla je vjerovao u Boga i osim toga on je bio aseksualan! Kako se možete sa njim uspoređivat?
101
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Tesla nije vjerovao u Boga i nije posjećivao bogomolje to je općepoznato, a to što govorite da je bio aseksualan mislim da nije istina. Njegov jedini nedostatak je bio u tome što nije znao rasporediti novac ali to mu ne zamjeram. Jedno i drugo što sam Vam rekla je istina! Tesla je bio aseksualan i ja bih rekla da je on baš čvrsto vjerovao u Boga iako nije posjećivao bogomolje. Provjerite pa ćete vidjeti da je tako. U redu, provjerit ću, no ako i sama kažete da nije odlazio u bogomolje onda se moja tvrdnja da Tesla nije bio vjernik potvrđuje! Ne potvrđuje se, nije bio tipični vjernik niti je bio ateista kako vi umišljate. U nešto je vjerovao to je sigurno, a možda je znao i nešto što mi ne znamo... Gledajte, ljudi su vjernici ili nisu vjernici, nema tu neke filozofije. Moje djevojke su bile vjernice ali ja sam njima neke stvari objasnio tako da su one sada ateisti poput mene, a objasnit ću i Vama jer vidim da neke stvari znate ali puno toga još ne znate. Ne dolazi u obzir, nisam ja prostitutka što je Vama! Bez obzira koliko novaca imate mene to ne zanima, ja radije živim skromno ali ispunjeno. Nema potrebe da se vrijeđate bez razloga i da stavljate u moja usta nešto što ja nisam rekao jer sve što mislim direktno kažem! Sada samo govorim to da nauka ima sve odgovore! Vi ste nadrealna pojava Seki! Ne vjerujem da postoji itko poput Vas! Seki prijatelju stvarno znaš bit udav kad počneš sa tim svojim naukama u svako doba. Bobi se umiješa u razgovor što ga je pratio. Ostavi nauke za neku drugu priliku, opusti se i uživaj u izlasku, večer je i nad nama nebo posuto zvijezdama... Pa što onda, zar bi svi sad trebali pričati o nebu posutom zvijezdama? Samo hoću da objasnim dami neke stvari koje ona ne zna! Konobar prekida razgovor poslužujući kratko piće za svo troje. Što je sad ovo? Upita Ana. Gospodin Boris je naručio Hennesy za vas, napomenuvši da jedan ide bez leda... Bobi podiže ruku. Meni bez leda molim. Gospodin Boris je napomenuo? Obrati se Ana konobaru. Tako je, vidite tamo onaj gospodin što sjedi sa dvije dame. I nije napomenuo da jedan ide sa colom? Nije. Odvrati konobar slijegajući ramenima. Odnesite mu onda molim Vas jedan Martini i rub čaše uvaljajte u sol! Zanemarite damu molim Vas. Umiješa se brzo Seki. Donesite nam jednu colu, a gospodinu i njegovom društvu ponovite što piju. Ana se uzrujala i prekrižila ruke čekajući šutke da se konobar kojem nije dugo trebalo pojavi sa colom. Smrknuta lica pomiješa cognac i colu, otpije gutljaj pa nastavi dalje u smirenom tonu. Uh, ne znam više što bih rekla na sve ovo... Ne uzimajte sve toliko ka srcu, Boris često zaboravlja i kamo je parkirao auto. Primjeti Bobi prislonivši na trenutak svoju ruku Ani na rame. Boris jako dobro zna što ja pijem i što nikako ne pijem Bobi, lijepo je od Vas što opravdavate svog prijatelja ali čini mi se da baš Vama nešto domahuje. Okrenuvši se preko ramena Bobi shvati da mu ovaj uistinu nešto domahuje. Čini se kao da Vas želi upoznati sa svojim novim društvom. Nema govora da mu ispunim tu želju jer čekam na ono Vaše obećanje Ana. Što sam ja Vama nešto obećala? --Nastavak u drugome delu--
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
102
ЖЕНА Јелена Скробић Човек сам. Прецизније-жена. Још прецизније-старица. Кћерка (Била сам. Родитељи су ми одавно умрли). Сестра. Бака. Тетка. Супруга (Била сам. Муж ми је умро пре више од десет година. Да, удовица сам). Мајка (Била сам. Син ми је умро још док је био у пеленама). Кћерка?! Питате ме за кћерку?! Откуд знате да сам ја имала кћерку?! Зар нису умрли сви који су са мном делили ту срамотну тајну? Умрећу ускоро и ја. Желим да са мном буде сахрањена и моја тајна. *** Ви сте моја порота и можете да кажете „крива је“ или „није крива“, али ви нисте моје судије јер су и ваше руке запрљане грехом. Поротник ми је био отац. Питао је: „О чему си мислила?!“ Ћутала сам. Да сам могла и да сам смела, рекла бих: „Нагони не мисле. Они се задовољавају у сласти , а завршавају у боловима“. Поротник ми је била и мајка. Она ништа није питала. Само је побледела, стисла усне и ударала ме по греху којим сам их осрамотила. Ћутала сам. Да сам могла и да сам смела, питала бих ја њу: „Мајко, зар уместо срца имаш камен?“ Поротници су ми били и сви они што у пола гласа изговарају срамне речи којима жигошу неудате мајке. Они су питали погледима, подсмесима, срамним упирањем прста. Ћутала сам. Да сам могла и да сам смела, питала бих ја њих да ли имају мајке и да ли имају сестре и да ли имају жене и шта би било да у њих неко тако срамотно упире прстом. *** Отишла сам. Прецизније-побегла сам. Још прецизније-отерали су ме. Немојте сад да ме питате како сам живела. Где сте били кад сам спавала на поду и јела кучећу кобасицу?! Да ја вас мало питам: Да ли је то живот за жену и будућу мајку? Немојте опет да ми набијате на нос мој грех. Подсетићу вас-и ваше руке нису чисте. *** Није мој грех што сам родила. Мој грех је што сам оставила. На клупи. У парку. Под ведрим небом и крошњама дрвећа. Као псето! Ничије псето! И нисам се осврнула. И нисам ниједном питала. И нисам никад потражила. Ћутим. Да могу и да смем, питала бих себе: „Мајко, зар уместо срца имаш камен?“
*** Кад закотрљаш стену с врха планине, она се дроби све док у подножју од ње не остане један камен. Е, тај камен сам вам ја сад. А била сам стена. Живот ме је закотрљао, људи дробили. Као камен-тако ја живим свих ових година. *** Док мерите тежину мог греха на теразијама које подешавате по својој вољи, подсећам вас да ја нисам убила своје дете. Убила сам мајку у себи и тај грех ћу у гроб да понесем.
103
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
KATARINA DESPOTOVIĆ Iz tač ke A u tačku B Strah koji je zadojen još u davno vreme, možda baš u ono kada je svet za mene bio odviše velik, a ja maleni deran koji ga upoznaje hvatajući ga među snene i beličaste ručice, obuzimao je lagano, kao letnji vetar, celo moje telo. Osećao sam, isprva kao neku potmulu nelagodu, a onda sve jače i jasnije, kako mu se ne mogu odupreti, i kako će, kao i uvek, onemogućiti moju potrebu da se sa tačke A uputim do tačke B, opušteno i ležerno, te da će me, gurnuvši me među svetinu, opet odvesti u siguran poraz. Morao sam mu se nekako suprotstaviti, ali nisam nalazio načina, tako izmučen i slab od stalnih naleta nemira. Stoga, pomislih da bih to nekako mogao reći mojoj mlađoj sestri, koja je učila za doktoricu. Pre toga, osvrnuh se oko sebe, ali soba, za koju sam pomišljao da je, možda, saučestvujuća sa mojim strahom, ponovo počela da se pomera (kako je nekada izgledalo), bila je na svome mestu i ja, spuštajući ruku među nepoderanu paukovu mrežu, iznesoh vani iz ladice koju dugo niko nije otvarao (a niko je sem mene ne bi ni takao), svoj stari dnevnik na čijim je prvim stranicama bilo nekakvo pismo, ali napisano nečitko i stajalo me je priličnog napora da ga iščitam, a kako su slova bila sitna, u tome mi pomože i lupa koja je stajala na površini stola, musava i zamagljena stakla. Uspeo sam razabreti da sam još poodavno imao slične napade i da je moj strah ipak bio proivodom nepoznatog uzroka. Ali, kako bih mogao funkcionisati i kako bih se mogao uputiti nekuda ulicom a da ne padnem, moram sam mu naći leka. Sestra je bila van kuće i trebalo je sačekati da se vrati. Za nju će to, bio sam siguran, biti izazov, a nikada (čitajući dnevnik dalje dao sam to potvrditi) nisam joj se poverio. Ni njoj niti nekom svom prijatelju, a možda i stoga što prijatelja nisam ni imao. Opet, zbog straha. Ali ja mu nisam hteo naći leka i sebi izlaza iz te neugodnosti samo zato da bih se sa nekim mogao sprijateljiti već
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
naprotiv da bih mogao lagodnije uživati u samoći. Ovako, bez uzroka i mučen strahom ja sam počesto samovao krajnje bolesno i nisam se mogao latiti ničega da dokolicu svoju upotpunim i da mi ona bude na korist. Pogledajući stranice svog dnevnika koga sam počeo ispisivati davno ja naleteh na nekoliko rečenica koje su u tom moru nečitkosti jedine sijale jasno, krupnim slovima napisane negde na dnu papira. Pisalo je od glave do pete ovako: “Bojim se da kročim na ulicu. Strah koji počinje da me sve više i više nagoni da priznam poraz počinje da biva uzorkom moje, čini se, smrti, i, ako nisam umro, bar za svet, ono, sasvim sigurno, svet je pomutio konce i ne ume rasuđivati valjano.” Kada sam pročitao ove reči ja onjuših svoju ruku da vidim da li se počela raspadati, a onda pogledah u svoje prste i nokte, ali sve je bilo beličasto i zdravo tako da nije bilo izgleda da se poveruje u to da je moj život završen. Ali, kako pogledah na datum, koji se takođe mogao jasno pročitati, ja ustanovih da sam ove misli zapisao u svoj dnevnik veoma davno, a onda, okrenuvši stranicu i još par njih, kako bih naleteo ponovo na neki čitljiv zapis, ja zbilja u uglu jedne požutele stranice pročitah još i: “Na današnji dan, moje telo je počelo da se raspada. Ni sam ne znam kako umem naći snage u svom telu da zabeležim ovo tragično dešavanje. Onjušio sam svoju ruku i osetio miris crva, iako ih na rukama, zapravo, nema. Ali, sve je to varka sveta.” Pročitavši ovo, poželeh da na poslednjim stranama, žutim od starine, ali neispisanim, nacrtam svoj nadgrobni spomenik. Ipak, nisam želeo razvijati talenat za crtanje, vođen mišlju da ću na svoja pleća navući težak teret. To bi, svakako, valjalo prepustiti nekome veštijem, jer, ako sam umro na papiru, na papiru me valja i sahraniti; a kako je moje telo počelo da zaudara, nema šanse da ću uspeti da sebi podignem spomenik. Pogledavši malo bolje, moje ruke su počele bivati malo žuće, a strah je, ipak, splamsavao. Kako bih se tako pokojni mogao pribojavati bilo čega. Osetio sam radost što ću napustiti svet, što sam ga, zapravo, davno napustio, kao što sam pribeležio u dnevniku, i što neću imati potrebe da kročim na ulicu. Na poslednjoj strani dvevnika, napisanog u poslednjim trenucima života, pročitah još i: “Živ sam samo za svet. Kao što mnoge persone nose za razne potrebe svoje maske, tako i ja hodim ulicama strašljiv da neko ne prepozna u mojim kretnjama kretnje nekakve utvare i pokojnika. Ali kada jednom otkriju da u svoj svojoj pasivnosti samo mrtvo treskam nožicama, zakopaće me i sami.” Pomislih kako je lepo što varam licemere i što me još niko nije nazvao mrtvacem. Osetih se domišljato i neka živost koju dugo u svom strahu nisam osetio obasu moje telo i ja rekoh svojoj ruci koja je držala prašnjavu svesku: “Kako su samo naivni...”
104
STRANICA ZA MLADE
TO JE BIO RASPUST Teodora Petrović Svako jutro sa njim posebno je bilo, Deca su se ozarenih lica budila, Smeh se nije krio. Ni jedno jutro doručkom Započinjalo nije, Već igrom i veseljem, Što se krilo nije. I nije se krilo da nam je lopta najbolji drug, I kad bi je pokidao plug, tada bi nam ceo svet stao, i nije se krilo, smeha bi tada ređe bilo. Nije se krilo da kada god bi šapat vetra Nevreme oglasio,
I igru prekratio, Nada bi se gubila sve više, i više, Kao duga nakon kratke letnje kiše. I kada bih u kuću ušla Miris sestrinih parfema opojnih Pomešao bi se sa maminim ukusnim jelima Koja nas uvek čine smelima. I nije se krilo, raspust to je bio.
Teodora Petrović, VII razred, rođena 10. 3. 2006. Literarna sekcija JU OŠ „Sveti Sava“ Mentor: Mirjana Lazarević
105
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Теодора Шиклошић
Хаику
Неко Тражила сам те у мислима, у погледима и надама. Пратила сам сваки траг, и онај скривен испод свих твојих страдања. Али никад ни помислила нисам да ћеш посрнути и отићи далеко, да ћу остати сама, а ти постати само „неко“.
Природа У тихи сумрак успављена природа мирно чека дан. Суво лишће и крхке гране на путу; јесен одлази. Крај реке свиће и рађа се сунчев зрак. Настаде зора. Завејан снегом, човек тражи пролаз кроз поноћну маглу.
Променило се све Прошле су године и променило се све, људи, живот, свест, одједном, без најаве. А ја сам остала иста, пуна снова и очекивања, изгубљена усред свег овог збивања. Не тражим много, ни куд да одем, ни кога да пратим, само да имам куда да се вратим.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
106
ESEJ
ТАЈНИ ЖИВОТ ДРВЕЋА Петер Волебен - Шта дрвеће осећа, како комуницира Припремио: Живко Теодосић Откривање скривеног света Ретко која књига о природи успева да привуче пажњу светских размера и постане бестселер...
Када и како су настале шуме? Из чланка: “Из бурне и драматиччне прошлости наше планете”, објављеног у 13.броју “Звезданог колодвора” "Пре око 350 милиона година, дошло је до наглог развоја једног другог живота. Наиме, дотадашње биљке су расле највише до струка одраслог човека. Нешто што данас зовемо жбуњем, ситним растињем, шикаром... А онда се десило чудо. У борби за светлост и тежњи ка њој, дошло је до наглог бујања високих, дебелих дрвенастих биљака – нарасла су огромна стабла у бескрајним шумским пространстрима. Дрвеће је нашло начин да победи гравитацију и да расте небу под облаке. Дрвенаста стабла су развила веома важан и снажан органски молекул – лигнин, који је био веома чврст, издржљив, а савитљив и жилав. Могао је да издржи огроман терет стабла и крошње и све временске услове. Шуме су постале доминантан живи свет и покривале су највећи део копнене масе. Кисеоника је било у изобиљу – дупло више него данас. Као и данас, само у много већој мери, шума је комплексна животна заједница која омогућава развој и живот многих других врста, често у симбиотичком односу."
О аутору Петер Волебен (1964) још као дете желео је да се бави заштитом природе. Студирао је шумарство и био преко двадесет година службеник Покрајинске управе шума. Дао је отказ да би остварио своје еколошке идеје и данас руководи еколошким шумским погоном на планини Ајфелу, где се посветио повратку прашума. Често гостује у телевизијским емисијама, држи предавања и семинаре, а поред тога је и аутор неколико књига о шуми и заштити природе. Као шумарског инжењера, коме је пре више од двадесет година, додељен одређен ревир (рејон) у пространом шумарском газдинству, са задатком да надзире стање шуме и води рачуна о стаблима која су била погодна за сечу и прераду у погонима, није га ништа више ни занимало о животу дрвећа и шуме у целини. Са становишта интереса и профита компаније, то је било сасвим довољно. Поред редовног посла инж. Волебен је је водио туристичке туре по шумским пределима. Туристи су му постављали разна питањад о животу дрвећа и шуме уопште (о њиховој експлоатацији; шта се дешава са онима које не посеку; о шуми као еколошкој заједници и сл), што га је навело на помисао да би било занимљиво посматрати и проучавати и она друга стабла, која су ван критеријума за интустријску прераду. А то су она мала, крива, квргава, закжљала, неугледна и неподесна у свамом смислу. Почео је да уочава необичне, чак чудне појаве и односе. На почетку само између појединих стабала и њихове непосредне околине, а касније и на нивоу целог подручја, па и шуме у целини. Схватио је да су сва стабла повезана међусобно вишеструким и необичним везама: често директним – корен са кореном; затим, преко мирисних и етеричних супстанци; непосредним додиром крошњи и сл. Установио је да се дрвеће споразумева помоћу мирисних супстанци. 107
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
То је у њему поново пробудило интересовање за биљни свет, посебно за живот дрвећа и великих шума, па онда и шире: за живот и стање друштвених, биљних и животињских заједница које живе у шуми и заједно са њом, као и за еколошке системе у целини. Схватио је да су биљке уопште, а стабла у одраслим и зрелим шумама посебно, организована и осећајна жива бића, која много здравије и веселије расту као заштићена друштвена заједница. Постојећа пракса експлоатације са моћним машинама, нарушава и кида породичне и друштвене везе и односе који владају у шуми. Шума због тога пати, смањује јој се имунитет, а брже се шире болести; спорије достижу зрелост и квалитет, чиме се смањује и њихова продуктивност. Дао је отказ и затражио од Управе један ревир у коме ће се настанити и, у коме ће шуму одржвати на посебан, хуман начин. Променом услова и начина експлоатације, сматрао је Волебен, свако дрво понаособ, и шума у целини, ће живети један здравији и веселији друштвени живот. Пилана је, наравно, задржала право да сече потребну количину, али не више машинама, већ на нови/стари начин, са коњском вучом, брижно и пажљиво, као некад у стара, хуманија и природнија времена, како за дрвеће, тако и за људе који раде у шумарству. Књига о тајном животу дрвећа обилује новим, научним сазнањима и чињеницама, о којима нисмо ни слутили, а који су тако сликовито и уверљиво описана, једноставним и лаким речником и стилом, да је права штета препричавати је. Читаоци овог чланка ће много боље разумети ову изузетно занимљиву тему, ако за потребе овог броја, пренесем изворно неколико првих поглавља. Верујем да ће многи потражити ову изузетну књигу, да би обогатили своја сазнања из ове, веома важне животне и научне области, од велике друштвене користи. Подсетио бих читаоце и нагласио, да једино биљни свет ствара вишак хране на нашој планети, што омогућава постојање и живот свих животињских врста укључујући и човека на врху ланца исхране. Из Предговора Здрава, можда чак и срећна шума далеко је продуктивнија, а то уједно значи да даје веће приносе. Тај аргумент је уверио и мог послодавца, општину Химел, па тако у сеоцету по Ајфелом, другачији начин газдовања убудуће више не долази у обзир. Дрвеће је одхнуло и одало нам још више тајни, пре свега оне групе кјоје потпуно неометане живе у недавно уређеним заштићеним подручјима. Никада нећу престати да учим од нјих, али чак но оно што сам до сада научио под крошњама, раније нисам могао ни да сањам. Позивам вас да са мном поделите срећу коју нам дрвеће може пружити. И ко зна, можда ћете и сами приликом следеће шетње по шуми открити мала и велика чуда. Пријатељство Пре много година, у једном од старих резервата букове шуме у мом ревиру, наишао сам на необично камење прекривено маховином. Када се данас тога присетим, схватам да сам често немарно пролазио поред њега. Али једног дана сам застао и сагнуо се. Имало је необичан, благо заобљен облик и шупљине, а када сам мало подигао маховину, испод ње сам открио кору дрвета. То дакле ипак није био камен, већ старо дрво. А, како буковина на влажном тлу иструли у року од неколико година, био сам изненађен колико је тај комад био чврст. Пре свега се није дао подићи, очигледно је био чврсто везан за земљу. Перорезом сам опрезно састругао површински слој коре док нисам наишао на зелени слој. Зелено? Та боја се јавља само у виду хлорофила у свежим листовима и као резерва у стаблима шивог ддрвећа. То је могло значити само да овај комад дрвета није био мртав! Убрзо се и остало “камење” уклопило у логичну слику јер је стајало у кругу, у пречнику од метар и по. То су били квргави остаци огромнног, прастарог пања. Од његове некадашње ивице преживели су само остаци, док је унутрашњост одавно потпуно иструлила и претворила се у хумус – што је јасан знак да је стабло морало бити посечено још пре 400-500 година.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
108
Али како су живи остаци могли да поживе овако дуго? На крају крајева, ћелије се хране неком врстом шећера, морају да дишу и барем мало расту. То је, међутим, немогуће без лишћа и фотосинтезе. Ниједно биће на нашој планети не може да издржи вешевековну куру гладовања, што важи и за остатке дрвећа, а поготово за пањеве који су препуштени сами себи. Међутим, то код овог примерка очигледно није било тако. Добијао је помоћ од суседног дрвећа, и то кроз корење. Понекад сплет гљива на врховима корена омогућава лабаву везу, чиме се потпомаже размена хранљивих материја, а понекад корење директно сраста. Нисам могао да утврдим како је то у овом случају функционисало, јер нисам копањем хтео да нашкодим старом пању. Али једно је било јасно: околне букве суга снабдевале раствором шећера да би га одржале у животу. Понекад се на падинама крај пута може видети дрвеће међусобно спојено корењем, пошто киша спира земљу и открива подземну мрежу. Научници су у Харцу установили да је већина истоврсних јединки у једној састојини заиста спојена у повезан систем. Изгледа да је размена хранљивих материја, помоћ суседу у хитном случај, заправо правило, што је навело стручњаке на закључак да су шуме суперорганизми, дакле творевине сличне мравињаку. Наравно, такође бисмо могли да се запитамо да ли можда корење дрвећа расте просто без размишљања и бесциљно кроз тло и увек се повезује са примерцима исте врсте када наиђе на њих. Од тог тренутка би нужно међусобно размењивало хранљиве материје, градило наводну социјалну заједницу и притом би давање и узимање било само случајно. Лепу слику активне помоћи заменило би начело случајности, премда чак и такви механизми имају предност у еколошком систему шуме. Али природа не функционише тако једноставно, како је Масимо Мафеи са Универзитета у Торину утврдио у часопису Макс Планк форшунг (број 3/2007, стр, 65): биљке, према томе и дрвеће, врло јасно разликују своје корење од корења других врста, па чак и других јединки сопствене врсте. Али зашто је дрво такво социјално биће, зашто дели своју храну са јединкама исте врсте и тако брижљиво негује конкуренцију? Разлози су исти као у људском друштву: заједно је боље. Једно стабло није шума нити може да створи локално уравноттежену климу, па је препуштено на милост и немилост ветру и времену. Насупрот томе, велики број стабала ствара екосистем који амортизује екстремну врућину и хладноћу, сакупља велику количину воде и призводи веома влажан ваздух. У таквом окружењу дрвеће живи заштићено и може достићи дубоку старост. Да би се остварило, заједница се мора очувати по сваку цену. Ако би се све јединке бринуле само за себе, онда многе не би остариле. Стално сушење би створило велике рупе у врху крошњи, због чега олује могу лакше да продру и оборе још више стабала. Летња жега би допирала до шумског тла и исушила га. Сви би трпели због тога. Зато је за заједницу свако дрво веома вредно и заслужује да се сачува што је дуже могуће. Из тог разлога се помоћ пружа чак и болесним јединкама, које се снабдевају хранљивим материјама док им не буде боље. Следећег пута се ситуација можда може обрнути, па стаблу помагачу загтреба помоћ. Дебеле, сребрносиве букве које се тако понашају, подсећају ме на крдо слонова које се на исти начин стара о својим члановима, помажући болеснима и слабима да стану на ноге, па крајње нерадо оставља чак и мртве. Свако дрво је део заједнице, али ипак постоје нијансе. Тако већина пањева труне и нестаје после неколико деценија (то је за дрвеће веома брзо) претварајући се у хумус. Само се неколико примерака, као описани “камен обрастао маховином”, вековима одржава у животу. Зашто се прави разлика? Да ли, на пример, и код дрвећа постоји двокласно друштво? Чини се да је тако, али израз класа је непрецизан. О спремности колега да пруже помоћ одлучује степен повезаности или можда чак и наклоности. То можете да разумете само једним погледом у крошње. Просечно дрво шири своје гране само док не удари врховима у једнако високо дрво. Оно не иде даље јер је овде ваздушни, или боље речено светлосни простор већ заузет. Ипак се продужеци снажно развијају тако да се стиче утисак да се горе води права борба. Прави пар пријатеља ће, напротив, од самог почетка пазити да не ствара превише дебеле гране у правцу оног другог. Они ништа не желе да одузимају један другом и зато развијају снажне делове крошње искључиво у другом правцу, дакле према “непријатељима”. Такви парови су толико дубоко повезани корењем да понекад чак умиру заједно.Таква пријатљства, која иду дотле да се пањеви снабдевају хранљивим материјама, могу се по правилу видети само у природним шумама.
109
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Мoжда то раде све врсте. Jа сам лично, поред букве, видео дуговечне пањеве посеченог дрвећа и код храстова, јела, смрека и дуглазија. Узгојене шуме, што је већина четинарских шума средње Европе, очигледно се више понашају као деца улице из истоименог поглавља. Ако им се корење због сушења трајно оштећује, чини се да једва успева да се споји у мрежу. Стабла таквих узгајаних шума по правилу су самотњаци и због тога им је нарочито тешко. Додуше, у већини случајева ионако није планирано да постану стара, јер се сматра да у стабла, у зхависности од врсте дрвета, са око сто година спремна за сечу.
Језик дрвећа Према Дуденовом речнику, језик је способност човека да се изрази. Тако посматрано, само ми, људи, можемо да разговарамо јер је тај појам ограничен на нашу врсту. Зар не би, међутим, било занимљиво сазнати да ли и дрвеће може да комуницира? Али како? У сваком случају се ништа не чује јер је у шуми апсолутно тихо. Шкрипање грана које се на ветру међусобно тару и шуштање лишћа настају пасивно и дрвећа немају никакав утицај на то. Али оно другчије скреће пажњу на себе: мирисима. Ароматичне твари као средство изражавања? То ни нама људима није непознато: за шта се користе дезодоранси и парфеми, ако не за то ? Чак и без њихове употребе наш мирис се обраћа у подједнакој мери, свести и подсвести других људи. Мирис неких људи једноставно не подносимо, док нас други снажно привлаче својим мирисом. По мишшљењу науке, феромони у зноју су чак пресудни у избору партнера са којима желимо да зачнемо потомке. Према томе, људи имају тајни језик мириса, али и дрвеће може такође да се похвали барем тиме. Пре четири деценије је у афричким саванама уочено да жирафе брсте акацију-кишобран, што се овој врсти нимало не свиђа. Да би се отарасиле великих биљоједа, акације за неколико минута допреме у лишће отровне материје. Жирафе то знају и одлазе до следећих стабала. Следећих? Не, најпре прескоче приличан број и настављају ручак тек после око сто метара. Разлог је запањујући: обршћена акација испушта плин (у овом случају етилен), којим упозорава припаднике своје врсте у окружењу на претећу невољу. Све упозорене јединке такође ускладиште отровне материје у своје лишће да би се припремиле на напад. Жирафе знају за ту игру и зато се упуте мало даље у савану где проналазе стабла која ништа не подозревају. Или брсте уз ветар јер ваздух односи мирисне поруке до следећих стабала, а ако иду уз ваздушну струју, у непосредној близини проналазе акације које немају појма о њиховом присуству. Такви процеси се одвијају и у нашим аутохтоним шумама. Било да су посреди букве, смреке или храстови, сви болно примете чим неко почне да и грицка. Када гусеница својски загризе, менња се ткиво око тог места. Поред тога, оно емитује електричне сигнале, на потпуно исти начин као људско тело које се повреди. Истина, овај импулс се не шири у милисекундама као код нас, него само један сантиметар у минуту. После тога прође још један час док се одбрамбене материје не наталоже у листовима да би паразитима огадиле ручак. Дрвеће је једноставно споро, па је то највећа брзина чак и у случају опасности. Упркос спорости, поједини делови дрвета нипошто не функционишу сваки за себе. Ако се, на пример, корење суочи с тешкоћама, ова информација се шири по целом дрвету и може довести до испуштања мирисне материје кроз лишће. И то не било које, него оне која је специјално скројена за одговарајућу сврху. То је још једна особина која им помаже у одбрани од напада, јер код неких инсеката препознају врсту злотвора. Свака врста инсеката има специфичну пљувачку и може се тачно одредити чија је. И то тако добро да дрвеће лучењем материје која привлачи инсекте може плански призвати предаторе, а ови се онда полетно бацају на напаст и тако помажу стаблу. Брестови или борови, на пример, се обраћају малим осама. Ови инсекти полажу јаја у гусенице које једу лишће. Ту се развија осињи подмладак који, малопомало изнутра изједа већу гусеницу лептира – што није лепа смрт. Али тако се дрвеће ослобађа досадних паразита и може наставити раст без оштећења. Узгред, препознавање пљувачке представља доказ за још једну способност дрвећа: то би значило да има и чуло укуса.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
110
Међутим, мана мирисних материја је то што их ветар брзо разређује. Зато често не допиру ни сто метара далеко. Додуше, притом одммах испуњавају и другу сврху. Како се ширење сигнала у самом дрвету одвија веома споро, мирис у ваздуху може хитро да превали много веће удаљености и далеко брже упозори друге делове стабла, удаљене неколико метара. Али често чак није нужан посебан позив у помоћ за одбрану од инсеката. Животињски свет по правилу примећује хемијске поруке дрвећа и зна да се тамо одиграва напад у коме сигурно учествују офанзивне врсте. Ко воли да једе тако мале организме, биће неодољиво привучен. Но дрвеће може само да се брани. Храстови, на пример, спроводе горак и опор танин у кору и листове. Он убија инсекте који их нагризају или им барем толико мења укус да се од укусне салате претварају у горку жуч. Врбе производе као средство одбране салицин који делује на сличан начин. Али не и на нас људе. Напротив, чај од врбине коре може ублажити главобољу и температуру, те се сматра претечом аспирина. За такву одбрану је, наравно, потребно време. Стога сарадња у области раног упозоравања има пресудан значај. При том се дрвеће не ослања само на ваздух, јер у том случају не би сваки сусед био обавештен о опасности. Радије шаље своје поруке кроз корење, које је умрежено са корењем свих примерака и функционише независно од времена. Изненађује што се поруке не шире само хемијским путем него и електричним, и то брзином од једног сантиметра у секунди. Признајемо да је то у поређењу са нашим телом веома споро, али и у животињском царству постоје врсте, на пример медузе или црви, код којих се надражаји преносе сличном брзином. Када се рашири новост, сви храстови у околини сместа такође почну да пумпају танин кроз жиле. Корење дрвећа сеже веома далеко, у пречнику који је два пута шири од крошње. Тако се укршта са подземним изданцима суседног дрвећа и захваљујући срастању успоставља контакт. То се, додуше, не дешава увек јер и у шуми постоје самотњаци који не желе да имају много везе са својим колегама. Да ли такви намћори могу да зауставе аларм тиме што не учествују? На срећу не могу, јер се ту најчешће укључују гљиве да би се обезбедило брзо ширење вести. Оне делују као оптички каблови за интернет. Танке нити продиру кроз тло и стварају незамисливо густо ткање. Тако једна кашичица шумске земље садржи више километара ових “хифа”. Једна једина гљива се, током векова, може раширити на много квадратних километара и на тај начин премрежити целе шуме. Она преноси кроз своје водове сигнале од једног стабла до другог и помаже им да размене поруке о инсектима, суши и другим опасностима. У последње време чак и наука помиње Wood-Wide-Web у нашим шумама. До данас је тек веома мало истражено шта и у коликој мери се размењује у тој мрежи. Можда постоји и контакт међу различитим врстама дрвећа, иако једна другу сматрају конкуренцијом. Гљиве, међутим, просто следе сопствену стратегију, која може бити изразито посредничка и помирљива. Када су стабла ослабљена, можда не посустају само њихове одбрамбене снаге него и комуникативност. Тешко се другачије може објаснити да инсекти нападачи плански бирају осетљивије примерке. Могуће је да из тог разлога ослушкују дрвеће, примећују хемијска упозорења и проверавају неке појединце тако што им грицну лист или кору. Можда је ћутљивост заиста изазвана озбиљним обољењем, а некад и губитком сплета гљиве, због чега је стабло осечено од прилива свих информа. Оно више не препознаје претећу опасност, па тако постаје шведски сто за гусенице и инсекте. Иначе, исто су тако осетљиви претходно описани самотњаци, који додуше делују здраво, али остају необавештени. У животној заједници шуме информације не размењују само дрвеће него и жбуње и траве, можда чак и све врсте биљака. Али када изађемо на обрађена поља, биљке постају веома ћутљиве. Наше култивисане биљке су због узгоја углавном изгубиле способност комуникације испод и изнад земље. Оне су такорећи глуве и неме, па су стога лак плен за инсекте. То је један од разлога што савремена пољопривреда користи толика средства за заштиту биља. Можда би узгајивачи убудуће могли мало да се угледају на шуме и укрштањем омогуће да житарице и кромпир постану мало дивљији, а тиме и комуникативнији. Комуникација између дрвећа и инсеката не мора да буде усредсређена само на одбрану и болести. Вероватно сте и сами приметили, односно омирисали, да апсолутно постоје многи позитивни сигнали између тако различитих бића. Реч је о пријатним мирисним порукама цветова. Они не шире арому око себе случајно или да би нам се свидели.
111
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Воће, врбе или кестен скрећу пажњу на себе поруком која се обраћа чулу мириса и позивају пчеле да код њих наточе гориво. Слатки нектар, концентрисани шећерни сок, јесте награда за опрашивање које инсекти успут обављају. Облик и боја цвета такође су сигнал, као рекламна табла која се јасно истиче у зеленом мноштву крошње и показује пут ка слатком извору. Према томе, дрвеће комуницира мирисима, визуелно и путем електричних сигнала (преко неке врсте нервних ћелија на врховима корена). А шта је са звуцима, дакле са слушањем и говором? Премда сам на почетку рекао да је дрвеће потпуно тихо, најновија сазнања могу оспорити чак и то. Моника Гаљано са Универзитета Западне Аустралије, са колегама из Бристола и Фиренце, просто је ослушкивала тло. Дрвеће је непрактично у лабораторији, због тога су уместо њега испитане клице житарица којимма се лакше рукује. И стварно – убрзо су мерни уређаји забележили тихо крцкање на фреквенцији од 220 херца. Корење које крцка? То ништа не мора да значи. На крају крајева чак и мртво дрво крцка када гори у пећи. Али звук који је утврђен у лабораторији навео је, и у пренесеном смислу истраживаче, да наћуле уши јер је на њега реаговало корење клица које нису учествовале у експерименту. Кад год су биле изложене крцкању од 220 херца, врхови су им се окретали у том правцу. То значи да трава може да осети ову фреквенцију и можемо мирно рећи да може да је “чује”. Размена информација међу биљкама преко звучних таласа? То буди нашу радозналост да сазнамо више, будући да смо као људи упућени на комуникацију преко звучних таласа, па би то можда био кључ за боље разумевање дрвећа. Незамисливо је шта би значило када бисмо могли да чујемо да ли се букве, храстови и смреке осећају добро или им нешто фали. Али до тога још није дошло, истраживања у овој области су на самом почетку. Ипак, када приликом следеће шетње по шуми зачујете тихо крцкање, размислите да ли је то заиста био само ветар, или ...
Социјална установа Власници вртова су ме често питали да ли им дрвеће стоји преблизу. На крају крајевва, на тај начин одузимају једно другом светлост и воду. Та брига је потекла из шумарства: стабла би што брже требало да се удебљају и сазру за сечу, за шта им је потребно мнго места и равномерно округла крошња. Из тог разлога се стабла у шуми, утврђеним распоредом сече, на сваких пет година, ослобађају наводних конкурената. Како не стигну да остаре, већ са сто година одлазе у стругаре, једва су приметни негативни утицаји на здравље дрвећа. Какви негативни утицаји? Зар не звучи логично да дрво растте боље без досадне конкуренције, када му крошња располаже великом количином сунчеве светлости, а корење великом количином воде? То је заиста тачно када су у питању стабла различитих врста која се заиста боре једно са другим за локалне ресурсе. Али другачија је ситуација са истоврсним примерцима. Већ сам поменуо да су, на пример, букве способне да гаје пријатељство и да се чак узајамно хране. Шума очигледно нема интерес да изгуби слабије члоанове. Онда би само настале празнине, што би пореметило осетљиву микроклиму коју одликују полумрак и висока влажност ваздуха. Иначе би свако дрво могло слободно да се развија и води индивидуалан живот. Кaжем могло, јер се чини, да барем букве, веома држе до уравнотежене правде. Ванеса Бурше, са RWTH-a, (Висока тех.школа Рајне – Вестфалије), открила је нешто посебно у вези са фотосинтезом у природним, неометаним шумама букви. Дрвеће је очигледно тако синхронизовано да сви постижу исте резултате. А то није нешто што се подразумева. Свака буква стоји на јединственом месту. Било да је тло каменито или веома растресито, да задржава много или једва мало воде, да има веома богату понуду хранљивих материја или је веома неплодно – услови се не могу драстично разликовати на само неколико метара удаљености. У складу са тим су различите претпоставке за развој сваког стабла, па оно у зависности од тога расте брже или спорије, дакле може да произведе мање или више шећера и дрвне масе. Утолико више запањује резултат истраживачког рада: дрвеће међусобно усклађује слабости и јаке стране. Све јединке исте врсте, без обзира да ли су дебеле или танке, производе по листу, уз помоћ светлости, сличне количине шећера. Равнотежа се оддржава испод земље, кроз корење. Овде се очигледно одвија веома жива размена. Ко има много, тај даје, а сиромашни добијају помоћ. ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
112
У томе опет учествују гљиве, које са својом огромном мрежом делују као џиновска дистрибутивна машина. То помало подсећа на систем социјалне помоћи који спречава превелики суноврат појединих чланова нашег друштва. Притом, букве не могу да расту превише близу, напротив. Збијање групе је пожељно, па су често стабла мање од метра удаљена једно од другог. Отуда су им крошње мале и згуснуте, због чега чак и многи шумарски инжењери сматрају да то штети дрвећу. Зато се проређују сечом, односно уклањају се наводно сувишна стабла. Али колеге из Либека су установиле да је продуктивнија шума букве чија стабла расту близу. Доказ за здравље гомиле дрвећа јесте приметно годишње повећање биомасе, пре свега дрвета. Очигледно се у заједништву хранљиве материје и вода оптимално распоређују, тако да свако дрво може да оствари најбољу форму. Када се јединкама “помогне” у ослобађању од наводне конкуренције, преостала стабла постају самотњаци. Контакти са суседством се одвијају упразно јер тамо стоје само пањеви. Сада свако делује за себе, што има за последицу велике разлике у продуктивности. Неке јединке имају веома живу фотосинтезу и шећер само навире. Захваљујући томе расту боље, здраве су, па ипак не живе нарочито дуго, јер је једно дрво увек само онолико добро колико је добро шума која га окружује. А сада су у њој и многи губитници. Слабији чланови, којима су раније помагали снажнији, одједном почињу да посустају. Било да је разлог за то њихово станиште и недостатак хранљивих материја, привремна слабост или генетска конституција, углавном сада лакше постају жртве инсеката и гљива. Зар то није у складу са еволуцијом по којој само најјачи преживљавају? Дрвеће би на то одмахнуло главом, то јест крошњом. Њихова добробит зависи од заједнице, а када нестану они који су наводно слаби, онда су и остали на губитку. Шума више није тако збијена, жарко сунце и олујни ветрови могу да допру до земље и премене влажно-хладну климу. Снажно дрвеће у току живота такође оболева, и тада је упућено на подршку слабијих суседа. Ако их више нема, довољан је безазлен напад инсеката да запечати судбину чак и џиновског дрвећа. Лично сам једном покренуо изванредан случај помоћи. На почетку своје каријере шумарског инжењера да о сам да се скине кора с једне младе букве, и то појас коре у висини од једног метра, да би дрво одумрло. (јер “смета”) То је у крајњој линији поступак проређивања, где се стабла не секу, већ се сасуше и остају у шуми као мртво дрво. Она ипак остављају више места живим суседима, пошто им је крошња без лишћа, па пропушта много светлости до њих. То звучи брутално? И ја то мислим јер смрт наступа тек после неколико година, па зато тако нешто убудуће не бих више радио. Видео сам колико су се букве бориле, а пре свега да су неке преживеле до данас. То иначе, не би уопште било могуће, јер дрво без коре не може да спроведе шећер из листова у корење. Тако умире од глади, престаје да пумпа, а пошто вода више не пролази кроз стабло до крошње, оно се цело осуши. Али у овом случају су многе јединке мање-више полетно наставиле да расту. Данас знам да је то било могуће само уз подршку здравих суседа. Они су кроз подземну мрежу преузели на себе непрекидно снабдевање корења и тако омогућили свом другу да преживи. Нека стабла су чак успела да премосте празнину у кори развојем нове, и признајем: сваки пут сам помало посрамљен када видим шта сам тада урадио. Из тога сам барем научио јолико заједница дрвећа може бити снажна. Јачина ланца се мери по његовој најслабијој карици – можда је дрвеће измислило ову стару занатлијску пословицу. Пошто стабло то интуитивно зна, оно безусловно испомаже друго.
Љубав Спорост дрвећа се испољава у процесу размножавања, јер се репродукција планира брем годину дана унапред. Од врсте зависи да ли сваког пролећа има љубави међу дрвећем. Док четинари по могућности једном годишње шаљу своје семе на пут, лишћари имају потпуно другачију стратегију. Пре него што почну да цветају, они се договарајиу. Да ли треба кренути следећег пролећа, или је боље сачекати још годину или две? Шумско дрвеће најрадије цвета истовремено са другим јер се тада добро мешају гени многих јединки. Исто је тако код четинара, али лишћари узимају још један разлог у обзир: дивље свиње и срне. Ове животиње веома воле да једу буквице и храстов жир, који им помаже да створе дебело, зимско сало. 113
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Луди су за овим плодовима јер садрже до 50% уља и скроба, а то им не може понудити ниједна друга храна. Често с јесени претражују цела шумска подручја, све до последње мрве хране, тако да су у пролеће слаби изгледи да ће никнути младице. Зато се дрвеће договара. Ако не цвета сваке године, свиње и срне не могу да се припреме и прилагоде томе. Потомство им је ограничено јер бремените животиње зими морају да преброде дуг период без хране, што знатан број не успева да преживи. Када коначно одједном процветају све букве или храстови и добију плодове, оно мало биљоједа уопште не успева да поједе све, тако да увек остане довољно неоткривених семенки које проклијају. У таквим годинама, дивље свиње могу да утроструче стопу наталитета, јер преко зиме налазе довољно хране у шуми. Појам “године богатог приноса” потиче из ранијих времена и означава године пуног урода семена букве и храста. Тада је сеоско становништво користило њихов богат принос за припитомљене сроднике дивље свиње – домаће свиње, које су гонили у шуме да би се, пре клања, натовиле дивљим плодовима. Следеће године се популација дивље свиње обично смањује јер дрвеће поново узима предах и шумско тло остаје празно. Овакво цветање, у интервалима од неколико година, такође, тешко погађа инсекте, посебно пчеле. За њих важи исто што и за дивље свиње: вишегодишња пауза им десеткује популацију. Или, боље речено, десетковала би, јер велика пчелиња популација не може да се створи. Разлог је тај, што право шумско дрвеће ни мало не мари за мале помагаче. Какве користи имају од неколико опрашивача, ако дрвеће отвара милионе цветова на преко стотину квадратних километара? Зато мора да смисли нешто друго, нешто поузданије, што не захтева данак. Шта је логичније него да искористи помоћ ветра? Он чупа фини поленов прах из цветова и носи га до суседних стабала. Поред тога, ваздушна струјања имају још једну предност: не престају ни по нижим температурама, чак ни испод двадесет степени, што је за пчеле исувипше свеже, па остају у кошници. То је вероватно разлог што четинари, такође прибегавају овој стратегији. Њима то заправо није неопходно јер цветају готово сваке године. Не морају да се плаше дивљих свиња, јер орашица смреке и слични плодови нису привлачан извор хране. Додуше, постоје птице, као што је крстокљун, који – како му већ име говори – својим снажним, укрштеним кљуном отвара шишарке и једе семе, али чини се да то, у односу на укупно количину, не представља велики проблем. Како, скоро ниједна животиња не жели да чува семе четинара за зимницу, они опремају своје потенцијално потомство крилцима за путовање. Захваљујући томе, семе споро слеће са дрвећа и ветар га лако разноси. Четинар, у сваком случају, не мора да узима предах, као буква или храст. Смреке и остале врсте четинара, као да желе да надмаше лишћаре у размножавању, па производе полен у тако огромним количинама, да се, чак и на поветарцу, подижу огромни облаци поленове прашине изнад процветалих четинарских шума, па изгледа као да под крошњама букти пожар. Притом се неминовно поставља питање, како се у таквом хаосу може избећи инцест? Дрвеће је преживело до данас само захваљујући томе што постоји велика генетска разноликост унутар једне вврсте. Када сва стабла ослободе полен у исто време, ситна зрнца свих јединки се мешају и пролећу кроз крошње. Будући да је сопствени полен посебно концентрисан око матичног стабла, постоји велика опасност да ће, напослетку, оплодити сопствене женске цветове. Али, дрвеће то, из поменутог разлога, уопште не воли. Развило је различите стратегије да би то спречило. Неке врсте, као смрека, полажу наду у добро изабран тренутак. Мушки и женски цветови отваарају се са разликом од неколико дана, тако да ови други буду претежно опрашени поленом других јефдинки исте врсте. Ту могућност нема дивља трешња, па се узда у инсекте. Код ње се мушки и женски полни органи налазе на истом цвету. Она је, поред тога, једна од малобројних правих шумских врста које опрашују пчеле, тако што систематски претражују целу крошњу и притом неминовно раздељују сопствени полен. Али трешња је нежна и осећа када прети опасност од инцеста. Она проверава полен који слети на женски жиг у намери да продре унутра, кроз нежне цеви, и настави да расте ка јајној ћелији. Ако је то сопствени полен, зауставља се раст цеви, па ће она закржљати. Пролаз се допушта само туђим наследним особинама са добрим изгледима на успех, из чега се касније развијају семе и плодови. По чему дрво разликује своје од туђег? То се до данас не зна тачно. Само је познато да се заиста активирају гени и да морају бити компатибилни. Такође би могло да се каже да дрво то осећа. Вероватно ће дуго остати пука претпоставка шта дрво осећа у процесу оплодње. ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
114
Неке врсте су веома доследне у спречавању инцеста, и то тако што је свака јединка само једнополна. Тако, постоје иве мушког и женског пола, па из тог разлога никада не могу себе да оплоде, већ се размножавају само уз помоћ непознатог дрвећа. Додуше, врбе нису право шумско дрвеће. Оне се шире на стаништима пионирских врста, дакле свуда где још нема шуме. Како на таквим површинама расте на хиљаде трава и жбуња који цветају и маме пчеле, врбе се у опрашивању, такође, ослањају на инсекте. Ту се, међутим, јавља проблем: пчеле прво морају да одлете на мушку врбу да би понеле полен и пренеле га на женско дрвеће. У обрнутом случају не би дошло до оплодње. Шта ради дрво када оба пола цветају у исто време? Научници су установили да све врбе, из тог разлога, отпуштају мирисне мамце за привлачење пчела. Када инсекти стигну до њиховог станишта, нешто мора да им привуче поглед. Зато се мушке врбе посебно труде око својих маца, које светле јарком, жутом бојом. То скреће пажњу пчела прво на њих. Када инсекти унесу први шећерни оброк, они одлазе и посећују неугледне, зеленкасте цветове женског дрвећа. У сва три поменута случаја ипак је могућ инцест, какав је познат међу сисарима – дакле, унутар једне, међусобно сродне популације – у овом случају укрштање сродних биљака. И овде се, у истој мери, укључују ветар и пчеле. Они преваљују велике удаљености и на тај начин постижу, да барем део дрвећа добије полен удаљених рођака. Само потпуно изолована станишта ретких врста дрвећа, с малим бројем јединки, могу да изгубе разноврсност, због чега постају подложније болестима и коначно потпуно нестају после неколико векова.
115
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
PRIKAZI ЗОРИЦА ТИЈАНИЋ О КЊИЗИ МИРЈАНЕ ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ Мирјана Штефаницки АНТОНИЋ, БЛАГОСЛОВ РЕЧИ 2 - Прикази и представљања, Прометеј, Нови Сад, 2019. Лаганим корацима, а пуном душом осећам се као да пролазим кроз пешчаник, стапајући се са златним песком времена које протиче и враћа се сваког тренутка, попут плиме и осеке. Сваки пут богатији за још понеки златни одсјај... Мирјана Штефаницки Антонић, рођена у мају, на празник цвећа - на Ђурђевдан, посебан дан који хришћани и православци славе, а сви остали поштују. Слави се пролеће, скори почетак великог циклуса наступајућих сунчаних и летњих дана, који нам несебично поклања у својој књижевној речи – благослову. Благослов етимолошки има значење благог слова и руског је порекла, али у својој дубини није ништа друго до претакања све оне љубави коју се искреном и благом речју или словом преноси некоме. То је као жеља, као мисао, као љубав. Попут Божије милости усмерене на оног или оно што се благосиља – Благослов речи има готово литургијско значење. Путем благих речи из свога срца, а и из срца пера Мирјаниних колега, пријатеља песника и књижевника овде нам је дарована огромна вредност у књизи која се може сврстати у сам врх савремене модерне књижевности. Благослов речи је састављен од приказа и представљања поезије, како Мирјанине, тако и поезије и књижевности писаца о којој је она писала. Отуд су њене речи благословљене, отуда још једна вредност на књижевном небу, још један наставак благослова јер само је одабранима дарован таленат да речима дочарају слике, да стварају догађаје, опишу смисао поезије, а не униште је рашчлањујући у анализи. Она је плодна књижевница, чији су прикази и есеји на корицама многих књига украсили пишчево дело. Несебично је поделила свој дар свима који су стидљиво затражили и пожелели да им кумује, јер рецензент је као кум - овенчава дело. Поделила је и њихове мисли о њеној поезији и неуморна наставља да урезује своје предивно срочене реченице у златан повез који оставља, овај пут свом сину у аманет – у посвети на почетку књиге. И многи други песници су стиховали Мирјани у знак захвалности, па је на пример Радмила Вучинић њену ризницу поезије назвала шаком полена и светлошћу, баш у част пролећа с којим се рађа и ходи кроз живот. У то име је и Радослав Фелбапов написао песму „Ђурђевак” у славу и част њеног рођендана, који нам се ближи, а ево и друга књига Благослова речи, коју је предано и вредно уређивала и учинила многима од нас част. Многима, који су део њеног живота да остану присутни у њему, јер она, када вас прихвати тада знајте да је заволела душу у вама, да вас је уз поштовање пригрлила и ушли сте у породицу тог предивног и мирисног цвећа, постајући још једна боја у букету. Благослов речи бисмо могли назвати букетом цвећа. Тај мирисни букет који носи пролеће на длановима, чији прсти вредно исписују додире и дамаре из дубине душе. Технички, књига је урађена до савршенства. Преплићу се песме, есеји, како Мирјанине, тако и песме посвећене њој, па су између осталих стиховали и Љубомир Глигорић, Весна Месарош, Нада Јабланов, Иван Букинац и други. Књига се састоји из пет делова. Први део је посвећен поезији – Лирски и танано, састоји се из поезије коју су горе наведени песници посветили Мирјани. Започиње њеном песмом - Сенка твоје косе, у којој води дијалог са руским романописцем Јуријем Михајловичем Пољаковим (1954, Москва) и на оригиналан начин представља вечиту чежњу и жудњу једне жене, не обичне жене већ песникиње, која придаје свом драгом бићу особине руских писаца, вођена романтичном жудњом којом нас је повела својим изрезбареним песничким бравурама и осликала елементе руске амбијенталности, управо лирски и танано како први део књиге и носи наслов. Други део књиге је назвала – Лирска кнегиња, у коме носи племениту титулу кнегиње, жене која има моћ у стваралаштву. Кнегиња, јер Русија јој је одувек у срцу. Жена и мајка, вера и посвећеност. У њему је својом круном овенчала поезију Зорана Митића – ,,Липе испод Петроварадина”, блогерске записе Милке Каташић, приче Данијеле Милосављевић, песме Светозара Савковића, Биљане Димчић, Будимира Фрке, Фрање Франчича и Зорице Тијанић, затим Валентине Вулић, Ибрахима Хонђе... ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
116
Њене рецензије су попут кратких прича. Она ће вас прво упознати као човека, потом разумети као писца, песника и ући у ваш свет, у вашу причу, да би демистификовала оно што и сами нисте успели да освестите или докучите. Живописни есеји, који се нижу попут клопарања возова, пристижу на станице. Станице су писци, а њихова дела возови, којима путују према далеким источним или руским степама, или ка Медитерану, причајући своје приче. Састају се девојка и младић на тим перонима и неумитно растају, носећи љубав и понос у очима, не заборављајући се никад, увек повезани мислима, без обзира на живот који их раздваја, који носи кроз пустињу... ноте чежњивости... и увек недостају... Слике, боје које претаче у својим приказима, амбијент Медитерана, испреплетен са плаветнилом Дунава са којег се јавља, воде нас у пределе који се преобличавају у бесконачном броју метаморфоза, песничких, књижевних и душевних. Мирјана Штефаницки Антонић је изузетна књижевница, која поседује дар запажања својствен квалитетним и оригиналним писцима. Уочавајући просторне и временске димензије у делима о којима даје своју реч, отвара путеве до срца читалаца и помаже како младим писцима да охрабрени наставе свој пут, тако и изгубљенима да се поново врате на њега. Дискретна и поверљива, у сопственом мистицизму помало недокучива, али бескрајно топла, портал је за различита емотивна стања. Њене су боје препуне мистериозних тонова, а притом њен глас мелодичан и баршунаст. Може то само неко пун емоција и онај чија је душа благословљена радошћу и захвалношћу. Оно што Мирјана Штефаницки Антонић постиже у својим приказима и есејима, припада новој књижевној димензији. Нећете добити класичну рецензију или академски приказ, већ много више. Добићете опис душе и онога што сте изнедрили стварајући. Неће недостајати речи о стилу, о метафорама, техничким детаљима, али даће вам и сугестије, видеће оно што ви нисте могли, саветоваће вас потпуно другарски и дискретно и потпуно несвесно и добронамерно дати свој лични потпис делу попут уредника. Мистериозна и мистична, обојена топлином маслињака и олеандара, доноси нам амбијент Медитерана за који је везана душом и чежњом далеке и непрегледне Русије, али и Војводине и плаветнила Дунава, мириса липа, повезујући континенте баш као и људе различитих сензибилитета који се сусрећу на страницама њене нове књиге. Четврти део књиге – Колико љубави, управо и описује песникињу и начин на који она доживљава пажњу посвећену њеној књижевности, која је у самом врху савременог доба. Четврти део књиге је посвећен њеном стваралаштву, а даровано од стране пријатеља који су дали своју реч њеним делима. Ту су Светозар Савковић, Данијела Милоcављевић, Валентина Вулић, Борислав Гаврић, Нада Јабланов, Милијан Деспотовић, Миодраг Петровић, Ласло Силађи, Момчило Спасојевић... Њена књига поезије - Вез рађен руком моје Мајке приказанa је пером магистра Момчила Спасојевића, који је Мирјанин вез стихова једном речју описао попут веза златним концем. Злато је драгоценост непроцењиве вредности. Баш као што и сама осећам да пролазим пешчаником времена, застајући повремено да се загледам у маслињак, у сунце, путујући пределима из саме маште, који постоје негде у срећнијим деловима планете, у које пристижем као на станице, а воз бесомучно клопара. Благослов речи је један песнички и књижевни калеидоскоп. И онда сунцем окупана, узимам тај песак живота у дланове, пуштајући да песак са златним сјајем цури кроз прсте свуда по моме лицу, коси, блажи ме и украшава остављајући сјај. Богати смо. Не, није то прави израз. Благословљени смо Мирјанином речју, а она опет благословљена Божијом милошћу. Њена енергија и страст, занос и жудња подижу. Њена нежност и доброта, искреност блаже, али носе заједнички називник – Љубав . Отуд – Толико, о колико само љубави! Сам наслов Мирјанине збирке поезије - Вез рађен руком моје Мајке, подсећа на једно време које се не заборавља, а недостаје. О књизи су реч дали Валентина Вулић, Војин Тривуновић, мр Момчило Спасојевић, мр Нада Јабланов, Светозар Савковић. Поред Веза рађеног руком њене Мајке ту је и песничка збирка Чежњиви плави сан – Изабране песме. Избор из поезије стваране у периоду од скоро 50 година, мр Момчило Спасојевић је дао опсежну студију збирке путујући времепловом њеног песништва, бројећи ниску перли од најфинијих бисера. Још један изузетан човек и књижевник Милијан Деспотовић је дао своју реч Чежњивом плавом сну откривајући најтананија осећања песникиње. Такође је дао и своје виђење прве књиге Благослов речи која се дуго рађала из песничког пера Мирјане Штефаницки Антонић. 117
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Миодраг Петровић је непретенциозно назвао своју рецензију покушајем, јер сви велики људи су скромни. Писао је о подвигу Мирјане Штефаницки Антонић. Заиста створити песнички идентитет у зрелом књижевном добу песникиње, која је приступила овом пројекту са много одговорности и много посвећености детаљима, за које понекад мислимо да могу бити пренебрегнути, да су небитни. Тек касније, Мирјана нас учи да увидимо да заправо тај ситан вез писан руком кћерке своје Мајке – има и те како своју сврсисходност. И ту долазимо до Огледа - Мајке у Мајци где је све објасниo Ласло Силађи. Веза између земаљског и небеског. Између очију и руку је чистина мисли. Песма је молитва, а суштина поезије осећање душе. Песник или песникиња су Мирјани, баш попут њеног имена - Мирјана, они који се моле, тражећи било опроштај, заборав или сећање. Рефлексивност писане речи којом влада боравећи у светилишту прочишћава тражећи одговоре, смисао и поручује само оно што и сама живи – љубав која је срж свега. Она је попут своје – Летње невесте која увек носи посебну љубав у себи, за неког посебног, и тај неко чека Вести о њој, са нестрпљењем. Вести о њој никад не касне. Оне су увек пуне разнобојног цвећа које носи у нарамку. Замишљам је у жутој хаљини, са белим сандалама и цветном корпом. Један цвет је у њеној тамној коси, а један се пресијава уденут у крагну на хаљини. Она је у мојој перцепцији увек на неком тргу у близини мора, мирису Медитерана... или у шетњи на новосадском купалишту Штранд, где носи тај занос у очима. Друга слика је песникиња која носи писмо на пошту или жури на воз, у дугој сукњи од твида и мантилу преко којег је огрнула свилену мараму, обавијену око њене душе, са малим нотесом у рукама у који бележи песме, са писмима у торби која миришу наду, љубав и чежњу, у бескрају чекања... Она увек путује негде, или стиже излазећи из воза. Њу увек дочекује неко ко је воли, нежно грлећи и у бесконачности нежности додирују се мислима, онако како она то најлепше уме материјализујући енергију мисли у додире. Зато – Колико љубави није питање, већ – О... колико љубави! И Ласло Силађи о њеној књизи Прелет птица небом Лиманским објашњава незаборавним стихом „Недостајеш ми...“ О књизи Благослов речи, о плаветнилу које боји њено дело, своје је импресије изнела и Данијела Милосављевић, приметивши да књига представља фантазију слободног облика. Сви који су писали о Мирјаниној уметности сложили су се у једном – да је Мирјана изузетна књижевница, оригиналног и непоновљивог стила, али и диван човек, жена благе нарави, искрена и верна, прави пријатељ. Постоје многе књиге есеја и приказа, али нико толико пажње није посветио и дао простора својим пријатељима и колегама, који су део њеног живота. То може само неко пун љубави, јер време је надрагоценији део који можемо поклонити, а она га дарује. Овде постоји израз који избегавам, али заиста је љубав безусловна, не тражи ништа осим давања. Од Мирјане Штефаницки Антонић можемо учити о пријатељству, поштовању и уважавању, али и поштовању људских и хуманих вредности на које се данас заборавља. У Беседама, трећем делу књиге идемо даље - у узвраћању љубави. Овде Мирјана пише о ,,Лакованим белим ципелама” Наташе Бундало Микић, о панонској принцези у књизи Љубише Ж. Војиновић Мајсторовског – ,,На крилима орла”. Затим, даје осврт на ,,Небеске птице” Љиљане Фијат, пише тако и о Аурори Копривици и радосним зорама њене бесмртне љубави, љубави за вечност. Много љубави уткала је у песничке сонете и три круга Борислава Гаврића. Присутна је и више пута као рецензент у књигама својих пријатеља, па код Ауроре Копривице кумује и књизи ,,Ходамо ивицама” и пише о загрљају чаробним свитањем стихова, дочаравајући нам ауторкину уметничку душу и показујући своје познавање лепоте уметности. Благослов речи 2 се завршава петим делом - Писма Списатељици које су пријатељи писали песникињи. Писма су састављена од брижљиво срочених коментара, порука и осврта на њену поезију. Песникиња их је сачувала. Ретко се налазе сачуване речи пријатеља о нама, то само показује колико Мирјана Штефаницки Антонић поштује и воли своје пријатеље. Из свега произилази колико дубоко осећа људску и песничку душу и природу човека. Проналазим и своје реченице. Неописив је осећај. Тешко је описати када очи засузе од нежности, а грло се стегне. То су емоције. Благослов речи је саткан од љубави, као и хришћанска љубав због које смо опстали. Уметност је нешто што се дели, што се поклања, нешто што нас богати расипајући златан песак по телу, лицу и рукама. Песак времена који се чува у сатовима, а сатови заустављају у тренутку који је вечан, у либру који нам је подарила књижевница великог срца и мајсторског пера.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
118
AFORIZMI
JOVAN KRAGUJEVIĆ DUHOVNE FRAKTURE Dočekao sam bolje sutra. Kupio sam hleb od juče. Čovek je mera svih stvari, zato mu stalno uzimaju meru. Teško nama! Babice nam rade povremeno, a narikače prekovremeno. S pokerom smo završili. Preostao nam je ruski rulet. Posledice plitkog mišljenja su uvek duboke. Pošto nisu mogli da pronađu uzrok, uhapsili su posledicu. Srbima ne trebaju narodne vođe. Dovoljni su im televizijski voditelji. Televizija je postigla pun pogodak. Ispraznila je gledaocima glave. Ušli smo u srž problema. Polomili smo mu kosti. Čim je pala u vodu, istina je isplivala kao politička patka. Pobednici pišu istoriju, posle završenog kursa opismenjavanja. Zadužio je narod. Spominjaće ga do poslednjeg dinara. Ako živite na kredit, umiraćete na rate. Ekshumirali su prošlost da bi sahranili budućnost. Svaka civilizacija počinje obradom zemlje, a završava se obradom čoveka. Ako vam sudbina zakuca na vrata, skočite kroz prozor.
119
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
POEZIJA
IVAN GAĆINA PAGANINIJEV LABIRINT NA KLATNU SRCA
Nakon više litra izvrsnog francuskog vina zasvirao sam s Paganinijem
Kraj lonca
posljednju đavolju sonatu.
kiselog kupusa
Bilo je očito
Zahida Badži
da sam ga nadmašio
pali svijeću
Zapisane niti u talogu kave
za usnule mornare
slažu priču kao karte života
i nudi mi
dok se sredinom naprsle šalice
sahan s alvom
ocrtava tajnovit, crnomanjast lik.
uz slane srdele.
Vihori međuprostora
Nisam joj stigao
otvaraju vrata uspomena
zahvaliti
dok plamenovi razbuđuju sjećanja
jer je nestala
preslikavajući se u odraz prapočetka.
sve melodije svijeta
nakon što sam zažmirio
Univerzum pretače nedovršene poruke,
pozivajući na igru i ples,
misleći da sanjam.
zrcalne slike daju mnoštvo mogućnosti.
ali samo su mi ruke
Dok na klatnu srca
Na marginama sjete razmišljam o nama
bile pokretne.
duhovi predaka
dok labirintom putuju valovi sveznanja.
Natrag u svjetlost
miješaju okus hrane
Iz crnila mame nerješive zagonetke
kroz simfoniju duše
i uzburkano more
koje odašalju bića iz dubokog ambisa.
gurnuše me
iz daljine mami
U vanvremenu stapaju se osjećaji
romski inat
miris Turske.
gdje crvotočine stvaraju varljive staze.
i ljubav u srcu.
U vrtlogu sjećanja
Vrijeme odmiče u neizvjesnost
Sićušne čerge,
Zajda maše
dok kava otkriva tajne spoznaje,
bijelom maramicom
tijelo preplavljuje nepoznata snaga
dok me valovi nose
vraćajući stanicama životnu ravnotežu.
u nepoznato.
Sa skrivenim namjerama stara vračara
jer je iznenada prekinuo sa svirkom i survao me u labirint violinskog zvukovlja. Poput valova zapljuskivale su me
lijepe djevojke, zagonetni svirači bili su udaljeni
U TALOGU KAVE
čita šifrirane poruke iz najdublje tame,
par svjetlosnih godina
putujući kružno kroz centar univerzuma
od vanvremena,
kozmospoznaje se pretaču u vrtlogu kave.
ali snaga trenutka i trzaj violine vratiše me na prašnjav drum i sudbinu isprepletenu u labirintu života i smrti.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
120
КАТАРИНА ДЕСПОТОВИЋ
И ШТА ЋЕМО САД И шта ћемо сад ми... Дајеш неке смернице и ја се питам – да ли? Да ли ме зовеш или тераш; не умем да се понашам. А тако бих те косом својом заробила Свиђа ми се твој осмех и више него ли можеш замислити
Ма... свиђаш ми се. Такав какав си. И чему потреба да се борим, нема смисла? Чему потреба да се расправљаш, да ме грдиш, да претиш. Да се осећам несигурно, да не знам шта да радим, чему? И шта ћемо сад ми... Дајеш неке смернице и ја се питам – да ли? Да ли ме зовеш или тераш; не умем да се понашам, А тако бих заспала ноћу крај тебе, у очи да се гледамо Дуго... Оно као... Ко више издржи па се смејемо, смејемо... Ма... свиђа ми се. Свиђа ми се све то. Нигде нисам видела толику оригиналност. То је невероватно, ја сањам... И чему потреба да се увек борим, нема смисла? Немој се расправљати са мном! Пошаљи неко писмо! Ево ме... западно од тебе, од Африке, од нас... А шта ћемо сад ми... Буди сад отворен до неоригиналности, до простоте. Реци ми нешто као – Ту и ту, тада и тада. Да ли ме зовеш или тераш, на умем да се понашам? Речи су јаче од нас и не очекујем ништа спектакуларно. Ево ме... западно од тебе, од Африке, од нас, И шта ћемо сад ми...
121
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
КАД СЕ УГАСЕ СВЕТЛА Машина ће исписати оно што је у срцу па како се коме по веровању заломи. Ти пишеш своје сузе и срећу, мени на радост, на весеље, за венац око главе. Не умем да кажем хвала јер није лепо рећи па, хајд – прогутам реч, А онда пред огледало станем и насмејем се за тебе, да као видиш. Једном си рекао да свој осмех мрзим, а ти га волиш, као... Нешто еротично, у огледалу, као одраз у којем видим нас, једно крај другог. Можда се сретнемо некад и свака моја песма биће препрека више, Твој и мој осмех, па како се коме по веровању заломи. Хајде да верујемо да ћемо окренути свет За један дан венчања, за рођење, за свако моје и твоје и наше приче и читање бајки. Хајде! Ја сам девојчица са душом мајке и не тражим ништа еротично, Ништа еротично, као у огледалу где девојке пуће своје усне да изгледају веће, као, Ништа еротично, као на улици када се двоје сударају у празном граду. Не треба ништа да кажеш, допусти да заплешемо – Ти пишеш своје сузе и срећу, мени на радост, на весеље, и венац око главе. Хвала Ти. Има свега ту. И не тражим више ништа. Наравно да знам да би ти и више хтео, Нестварна ми је бајка, душо, и то што ме називаш дамом, И ако ме прихваташ у тишини... хајде да славимо галамом.
КО ХОЋЕ ДА КУПИ Иза брда се ваља кафана са стотинупедесетседам гостију, Песма у фијакеру и паунов реп у нечијој руци као лепеза. Да кармин уме да говори одао би љубавнике, цврчке и птице Кад виолина на столу заћути и заледи храброг витеза. Узима принц принцезу за руку и некуда иду, Степенице које је сив асфалт научио да одбаце драгуље и у дванаест нестану, Престану да опомињу да мање ждере некакву гњиду – Ти који иду, иду, некуда журно иду... У једном часу када вештица на метли полети На песму ћу се заклети да полако почињем да бивам, Руке ми излазе из тела као када пупољак оставља гране, Рађем се из жита, из воде извирем, у небо гледам очима од привиђења. Жеља да запад запевуши остварила ми се И ничега између нема да се отаџбином деси и назове, Као случајност опасач носим око кукова који носе реке Ја знам, ноћу увек утихне песма и треба да се спава, да се јутро чека, Месец из заседе убије риме и негде чека Сунце у јату На свет у којем не знам колико је сати када ме питају, да схватим. Жена у фијакеру и један паунов реп у руци, Лађа је узјахала коња и иде пут мора, некуд на југ, У једној руци слика, у другој празан џеп.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
122
MILAN DRAŠKOVIĆ
SONETI
SETE
1. ENIGMA
Svet sav od iluzije, stepenice ka tvom snu, prividi kad se zgusnu u album nostalgije. Mačje oko zeleno pod mesečevom setom, iskri pa zgasne potom skrivaš se uspomeno. Slika jača od priče reč koja nas opseda kad se prošlost sagleda. Nešto što nam izmiče, zapreteno u nama, među zagonetkama.
2. NARCIS
Isklesan u mermeru priželjkuje slobodu, dok osluškuje vodu gleda se u jezeru. Samoća poput tvoje, duša sputana bolom. Čezne za ogledalom sjaj potreban za dvoje. Ohol u toj gordosti sred blistavoga sjaja gospodar svog očaja. Tren jedan u večnosti pod hladnom mesečinom, pod zelenom patinom.
3. FARAONOVI SNOVI
Sećanje što te truje u Kuli van vremena, kad srce poveruje u cveće od kamena. Ne misli na ožiljke ni na nečiju pomoć, zatvoren poput školjke samo ti imaš tu moć. Vrebajući znak od nje, spiralom tmine natrag do dugotrajne čežnje. U oku tvome zvezde, molitva što pravi trag možda, nekada, negde...
123
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
MARIO LOVREKOVIĆ Apokalipsa (Lilith) Plamenim dahom nebeske jahačice oderala si kožu živućim zvijezdama sebično proždirući blistavu prašinu njihove pozlaćene, osušene krvi.
pod jastukom djeteta, jer vile gutaju krv u nekadašnjim šumama gdje drvosječe izgubiše glave u zabranjenim plesovima nabrušenih sjekira.
Dim svijeće bježi pred kapima ludila zvjerskih ostataka preminule rase zaostalih predatora. U magli Oceani vremena izbacuju sav poražene demokracije život iz sebe; licemjeri ispisuju pustinje mrtvih svjedoka ponora božićne čestitke slikovito jecaju prokletim u tiskari narječjima kojima je tvoje postojanje opisano glasačkih listića. kao posljednji ples gorućeg Pred krvnikom, trnovog grma. ljubeći giljotinu, u nasljedstvo Gustom slatkoćom užarenih ostavit ću djetinjstvo plodova kako bi preostala djeca premazuješ osvetoljubive usne ugrijala stopala što podsjećaju na šapat vatre pored lomače koja ugljenom oslikava simbole državnika, savršenih sjena nagosti u noći poglavara, crnog sabata. silovatelja, moćnika… Svemir se skriva u crnim rupama tvoje monstruozne potrebe za uništenjem svih oblika postojanja.
Stopala pored lomače Sablasti oderanih zečeva uništavaju simbole uskrsnuća; okrvavljene šapice šareni su privjesci dijamantnih ključeva lažnih proroka koji blaguju ustajali gulaš nevinog bijelog mesa.
Eutanazija Uzaludna potraga za životom svodi se na ostavljanje otisaka izobličenih stopala na poljima mrtvih krizantema.
Zubići ne snivaju ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
124
Zvijeri bilježe teritorij mokreći po uvelim laticama koje hladnoćom podsjećaju na sirovu ljepotu mrtvačnice. Plameni jezici miluju stopala mučenjem unakaženih vještica koje vrištanjem ukazuju na bol dok im želuci probavljaju hrđave čavle. Eutanazija u hramu svjetlosti opija živčani sustav umornih nudeći nabrušene igle umjesto ritmičnih otkucaja srca. Smrt je djevojčica u prozirnoj haljinici; preživljava hraneći se živim blatom prolaznosti.
Umiranje osluškuje jezivo šaputanje suicidnih nota proučavajući slomljene kralješke posljednjih, preminulih sisavaca. Eutanazija liječi zaražene življenjem.
NERANDŽA KOSTIĆ
DŽEHVA HAVIĆ
Kad Dunav ljubi nebo
Ne volim kiše
Kad se Dunav splete s dvema obalama zsiskri u duši Milanovac grad. Pa se zračje plete u nošnjama Vlajne; zaigraju toke, zaigra opanak. Ocakli se omaž lepote i sanja; Raskrile se krošnje nad Lepencem starim zanjihane vetrom s dalekih Karpata opasane međom stručkova jasmina. Breg Kapetan Miše, s dvera osmatrava lelujavo valje podno belog grada. S miročkih venaca ljiljani mirišu; Sve se stakli, stišće u Kazanoluku. Golubptica, jelen. Srna, prepelica... Razbuđena vrlet talasavotrepna sred snenove šume. Sumraci- kradice u ivika splete ko žaruljci sjajnih fenjera u noći. Dok se sanak sanja valulaju sanci...; U pletisanci ljublja spi vasceli svemir...
Ne volim kiše kad padaju tiho, volim kad snažno liju... Volim da moje oči ukrašene bolom od drugih pogleda skriju... U danima januara led oko mene spava... bjelina slike stvara. Nemam šta reći... Moje će ćutnje, ako ih slušaš mnogo više reći... Slušam šapat kišnog hora dok ispod prozora lije... Srce mi šutnjom ispuni, to me malo grije... Danas melodiju kapljica tebi darujem... tebe radujem.
STEFAN ĐURIĆ Tiho, tiho (onoj posle koje je sve lakše) Moja duša, nježni cvjetić, slatko spi, snovima hodam da je pogledam. Kad tamo nad njeno srce angel bdi, tiho, tiho hodajte, nikom je ne dam.
Ta kako je lijepa kad snovima diše, u svjetlosti njegovih razvijenih krila. Ja je samo gledah i ima me više, sav sam crn k'o đavo, ona dobra vila... I samo tiho, tiho, sve neka prestane dok ona vezom zlatnim nebo kroji, najbolјe svijeta, zemlјe nek' nestane, a dok nje ima, i ja da postojim.
VLADO JOVIĆ Tjeskoba Pljusak na pohabanom kaputu. Cipele tijesne i mokre u blatu. Samotna noć u tuđinskom gradu. Nostalgična muzika na kratkome valu. Postaja sto jedan zarez pet. Valovi kiše zapljuskuju okna. Oblaci mrakom prekrili mjesec. Tjeskoba u očaj tjera mi dušu. Kava bi topla sad dobro došla. Samo da imam novčič za nju. Noći su sretne već odavno rijetke. Drage i srodne odnijele rijeke. Vrtložne životne sudbine neke. Sada tugom i mrakom stalno mi prijete. A ni tebe po zlu sada nema tu.
Padoh pred noge angela što čuva, molim oprost'e sve grijehove moje, ona je za mene, moja lјubav prva, ako nje ne bude, sa mnom gotovo je! 125
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
КО ЈЕ ОТЕО МОЈЕ ПРОЛЕЋЕ Илинка Марковић Неко је отео моје пролеће, заувек младост и безбрижност моју и детињство мојој деци, а ја још увек не схватам зашто?
ЉУБАВ ЈЕ ПРОЛЕЋНА Сања Радовановић
Неко је насилно отео више живота младих и храбрих војника и пилота, који отаџбину бранише од крвника.
Љубав је довољна да сваки страх отера и сва врата отвара само кад је одана.
Због њих срце крвари и земља плаче, а пролом се стално чује. О њима се данас песме певају, без величања они су хероји, овде међу нама трају и трајаће.
Она зна и верује чак и кад претерује права се не предаје, а на претек има је.
Ево и после двадесет година навиру сећања, зашто се неко кукавички небом служио, недужне убијао, или, постављам погрешно питање, убице то раде?
Наша љубав заспала кад је вера застала; буди се из зимског сна јача, верна, пролећна.
Из мене немир и јед опет избија, обраћам се онима чија лица не видех, да их понаособ питам: "Зашто си ми отео пролеће, а деци детињство и радост; зашто си немилосрдно узео много невиних живота и знаш ли шта ћеш сутра својим унуцима рећи, а да се не стидиш?'' Можда ћеш рећи, да си ’херојски’ бацао бомбе са неба по туђој земљи, тамо негде далеко. Ма знаће и они да си био кукавица и убица и питаће се шта си чак тамо тражио? Очито си животну мисију изгубио.
Немој никад никоме да говориш за мене што не знаш да л' је истина, доста ми је кајања!
Када се у мени немири јаве и поред свега, постављам питање: ''шта би било да су се сусрели раније са мојим пролећем, оним које ја памтим, да је и њих загрлило свеже умивено јутарњом росом и сунце огрејало као мене, можда би и они били људи, а не убице недужног пролећа раног. Сада су, већ, друге прилике за нови живот, док некоме траје временски суд, а у мени тмурна и пуна немира сећања сама се буде на крваво пролеће 1999. страдања и једине клетве: "убио их соптвени јад!"
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
126
Много лажи било је, праштам сад и више не, сам си себе издао - воли увек искрено! Да се тебе одрекнем била сам на пола пута, али ипак враћам се да ти срце опет не залута.
NEBOJŠA STANOJKOVIĆ JEDNOM ĆE SVE OVO BITI JUČE Jednom će sve, biti juče I davno i lane Jednom će bez nas da svane I sve da stane al samo za nas Neće se više čuti naš glas I prestaće nam sve radosti sveta I zime i leta A biće tuge, al za druge u jednom trenu prvi zvuci plača kad krenu I te će suze ko fanfare najaviti nove i smeniti stare a plakaće i na mestu drugom al ne ruku pod ruku s tugom nego od sreće , zbog novog početka Oduvek je tako i bez izuzetka A ti…. živi sad, živi danas ko zna, možda za nas Sutra neće biti jutra
Voda Stavljam ruke u nju Hladna je U stvari, ona prolazi kroz moje ruke Prolazi kroz mene Prolazi kroz sve nas Ona nas ne zaboravlja Kažu - Ona pamti Mi zaboravljamo nju Kad ugasimo žeđ Kad operemo Kad se okupamo Mi je ubijamo, lagano Našim nemarom Našom nečistotom Mi je ubijamo Al` ubićemo samo vodu u nama Ubićemo nas Jer mi smo voda Mi smo deo vode A ona... ona će ponovo da poteče čista i bistra I sećaće se svoje dece koja su nekad tekla sa njom I pustiće suzu, jednog jutra
na listu paprati Iznikle iz ispucalog betona *** Prestaću da razgovaram sa sobom Odavno se ne slažemo nas dvojica Stalno mi govori- Šta je sa tobom?? Ta bedna kopija, ta obična skica Stalno mi nešto prebacuje Stalno nešto popuje Govori mi kako stalno podbacujem Pa samo psuje i kritikuje Drži mi lekcije o ponašanju Zvoca da ne umem o sebi da brinem Govori o nekakvim kaznama i ispaštanju Kaže - Dokle ću ja zbog tebe da ginem?? Prebacuje mi potrošeno i pohabano i prokockano Kao tobož, to je i njegovo, isto tako Budi me u cik zore rano Kaže - Probudi se jednom, dokle ovako?? Mnogo je dosadan, ne da mi mira Guši me mnogo i sedi mi za vrat Bez predaha nervira i iritira Kao zao, blizanac brat Pretresa redovno moju savest Ispituje me ko policajac Ništa mu nije kod mene vest I ne pokušavam ništa da skrijem jer ispadnem smešan kao pajac
Ne veruj nikad suzama što lako krenu Ne veruj nikad suzama što lako krenu. One se obično slivaju niz gumene obraze I padaju na naivna srca, što svenu od tih kapi otrovne kiše Ne veruj usnama što se razvuku u osmeh, na licu sa očima hladnim Ne veruj rečima utehe, onog kog nisu tešili, ne veruj usnama ljubavi gladnim Nemoj ni rečima podrške, onog kog nisu podržali, ni onom, kom sreću su dugo krali Ne veruj onom ko ima sve, tom ništa nije važno ni onom ko ima malo, jer možda želite isto i to isto, želite snažno Ne veruj danas previše ljudima Nemoj ni sebi, jer slagaće te ono što kuca u grudima
127
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Ines Kosturin
Bogatstvo tvojih oskudnih paleta
U intimi hrama sladostrasti Dozvoli mi I biti ću tvoja posljednja vatra
Odraz prečesto zrcalo vrati pogled. sati marširaju, kao vojnici, poslovno i ozbiljno. ponekad, još sam dijete iz svojih snova, igrajući se u prašini dvorišta. na isti, nesvjestan način, na koji se ovih dana riječi sa mnom poigravaju. sati uistinu marširaju, ja ništa doli lutka, zakopana u nijekanju papira. prečesto mi zrcalo vrati pogled. podrugljivo. sve sam satove sakrila.
Očuvajmo čiste senzacije U realitetu vremena Razlijevajući palete osjećaja Na postelji ljubavne pripovijesti Bol je Magija naše sreće Na platnu tvog stvaranja Nije li to umjetnost življenja? U posljednjem namazu autoportreta Slutim naš kraj Odlaziš Posljednjim potezom tvog kista Podvlačim život U beznađu. U ljubavi
Maja Heršak
Rekao si: Naslikat ću ti oči Kada upoznam tvoju dušu"
Princ s Montparnassa
Moja duša živi U poeziji tvog kista
Mirišu svježe uljane boje Na prstima ljubavi Što me dodiruju
Kao testament svijetu U posmrtnom trijumfu Princa s Montparnassa
Maska vlastite nepomirljivosti Na tvom nemarno obrijanom licu Zrcali jednostavnu čistoću duše Neshvaćen Pronalaziš svoju bit U prokletom nizu neuspjeha Nije li to umjetnost življenja? Oćutimo razmišljanja O vremenu što dolazi Elipse povrh užarenih obraza Govore previše uz vino Dozvoli mi I biti ću tvoj doživotni totem Svijetlost tvom opusu
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
128
JAROSLAV KIŠ PESMA Miris noći. Marširaju staklene ruže tiho. Kao lopov prikradam se pesmi I izgovaram reč po reč. A pesma nerodjena Izmedju sna i jave Veruje svom jačinom moći I veruje mojim rukama Da će biti rodjena za budućnost Novih svetova kojima pripadamo Ti i ja. Ja ustreptao, zaljubljen, čio Veseo...radostan što svojoj pesmi Mogu da darujem sebe. Od pesme zauzvrat ne tražim ništa. Tako osećam lagani dolazak Plime reči i svoju pesmu uzdižem Do zvezda...i dalje. Svoju pesmu uzdižem do samog sebe.
AKO NEKADA... Ako nekada budeš slušala pesmu Jesenjih kiša, Osudjena na svitanje novih dana, Tada ćeš saznati kako noć zna da boli. Prepusti se vetrovima koji dolaze, Koji naslućuju stampedo u tvome srcu. Ja sam vulkan koji ključa, Zatočenik sopstvenih reči Koje ti čezneš da čuješ, A kojih se ja plašim da izustim. Ja sam kameleon, čovek koji je svakim danom Drugačiji a večito isti. Sada spojimo naša dva sveta I budimo jedan predeo duša, Dok oni koji ne misle kao mi Počnu da razmišljaju slobodno.
POLUDELI OBLACI Od ujutru sipi I ceo dan u sivo Je ofarban. Poludeli oblaci nebom mile
Munje i gromovi Sve nebeske sile. Spojile se u jedno i kvase i Karaju dan. A ja kao i svaki dan U isto sam ofarban. I kao poludeli oblak Ima me na svim stranama. I kaplju iz mene kiše I boli me miris božura, I ne dam se oluji ni vetru... Ne dam se poludelim oblacima.
NOVA KLAPA Mrak. U mraku divlja usta Sudbine. Prate te u stopu. Grad. U gradu zamišljeni poštar Nosi pismo Na pogrešnu adresu. Grad u mraku. Maskirani napadač otima Svetlost sa pločnika Dok oko njega pište automobili. Narator ulazi u drugu dimenziju svesti A statisti traže Honorar. Glavni glumac je ostao bez Scenarija, Čita današnje novine. Počinje nova klapa.
SVITANJE Omamljen muzikom, Plantom... Okružena toplinom Obavijena jesenjim jutrom Sa zvezdama Noć se gasi. Miris voska I zadnji plamičak sveće, Topao i umoran krevet. Plove zvuci Poslednjh reči i Pesama, Tiho noć se danu Približava, U zagrljaj pada. 129
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
АЛЕКСАНДРА МИШИЋ
У чаши куваног вина Безбрижно.Споро. Замени и ти, ако хоћеш. Само, биће ти жао после. Упозорен си.
МЕТАТЕЗА *у стилистици замена слова или слогова у речи Заменила сам (а сад ми жао) Један прозрачни сан За хладни тег стварног живота, Топли април за дугу, мучну зиму. Два пријатељска савета За три празна обећања И три обећања за два празна надања. Потом... Заменила сам две красне хиперболе За један бедни еуфемизам Брзо и лако, као новчаницу Стране валуте За много домаћег новца. Једну утешну реч дала сам За два слободна послеподнева И једну плачљиву зору За ноћ теревенке. И ако смем да признам: Десет уздаха за три лажна осмеха И једну добру помисао За две испразне похвале. Три танка пламена свеће За три сећања и три молитве. И нешто што се сме За нешто што се не сме. Једну предобру песму Андалузијског мага За два лака романа. И бесцени крик барске птице За целодневно блејање оваца. И још сам трампила Једно стварно саосећање За чашу лажних суза Дрхтај у стомаку За одглумљена узбуђења. Сви то чинимо. Није нам страно, зар не? Све сам то учинила И сад ми жао. Једино нисам успела да заменим бар на минут Бреме тешких мисли Непомеривих као громаде Метеора За једно етерично поподне У коме сећања плутају Као кора наранџе ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
У КЛАНЦУ Vae victis ( Тешко побеђенима) У тихи кланац мог ума Где слободно дивља пузавица извија Змије својих лаконогих примисли Допузила је једне зиме Не баш добра мисао, Не баш добра, велим, али болно тачна, да људи, свеједно како блиски били и кротки, и лепи срцем и оделом, желе да те растуже и разљуте и сузу да ти виде хоће, сузу, велим, и тугу да пустиш од себе, слатко им што више топлих суза окваси твоје образе то више слатке лажне утехе могу да ти дају но празно, празно, не иде то лажно „Пусти“ то слузаво „Не плачи“ то притворно „Проћи ће“... Перфидно, свакојако Људи то ишту да виде А што се теби чини да није тако Тако је, само те руже доброте Одвлаче од тих примисли Верујеш, добар је раб тај, А није сваки добар Онај што би да ти види сузу ,не дај му је Нека у оку остане,ако је кренула Нека се врати, нек` зеницу напоји Биће то добро, само истрпи, истрпи, велим... Ја хоћу да мислим ,ја хоћу да цветам Да маштам другачије Шта вас брига за мене Ваш зјап другачије зјапи И не дирајте не само моје кругове Него ни моје кровове, коцке моје И кланце са пузавицама, кланце, У које нико не залази, само ветар Који ће на крају да развеје Пупољке проклијале сумње. Потражите ме, О, ви површни, у кланцу мог ума, Можда сам тамо.
130
ЛУЗИТАНИЈА *британски брод кога је торпедовала немачка подморница 1915. Том приликом око 1200 људи изгубило је живот. Мање познат догађај од потапања „Титаника“, био је повод да САД уђу у рат.
Зар одиста беше само бела смрт она тиха патња што се роди? И зар има краја тај вијугав врт што бег мој је сада ка слободи? Треба ли нам тама изгорелих жеља или бледи месец тек да сја?
Нада што се заче у трептају ока , поток суза који зову крај... Моја крхка жеља још је безимена, гипки ветар само обличје јој зна. Али луда глава не брине што ноћас у молитви тоне „Лузитанија“. Дукат, дукат дај ми, да небо загризем, да даире проспу звонки тон. Јер већ сутра, знаш ли, када руља оде, пашће душе твоје беспрекорни трон. Јер прах нам је живот, све пролази, бледи,само тужни месец, ено, сја. Стрепи слабо срце , не зна да ће ноћас потонути „Лузитанија“. А кад дође сутра, то последње сутра, тражићеш се по прашини сна. Неће бити никог ко ће теби бедном чврст загрљај живота да да. Зато ћути, срце, не надај се много, не жели што не сме, не тражи што боли. У хладноме мору , док се крици чују, један диван брод се узалудно бори.
131
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
САЊА РАШЧАНИН
СВЕ ОНО ИЗМЕЂУ Интригантне објаве звече звонким наговештајем срама. Деца са житних поља плешу танго на подијуму су крв и сузе. У земљи плавог неба и зелених гора кроз патњу се сазрева. Тајне прошлости и лажи које нас вежу остављају варљиви траг за ново време љубави и праштања. Чувари кристалне дворане у соби огледала, грохотом се смеју по оштрим ивицама троугла. Рађање, смрт и све оно између.
ОДМЕТНИК У уском си кругу свог живота, у хармонији твог гласа назнаке туге. Правила поништавају прави израз осећања. Ти си одметник који у себи носи историјски печат генијалности и нереда. Скептик на рубу романтике, парадокс рађања и смрти. Слабости ломе и кидају континуитет мисли, без компромиса између силе и немоћи. Балансираш на ивици ножа и вучеш за собом слузав траг. Као да не знаш! Хеј, човече! Потреба за вишим моралом мртва је већ вековима.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
ЧОВЕК Архетипско сећање. Испод наслага цивилизације још увек неандерталац риче одјеком дивљина, одјеком звери. Са нарцистичком потребом да личи на човека, а да му израсту крила само је један од понижених, међу својима. Слојеви коре око сржи у којој настаје мисао пригушен звук таласа са обала Рајског врта исијавају зло у свом покушају преображаја. Читав је циклус алтернација између добра и зла. У души човека воде се вечите борбе.
КОРАК НАПРЕД У времену лудила, можда ћемо се боље разумети без речи, пиктограмима. Као честице у Брауновом кретању, сударамо се са искушењима. Широки су хоризонти, не могу стати у наше зенице, у замгљене главе. На пљуску лажи не постоји довољно велики кишобран, под којим остајеш сув. Поплава реторике, ваља и дроби мисли, за собом оставља само блато и муљ логике. У потопу фраза, одбрамбеним механизмима наведи добар аргумент за корак напред.
НА ЛАНЦУ Иронију, оружје против бола, носиш као човек свог племена, своје хорде. Заурлај у завереничкој вези света као неукроћена дивља звер. Мржња заудара као полураспала мрцина. У есенцији своје душе, у летаргији мисли, у апатији духа, ти си емотивни циник и идејни сноб. У обести илузије газиш начела. Исекли су ти нос и уши, извадили очи, сада си полуслепа животиња коју на ланцу вуку.
132
GORAN KRAPIĆ
IGRA ODSUTNOSTI Želiš uvući me u igru odsutnosti da me nema gdje me treba biti i pokušam dohvatiti špagu odozgo. Neki sam dan, svaki, udubljen u ono što zovemo život. Imam osjećaj da izvela bi pola svijeta od mene samo da digneš ruke. A možda previše činili krasne bismo stvari, pa se ljudima to ne bi svidjelo? Kojima? Nije li ti već...
.... dodijalo?
IZA METARA UKRASA sad već stanuješ ovdje baš kako si htio imati neki pogled i tako to
sad već kupuješ peciva i misliš da bi mogao tako zaboravljati mlijeka sad već zabijaš čavle i želiš prirediti nekome večeru sad već izuvaš tenisice i otkrivaš iza metara ukrasa kriju se kilometri i to kakvi
KASNOĆA DODIRNUTE UDIVLJENOSTI kako iznenada kad osjetim ono što prije nisam na istu melodiju kad prožme me cijelog i kad ne vjerujem čovjek da moguć je za tu nježnost pa uvidim kasnoću dodirnute udivljenosti premalo ću prekratko u čarobnome vrtu dok je tjelesnosti mislim koliko mi je puta prošlo kroz prste i ne shvaćam što me promijenilo jesam li ranije uhom krive kačio stvari poznajem samoga li svoga toga ti i koliko će još me puta preokrenuti
133
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
ANA SAVKOVIĆ Besmrtni pokrov to su zvukovi neminovnosti marš kostiju kroz vječnost negdje u daljini čuju se sirene kolonija mrava ne skreće s puta zemlja guta ostatke i ne propitkuje hodam kroz struju tijela dok se fragmenti razgovora lome i gube u zraku oko mene svemir visi na kalendaru i odbrojava kraj negdje daleko čujem otkucaje tvoga srca drveće nastavlja rasti u tišini misli se kovitlaju i gube u magli iznad besmrtni pokrov promatra kako se sve ponavlja dok jednog dana bez ikakvog upozorenja samo ne prestane
Kavez ležim u zemlji i gledam u nebo dok me bol pritišće prema dnu zatvaram oči i puštam je da ode postaje ptica i leti praznim nebom dok ponovno učim kako disati ona se vraća i postaje sve veća zatvaram je u kavez od kostiju zatvara me u kavez od kože dajem joj novu priču i novo ime ali ona je već pustila korijenje u tami odustajem i gasim svjetla na nebu i razmišljam kako su naši životi tek posuđene zrake svjetlosti koje vraćamo nebu iskrivljene i slomljene
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
JELENA JANKOVIĆ Dani slobode Vidiš li ove tragove po mom telu Nepoznati muškarac pokušava da obije vrata Kad lupanje prestane znam da se pokunjen šeta oko kuće Čujem u daljini očev glas Negoduje moj plač, ne veruje mi odande iz mraka Pravdam se osmehom pognute glave nisam kriva vidiš kako ožiljci kapaju po zemlji godine me rastežu kao vreću na mom telu splavare dušmani čovek je namesto vrane sleteo na krov nisam smela oče ruke kroz staklo u noć pusti još ovaj put da zaplačem verujem, živa patnja je prelep stvor vidiš leptir mi sleće do nutrine bića život u boji I smrti od pića ptičiji kljun kao srp u oku ili to mesec obasjava put za povratak marširaju crvi po truleži pojedoše strah i mladost sa njim debeli pogani ljigavi gmizavci ostaviše krivicu kao sluz na pragu krila bez tela vinuše se nekud kao razapet Bog zašto ne skinuh katanac sa grudi koji je taj koji se drznuo na pola da me ubije ko je sahranio žalost za dan djubre tajnovito čovek pod prozorom pokriva tragove I grumen kiše blatnjavi nad njim oče, ti li si zagubio moju sramotu pokrij me pokrij ako se ne stidiš ovako beskrvno modru da me vidiš neko kuca neko neprestano kuca o drvo vidiš li te tragove po mom telu a vrata? 134
SNEŽANA MARKO MUSINOV Život se snovima ruga Potroših nasumične snove što stizahu stihijski, nestvarni, isprazniše se, postaše umorni, trošno sumorni, ruganju skloni, ugrušcima neizgovorenih reči naklonjeni, teskobom obavijeni, obesmišljeni da ne rađaju nove – ni u najavi, da se postidiš ljudski – batali, budan, u sebe se uzdaj, čas spasa je kucnuo, na vreme si se trgnuo, majušna podrška dobrog glasa kao senka talasa, zaspale sne da nadjača, usne poljupcima uglača; potkrepljen pepeo i prah pojačava, prirodno je, strah, za novi koloplet uzimam zalet, uspeh jemčim ljubavnim plamičkom večnim. Moji nedosanjani snovi sprat već zidaju gazišta prelivajući višeslojno.
Odlivanje ljubavi U blagosti uma ko traži, točeć’ sebe, srodnu dušu snaži na spasonosnoj utabanoj stazi posvećenoj nadi, kojom gazi. Tragom zametka želja i žudnje nastaju migovi netestirane slutnje, nemirna savest se budi šumove uma isprva probudi. Jednog trenutka u tvom zagrljaju, već drugog ˗ bez tvog dodira, ljubav se polako puni, brzo odliva.
zanosno zrači i kad vedri i kad oblači, a kad se s muzikom skladno složi bogatstvo osećaja harmoničnosti se množi. Reč bodri, reč snaži, oko suzom vlaži, usne u melodični osmeh otvara, magiju akorda zajedništva stvara od samoće kad se najfinije odmara. Iluzije ruši, tunele prošlosti buši, na ražnju briljantne inspiracije se puši želeći da dȃ, ne da uguši s jedinstvenošću u punoj duši. Kao suncokret, ka izvoru svetlosti se okreće, u sadejstvu sa drugom tražeći veće sreće, bira, obgrljuje, vulkanjski se uspinje, ohrabruje... Na kraju se cakli na vrhu bine.
Čudotvorne reči Projektovanje stvarnosti u slike, u likove pune sentimenta, u prozi mami, u poeziji prelomi, kao da čudotvori, na zidu, ulici, isluženoj konobi... U paralelnim narativima dve osobe u istoj stvari različito vide – volim te slike, ruše predrasude i navike.
Lekcija Pod jorganskom tamom suočavaš se sa osamom, odnosi ti sve što nekad važno bilo je, ni ustajati ti se ne da kad te tuga u oči gleda. Isplaniraj za naredne dane kako da vidaš svoje rane, deo je životne škole da glava mora gore: bez dobre volje ne ide na bolje, nek’ te hrana za dušu ščepa za gušu, dobronamerno je.
Bogatstvo osećanja u rečima Reč, u pesničko ruho nežno obavijena, očima vernih čitalaca ponuđena s činjenicom se miri da će i kad pesnika ne bude nastaviti, za nove generacije, da živi. Ona u sklopu rima dobije raskošna krila, 135
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
СПОМЕНКА ДЕНДА ХАМОВИЋ ЧУЛНИ ПИР Украшћу крила соколици Звезде ока пратити И на груди ти Слетети Упићу и мудрост сове Да мисли ти горке И сањалице Мирим Посејаћу семе невена Да замиришем ти Сузни осмех И руке Пронаћи ћу тебе у теби И нечујем мачјим Миловати Жеље
Додире нећеш осетити Само перушке чар И страствено Срце Волећеш вировити мој Чежљиве душе пој И чулни пир Жене.
ЧАРОЛИЈА Обавићу те сунчаним влатима И посути чаробним прахом Узети за руку, наредити: Пођи са мном! Затвори очи, залутај У лет, мој мирис, стегни ме Снажно за прсте, и око струка Док ритам ври крви невидљиви Стопићемо снохватице наше Слутим мисао: Врати ме! ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
Али немој, опусти се Вратићеш се
Где ме грле муње Дугиних боја
Ако будеш желео Слободан као лептир Бодар и занесен звездама Бистрим од сања остварених Брусити осећањем желим тихо Твоје хриди, и после чари Слада месечевог вина Тонућемо пјано У плес капи истине Жудне румене рукавце Вајати ружу, неће увенути Горећемо и у мирису трајати.
И чауру отварају, рађају ме У давно завејано време И неке модре пејзаже Међу четинаре Везана сам нити свиленом За невидљиво стабло С којег капа смола И облива ме Моје тело од смоле Вилењак обгрли Блесак ме пије Рођену!
ПРЕТЊА Душа ми је виолина А срце гудало лудо Очима тим гладним Не задевај крв Јужњачку пламену У камену сакривену У прах ће те претворити И у стихове расути.
СНОВИЂЕЊЕ Измигољена из постељице У сновиђење лебдим У чаури склупчана Паучине црне Из семена у грудима ничу Огромни пупољци мака Ноздрве се шире Све замириса И заплесаше вилењаци На звезданој путањи У сазвежђу сенки Око те слути У ледeни прах комете пију У земљу носе незнану
136
ЧУЈЕШ ЛИ ЈЕ Плишане си љиљане У душу ми посадио Распевао птице уснуле Разиграо руке пусте И звезде уткао у мисли – Волим те, и нећу ти рећи
Да дишеш ми у тамама Струјиш у версама Скривено у сваком слогу Да ми цветају камене груди Од мирног немира твог ока И усана гласног мука Улио си кап сунчану У ноћ ми, самну, бездану Разгранао руке суве – Олистале су, разбехарале Јужњачког су пуне жара И мајских трешања
Жена је опет будна У позној тишини сања И снове у стихове тка – Тихо у њима виолина свира Чујеш ли је у свом сну? Чујеш ли јe?
DUŠKO DRAŽIĆ Hazarderska Noćas je mesec poprimio boju lipovog meda. I tek po koja zvezda tamnim nebom sja. A ja se pitam da l’ i ona baš sada gleda, u istu zvezdu u koju gledam ja?
Ponekad, čisto da iskušam hazardersku sreću, nasumice u neku zvezdu prstom uperim. I mada znam da istog časa umreću, ako slučajno svoju pogodim. I osećam noćas bio je zicer i za dlaku samo smrt promaših. Priznajem mada hladan ko špricer, ovog se "hica" pomalo plaših.
Al' nije to stvar verovatnoće. Pitanje trenutka kad tebi prija. Prosto, ako te hoće...Hoće. Život je oduvek- bio lutrija.
MILOŠ NASTIĆ
MARKO VECKOV Senke na mom prozoru
Nisi ti nije težina kada propadaš ili jeste ... tako je jadno ogrubiti na sve hladan i sam kaži "ne treba mi niko" i sjeti se sreće ili to nisi ti ... ako je ona u magli spokojno šetaj veče romori ostaju oni ...da da oni i opet nešto boli pamtivijek nesreće u tebi gori ili to nisi ti ... i zašto je padina ljubavna ova survana bola mrakom i kada je to krenulo naopako? možda od tebe ljubavi prva izgubljena tako lako ako je i tada bilo uopšte tako ili to nisi ti ...
Srećan jesam, i sit, najedoh se plodova tvoje ljubavi, što ih ubrah u tvom vrtu, šetajući jednog jutra, još uvek mamuran od poslednje noći, Kad ispijali smo penušavo vino.
Tužan jesam, jer evo još malo pa će kraj, predstave u mračnoj Sali i više moja ruka neće biti oko tvog ramena, Drhtim i podilazi me jeza od našeg rastanka. Volim jer čovekj jesam i uvek ću biti, za tvoju ljubav živeti i život s tobom kušati Želim samo da ovo sve nije san, optička varka iluzionista A ako jeste, ja se utapam u njemu, sjedinjujem se s njim i želim da traje večno.
I jednu je zvezdu malo severniju, (naspram mog pika) pojela tama. Neko je ubo glavnu premiju. Neko više nije sa nama. A to što ja nisam ni noćas pogodio, da l’ me to teši život šugavi? Da se nisam tolikim kockarom rodio -što nema nimalo sreće u ljubavi.
137
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
RADMILA MILOJEVIĆ DESPOTOVA ZAKLETVA U carskoj dvorani kadifena gospoda utonula u tišinu, mrka cela. Despot ih zakletvom bratimi: zbratimimo orlove čelik. Udariše na čast i dostojanstvo Turci. Uz tutnjavu muklu osvajačke horde stižu. Kamen ćuti i nebesa muče pepela prosutog. Ustaj na oružje rode... Zaklinjem vas verom časnom. Korak da je hitar, sablja brika. Pašće kao snoplje brat do brata i otac do sina, pašće braćo paše i subaše... I leteće glave i srpske i turske... Skupile se sve velmože i vojvode vojne… Udariše svom silinom na Turke. I postade Kosovo grdno gubilište. Užasnuto zastalo i sunce, pripilo je zrake i pustilo klicu svoju i iz cvasti ljudske krvi procvetaše crveni božuri. Ko zenica oka Kosovo je srpsko sveto mesto. Duh predaka još se tamo vije, od Višnjića gusle raspaljene prenose predanje... Na Gazimestanu u kamenu isklesane reči stoje... Božuri su na počasnoj straži. Vitezovi Srbi slavno vojevaše, zbratimiše orlove i čelik... Despotovu zakletvu ne pogaziše… Za slobodu roda svoga živote žrtvovaše...
IKONA SVETOG TRIFUNA Na starom zidu kuće u selu Svetog Trifuna sliku čuvam. Venac vinove loze oko nje se spleo, oreolom zrači... Iskrom preobilja iz sna prirodu budi... Tajnovitim darovima otima od zime, nečujno razvija lastare lozne. Obnavlja iznova magijom života i pčela, dok jedna od drugu lozu praše. Budi sunce u svom hodu da sija jače. Jutra budu vedra. Toplim dahom raspevani Bahus, vinogorjem mije blagodatnom,
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
vezom neba i zemlje. Da slavski kolač vinom prelivamo, za zdravlje, porode nove... S dimnjaka dim se vije, ognjišta ne ugase. Vinogorje prenosi s oca na sina. Tamnjanike miris kućom da se širi, duh predaka da u nama živi. Okupljali se rado rod i prijatelji... Rujne kapi opiju sve duše. Pijani s nama budu Dionis, Bahus i Trifun. Iz grojza u pehare vino da se sliva, Zarezojlo sačuvaj nam srpsku lozu svetu...
I NEBO ĆUTI U tišini mreste se senke, tajne njihove. Vreme je nagrizlo freske. Nevine osmehe Anđela, svetačke likove. Slomljeni krst u šipražju leži. Goruća sveća u ruci, molitva na usnama. Ništa se ne čuje, ni tragova, ni imena. Smirile se vatre ratne oluje. Donele su vetrove besmisla, bola. Na tužnom licu raskrsnice istorije srbstva. Duboki ožiljak ništa ne zaleči. Nemanjičkom Lavrom i vetar istinu, Kosovom kroz Rugovsku klisuru nosi dahom. Elegiju pevaju vode o zlu, surovih ljudi, seobama i smrti. Umesto ljubavi, pogrom, mržnja i zločin. I kroz snove zebnja istinu traži. Prizori mučni, čuju se krikovi ko udari munja. Srcem se steže, bez milosti gamize, puze. Došlo je zlo ispred kućnoga praga, u prozore udara. U kostima hladna zima, nemoćne reči, drhtavi glas. Dušom sklupčana bol, usne izgrižene do krvi. I nebo ćuti, srušene lavre. U tišini mreste se senke, tajne njihove, razorene osmehe Anđela.
138
IGOR PETRIĆ Vjetar (čin prvi) Kojim se imenom zoveš? Živiš od danas do sutra i uglavnom te ništa ne zanima. U redu! Razumijem! Pitaš li se ikad što drugi misle o tome. Jesi li stvarno toliko drugačiji, poseban, pomalo neobičan i lud? Nije važno. Zaboravi! Važno je kako se sada osjećaš. Upravo sada, upravo ovdje u ovom trenutku postojanja. Zavjesa se podiže i publika čeka. Znam, sve je nekako čudno i to ogledalo, kao da je postavljeno naopako. Cijeli jedan svijet sad visi naglavačke i boje su izmiješane. „Pričam li opet sam sa sobom?“ – Pitaš se? Pitam se?. Ovo tijelo možda ti se čini strano, ali tvoje je i na njega si valjda već navikao. Kažeš, bojiš se promjene. Razumljivo! Zato slobodno reci kad ti je dosta i tad nestat će sve.
Vjetar prije kiše (čin drugi) Možda jednog dana, onako usput, sakupiš dovoljno hrabrosti i iskreno odgovoriš na sve neodgovorene upite, ta dosadna pitanja i izgovoriš neko ime, makar reda radi, iskreno i čisto, onako usput, u prolazu, ili se jednostavno prepustiš zaboravu i kažeš nečujno, u sebi glasno, preglasno, urlajući očajno „zovem se imenom kojeg sam još jučer u bunilu zaboravio. Ne! Ne! Ovo je strašno, prestrašno i bojim se.“ – urlaš, dereš se na svoj odraz u ogledalu, vičeš i plačeš, ali nitko ne čuje. Kao da su svi odjednom nestali, sakrili se u rupe smrdljive i sad se podrugljivo smiju. Zidovi su dobro zvučno izolirani. Oblijepljeni spužvom radi sigurnosti. Zato viči koliko te volja. Jače! Jače! Viči i deri se, nikog nema, nitko ne čuje. „Ali moje ime…“ – pitaš „možda je predugo i prekratko za sjećanje i…?“ – u bunilu govoriš, i smiješ se bez veze. Zidovi su neprobojni, savršeno izolirani,
sivi od dosade. Što je stvarnost, što refleksija vlastitog umišljaja, stvarno više ne znaš, ne raspoznaješ. Oprosti mu bože ako postojiš, ne sjeća se tko je ni što je. Možda Vjetar se zove?
Vjetar i kiša (čin treći) Opusti se! Ova pitanja o imenima i ove riječi samo su… samo riječi nabacane u predstavi. Imena ništa ne znače. Zovi se kako hoćeš, meni svejedno je. Na svijetu svakakva imena postoje. Neka su čudna i teško se izgovaraju. Neka se nose ponosno, neka prigodno. Nekih se sramimo i lako zaboravljamo, kratimo ih ili slova dodajemo. Kažem, opusti se! Briga te za pravila, društvene norme, prihvatljiva ponašanja i one male plišane igračke s velikim buljavim očima. Briga te za svijet u slikama i vječno depresivne susjede, nadrkane novinare, bankare, napuhane političare, kurve koje se ne uklapaju i sportske komentatore. Ma briga te za prognostičare, pisce, slikare i teoretske fizičare. Briga te za krvnike i one male zdepaste plišane igračke s velikim buljavim očima nespretno složene na policu pored hrane za kućne ljubimce: pse, mačke, pokoju pticu i divovske kornjače. Baš te briga za sve. Kako god okreneš, kiša je neumoljiva. Refleksija odraza vlastitog mesa se ne mijenja i svakim te pokretom prati, odaje. Predstava je to neobična o čovjeku i njegovom odrazu. Životna priča o smrti i nadanju Ne sjećam se ni kad je počela, ali kažu baš je dobra, ma odlična i samo što nije završila.
139
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
NIKOLA VUKOJE Razgovor tišine Potraži me na vetru, gde slobode miluju, gde nemiri nemi su, dok tišine me kroje, i sećanja liju.
Ugašena lampa Trenuci probijaju večnost krčeći mokre trepavice.
Daleko od mraza, nađi me tiho, sa snagom u veri, jer uska je staza po mojoj meri.
U očima slika se senka pocepanih znakova tišine.
Osmesi škripe dok razgovor snaži, sreća plete pesme, tišina je tamo gde nevolja ne sme. Dok u grupi ćutim, nad poljem slobode, nađi me tiho iza krivine, nisam sam, oko mene su tišine.
Prosute raskrvavljene reči slivaju se krilom ranjenog leptira. U odrazu beskrajno ništa sa centrom u lutanju svira. Crno sivilo grebe gorčinu nad prolazom metalna šipka. Tišina kroji trenutak cepajući ušuškan dodir. Nestaju svilene ulice prerano gasi se lampa. Stapam se s kišom na ledu nestajem ubrzo i ja.
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
140
Bulevar zauzetih klupa I možda izgubiću te, dok tražim se na vetru, gde više nema trenutka; u bulevaru zauzetih klupa, gde emocije iščupane vrište, gde počeci plaču kraj puta, i umivaju obraze već vrele, te suze; prozirne i hladne, možda izgubiću te; samoće su gladne, a na rastanku, zauzetu klupu staru, pogledom ispratiću, tu, u bulevaru.
obale spasa tražimo...
Slavko Marković
Voli – da tajnu lepote pesma nikada ne otkrije, ni tajnu pesme pesniku na obali...
Borovi Borovi- otvorili oči nebu. Kiše žedni- šume na proplanku... Granma bodu tragove vremenačekaju glasove s’ juga. Krila ptica donose glasove proleća. U gnezdima borova- mlade seneke života.
Borovi- love glasove neba. Žednikriju senku čoveka. Vole kad nečije lice, rumeno- čeka. Razigraju grane da najave dolazak i čovek zagrli nečiju senkuprobude se ptice, najave novi dan proleća. Borovi- kiše žedni, šume na proplanku... Neće ih poseći ljubav!
Nedosanjani snovi Želim- pesmom se vratiti i tražiti na obalama Lima nedosanjane snove... Kako su sada daleke obale detinjstva! A trenutak sećanja premostiće obale života, oživeti nestašluke, igru i neponovljivu sreću čekanjada nam donesu limske vode...
Zove- vode da krotimo, suncu snagu osmehom krademo... Srećom ispunjeni odlazimopovratak želimo. Pesmo- neispevasmo sve igre detinjstva, sve lepote Lima, lepotu pesmešto tajno u nepovrat donosi i odnosi u moje zalutale snove... Budi dane mladosti što burno trepere I neukroćeno traže izlive strasti, zamagljene poglede, lepotu reči i sunce na vrelom čelu neba... To je nova pesma, nova igra vode, kamena i želja. Nova igra i zov nove sreće što donose dani mladnosti, čekanja nečijeg dolaska nove pesme u vrbacima... Pesmo- donesi opet nadanja, zov nečijeg dolaska. Da se probudim, opet, na nečijim rukama, istrošena poljupca, suncem na vrelom čelu neba... Pesma- budi dane mladosti i pesme o Limu, vrbacima... nemirnim vodama, (ne)ostvarenim snovima koji plove obalama i žale za proteklim vodama i nadama, da sećanje teče ko živort nepovratno...
U vrtloge života nosi nas Lim... Ostaće samo pesma, Huči- kad nas odnesu vetrovi lutanja, Lim koji večito tečepa ostavimo vode da ruše obale zove i mami neukroćene našom igrom skrivanja... nova detinjstva i mladost... Romori - nad senku našu nad vodom oseti i kad kamen u vodi noga gazi, igre naše željan, oka plamen... Opominje- ljutom maticom kad snove hrabrosti lovimo i plovimo, 141
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
ANĐEO I JA Osjećam Osjećam miris Osjećam miris cvijeća Baš tu Baš tu u kutku Baš tu u kutku pokraj prozora Anđeo stanuje Ponekad Ponekad čujem Ponekad čujem slobodu Ponekad čujem neprijatnost slobode Pitam se šta je sloboda: Plav leden Mjesec i krvava kiša Plav leden Mjesec i krila boje sljeza Što bi više boljelo Osim međusobne mržnje Ad infinitum
SOVJETA GRUBEŠIĆ
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
142
U MOJIM MISLIMA Ti..... U mojim si mislima, U mojem si srcu, Sve moje si ti.... Nema te više u mojim očima, Nema te više u mojim rukama, Nema više tvoga glasa. Nisi više moja.....
BORNA KEKIĆ
Ne znam gdje si, Ne znam s kim si, Ne znam u čijim si mislima....
BOGATSTVO ŽIVOTA
Možda se jednom sretnemo. Ponovno.
Žena...
Ti...
Još uvijek u mojim mislima.... Majka, prijateljica, suputnica. To divno iskonsko biće, to biće koje daje život, ljubav, razumijevanje, toplinu.
Žena... Samo četri slova, a toliko bogatstvo života...
SJEĆANJE Tuga Praznina Dio mene danas je otišao Nema te više Ali ostalo je sjećanje
na tvoj pogled i način na koji si me gledala Godinama si bila moj mir i utjeha Moja radost i bliskost Nema te više Ostaješ u mojim sjećanjima Moje malo najdraže šareno klupko Moja maca Tako mala riječ a tako velika praznina koja ostaje 143
ZVEZDANI KOLODVOR
I
ONLINE ART
https://klubzvezdanikolodvor.blogspot.com/ 144