ZVEZDANI KOLODVOR - ONLINE ART MAGAZINE

1

Kada god umetnik na neki naÄ?in rastopi sebe u umetniÄ?kom delu i kad nakon toga on sam nestane bez traga, tada je to neverovatna poezija.

Andrej Tarkovski

2

Boris Mandić: Razgovor sa Kopolom Petar Gordić: Jedan drugačiji pogled na Andreja Tarkovskog/ Rubljova Zorica Tijanić: Ambijent Nostalgije u stvaralaštvu Andreja Tarkovskog (Putevima ljubavi) Miroslav Vasić: Hanover Ivana Minić: Dinastija Đing Zorica Tijanić: Intervju sa rok bendom "Zvuk ulice" (Slobodan Kokan Popovič) Dušan Varićak: Probna forma za besmrtnost Hane Gadomski Milan Manić: Portreti kao ogledalo naše stvarnosti (Miroslav Savkov) Jelena Skrobić: Refleksije na početku pesničkog puta Jelene Lukovič Dajana Lazarević: Poezija dva Maksima; Tanka i Bogdanoviča Čaj sa Gocom: Čekajuči Aleksandar Gvozdenović: Priče sa margine Elma Selimi: Circulus vitiosus Anđelko Zablaćanski: Ciklus pesama Milan Drašković: Soneti krvi Aleksandar Ševo: Ružni pačiči srpske poezije Dimitar Anakiev: Strašilo kao putokaz Snežana Marko Musinov: Osvrt na promociju zbornika filozofske poezije In memoriam: Susret sa pesnikinjom Fatimom Sibilom H.Gorenčevski Vojin Trivunović: Kučni zapis Mirjana Novokmet: Kuda plovi ovaj brod Vidak M. Maslovarić: Lirske reminiscencije Čedne Radinovič Lukič Olivera Šestakov: O knjigama Čede Kovačeviča Čekova i Vladimira Vanje Jovoviča Zorica Tijanić: Rustični poetski vremeplov Pesnici za nezaborav: Vladimir Majakovski Živko Teodosić: Da li je CRISPR-Cas9 tehnologija otkriče veka?

Iz sadržaja

Poštovani i dragi čitaoci, saradnici i autori,

U moru novoosnovanih književnih časopisa i portala, mi smo još uvek sa vama, još uvek trajemo u svom prepoznatljivom ruhu. Oblačimo se ljubavlju, baš kao i jesen u svoje zlatne tonove, zima u bele, leto u plave i uvek zaboravim ono četvrto - proleće u kome su sve boje zastupljene. Zašto Zvezdani kolodvor još uvek postoji? Verovatno zato što je nastao iz čiste ljubavi, univerzalne i upravo je to tema ovog osamnaestog broja. Kada je Boris Mandić predložio temu Stvaralaštvo Tarkovskog, oduševljeno sam prihvatila jer je on umetnik koji je znao da je odabran za svoju misiju.

Naša misija je bila takođe dodirnuta zvezdama i to prve januarske noći pre pet godina, kada smo odlučili krenuti putem koji je često bio i osporavan ali i podržavan. Nije nam to bilo važno, koliko nam je bilo važno unutrašnje zadovoljstvo onoga što smo uspeli, a to je, pre svega osmeh na licu mladog stvaraoca, prva pročitana pesma, prvi aplauz... i nismo pogrešili. Kao da smo svaki put osetili ko će da se vine u te zvezde ispod kojih živimo i verujemo. U to ime trajemo, i sve dok se ne ugasi ljubav bićemo tu. Ako jednog dana i ne budemo, ostaće uspomene... Ponovo ste tu sa nama, i vi i neki novi dragi ljudi... Neki će otići, a neki će se vratiti... Hvala vam što ste i dalje sa nama i što pišete za Zvezdani kolodvor.

ISSN 2406-2219; CORBIS.SR-ID 216002316; GODINA V, 2019; Broj XVIII; oktobar: Izdavač: Klub umetnika Zvezdani kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Redakcija: Boris Mandić, Mario Lovreković, Julija Nikolić, Ivana Minić, Miroslav Vasić, Mikailo Tijanić, Zoran Dimitrijević; Dušan Varićak: Živko Teodosić; Saradnici: Dragan Maljik, Aleksandar Gvozdenović, Igor Petrić, Franjo Frančič, Mirjana Štefanicki Antonić, Boris Maksimović, Mirjana Magura, Snežana Marko Musinov, Jelena Skrobić, Rea Petrović, Jovan Pavlović, Petar Gordić, Bojana Durman, Dajana Lazarević; Olivera Šestakov; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Naslovna strana: pixabay.com; Dostupno online: issuu.com i na blogu: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/; Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com; web: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/ 3

KOLUMNA

VREME NA ODLOŽENO

Život se od svega toga i sastoji. Misterija kruga – oduvek se sve vrti u krug. Tu nepromenjivu konstantu u sebi nazivam stanjem. Ipak, teško da je konstanta jer bi onda imala neku vrednost. Ne znam kako da je nazovem. Kada se čovek izgubi u svakodnevnici, najpre treba da se potraži u sopstvenom biću, da osluškuje svoje telo, um, misli pa tek onda da pristupa nečemu… Tada se vraćamo snovima i tražimo dom, detinjstvo u svoj toj nesigurnosti.

Izmiče nam vreme, čini se nikad brže. Ali ako pomerimo sat svakog jutra za pet minuta unapred, videćemo da tih pet minuta odmora nije malo, jer se tek tada istinski odmaramo, znajući da nam sledi ono što se mora. Ustajanje kao početak jutra, dana, meseca, života. Mnogo se toga mora. Ako bismo to primenili na neke druge stvari, tih pet minuta bi potrajalo i do pola sata, a u iščekivanju neke važne stvari i čitavu večnost.

Opet, kako da odložimo vreme, kako da prestanemo da delimo dane na ponedeljak, utorak…? Zašto ne volimo nedelju, kada je svaki dan isti od jutra do noći? Moja drugarica odavno ne deli dane. Ona svakog dana uživa kao da je četvrtak ili petak. Četvrtak joj je najdraži od svih dana u nedelji, ali voli i ponedeljak. Nedeljom uveče ne pere kosu, ne leže rano i ne priprema se za posao.

Nije nervozna, iako nema novca. Ima dete sa problemima u razvoju i s njim ide u lov na Pokemone. Uvek je ljubazna i deca je obožavaju.

Ima mačka koji namiguje na jedno oko i pruža ruku gostima, a vodu pije iz visoke plastične čaše. Ona ne odlaže vreme. Zna da je dragoceno.

I ja svakog septembra pokušavam da budem bolja.

Napravim spisak želja i zadataka. U međuvremenu pokušavam da se ne ljutim na sebe, kada ne mogu da promenim ljude, da oprostim svima koji su taj septembar učinili da bude tužan, da prihvatim i shvatim izdaje… da ne hodam sa setom u očima dok miriše kesetnje i da vratim nevinost onom dečaku koji je nekad prodavao cigarete na uglu Glavne ulice i pričao o nezaboravu. Sad znam i ja da srce pamti. Sve pamti u svojim komorama sećanja. Zato je poezija ponekad terapija ili lek.

Hronološki zapis osećanja koje je srce zapamtilo.

Polako izmiče septembar, šetnje na Keju, uz Dunav, miris sladoleda, leta… Oblačimo kapute i otvaramo kišobrane. Bilo bi lepo podeliti kišobran s nekim i provući se kroz jesen zajedno pod ruku s nekim ko će mirisati na dom i ko neće odlagati vreme jer ono važno samo dok traje trenutak kada se pogledi sretnu…

Piše: Zorica Tijanić Izmiče nam septembar, čini se nikad brže… Možda je to je zbog toga što vreme koje provodimo lepo, brzo prolazi. Kao da se zemaljska kugla svakim danom okreće sve brže i brže…

Odlaze ljudi koje smo voleli, odlaze veliki ljudi, svi negde odlaze ili samo maštaju o tome. Kad odu, maštaju da se vrate. Ne radi se više o tome da nam je teško ugoditi, već da smo nezadovoljni. Ispunjenom čoveku ne smeta kiša. On je zavoli baš kao sneg ili tropsku vrućinu.

Na stranu zima, leto je prošlo i sada bih pisala o septembru, o kestenju, o tepihu od lišća, o bojama, glavnoj ulici, melodiji košave pred zimu. Pisala bih o tramvajima čežnje, o putovanjima, vraćanjima, snovima. Od septembra do decembra živim u najlepšem američkom snu. Moje su šetnje uloge iz romantičarskih filmova. Mirišu na sećanja, jer ih svuda nosimo sa sobom. Tu su obavezno klizališta i rukavice, tramvaji prekriveni prvim novembarskim pahuljama. Moj drugar iz „Književnih novina“ me često podseća na to da smo drugačiji baš zbog te nostalgije koju nosimo svuda, a zapravo se one nastanjuju u duši.

Uvek se potencira duša i tananost osećanja.

Senzibilitet prošlosti koji se vidi u očima nekih odavno potrošenih nada. Otud sada i ovo promišljanje, pomalo poetsko ali lepo je voleti…

Septembar je mesec početaka, i nije slučajno što tad započinje škola, jer se i po crkvenom kalendaru smatra prvim mesecom u godini. Svi čeznemo za nečim novim ili u želji da se ono staro promeni, započinjemo sa promenama (a svaka je mala revolucija). Ipak, nije lako promeniti suštinu ali možemo započeti sa spoljašnjošću, započeti od sitnica, navika, svakodnevnice…

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

4

FILOZOFIJA

PROSTOR

vremenski se istovremeno dešavaju, istovremeno jedno prema drugom u cirkularnom odnosu uzroka i posledice. Budućnost kao dimenzija vremena je taj most koji omogućuje ovo dešavanje – Prostor se uvek događa unutar i kroz Vreme.

Hajdeger tvrdi de su u Polju smisla odigrava predstava bića-u-projektu-izgrađivanja i da se ona nikada ne završava. Granica ove životne predstave je Smrt. I tu se salžemo sa Hajdegerom. Ali Hadeger na ovoj tački ostavlja prostor na miru, dajući mu sekundarnu ulogu – statičnost u smislu pozorišnih dasaka, koje jesu peduslov finkovske egzistencijalne igre (smrt, ljubav, rad, borba, igra), ali ostaje samo mesto gde se predstva odvija. Ništa više i manje. Tu se razilazimo s Hajdegerom.

Hana Arent, prićajući priču jezikom političke filozofije o grčkom polis-u, govori da je za slobodu potrebno konkretno mesto gde je moguć Govor – to mesto je, u antičkoj Grčkoj bila agora: Prostor gde se kroz razgovor onih koji imaju moć govora, pojavljivala Sloboda. Arentova, baš kao i Badju, vezuju prostor, kao nužni preduslov, da pozajmimo od Badjua, za Događaj Slobode.

Slazemo se s tim. Statičnost hajdegerovog poimanja je ublažena, ali prostor i dalje ostaje, u ovom slučaju manje statičan preduslov pojavljivanja Događaja Slobode, kao što je to bio centralni trg u Kairu, Tahir – mesto gde se dešava Sloboda.

Idemo korak dalje. Dve stvari.

Prva je u formi pitanja – šta je to što Prostoru daje moć preduslova kao konkretizovanog Polja smisla gde čovek ima mogućnost projekta samokonstituisanja?

Kontraprostor.

Slično Deridinom diference, ono što omogućava Prostoru imati-moć- preduslova je pukotina unutar njega, imanentntna na transcendentan način, decentriranost unutar samog sebe, nemir koji onemogućava svaku statičnu dovršenosti – Kontraprostor.

Druga stvar je da upravo Kontraprostor daje, samom sebi, Prostoru, kroz odsupanje od sebe, snagu aktiviteta – izbacuje pasivnost statičnosti u vidu mesta gde se prosto nešto dešava, nego čini Prostor ne samo mestom, nego aktivnom silom Događaja.

Kontraprostor je taj napukao krčag koji omogućava Otvorenost.

Kroz pukotinu Kontraprostora, Prostor je otvorenost, gde se možemo izgubiti u lutanju ahasverskog tipa, ili se vratiti u svoju Itaku, poput Odiseja; Kontraprostor je ta mogućnost za mogućnost konstantne reinterpretacije sebe, Sveta, smisla.

Prostor kao samorazlikovanje u vidu distance od svoje referentne tačke smisla – Kontraprostor čiji vetar onemogućava končanost zatvorenosti, ustajali vazduh dogme.

Prostror je Sloboda kao Otvorenost, Kontrapsrostor je most kojim ona korača u horizont neizvesnosti.

Tekst: Boris Mandić Kada govorimo o problematici Prostora, izgleda da ne možemo i dalje zaobići Kanta, prostor je fundamentalni uslov mogućnosti egzistencije kao takve: čovek mora, iskačući iz ništavila Mraka, da se pojavi, na svetlosti Sunca (izlazak iz Platonove pećine), Negde: Prostor kao mogućnost ljudskog bića da bivstvuje, zato čovek i jeste, da parafraziramo Hajdegera, biće-u-svetu. Nije moguće egzistirati Nigde, u praznini noći onoga ne-biti-viđen i ne-moćigledati: Prostor kao uslov pojave bivstvovanja negde, tu, koji se zove čovek.

Prostor ne prethodi čoveku, niti ljudsko biće, u onom fihteovskom smislu apsolutnog Subjekta koji proizvodi Svet mu prethodi: egzistencija i prostor su povezani, komplementarno, na način međuuslovljenosti i među-zavisnosti. Neraskidivost u isprepletanosti istovremene komplementarnosti: čovek izranja iz tame u konkretnosti onoga negde, dok se to negde stvara samim činom izranjanja.

Anri Bergson, veliki filozof, ne tako veliki književnik, koji je dobio Nobela nekom zabunom, tvrdi da je prostor fikcija čovekovih praktičnih potreba. Prostor ne postoji u onom trivijalno-materijalističkom smislu objektivno, već je proizvod čovekove potrebe za orijentacijom; razumski, intelektualni deo bića uređuje okolinu saobrazno bazičnim ljudskim potrebama opstanka: levo, desno, Sever, Zapad, Atina, Persepolis su racionalni produkti intelekta, mape uma u kojima ljudsko biće egzistira, zna kuda da se kreće, na koji način – Prostor kao pragmatičnofunkcionalna tvorevina, posledica potrebe za samoopstankom. Instinkt oblikovan raciom.

Bergson odlično piše o problematici koja zaokuplja filozofe i sofiste, umetnike i naučnike, astronome i astrologe, hemičare i alhemičare – početak, dokumentovani, je Talesova sažetost kosmogonije.

Sve je voda. Od te rečenice Prostor kao takav je jedna od centralnih, danas skrajnutih i bačenih u mračni podrum ćutanja, tema uma svakog mislećeg bića.

Ali se ne možemo složiti sa Bergsonom. Nije se složio ni Hajdeger. Kao ni Eugen Fink.

Karl Jaspers, filozof sopstvene psihijatrijske prakse, dao je jednostavan odgovor, nakon više od deset godina iskustva rada u psihijatrijskim ustanovama, na pitanje novinara u jednom intervjuu, koji je glavni razlog samoubistva? Odsustvo smisla. Tačka. Dve reči, tako heraklitovski jednostvne i sažete, a tako lucidne i duboke: na jedan ingenzioan način dopunjuju Bergsonov fukcionalno-pragmatični pojam prostora. Zapravo, da parafraziramo Hajdegera, Prostor je uvek Polje smisla ljudskom biću u zamahu samokonstitucije, uslov projekta samoizgrađivanja.

Samokonstitucija Subjekta i Prostor kao Polje smisla 5

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

RAZGOVOR SA KOPOLOM

kakav crni lepi plavi Dunav pa to je pakao nedozvoljeni seks krv smrt čak sam i ja bio pozvan, isprva zbunjen zašto je Umetniku namenjen Pakao ali mi je bilo ubrzano jasno – hybris! Nedozvoljeno prekoračenje granica - sama Umetnost je nastala nedozvoljenim činom Prometeja, koji je ljudima podario Vatru, Moć stvaranja - različitih vrsta, posle koje sledi neminovna kazna, pitajte samo Eshila kako je Prometeju jetra. Čitava Umetnost počiva na toj, među još nekim drugim, osnovi. Pogledajte samo Modiljanijev kraj, izleman do smrti zbog neplaćenog kafanskog ceha – nije trebao u onom čuvenom takmičenju sa Pikasom, Dijegom Riverom i ostalima, u tom gradu Umetnika, u Parizu, da naslika otvorene oči na portetu, koje su do tad uvek bile zatvorene: te oči su videle ono što Bogovi nisu hteli da vidimo i kazna je usledila, zatim Mocart, od raskoši i sjaja do gupne grobnice za ispod sirimašne, gde se bacaju leševi jedni preko drugih, bez ikakvog reda i smisla, poput pripadnika kasta u Indiji, parija, nedodirljivih, čija suština nije egzistiranje u siromaštvu, nego život van društva - i njegovih socijalno-zdravstvenoekonomskih-političkih zaštitnih mreža, na koje ima pravo svaki građanin – ali unutar društva kao takvog.

Njihova jedina obaveza je da budu dostupni, u svako doba dana i noći, za svaku vrstu kazne i izrabljivanja.

Uveren sam da je Mocarta kaznio lično Apolon, između ostalog tašti Bog muzike, koji je, u njaboljem slučaju, mogao okretati notne listove Mocartu, prilikom izvođenja njegovog klavirskog koncerta broj 21. Čista osveta netalentovane sujete.

Progutao sam pola sata pre nego što je trebao doći Kopola pet bensedina od 10mg i sedam trodona od 50 mg sada vidim da je doza savršeno proporcionalna kopolinom govoru i da ga prati baš villa lobosva kompozicija i dalje...

B. Gortinski: Nastavite, molim Vas. Melanholična nijansa crvene boje smiraja sunca u atmosferi lepljive vlažnosti vazduha obuzima svaki deo ćumeza prolazi kroz televizor šporet vrata toaleta kroz listove kniga moje bubrege i rebra zidovi su obojeni njome nisam više siguran gde se odvija ovaj razgovor ne razgovor monolog kopole kome je potebna osoba mrtva ili živa koja će mu omogućivati lagano i neumoljivo kretanje...

Kopola: Tek nakon Bulgakovljeve knjige, bili je sasvim jasno da svaki Umetnik mora da potpiše neki pakt s Đavolom da bi to i postao – Umetnik.

Pogledajte samo Geteovog Fausta, ključ njegovog razumevanja leži u Majstoru i Margariti. Čak je i Orfej, od čije muzike je i sam Okean mirovao i slušao tu predivnu melodiju reči nebeskih sfera, morao praviti taj pakt, da bi ušao u Had; ali pravila pakta su prekršena, delovalo je izvan njegovih jasno definisanih granica i Had ga je kaznio, to je opšte mesto, svi znamo kako.

Tekst: Boris Mandić Kopolu sam primio u svom ćumezu, optimisti bi ga nazvali jebenom sobom; optimizam kao interpretacioni stav u odnosu prema svetu nema nikakvu vrednost: vidi Svet kakav treba da bude, (a zapravo nikad ne može da se ostavri ta patetična fantazija o Svetu duginih boja) obojen ličnim, uglavnom trivijalnim, preferencama. Nema tu istine (istina uvek boli) – tupavost bez hrabrosti da se pomiriše vlastiti smrad truljenja. Čak je i seks sa tim optimistima dosadan, dobro jebanje je ono kada znate da će za par sati sve otići dođavola. Elem, bez toga elem mrzim tu reč razgovor je otpočeo Kopolinim usporenim, smirenim puštanjem glasa da teče...

Kopola: Pr imećujem da čitate Majstor a i Margaritu, gospodine Gortinski. To remek-delo nema opseg obima koji mu nameću – velika knjiga svetske književnosti u 20. veku: ona ide još dublje, još dalje; ali gluposti, idiotizam potrebe za hronološkom kategorizacijom, strah od neuređenosti i haosa, svakog praktičnog čoveka pobeđuju. glas mu je pojačan dok ovo izgoara ali ne prelazi granice mirnoće Tu knjigu su pisali, zajedno s Bulgakovom, ličnosti koje žive u njenim rečenicama, i to paralelno, u vremenskom smislu, kako iz prošlosti, gde je Pontije Pilat samo stavio zvanični pečat na već unapred donetu odluku, (mimo svoje volje.) preko tadašnje sadašnjosti Moskve 20-ih godina 20. veka do izvan-vremenske usamljenosti, koju su prelepo opisali kamena pustoš onoga Nigde i sažaljiva mesečeva svetlost. govor mu teče mirno i polako, moćno i nezaustavljivo, nemam drugog izbora niti ga želim, nego da nastavim pomno slušati na talasima retoričkog zadovoljstva kakav demosten B. Gortinski: Slažem se, nastavite..

U pozadini ide kompozicija preludijum za pet gitara hektora vila lobosa čiji ritam i tempo su malo drugačiji nego inače, čini mi se, čak su se i oni prilagodili Kopolinom govoru Kopola: To je jedna knjiga koja obuhvata čitavu Istoriju, a istovremeno, paradoksalno i nemoguće, opsaje van Vremena, van Istorije. pitam li se šta bi hajdeger rekao na ovo filozof kojem je mogao da se digne samo kroz pisanje o vremenu celokupan libido ispoljen samo u jednoj formi veličanstvenost bez toga je samo seoski provincijalac koji šeta nekim glupavim putevima po divljini bavarske i testeriše drva!? Čitava svita Pakla dolazi da uživa u konkretnom nadvremeskom mestu, u balu, malo proćaska, podseti se starih dobrih vremena, možda ispriča koji novi trač, ko je s kim u vezi ili je u pitanju nešto više, baš u sali tog paradoksa nisu svirali neke Štrausove kompozicije ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

6

Remboova kazna bila je da prestane pisati - što je za njega bilo gore od smrti) – dok je jahao tamo neke kamile i trgovao sa dijamantima; to jeste pravi uzrok njegove smrti, a ne neka tropska bolest, Gortinski, istoriografija je prepuna takvih gluposti. Kišov rak, Betovenova gluvoća, plućni karcinom Tarkovskog, kojeg je snimanje Stalkera bukvalno ubilo, što jest rezultat prekršenog ugovora između njega i Đavola, Ničeovo pomračenje uma izazvano sifilisom i život do smrti u užasima sanatorijuma, Kitsova tuberkuloza..

Kundera je napisao da je Ničeovo ludilo najveća potvrda i dokaz istinitosti Ničeove filozofije, njegovo ludilo.

Kundera je bio u pravu. Kao što sam ja u pravu, biti Umetnik: pakt s Đavolom, kršenje tog pakta, prekoračenje njegovih granica, zatim kazna u različitim formama. Moja kazna je ubistvo pukovnika Kurca.

Lebdim na opuštajučoj vrelini koju oslobađaju ovi trodoni i osećam da se nemir primirio da bi slušao kopolu tek sad vidim da njegov govor i filmski narativ i ritam čine organsko jedinstvo kome se suprotstavila ta samonastala Sila zvana Marlon Brando B. Gortinski: Izvinite gospodine Kopola na prekidanje, ćerka mu je odlična za seks nezavisno od njenog sada već priznatog umetničkog kapaciteta u univerzumu filma da li želite da vas nečim poslužim?

Bio sam samo u boksericama dok je Kopola nosio svilenkasti bade mantil, pitam se da li bi se ljutio ako bih mu jebao ćerku.

Kopola: Vidim da pijete tamno pivo, ako nije problem gospodine? Gortinski, želo bih ga probati?

Kopola govori iz prostora tišine...

Boris G: Nar avno gospodine Kopola, i dalje ne mogu da utvrdim da li je debeo čovek ili ne izvolite. Da li možda hoćete čašu?

Kopola: Da, hvala. Mislim da bi se naljutio. Tom levom rukom pošto mu je desna naslonjena na što je i ceo položaj njegovog tela nagnut ka desnoj strani (zašto baš desnoj?) i sipa u jednom gutlju pivo iz čaše od 0, 25 ml u svoj trbuh.

Kopola: Pivo ima neku težinu koja vuče ka dole, baš poput gravitacije, dok aktovi uma kreću bez bilo kakvog tereta težine. molim te ne pravi nikakvu aluziju na Atlasa i njegovu muku držeči onaj vražiji hiljadu puta ponovljeni nebeski svod na plećima kao kaznu dobro je moja greška izvinjavam se na zlobnoj pretpostvci.

Ja: Ako želite, voleo bih da nastavite tamo gde sam vas prekinuo? bio je upravu što se tiče piva, samo što je uticaj gravitacije s obzirom na druge opijate koje sam mešao sa pivom nisam osećao.

Frensis Fred Kopola: Nesr ećni Bulgakov, koga je retko ko podržao u to vreme - osim njegovih neprijatelja, koji su time želeleli bržu propast čoveka čije je postojanje raskrinkavalo njihov netalenat - možda pijani Šostakovič, koji se klatio na stolici dok je komponovao naručeno delo od strane sovjetskih vlasti, naravno, s ciljem glorifikacije tadašnjeg aparata vlasti, dakle, u čisto propagande svrhe, uradio je nemoguće: na površini zadovoljio je zahteve svog moćnog i nemilosrsnog klijenta, koji je bio prosto rečeno, oduševljen, sada već slobodno možemo reći, u svojoj

gluposti, dok ispod površine, u detaljima, kompozicija je bila prepuna potmulih i skoro nevidljivih kritičkih i subverzivnih elemenata definitivno bi se naljutio; još par neuticajnih prijatelja, i to je bilo to. Karijera mu je bila, bukvalno, ukradena zbog tog genijalnog dela.; ali ono što nisu mogli ukrasti jeste istina tog velikog romana, kritičkog karaktera - ali ne kroz jeftinu pamfletizaciju u vidu trivijalnog pljuvanja postojećeg režima moći – prema smradu naparfemisane laži. Mačak Behemont jeste personifikacija te istine: on se služi dijaboličnim, Đavoljim metodama: iskrivljavanje, razbijanje šarenih narcisoidnih ogledala, vikanje da je car go uz podsmeh, ironija, sarkazam, izvrtanje, izobličavanje, jednom rečju, pokazivanje – Laži. Ironija po sebi, Sotonin mačak, Sotoninim metodama uništava, u jednoj svesnozabavnoj destruktivnoj igri, kroz njegov osmeh, svet Laži i njegove mehanizme na čijim osnovama opstojava sistem Neistine. Bulgakov je morao biti sklonjen u neku moskovsku ubuđalu, memljivu straćaru, poput onih soba iz romana Dostojevskog, odakle su jedino mogli izaći na svetlost dana pojave poput Raskoljnikova, gotovo da su takva sobe sistemski proizvodile likove poput njega. Ali, u takvim sobama spava prava, ogoljena istina.

Behemontov osmeh je apsolutna destrukcija svakog aparata i mehanizma Laži.

Ne sećam se kako sam uopšte i došao u priliku da slušam njegove predivne, usporene monologe. I nije godar pre snimanja Koplonine apokalipse danas njega savetovao da uspori, kako kruže tračevi, već moćna reka čiji tihi šum talasa je pažljivo slušao dok je snimao film nego je čak bilo i obrnuto u to sada nije bilo sumnje, ne volim godarove filmove gledao sam ih više puta ali svakako volim da intelektualnim snobovima kada se spontano i slučajno nametne tema o njemu da ih upitam da li je godar neka marka odeće ili obuće možda neke fensi cipele ili ko je uopšte on neki sportista? Gnušanje u njihovim očima i izrazima lica uvek je bila dovoljna nagrada ma gde sam to ja bre?

B. Gortinski: Gospodine Fr ensis, zvuči kada se samo to ime izgovori kao da je mamim mali sin kojeg njegova mama i dalje češlja kada izlazi napolje postaviću vam neobično pitanje, koje proizilazi iz činjenice moje dezorjentacije povodom mesta gde razgovaramo. Ili vi držite izvanredan monolog, pre će biti. Gde se mi nalazimo?

Krenuo je vlažni Misisipi džez da usporeno galopira mestom u kojem se nalazimo niko se nije pomerio sa svog mesta a ja bih baš voleo da imam seks sa njegovom ćerkom i da vidim njegovu reakciju Kopola: U vašoj sobi, dr agi Gor tinski, koja je u mojem filmu, „Apokalipsa danas“; u mojem filmu, „Apokalipsa danas“, koji je u vašoj sobi.

Misisipi džez svira u ritmu Kopolinog pomentog filma ustao sam sa stolice i počeo da igram poput šamana koji je pao u trans i nisam video baš ništa boga smrt smisao života ali mi je prijalo baš to suludo kretanje bez cilja.

Kopola je mirno sedeo, ispijajući crno pivo i posmatrajući moj ples oslobođen bilo kakve više svrhe. gde smo to mi?

7

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

INTERVJU

ZVUK ULICE INTERVJU: Slobodan Kokan Popović, “Zvuk ulice”

S

obzirom na, i te kako zapažen povratak na scenu, grupe koja je verovatno svesna uticaja na rok scenu sedamdesetih, grupe koja nosi „težinu“ jer od sedamdesetih ima status kultnog benda, snimila je novi album. Nekada je u grupi „Zvuk ulice“ svirao Vlada Divljan i Zdenko Kolar, zatim i sadašnji lider benda Slobodan Kokan Popović sa kojim smo imali čast da razgovaramo.

Današnji sastav grupe čine Kokan Popović (bubnjevi i glavni vokal), Zdenko Kolar (bas i vokal), Dragana Milković (klavijatur e i vokal), Miloš Milosavljević (gitar a i vokal) i Duško Dule Trnavac (saksofon).

Nakon značajnih koncerata i svirki gde su okupili i te kako brojne ličnosti iz sveta rokenrola, ističu kako je ovo novi projekat a ne epilog ili nastavak.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

8

Verujem da bi naše čitaoce interesovalo kako je došlo do toga da se okupite i da li postoji priča u vezi ideje za novi album?

Okupljanje u stvari traje još od 2006-e godine.

Ja sam tih godina živeo u Južnoj Africi, a u Beograd sam došao sa svojim tadašnjim bendom iz Johanesburga „Kokan / The Traitors“.

Koja iz Discipline je posredovao da stupim(o) u kontakt sa pokojnim Vladom, i tu je ideja koja postoji i od ranije, počela da dobija neke opipljive konture. Primera radi – već u to vreme je dogovoreno da Koja bude producent budućeg albuma. Neposredno nakon Vladinog tragičnog odlaska, pojavile su se i sumnje u smisao celog projekta.

Baš u to vreme, Zdenko je „iskopao“ neke naše stare snimke, za koje nisam ni znao da postoje.

Nakon preslušavanja, odlučili smo da ipak idemo sa celom pričom. Na kraju, i Vlada je bio veoma zainteresovan i angažovan oko svega toga; i zašto ne reći: svima nama je Zvuk ulice značio nešto posebno. Sve se tu znači „polako valja“ oko deset godina.

Konkretan rad je počeo 2015-e.

ZVUK ULICE NA BEOGRADSKOJ KALDRMI

Sam naziv album („Kao začaran“) je daleki eho starih, neiskorišćenih delova jednoga teksta: „zanosu nikad kraja“ ili „u transu po zadatku“...

Moram uvek da istaknem da su Jugoton Croatia Records, kao i Studio Digimedia sa Predragom Bucom Popovićem – imali razumevanja za projekat, i evo nas tu!

S obzirom na povratak grupe koja je obogatila beogradsku rok scenu, zadržavši retro zvuk, da li biste nam rekli u kom smislu se muzika promenila u odnosu na sedamdesetih do danas?

Produkcija danas diktira sve. Gledam pre neki dan „listu kredita“ za jedan novi video spot: ima više učesnika nego u filmskoj ekipi koja je radila na „Ratu zvezda“.

Pakovanje je zamenilo ideju – mislim da to niko ne spori.

Imidž je stvarno SVE!

9

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Vaša muzika ne može da se okarakteriše kao komercijalna, ali ste imali veoma uspešan i zapažen koncert u Domu omladine. Sala je bila prepuna i nekako se čini da se mladi sve više vraćaju pravim vrednostima u muzici. Koliko je teško nositi teret odgovornosti slave Vlade Divljana i drugih članova benda? Opravdati „zvuk“ koji je autentičan?

Tekstovi Zvuka ulice su takođe autentični,i prate priču duha grada. Recite nam odakle crpite inspiraciju za odabir tekstova i čime je inspirisan poslednji album?

Da! Dosadašnje reagovanje je veoma povoljno i uliva nadu. Što se tiče tereta - svaki izazov prija; a poslužiću se i „sublimiranom porukom“ sa aktuelnih gradskih bilborda:

Album ima nekoliko odrednica. Jedna je: omaž starim danima i Vladi Divljanu lično, i mislim da smo to, ako ne dobro, a ono pošteno odradili.

Kažu da je nevolja najbolja babica za iskrenu i autentičnu pesmu – verovatno negde u tom grmu leži zec. Nevolja nam je postala drugo ime, a inspiracija nepresušna.

„POSTAĆU ROKER“ „POČINJEM U ZVUKU ULICE“

Volim laka pitanja! Najtoplije preporučujem pripovetke Ive Andrića. Gospodin Andrić nije uštogljeni matorac „sa onim naočarima“, već zimzeleno osveženje.

Čini se da sve dalje ide nekim utabanim stazama.

Gostovanja u Skoplju i Novom Sadu su već ugovorena – a nastup u Južnoj Africi postaje izgledan.

„OPET RETRO“!

Koji su vaši uzori u muzici i šta slušate privatno?

Jimi Hendrix, Iggy Popp, Frank Zappa – lista uzora je prilično dugačka. Prva ljubav: The Who. Od blues-a: Albert King.Talking Heads – naravno!

Trenutno slušam Carlos Jobim-a, i album „Stone Flower“.

Nažalost, ispada da je „u Zvuka ulice“ sve „retro“, što nije slučaj, ali uzore uvek nosiš iz mladosti, bez obzira čime se baviš.

I ONLINE ART

Nerado zalazim u detalje na ovu temu – nadam se da će biti još prilika da se o ovome još nešto kaže. Ima toga.

S obzirom da je „Zvezdani kolodvor“ između ostalog, i časopis za književnost, šta biste našim čitaocima predložili za čitanje ovih jesenjih dana ili možda neki film ili predstavu?

Bez obzira na trendove, čini se da je Zvuk ulice zauzeo svoje mesto na beogradskoj muzičkoj sceni ali i šire. Imate li nekih planova da svirate po Srbiji ili možda u inostranstvu?

ZVEZDANI KOLODVOR

Drugi element je „vraćanje u Beograd“. Ovde pričamo konkretno o vraćanju iz višedecenijske „pečalbe“. Tu se rađa jedan specifičan osećaj – neka mešavina otuđenja i beskrajne čežnje, i još ponečega.

10

Pojedine pripovetke iz zbirke „Znakovi“ su zaista dobar provod.“Put Alije Đerzeleza“,“Priča o kmetu Simanu“...

Ili recimo “Noć u Alhambri“. To je prosto vrh.

Pravo rokenrol remek-delo! Kao da ju je pisao Chuck Berry.

Čitam i poneki savremeni „best-seller“, ali retko je to doživljaj intenziteta kao kod „klasika“.

Jednako sveža i zanimljiva je i zbirka pripovedaka „Žeđ“ (od istog autora).

Ne mogu da ne pomenem: „Majstora i Margaritu“, „Tihi Amerikanac“ od Grahama Grina, kao i „1984“-u od Orvela. Što se tiče filma, preporučio bih dokumentarni film“Američka fabrika“ .

Za kraj, ako možete da nam izdvojite neki omiljeni stih ili pesmu Zvuka ulice?

Ovom numerom i ovim tekstom započinjemo naš povratak na scenu pa neka to bude pesma:

„KAO NEKAD U PONOĆ“ Kiša bije vetar obara Tužna je i ova nedelja I neba aprila i sve je drugo odnela Malena kafana kada sviće dan Za našim stolom sedim pijem sam Pišem velike priče po zidu bez temelja Licem u lice ako se nađemo Opet isto sve bi krenulo I nije to za mene da ostanemo nasamo Kao nekad u ponoć da kao nekad u ponoć Ni sada ne znam kako i gde bih počeo Video sam lice to si bila ti Sa ulice su zvuci tvoji koraci I zumbul je tvoj a naši dani svi Uspomene noću kada nađu te Za svet kada pričaju da menja se Ne budi me jutro uvek pokvari sve Licem u lice ako se nadjemo Opet isto sve bi krenulo I nije to za mene da ostanemo nasamo Kao nekad u ponoć kao nekad u ponoć Ni sada ne znam kako i šta bih rekao.

Ni sada ne znam kako i tražim pomoć Ni sada ne znam kako i tražim pomoć

11

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

PUTOPIS

NEKA DRUGA PLANETA Putopis: Boris Maksimović

Foto Yux Xiang (Unsplash)

O sadašnjosti se ne može pisati, a da bar nakratko ne bacimo pogled u prošlost. A pošlost Kine je tolika da se ne može usputno i olako proučavati. Još kada uzmemo u obzir da zemlju s tolikom istorijom danas naseljava milijarda i četiristo miliona ljudi, postavlja se jedno krajnje logično pitanje. Šta neko ko je u tolikoj zemlji proveo samo sedam dana, a nije posvetio dobar dio svog života proučavanju njene kulture, uopšte može da kaže o njoj? I odakle mu obraz da takvo nešto i pokuša? Pa opet, činjenica da vi čitate ove redove znači da je njihov autor bio dovoljno bezobrazan da nešto ipak pokuša da kaže o toj ogromnoj zemlji na osnovu svog bezobrazno malog iskustva i jedini argument koji može da potegne u svoju odbranu jeste da se u ovom tekstu radi o jednom apsolutno subjektivnom i ograničenom svjedočenju čiji je jedini cilj da bar malo približi ovu ogromnu civilizaciju nekome ko nije nikada bio u njoj. Jer i ovo malo iskustva u zemlji koja se toliko razlikuje od svega na što smo navikli može nekada puno da znači.

Svoje prve utiske o Kini primio sam preko kože. Čim sam izašao iz zgrade šangajskog aerodroma na ulicu gdje stoje taksisti osjetio sam kako se znojim i kako me vazduh svojom težinom pritišće. Bila je skoro ponoć, ali sparina je i dalje vladala. Mislio sam da je to nešto što će proći, ali nije, i tokom narednih dana osjetio sam i bukvalno na svojoj koži šta znači suptropski klimatski pojas i kakve su njegove osobine. Sve ono što sam slušao na časovima geografije davno je isparilo iz mene, ali kad se nađeš na ulici i shvatiš da si nakon manje od minute mokar ko čep, nešto počne i da se vraća iz sjećanja. Vazduh je često bio toliko vlažan da bi mi se naočare zamaglile kad bih izašao iz klimatizovanog autobusa. Nisam mogao vjerovati da čovjek može toliko da se znoji i stalno sam razmišljao kako je tek u tropskim krajevima ako je ovdje ovoliko teško. Shvatio sam tokom tih dana da je klima-uređaj zapravo jedan od najvećih izuma koje je ljudski genij ikada smislio. Kina je ogromna zemlja i nije sva u tom klimatskom pojasu, daleko bilo, ali krajevi u koje sam se ja uputio i te kako su vlažni.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

12

Huangdžou most

Grad u koji idem zove se Ningbo i nalazi se neka tri sata vožnje južno od Šangaja. Tog jutra, dok sam putovao od Šangaja ka Ningbou, imao sam osjećaj kao da sam došao na neku drugu planetu, jer sve što sam vidio bilo je kao iz nekog sna. Vidio sam blatnjavo more i prešao mostom preko njega. Ogromnim mostom preko ogromnog blatnjavog mora. Blatnjavo je kao Vrbanja poslije trodnevne kiše. Kako može more da bude blatnjavo? Kolika je blatnjava rijeka potrebna da uprlja toliko more? I koliko je kiše potrebno da tu rijeku i more toliko ublate? Išli smo i išli i išli i tom mostu nije bilo kraja. Kasnije, kada sam krenuo da istražujem šta je bilo to što smo vidjeli, otkrio sam da je to most preko zaliva Hangdžou, da je dugačak 35 kilometara, da je priča o njemu toliko fascinantna da bi zapravo najbolje bilo cijeli ovaj putopis posvetiti samo njemu. Lokacija na kojoj je izgrađen izuzetno je podložna zemljotresima, ogromnim plimnim talasima i veoma jakim udarima vjetra tokom sezone tajfuna. Zbog nevjerovatne kompleksnosti tog poduhvata, skoro šeststo stručnjaka je provelo nešto manje od deset godina radeći na dizajnu mosta, a i to je došlo na red tek nakon 10 godina raznih studija izvodljivosti da li se na tom dijelu zaliva uopšte može praviti most. Još jedan od velikih problema bila je i konstrukcija određenih dijelova koja nije mogla da se obavi na moru, pa su se dopremali sa kopna. Kao da ovo sve nije bilo dovoljno, prije početka izgradnje mosta otkrivene su ogromne količine otrovnog metana oko 50 m ispod lokacije na kojoj se most nalazi i gradnja nije mogla da počne dok se te rezerve gasa nisu ublažile. Da bi se to uradilo, ogromne čelične cijevi prečnika 60 cm bile su ubačene u zemlju. Narednih šest mjeseci se metan polako ispuštao i tek nakon toga je gradnja mogla da počne.

Razlog zašto je taj zaliv toliko blatnjav može biti i zbog što se u taj zaliv, odnosnio dio Istočnog kineskog mora, uliva Jangcekjang, najveća azijska rijeka. Nakon što smo prešli to građevinsko čudo, putovali smo kroz neku regiju gdje je bilo očito da je poljoprivreda glavna ljudska aktivnost. Pored puta vidio sam nekakve dvospratnice, zapravo stotine identičnih razbacanih dvospratnica okruženih njivama i plastenicima za koje nisam mogao da shvatim čemu služe. Da li ljudi tu žive? Da li su to samo skladišta tih proizvoda iz plastenika i njiva koji ih okružuju? Negdje bih vidio okačen veš kao jedini znak ljudskog prisustva, ali često ničeg drugog nije bilo. I nisu bile pretjerano lijepe, ako ćemo iskreno, niti uređene. Davale su utisak čiste utilitarnosti, kao da nemaju ama baš nikakvu drugu funkciju nego da budu korisne. Pri prvom susretu s nekom novom zemljom mozak očajnički pokušava sve što je novo da smjesti u neki određeni kontekst, da sebi objasni porijeklo i svrhu stvari s kojima se sreće, ali nekada to nije baš lako. U situacijama kada je sve oko tebe radikalno drugačije, a ti čak nemaš ni način da dođeš do novih saznanja, čovjek može da se osjeti poprilično zbunjeno i izgubljeno i da shvati koliko toga uzima zdravo za gotovo. Kada sam napokon došao u Ningbo i smjestio se u hotel, prva stvar koju sam uradio bila je, logično, da se povežem na internet, javim porodici da sam stigao i da je sve u redu, a onda, naravno, da nastavim gubiti vrijeme na internetu. Znao sam za „Great firewall of China”, koji blokira ogroman broj sajtova i platformi koje mi svakodnevno koristimo, kao što su Gugl, Fejsbuk i slični servisi, ali znao sam i za način da se ta zabrana zaobiđe tako što instaliraš neki VPN, što je aplikacija koja simulira da si na nekoj drugoj IP adresi (na primjer u Singapuru) i tako ti omogućava da otvaraš zabranjene sajtove.

13

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Instalirao sam na telefon dvije takve aplikacije, ali nijedna od njih nije radila jer je kineska vlada prilično ažurna u blokiranju tih stvari. I na par trenutaka osjetio sam nešto blisko panici. Šta sad da radim s telefonom? I čemu mi uopšte služi? Ne možeš da otvoriš Fejsbuk, što znači ni Mesindžer, ni Vatsap, ni Instagram, Vajber je isto tako blokiran, ne možeš da otvoriš Gugl, što znači da ne možeš provjeravati mejl, ne možeš otvoriti Jutjub, ali isto tako ne možeš koristiti ni Plejstor za instaliranje novih aplikacija i dodataka. Shvatiš da si na neki određen način bespomoćan. Shvatiš u trenutku kako izgledaju neki novi oblici moći i koliko smo mi zapravo ogroman dio svog suvereniteta prepustili nekim korporacijama na čiju dobronamjernost računamo nesvjesni šta se sve dešava s našim podacima, a pritom nismo razvili sopstvene servise koji nam omogućavaju međusobnu komunikaciju i čuvanje podataka.

Kinezi, s druge strane, znaju jako dobro šta sve ovo znači, imaju svoju infrastrukturu, na koju se jednostavno moraš navići. Znao sam da je glavni alat za komunikaciju aplikacija koje se zove Vičet (WeChat) i instalirao sam je prije puta i sebi i svojima. Zahvaljujući njoj bio sam u stanju i da zaobiđem blokadu. Preko nje sam našao neke grupe u kojima se skupljaju „naši ljudi u Kini” i za manje

od par minuta sam komunicirao s jednim poznanikom iz srednje škole koji sada u Kini radi kao trener košarke dok njegova žena predaje engleski i on mi je poslao VPN koji funkcioniše i s kojim sam uspio da zaobiđem blokadu. Nakon što su počele da mi stižu notifikacije sa svih ovih pobrojanih servisa koji su zabranjeni u Kini, osjetio sam se kao pušač koji nakon nekoliko dana gubi bitku protiv svog karaktera i pali cigaru. Ogroman talas olakšanja prošao mi je kroz tijelo. Postali smo ovisni o aplikacijama koje koristimo, one nam često čine štetu koje nismo ni svjesni, ali bar nam je svima lijepo dok lajkujemo jedni drugima slike hrane po Instagramu. Vičet nije samo kineska društvena mreža, već i aplikacija koja služi za plaćanje. Vi imate svoj virtelni novčanik na toj aplikaciji i kada negdje nešto kupujete, na računu uvijek bude odštampan QR kod. Vi taj kod skenirate telefonom, odobrite uplatu i to je to.

Kartice su prevaziđene. Kada vidiš kako ljudi telefonima plaćaju kafu, a nedugo prije toga si pročitao članak kako će u BiH tokom naredne godine upotreba kartica porasti za 1-2% shvatiš jako brzo kojim tempom mi idemo, a kojim tempom svijet. I ne osjećaš se baš najsrećnije zbog toga.

Negdje u centru

Nakon što sam se smjestio, odmorio i kao i svaki drugi ovisnik zadovoljio dnevnu potrebu za virtuelnim interakcijama i notifikacijama, odlučio sam da malo izađem i počnem otkrivati svijet u kojem sam se našao. Htio sam da razmijenim pare, da malo upoznam grad, da protegnem noge i na kraju, naravno, da sjednem negdje, popijem pivo i tako nadoknadim nešto od tečnosti koja mi je preko znojnih žlijezdi stalno izlazila iz tijela. Ispostaviće se da ništa od ovog nije tako lako izvodljivo iz čitavog niza razloga.

Prije svega, hodao sam kilometrima i nigdje nisam mogao da vidim nešto što izgledom makar malo podsjeća na kafanu.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

14

Vidio sam stotine prodavnica svega i svačega, ali kafana baš nije bilo. Ni mjenjačnica. Ni knjižara, ali o tome nekom drugom prilikom. Nakon što sam poslije nekoliko kilometara nabasao na neku banku koja je radila, ušao sam unutra i na engleskom službeniku rekao da bih rado razmijenio neke pare. Užasno mali broj Kineza govori engleski, vi svakako ne znate kineski i samim tim je komunikacija nevjerovatno otežana. Pored toga, oni su, najblaže rečeno, drugačije prirode. Kao nacija nekako su zatvoreni i ukočeni i veoma je lako doći u situaciju međusobnog nerazumijevanja. Nakon što sam rekao u banci da bih razmijenio pare, službenik me uspaničeno pogledao i nije znao šta da mi odgovori. Neka Kineskinja iza mene je počela da se smijulji i ispušta neke zvukove koji su podsjećali na ciku. Nešto je, očito, bilo beskrajno zabavno u tome što sam ja pokušavao u banci da razmijenim pare. Nakon nekog vremena došao je drugi službenik i na engleskom koji je bio daleko od savršenog, ali opet dovoljno razumljiv da prenese poruku, rekao da ne može da mi razmijeni pare, tj. da može, ali da će to trajati sat vremena, a banka je pred zatvaranje. Istina, bila je nedjelja poslije podne i bilo mi je jasno da nije baš najbolje vrijeme, ali stvarno nisam mogao da shvatim kako, za ime boga, mijenjanje dvadeset evra u juane može da traje sat vremena i šta ima toliko da se radi. Ipak, odlučio sam da im olakšam situaciju jer mi je bilo teško da ih gledam onako uspaničene i pod stresom, pa sam napustio objekat i nastavio potragu, a bilo kakva rasprava svakako nije bila moguća.

Ningbo je grad koji ima osam miliona stanovnika, a površinom je čak manji od Beograda, ali uprkos svemu tome vi nikada nemate osjećaj gužve. Bude, istina, ponekad gužva oko pet sati, kada se ljudi vraćaju s posla, ali ne može to ni da se poredi s onom situacijom kada u Banjaluci pokušavate da se izvučete iz centra tokom špica i dođete do Lauša ili Čelinca. Grad je, jednostavno, drugačije napravljen.

Ne postoji ni centar u onom klasičnom evropskom smislu, gdje imate neki trg oko kojeg se nalazi stari grad, a oko njega sve ostalo. Istina, ima dosta očuvanih građevina iz raznih perioda duge kineske istorije, ali sve je tako sistematski i planski napravljeno i raspoređeno da bi se za centar više mogla uzeti neka površina omeđena određenim ulicama nego jedna tačka oko koje sve gravitira. Sve je užasno pravilno i sve se širi strašnom brzinom. Dok idete nekim od silnih auto-puteva, s obje strane vidite stotine i stotine novih zgrada koje većinom imaju između 20 i 30 spratova i sve liče jedna na drugu. Kao i one dvospratnice s početka teksta tako se i na ovim neboderima teško vide tragovi života. Naravno, kad prođeš noću pored njih, vidiš da su mnogi stanovi prazni i ti možeš samo da se čudiš brzini kojom se ljudi doseljavaju iz sela u gradove, jer za koga drugog se prave toliki stanovi? Ali i tamo gdje žive ljudi teško je vidjeti neke tragove ljudskog postojanja, da ne govorim o izražavanju individualnosti. Nigdje, ni na jednoj od hiljada zgrada u Ningbou, nisam vidio ni jedan jedini grafit. Ni jedan jedini. I to ne može, a da te na neki način ne uplaši. Zar je moguće da ovi ljudi nemaju nikakvu potrebu za izražavanjem? Da napišu „Džaba ste krečili” ili bar svoj ime negdje da napišu? Možda inicijale?

Da ne govorimo o političkim grafitima, to bi već bilo previše očekivati. Odgovore na neke od ovih pitanja dobio sam od Dušana, momka iz Beograda koji je u Kini već tri godine i u Ningbou predaje engleski. Do njega sam došao preko neke od grupa sa Vičeta i dogovorili smo se da jedno veče popijemo nešto. Dao mi je precizna uputstva gdje da dođem, trebalo je da se nađemo na pola puta između mene i njega, što je značilo polučasovno putovanje metroom za obojicu. Našli smo se u kampusu jednog od 11 univerziteta koji postoje u Ningbou. Ono što mi je odmah upalo u oči bio je ogroman broj tamnoputih studenata iz Etiopije, Eritreje i uopšte ostalih država iz Afričkog roga.

Primijetio sam isto tako dosta Indijaca i Arapa.

U metrou dok idem ka Dušanu 15

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Izgledalo je kao da nesvrstanost i dalje postoji u nekom kutku planete i to ne samo na papiru. Od Dušana sam tokom tri sata, koliko smo zajedno proveli, saznao više nego od samih Kineza tokom sedam dana. Njegove riječi hirurški precizno i hladno secirale su stvarnost naših ljudi koji su u nekom trenutku svog života završili u Kini obično kao profesori engleskog. „Ima nas 11 Srba u Ningbou. Nalazimo se obično jednom sedmično, ako stignemo. Život ovdje je dobar, miran, nemaš problema kao kod nas da moraš misliti kako ćeš preživjeti od prvog do prvog. Može se raditi i može se i zaraditi. Daleko od tog da možeš ovdje doći i u kratkom roku zaraditi dovoljno da se možeš vratiti kući i početi neki novi život. Kinezi su jako dobri kada su razgovori o visini plate u pitanju. Daće ti platu koja će ti izgledati sjajno.

Ovdje svi koji dođu da predaju engleski mogu računati na startnu platu od 1800 dolara. Uskoro dobiješ i više. I čini ti se kao da je to zaista mnogo, ali čim ostaneš neko vrijeme shvatiš da i nije, da su i troškovi veliki. Prvu godinu ti je super, drugu godinu još uvijek dobro, ali treće godine počinješ razmišljati gdje si i šta radiš, koliko si uspio da zaradiš i kako ćeš dalje. Ja sam ovdje tri godine.

Shvatiš da su prošle tri godine, a ti nisi uspio da uštediš neke pare da kod nas kupiš bar neki stančić. Naprotiv, shvatiš da će ti za takvo nešto trebati bar 15 godina. U međuvremenu vidiš da tvoje društvo kod kuće stupa u brakove, dobija djecu i sve manje i manje kontakta imate. Ne zato što ne želiš, daleko od toga, nego vas život jednostavno vodi u suprotnim pravcima. Ovdje čovjeka zna da uhvati usamljenost. Malo nas je s prostora bivše Jugoslavije, čak ni ostalih stranaca nema toliko. A svako se protiv usamljenosti bori na neki svoj način. Neki krenu da manijakalno kupuju stvari, pa onda još više troše i još manje štede. Meni je ovdje dobro, radim s klincima, uživam u tome, mirno je, nemaš nekih briga koje te kod nas uvijek more. Dosta putujem, obišao sam maltene cijelu jugoistočnu Aziju i to ne sad da odem negdje na par dana, već ostanem i mjesec dana ako tako hoću. Kina je nevjerovatno sigurna zemlja, stopa kriminala je niska, sve je premreženo kamerama, svaki metar. Možeš u parku da legneš da spavaš i da ostaviš novčanik pored sebe i da se ne brineš. Svaki ćošak se snima i svi to dobro znaju. Prije par dana nam je pobjegao pas. Našli smo ga u roku od 24 sata, samo smo otišli u policiju i prijavili. Ovo je zemlja koja zaista nevjerovatno brzo napreduje. Ove metro-stanice koje vidiš nisu bile tu prije šest mjeseci. Ove zgrade su izgrađene prije par mjeseci. I sve je tako ogromno. U zgradi u kojoj ja živim stanuje između 30 i 50 hiljada ljudi.

Gledao sam koliko asfalta su stavljali na ovaj autoput i mislim da će trajati narednih 500 godina. I samo rade. Samo rade. Nema kod njih neke dokolice. Svi nešto rade, po cijeli dan. Cijeli život im je posvećen radu.”

Ispričao mi je Dušan još mnogo toga o Kini i Kinezima. Kako stupaju u brak, šta misle o strancima, kako se kurvaju, kakvi su im odnosi unutar države, kakav im je stav prema bakšišu, ali za to sve ovdje nema mjesta. Sačekali smo zajedno taksi koji će me vratiti u hotel. Rekao mi je da ne brinem da će me taksista prevariti, da se to ne dešava tek tako lako, a i ako slučajno pokuša nešto da samo uslikam tablice ili njegovu legitimaciju i da će to biti dovoljno.

Jedno veče smo šetali gradom i došli smo do nekog platoa pored rijeke. Veče je bilo toplo i sparno, ali ipak predivno. Iako je sve krcato ogromnim zgradama, Ningbo je grad pun zelenila, a ima i dosta vodenih površina, kanala, rijeka, jezera.

Na tom platou nalazilo se možda desetak ili petnaest starijih parova koji su plesali uz muziku sa zvučnika. Bili su to neki kineski šlageri i sve je izgledalo kao neka retro diskoteka na otvorenom.

Ti parovi su vježbali pokrete, a pored njih je bilo nekoliko pojedinaca koji su sami plesali, držeći svog nevidljivog parnjaka. I svima je bilo lijepo.

Jedno istraživanje rađeno prošle godine kaže da u Kini čak 87% ljudi misli da je država na dobrom putu. Gledajući te ljude kako plešu na tom platou, neke druge kako šetaju ili trče pored rijeke i sve te ogromne zgrade koje su bacale svjetla na nas, nisam mogao a da ne budem iskreno impresioniran svim što vidim. U roku od par decenija zemlja koja je bila poznata po gladi i konzumiranju kućnih ljubimaca uzdigla se na nivo druge ekonomije svijeta, a stopa rasta joj je takva da će i prva pozicija da dođe i prije nego što to očekujemo.

Ove godine su u Džibutiju otvorili prvu prekomorsku vojnu bazu, najveći su trgovinski parter ogromnog broja svjetskih država i što je najbitnije – znaju kuda idu. Ambiciozni plan kineskog državnog vrha koji se kolokvijalno zove „Novi put svile” ima za cilj da putem državnih podsticaja i projekata uveže preko 60 država svijeta i to je najveći geopolitički projekat koji je neka zemlja ikada pokrenula. Sve odaje utisak ogromne disciplinovanosti, od ponašanja u saobraćaju preko položaja ljudi za večerom na našoj konferenciji pa do plesnih pokreta tih ljudi na platou. I ne mogu da se otmem utisku da je Kina već osvojila cijeli svijet, samo nama to još uvijek niko nije javio, a oni su bili dovoljno diskretni da se time ne hvale.

Izvor: https://hodoljub.wordpress.com/2019/07/18/nekadruga-planeta/

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

16

KULTURA

ХАНОВЕР Текст: Мирослав Васић

Стара градска кућа

Хановер (нем. Hannover) је главни град немачке покрајине Доње Саксоније. Град је настао у средњем веку и од тада има важну улогу у немачком друштву и немачкој култури. Краљевина Хановер је створена на Бечком конгресу 1814. године и постојала је до 1866. године. Краљевина Прускa извршила је 1866. године анексију Краљевине Хановер, краљевина је постала провинција Хановер у оквиру Пруске, а од 1871. године Хановер се нашо у оквиру Немачког царства. Град се налази на реци Лајне и највећи је град на овој реци, која се улива у реку Алер. У граду живи преко пола милиона становника, град је прави пример мултикултурализма, сем немачког народа живе бројни народи из Источне Европе, Азије, Африке итд. Срби су пристуни у граду после Другог светског рата, прво ратни заробљеници који су се населили у Хановеру и околини, а после у већем броју миграције из бивше Југославије, допринели су да се број Срба и осталих југословенских народа од шездесетих година двадесетог века до данас стално повећава. У Хановеру постоји православни центар у коме се налази српска и грчка православна црква. Српска православна црква Светог Саве је велелепна грађевина која је свечано освећена 2000. године. Од 1981. године у граду постоји и Коло српских сестара, Српска православна школа итд.

У Другом светском рату, град је много страдао, центар града је посебно страдао, бројни објекти укључујући приватне, јавне стамбене објекте као и цркве су уништени. После рата град је обновљен, а неки објекти и данас сведоче о страдању, попут остататака цркве Aegidienkriche. Многи стари велелепни објекти никада више нису обновљени какви су били пре рата, визуелни изгледа данашњег града се разликује од оног пре Друтог светског рата, што показују макете изложене унутар Нове градске куће. После Другог свет ског бројни Немци из Источне и Западне Пруске, Помераније, Доње и Горње Шлезије, Судетске области, Подунавске Швабе итд. су насељени у Хановеру и околини. Британске војне трупе су заузеле Доњу Саксонију и Хановер по завршетку Другог светског рата. Нова градска кућа је по својој архитектури јединствена, настала почетком двадесетог века, са чијег видиковца

се може видети центар града. Град је богат зеленим површинама али и великим језером (попут језера Аде Циганлије у Београду) поред Нове градске куће, језеро је изграђено тридесетих година двадесетог века и представља омиљено место за излете и рекреацију хановерчана. Најпознатији паркови су Краљевски вртови Herenhauser, башта орхидеја Berggarten и парк шума Ajlenride. Хановер се налази у северном делу Немачке и близина Атланског океана утиче да су зиме блаже, са мало снега и температурама око или мало изнад нуле. У центру града се поред Нове градске куће налази и Стара градска кућа, железничка станица испред које поносито стоји споменик Ернесту Авугустусу, владару Краљевине Хановер у деветнаестом веку, велика пијаца и највећа црква у граду Marktkirhe, која је и највиша црква у граду.

17

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Нова градска кућа, Neues Rathaus Хановер је 2000. године био домаћин велике светске изложбе Expo 2000. o позната по CeBIT-у и Hannover Messe, Oktoberfest Hanover, Schützenfest, итд. У граду и околини раде бројне компаније попут Фолксвагена (седиште је у Волксбургу), затим, Georg Neumann; Gesellschaft mit beschränkter Haftung — GmbH – произвођач професионалних микрофона (1991. године је преместило производњу из Берлина у Хановер). Из Хановера је и чувена компанија за производњу гума Continental AG, као и Rossmann (власник компаније је из Великог Бургведела- Großburgwedel где се налази централа Rossmann у близини Хановера) чувена широм Немачке и Европе по продавницама козметичких производа, такође, из Хановера је и Pelikan, фабрика оловака (данас се на месту оснивања фабрике у деветна-естом веку налази познати хотел). Кроз град пролази и Средњи ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Пијачна црква, Marktkirhe

канал (Mittelland-kanal), најпознатији канал у Немачкој којим је град воденим путем повезан и са престоницом Берлином и остатком Немачке. Немачка железница је Хановер брзим возовима повезала град са Хамбургом (највећа лука у Немачкој) и Берлином итд. У близини града пролазе неколико аутопутева, тако да је Хановер не само престоница Доње Саксоније него и прометно чвориште у овом делу Немачке. Град је идеалан за живот, бројне компаније, факултети, школе, болнице магнет су за бројне странце који сваке године проналазе своје место у овом граду. Станови за изнајмљивање јефтинији су него у Минхену или у Берлину. У близини Хановера налази се аеродром у насељу Лангенхагену, постоје директна авио линија из Београда (Wizzair), поред авио линије постоји и аутобуска линија БеоградХамбург (Eurolines - DTG Deutsche Touring GmbH) која 18

иде преко Хановера. У Доњој Саксонији и Северној Рајној Вестфалији се налази чувена Теутобуршка шума где се одигрална 9 године наше ере битка између Римљана и Германа, Германи су у овој битци победили Римљане под водством Хермана или Арминије (нем. Hermann, лат.

Arminius). Многи ову битку сматрају историјску и једну од највећих пораза Римљана. Херман има значајну улогу у формирању културног идентитета нема-чког народа. У химини Доње Саксоније, спомиње се да је немачки шлем пао у песак Саксоније, многе немачке родољубиве песме спомињу Хермана и своју земљу називају Херманова земља. Вар (римски војсковођа) предводио је Римљане у овој битци, вративши се у Рим, римски цар Август Октивијан је узвикивао: „Quintili Vare, legiones redde!“ - „Квинтилије Вару, врати ми моје легије!“.

У деветнаестом веку Херман је био окосница око уједињења немачког народа у време Бизмарка, бројни споменици подизани су по немачким земљама, овај куллт немачке митологије био је присутан и за време Трећег Рајха, где је Херман био идеалан узор Аријевца из прошлости итд. Данас Херман има веома значајну културолошку улогу на формирање немачке митологије и идентитета немачког друштва. Хановер је познат и по чињеници да се у овом граду у регији говори „правилним“ немачким језиком, тако да у граду бораве бројни ученици, студенти из целог света који уче немачки језик. Град је у време сајмова и у летњем периоду окупиран страним туристима из целог света. Из Хановера су пореклом и данашња британска краљевска династија (Хановер и Британија су у прошлости били и у персоналној унији, две државе један владар, чувена и најпознатија краљица Уједињеног краљевства Викторија и царица Индије вуче своје корене из Хановера). Лајбниц (Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц), велики филозоф и научник је пореклом Лужички Србин (рођен у Лајбницу, граду Липа) је сахрањен у једној од хановерских цркава, познат као велики енциклопедиста, филозоф, математичар, историчар, правник и дипломата. Значајан је за откриће инфинитезималног рачуна и бројних других проналазака, умро је у Хановеру заборављен тек пола века касније гроб је обележен. Хановер је омиљено место за туристе, веома важан за историју немачког народа и град за миран и леп живот његових житеља.

Остаци цркве Егидинкрихе, Aegidienkriche

Гробница Лајбница (пореклом Лужички Србин) Српска православна црква Светог Саве у Хановеру у Православном центру 19

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

PRIČE SA MARGINE

PET DO DVANAEST

hladno, da me ne muči glad, da nisam ogrezao u alkohol...

(priča br. 2)

Ništa više nije bilo u redu.

A ona... Nije bilo logike da me onako toplo gleda istim onim plavim očima koje su me pre nekih dvadesetak godina upoznale, zaljubljeno upijale, praštale svaku moju glupost i zanemarivanje. Drhtao sam, želeći da je ne razočaram i više ne pijem. Imao sam želju da makar tada budem trezan, znajući da za neki novi pokušaj neću imati snage. Borio sam se za svaki njen pogled, želeći da mi oprosti grehe koje je teško bilo zaboraviti.

Bez dvoumljenja, ne gubeći vreme, ona me smesti u auto i krenusmo put Urgentnog centra. Tamo je gomila ljudi već čekala za pomoć. Zatečen prizorom, pomislio sam da nikada neću stići na red.

U toj tužnoj čekaonici pronađosmo mesta za sedenje, okruženi pacijentima koji će, bilo je očigledno, ostati na kliničkom lečenju. A ja sam nastojao da se, bar u mislima, izmestim iz tog okruženja. Pokretni metalni krevet za pacijente, naslonjen na davno okrečeni zid, vrlo brzo nam je zamenio neudobne plastične stolice na kojima smo sedeli. Kada sam primetio da niko od medicinskog osoblja ne obraća pažnju na nas, samo sam se opružio, željan postelje, jastuka i sna. Sve me je stiglo. Tresao sam se od neprospavanih noći, zima, pića i mučnih sećanja... Sedela je baš pored mojih nogu i pratila svaki moj trzaj, svaki moj pokret. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Već sam polako počeo da tonem u san i bio siguran da ako zaspim – gotovo je.

Prepoznaje čovek kada je kraj. Ja sam ga tada prepoznao.

Samo ona nije prihvatala ono što je bilo tako očigledno...

Plenila je nekom neverovatnom snagom.

Nikada lepša nije bila.

Piše: Aleksandar Gvozdenović Sada kada se setim prošle zime, čini mi se da i nije bila tako hladna. Ali tada, polovinom decembra 2018-e, ne bih smeo da se kladim da ću i šesto, najhladnije godišnje doba zaredom, na ulici - preživeti.

Tamo negde između Dunav stanice i glavnog MUP-a, čuvenog 29-og, nedaleko od visokih crvenih zgrada, nalazi se i par betonskih klupa na kojima se svakodnevno okupljaju vesele družine, ili samo komšijama služe za neki međuodmor na putu do toplih domova.

Ova moja luda glava nekako je sebe ubedila da je baš to mesto pogodno da se preživi zima, iako je za tu avanturu bilo daleko boljih destinacija. Ne, želeo sam baš tako. Da ne budem nikom na teretu, da se borim sam i pokušam. Dan po dan, pa dokle doguram.

Ali, kada je zima počinjala ozbiljno da se hvali svojim ledenim naoružanjem, polako, ali sve očiglednije, i moj entuzijazam je gubio smisao.

Svaki dan je bio novi nastavak lutanja i preživljavanja.

A noći... Noći su bile teške, preteške...

Onako umoran od ulica, hodanja i surovih misli, uveče bih stavio par kartona ispod sebe, seo na klupu, uzimao olovku i nešto beležio. Ili jednostavno čitao bilo šta i vreme provodio u smišljanju planova za neki novi izmaštani život. Polupijan, ulazeći u mračne faze, neretko bih zaplakao, trudeći se da me niko ne vidi...

Tonuo bih u svoje davne poraze, izranjao iz njih i prisećao se…

Kada bi ringla sećanja bila prevruća, ni rakija nije mogla da je gasi. Ustajao bih i šetao. Često bi me put vodio i do crkve Aleksandra Nevskog na Dorćolu, gde bih sam sa sobom rovario po uspomenama, na nekim „svojim liturgijama“.

Te večeri stvarno mi nije bilo dobro. Hronično nespavanje i ispijanje kojekakvih brlja, za koje bolje što nisam znao šta sadrže, najzad su uspele da me učine bespomoćnim. Prvi put sam pomislio da je stvarno kraj...

Premalo je bilo iskri koje bi mi put obasjale, i te retke, jedna po jedna, polako bi zgasle. Sve je postalo nekako bezlično. Čak se i iznenadno pojavljivanje jedne davno prekinute ljubavi činilo prekasnim.

Kao i proteklih desetak dana, ona je i ove večeri došla da me vidi. Od kada me je onakvog, pijanog i poraženog srela više Bajlonijeve pijace, srce joj nije dozvolilo da me prepusti dnu. Ali ja više nisam mogao da zavaravam i lažem sebe da je sve u redu – da mi nije

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Držala me je za nogu i ...

Pomislio sam... Bože, daj mi snage da ne zaspim.

Ne smem sada da odem.

Ne smem da je ostavim, da nas ostavim... ... i nisam.

04. oktobar 2019.

20

ZANIMLJIVOSTI

ДИНАСТИЈА ЋИНГ

清朝 Текст: Ивана Минић Манџурци 1664. године нападају са севера и заузимају Пекинг, и тако стварају последњу кинеску династију- Династију Ћинг . Ова династија се константно брани од унутрашњих разарања и напада других народа. Крајем 17.века освајају територију Монголије, а у 18.веку заузимају и Тибет. Први цар династије Ћинг био је Нуар Хаћи(努而哈赤), а последњи Хуатонг(溥儀). У почетку Манџуранци су имали доста строг режим,те су за свакога на кога су сумњали да је издајица тешко кажњавали. Касније су основали владу налик на ону током династије Минг,међутим само су Манџуранци смели да буду у тој влади и на вискоим положајима. Током 150 година владања династије Ћинг Кина је осетила мир и раст. Манџуранци су били сматрани вишом класом у односу на Хан Кинезе. Ропство је било веома распрострањено , док средња класа није постојала. Становници су умирали од глади због увођења нових закона,те су трговци морали да задржавају храну за себе. Војску су сачињавали искључиво Манџуранци. Да би сачували мир, прихватили су кинеску веру и традицију. Цареви су стално смањивали порезе и покушавали да помогну људима. Цар је наредио 1645.године да сви мушкарци обрију главе и оставе само једну плетеницу.

Напреднијим начином обрађивања земље довели су до наглог пораста становништа током династије Ћинг, што значи да је ова династија учинила Кину најмногољуднијом земљом. Династије Ћинг престаје да постоји 1911.године, после Шинхаи револуције, а Кина постаје Република. Са династијом Ћинг завршава се и феудални поредак који је трајао 2000 година.

21

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ESEJ NA TEMU

Текст: Петар Гордић Андреј Тарковски је универзум за себе, трагалац за истином и страдалник не само у филмском, него и уопште културном, уметничком, научном, филозофском и религијском свету. У неком смислу бисмо могли рећи да је он Достојевски двадесетог века, јер им се поклапају како уметничке тако и животне судбине. Неки Тарковског зову патријархом филма, ја бих пре рекао да је он први филозоф кинематографије. Када неко ко у квантитативном смислу каже тако мало (снимио је мање од десет филмова) квалитативно каже тако пуно, онда је то још један разлог за поштовање. За мене лично, та некаква, назовимо је рефлексивном страном уметности је нешто најдрагоценије што нам уметност може дати. То да нам неко дело или неки стваралац узбуркају емоције, систем ставова и веровања, пољуљају предрасуде, и да то изнова и изнова раде – особина је само великих дела. При сваком поновном сусрету и ми сами и то дело добијамо ново обличје. Недавно сам водио полемику (1) у вези филма А ндреј Рубљов, једног од најважнијих дела кинематографије. Мој супарник је износио стандардну и општеприхваћену верзију тумачења тог филма: кроз живот једног иконописца и монаха (а у крајњој линији и Исуса Христа) приказује се живот уметника у савременом свету. Радњом се слика и приказује нешто друго, узвишеније од ње саме. И све је у филму скопчано са тим – сцена „Распећа Христовог“ је симболика распетог уметника, прогон пагана од хришћанске државе у сцени „Андрејева страст“ је симболика за прогон уметника и свих који другачије мисле. Како би поткрепио своју тезу навео је пример филма Торински коњ, кога је режирао Бела Тар (2), у коме се причом о животу оца и ћерке у једном селу заправо говори о нихилизму савременог света. Бранио сам једну другу верзију Рубљова. Верујем у вишезначност уметничких дела – могу нам говорити више «ствари» истовремено. Могу нам рећи, а то је у складу са херменеутичким «методом», више него што је аутор хтео да нам каже. Наша временска дистанца од уметничког дела је веома важна. Оспоравао сам две тврдње мог супарника. Прво, то да „утерујем ванвременског генија Тарковског у мој уски светоназор“. Друго, оно што ме је посебно код мог супарника „дотакло“ и што сам оспоравао је то да начин сликања и смисао сликања (радња филма и смисао филма) немају никакве везе једно са другим. Филм говори о нечему (Рубљов о положају уметника у друштву, Торински коњ о нихилизму савременог света) и уметник то може рећи на различите начине. То је наравно тачно, али одабрани начин даје филму особену арому, чини га светом за себе. Могао је Тарковски да однос уметника и друштва изрази филмом о Достојевском. Могао је Бела Тар да нихилизам изрази причом о неком зависнику од хероина. Али ти филмови би били радикално различити од поменута два. Андреј Рубљов је филм о уметнику и његовом положају у савременом свету. Али, Андреј Рубљов је Литургија на филму, Свето писмо на филму. У том филму се поред односа уметника и друштва нуди једна здрава хришћанска (православна) идеја живота – прегршт некаквих православних мотива скопчаних са животом главног лика. Његови успони и падови, његови завети, његове патње, његове дилеме, његов однос према ближњима – све је то откључано дивним православним кључем званим Љубав. Љубав јесте Крст, Страдање, Борба. Навео сам неколико аргумената у прилог тој православној интерпретацији Рубљова, без намере да оспоравам ону лишену ове религијске димензије. Напротив, сматрам да обе могу коегзистирати и да нам обе помажу да разумемо то дело. Прво, сцена у којој Андреј одбија да наслика Страшни суд. Њ егов сабрат и сапутник Данило Црни му зачуђено говори (парафразирам дијалог) „То је само Страшни суд, нисам то ја измислио, имамо рок да то урадимо, не разумем шта те спречава“. Андрејев одговор је „Једноставно не могу, немам Љубави“ Једна од омиљених сцена католичких катедрала је Страшни суд. Гледањем на страшни суд, размишљањем у том правцу, верников доминантни мотив понашања је страх од суда Божјег.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

22

Рубљов верује у нешто сасвим друго – у љубав, кајање, праштање, те силе гоне човека да суочи у себи оно грешно и оно божанско. Нећу да се људи боје будућег страшног суда (на коме ће им бити суђено за земаљска дела) – као да вапи Рубљов – хоћу да творе љубав, да извор њихових дела/ њихова мотивација буде Бог који страда са њима (и који не осуђује никог), а не Бог који ће им судити „сутра“. Страшни суд ће скоро доћи – каже Андрејев учитељ Теофан Грк – сви ће изгорети као свеће, а Андреј му одговара – не знам како можеш да сликаш са таквим мислима у глави – радиш за људе, сликаш да би свет био бољи, проповедаш Христа људима тако што им претиш његовим судом!!! Друго, Тарковски «разапиње Христа» на хладном руском снегу. Дакле, он није Пазолини или Гибсон који раде „дословну“ библијску причу. Уз сиромаштво, мрак, ту је и руска хладноћа, глад, жеђ, страх – из данашње перспективе то су страшни услови живота – али из њих се рађају прелепи плодови – завидни монах Кирил се на крају филма каје и исповедним тоном говори Андреју „Завидео сам ти, хтео да будем бољи од тебе, али теби је Бог дао врлину сликања, сликај, молим те сликај, штета је да такав дар пропадне“. И Андреј наслика Свету Тројицу! Треће, Сталкер и још неки филмови које је снимио након Рубљова су велика уметничка дела, али за разлику од Рубљовљевог мира нуде дозу немира и бесмисла. Отварају питања и проблеме, али не нуде излаз. Попут многих великих филмова – као што су Догвил или А нтихристод фон Трира или неких Бергманових филмови, у њима се питамо – шта даље?! У Рубљову тога нема, нема упитности. Пуно питања, а опет смо некако задовољни, мирни, нахрањени, спокојни. Немир, незаситост, глад, немилосрдна борба –само су неке од карактеристика новог доба. Људи се гуше у томе! Уз породицу, поезија, музика, филмови, романи, религија, па и философска дела би требали заједно да оплемењују, осмишљавају, продубљују оно што нам сурове капиталистичке политичке, индустријске, медијске, акаденске и технолошке елите намећу као примат. Да нам дају наду, да нам осветле пут... ретки су филмови који тако снажно буде човечност као Рубљов. Четврто, Тарковски након филма Андреј Рубљов разбија своју породицу, заљубљује се у глумицу, оставља жену и малог сина и пар година након тога снима Сталкера. То је страховит пад у личном животу великог аутора. Рубљовом је досегао суштину, које није био свестан. То се види и на личном и на ауторском плану. Наставићу да тражим! Волео бих да неко одговори на моје утиске и аргументе о филму Андреј Рубљов. Завршићу цитатом једног православног духовника и теолога Лазара Абашидзеа, у коме се изражава једна другачија «верзија» Страшног суда (3): „Одрицање Петра: „И обазревши се Господ погледа на Петра, и сјети се Петар ријечи Господње како му рече: Прије него што пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут“ Петар је уз све своје замешатељство ово приметио: поглед Учитеља и Господа је продро у његово срце. Чинило се да поново чује судбоносно предсказање: пре него што петао пропева, три пута ћеш Ме се одрећи... Зар ово није слика Страшног суда? Зар нас Христос неће тако погледати, с болом, с прекором, с кротошћу и уједно са жаљењем? И то је сав Суд! Како ће топао, најсветлији поглед, пун љубави и туге бити страшан, мучан за срце, које је издало ову љубав! Тада ће се душа сама одмах свега сетити – колико пута, где и када је била издајица (...) Треба се сећати, сећати погледа упућеног Петру. Не треба се плашити смрти, не треба се плашити пакла, већ оног кротког погледа који је упућен Петру!“ (стр. 25-26)

______________________________ (1)http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/ono-sto-je-heroin-za-pojedinca-to-je-evropeizacija-zasrpskodrustvo.html (2) https://www.jergovic.com/ajfelov-most/bela-tarr-ili-o-ljudskom-dostojanstvu/ (3) http://tolmach.org/Arhimandrit%20Lazar.pdf

23

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ESEJ NA TEMU

AMBIJENT NOSTALGIJE U STVARALAŠTVU ANDREJA TARKOVSKOG PUTEVIMA LJUBAVI Tekst: Zorica Tijanić Ruski sin, poznatog pesnika Arsenija Tarkovskog, Andrej Tarkovski imao je privilegiju, da bude odabran kako bi živeo svoju umetnost. Bio je jedan od malobrojnih koji je imao tu sreću da oseti dodir anđela i da sam dosegne besmrtnost. Iako svi na različite načine doživljavamo umetnost, najčešće u odnosu na ono proživljeno, za doživljaj genijalnog dela ovog stvaraoca potrebno je upoznati se s njegovim pogledima na svet, a to je okretanje veri i Bogu, razumevanje najdubljih egzistencijalnih pitanja kojih se dotiče i koji su uvek tema njegovih filmova. …Film, to je velika i visoka umetnost, i kad bi me pitali kako da ga vrednujem, ja bih ga postavio negde između muzike i poezije, bez obzira na to što ove umetnosti postoje već hiljadama godina…

Andrej Tarkovski Mogla bih se složiti sa Tarkovskim, ali ne u pogledu celokupne filmske umetnosti, već samo kada su u pitanju njegovi filmovi, a od ostalih ruskih savremenika, izdvojila bih Nikitu Mihalkova. Neophodno je istaći da nije slučajnost što su obojica studirali režiju kod Mihaila Roma.

Filmovi koje je stvarao odaju utisak - prečišćene umetnosti, suštinski sa dubokom porukom koja nema potrebu za samoobjašnjenjem, a koliko sam uspela da istražim, Tarkovski nije voleo suvišne analize svojih dela, niti isticanje sebe u prvi plan već isticanje samog – dela.

Dodirnuta remek-delom, osoba počinje da osluškuje u sebi isti onaj poziv istine koji je potakao umetnika na stvaralački čin. Kada je uspostavljena veza između dela i njegovog uživaoca, sledeće iskustvo je sublimna, očišćujuća trauma. Unutar te aure koja ujedinjuje remek-dela i publiku, najbolje strane naših duša izlaze na videlo. U tim trenucima sebe otkrivamo i uviđamo bezdanu dubinu naših moći, kao i najdalje domete naših osećanja.

Andrej Tarkovski je snimio sedam filmova. Nije slučajnost što broj sedam nosi simboliku misterioznosti i velike unutrašnje mudrosti. Broj sedam nas uvodi u sferu koja služi kao most između dva sveta, onog ovozemaljskog i onog drugog – duhovnog. Simbolizuje čuvara tajni, intuicije i traganja za najdubljim odgovorima o životu i Bogu.

Kada su Dostojevskog pitali kako stvara svoja dela, rekao je da pre nego što započne da piše, radi na tome da izgradi atmosferu, i to naročito u dijalozima. Ono što, pored dubokog poznavanja čoveka, religije i Boga obojicu determinira, upravo je ta atmosfera koja između ostalog, delo uzdiže na metafizički nivo. Ono što su obojica ostvarili i jesu remek dela; Dostojevski u književnosti, a Tarkovski celokupnim audio-vizuelnim doživljajem koji je moguće postići u filmu (dodajući elemente slikarstva, muzike i poezije - književnosti).

Tarkovski, ma koliko god negirao uticaj detinjstva na svoje stvaralaštvo, na svoj umetnički i stvaralački razvoj uopšte, teme i motivi u njegovim filmovima upućuju upravo na dubinu proživljenog: čekanje, nedostajanje, tihovanje, te kroz spoljašnje efekte (muziku, zvukove i boje) koji reflektuju poseban doživljaj. Nesumnjivo uticaj nedostajanja oca u detinjstvu i odrastanju je i te kako implemenZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

tiran u njegov stvaralački Id. Ne samo što izrasta u genijalnog reditelja, i mislioca, izrasta u čoveka koji je slike svog uma prezentovao na ekran dušom i figurom dotičući najdublje i najskrovitije predele emocija u ljudskom biću.

Ipak, zahvaljujući majci, Tarkovski odrasta uz klasičnu muziku i rusku književnost, kroz koju ulazi u dušu ruskog čoveka. Svi ti elementi njegove ličnosti određuju njegov budući poziv i u sebi implementiraju sve potrebne delove, koji kada se uz genetsko nasleđe homogenizuju, jednom rečju čine – multimedijalnog umetnika.

Arsenije Tarkovski je svom sinu preneo i ljubav prema klasičnoj muzici (Bah, Betoven), pravoslavlju, ruskom duhu i nepobedivosti, međutim Andrej ne beži i od slabog čoveka što će kasnije pokazati u svojim filmovima kroz iskušenja i duhovna lutanja. Međutim, da li mu je mogao preneti nešto čega nije bilo u njemu?

24

Tarkovski nije voleo i ne bi voleo da se njegova dela podvrgavaju „psihoanalizi“, jer kako je rekao, dobivši čudno pismo od poznatog psihoanalitičara koji je pokušao da objasni njegovo stvaralaštvo psihološkim metodama - manir kojim se stvaralaštvo umetnika posmatra samo kroz detinjstvo i u njemu pronalaze objašnjenja za sve, može biti jedan od načina infantilizacije ličnosti.

Ipak, kuća se gradi od temelja. No, poštovaćemo njegov stav o tome da su takva psihoalanitička tumačenja umetnosti uoprošćena. On je promišljao drugačije

Posvećen veri biva stavljen na iskušenje (zavet ćutanja), gde biva i razapet između duhovnog i materijalnog i to je lajtmotiv filma. Duboka poruka kojom ostavlja utisak odličnog poznavaoca duše umetnika koji je pre svega duhovni čovek i samo takav može odbraniti lepotu, a lepota je istina u koju zagledan čovek može stati ispred ogledala i pogledati u svoju dubinu - videti Boga.

Oprošteno je Tarkovskom sve ono privatno, što je Petar Gordić u svom tekstu o Tarkovskom kao Rubljovu, primetio kao nedvosmislen pad u veri, ponavljanjem očevog obrasca ponašanja - napuštanja porodice. Da se razumemo, ne sudi Petar Gordić Tarkovskom, već se samo preispituje kako je moguće da od Dostojevskog (Rubljova) i nepokolebljivosti u veri, na vrhuncu moralne snage poklekne pred izazovom (napusti porodicu zbog glumice). Ali tu smo da bismo se podizali i padali.

U „Nostalgiji“ je to savršeno objasnio. U sceni u kojoj čovek leži u lokvi blata. Prilazi mu drugi čovek pružajući ruku, međutim čovek iz blata ga upita – Ali zašto? Ja ovde živim!

- Umetnik ne treba da traži istinu već da o njoj svedoči. Svako drugo traženje za njega je bila iluzija.

Ruski sin, poznatog pesnika Arsenija Tarkovskog, rođen da bi živeo za svoju umetnost u svim njenim segmentima, što dokazuje neprebrojivim nizom bisernica iz svog dnevnika, koje nam je pored filmova ostavio, kao jedan integrisan kod. Uzgred rečeno, njegovi filmovi nisu samo fragmenti biografske kreacije; Tarkovski je posedovao sposobnost režisera da napravi film, a to, priznaćete, ne može svako i ne na takav način.

Ono što mene, a verujem i mnoge druge, koji su istraživali lik i delo Tarkovskog fascinira, upravo je ta transcendentalna atmosfera, odnosno ambijentalnost tuge koju nadbožanskim efektima stvara u svojim delima i kao da saživljen sa njom, funkcioniše, i tu je savršeno integrisan. Sekvence upotpunjene klasičnim delima i upotrebom zvukova, ali ne samo u „Nostalgiji“ već efekat poetskog postaje masterpis, prepoznatljiv u „Ogledalu“ (1974.), zatim u filmovima „Prvi izlasci“, „Ujutro sam vas čekao juče...“; „Stalker (1978.); „Razboleo sam se u detinjstvu...“ i „Vizija bledi – moja snaga“. U svim ovim filmovima Andrej Tarkovski je bio i scenarista i režiser, ali i montažer, a u filmu „Nostalgija“ u potpunosti.

Da se vratim na bolnu ali ključnu temu koja će odrediti motiv u većini njegovih filmova – slike detinjstva i lik majke, odlazak oca, za kojeg kaže da je jednostavno „nestao“, dolazimo do žudnje za njegovim prisustvom, mirisom losiona, kože...

Posmatrajući scene iz „Ogledala“ možemo osetiti koliko je bolela ta ista žudnja. Odrastajući pored sestre i majke u nemaštini, raste i izrasta u kompletnog umetnika. Bežeći još u detinjstvu, od različitosti, nije uspeo da pobegne – od sebe. Prepustio se, nakon što je učio muziku, slikarstvo, orijentalne jezike - filmu, onome kroz šta je mogao najbolje da izrazi sebe i nije pogrešio. Ipak, Tarkovski u jednom od intervjua kaže da njegov otac na njega nije imao značajniji uticaj u odnosu na majku. Naglasio je da sve duguje majci koja mu je pomogla da pronađe sebe i koja mu je teškom mukom i svojim radom i ljubavlju omogućila da postigne ono što je želeo. Ipak, nesumnjivo, oboje roditelja su u sebi nosili talenat umetnika koji se u Tarkovskom zaista i otelotvorio.

U „Nostalgiji“, fizička distanca između likova odnosno figura ljudi simbolički je predstavljena kao odraz izolovanosti i otuđenosti. Ljudi koji stoje poput statua na svojim mestima, razmaknuti jedni od drugih, prikaz su samoće, čežnje tri lika u dramatičnom sukobu egzistencijalnih pitanja (usamljenost i otuđenost).

Aura sakralnosti, koja prati celokupno umetnikovo stvaralaštvo (uticaj hrišćanstva) osećanje izlovanosti... Stiče se osećaj bespomoćnosti jer ih smešta blede i male naspram ostalih, i tako postiže atmosferu krhkosti ličnog ljudskog života. Ništa nije prepušteno slučajnosti. Svaki je kadar pažljivo režiran i metaforički predstavljen.

Karijeru je započeo filmom Ivanovo detinjstvo (1962.) za koji je odmah i nagrađen Zlatnim Lavom u Kanu, nakon čega nastaje njegov film Andrej Rubljov (1966.) u kome nam prezentuje sliku borbe između dobra i zla, bezbožnika, nevernika i vere, u kojoj dobro pobeđuje. Andrej Rubljov je ikonopisac, čovek koji se odupire uticaju zla.

25

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Ambijent filmske radnje je podeljen u nekoliko delova, s naglasakom na enterijeru kuće koja odražava hladnoću, urušavajući se u nekim trenucima (plafon, zidovi), a da li je to hladnoća u samim ljudima ili zahlađenje odnosa između njih, zatim san koji ima svoje vreme i prostor. U snovima, igra boja, svetlosti, levitacija i priroda, koja svojim bojama daje kontrast (svetlost koja se odbija o lokve), hod po blatu prekrivenim vlažnim lišćem, vetar i kretanje, bose noge dečaka, skulpture...

Nesumnjivo da integrišući slikarstvo i poeziju u film ali i misticizam (scene levitacije) Tarkovski postiže nadrealnu atmosferu unutar kadra (uglavnom su to dugi kadrovi). Takva atmosfera izaziva osećanje i potrebu čoveka da zaviri u sebe, shvati usamljenost i nemoć, i osvesti veličinu prirode i božanskog. Dužina kadrova nam ostavlja dovoljno vremena za razmišljanje. Bazična ideja i motiv filmskog scenarija su pesme njegovog oca, od kojih su mnoge izgrađene na principu refleksije.

To što Tarkovskog čini drugačijim od svih ostalih reditelja je prečišćena umetnost, ona poetska, i kao takva, ona je najuzvišenija. Bez preteranih i dodatnih detalja, suština je postignuta istinom, a istina je za reditelja jedina lepota. „...Ono što izgleda niko ne razume jeste da ljubav može biti samo jednostrana, da nijedna druga ljubav ne postoji, da u bilo kojem drugom obliku to nije ljubav. Ako uključuje manje od potpunog davanja, nije ljubav. Ona je nemoćna, služi za trenutak, nije ništa.“ (Odlomak iz „Vajanja u vremenu“) Epitaf na njegovom spomeniku na groblju “Sainte-Genevieve-des-Bois” kod Pariza: „Čoveku koji je video anđela“, ima svoju priču. Pre nego što je izabrao poziv režisera, u jednoj od geoloških ekspedicija, usred noći ga je probudio Anđeo i sačuvao mu život (ogroman težak bor se sručio na šator u kome je spavao).

Tada je shvatio da je odabran i to mu je dalo snage da proživi i progon i iskušenja, da se ne povuče, već da prođe kroz njih, jer je razumeo da mu je Gospod spasio život zbog misije za koju je bio odabran (kasnije je doživeo progon od strane režima u Rusiji i to baš za film koji je bio najviši izraz hrišćanske ljubavi, film o Andreju Rubljovu).

Nakon tog događaja je odlučio da studira na BGIK-u i svi njegovi filmovi su od samog početka, hrišćanski. Izabrao je BGIK iz razloga što se tamo predavala Istorija umetnosti, gde je mogao da proučava Bibliju i Sveto pismo. Tamo je mogao da radi na svojoj duhovnosti.

Natalia Pavlovna Pinezhaninova, vanredni profesor na katedri za ruski jezik iz San Petersburga u svom tekstu na temu „I sve poprima novi iznenadni smisao... (integracija pesničkih teksova Arsenija Tarkovskog u Filmove Andreja Tarkovskog)” daje osvrt na specifično značenje i funkcionalnu ulogu poetskog teksta u tekstu u filmovima „Nostalgija“ i „Ogledalo“, te istražuje načine integracije pesničkog teksta u scenario.

Naglašava pesnički tekst koji prostavlja semantičku projekciju za razumevanje i tumačenje Fotografija: https://sl.wikipedia.org pojedinih fragmenata filmskog teksta.

Poetski tekst integrisan u filmski dobija motivaciju jer dovodi radnju na nivo metateksta. Njegovi su filmovi prepuni književnosti (Dostojevski, Tolstoj, Puškin, Šekspir, Biblija, Tjučev).

Ipak, ovde se bavim atmosferom u stvaranju kadrova i unutrašnjim podsticajem pesnika (oca) u celokupnom opusu stvaralaštva Andreja Tarkovskog. Težeći ostvarenju bliskosti sa očevom dušom, možda je u sebi tražio odgovore. Na pitanje zašto? – moguće da bi shvatio za(što). Da bi razumeo, oprostio, ali ne ocu, već možda samom sebi. Šta li je pisalo u tom čudnom pismu doktora - ne znam ali mogu da pretpostavim postojanje potrebe da objasni sebi zašto (čekanje, čežnja malog dečaka, rastanci, sastanci, tuga u očima dečaka, maglovite scene u ruskom selu, dečak, devojčica i žene koji stoje razdvojeno poput usamljenih figura).

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

26

U filmovima Tarkovskog pored poezije, implementirano je i slikarstvo. Poznata slikarska platna Rembranta, slike iz Ermitaža, Pitera Brojgela (“Zemlja daleka” i “Lovci u snegu”). Dela Direra, Da Vinčija, De La Frančeska, Rubljova su takođe deo filmskog mozaika koji je reditelj montirao. U filmu „Solaris“ – Povratak bludnog sina (slika Rembranta – “Bludni sin u dalekoj zemlji”). Gledaoci širom sveta su mogli da razumeju Tarkovskog (Bahovi zvuci u „Solarisu“) jer je to univerzalni jezik hrišćanske umetnosti.

Pesme Arsenija Tarkovskog, integrisane su u filmski scenario, na način da svaka organizuje deo prošlosti kao određen poetski događaj. Na taj način stvara specifičan ambijent reminiscencija. Dodavajući preglasne tonove simbolizuje nostalgična raspoloženja koja povezuju autbiografski palimpsest. Poema „Ogledalo“ je predstavljena glasom njegovog oca Arsenija koji čita poemu iza kulisa dok ide radnja filma.

Juče sam te čekao od jutra i kao da su znali da nećeš doći...

Sećaš se kakvo je vreme bilo?

Skoro praznično...

Išao sam bez kaputa a danas si došla i posebno tmuran dan prirediše za nas: i kišu i tako kasni sat i kapljice što klize po hladnim granama...

Ni rečju da ih zaustaviš ni maramicom da ih otreš... (fragment iz pesme Arsenija Tarkovskog „Ogledalo“) Scene iz „Ogledala“ reflektuju magijska i mistična svojstva ogledala kao predmeta. Ako je odraz u ogledalu susret duše sa istinom, tada je Tarkovski njime postavio vezu između fizičkog i duhovnog sveta.

Sunce i Mesec kao simboli koji se poistovećuju, reflektuju mistične energije i tajne svetove. Slike majke zagledane u kišu kroz otvoren prozor, uže, stepenište, maglovito ogledalo – samo su neke od metafora koje simbolizuju život ostavljene žene, majke koja je sama vodila za ruke svoje dvoje male dece čuvajući u srcu ljubav prema mužu. Čuvajući u srcu ljubav za oca svoje dece, nadajući mu se i čekajući ga da se vrati, prenela je Andreju ljubav prema ocu koja se postepeno pretvarala u osećanje tuge (čekanja, nedostajanja, preispitivanja).

Vreme koje ide unazad, izmenjuje se u prošlosti i sadašnjosti, ljudi, dečak i ptica na ramenu, krajolik, ruševine, voda - pomeraju percepciju. Voda koja teče, alge koje se njišu, scene su koje prizivaju naučno fantastičnu ali i atmosferu mističnosti. Zvukovi, odzvanjanje vode (kiša, kapljanje, bućkanje), zatim magla, čekanje, rastanci, susreti, opet čekanja, zapaljena sveća... Svi kadrovi daju osećaj dinamičnosti ali i podižu intenzitet emocija (često upotrebljen element vatre). Sve uzdignuto na metafizčku ravan i predele izvan ovozemaljskog sveta ukazuju na specifičan umetnički senzibilitet režisera koji je u svom stvaralaštvu bio providljiv do proroštva.

Arsenije, nakon što je odgledao „Ogledalo“ rekao je: „Gledao sam „Ogledalo“ tri puta i svaki put sa validolom (lek) u džepu. Tek sam sada shvatio kakvu sam traumu naneo svom sinu.“ Bio je duboko potresen, jer u „Ogledalu“ postoje duboki zaroni u užasnu tamu napaćene i duše i svesti deteta. U igri reminiscencija Tarkovski strukturira priču razbijajući u potpunosti stereotip klasičnog pripovedanja.

Andrej Tarkovski je rekao da nam je potrebno ogledalo, a ne prostor. Šta to znači? Čovečanstvu je naloženo da voli, na Zemlji smo da bismo naučili kako da volimo. Za(to) nije potreban prostor. Prostor je u čoveku, a treba ga ispuniti ljubavlju. »Ponekad se nešto desi i ja prestanem da sanjam i kuću mog detinjstva, i borove oko nje. Tada počinjem da tugujem. Čekam i ne mogu da dočekam ovaj san u kome ću ponovo da budem srećno dete, zato što je još sve preda mnom, i sve je još moguće.« (Iz filma »Ogledalo« Andreja Tarkovskog) 27

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Film koji se u svetu kinematografije izdvojio kao njegov najbolji je film „Stalker (Uhoda) 1979. godine.

Tarkovski tematski odlazi u više sfere uma, jer je tu poruka da će videti svetlo samo odabrani odnosno osvešćeni. Obuhvaća smisao i traženje istine ali kroz ljudsko dostojanstvo hodočasteći u Svetu zemlju.

Film je sniman u autentičnim uslovima, u „Zoni“ (prostor napuštene hidroelektrane blizu Japana u Estoniji), a na osnovu naučno fantastične priče braće Strugatski „Piknik pored puta“.

Snimajući u takvim uslovima, izložen radioaktivnom otpadu, ugrozio je i svoje ali i zdravlje celokupne ekipe. I Tarkovski i Larisa Tarkovska su umrli od iste bolesti. Anatolij Solonjicin takođe umire od raka pluća. Da li je Tarkovski u dubini duše želeo svoj kraj, i šta bi on poželeo za sebe u toj Sobi?

Da li je dostojanstvo Tarkovskog bilo narušeno odlaskom njegovog oca, pa je trebalo raditi na samopoštovanju, što je samo jedan od fragmenata kojih se dotakao u svom promišljanju, dotičući se najtananijih i najskrovitijih predela ljudske podsvesti? Da li je ono što želimo zaista istina, ili naša podsvest ima drugačiji odgovor – u Stalkeru smo dobili odgovor i to potpuno neočekivan?

I opet tajanstveni predeli i neverovatne lokacije u kojima je snimao suprotstavljaju Umetnika i Tragaoca, Svet materije i duha, u potrazi ljudi koji veruju ali i onih koji ne veruju (iskušenika).

I dolazimo do toga da je katarza ispunjenje, makar i kroz težak put, u traganju za smislom - put prepun iskušenja u traganju za lepotom, za istinom i slobodom. Ipak, ako je takozvana “Soba” mesto na kome se ispunjavaju najdublje želje, da li smo to onda ograničeni Prostorom?

Svakako, soba ne ispunjava želje već ono što nosimo u srcu, a čega često nismo ni svesni. U ulozi transmitera emocija, u dugim kadrovima poput snova, koristeći u radu poeziju, slilkarstvo i to trodimenzionalno (deluju opipljivo i samim tim realno) prenosi univerzalnu poruku. Slika i zvuk imaju hipnotišući efekat jer atmosfera dostiže vrhunac koji se završava eksplozijom boja.

Tarkovski je postavio most između duhovnog i materijalnog sveta. Preko tog mosta prolaznosti vremena i atmosfere, postavio je pitanja, preispitujući se u odrazu, u samorefleksijama, dovodeći poeziju, zvuk, mistiku i nadrealističke slike u bliski odnos. Intertekstualnost poezije i scenarija, stvaralačka je sloboda koja je nepregledna i prevazilazi stereotipe. Njegova su pitanja, kako je i sam rekao, izraz želje da dosegne do samog srca života (čoveka) i da na taj način „privede publiku usnulim, usahlim izvorima našeg postojanja“.

Na kraju, dolazimo i do cilja umetnosti, a on je da pripremi čoveka za smrt i da ga učini sposobnim da se okrene dobru – Bogu. „Da li je čovek sposoban da sopstvenim silama naruši stanje stvari, ravnotežu dobra i zla? U kojim slučajevima? Mogu li se problemi koji more rusku dušu a ne nalaze se u okvirima "ruskosti“ nazvati ništavnim? Praznim? Ili postoji zakon koji u određenim uslovima od običnog prosečnog čoveka stvara veličanstvenu figuru u duhovnom smislu? Može li veliki grešnik bar na trenutak da postane svetac?“ (Iz Dnevnika - Razgovori s dušom) Naposletku, kraj i „Žrtvovanje“ (poslednji film Andreja Tarkovskog snimljen 1986. godine) jedna je veličanstvena rapsodija života koja donosi katarzu i prosvetljenje na putu ka Istini. U pozadini klasična kompozicija Baha, slike figura ljudi na distanci, vreme koje beskonačno traje i kapi kiše koje se smenjuju sa maglom... očevi stihovi i duša koja se u poniznosti okreće Bogu... i žrtvuje život da bi živeo za umetnost i preuzeo greh na sebe u ime spasenja.

Jeromonah ruski Simeon je, govoreći o Tarkovskom rekao da je on ruski Gagarin u bioskopu, da je napravio proboj u metafiziku, otvorivši potpuno novi svet, stvorio je novi jezik; “Čovek može da leti oko Zemlje stotinu hiljada puta, da stigne do Marsa i Venere, ali Tarkovski će ostati prvi koji će ući u duhovni prostor.”

Krenuvši duhovnim putem, putem spasenja, koje je moguće samo ako smo duhovno odgovorni i okrenuti Apsolutu (veri i nadi), traganje za smislom postojanja postaje jedini mogući put istine i ljubavi u duhovnom rastu i sazvučju (harmoniji) sa večnim bićem Univerzuma – Bogom.

Literatura: https://pravlife.org/ru/content/angel-i-demony-andreya-tarkovskogo-k-50-letiyu-filma-andrey-rublev https://uznayvse.ru/znamenitosti/biografiya-andrey-tarkovskiy.html#contents_773_3_2 https://www.ff.unsa.ba/files/zavDipl/18_19/hum/Irena-Basic.pdf http://www.pravoslavie.ru/67611.html ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

28

PRIKAZI

PROBNA FORMA ZA BESMRTNOST Hanna Gadomski, Olovka, BKG, 2017.

J. Sajfert: “Te su pesme plaćene životom.”

Tekst: Dušan Varićak Kada je ko urednik za poeziju kakvog književnog časopisa, neminovno se, po prirodi posla, skoro svakodnevno susreće sa hrpom savremene poezije, od čega je gro krajnje diskutabilnog kvaliteta, najblaže rečeno. Najveći deo toga prosto bode oči svojim iritirajuće amaterskim, ili čak diletantskim pristupom; nešto manje otpada na isprazni, sterilni, visokoparni hermetizam, čija je osnovna karakteristika (a možda i jedina “vrlina”) nerazumljivost (gde je jedino autoru jasno šta je hteo da kaže, ako je i njemu); a ono što na kraju preostane od svega toga pesme su koje bi se možda i mogle podičiti nekim, kakvim-takvim kvalitetom. Iščitavajući potom neku od pesničkih umotvorina domaće poetske produkcije iz ove treće, po obimu najmanje skupine jednog skribomanskog vremena (Branko Miljković se i tu pokazao kao prorok, “Poeziju će svi pisati”), naš nesrećni urednik se neretko nađe u dilemi, “Da li je ovo dobro? Pa, valjda jeste; nije previše loše, znači – mora da je dobro. Pa, recimo da je dobro.”

Ali, čovek tek ponekad, i to ako baš ima sreće, naiđe na nešto što ne spada ni u jednu od pomenutih kategorija. I ako išta vredi, posle onog maratonskog iščitavanja sve sile loših pesama još lošijih pesnika (i ponešto osrednjih), to su onda takvi retki, zaista retki, oni najređi trenuci pravog otkrovenja – kada se, sasvim nenadano, u tom moru bezličnosti, susretne sa pravom poezijom kakvog istinskog pesnika. A Hanna Gadomski je upravo to. Nema veće nagrade za urednika. (Istini za volju, na Hannu mi je već bila skrenuta pažnja od strane glavnog urednika koji ju je pre mene otkrio, tako da je ovaj put izostao element iznenađenja.)

Zbirka “Olovka” izdata je 2017. na samom kraju te godine, od strane Balkanskog književnog glasnika, u ediciji “Poezija” “crne biblioteke”, kao kruna jednog izdavačkog poduhvata čija je zamisao bila (i ostala) da se publikuju isključivo kvalitetna savremena pesnička ostvarenja. Prethodno su izašle zbirke pesama “Srodne duše” Zorana Pešića Sigme (2015), “Kafa u pet” Sofije Živković (2016) i “Mladi Atlas” (2016) Stefana Stanojevića, svaka na svoj način značajna, od kojih je ova poslednja takođe poetski prvenac svog autora kao i Hannina.

Pa šta reći o “Olovci” Hanne Gadomski (novinarke, voditeljke na Radio Beogradu i pisca za decu), toj nevelikoj zbirci od svega pedesetak strana i samo 23 pesme, i po čemu se to ona izdvaja od većine tekućih poetskih dela? Na prvom mestu, s obzirom na to da se radi o novom, dosad neobjavljivanom autoru – netipična zrelost pesama. Od prve, naslovne pesme, odmah postaje jasno da se radi o izgrađenom pesniku, istog takvog stila – nema tu onog uobičajenog početničkog lutanja, stranputica, zamuckivanja, “praznog hoda”; izraz je jasan, sažet, kako u kraćim pesmama, tako i u onim dužim. Zaključak koji se nedvosmisleno nameće je da se Hanna, iako se tek sada pojavljuje u pesničkim vodama, ne bavi poezijom (i ova njome) od juče; neoformljen pesnik se odmah prepoznaje – njegov iskaz je počesto rasplinut, smušen; a i mnogi od onih koji iza sebe imaju više pesničkih dela ostaju, nažalost, takvi. “Olovka” je, pak, nešto sasvim drugo.

Gde svrstati ove pesme (nesretna kritičarska sklonost da se sve napisano svrstava u neke “fioke”, precizno označene i numerisane). Mada je nezahvalno, neprimereno, a može biti i nekorektno poeziju kategorizovati po nacionalnoj i/ili verskoj pripadnosti autora (što je u ovom slučaju isto), mišljenja sam da uopšte nije pogrešno reći da se pesnici (kao i prozaisti) jevrejskog bekgraunda izdvajaju po nekim, samo njima svojstvenim, specifičnostima. Kao prvo, mislim na njihovo skoro neizbežno dodirivanje biblijskih tema, reminescencije na njih. Setimo se samo dvojice najznačajnijih savremenih jevrejskih pesnika, barem što se severnoameričkog kontinenta tiče (ma šta ko mislio) – Roberta Cimermana i Leonarda Koena koje mnogi, začudo, svrstavaju u “zabavljače”, mada su njihovi stihovi najčešće sve samo ne – zabavni; neretko su to sumračne vizije stvarnosti, što možda i ne čudi s obzirom na istoriju i tradiciju naroda iz kojeg su potekli. Tako i kod Hanne Gadomski imamo u naslovnoj (može se reći – manifestnoj), izuzetno uspeloj pesmi „olovka“, na samom kraju – u njenoj poenti, parafrazu na stihove apostola Pavla iz Poslanice Korinćanima: 29

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ako jezike čovečije i anđelske govorim a olovke nemam ništa sam (Pesma je to koja daje plastičnu ilustraciju ovog krajnje obezduhovljenog, automatizovanog i informatički nastrojenog vremena, kroz prikaz dehumanizacije čak i nečega takvog kao što je stvaralački proces, gde se i ta, verovatno jedna od najintimnijih radnji čoveka mislećeg – ispisivanje rukopisa olovkom na hartiji, svela na sterilni rad za kompjuterom. Bez olovke reči nemaju težinu, bez olovke reči nisu žive, kaže Hanna.)

Nadovezujući se na prethodno rečeno, drugi zajednički imenitelj takve poezije bio bi fon u kojem je ona, najčešće, pisana – ne bi se moglo reći jednostavno samo pesimističan, mračan; više je to neko teskobno, beznadežno osećanje sveta i čovekovog položaja u njemu. Osećanje je to specifične iskorenjenosti, gotovo egzistencijalne nelagode, nespokoja i večite pripravnosti na neminovnost nesreće, koje kao da izvire iz kolektivnog nesvesnog jednog naroda uvek spremnog za neki nov, neznan, nadolazeći, a samo slućeni pogrom. Ali biće da suštinski to nema veze samo sa nacionalnom pripadnošću – ne malo nas je koji nosimo to u sebi, jer živimo u ovom svetu gde smo svi na mnogo načina apatridi; od onih metaforičnih, pa do najbukvalnijih. A najgore je možda biti “unutrašnji izgnanik” – kada živiš u zemlji u kojoj si rođen, zvanično imaš sva građanska prava, porodicu i prijatelje, ali se svejedno osećaš nekako izdvojenim, drugačijim od ostalih, svim svojim bićem svestan da ne pripadaš nigde i nikome, samo još jedan od večitih “neprilagođenih”, nekim čudnim usudom izolovan od sveta i drugih ljudi, u bezizlazu nemogućnosti uspostavljanja istinskog kontakta i odnosa. biti zatvorena sputana nemoćna čekati u nedogled bez pogleda kroz prozor kroz vrata {...} tesna soba čekati jer nema odgovora prepoznavanja čekati jer nema onih koji vide mene tebe nju nas {...} ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

čekati jer ne pripadamo razumljivom prihvaćenom sigurnom čekati jer među njima nema mesta za nas ovakve čekati „soba“ Poetski, i poetizovani, prikaz apsolutne čovekove otuđenosti u jednom potpuno dehumanizovnom, košmarnom svetu, u kojem je svaka stvarna bliskost između bića onemogućena i već unapred osuđena na propast. a između tela približenih koliko je moguće kosmos svetlosti „eklipsa“ Ali zato u Hanninom svetu ima mesta i za te i takve – postoji utočište, makar i imaginarno, za sve one iskorenjene, drugačije, sve samoprognane iz života, za sve „koji izdaju sebe da slučajno ne bi izdali svoju nesreću“, u autorkinom utopijskom „projektu“, u kojem njoj pripada istaknuto, privilegovano mesto:

prvo na spisku i ispod pečata upravnika moje ime „projekat“ Ima u tim pesmama, a sve osenčeno setnim, melanholičnim tonovima, i osećanja “produžene prošlosti”, onog sveprisutnog utiska da nas prošlost uvek neminovno prati, ma kud išli i ma šta radili, prosto nemogućnosti bega od nje, poražavajuće spoznaje da ona nikad ne umire i uvek nam se vraća, iznova i nanovo, određujući nam tako buduće izbore, delanje, pa i sudbinu samu. tamo negde daleko ostala je prošlost {...} i blaženi zaborav sve je bliže zašto onda iza ugla naglo nalet hladnoće sećanje probod

30

sumnja zašto mora da boli kad je gotovo i daleko sve daleko da li je „san“ I kako onda izbeći, zaobići, anulirati nekako to osećanje čovekovog naizgled bezizlaznog položaja u svetu, osećanje otuđenosti, teskobe, izopštenosti i nepripadanja, kako prevazići i pobediti nemogućnost uspostavljanja suštinske veze sa drugim? Gde je uopšte izlaz iz takvog našeg usuda, iz tog začaranog kruga sveopšte obesmišljenosti – svega postojećeg, svih ljudskih vrednosti, pa i samog smisla života svesnog bića? Gde je odgovor? Hanna Gadomski ga daje u odličnoj pesmi „kaže se“, samo formalno gledano ljubavnoj, a koja je – mnogo više od toga: Posle lične, intimne katastrofe, kad je „đavo došao po svoje“, anonimna, neutralna “ona”(možemo samo da naslućujemo ko je to) se digla iz mrtvih stala na noge stegla srce zasukala rukave presavila tabak pljunula u šake i dala se na posao da spase što se spasti može što bi se reklo reč po reč Autorka je ovde najjednostavnijim, a time i najlepšim poetskim jezikom progovorila o samom smislu, svrsi umetnosti – stvaralaštvo kao oblik terapije, samoizlečenja. I ne samo to – istovremeno i način samoosvešćenja i samoosmišljavanja, osmišljavanja najčešće samo prividno obesmišljene egzistencije; ali i mnogo više od toga. Samoosvešćenje i samoosmišljavanje tek kao jedan stepenik ka krajnjem cilju – stvaralaštvo kao način, čak neophodni, spasenja i izbavljenja i u duhovnom, religijskom smislu. Još je Viljem Blejk, a nadovezujući se na Svedenborga i njegovo učenje, bio kategoričan u tvrdnji da je čoveku za spasenje, pored moralnog i duhovnog usavršavanja, neophodno i usavršavanje u stvaralaštvu – ono umetničko; on može, mora da se spase i putem umetnosti. Kasnije će doći i Nikolaj Berđajev, najveći filozof (i filozof religije) 20. veka, koji će dovršiti nadgradnju tog koncepta u svom kapitalnom “Smislu stvaralaštva”, gde je to usavršavanje nazvao ciljem, svrhom i suštinskim smislom celokupne ljudske egzistencije, koja se ostvaruje kroz prožimanje čovekovog i Božjeg stvaralaštva u prosesu konstituisanja Carstva nebeskog. (Pada mi na pamet izraz koji je Hanna smislila za takve, one koji se u potpunosti, do kraja, posvete i predaju svom stvaralaštvu – „ljudi preoženjeni umetnošću“.) Potpuno isto govore i sva ezoterična učenja – jevrejska mistika tvrdi da je „Bogu čovek poteban da bi On dovršio svoje stvaranje“, kaže Martin Buber.

Ima u „Olovci“ i sasvim kratka pesma, „molitva“, ali zato jedna od najboljih. Jednom prilikom mi Hanna u razgovoru reče, „Sve me bolelo kad sam pisala tu pesmu.” Prva, spontana asocijacija na to bila mi je odgovor Jaroslava Sajferta na ironičan komentar nekog mladog, nadobudnog nadrealiste (što bi danas rekli – postmoderniste) povodom nevelikog obima tek izašle sveščice u koju su stala celokupna sabrana dela pesnika Tomana, „Njegove su pesme plaćene životom.“ Ne mogu da se oduprem utisku da je „molitva“ baš jedna od takvih.

31

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Ispovedne su to pesme, često refleksivne, mnoge pisane iz “ja” pozicije; pa i u onima drugima, ispisanim iz “ti”', “on” (“ona”), “mi”, ili čak neutralne pozicije („eklipsa“, „provalija“, „san“), nedvosmisleno probija ispovedni ton. Ali, koje li razlike između njih i pesama mnogih drugih autora, pogotovo ženskih, koji pišu u tom maniru. Nema tu isprazne patetike, klišeiziranih “opštih mesta”, šmrcanja nad sopstvenom sudbinom; pesnički glas je jasan, izbrušen i prepoznatljiv već posle par iščitanih pesama.

Pa i u onim nazoviljubavnim („hleb“, “provalija“, „muzej ukradenih slika“, „anonimna ostrva“ i dr.), sve te karakteristike su prisutne; čak se nekako čini neprimerenim takve Hannine pesme i nazivati uopšte “ljubavnim”, pogotovo imajući u vidu većinu pesama istog žanra mnogih naših pesnikinja. Što onomad reče Sofija Živković na promociji „Olovke“ – dobra ljubavna poezija (i ne samo ljubavna) mora da ima i refleksivan karakter, nadovezujući se na misao Mihaila Epštajna, „Ljubav je probna forma besmrtnosti“. A najbolje ljubavne pesme Hanne Gadomski (i ne samo one) su upravo sve to – i refleksivne, a i probna forma za besmrtnost. Bez ikakvog preterivanja. Čisto ilustracije radi, jedna baš kratka – najkraća pesma u zbirci, „provalija“: glad velika kao sunce za dodirom za telom za toplinom nežnošću pogledom za krvlju ako nema ljubavi A šta tek reći za pesmu “mon ami” iz završnog, i jedinog, ciklusa “parisienne” (prevashodno se na nju odnosi ono prethodno rečeno), samog vrhunca zbirke i njene okosnice. Kavafijevska je to pesma, u najboljem smislu te reči, antologijska, jedna od one najređe vrste pesama koje se napišu tek jednom u životu, možda, i to ako se čoveku baš posreći. “ Olovka” jednostavno ne bi bila to što jeste bez nje.

sam udata za ovaj grad udata za ovaj svet mon cher ami udata sam i za tebe zato se rastajemo na ulici zato se nećemo rastati nikad Autor ovog prikaza ima običaj da pri iščitavanju neke zbirke pesama označava one najbolje, koje su ga se baš dojmile i za koje zna, jer oseti to, da će vremenom da im se vraća, običnom olovkom naravno. Najčešće je to svega nekoliko pesama iz cele zbirke, dve do tri tek, dok je kod Hanne, od nešto više od dvadeset, označeno čak desetak odličnih, od kojih su neke i izuzetne, znači – skoro pola. Podatak koji dovoljno govori sam za sebe. I zato ova zbirka nipošto nije “mala”.

Vraćamo se na sam početak teksta i na našeg nesrećnog urednika. Dakle, nakon onog silnog, zamornog iščitavanja hrpe pesama, najčešće sumnjivog kvaliteta, kada je već skoro sasvim izgubio svaku veru i nadu u snagu i sam smisao poetske reči (bar savremene), on se, sasvim nenadano, sreće sa ovako nečim kao što je zbirka „Olovka“ Hanne Gadomski, i onda shvata da je ipak vredelo sve to – samo zbog jednog takvog otkrića.

Jedna je to od onih najređih knjiga pesama, pravih bisera, namerno se ponavljam, kojima se čovek periodično, s vremena na vreme, vraća – mora da se vrati, jer prosto oseti čak fizičku potrebu za tim; najveći broj drugih pesničkih ostvarenja nisu te sudbine, već njihov konzument počesto oseti i olakšanje po završetku čitanja. Jer, nije svaka napisana pesma istovremeno i – poezija. Mada bi se, možda, ovom mom sudu moglo zameriti da je period od prvog iščitavanja do sada isuviše kratak da bi se dalo jedno takvo mišljenje i izrekao tako kategoričan stav, čvrsto stojim iza njega – tako nešto se odmah ili oseti, ili ne.

I, za sam kraj, završni stihovi zbirke “Olovka”:

dragi moj nisam ti to rekla provodimo svaku noć zajedno oduvek samo smo se sada sreli {...} ali ćutim o tome da ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

32

ptica ne peva što ima nešto da kaže nego zato što ima pesmu

Разумевње једни других - ХЕРМЕНЕУТИКА, НОВИ МЕТОД Текст: Меланија Бојановић Од настајања првих цивилизација па до данас ово је моја тема и инспирација. Разумевање једни других па и самога себе, постоји и ова категорија. Још су Стари Грци имали натпис на храму у Делфима,у коме је била девица пророчица; „СПОЗНАЈ САМОГА СЕБЕ“; а Римљани су то преузели као; „NOSCE TE IPSUM“. Филозофија се развила из љубопитљивости и како дете расте, схвата појмове око себе, али највише о себи, а прате све што је за њих битно, деца су то. Кроз векове, а и савремемена филозофија и психологија нам нуде разна решења, поуке за нас као што су књиге о срећи, против депресије, аутосугестију и позитивним мислима према самом себи и другима. Теологија да је то исто само у другом облику понашања, више се ослања на веровање него размишљање, о Богу, наравно опет кроз различите епохе времена и простора. Она је прва развила херменеутику као начин објашњења библијских текстова. Логика, као оруђе филозофије, даје више метода за разумевање свега око себе од индивидуалног, партикуларног до универзалног појма. Те науке имају корелацијно и едукативно прожимање са појмом егзистенције због којих једни друге не разумеју или; да разумеju. Например, Рене Декарт је изговорио славну реченицу; „COGITO ERGO SUM“; „Мислим, дакле постојим“, слично као и на натпису у Делфима, веома рационално (на сусретима са бившим ученицима то ми увек кажу да им је помогло). У савременој логици настала је управо нова метода истраживања херменеутика која нам показује да се друштвена стварност разликује од природне јер је прожета феноменом људске свести, која осмишља све око себе, да ли објективно или субјективно, а мени је најбоља, јер ми помаже, а некада и одмаже кад суочим некога са истином или обратно. Мислим да нема униврзалних херменаутичара, част изузецима. Објективан разлог је, да например, у овом моменту је баш јако потребна киша, а некоме због годишњег одмора на мору не, значи да зависи шта актер ради и да ли му од тога зависи егзистенција. Неко се љути да је покисао, када киша лије, па се нахладио, a паори се радују баш у том моменту да им залије њиве родне.

33

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ISTORIJA UMETNOSTI

PORTRETI KAO OGLEDALO NAŠE STVARNOSTI Tekst: Milan Manić

Miroslav Savkov domišljato organizuje odbačene materijale kojima kolažira matricu za svoje grafike pridodavši im novu kontekstualnost. Sugeriše da estetika odbačenih industrijskih i istrošenih predmeta svakodnevne upotrebe može snažno delovati na čulnost, na neposredniji doživljaj umetnosti, ali nas, istovremeno upućuje na zapitanost i preispitivanje našeg odnosa prema svetu, životnoj sredini, nama samima...

Od iskorišćenih materijala pravi svoje sugestibilne asamblaže čineći vezu sa svetom sraslijom. Koristi najpre metal, lim, istrošen kuhinjski pribor, odbačene poklopce konzervi, dotrajale zupčanike, rešetkaste limove iz industrijskih postrojenja, pohabane ploče, otpale polupane stare saobraćane znakove. Zatim drvo, plastiku, štampana električna kola... Preoblikuje ih „u A utoportrete kao ogledalo naše stvarnosti“ kako navodi u autorskom tekstu o svojoj umetnosti. „Na skulpturama i matricama za grafiku i sada koristim – ready made – materijal, tehniku i način razmišljanja koji stvaraju bezbroj mogućnosti za kreaciju. I sam se pitam kuda će me to odvesti.“ Blizak duhu dišanovskog readymade-a, provokativno nas podseća na to da se otpad može oživeti i na umetnički način: pukim izborom! Smeštanjem u odgovarajući kontekst. Međutim, čekićem, dletom, suvom iglom, makazama, i ostalim grafičkim alatljikama i bojama, preobražava ga u novonastalu, bitno drugačiju celinu od prostog zbira sastavnih delova. Iz takvog „recikliranog jedinstva“ izniču otisci neobičnih ljudi koji nas, čas podsećaju na likove iz snova i mašte, čas na groteskno izdeformisane portrete nevinih stradalnika, čas na dobroćudne samo(za)dovoljne karikaturalne osobe. Što ukazuje na to da je unutrašnja vitalnost i žilavost duhovnog bića jača od svih razarajućih spoljašnjih sila kojima se autor inteligentno ruga.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

34

Grafike duboke štampe i kolografija svedoče bogatu nadrealističku, ekspresionističku i art brut prirodu Savkova. Reklo bi se da se na njegovim grafikama iz podsvesti iskrada bunt i duboko nemirenje sa ljudskom patnjom. A da se protivljenje nebrojenim društvenim nepravdama svesno izražava jarkim bojama oivičenim crnom linijom, koja jasno stavlja do znanja gde je međa, gde su granice unutrašnjeg bića, a gde počinje [metafizička] belina papira.

Potom, nesputani nanosi bledozelene i crveno-ljubičaste produbljuju psihološki efekat. Bore na licu, iskovane od odbečenog metala, duboko urezuju svoju patinu u fizionomiju. Navedeni pikturalni kvaliteti daju Savkovoj umetnosti bitne odlike čovečnosti. Opominju da je u svetu sve manje ljudskosti, istinske slobode i solidarnosti a sve više konzumerizama, svakojakih informacija, obilja beskorisnih priča i ispraznih medijskih sadržaja.

Između okeana odbačenih predmeta i namernog zatrpavanja nepreglednom masom nepotrebnih informacija – u potrošačkom društvu pronalazi zajednički imenitelj.

Senzibilitetom, istančanim decenijama iskustva, Miroslav Savkov stvara naročitu likovnu poetiku.

***

Miroslav Savkov je rođen 1953 godine u Sakulama. Živi i stvara u Pančevu. Likovno se formirao samostalno. Član SULUV-a od 1990. U statusu samostalnog umetnika od 2013.

Od 1986. samostalno izlagao 24 puta. Koletivno na 320 izložbi (u inostranstvu 70). Učestvovao u radu 19 likovnih kolonija. Dobitnik 14 nagrada i pohvala za grafiku i skulpturu.

35

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

PRIKAZI

КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД О песничкој књизи Оливере Шестаков „До неказаног“ Текст: Мирјана Новокмет Оливера Шестаков кренула је, у потрази за сигурном луком, ношена ветром мисли, „До неказаног“, као што гласи назив њене песничке збирке, водећи читаоца на пут, пун неизвесности и неочекиваних доживљаја, јер сам стваралачки чин, у својој непредвидивости, представља изазов и авантуру, како за ствараоца, тако и за читаоца. Песма „Пловидба“, увод је у поетско путовање, кроз различита духовна стања и мисаона надахнућа, до љубавне поезије, која је била и увек ће бити лука, ка којој хрли њена лирска душа. „На тој земљи узгајам веру У доброту и љубав Заливам је редовно Водом са извора Животне мудрости.“ (До неказаног) Ова поезија обилује вишезначним симболима, утканим у стихове, који као да су ткани потком која је: „Оно са чим се рађамо, Записано у генетском коду... Као језгро у ораху Ума и мисли Златна нит На ланеном платну Времена“. (Речи матерњег језика) Али, да ли је песникиња успела да стигне даље од других у својој пловидби, „ Пред песмом пропета На прсте високо...“ Слојевитост њене поезије, богатство симбола, метафора и поређења са облицима природе, чини ову поезију нераскидиво повезану за извор живота, за само људско биће: „Од чела до утробе Преко жиле куцавице До срца“ (Песник) То је недокучива мудрост алхемијског поступка, чија је тајна позната само одабранима, од чулног до трансцеденталног, укрштање вертикале и хоризонтале човековог духа. То је пут Оливере Шестакове, као песникиње, која у језгру ораха угледа мождане вијуге, а даљине мери топлином додира, надахнута капима божанског нектара. Зато сваки њен стих има дубину, да би на крају песме поентирала универзалном спознајом. Зато се први циклус песама може сврстати у мисаоне, иако су то „песме крвотока“, чији је праизвор у чулности, настале у стваралачкој ватри, „И у ћутњи и у крику И у молитви“ (У ватри) Иако је ватра и симбол ништавила, она у Оливериним песмама има различита значења, у зависности од контекста. Сва реч је у овим стиховима вишезначна, свака мисао слојевита...У томе је лепота ове поезије, која поставља безброј питања, а даје неочекиване одговоре. „Не знају Да љубав У срцу носе Као извор И разлог Живота.“ (Неки не знају) ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

36

Тако је Оливера Шестакова уградила своје стихове о сопственој спознаји, у део колективне спознаје. „Питање и одговор Биће у звезданој мрежи Ухваћени.“ (Мреже снохватице) „ОСТАВЉЕНО НА ТРЕПАВИЦАМА СНА“, „БЛИЗУ И ДАЛЕКО“, преко „ДАЉИНА“, кроз „БУЂЕЊЕ“, „ПИТАЊЕ“ или „УСАМЉЕНОСТ“, све су то разне боје њеног песничког разбоја. Док осећа сунчеве топле додире и додир лептировог крила на лицу, Оливера Шестаков као да је изаткала прелепу хаљину од поезије, у којој блиста снагом свог талента. Газећи преко мора тишине, као Мојсије пред којим су се склонили таласи да поведе свој народ, као Исус који је ходао по води, тако је Оливера Шестаков схватила своју песничку мисију. Она спаја небо и земљу нечим нежним, снажним и поноситим, као што је дрво, спаја бол и чежњу са жудњом за непознатим. Неказаним. Зато је њена мисаона поезија истовремено пуна лирике, док њен поетски брод плови ка љубавним песмама, које нису само засебан циклус, већ грана израсла на дрвету њених стихова. То је нови облик спознаје, да је љубав свемогућа, а ипак тако крхка, али да су споне између људи космичке и понекад неухватљиве. Када се половина јабуке претвори у друго срце, које куца у грудима, оживљавају бајке и митови, пробуђене снагом Оливериних стихова. Да ли је то јабука коју је Ева понудила Адаму, или зрели плод са дрвета поезије. Осећамо ли, како је то бити „као коштица у брескви Која сања летњи пљусак После жеге.“ (Да нам је) Види се да је песникиња врло успешна у поређењима, којима успева да уђе „испод коже“ самом читаоцу. „У мојој коси Уплели су плетеницу Од сна и јаве И ставили шналу Од шкољки да слушам у сну Море како пева.“ (Само су ме песме ноћас грлиле) Та нераскидива повезаност са природом огледа се у овим стиховима, сузе се претварају у бисере, а стихови о љубави говоре о њеној непролазности. „Црвену ружу ми поклони Да удахнем жудњу и страст Са њених свилених латица Плућима жедним.“ (Три руже) Поезија Оливере Шестаков је поезија љубави и страсти. Поезија која извире из срца, прати откуцаје нашег срца и дамаре душе, јер Оливера Шестаков остаје доследна и верна себи, разоткривајући кроз сопствено биће законе универзума. Као да је допловила из далеког сазвежђа, просувши нам златни прах стихова, да нам осветли нове просторе, да и нас подигне, на крилима песничког надахнућа и подели са читаоцем своје спознаје “До неказаног“, као што гласи назив збирке. Њена песничка пловидба успешно се окончала у луци љубави, али чекамо да њен брод опет крене до новог одредишта.

37

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

IZBOR IZ POEZIJE ОЛИВЕРА ШЕСТАКОВ

тишином.

ПЛОВИДБА Овај бели папир моје је море, на пловидбу ме зове, да тражим Реч.

Пред новом Песмом страх од празнине нестаје. Дишем ваздух од рима, кишом песничких слика окупана, из облака тешких од слутње.

Оловка је јарбол мога брода, до луке сигурне испод плавог свода.

Само ми кап надахнућа треба, тек, кап нектара божанског из Светог грала, као спас и лек.

Ветар од мојих мисли затеже једра испловљавамо у непознато. ДО НЕКАЗАНОГ Ослоњена на тишину, обавијена шалом од нежне тмине, пуштам корене дубоко, у топлоту родне земље, у прапочетак матерњег језика.

САМО ДА ДОХВАТИМ СТИХ Пропета на прсте високо да дохватим стих, са полице утехе. Надахнуће је ту негде у тегли слатког од шумских јагода. Из кутије од брезове коре извадићу речи, речи матерњег језика, сложене у Буквар ћирилице.

Мрвим сате и тренутке, сејем семе азбуке у земљу црницу, измешану од мисли и надања, да из њих са јутром никну златни сунцокрети.

Замирисаће стихови просути на белом папиру, речи потекле као слапови да исклешу камен времена, као вода бистра, моћна.

На тој земљи узгајам веру у доброту и љубав, заливам је редовно водом са извора животне мудрости.

У ВАТРИ Ја сам сва у ватри и у грозници, и у ћутњи и у крику и у молитви.

А онда жељно чекам нове цветове, погледом што Сунце прате, да им ветар златни прах полена развеје преко граница, које сам себи поставила, до неслућеног и неказаног. ПЕСНИК У мени се настанио Песник и песмом по крвотоку слободно плови. Дамари срца као ветрови га носе, од чела до утробе, преко жиле куцавице, до срца. Пред Песмом пропета на прсте високо, да дохватим стих, са полице подупрте ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

са даљинама. На трепавицама сна остављам љубав, љубав бељу од мојих беоњача, од пламених језичака саздану, од Сунца сјајнију, као живот трајну, дужу од сећања лептира. ОРАХ Прадавна тајна од природе задана, је у ораху, у његовом језгру у облику мождане коре. Ту почивају вијуге спознаје и путеви судбине у сигурној сфери љуске, као у космосу. Језгра ораха, приљубљена у дугом загрљају, себи довољна, под истим небом, на истој земљи, пробуђени шапатом лишћа, са скривеном светлошћу у јегру, која чека јесен. Зар је љубав нешто више од тога?

И када сам ледени брег у мору тишине, пламен разиграни гори испод белине.

ДРУГО СРЦЕ Загрли ме и раздвој ноћ на две полутке, као зрелу јабуку. Ставићу је под јастук да из ње никну снови. Кад је загризеш, знаћеш шта сам сањала.

Довољна је само топлина додира руке нежне, да отопи окове хладне, снежне. ОСТАВЉЕНО НА ТРЕПАВИЦАМА СНА На трепавицама сна оставила сам страх, да са сузом склизне низ образ, семе Наде нек посади у стомаку да проклија. На трепавицама сна оставила сам жудњу, да кроз кожу прође и позове ме на плес 38

Моћи ћеш да прочиташ моје мисли у осушеним сузама на образима, пре ного што утону у дамаст јастука. Твоја половина јабуке закуцаће ујутро у мени, као друго срце.

PRIKAZI поезију ,,Паун”. Поседује посебну вештину креативност. Кроз своју креативност, прегалаштво, неуморно поимање живота радом, (Милијан Деспотивић, НЕСВАНИЦЕ, Арт потпомогнуто талентом, чини Васељену лепшим местом у свом бивству и у бивству других људи. принт, Бања Лука, 2017.) Песник слави поезију, јер у њему постоји Савет Богова. Филозофски промишља... На Текст: Мирјана ШТЕФАНИЦКИ махове кроз стрепњу:

У ОНИРИЧКОМ НЕБУ МИСЛИ:

АНТОНИЋ

Седамнаеста, самостална збирка песама Милијана Деспотовића (1952, Субјел код Косјерића) уводи нас мислима, које се простиру ониричким небом. Поезија слојевита, вишезначна, са универзалним порукама, са призвуком ангажоване структуре значења. О књизи су много написали пет рецензената у поглављу ,,Прочитавања Несваница”. ,,Несванице” треба осветлити из ноћне тмине, попут осветљивача и запазити баш оно што други осветљивачи нису запазили. По структури књига садржи десет поглавља. Десето поглавље ,,Да самоће није” чине шеснаест хаику песама. ,,Поруку коју исписах на снегу, ветар учини себи разумљивом.”

,, ... Роде мој, и ветар је уморан од јаука а лешинари слећу, хоће да ми угасе луч песме. ...............................

Овде дуго, свањавало није.” (НЕСВАНИЦА) Милијан Деспотовић не дозвољава да му ,,угасе луч песме”. Чува своју Песму у Несваници. Без сна, деценијама ,,оре” оловком по ,,белини да се не загуби”. Истражује... Открива. Будан снева, доживљава различите визије у будном стању. ,,Када га дотакне љубав, свако ће постати поета.” - Платон

Песник исписује / уредно спаковане метафоре кратког живота / , кроз циклусе Да! Јер... / под тањиром, док пишем певања: песму, / видим твоје руке, / приносе речи. / Њима се вечерас храним... / Кораке, / да си дошла, или ПРЕ ВЕЛИКОГ ПРАСКА (две песме) отишла, нисам чуо. / Песма нараста / и понавља ИЗ ЈЕДНЕ У ДРУГЕ ОЧИ (четири песме) наше разговоре, / да не заборави твој траг / у ЂАВОЉИ ПОВОДАЦ (пет песама) свему. / ГНЕЗДО НА ПРОМАЈИ (девет песама) НОСЕЋИ СЕНКУ (четири песме) (ВЕЧЕРА) ЧВОР ВЕТРА (осам песама) БОРЕ МАХОВИНЕ (три песме) Љубав према Жени, Мајци, Песми. Све су ВИЂЕЊЕ СА РЕЧИМА (седам песама) то нова свитања у часовима несваница, у СВЕТИЦИ ПОКОРАН (шест песама) монологу срца... На крају буђења, сурова и ДА САМОЋЕ НИЈЕ (шеснаест хаику тужна обмана у песми ,,Requiem за мајку”: песама) / О, ти гласна тишино / што сваку реч одводиш Укупно шездесет пет несваница. у јецај / ослобођена си свега осим мајком бити: / М. Деспотовић каже: ,,откидањем од сваком мом доласку у родни Субјел / пружити сопствене душе удевам у простор написаног.“ право на сузу, на успомену. / Песник, есејиста, књижевни и ликовни критичар, афористичар, сакупљач народних умотворина и Песниково перо и даље стоји на издавач, који живи и ради у Пожеги. У средини недовршеном рукопису, јер су ,,запиштале” у коју је уметнички и културолошки про/духовио, њему и ,,непоменице”, његова ,,мала тиха језа, да не остане у неким малим, затомљеним која траје, која га обнавља.” мраковима. Уредник је у Издавачкој Уживај Песниче у својој страсти, која се радионици ,,Свитак”, уређује књижевне зове писање, одгонетај живот у радосну зору… новине ,,Свитак” и часопис за хаику 39

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

КУЋНИ ЗАПИС: Запис о књизи Мирјане Штефаницки „Вез рађен руком моје Mајке“, Прометеј, Нови Сад, 2018. Текст: Војин Тривуновић Мирјана Штефаницки је, како она каже, откривајући себе у својој аутобиографији цијели свој радни вијек провела у једној банци. Сабирала банкарско благо које је банка свакодневно умножавала и скупљала кроз своје лирске записе, најчешће изражене кроз пјесме, стављајући их у поетске трезоре. Нисам познавао ни у оном прошлом времену, нити у овом новонасталом, времену транзиције друштва, људи и капитала, ниједну банкарску службеницу, као што је наша Мирјана. Напротив, све друге су математички срачунате, док је наша пјесникиња сасвим, рекао бих одријешила своју поетску скривницу, њену лирску уштеђевину и свима нам је даје, онако отворена срца, на тацни доброљудства и љубави међу људима. Показала је то већ у својим књигама које су биле пред читаоцима: „Између очију и руку“ /1993/ „Ноћи жене Мајуркиње“ /1995/, „Вести о мени“ /1997/, „Непреболнице – Песме мајке војника“ /2000/, „У сну жалфије“ /2007/ „Стих је моје весеље“ /2013/, „Прелет птице небом лиманским“ /2014/, „Благослов речи – Прикази и представљања“ /2017/ и „Чежњиви плави сан“ – Изабране песме“ /2017/. Дакле, наша пјесникиња се у књижевним круговима већ потврдила. У овој новој књизи стихови су њени, чини ми се досада најњежнији. На ту помисао, већ нас наводи„Вез рађен руком моје мајке“, наслов књиге којем ниједан читалац неће моћи да одоли. Мораће да свим својим чувствима обгрли цијелу књигу. Књигу је посветила својој мајци. Нажалост, мајка је не може видјети, али Мирјана зна да ће мајка, и кад није с њом, наћи начина да осјети оно што пјесникињу гони да се стихотворно створи у обзорју мајчиних мисли. Да дође до спајања, јер и мајка и када је у физичком смислу више нема, постоји у животима њених најближих. Како? Не може нико да одгонетне, али има је. У то нас убјеђује и ауторица ових стихова. Неће јој бити посебно тешко да у нама пробуди емоције, баш тамо гдје су се највише нахватале, јер нико на овај свијет није могао доћи, а да га није донијела Рода (Мајка, према неким митолошким записима), па је вјероватно од тога настала и не/увјерљива прича да дјецу доносе роде. Шта је то нагнало пјесникињу да све листове у овој књизи увеже, ничим другим, но везом, умјесто иглом и концем како то раде вјеште руке жена везиља? Она, као алат узима у руке оловку, зашиљи њено срце, и остави списатељским мастилом вез на бјелину папира, оживљајући свој својеврсни споменар, прикупљајући отиске срца и стопала, који су утискивани у свако тло којим су њени преци, па и она, ходили. Враћајући се тако прапочецима. О томе јој је мајка у срцу њеном и у души њеној оставила дубоки дуборез – вез везени, ношен у грудима још из (пра)постојбине, а она је то само преточила у пјесму. Има се осјећај да код Мирјане цури пјесма, из погледа њеног, из загледаности њене у Слику, Гоблен, Вез, који је руком радила Мајка, потомцима као путовез, спој између некадашњег живота и будућих стремљења. Поред пјесама у којима исказује своју љубав, пјесничку наклоност мајци и прецима својим те окружењу у којем се нашла или налази, ауторица се отвара и према рекло би се, и нашим најзначајнијим пјесницима и писцима: Бранку Миљковићу (Прхнула малена птица), Владиславу Петковићу Дису (Тридесет седам латица опоја ружа), Душку Трифуновићу (У исплетеној тајни надахнућа), Мирославу Антићу (Посвета уметнику, пријатељу), Пауну Петронијевићу (Лети Паунова птица), Сергеју Александровичу Јесењину (Зимски кућни запис) и Џejмсу Џојсу (Капљице кише просуле се на портрет уметника). Поред тога што је написала пјесме посветнице овим људским и пјесничким великанима, Мирјана се сва посвећује (пјесмом) и каменој громади културе Андрићграду, што га подиже уз Дрину прослављени режисер и истакнути менаџер Емир Кустурица, уз благонаклоност и финансијску дарежљивост власти Србије, Републике Српске и града Вишеграда. Тако, сада Андрићград отмјено гледа на Ћуприју, Баје Соколовића и Иве Андрића. И нека гледа, не би ли „прогледали“ и Срби, с оне и са ове дринске обале. И треће обиљежје, или пјеснички циклус у овој књизи појављује се под загонетним именом „Где сам те упознао?“ у којем су записани танани лирски трептаји, али дјелом и мисаони прозни састави, који понекад личе на монолог који је скопчан дубоко у пјесникињиној души и тежи да изађе вани, међу људе, мада се и у њима крију интимни записи које, по мом суду, не би требало изнијети, јер и оно што остане тајанствено има своје чари. А, читалац је, тек онда прави кад одгонетава, шта је то пјесникиња хтјела рећи? У овој књизи, у овом поетском везу, исцијеђеном „мајчином руком“, а оловком Мирјане Штефаницки, читаоци ће се сигурно наћи, јер свако на свој начин оставља свој везени Гоблен, иза себе, на овоме свијету. Мирјана је, једноставно, својом руком, оловком као иглом срца, везла по истим, оним мајчиним цртама, остављајући свој запис о вјештини и умјећу живљења. Она је само „рам посут вилинским златним прахом“, „скинула“ са зида и пресликала га стиховима, ослањајући се „на руку топлу“, своје мајке.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

40

KRITIKA

МИШЉЕЊЕ ЖИРИЈА КЊИЖЕВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ЗА ДОДЕЛУ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ „МИЛОРАД КАЛЕЗИЋ“ ЗА НАЈБОЉУ КЊИГУ ГОДИНЕ 2018-те Текст: Оливера Шестаков Извод из текста: У конкуренцији за награду Књижевне заједнице Југославије и ове године биле су књиге веома високог литерарног и уметничког квалитета, што иначе одликује избор за ову престижну књижевну награду, а тиме је задатак жирија био тежи и сложенији. У ужи избор ушле су књиге следећих аутора: Чеда Ковачевића, Вање Јововића, Миомира Лакићевића, Вукомана Ракочевића и Наташе Радосављевић Наре. Изузетно је тешко, комплексно и незахвално оцењивати, а нарочито поредити уметничка дела, било да се ради о литератури, сликарству, вајарству, музици или архитектури. У намери да буде што објективнији у овом деликатном задатку, за вредновање књига које су биле у конкуренцији за награду „Милорад Калезић“ за најбољу књигу године 2018-те, жири је установио следеће критеријуме: 1) Аутентичност и оригиналсност; 2) Лепота и снага лиског израза; 3) Градација и поента у песмама; 4) Стил (стилске фигуре, богатство речника, синтакса, форма, рима...); 5) Садржајна и концептуална уједначеност књиге; 6) Естетска димензија књиге и њена усаглашеност са садржајем. Имајући у виду да су све пристигле књиге за награду из области поезије, жири је критеријуме и вредновање одредио и прилагодио овом жанру. Прави судија вредности ових књига, као и увек када је у питању уметност, биће време. Уметницима награде нису и не треба да буду разлози за писање и стварање уопште, већ радост стварања и даривања оног што је изнедрено у креативном надахнућу. Сви који су пишући књигу осетили радост стварања, већ су награђени. Жири КЗЈ у саставу: Оливера Шестаков, председник, Лазар Божовић, члан и Момо Ћетковић, члан, донео је једногласну одлуку да књижевну награду „Милорад Калезић“ за најбољу књигу године 2018. добију две књиге, и то: КИХОТ И МОСТОВИ, Чеда Ковачевића ЧеКов-а и ПУКОТИНА У ВРЕМЕНУ Владимира Вање Јововића.

41

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

КИХОТ И МОСТОВИ

ПУКОТИНА У ВРЕМЕНУ

Издавачи: УКС – Београд и Октоих - Подгорица

Издавачи: Друштво књижевника Београда и аутор

Чедо Ковачевић ЧЕКОВ

Владимир Вања Јововић

Текст: Оливера Шестаков

Текст: Оливера Шестаков

Књига КИХОТ И МОСТОВИ већ на први поглед плени необичним и неуобичајеним богатством и разноврсношћу садржаја, тема, форме и несвакидашњом лепотом, која је у лирском дослуху са песмама, што је иначе карактеристика и особеност књига овог аутора. Целокупно дело Чеда Ковачевића од „Рефлексија“ (критички текстови и песме) и „Осврта“ (песме и афоризми) који су објављени 1999. године, кроз дужи временски период, до збирке песама „Феникс“ из 2015. године, укључујући и руковет песама „Кихот и мостови“, писане 2016. и 2017. године, која се први пут појављује у овом избору, представљено је у овој књизи. Она садржи различите видове поезије, афоризме и есејистичко-критичке текстове, прати стваралаштво и судбину аутора и верно одражава његов стваралачки и животни пут и оно што га је највише одредило и дало ми смисао. Пресудна су била два момента, како наводи Миљурко Вукадиновић у предговору ове књиге: љубав према завичају проткана склоношћу ка епском и његошевском наслеђу и искуство стечено и понето са бројних путовања широм света, нарочито Африка и Замбија, куда га је посао картографа и географа водио. Песме су писане у слободном и везаном стиху и крећу се у изузетно широком дијапазону: од песама посвећених завичају и породици, преко љубавних, мисаонихметафизичких песама, сатиричних, описних, песама писаних у виду сонетног венца, песама у прози и лирских записа - поема, до хаику поезије која представља врхунац креативности аутора, по мишљењу овог жирија, а и многих књижевних критичара. Након ове широке ретроспективне лепезе, у посебном поглављу под називом „Кихот и мостови“, представљене су нове песме. Чак и крајње летимичан увид у књиге Чеда Ковачевића увериће нас у њихову несвакидашњу лепоту. Посебну вредност има чињеница да је сам аутор обезбедио фотографије које употпуњују уметнички доживљај књиге и говоре о његовој склоности ка илустрацији и смислу за естетику и склад. Књига КИХОТ И МОСТОВИ осликава читаву развојну линију досадашњег литерарног рада Чеда Ковачевића ЧЕКОВ-а, плени зрелошћу и дубином емотивних доживљаја и нераскидивом везом са завичајем и природом у њему, као исходиштем и уточиштем уметника, којој се он бескрајно диви, а то дивљење и рефлексије врхоле у лирско-епској поеми Тарин болеро. Чедо Ковачевић има две мајке: мајку Софију и мајку Природу, које обе остављају снажан печат у његовој поезији и бићу. У овој књизи се поезија чита, гледа, упија, осећа и о њој се размишља и дуго након читања. Као што је аутор написао у једном од својих хаикуа: „Читаоче мој Нађи у књизи овој Мирисе и мед“

Мисли нашег нобеловца Иве Андрића: „Што не боли то није живот и што не престаје није срећа“ могле би да буду најсажетији увод у садржај збирке песама Пукотина у времену Владимира Вање Јововића. Ова поезија није писана ни оловком, ни на тастатури, већ врелом крвљу и зато је сваки стих крик и борба за истину и живот у исконском смислу.“Чуо сам за срећу/ал познајем тугу/јер сам од оних/што за сунцем пате“. Ова књига сведочи да без великих страдања и бола нема стварања великих дела, да нас патња води до катарзе и самоспознаје. „Ја се са патњом/ носим/свађам се са њоме/и гризем је/као да је туђа/ па се сам ђаво/уплашио од ужаса/да не залута од призора/у мени“. Када се дотакне дно, Феникс се буди и они који имају снаге се одгурну да досегну више сфере постојања. „Узеше ми крила/још ме зову птица/.../ти си птица и без крила/певао си и плакао/рушио пакао/са сузама у очима/смејао се ноћима“. Уточиште и спас од зла и неправде аутор је нашао у поезији. „Када ће ми песма доћи/зовем је у помоћ/да ми врати/оно што сам свестан убио/песме сам изгубио/ух како бих сваку реч/лудилом љубио/ без песме бих се убио“. Осим осећања празнине, беса, очаја и патње, у већини песама преовладава љубав и чежња за љубављу, за истином и слободом, за светлошћу: „Поглед ми је пун чежње/да загризем сунце/и отиске оставим небу“. У љубави Владимир Јововић проналази смисао и лепоту живота, у љубави према Богу, мајци, жени. Мајци говори: „Мајко, ја сам смола што тече низ твоје стабло“. Жени: „Не знам за љубав/али знам да волим/лепше од принца/из чудесне бајке/ топлије од руку/миловања мајке.“А Богу: „свака потиснута сузе/је његово море/свака наша патња његов храм.“ Песник стиховима плови, некад у слободном, некад у комбиновоаном стиху, са лакоћом као да се поиграва формом док тече песмом, а у таласима тог тока су бол, нада, утеха и светлост истине. „Дај нека крене/песме нек се пење/нек луде папири / да се разум смири“. Из личне трагедије настале су и засјале антологијске песме, као што је Самица, којом започиње ова књига, Кад схватим, Не знам за љубав, Верујем у Бога. Бљеснуле су снагом талента и чистотом душе и обасјале рођеног песника. Довољно за незаборав и награду Милорада Калезића КЗЈ.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

42

NOVE KNJIGE „LIRSKE REMINISCENCIJE“ ČEDNE RADINOVIĆ LUKIĆ Tekst: Vidak M. Maslovarić Dolasci i odlasci iz inih mesta podrazumevaju opraštanja sa voljenima i to uvek predstavlja traumatičan čin, korelativan sa gubitkom najdragocenijeg dela sebe. To je trenutak kada bujaju emocije, sabiraju se suze i strah, povezani sa odlazećim ili onima koji ostaju, sa teško podnošljivom neizvesnošću koja uvodi u solilokvijum, a tada se ređaju nizovi fantazmagoričnih slika koje projektuju strepnju, strah i neretko želju da se, na neki način, učini opoziv putovanja. Nova pesnička knjiga Čedne Radinović Lukić, podno naslova REMINISCENCIJA EPIZODNIH NOSTALGIJA, resonira od takvih epizoda, zbog kojih je u neprestanoj zapitanosti: ako odeš, kome ću ja ostati?, budući da joj je život namenio rasporede u kojima se jasno čuju razuzdani krici iz (njenih) nedara. U tim trenucima njeno iskušeničko pero zapisuje predvečernju tihost u kojoj i udah vazduha može da povredi, koliko i iznenadni odjek raspukle suze i jecaj u grudima, koji se u njenoj pesmi jasno čuje. U uporednom toku glasan je njen zaziv pitomine iz koje bi mogla njenom rukom zasađena, da iznikne omlad masline, koja po mitološkom sveznaku predstavlja hranu bogova, i simbol mira do dana danjeg. Čedna Radinović Lukić toponim Dalmacije sve gleda kao arhetip, kao aposteriornost koju, po nekom čudesnom usudu, ni ovako sasvim daleka, ne može odreći. Otuda ta stihovanja u ovoj knjizi čitalac saživljava kao njenu apoteozu dragim ljudima i stenovitom reljefu, gde joj se dogodilo sve najdraže i najteže tokom života – gde i dalje vetar sa Dinare, surov a drag, došaptava njenu tugovanku za dogledom razmeštenim po licu, sačuvanom u trezoru najdražih uspomena. Na tom mestu se munjevito širi njen strah od izglednosti da bi zaborav mogao da joj ugrozi prepoznavanje fizionomije kamenjara, ako mu se ikada vrati, makar i u mislima, nedostatna i sebi i njemu.

U danima koje sada živi, u samoosami joj se često prikazuju šarolika lica stranputica, štaviše – prikazuje joj se i ono što godine čine nevidljivim, naravno naizgled samo, jer nemili događaji i razbratimljenja su uzrokovali patnju, strah i suze koji se do kraja života ne zaboravljaju. Čedna Radinović Lukić rukopolaganjem slova nastoji da ukoriči ljubav, patnju, pruge, sa ko zna koliko glavnih i sporednih koloseka, ali bez krivnje, besa i bezvoljnosti, bez slabosti koja se nadgornjava u trenucimа prízīva sećanja, zbog kojih potamni beskrajnost neba iznad glave. Ne pojašnjavajući svoju nameru (a to karakteriše ton i senzibilitet ovih stihova), Čedna Radinović Lukić insistira na smelim stihovima, kojima prirodnu svetlost kamči, u delu neba koji, kako kaže, njoj pripada. Doista autorka, bez ostatka u sebi, dobro razume moć reči koje vozdižu, plemene i prikazuju onoga ko ume da ih učini toliko posebnim da bi ih doživljavao kao dragost, kao dodir koji se do kraja života pamti, bez koga ne bi vredelo ni kućni prag prekoračiti. Tu definitivnost u sebi pesnikinja će

saoznačiti zamolnicom onome kome je podarila najlepšu emociju – ljubav, da joj ne dozvoli da ode bez tog dodira, jer razume da njih srce zanavek pamti i, u nekom vremešnom trenutku, ume da ih – kao nauk o lepom – sveslovi.

Udaljavanje od ambijenta koji je ispunjavao njen vid Čedna Radinović Lukić doživljava kao nenadoknadiv gubitak, kao ugrožavanje identiteta, te će u jednom od stihova izreći: Odlazim, svete, nečujno i polako... ...kad me jednom ne bude više, zatvori to sunce što moje ime nosi među spomenare žute.

Pritom, pesnikinja oseća potrebu da upozori na stamenost njenog razumevanja stvarnostikoje isključuje mogućnost da svoje snove pothranjuje iluzijom, bez obzira na iskonsku ljudsku potrebu da sve životne ponore podmiri iluzijom da je od prve do potonje moglo drugačije.

Prominentno je njeno razumevanje ljubavi, jer je recipira kao najdragocenije podarje Tvorca, bez obzira na to što se podno matrice, po kojoj je zapisan pragreh, nijansira njegova upozoravajuća semantika saobražavanja lepote i voljenja bez bliskosti.

Ako ne može mekim drhtavim dodirom da oseti nežnost voljenog, pesnikinja će to učiniti stihovima bez ugrožavanja čistote svog neba, ištući one bajkovite mrvice koje označavaju njegov trag, jer će joj, ako ih bude ostavio, omogućiti da se vrati sebi i pesmi, insistirajući na mudrosti da su sve prave ljubavi velika tajna. Najpouzdaniji trag bi, valjda, trebalo pronaći u pesmi, jer u gluvo doba, kada se nagomila samoća, stihovi prenose poruku o dragom i dalekom, o strahovanju da ga po njenim mislima neko ne prepozna i, naizgled slučajno, dodirne pogledom. Ljubav je, dakle, dominantno čvorište u poeziji Čedne Radinović Lukić, uz nekolike druge retke, ali efektne lirske pritoke (o Dalmaciji je već bilo reči), koje su neodvojive od celine.

Bez obzirana to što se već pri prvom čitanju uočava njena naglašena emocionalna posebnost u pesmi INES (PESMA ZA MOJU DEVOJČICU), kojom u elegičnom tonu prati odrastanje tek okrilaćene ptičice Ines, u kojoj samorazgovorno, no ne i do kraja utešno, apostrofira poruku da će njeno majčinsko krilo do kraja života ostati mesto sa koga su detinje radosti bile najushitnije: kao ptica poletećeš, ali iz očiju majčinih nikad nećeš – kaže pesnikinja. Polifoničnost Čedne Radinović Lukić odjekuje od prve do potonje stranice knjige, koju pečati MISAONIM CRTICAMA, namerna da poduči o nekolikim značenjima ljubavi – bajci koju treba intenzivno živeti, bez obzira na starosnu dob i nemilosrdnost vremena u kome munjevito živimo osamljeniji, nažalost, no ikad. Onima, koji su se namerili nekim drugim putevima, pesnikinja želi srećan put.

Važno je sačuvati dostojanstvo pesme, jer se njen učinak prikazuje i u ćutanju. Tada, moguće je najintenzivnije, jer dolazi iz najskrivenijeg dela duše, koju bez obzira na sve nemilosti treba sačuvati. Tom porukom Čedna Radinović Lukić zatvara potonju stranicu lirske kažē, razmeštene između dogođene ljubavi i one o kojoj setno zbori – sva u iščekivanju.

43

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

DAR VETRA U MENI

DEO ČISTOG NEBA

Šarolika lica stranputica sva godišnja doba prelepim pejzažima ulepšavaju, izvore skrivaju.

S godinama veo se stanjuje, nevidljivo se prikazuje lepotom isplakanom, jutarnjim suncem hladnim, bojeći vrhove potezima narandžaste i crvene, dubokih beznadežnih osećanja, nikad u reč nepretočenih.

Ostadoše samo pogledi i pokreti.

Gordost je greh bez krivnje, besa i bezvoljnosti, kratkotrajnih slabosti, bez prevratau sreću ogromnu, osećaja u voljenu.

Prištedeću bol kroz odraz čelične ruke i svilenih rukavica, trčeći bosa zemljom mekom, udišući tajne miomirisa šuma, gazeći te male barice i hladne rečice s beskrajnim nebom iznad glave, neispijena obnevidelošću, šarenilom stranputica, sa darom vetra u meni.

Preuveličan utisak, u željida pogodim razmišljanja njegova, poverenjem nedirnut.

Nije otrov ono što dušu nagriza ni kosti lomi, već iscrpljenost čista, oslobađanje sopstvene nelagode.

Bes! Preko noći je postao gospodar carstva čudesnog.

Prikrivam smešak kroz tmine od čitave večnosti satkane, rukama, od žeravica posudama, stihovima smelim.

Prirodnu svetlost kamčim, oblaci da se raziđu, trenutak moćni raskošnog leta jednog kondora, mojim delom čistog neba.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

FIGURA ŽENE Odlaze karavani drečeći.

Figura žene, prozirna, povetarac joj kose raščupao, toplotu u obraze prima, oči snenegledaju preda se, blistave, prazne, nepojmljivomnevinošću siluete preobražena.

44

Ne dolazi k njoj, kritičnoj, zanosnoj, romantičnoj, dostojanstvenoj, nepoznatoj...

Sad hladnom stihijom vrč utisaka presahnjuje.

NOSTALGIJA EPIZODNA Ovlaš raspletene kose sporohodnim korakom tišinu,napola ljupku, razbijam.

I kad u škrabanju zalutam, shvatanje očiglednost postaje.

Ne dam ličnost papirna da postanem, pogleda u prazno.

Jasno ću da šetam, gestikuliram, logikom racionalnost pojašnjavam, razmišljanju se vraćam.

Nisam roman bačen uglom šaka prepunih.

Od pukotina polazim, kroz njih ličnost iz mašte može u stvarnost moju da probije samo podsećanja radi.

Nostalgija epizodna.

PREVODI

БИОГРАФИЈА МАКСИМА ТАНКА Преводилац: Дајана Лазаревић Максим Танк (право име: Јевген Иванович Скурко) је белоруски совјетски писац и преводилац. Рођен је 17. септембра 1912. године у селу Пиљкаушчина, у Минској области, а умро је 7. августа 1995. године у Минску, у Белорусији. Проглашен за народног песника Белоруске ССР (1968), Хероја Социјалистичког Рада (1974), Лауреат Лењинове (1978) и Стаљинове награде другог степена (1948), као и Државне награде Белоруске ССР имена Јанке Купале (1966), академик Академије Наука Белоруске ССР (1972) и председник Врховног Савета Белоруске ССР (1965 – 1971). Танк је био веома плодан песник социјалног реализма. Писао је на белоруском језику. Прву књигу поезије „На етапама“ објављује 1936. године. Пре Другог светског рата пише за часопис „Виљејска правда“, а за време рата наставља да пише за ратну штампу. У периоду од 1945. до 1948. Танк уређивао је хумористичке новине „Вожык“, а од 1948. до 1966. био је главни уредник књижевног часописа „Полимя“. Остао је упамћен у књижевности као певач борбе белоруског народа за национално ослобођење. Његове најпознатије збирке песама су: „След муња“ (След молнии) 1957, „Гутљај воде“ (Глоток воды) 1964, „Нека буде светлост“ (Да будет свет) 1972. Поезија Максима Танка тематски је врло широка и најразличитијих форми. Писао је о љубави према вољеној особи, отаџбини, природи, револуцији, а повремено је инспирацију проналазио у народним бајкама. Максим Танк је умро у Минску 1995. године. Сахрањен је у родном селу Пиљковшчини. Професор Иван Чарота је осам песама Максима Танка уврстио у „Антологију белоруске поезије“ („Анталогія беларускай паэзіі”, Мінск, 1993). Антологија друго издање доживљава 2012. године. Фото: en.wikipedia.org

Текст: Кирил Ладутко

45

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Пар ми је крила младост дала... (Мне пару крыл дало юнацтва...) Пар ми је крила младост дала: Једно - зоре у освитак сјај, Пут до сунца, до слободе, Друго - према теби љубав. Зато нисам знао за бол и умор У олујама и борби био сам лак, А ти се питаш, да ли бих могао Живети без тебе, моја мила. Питај птице да ли би могле Полетети к небу без крила.

Ни када пева, ни кад плаче. Ни у време, када легне, Уморна у сумрак први, Звоне њене наушнице Говоре о мојој љубави. Ти си опет дошао? (Ты зноў прыйшоў?)

- Зар си дошао опет?

- Дошао сам да те молим, Јер те задржавати не смем: Зар не би могла да промениш Смртну пресуду на наду?

Нефертити (Неферціці)

Ты бачыў яе... (Ти си је видео...)

Са гомилом људи сам к теби, Непоновљивој, дошао, Да бих опет уживао У лепоти твојој, Нефертити. То је срећа твоја, што сам ја Више од тридесет векова На Нил - реку закаснио Да бих се, царице, са тобом срео.

Ти си је видео Прошли сте једно поред другог Док се руке не дирају Запис кредом: "Волим те" Сузе лако спирају.

Јер, ако милости ја, као роб, Код тебе не бих нашао И ако не би слушала ти Одушевљења, које бих признао, Знај: побунио бих се ја Против тебе и многобоштва И кроз пакао Сахаре Пошао са тобом у изгнанства. Наушнице (Завушнiцы) О, колико сам пута молио ја Да ми време сусрета даш; О, колико сам пута хтео ја Да ми љубав своју признаш! Јер су сви упозоравали, Да је девојачка вера, Као поплава пролећна, Као иглице иња мраза. Али и ја сам упоран. И да бих добио, шта желим, Искрено сам молио мајстора Да јој направи наушнице. На тим наушницама Написао сам заклетву Све, што јој нисам рекао, А што бих да признам хтео. Сада већ неће утећи Од речи мојих врелих Ни у време, када се смеје, ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Нисам знао ко си ти... (Я не ведаў хто ты...) Знај, да ујутро Ти излазиш светла. (Гарсија Лорка) Нисам знао ко си ти, Иако сам ишао стопама По густим трскама, Међу летњим травама. Поглед твој врели Ја сам у време ноћно У свакој звезди видео, И у цвету пољском. Усана твојих додир Осећао сам на телу Кроз кишу и снегове У касном новембру. До твога доласка, Мени су обећали Од вечери на истоку Песму славуји. Песма ждраловска Чује се над реком И све јаребике Су у цвету белом.

46

А у пољу врба (А ў полі вярба)

Када ће ново помрачење бити?

У зору су пропевала светла. Пролећна звездана сетва росом пада на пустолину, на песму: "А у пољу врба"... Са чуђењем гледаш обрвом црном. У погледу је жар златни. Кажу: има пахуља у храстовој шуми... Али не верујеш и не слушаш ти.

У белоруску јесен (У беларускую восень)

Можда се росе бојиш, а можда плаши те туга ветра? Њишеш се чаробно и лепо, као песма "А у пољу врба"... Не смеј се, - кажу без прекора, Остало је мало до свитања, чијим си длановима јуче са извора појила коња? Зашто зовеш на венчање?.. (Што ж ты клічаш на вяселле?..) Зашто зовеш на венчање? Или се шалиш, или не знаш, Да, када дођем, нећу ја Са тебе спуштати погледа, Када песму неко започне, Стиснувши зубе, прећутаћу ја. Када те у плесу сретнем, Нећу те пустити из загрљаја. Ако ме почастиш колачем Као кнедла у грлу ће стати. А ако ми вотку донесеш Знај, зашто ћу је попити: Да твој вео ноћ упије И тако безнадежан постане, Да, залутавши у тамном кроју, Не би нашла свог вољеног, И не би нашла постељу своју. Помрачење сунца (Зацьменьне сонца)

Рекли су: потпуно помрачење сунца, Рекли су: мрак је прекрио целу земљу. Рекли су, а звезде се виделе на небу. А ти и ја нисмо то, из разлога неког Ни приметили, иако смо пажљиво гледали Кроз мало задимљено стакло, Које сам ти ја донео, и на којем Остали су, памтим, трагови прстију наших, Отисци усана и носева наших, Које потом нисмо могли умити. Зар се ниси запитала некад,

У белоруску јесен Чак се и врабац богати, Шума се на гљиви не штеди, Амбари се од сена пене, Медом кошнице бубре, Стазе горе од листова, Виолине звоне на свадбама, И девојке су лепше за трен У белоруску јесен. У улици, у којој ја живим... якой я жыву...)

(На вуліцы, на

У улици, у којој ја живим, Неколико има тролејбуских станица, Неколико са питама продавница, Магазин забаве, Кинотеатар, мајсторске радње, Берберница, пошта, књижара Са бајкама свих мајки и бака. И пре свега - свакога дана друго небо, Друго сунце. Није ни чудо што, из школе идући, Деца касно долазе кући. И ја сам, гледајући на њих све, Вечно каснио на прославе. Глуви партизански пут... партызанская дарога...)

(Глухая

Глуви партизански пут, Зарастао успоменама, Шифрован је детелином, Замаскиран је новембром, Изаткан је паучином Михољског лета. Није га тешко проћи данас Јер је у поплави и кући се вратити, А не видиш пут, ако ниси пажљив. Зашто га је опколило Брда толико? Знате, било је таквог лета, Када је само он Водио нас до живота.

47

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Ја волим ово путовање... (Я гэта люблю падарожжа...) Ја волим ово путовање, Са којим се сравнити не може Излет у било које Тауриде У бајковите крајолике. А то је - путовање кроз села, Кроз крај мој широки, весели, Бескрајне њиве, шумски лик У мој белоруски језик.

Тихо сам пробудио друге. Сузе јоргованске очи плавилом. И негде је пукло у мршавим Рукама гвожђе зарђало. Превела са белоруског Дајана Лазаревић

У матерњи језик, који Својим дугама сија, Смоластим мирише шумама, Живим звони гласовима. О, колико још није откривено Нијанси у њему и блаветнилу, Потребних народу, песницима, Вредним рудама, цветовима! ...А ноћ је дошла... (...А ноч прыйшла...) ...А ноћ је дошла Од жица бодљикавих, Легла на сламу, По јазбинама опрезним... Дуго је сусед међу зидовима сивим Говорио гласом пажљивим... Неко кашље иза зида... Знамо - данас на истоку Зазвониће милиони корака у такт, И по нтрговима и улицама Ватром револуције Започећемо други акт...

1935.

Послушајте, пролеће стиже (Паслухайце, вясна iдзе) Послушајте, пролеће стиже. Звони гвожђе у прозору мом. Са пушком, стражар ноћу и дању Гледа жбун јоргована мирисног. А он се расцветао, ватром гори, Тако мирисном, меком, плавом На жицу бодљикаву на зиду, Као пламени шал се подигао.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

48

PREVODI Избор из поезије Максима Богдановича

Фотографија са Wikipedie

Максим Адамович Богданович (бел. Максім Адамавіч Багдановіч) рођен је 9. децембра 1891. гоодине у Минску, а умро 25. маја 1917. године на Јалти. Спада у класике белоруске књижевности. Познат је као песник, публициста, књижевник, преводилац, један од твораца белоруске књижевности и савременог књижевног белоруског језика. Сматра се да књижевношћу почиње да се бави 1907. године. Прва његова запажена прича била је "Музыка" на белоруском језику, коју објављује часопис "Наша Њива" (Наша Нiва). Прича је одражавала наду за доласком бољих времена. У Виљни, почетком 1914. године у штампарији Мартина Кухте и при новчаној подршци кнегиње Марије Магдалене Радзивил штампана је једина збирка песама Максима Богдановича "Венац" (Вянок) у 2000 примерака. Данас постоји Музеј Максима Богдановича у Минску и неколико улица у Белорусији носе његово име. Такође, Слуцка манифактура, која се бави производњом традиционалних појаса је понела Максимово име. У част 90 - огодишњице рођења песника у Минску на Тргу париске комуне подигнут је споменик песнику. Професор др Иван Чарота је чак 13 песама Максима Богдановича уврстио у „Антологију белоруске поезије“ (1993). Песме је превео др Миодраг Сибиновић. Антологија друго издање доживљава 2012. године. Превела са белоруског Дајана Лазаревић

49

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ВЕРОНИКА (Приповест у стиху) Ја на души воштаној имам Живота минулог печат: Хоћу да започнем свој стих задат, И одмах се прошлости сећам; Далеко воде ме висине До вас, дечије године. Устаје пред мојим погледом И улица, завејана сном. И тихи, старосветски дом Са сеновитом, баштом подивљалом: Кућица за чворке горе је висила, Укруг се ограда стара кривила. Дом тај пановима Забеловим, Припадао је, суседима нашим; Тамо сам се сваког дана играо, На кровове са децом пењао, Јабуке брао, неред правио Крицима кућу испуњавао. Срећне су биле игре наше: Уз шум и вику замах руке Одмах „узимао на износ“ кугле, Чуо се смех при виду „кажи“, Задржиш плач, да игру не квари, Када те у плећа лопта удари. А увече смо ослобађали У ваздух беле голубове: Направивши неке кругове У висину они су летели, Кружили су као чисти снег тамо, И на кровове к нама падали само. Када се бледа проливала Звезда плавих светлост кроз небеса Прашина улица се уплела, Ми смо сви око куће певали, И испуњавао је тихи хор Тихо двориште суморном песмом. Тако је у игри пролетела Дечија радост и живот мој, А поред је тихо дете Кћерка Забелових одрастала. Слабо сам је познавао: мила Увек је сасвим сама била.

Њој је рано умрла мати И није ни сестрице имала Мада је отац срце имао Њу пригрлити није знао. Одмалена је стварно заволела Сакривати се у башти старој она, Где је вејало дисање сна Тишина у ваздуху лебдела, И непокретна је била, а спокој Као у пучини морској. Не њишу се вали листова Планувши пеном цветова Поврх трешњевих жбунова; Врви шум града негде далеко, А ту је и глуво и тамно, Не помера се морско дно. И заборављала се Вероника Међу травом са својом књижицом, А види, - башта врви животом, И грм руже дивље је над њом, Брујећи поспани бумбар дише И горко хмељ танки мирише. И опет страница за страницом Отворене књиге шушти Некуд се време нечујно љушти, Роје се мисли Веронике Висоту њена душа одаје И у пуноћи лепоте настаје. Када су јесење новости Измениле башту, и са бреза јаз Покидао је лишће ветар, а мраз, Напунивши плодове јаребике, Траву је газио, и ми ногом Дизали смо опалог лишћа слој. Када су помало црвенела Сремжа, липа, јаки јавор, А гнезда мрачних врана збор Међу голим гранама црнела, И грозни вечери пожар Горео између облака мрких жар; Када је дивље јесењи ветар Јецао и глуво по ноћи баш Грмео у кров лимени наш, Тада је до лета Вероника Од нас одлазила у институт И није будила сећања ту.

Живот беше тежак Вероници (Тако ћемо девојку звати): ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

50

А време се даље котрљало Скривајући дане годинама И градове и голубове, Помало се одрастало нама Неко је већ штипао бркове И сматрао их гором лепоте.

Имала је девојка изглед мајке Када се тада ка мени она, Брижне ласкавости пуна, Накривила се као до детета Сијајући преда мном У новој лепоти живој:

И тако сам већ угледао тад Да поред, као шумски цветак, Одрасла је у лепоти пролећа Усамљених суседа цветак лак. И – памтим ја, - први пут је рекла И из моје душе песма потекла.

У том, што поставши девојка Особине је слила у материн лик. О, како је лепи – чудни тај Двојне лепоте једини облик! У њему је циљ твој вечни оживео, Творцу Мадоне, Рафаело!

Она је кипела струјом живом Кроз хлад мисли је протицала И у тврдим се формама ледила, Као восак врели под водом, Којим да погодите треба О чему је говорила песма та.

И пред високом лепотом, Потпуно очаран њом, Поклонио сам се душом мојом Надахнутом, тако радосном, А у срцу је милина била, Тамо се ватра запалила.

Ја ћу сад рећи то још само Вероници сам дело послао Обамирао, одговор чекао. Ево, доста је времена прошло Дана бриге, и све нема тог, Ни Веронике, а ни писма њеног.

Ту гори она још увек; Чини се – замрла, али онда тек Јавља се поново и прошли час У загонетки наступа пред нас, Као при ватри се загрева, мек. И коњ крилати до Парнаса Мој дух јури тада, да бих ја Прошлост опевао из гласа. А како наћи трагове Пегаза На калдрми града? То ми је тешко пало! Верна песмо, одмори се мало!

Кад сам се једном срео са њом Заговоривши, као у сну, Она се погледала са мном И брзо низ њену усну Проломио се тај невин, чист смех, Да се љутити на њега, - грех. Само се деца смеју тим осмехом И људи са чистом душом; И он, као влаголан тај Љубавне мреже, док је звонио Нечујно је кидао, и одједном Сломио се, стао и угасио. Девојке јасно лице сакрила Замисли тужна магла, На плећа ми је ручица легла, Разумно очима погледала И долетео је ка мојим ушима Ласкав шаптај: „Можда је лоше вам?“ Не, звездо, није лоше било, Јер је видела душа једно мило, Тебе тако свежу и лепу, И спонтано раду животу Сву под сребрном росом Са траком скромном међу косом.

51

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

У СЕЛУ

Звезде одражавају у прозрачној води. Томе, кога је живот стиснуо дубоко На доле, у јазбине подземне под Вама, Ви, господо, мада и видите далеко, Погледајте у душу – бунар са сузама.

Девојачкин стасови брину срца наша И мајчинска нас може очарати душа; Њина виша лепота - у спојености живој! Уметници су се поклањали њој Желећи на платнима приближити се лику Осећању мајке у девојке облику, Лепота тог симбола Ти си, Мајко – Девице, И гледају Твоје црте испод кичице. Гледам ја на њих са дрхтањем тајним, А родном крају тежим срцем свим. Прошлости своје присећам се ја! У прошлости међу тамним сликама Нешто тражим жељно душом забринутом И догађај један јавља се преда мном.

** Одавно већ телом ја болујем, И болујем у души својој, И само се у тебе уздам, Крају родни мој! У родном крају извор стоји Воде живе. Само ту се ја не бојим Туге сиве. Ако у њему умрем – погинем, Не жалим се ја! Нећеш ти бити тешка сину Своме земља! Тамо бар у глини, студи, У земљи својој, Наћи ће моје слабе груди Себи спокој. ** Устани, олујо, пожури поново, Узвиј се ветре са њом заједно! У вртлогу крупа полетеће ново, Остављено чисто зрно. Удари, циклону, удари по мору, Пољуби га у глухо дно, Продрмaj воду – и бисера гору На брег ће бацити оно.

СА ОЉЕСЈА Пакао је био у томе часу тада: Разорни гром је стењао и завијао, Тукли су около громови без прекида, Цео небески свод је црнео и горео. Бура је прошла и људе сам питао, Шта је то са родним крајем било? Истина, руине бура је направила,,, Рањену липу до краја је сломила. Мисао! Ако те ја излијем у броју, У реч хладну, и у песму своју, Исти пакао примам у душу моју, Пали она мени душу сву по кроју. Што си, охлађена речима људским, Излила бес над крајем мојим драгим? Можда си сломила суморну липу Што за смрт је молила у жалосном шкрипу.

** Преко кровова града позлата облака мрачних; Ваздух је испуњен тихим и згуснутим мраком; Већ је видно, кад слете варнице са жица трамвајских, К`о звезде горе и разбију се у небу далеком.

САЊАО САМ На планину сам се пењао све више и више, Подигао до сунца, што топлоту нам даје: Али што сам му се приближавао више, Хладније и тужније било ми је све.

Музике јаук по улици са булевара лије; Горе и ватром комарце бандере зову к себи; Око јаког прозора к`о облак лаки се виjе. А узалуд пате – к светлу се неће пробити.

Зашкрипао сипак снег под мојим ногама, И од мраза бодљикавог лице је јаче пекло. И уморан, суморан, пођох доле снеговима, Тамо је сунце даље, али топлије се стекло.

И сетих се времена: сред тмурне јесење ноћи Музика је засвирала, у вису огњи запалили, Широко су дисале груди, сијале се очи... Ми смо к светлу узлетели... и стакло око њега нашли.

** Ви, госпођице, опажате далеко, У бљеску сунца с` плећа великих, народних, Али кроз светло много не види око; Дању не видите звезде водиље Ви.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић

Погледајте, Ви у бунар, молим лепо, Поцрнео је већ одавно и трулеж га плоди, Али и ноћу и у подне његово дно ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

52

НОВИ ЗАВЕТ НА БЕЛОРУСКОМ ЈЕЗКУ—

седник Републике Белорусије Александар Лукашенко. Као глава радне групе за превод Новог Завета стоји протојереј Сергије Гардун, а на тексту је радило још петоро стручњака: познати филолог и научни секретар Библијске комисије проф. др Иван А. Чарота (двоструки добитник награде - 2003. и 2019. године, аутор публикације „Белоруски језик и Црква“, у којој се бавио питањима везаним за ову тему); дипломац Филолошког факултета и Богословије Александар Пачопка, кандидат филологије и фолклориста Владимир Васиљевич, дипломац Филолошког факултета и доктор са Богословије Аљес Карољ, као и Татјана Матрунчик, технички секретар. Поред награђених стручњака, ваља поменути и старешину Белоруске Библијске комисије – Митрополита Филарета и његовог заменика Георгија Латушку. Кажемо да живимо у брзом времену и да „пара врти где бургија неће“, па јуримо за парама и, колико год да их имамо, никада их није довољно. А треба да упоредимо у каквим условима су живели наши родитељи, деке и баке, а у каквим условима живимо ми – и опет смо незадовољни. Свако од нас би требало да се запита када је последњи пут урадио нешто, што није било везано за новац и постигнуће, него „за душу“. Када сте последњи пут уложили труд у нешто што волите и у шта верујете, а што нема никакве везе са вашим свакодневним обавезама? Зато, треба да ценимо и што више говоримо о томе, када други људи уложе део себе, да би створили нешто вечно. И да се трудимо и ми нешто за собом да оставимо, или – макар да живимо тако да нас не буде стид својих поступака и да не обарамо поглед, када се помену туђа вечита дела. И, оно најважније, када се помене име Господа.

Питање о апсолутној преданости

Како изгледа бити једнако и неуморно предан једном послу пуних 25 година? Да, то би, сигурно, одређени људи могли да објасне, који су свој живот посветили неком послу. Ипак, то пуко поређење није ефекат који желим да постигнем овим питањем. Како изгледа бити потпуно посвећен једном послу пуних 25 година, не из материјалне користи, већ из чисте Вере и Љубави према Господу-? Превођење није нимало лак задатак, без обзира који књижевни жанр или област науке или живота била у питању. А тек превођење једног тако сложеног текста, какав је Нови Завет – то је, заиста, целоживотни позив, у којем се преводилац максимално жртвује и... духом је у том тексту, чак и када очима није. Једна таква група (пре свега храбрих!) научника из Белорусије радила је две и по деценије на преводу Новог Завета на белоруски језик. И њихов труд је уродио плодом – сада ови свети списи постоје на њиховом матерњем језику, савременом и потпуно примењивом у практици богослужења. А посвећеност послу ове групе је била из чистих идеала, неисцрпна и безгранична. Можемо само да се дивимо њиховом подвигу и размишљамо о њиховим изворима снаге за њега. Ипак, њихова борба је препозната у ширим круговима, те су у јануару 2019. године однели почасну награду „За духовни препород“. А на свечаној додели у Минску, на Степањдан, уводну реч на белоруском језику држао је пред-

Извор фотографије: http://pravminsk.by Текст: Дајана Лазаревић

53

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

АЛЕКСЕЈ ГЛУХОВСКИ Алексеј Глуховски, рођени Московљанин, родио се 22. априла 1955. године. Године 1977. Завршио је Факултет за журналистику Московског универзитeта. Радио је на радију и у другим масмедијима. Упоредо са сопственим стиховима преводио је поезију народа бивше Југославије, као и са немачког и француског. Аутор је збирки поезије и песничких превода „Реч“ (2013.). Од 2001. године живи претежно у Баден – Бадену (Немачка). У овај зборник ушли су стихови углавном написани у периоду 2015-2016. године.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

54

Всё умирает ... Р. М. Рильке Всё умирает. Всё стремится вниз. К своим корням, к своим земным истокам. И лишь душа, лелея свой каприз, стремится вверх в полёте одиноком. Вот так и я, поддавшись чудесам, когда настанет время ставить точку, готов рвануть всей плотью к небесам, всей своей грешной, бренной оболочкой. И восставая против естества, витать свободно в неземных пределах, где снова, не жива и не мертва, моя душа соединится с телом.

СВЕ УМИРЕ ... Р. М. Рилкеу

не думая больше о том, что забыли.

И в путь, помолившись, пускаемся с Богом сквозь время, едва разбирая дорогу.

Путовање Из прашњавих ћошкова и шкриња, ко у ћорсокаку опет извлачимо старудију сваку. Гурамо у ранац, стављамо у кофер илузије прошле, обмане и чемер. Препуни су они сувишне одеће, наших пустих снова, промашене среће. Пуни су вагони и аутомобили, сигурно смо нешто и заборавили. Пред пут се крстимо, Бога помињући идемо кроз време, путе назирући.

Све умире. Све стреми у нигдину. Крају своме, земноме извору. И само душа тежи у висину, самотна душа – свемира говору.

****

Па и ја тако чудом узнесен, кад дође време да се стави тачка, узнећу се бићем у небеса, и плоћу ништавном без зрачка.

По-собачьи скулят провода за воротами дачной обители. Словно где-то кого-то обидели. или с кем-то случилась беда.

И узневши се далеко од земље, лебдећу слободно над земаљским велом, и опет ће се, ни жива ни мртва, напаћена душа састати са телом.

Ты зажжёшь тусклый свет на крыльце, пожалеешь того,- за воротами... Уловлю и испуг, и заботу я на твоём напряжённом лице.

В дорогу

Промелькнёт пара новых морщин под глазами- следами усталости... Как всегда, для непрошенной жалости ты найдёшь миллионы причин.

Из пыльных углов, закоулков и трещин мы вновь выгребаем забытые вещи.

Целый мир безответно любя, пожалеешь всех... Кроме себя.

Пакуем в баулы, суём в чемоданы – остатки иллюзий и самообманов... Битком набиваем ненужной одеждой, пустыми мечтами, последней надеждой. В вагоны их грузим и в автомобили, 55

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Ко пси урличу жице на бандерама Ко пси урличу жице на бандерама поред капије наше даче. Као кад неко горко плаче, несрећан, сав у сузама.

И кад у даљини, кокетно вијугајући, последњи вагон осмехне се мени. Не волим кад једно губећи, не чекам ништа да га замени.

Август

Упалићеш на балкону чкиљаву сијалицу, сажалићеш се на странца пред капијом... Запазићу и страх и бригу на твом забринутом лицу,

Ёлок легкая небритость, недостриженность травы... день июльскии перелистан, прожит, вычеркнут, забыт.

И набраће се нове боре око очију твојих – траг умора... Свакога пожалити мораш наћи ћеш за то разлога море.

Августовская эпоха встанет тихо у двереи. Насушу чертополохаот чужих, лихих людеи.

И цео свет волећеш бескрајно Све ћеш пожалити – себе ни случајно.

Позову к себе соседа темныи вечер скоротать. Будет еле тлеть беседа, то и дело – затухать...

**** Мне тягостны вокзальные прощанья и беглость поцелуев на ходу; случаиность слов и лживость обещании, пророчествующих беду. Мне горек вкус неискренних прощении, вины признании (хоть не виноват). Не существует больше прегрешении, в которых был бы каяться я рад. Не нравятся мне знаки расставанья, когда с перрона тронется состав, и проводник флажком своим сигнальным взмахнет лениво, будто бы устав. Когда вдали, кокетливо виляя, вагон последнии усмехнется мне. Не нравится, когда одно теряя, не ожидаю ничего взамен.

Мучна су ми станична опраштања Мучна су ми станична опраштања, И пољупци кратки и успутни; случајне речи, лажна обећања, јер све то на добро не слути.

Засидимся до полночи, он уидет не сыт, не пьян. В том, что стала жизнь короче,есть оптическии обман.

Август Гледам јелке запуштене, И непокошену траву... Прелистани јулски дани, предати су забораву. И августовско време пришуњаће се вратима. Насушићу трња бреме у сусрет незнанцима. Сусед ће у госте доћи да скратимо мучно вече. Сусрет ће некако проћи, тек некако да протече. Седећемо до поноћи, отићи ће – ни сит ни пјан. Само је оптичка варка, да је проживљен још дан.

Горак је укус неискрених опраштања, признања кривице (иако кривице нема). О гресима својим ја немам сазнања, и ни за шта нисам кајати се спреман. И не волим растанака знаке, када са перона воз креће, и спроводник заставицом махне споро и лењо, ко да му се неће.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

56

Парижский бомж Соорудив себе жилище среди асфальта и витрин, в коробке поселился нищиисам раб себе и господин. Сквозь рукотворное оконце в картоннои хижине своеи он по утрам впускает солнце, спросонья щурясь от лучеи.

Дороги-ни дороги, уснувшие поля. Дождя, за ради бога, просящая земля. Летящая куда-то проводка на столбах. И привкус горьковатыи России на губах.

Из глуве провинције

Затем с достоинством степенным, блюдя свои суверенитет, высвобождается из плена, на белыи выползая свет.

Ма куд поглед да залута, свуд ограде поломљене: нахерене кућице крај пута у низу стоје изгубљене.

И, ослепленныи этим светом, словно под рампои в тыщу ватт, расправив занавес газеты, устраивает свои театр.

Русијо занемела, Зар ти да полетиш ко стрела? Без повода си весела без повода би плакати хтела.

Рукои шершавои и нетвердои, с презреньем глядя на народ, приемлет милостыню гордотак, словно сам он подает.

Путеви – једва се виде, и уснула поља. Кише, ради бога, жедно вапи земља.

Париски клошар

И лете некуда жице на стубовима. И нагорак укус Русије у устима.

Скрпио себи склониште И на асфалту животари, У картонској кутији пристаниште – ту и робује и господари. Прорезао је и прозор у картонској колибици ујутру зрак пушта кроз отвор, па сањив жмирка обасјана лица. И онда пун достојанства, не губећи суверенитет, лагано се извлачи из ропства и јавља на бели свет. Затим заслепљен светлошћу том, ко да му светли хиљаду вати, диже застор с новинском завесом, и започиње свој театар. И дрхтавом узима шаком, презриво гледајући људе, као да он даје милостињу сваком – а не да они милостињу нуде.

Из глубинки Пустынные просторы, куда не кинешь взгляд: дырявые заборы, избушек пьяных ряд... Безмолвная Рассеятебе ли мчаться вскачь? Без повода- веселье и без причины плачь.

***** Знаешь, даваи с тобои полетаем и посмотрим на землю глазами птиц: она, как измятое одеяло, теплое еще после нашеи любви. Знаешь, даваи с тобои полетаем и посмотрим на землю глазами звезд: она как дрожащая капля, на опахале твоих ресниц.

Имам предлог Имам предлог: хајде нас двоје да узлетимо и земљу видимо очима птица: она је као покривач изгужван, топао после наше љубави. Имам предлог: узлетимо и погледајмо земљу очима звезда, она је ко капља дрхтава на лепези твојих трепавица.

Iz zbirke pesama Alekseja Gluhovskog „Lirika“, Neopress, Beograd, 2018.

Prepev s ruskog Radoslav Bošković

57

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

PLOČA Tekst: Snežana Šolkotović Prevod na rumunskom jeziku: Diana-Silvia Šolkotović U detinjstvu su se družili. Bili su nerazdvojni, puni snova i nade. Maštali su o budućem zajedničkom životu i sreći.

Ona mu je plela venčić od cveća, a on je gledao netremice dok su šetali livadom i uživali u saznanju da ih veže ljubav. Na rastanku joj je ostavio ploču grupe –TIME- s rečima: - Čuvaj je dok se ne vratim...- Šeretski se nasmešio i ušao u autobus. Za autobusem, sa prašinom prohujale su godine. Nije joj se javljao. Ona ga je čekala... Mislila je, obećao je..., pri tom bi pogled usmerila ka ploči. Čula je od drugara da se u dalekom gradu oženio, dobio decu.

Snovi su nestali kroz godišnja doba, a ona je pisala rime, tekstove za romantične melodije koji su doticali srca i najokorelijih. Čudom, pesme kraja je slušao i On, u tom dalekom gradu. Melodije su ga omamljivale i pri samoj pomisli na nju. Nešto bi u njemu tada zadrhtalo. Rekli su mu da te srcoparajuće rime piše baš Ona... Bio je srećan misleći da to njemu piše.Tada bi ga obuzimala krivica i želja da je ponovo vidi. Ustručavao se, lomio se... Najzad je odlučio da krene na put. Mučila ga je neizvesnost... Putu kao da nije bilo kraja. Кroz prozor autobusa je gledao poznate predele koje je davno napustio. Činilo mu se kao da sanja.

- Šta li je ovo - pitao se, stresajući se od probuđenih osećanja. U njemu se pojavila nostalgija koju je duboko potiskivao. Putem se preslišavao šta da joj kaže... Šta je i mogao da joj kaže...- pitao se, stresajući nelagodnost.

Sišao je uzbuđeno iz autobusa i nestrpljivo grabio poznatim seoskm putem. Pred njim je bila ona ista stara kuća u kojoj je živela ona. Pred njenom kapijom je zastao sa strepnjom, bojeći se njene reakcije. Dugo godina je prošlo...

Odluka je pala...

-Došao sam po ploču...- gledao je s ushićenjem njenu lepu pojavu. Prekrasna mlada žena mu je vratila ploču koju je godinama čuvala.

-Nisam mislio na tu...- promrmljao je...

U tom momentu se na vratima pojavio visok, plav čovek. Shvatio je... Drhtavim prstima je prešao preko omotnice ploče pokušavajući da briše nelagodnost i razočarenje, a možda osećaj krivice, da ono što je mogao da ima izgubio je zauvek...

DISCUL Erau prieteni din copilărie. Inseparabili, plini de visuri și speranțe. Planificaseră o viață fericită împreună. Ea îi făcuse coronițe de flori, iar el o sorbise din ochi cât se plimbau pe poiene bucuroși de dragostea împărtășită. La despărțire îi lăsase un disc al trupei –TIME- cu cuvintele: - Ai grijă de el până mă întorc...- Surâsese smecher și urcase în autobuz. În urma autobuzului se ridicase un nor de praf care nu se spulberase cu anii. N-o mai căutase. Ea îl așteptase... Credea că, bine, vezi, îi promisese..., și de fiecare dată privirea i se întorcea la disc. Auzise de la un prieten că în orașul îndepărtat se însurase, avea copii. Visurile se topiseră odată cu trecerea anotimpurilor, iar ea scrisese rime, versuri pentru melodii romantice care puteau îmblânzi pe oricine. Printr-un miracol, acolo în orașul lui îndepărtat, auzise și El cântecele regiunii. Melodiile îl uluiseră și la fel și gândurile lui despre ea. Ceva se cutremurase atunci în el. Iar când îi spuseseră că sunt scrise chiar de Ea... Se bucurase gândindu-se că sunt pentru el. Îl cuprinseseră mustrările de conștiință și se hotărâse să o revadă. Se împotrivise, se răzgândise... Într-un final se hotărâse și plecase.... Incertitudinea îl măcinase. Și parcă drumul nu mai avusese sfârșit. Prin fereastra autobuzului începuseră să apară imaginile cunoscute pe care le părăsise demult. I se păruse că visează.

- Ce să fie asta – se întrebase tremurând sub intensitatea sentimentelor trezite la viață. Nostalgia pe care o îngropase adânc plutise iar la suprafață. Pe drum repetase ce o să-i spună... ce-ar fi putut și să-i spună... – se întrebase, încercând să-și alunge nesiguranța.

Coborâse exaltat din autobuz și o apucase cu nerăbdare pe drumeagul de țară. În față apăruse aceeași casă pe care o știuse în care locuia ea. Se oprise temător în fața porții, gândindu-se care va fi reacția ei. Trecuseră atâția ani...

Se hotărâse...

-Am venit după disc...- privise uluit frumoasa apariție. Preafrumoasa tânără femeie îi înapoiase discul păstrat atâta amar de vreme.

-Nu mă refeream la acesta...- murmurase el... În acel moment în ușă apăruse un bărbat înalt, blond. Înțelesese... Trecuse degetele tremurânde peste coperta discului încercând să șteargă insatisfacția și dezamăgirea cât și sentimentul de vinovăție că pierduse pentru totdeauna ceea ce poate putuse avea...

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

58

PESNIČKE DUŠE

Dok vetrovi u svojoj igri prirodne barijere ruše nadahnjuju inspiracijom pesničke duše...

Dovoljan je samo dodir jednostavan, tih tada nekim tokom pesmi se ređa stih.

Boji se toplinom unutrašnjom lepotom, pesma se može uporediti sa samim životom.

I tuga i sreća poznanice su stare, pesničkom dušom znaju da rovare...

Stanu često na samoj pozornici, traže u srcu određeno mesto odgovor nedoumici...

Osmeh licem šire, zagovaraju vreme, Sunce i Mesec u svađi mire da lakše nose svakodnevice breme.

Samo pesnička duša sve ove zavrzlame razume, zagonetku odgoneta kroz pesmu kako ume...

Dok se vetrovi negde uzjogune na sitnice se svesno ogluše, tu je rima kao sam izvor romantične pesničke duše...

Si fermano sempre sul palcoscenico, cercano nel cuore il posto destinato la risposta al dubbio...

Allargano il sorriso sul viso, trattengono il tempo, il Sole e la Luna riappacificano nel litigio per poter sopportare più facilmente il peso della quotidianità.

Soltanto l'anima poetica capisce tutto questo trucco, risolve il rebus come lei sa attraverso la poesia...

Mentre i venti si ribellano da qualche parte e ignorano coscientemente le piccole cose, là è la rima come sorgente di anime romantiche e poetiche...

Prevodilac na italijanskom jeziku: Rada Rajić Ristić

Šolkotović Snežana LE ANIME POETICHE Mentre i venti nei loro giochi distruggono le barriere naturali rinvigoriscono con l'ispirazione le anime poetiche... È sufficiente solo un tocco semplice, silenzioso e poi in un qualche flusso nasce il verso della poesia si colora di calore con la bellezza interiore, la poesia si può paragonare alla vita stessa.

La tristezza e la felicità sono vecchie conoscenti e sanno scavare all'interno dell'anima...

59

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ŠTA DA TI DAM ZA …

Šta da ti dam za taj smešak za vragolasti pogled koji se u nestašluku cakli, kada se iz grudi otima uzdah težak, a ljubav bi da se za ljubav vrati... Šta da ti dam za nežan dodir ruke, za zagrljaj koji toplinom pleni, da se razgovaramo ćutke tek da znaš koliko te ima u meni... Šta da ti dam za lagan korak koji niz ulicu nekud u tami krene, šta da ti dam za dodir lak zbog koga se obrazi zarumene. Šta da ti dam za tu vitku pojavu za tajnu koju tvoje srce nosi, šta da ti dam samo da naslonim na tvoje rame glavu da mi zamrsiš dugu kosu...

Eh, uvek se pitam šta da ti dam, a dovoljno mi nikada ništa ne bi bilo, koliko mi značiš dobro znaš i sam ovo se moje srce, u tebe, ludo zaljubilo... Šolkotović Snežana CHE COSA DARTI PER Che cosa posso darti per quel sorriso per quello sguardo birbante che luccica nella tua monelleria quando dal petto si strappa un sospiro pesante e amore per amore si rende...

Cosa posso darti per un tocco gentile della tua mano, per un abbraccio che conquista con calore per parlare a voce bassa, tanto per sapere quanto di te c'è dentro di me...

Che cosa posso darti per un passo leggero che lungo la strada in discesa si incammina da qualche parte nel buio, cosa posso darti per un tocco lieve per il quale le guance arrossiscono.

Che cosa posso darti per quella snella figura per il segreto che il tuo cuore porta cosa posso darti solo per appoggiare la testa sulla tua spalla per sentirti arruffare i miei capelli lunghi..

Eh, mi chiedo sempre cosa darti e so che non mi basterà mai cosa significhi per me lo sai anche tu stesso questo mio cuore si è innamorato follemente di te.

Prevod na italijanski jezik: Rada Rajić Ristić ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

60

ČAJ SA GOCOM– PSIHOTERAPIJA

ČEKAJUĆI...

Tekst: Gordana Belocić Ona je čekala da joj on uputi neku naznaku da je ipak želi pored sebe. Čekala je naznaku, nežan dodir, blagi pogled, lepu reč svakog dana poslednjih 20 i nešto godina. Povremeno bi kada bi sama, nakon neprestanih svađa, došla do toga da krene ka izlazu, bila zaustavljena i to ne rečima da je željena, potrebna, nego rečima o besmislenosti napuštanja situacije u kojoj se posle dvadeset i više godina stvorila navika. I ostajala bi. Čekajući promenu, ne odustajući, jer je odustajanje poraz, Ako odustane, to je njena krivica za neuspeh. Često biva ohrabrena ‚‚pozitivnim‚‚ motivacionim govorima o uspehu nakon bezbroj pokušaja, o tome da nikad ne treba odustati, da ipak postoji šansa da uz sve moguće pokušaje i trud, sve to uspe.

I onda se zapitamo, dokle sve to tako? Koje su granice?

Kada ostajanje i istrajavanje u jednom putu vodi ne ka uspehu, nego ka patološkom istrajavanju iz unutrašnjih nesigurnosti, odsustva samopoštovanja i sl.?

Bilo da je u pitanju posao, veza, odnosi sa drugim ljudima, bilo kog stepena bliskosti - to su prosto odnosi dve strane. Ukoliko samo jedna strana ulaže u odnos, to je i dalje jednosmeran odnos, a to nikako ne vodi napretku. Nezadovoljstvo je proizvod takvih odnosa.

Pročitala sam negde da je na putu od 20 koraka između dve osobe potrebno da svaka od njih napravi po 10 kako bi se sastale. Ukoliko jedna osoba napravi 15 a druga 5, to prosto ne funkcioniše. Ovo naravno ne važi za odnos roditeljdete, kada je dete malo.

Taj slikoviti opis savršeno služi za prepoznavanje prevelikog ulaganja, a najčešće i očekivanja koje imamo prema drugoj osobi. Takođe, ukoliko na početku vidimo da je takva situacija, možemo na vreme odustati od daljeg ulaganja u taj odnos. Mada iz iskustva mogu reći da za prekid takvog neželjenog odnosa uglavnom nikad nije kasno.

Međutim, često ljudi čekaju da postane ‚‚previše loše‚‚ a za svaku osobu to podrazumeva drugačije značenje, pa tako imamo radnike koji odlaze mesecima na posao, iako za taj posao ne primaju platu. Drugi pak, zbog toga što ne žele da odustanu, razviju ozbiljne zdravstvene probleme koji ih na kraju mogu čak i sprečiti da taj posao i dalje obavljaju.

Odluka o odustajanju od nečega je lična odluka i niko je drugi ne može doneti osim nas. Međutim, neki ljudi da ne bi ispali krivi, naprave situaciju koja dodatno pogoršava odnose i postojeću situaciju, samo da bi njih druga osoba prva napustila. U poslovnim okolnostima imate ono: ‚‚Ne mogu oni mene dovoljno malo da plate, koliko malo ja mogu da radim‚‚. To možemo posmatrati kao nekakav otpor situaciji, traženje izlaza, koji može da bude svestan ili ne.

A zašto ipak ne odustajemo? Postoji mnogo razloga od kojih sam neke iznad spomenula, a takođe je važan onaj koji je opisan u knjizi ‚‚Uvek u pravu svi greše, ali ne i ja‚‚ jer tu se govori o tome da su ljudi spremni na gotovo sve da bi opravdali to da su odluke koje su doneli u životu ipak dobre odluke, pa tako istrajavaju u njima.

Takođe, neki ljudi ne menjaju situaciju jer nisu u potpunosti sigurni da njihovi kvaliteti mogu da budu prepoznati i priznati. Pa tako osoba neće aplicirati na novi posao, jer misli da se u konkursu traže neke kvalifikacije za koje ona procenjuje da ih ne poseduje. Oni i dalje koračaju u utabanim stazama predvidljivosti.

Ono što se nepredviđeno dešava je da nam život sam nametne promene, gubitke posla, neophodnost odlaska u inostranstvo zbog drugačijeg života, prinuđenost smanjenja kvaliteta života usled smanjenja prihoda i sl. To sve izuzetno menja situaciju u kojoj se nalazimo i tera nas na promenu.

Upravo naša sposobnost prilagođavanja na promenu i nadogradnju naših kvaliteta je ono što će nam pomoći i u takviim situacijama. Odluka svakog čoveka je vezana za to da li će sam upravljati koliko god je u mogućnosti sopstvenim životom time što će donositi odluke, vršiti promene ili će čekati da život sam to učini umesto njega, prepuštajući se tome da ga reka života sama nosi. Pritom retko imamo na umu da nam niko po rođenju nije obećao čistu radost, predvidljivost i ispunjenje želja u životu. Jedina sigurnost (izvesnost) u životu je sigurnost (izvesnost) promene.

Pa opet, sa velikom nadom u novi dan i nove početke mogu da Vam poručim da ‚‚Sreća prati hrabre‚‚ i da sve odluke koje su Vam teške za donošenje možete slobodno podeliti sa mnom uz Čaj sa Gocom.

Gordana Belocić, psihoterapijski savetnik https://www.facebook.com/cajsagocom

61

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

RECENZIJE животном добу жели да сачува. Јелена већ у уводним песмама (песама има укупно 54 и насловљене су само редним бројевима) поставља суштинска питања (Знате ли тежину речи? Да ли човек још увек постоји? Чега се јунак одувек боји? Колико је тежак један трач?) која су „крупан залогај“ чак и за људе што су превалили много више животних километара од ње. Овим она доказује да већ сада размишља зрело и да ће у будућности њено стваралаштво тематски и садржајно добити све одлике озбиљне рефлексивне поезије.

РЕФЛЕКСИЈЕ НА ПОЧЕТКУ ПЕСНИЧКОГ ПУТА (Приказ

збирке песама „Више од овога не желим да знаш“ Јелене Луковић)

Текст: Јелена Скробић Удружење књижевника и љубитеља књиге „Литера Младеновац“ изнедрило је младу песникињу Јелену Луковић која се огласила првом збирком песама „Више од овога не желим да знаш“.

Лирски субјект Јелениних песама налази се у „рату два зла“ и баш та позиција утиче на формирање одлучног става који се исказује стиховима:

Јелена Луковић је рођена 24. марта 2000. године. Основну и средњу школу је завршила у Младеновцу, где и живи, а у свет писане речи је ушла са 12 година када је постала члан новинарске секције. Ангажовање на пољу новинарства је наставила и у Гимназији где се опробала у улози спортског новинара правећи интревјуе са познатим спортистима (Сашом Илићем, Адином Врапцем, Александром Луковићем...). Јелена је одлучила да јој новинарство из хобија прерасте у животни позив и зато је уписала студије новинарства на Факултету политичких наука у Београду.

„Никад немој бити збуњен. Ил' мјаучи или лај. Дај, постани више човек. Имаш рок, ил' пиши крај“. Лирски субјект проговара у име целог младог нараштаја који не пристаје на половична решења и ултиматуме: „Желимо пристојно! Сада и овде!“ „Хоћемо живот, а не мучнину“.

Ауторка збирке песама „Више од овога не желим да знаш“ је свестрана млада особа која се, поред писања, бави и суђењем на одбојкашким утакмицама, учењем немачког језика, а заинтересована је и за теме из области социологије (током четврте године средње школе спровела је истраживање на нивоу Градске општине Младеновац чија је тема била „Потрошачка култура“).

Отуда се често у Јелениним песмама јављају речи хоћу, желим, нећу и сличне. Читајући песме ове младе песникиње, може се приметити да лирски субјект пролази кроз типичне младалачке фазе збуњености, срамежљивости, изгубљености, кризе идентитета, али већ су га опекла нека животна искуства из којих је извукао закључке и дели их са читаоцима:

Насловом прве песничке збирке, „Више од овога не желим да знаш“, Јелена Луковић се обраћа сваком читаоцу понаособ и уводи га у свој адолесцентски свет размишљања, немира, стрепњи, али и поставља границу до које читалац може по њему да се креће дајући себи право на приватност коју свака особа у том ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

62

„Падам. Побеђује живот. Но, тугом владам, јер свог живота ја сам пилот“.

песме, али љубав опевана у њима није чулна, страсна. Она је тек откривена као нов, непознат осећај („Све у свему-чудан осећај“, 52. песма) и зато је лирски субјект толико запитан и инсистира на одговорима, а одговора нема.

Наредна, 17. песма, можда је и најуспешнија и најзрелија у збирци. Она је резултат пажљивог и проницљивог посматрања свакодневице која је препуна парадокса. Зато ова песма заслужује да буде наведена у целини:

Предмет љубави лирског субјекта није у измаглици, неодређен. Он је врло конкретан, „очовечен“ позитивним особинама што нам још једном говори да је лирски субјект одлучна и јака особа која зна шта хоће (и кога хоће), упркос безнађу које је с времена на време окупира. На вредносној скали лирског субјекта највише место заузима човечност („Само буди човек“, 48. песма). Иза ње следе искреност, поштовање, емпатија. Зато очекује да предмет њене љубави красе ове особине.

„Свугде песника, нигде песме. Свугде храбрих, нико не сме.

Свугде финих, нико фин. Свугде хлеба, нигде млин. Нико је све, а сви су ништа. Зна ли ико овде ишта?!

На језик Јелениних песама из ове збирке осврнуо се рецезент Огњен Петровић. Он каже: „Веома специфичан је и језик којим се ауторка у збирци служи и поступак којим се спаја неспојиво. Тако песникиња жаргон, колоквијализме и говор младих (фора, фалш, хелоу, бај, хајде ћао, ролам, кул, фејс, мувај, рибе, цице, фаце, смараш, блам, сморни, лујке, лузер, пукла као бас) супротставља говору карактеристичном за нека стара, прохујала времена ('нако, 'вако, хајте, куку мени, свак', мили Боже, своја несам, вина сипам)“.

Свугде свађа, нигде правде. Нигде посла, а сви раде.

Збирка песама „Више од овога не желим да знаш“ наговештава озбиљан и успешан пут Јелене Луковић у свету уметности. Правац тог пута одредиће околности, надахнуће и рад који Јелена буде улагала у свој песнички развој.

Свугде људи, нигде човека. Свугде вечност, ништа довека.

Свугде љутих, а сви ћуте. Сви би истину, па се љуте“. У 22. песми јавља се чест поетски мотивмотив звезде, што није чудно јер су песници вечити сањари загледани у небо и звезде и често ћемо их пре наћи тамо, међу звездама гле клешу своје стихове, него овде, у нашој стварности, која није достојна њиховог надахнућа иако певају о њој. Песме Јелене Луковић пуне су реторских питања којима се лирски субјект обараћа предмету своје чежње, патње, неузвраћене љубави. Могло би се рећи да, поред рефлексивних, у збирци доминирају љубавне 63

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

POEZIJA

ELMA SELIMI Circulus vitiosus Dan je sebično rezervisan za tebe da bi u njemu postojao, krvotokom tekao i pratio zakone fizike i logike – samovoljno življenje.

Uzimaš metlu i čistiš krug kasarne, čarobni krug, retemirabile.

Kao čovek određenih sposobnosti shvataš da si ograničen – komandom genetičke predispozicije i, naravno, brojem slama na metli (svakog dana ih je sve manje).

Ali si slobodan – u pokretima, koracima

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

i okretima – da odlučuješ, promeniš sredinu i ostaviš brisan prostor za prošlost, za budućnost i ubodeš šestar za još jednu kružnicu – komfor zone.

Tu ćeš da smestiš zahteve i prohteve koje valja zadovoljiti, ali samo u tvojoj intelektualnoj režiji.

Ljude zanima analogija – polarizacija koristi.

Vreme ručka…

Pauza…

Večera!

Dan je bio sebično rezervisan za tebe!

Ali baš u tom trenutku sve je bilo važnije da bi ti živeo.

Npr. K R U G.

64

Stanarina

Kišna godina

Nije me upoznao, bila sam mu stranac na svakom jeziku kojim je govorio.

Retko smo razgovarali o ličnim temama.

(Znam da je voleo nes kafu, putovanja i svetao enterijer.)

Bože nije mi jasno: Zbog čega sam se tada vratila nakon tri godine, u avgustu, sa metaforičnim izgovorom: „Trebalo mi je vremena.“ Kamo sreće da je zalupio drvena vrata, zaključao ih, da nije pitao: „Ko ide?“ i gostoprimljivo rekao: „Dobrodošla kao podstanar, da plaćaš provedene dane.“ Mislila sam da se šali.

Cipele natopljene usled kiše, sive čarape stavljene na peć, noge promrzle ispod jorgana neizostavno idu uz jesen.

I samoća...

Osećati ljubav a buditi se sam.

I buditi se...

I slušati otkucaj kazaljke sata čije vreme nije pomereno unazad.

Zato sada svakog prvog vežbam osmeh. Švercujem ljubav na sitno da zaradim za kiriju.

Posle toliko vremena između nas su zidovi u kojima se nismo upoznali.

Između tela je promaja što duva kada smo zajedno.

Između smo mi.

Mi smo ti ili ja?

Budućnost: Kada si izabrao sebe, oduzeo si nam nas.

65

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

SONETI

MILAN DRAŠKOVIĆ SONETI KRVI GLAS Plamen u glavi - glas što opseda, zove, zvuk što obara nastanjen u tvom umu ostavljajući iskasapljene snove jezni uvod u sablasnu pantomimu.

Poslednji sati stvarnost kad se otrgne, sav u purpuru ponor vrtoglavice, nad ogledalom prikaze tako stvarne pokazuju ti svoje groteskno lice.

Iza prozora praznina kad proguta stvarni svet i tvoj ego nekada ohol, u kobni rasplet grešna duša zaluta.

Uzimaš bodež, u jezivom veselju slušaš glas strani dok sebi zadaješ bol rezbareć telo oskrnavljeno krvlju...

PANDEMIJA

KRV Crvena plima pod senkom predatora, nema izložba odsečenih jezika.

Kostur kojota, kaleidoskop slika: jagode i krv, nem cvet pored prozora.

Amputacija poput poljupca zmije.

Jecaji vetra, očaravajući bes, krv jaguara... Razorni ponoćni ples pun ožiljaka - kad splin te obavije.

Katran i perje - vreme za pokajanje, pesak što gori sred crnih kapuljača, bol koji tinja - vreme pesme i plača.

Plameni točak, vodič kroz nestajanje u agoniji gledaš pejzaž pun krvi pepeo i prah kad te pohode mrtvi.

Rubovi teksta što najavljuju dramu, ta metafora ,,teška senka nad gradom“, pretnja koja bdi pred svačijim podrumom zub kao brijač, oko sviklo na tamu.

Dođe vreme da podzemnoj avangardi postane tesan svod kanalizacije, i da zalihe hrane sa deponije nisu dovoljne toj nezasitoj hordi.

Ni da zamisliš šokantnu uverljivost slika kad stvari otrgnu se kontroli trg sav u krvi, teror u metropoli!

Suludi košmar kada postane stvarnost to proročanstvo fiksne zvezde Gomora da svanuće crn dan najezde š t a k o r a !

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

66

HAIKU би омогућила његово свестраније сагледавање и можда помогла хаикуу и другим кратким књижевним формама да заузму достојније место у нашем пространом и шароликом књижевном врту. С једне стране, ми смо епска нација која не може без дугих форми. С друге стране, очито је да живимо у време модних трендова и брендова, у свету где је све постало роба, тако да савремено тржиште књиге признаје само роман, ко те пита да ли је добар и да ли је уопште роман. „Дај роман!” – деценијама већ грми мешовити хор издавача и читалаца. Наш обичан човек ретко се накани да узме у руке књигу, а кад се већ накани, воли да узме нешто опипљиво, што веће, ваљда, да има шта да ухвати. Читајући роман, он се релативно брзо навикава на ауторов начин приповедања, осећа задовољство, јер натенане путује кроз време и простор, упознаје далеке земље, људе и обичаје, јер дуго живи у паралелном свету у коме не мора да размишља о сутрашњем дану, поскупљењу струје или спремању зимнице. А кратка књижевна форма му не дозвољава да се опусти, да се препусти забораву и уживању, јер је нелинеарна, не да се читати брзо, пуна је набоја, асоцијација, неочекиваних обрта и, што је најгоре, често се сврши пре но што отпочне. После сусрета са „збијеним мислима” обичан читалац почиње да слути да је за разгледање миша и слона неопходно исто време па кад је већ тако, онда бар дај слона! Кратка форма је сажета, захтевна: она рачуна на продужено дејство, тражи човека који уме да ишчитава, који у стопу прати аутора и чита оно што није написано, а таквих је увек мало. Уосталом, коме је још стало до размишљања, успостављања духовне вертикале, изграђивања себе, до игре, макар била и интелектуална, када је надохват руке телевизија, интернет, супермаркет... Логика нам говори да је роман изнедрио ХIХ век за своје потребе, за своје читаоце и да је кратка фрагментарна форма примеренија менталном склопу савременог човека који све више жури и све мање стиже да живи, али ко те пита за логику?! Као све што је ново, и хаику наилази на отпор, јер делује механизам инерције свести. У људској природи је да у сусрету с новим покуша ново да негира, јер је на свом буњишту најсигурнији. Овоме треба придодати чињеницу да хаику, у односу на друге књижевне мале форме, има низ особености које само продубљују проблем. Егзотичног је порекла и нема сродника у европској традицији. Што се каже, не личи ни на шта,

ХАИКУ ПОЕЗИЈА Александар Шево ДЕЛИЋИ ОГЛЕДАЛА

РУЖНИ ПАЧИЋИ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ Иако познаваоци хаику поезије радо истичу да је нашој читалачкој публици њу први представио Милош Црњански 1927. године у Летопису Матице српске, требало је да прође још готово пола века да тај посебни поетски жанр јапанске минијатурне песме од три стиха заузме своје место на српској књижевној сцени. Међутим, други део ове констатације није сасвим тачан. Тачан је утолико што постоје клубови и удружења хаику песника, што се организују конкурси, што у разним центрима излазе посебна и периодична издања, тако да библиографија на данашњи дан броји преко 500 јединица; тачан је утолико што су српски хаиђини присутни и познати у свету, што су освојили прегршт награда на најпрестижнијим светским такмичењима, што имамо низ песника с великим словом који хаику пишу и доживљавају изнутра, који чак виде свет оним нарочитим хаику погледом. У исто време и није тачан, јер је, без обзира на чињенице, наша хаику поезија и даље на маргини: књижевна критика не може или не жели да је види, ретки су уредници који је објављују раме уз раме с „великом поезијом”, ретки су и књижевници који на те „песме без речи” не гледају с висине. А и наш просечан човек, по правилу склон предубеђењима, самоуверен и недовољно упућен, не пропушта прилику да каже: „Хаику? То могу и ја. Ево ти хаику: У барици вода, плива патак, ја те волим, живот је кратак”. Намеће се питање зашто се код нас толико потцењује хаику и кратка књижевна форма уопште? По којој логици су збирке добрих кратких прича, народних пословица, врхунских епиграма, дистиха, афоризама или хаикуа мање вредне од других књижевних жанрова? Као да заборављамо ону нашу: „Неугледан, али вредан”. Питање је комплексно, оно подразумева како синхронијску, тако и дијахронијску раван проучавања па од овог текста не треба очекивати једнозначни одговор. Ово је само покушај да се проблем коликотолико омеђи, да се подстакне дискусија која 67

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Ето, појавила се и рима, а у хаикуу нема ни риме нити било каквих других устаљених песничких поступака, аутор треба да се склони, да не смета читаоцу да што дубље доживи понуђену слику. Хаику се утапа у сопствену атмосферу, али није заљубљен у себе, заточен је у вечиту садашњост и полако жури ка своме крају. Ограничен је на три стиха који не граде линеарни исказ, пожељно је да му слоговна шема буде 5– 7–5, мора да има киго, тј. реч што упућује на годишње доба, мора да понуди аутентичну слику из природе која, уз то, мора да се пренесе обичним речима, водећи рачуна да се не склизне у баналност. Наравно, ова ограничења нису једина. Најкраће речено, ни од чега треба да се направи нешто па испада да прави хаику могу да пишу само људи који се не боје да остану насамо са собом, они што умеју да осете дамаре живота и да ћуте, који поседују дар да виде, а не да гледају, људи који могу да чују како расте трава, који могу да се диве величини и савршенству мушице, који у кишној капи слуте васељену. Хаиђин открива универзално у појединачном, свакидашњем. Премећући по крхотинама свога живота, он успоставља узрочно-последичне везе, на сваком кораку открива да је свет недељива целина. Он стално сажима, ризикујући да оно што преостане назове поезијом. „Такав је живот – седам пута доле, осам пута горе”, како се пева у једној јапанској песми. Прави хаику пишу духовне аскете, малобројни, упорни, стрпљиви за још малобројније, упорније, стрпљивије. Захваљујући принципу „мало, још мање” долази до необичних промена у квалитативном погледу: пошто су ослобођене сала, стрија, целулита и осталог значењског баласта, речима се враћа исконско значење, чак достојанство, оне као да поново почињу да живе. Слободно се може рећи да је за читање правих хаикуа довољно три секунде, а да је стотину мало. Књижевна критика, опет, хаику не спомиње из својих разлога: она воли да посматра ново кроз поређење са старим, по могућности мртвим, с нечим што је одавно присутно, описано и методолошки добро постављено. Окрени-обрни, њена основна замерка је да хаикуу недостаје дужина. Кратко их вероватно подсећа на брзо, а брзо на кусо, на нешто с фалинком, на нешто, дакле, неозбиљно. Притом се губи из вида да је брушење кратког текста веома мучан и захтеван посао. Ту можемо да застанемо и поразмислимо шта је навело великог радника Карла Маркса да са жаљењем стави у писмо: „Немам времена да пишем кратко” и коме је истанчани Чехов иза себе оставио мудрости попут „Краткоћа је сестра талента”, „Речима треба да је тесно, а мислима пространо” или „Говори кратко о дугачким стварима”? Вероватно се у гробу преврће јапански песник који је читав живот посветио хаикуу и пре поласка на пут, на који сви одлазе затворених очију, рекао: „Сад ми се чини да је седамнаест слогова много”. Поред поменутих проблема, жива хаику продукција је више него клизав терен пун неизвесности, ризика па и промашаја, јер и ту, као у свим облицима делатности, траже уточиште квазиаутори, полуписмени скрибомани и остали губитници који другачије не умеју да се носе са сопственом кризом идентитета и јаловошћу. Додуше, овакве је најлакше открити. Када се већ говори о субјективним тешкоћама, много већи проблем представљају они који су савладали технику писања хаикуа, који су добро изучили занат, али не успевају да се издигну од обичног описа, не успевају да полете. А кад смо већ код летења, ако заиста хоћемо да ружно паче напокон постане лабуд, хаиђини треба да збију редове, да отпочну проучавање теорије и историје хаикуа, да пораде на писмености; уредници хаику издања треба да пооштре критеријуме, да успоставе сарадњу с добрим дизајнерима, лекторима и коректорима, да се што је могуће више ослобађају робовања количини као и омиљеном нашем принципу „ја теби, ти мени”; преводиоци треба да успостављају системске везе са земљама чијом се културом баве не гурајући себе испред других. Као што видите, посла има напретек, али једино тако хаику се неће наћи себи иза леђа. Било како било, чак и наше време, време деоба, посртања, претумбавања ради за хаику и кратку књижевну форму уопште. Квантитет кад-тад пређе у квалитет па ће једном и читаоци и издавачи и критичари морати да се суоче с овим књижевним феноменом. Александар Шево

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

68

Док пијемо чај, у шољи се огледа и њен увојак. од кућног прага па до црквене порте мирис багрема трче у школу насмејана дечица из сликовнице

Прозиран ваздух, ни лист да затрепери: јесење јутро. Стаде на прагу. Осети благи додир јутарњег сунца. Мачка у трави. Бог поново послао леп пролећни дан.

Стаде олуја. Једино још трепери лист на јасици. Зима на селу: под ногама одзвања земља с балегом. Зимско преподне. Чује се само сусед што цепа дрва.

На чивилуку позоришног бифеа – Сиранов шешир. Црна поворка мили иза ковчега. Умро наш Хамлет. након представе на сцени одјекује глас спремачице

Цвет или лептир? Полако заобиђох Божије дело. Цео божји дан опет нешто понавља – сврака на грани. Дечак се игра пушчаним чаурама: рат је завршен.

Пролећно јутро. На путељку само ја и моја сенка. Свуд около снег. На падини остали моји трагови. на семафору са мном чека зелено пас луталица

Тиха летња ноћ. Жабе се такмиче у хорском певању. Багрем пун цвета. Слика тек сада доби коначан облик. Нов метални мост. А ја још видим онај ниски, дрвени.

Мрве под столом нећу да усисавам. Нек једу мрави. Тишину парка ремети лист што пада. Михољско лето. Сеница опет завирује кроз прозор. Новембарски дан.

Све се смирило. Само се у даљини чује птичји пој. Крајње је време да се путује кући. Јесење кише. Чудо у башти: наврх старог страшила гнезди се птица.

Цвеће у башти. Осећа ли и оно јесен што стиже? Лептир у пољу. Где му почињу крила, где престаје цвет? милује лице као мајчина рука пролећно сунце

Нова година: дрвеће окитише шарене кесе. Царство тишине. Тек покаткад зашкрипе врата терасе.

пчела на цвету који једва дочека да затрепери буба се попе на цвет који се спусти до саме земље Блеснуше светла. Јато мушица не зна куд пре да лети. Капље ли капље леденица са крова. Брзо ће ласте. Прозор шарају, свако са своје стране, и дете и мраз. Румени образ, а све около бело. Дете се санка.

Мост је порушен. Обале реке спаја једино дуга. Мрак усред дана: авиони прекрили небо над градом. Касно поподне. На пртини само ја и стари гавран.

69

Цвета јабука. Зна гугутка где треба да прави гнездо. Опет на прозор слетеше голубови. Засија сунце. у жутом лишћу испод великог храста већ висибаба Кафанско друштво: све више досађују винске мушице. Геометрија: ласта над мојом главом прави кружницу.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Александар Павић ДИВЉЕ ГУСКЕ ПРЕЛЕЋУ ЗВЕЗДЕ

никуд не бежи за време ваздушне узбуне – страшило * going nowhere during the air-raid alarm – a scarecrow априлско вече – на звезданом небу звук бомбардера * April evening – in the starry sky a bomber’s sound пролећно сунце – у заораној њиви НАТО ракета * spring sunshine – in the ploughed field a NATO rocket

потопљен град – човек из чамца гледа кров своје куће * a submerged city – a man in a boat watching the roof of his home

срушен мост – на стубу сенка галеба * broken bridge – on its pier a gull’s shadow

поплавни талас – мутна вода односи аутомобил * flood wave – the turbid water bringing a car away бег од поплаве – девојка у наручју држи малог пса * flight from the flood – a girl holding a tiny dog in her arms ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

70

Димитар Анакиев

СТРАШИЛО КАО ПУТОКАЗ (Неколико речи уз збирку „Страшило у снегу ” Александра Павића) Збирка хаику песама Александра Павића „оригиналности”, Павићево хаику песништво представља искорак у прави властити хаику.

Страшило у снегу је књига која уводи српски хаику у трећи миленијум. Са њом добијамо могућност да размишљамо о хаику на начин који ће верујем постати будућа пракса: да је српски хаику део аутентичног западног хаикуа и да корача укорак с процесом Светског хаикуа (Ворлд Хаику) који као глобална хаику стратегија, отвара врата новог миленијума.

Иако је тематски спектар сужен понављањем неких тема, на пример ратних, оправдање налазимо у тренутку настајања ове збирке, који је по много чему специфичан. Све песме у збирци садрже „хаику тренутак”, без кога нема хаикуа, и све су обликоване тако да је артикулација тренутка јасна и убедљива. Зато свака од песама има моћ да нас изненади и дубоко додирне својом јединственом поетичношћу, и сваку од 17 песама можемо узети као пример:

Шта је то по чему се ова збирка разликује од уобичајених збирки код нас? Издвојио бих жанровску чистоћу и селективност који су руководили аутора да објави 17 изабраних песама, и тематску свежину која заједно с узорним обликовањем песама (толико ретким на Балкану) чини збирку компетентним делом универзалних хаику процеса.

априлско вече – на звезданом небу звук бомбардера срушен мост – на стубу сенка галеба скину мараму и поче да пева циганчица

Уместо преовлађујућег квантитативног приступа хаикуу, аутор се определио за квалитет и зато у Страшилу у снегу не налазимо примере жанровских промашаја који су правило домаће продукције хаикуа. У збирци нема примера „анти-хаикуа” (под фирмом „хаику”), нити слабих хаикуа (типа „па шта онда?” хаику), фалсификата и интелектуализација.

Да посебно поменем хаику који је нашао своје место у репрезентативној антологији хаику поезије југоисточне Европе – Knots:

Песме које налазимо у књизи, можемо сматрати добрим представницима жанра. Смем рећи да смо добили једну од ретких правих књига хаикуа код нас, иако се под тим именом годишње штампа педесетак збирки.

никуд не бежи за време ваздушне узбуне – страшило

Теме за своје хаикуе Павић налази у властитој свакодневици. Своју инспирацију не тражи у литерарним стереотипима преузетим из јапанског хаикуа, нити у копирању идеолошких образаца.

Искрено се надам да ће Павићево поетско страшило бити путоказ за све песнике који у писању хаикуа виде могућност за стварно поетско доказивање, али и прилику да властиту поетску аутентичност уграде у хаику уметност, на начин који захтева жанр, и који отвара врата међународној интеграцији хаику песништва.

Истовремено аутор остаје доследан жанровским принципима хаикуа. Зато, уместо наказних хибрида којима „оплемењују” жанр песници без поетске вокације, и насилне 71

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

RECENZIJE Stigosmo u mir Božjeg zdanja, velika porta stoji pred nama, vekovni čuvar u sibirskoj noći, al’ vredelo je do njega doći.

Za mnoge, pisati poeziju znači živeti u jednom međuprostoru, jednoj sferi izmišljenog postojanja koje je plod percepcije uspomena. Sanjati u tom poetskom zanosu, znači biti budan, imati dovoljno snage da je moguće uzdignuti se iznad naše prostorno – dimenzionalne stvarnosti u prostranstva kojima nije mera prostor i vreme već jedino beskonačnost poniranja u dubinu te visine.

Stvoren je novi svemir, poklonjen putopisom kroz sećanja. Uspomene su one, koje vraćaju nadu. Vera su snovi, a snovi su nada. Komplementarni odnosi u nekomplementarnosti sveta ostaju zauvek sačuvani u dubinama svemirskih prostranstava čije postojanje opravdava i objašnjava vera u večnost – postojanu i pripremljenu za života.

Ova zbirka je samo jedan razgovor pred večnost sa uspomenama, dokle se bude jutra plavetnilom išarana, dokle se pojavljuju noći strepnjom i agonijom proživljeni.

U jednoj od tih noći, zauvek je otišao iz ove perspektive i nastanio se u nova stanja, dušom svojom, iz Malenog sela. Otputovao je, iz svog detinjstva, kaldrmom u nove svetove da ih se seća zapisujući slike, i tako iz grada u grad nastavio. Stara kaldrma i dalje postoji, tamo gde je vreme stalo – a stoji zato što je ostalo u njemu, i sve dok se pesnik kreće po pejzažima duše – živi.

Krenuvši sa Stanica sreće – prvo je sećanje napuštanje mesta detinjstva i vremena kada je pesnik krenuo, uz sirenu voza koji se učinio daleko.

Već tada se u njemu pesnik rodio, znajući da će jednog dana tu zapamćenu emociju preliti iz duše u misao, a iz misli u osećanje i tako otvoriti krug koji nema mogućnost da se zatvori jer – Odavde do večnosti ne pretpostavlja zatvaranje kruga, već je taj krug konstantno otvoren poput kružnice, dakle nesumnjivo mora imati centar, a ovde je centar sam smisao života.

Tu je refleksivnost u samoj nameri, u samom centru traženja smisla života, svrsishodnosti bitisanja i bivstvovanja. Dejan Piperković je doživljava u malim stvarima. Njegov senzibilitet je u harmoniji koja je nemoguća bez sklada boja, mirisa, prirode i osećanja. Ono što je prošlo išto je nekada bilo, ne prolazi. Uvek ostaje u njemu – u večnosti.

RUSTIČNI POETSKI VREMEPLOV Tekst: Zorica Tijanić Poput nabujalih reka, duša svoj izvor traži u poetskoj misli.

Misao preovlađuje nad egzistencijalnim, stremeći senzibilitetu kojim autor u koegzistenciji sa prirodom snažno proživljava i prezentuje. Dejan Piperković u svojoj prvoj antologiji ljubavnih pesama Odavde do večnosti stvara jedan, po meni, rustični poetski putopis, vez koherentnih poetskih celina – pesama, koje zajedno čine putovanje od detinjstva, do zrelog doba u kojem zna šta želi i kako to da ostvari. Oseća šta je to što ga ispunjava i čini srećnim.

U njegovom biografskom sižeu oseća se ljubav prema ljudima, a kroz selidbe i život u koferima sam po sebi naglašava nostalgičnost. Simbolika naslova zbirke poezije – Odavde do večnosti, postavlja pitanje: Na kom mestu ili gde bi započeli to – Odavde? Da li to znači da postoji početak ali da nema kraja? Večnost kao konac bitisanja, u hrišćanskoj doktrini je početak ni kraj ali može da pretpostavi i jedan međuprostor egzistencije koja je konstanta.

U toj trajnoj vrednosti koja za parametre postavlja ispravan hrišćanski život, u početku se ne insistira već podrazumeva, i krećemo od slika do refleksivnosti…

U vremeplovu kroz koji se krećemo, pesme su postavljene u kaleidoskopu. Cilj je dostići harmoniju koja je moguća ako prođemo kroz sve oblike osećanja, baš kao kroz mitarstva da bismo došli do Svetlosti.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

72

Toplina boja u pesničkim slikama karakteriše tonove: Boje proleća, jeseni, zime, mirisa leta, upravo pokazuju karakternost poetskog izraza. U njemu baš svako mora imati svoju dunju, ali zaista pravu dunju koja stoji na kredencu i mora čuvati tu istu dunju, jer prolaznost je narušena vremenom samo ukoliko joj to dozvolimo. Mirisaće sve dok to budemo želeli.

Moja si kuća izlazećeg sunca, utočište od bola i teškog života u kojem ti mnoge stvari nisam rekao, i da živim još hiljadu godina uvek bih samo tebe čekao.

Dom je tamo gde smo pronašli srodnu dušu i tamo gde osećamo mir. U vremenu bez svoje ljubavi, okreće se onoj najvećoj hrišćanskoj ljubavi – prema Bogu i spasenju, ne gubeći nadu, on traži kucajući na vratima Božanske duše. Ne čeka i ne očekuje već traga za spasenjem. Ponovo primećujem da se stihovi kreću, napredujući od izvora ka ušću, odavde do kraja, i beskraja.

Svako ima svoju dunju, na kredencu ili van njega, treba čuvati njeno stanje, božanski miris zaslužuje pažnju i traži veliko poštovanje.

U trenutku otkada je krenuo – Odavde, poneo je slike sa sobom. Pesničkim slikama nas budi kroz maglovito planinsko jutro na čijim stazama gazimo preko mekih čekinja ariša, šumskim puteljkom gde nas oštar planinski vazduh šiba i vuče u vrtlog prošlosti jer prašina je prošlost, dok vremeplov sećanja simbolizuje uspomene i retro fotografije bivšeg vojnika.

Kucam na vrata Božanske duše i tražim ključ od malenog srca skrivenog u telu od marcipana, kao Sveti gral sa crnim vinom za kojim tragam svakog dana.

U svakom Dejanovom stihu se oseća toplina i miris starog ognjišta, za kojim traga i za kojim duša čezne da mu se vrati. Na taj način se stvara sugestivna rustična atmosfera, bilo da tendenciozno želi da postigne tu atmosferu ili ne oseća se da je sve vreme nosi u sebi. U njegovoj poeziji je telo od marcipana, miriše leto i ruže. Njegovo razumevanje života i zarobljenosti u očajanju, odoleva drami koja se odvija u stvarnom romanu čiji naslov nosi i ova antologija.

Izlaskom na proplanak šumskog puteljka osetismo oštar planinski vazduh kroz razletelo bukovo lišće u vrtlogu prašine, kao vremeplov sećanja koji prodire kroz vene, kao crno bela slika bivšeg vojnika, lavina uspomena ponovo krene. Život je kao ringišpil, jedno veliko iščekivanje uzbuđenja, nepoznatog, gde svako traži svoje obećano parče, poput dinara u česnici (nade)… ali smiraj se doživljava kao uteha uz pesmu i akorde gitare. Sreću čine male stvari, a biti srećan znači mnogo u svetu gde tuga najbolje karte ima… gde kada se nadaš proleću, dolazi zima…

Zaustavljeni čekamo na pučini mora, zarobljeni i izgubljeni bez nade, dok pokidana jedra velikog broda i sidro neizvučeno iz večne tame kao plen drži velika voda.

Kako se suprotstaviti životu koji vodi nekim drugim putevima, a ti bi da ostaneš na svom putu? Šta ako se on mora promeniti nastaviti nekim drugim putem, s nekim drugim? Šta kada naiđemo na neočekivano?

Kako preusmeriti koloseke života? Dogodilo se to našem pesniku na pragu života.

Ipak, on će pronaći spas, makar u veštački izgrađenom novom putu, jer to razumevanje života i prolaznosti spašava brod dovoljno jak iako napravljen od papira. To je snaga vere – prihvatanje kao spas? Da li je to iluzija ili potreba da se u nekom trenutku voli i ono što ne postoji? Nada i vera će odoleti. Život se i dalje nastavlja kao što se okreće i Zemlja – oko svoje osi. Oko svrhe.

Da li je moguće? Za Dejana je moguće, jer on u ljubavi nalazi svoje utočište. Ljubav je za njega uzvišeno stanje. Moja si kuća izlazećeg Sunca. Kuća kao simbol duše napaja nas energijom svetlosti i topline.

Sidro je bačeno u mračne dubine dok brod od papira odoleva vodi, nemirni talasi uzeše danak, jedna ljubav umire, a druga se rodi.

73

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Kako se približavam poslednjim stranicama, čini mi se da sam prešla jako dug put. Povremeno sam se, kao i Dejan Piperković vraćala na početne stanice da bih stigla do predvečerja našeg poslednjeg dana… Jer, šta kad se rastanak približi?

Ostaće nakon svega novembar i jedna kiša – za poneti, u sećanju. Ostaće zapisani stihovi u pečatu vremena; toplina i romantičarski duh kojem pesnik teži, osvajajući stihovima prepunim slika prirode, plodova voća i mirisnog cveća, planinskog vazduha.

Duboko u meni tišina gradi svoje zidove dok ljubav zarobljena čeka u večnoj tami, ja idem tamo gde su naši izvori, naša prohujala mladost i sreća, naša prošla ljubav i naša proleća.

Pita se pesnik, gde ga to vuku morske struje? Da li va guraju ka jakom jugu? Da li smo putnici u nepoznato ili smo samo korak do cilja i idemo li gde nam je od Boga dato? Gde to nose našu barku?

Kako smo krenuli vremeplovom u ovoj pesničkoj rukoveti, koja podseća na životnu avanturu, tako nailazimo na sve više pitanja, refleksivnosti, dubine u izrazu.

Pesnik postavlja suštinska pitanja o smislu života, filozofski promišlja o čoveku koji oseća duboko svaki trenutak na tom putu – svom putu – Odavde do večnosti, i daje nam odgovor tek u poslednjim stihovima: Od rođenja pa do smrti! U koraku do sna.

Da li se sećaš trešanja ranih?

Bilo je proleće kada su cvale.

Ili još pamtiš taj miris ruža kraj kapije tvoje i kuće male?

Dete u pesniku oseća svet naivnim srcem. Zato ne mogu da zaobiđem stihove pesme koji su se dogodili na sunčanoj strani ulice, pretpostavljam strani jedne lepe ulice, u kojoj trčkaraju deca i letnji je dan, dug kao godina. Na toj strani ulice je kuća koja je nekad bila dom, sa adresom i brojem.

Identifikujući se sa odrazom u ogledalu, pesnik shvata svu prolaznost, ali ipak ostaje dete u duši jer je sačuvao sebe na svim svojim putovanjima – transformacijama i preobražajima.

Od rođenja pa do smrti tražimo život, a on žuri, maštamo, volimo, gubimo i slavimo, a peščani sat polako curi.

Na sunčanoj strani naše ulice u živopisnom kraju drvoreda jutro još uvek na tebe miriše, ali kako godina za godinom ide ne znamo ni da volimo više.

Beskrajno… Prostranstvo našeg neba…Vodi u nove horizonte…I šta je to trag u beskraju – ljubav je to bez koje je nemoguće živeti. Sila ogromna koja pobeđuje svaku tugu i čamotinju.

Trag u beskraju ostaće i posle nas, poput bljeska u novogodišnjoj noći, sačuvane raskošne haljine za bal i dela tvog iznošenog satena da pobedi preteću tugu i žal.

Fragmenti prošlosti, izgubljene godine, život na njih svakodnevno podseća. U ogledalu, prolazu, u susretima.

Svakog dana život pakuje fragmente prošlosti u tabak kao zapis za stare dane, i ne osetiš da domine neko drugi slaže, i šoljice za kafu sad su deo jedne priče i naša davna obećanja koja više i ne važe.

Odraz u ogledalu više nije moj, onaj koji pamtiš iz mladosti naše.

Prolaznik sam sušti na putu tuge kojeg možda nećeš ni primetiti, od bivšeg kralja, do prosjaka i sluge.

U pesmama preovlađuju motivi prošlosti, sa sunčane strane ulice, selimo se u rustičnu atmosferu krčme, gde nam pesnik dočarava zvuk violine, a on sedi za kafanskim stolom, zarobljen bolom. Odavde potiču i slike starog ognjišta, i reke, uz koju se i sanja i tuguje. Tu je i poruka u boci, koja skrivena pliva ka svom ušću – slobodi. U vremeplovu je istari alas koji izvlači svoje mreže i gleda u dlan. Šta li će sudbina odrediti? Na reci se traži sloboda, hrani se duša, nalazi mir. Na tim su mestima uspomene sigurne.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

I na kraju zagrljaj – dovoljno je reći zagrljaj da svim čulima prostruji drhtaj i suze krenu od nežnosti.

Zbirka Dejana Piperkovića je antologija ljubavnih pesama o životu i smrti i onoj sredini, međuprostoru koji je zapravo večnost, jer kraj ne postoji sve dok postoje vera i nada, dok plamti i najmanja iskra, piše se Dejanova balada.

74

OSVRT NA PROMOCIJU ZBORNIKA FILOZOFSKE POEZIJE

ostala na usnama dok je dan tiho zračio odmičući, veliku stvar je domaćica odradila, sujete pomirila, sa polazne tačke prikaza raskošnog talenta porodičnog blaga (četrnaest njenih pesama u zbornik je uvršteno, tri Svetlane Stanivuk Dervišević, između korica koje krase slikarska dela Slobodana Stanivuka). Koliko joj je za poduhvat trebalo snage, volje, prigušivanja i rasplamsavanja emocija, i gubitka slobodnog vremena verujem da se ne može precizno izmeriti.

U danu kada se slavio u Inđiji jubilarni GARAVI SOKAK moglo se biti tek na jednom mestu. Oni koji su, u dilemi, odabrali Beograd, bili su zadovoljni. O onima koji su bili prisutni u Inđiji, čuće se u književnim kuloarima. Verujem da je i tamo bilo uspešno i bajkovito.

Tekst: Snežana Marko Musinov Svečanost golema potraja dugo, za voljenim bićem velika si tugo.

Inspirativna Stefana Stanivuk Veselinović oslušnula je pisce/pesnike u fokusu, čiji je sama neizostavni deo, svojim uveliko priznatim radom, priređenim zajedničkim zbornikom „POEZOFIJA spoj poezije i filozofije”, objedinivši raznovrsnošću razmatranih tema prošlost i sadašnjost koji će biti u sklopu budućeg, kao podrška novom.

Brojni sadržaji i različita viđenja pomogli su da se u subotu, ne slučajno 14. septembra 2019.god. u maloj sali Kulturnog centra Čukarica dočara ljubav deteta (uvek deteta u ma kojim godinama). Došla na svet kao plod ljubavi, ljubav je ostala, dok tiho zrači, pozitivnu crtu o svom ocu, slikaru i profesoru, podvlači. Za nas, u manjini u sali, koji smo gospodina Slobodana Stanivuka, igrom okolnosti, koliko-toliko poznavali, svojom crnom svečanom haljinom setila je na njegov odmeren profesorski izgled. Najčešće je bio u tamnoj, crnoj odeći koja mu je dodavala na strogoći izraza, ali i neospornoj eleganciji. Pomalo škrt na davanju visokih gimnazijskih ocena iz logike, bio je pravičan. U ulozi delioca priznanja, Stefana je kao organizator celokupne manifestacije u čast svoga voljenog oca, između ostalih, dodelila reprodukciju slike Slobodana Stanivuka, nekadašnjeg člana ULUS-a, za autora najlepše pesme po njenom senzibilitetu, koja ujedno privlači pažnju sa naslovnice moćne knjige (427 str. tvrdi povez), pehar, kao poštovanje kolega prisutnih poetozofa, i one srećom obojene, nasumice izvučene nagrade sa listića iz kutije ˗ besplatno štampanje zbirke pesama.

Humana žena, uvrštena u spisak najznačajnijih savremenica sa ovog područja, učinkom majke, supruga i svojim, uz podršku prijatelja sa strane, može biti zadovoljna. Za ne mali napor, znala je da se oduži. I onima pridošlim iz Slovenije, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine… ljubav je netom i kod mladih i kod starijih

Srce (pro)govori Kao na filmskom platnu na pozornici smena, gospođe doterane, gospoda otmena, boemski nastrojen fićfirić u duši – scenu ne naruši, bi i suza, i smeha, život s kraja, gledan otpočetka, neupućen bi rek`o: papazjanija neka, a ono – emocija splet, rečima tkan da čuje celi svet, ćerka se zahvaljuje otišlom ocu koji je za uspavanku pevao engleske stihove, prirasle do kraja njenom srcu.

Svečanost golema potraja dugo, za voljenim bićem velika si tugo.

S osmehom na licu izdrža stamena, ponosom obojena, majka, ne bi umela to svaka, hrabrost joj u oku osta, sreću još priziva kao svog počasnog gosta; nazdravljam njenom htenju, rodila je – moćnu, a blagu, uspehom omeđanu ostvarenu ženu.

17.09.2019.

75

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Lični film

Kraj podelama

Na groblju se film svakom posetiocu odvija i u tišini mu se meša prošlost i zbilja dok miris cveća i sveća u vazduhu se oseća.

Nošena krilima prošlih vetrova smeša gorka u ustima na ličnim filmskim talasima.

Dok se miris cveća i sveća u etru snažno oseća sve me na otišle drage podseća i zahvaljujući njima bivam veća.

Tuga nenadano postaje sreća što smo lepe trenutke provodili i zajedničke uspomene gradili.

Poslednje sekvence ličnog filma klepću, ophrvana tom vešću pravu odluku doneću.

Nestanak gleđi

Pripremljen za nova iznenađenja, za što je bilo nekad odmahni ruku, i kao u filmu razumi, zanemari intenzitet raznoraznih uticaja, odahni.

Zagrljaj kosmopolitskog grada

Poznati glumac i novi film što živi sa njim;

Beograd je večan, uzduž i poprečan, ljubavi iskrenoj savršeno vičan, skidam mu za trajnost kapu, nikad više da ne živi u mraku.

isti pokreti, a nove radnje zapleta gradnje.

Predozirana iluzija, srca ubrzan rad ˗ tahikardija muči sad.

Pogled u prazno, mučnina već, sa života svog skida se gleđ.

Pogrešna predstava, hiljadu raznih igara, unapred smišljena pretpostavka vara.

Stalna pratnja, izvinjenja, a života ličnog nigde nema.

Lažni kostimi, lica iza maski skrivena bitisanja tu pravog nema.

ZVEZDANI KOLODVOR

Prihvatam svet sa svim njegovim protivrečnostima, socijalnim mržnjama, netrpeljivostima, kulturnim različitostima, protivljenjima… sve u nadi da će loše što je u naša bića utkano naprosto stati i motor stvaralaštva, ujedinjenja, pozitivnih htenja i osećaj za toleranciju u kritičkom duhu zahuktati.

I ONLINE ART

Duž mog grada kreni, u zagrljaj mu se deni dočekaće te ukusno odeveni u potrazi za lepotom častiće te stihom, pruženom rukom, umivenim likom.

Putnici su svi, u svako doba, dobrodošli, i kad su na drugu destinaciju pošli, zaustavite se, s vama će grad rasti, bićete nam dragi gosti, odakle god došli.

Istorije na pretek, i letak i metak, i sanak i mrak, evropski je dobar đak, tako snažan, tako emotivno jak, ponosan Singidunum moćni predak.

U zagrljaj izdržljivog grada razumevanje za različitost spada, biće uvek sjaja i bede velegrada, ali svakim danom za bolje postoji nada.

Muzička dešavanja, filmski festivali, sajamka otvaranja, cvetni aranžmani, pozorišne manifestacije, trke, kupoholičarske frke...U Beogradu, sve se vari.

76

Beograd nije nokaut priča ni za devojku, ni za mladića, Beograd su širom otvorene oči u čiju dubinu svak` može dobrovoljno doći.

Ima i lepših svetskih gradova od njega, ali je on najveće ljubavi sprega, potrebna mu je svakodnevna nega, ima duhovitost, razumevanje, milje tema...i još mnogo čega. Šarenoliko strasni Beograd poručuje: Za održavanje mentalne higijene, ne časite, požurite, dođite u mene, moj angažman je večan za sve ispunjene i usamljene.

Gradska stvarnost, naših želja podudarnost, zanimljivih susreta na sve strane, skoro da je grad bez mane.

Okrugli stolovi, izložbe, festivali, puna pažnja na zabavi, avalski pogled, Beogradsko more, arhitektura i priroda kad se spoje ˗ progovore.

Milozvučna Rusija, majka velikana Doslovno u jedrim grudima amblem voljene, istorijom bogate, zemlje, ko iskreno istrajno nosi, u snazi gajene čelične volje neće uspeti niko da ga, ma kako ubojito oružje ima, pokosi, znaće i posledice greške stoički da podnosi, bez tuđe pomoći, neopterećen jučerašnjicom i sutrašnjicom, ne libeći se nove omaške.

Zato ti Rusijo, mnogo hvala što si talentovanog arhitektu, poetu, kompozitora, muzičkog virtuoza, pisca, astronauta, političara i predanog sportistu svetu dala, njihovim moćnim imenima živiš, neka ti je ponosnoj, u miru, bistra glava i večna slava dokle god u sebi različitosti miriš prkoseći unutarnjem nemiru.

A, oni će klasike, filmske stvaraoce... i sasvim obične, rumenih obraza, ljude, kako svetu, za globalni napredak, u granicama pristojnosti, tako i sebi, iz ličnog zadovoljstva, iz jasala da posude, raduj se kao što bi učinio svaki predak da dobronamernost uhlebi.

Zapljuskuju tragovi reči U hajku sam na pesmu pošla, svaka nova misao je dobrodošla, prihvatam je nežno, oberučke, kao iznedrene talasaje duše.

Smeštam je u načinjeno gnezdo, gotovo majčinski refleksno, tražeći krugove smisla, debelo sam u taj čin zagrizla.

Reči otvaraju prozore daljina, u njima mogu biti oboje: i pokvarena i fina, spremačica ili filmska diva...

Grunu li naglo, papir će biti mali da sve pridošlo može na njega da se stavi, sočno začini ili vešto umota, da ostane na pola puta, bilo bi gre’ota.

Rez, jogunatost nestade Sjedinjuje nas vazduh koji na malom prostoru dišemo, pesme koje zajednički slušamo, filmovi koje u istom okruženju gledamo, novine koje gdekod oboje čitamo, jelo koje zajedničkim snagama spremamo, kafa koju u dobrom raspoloženju pijemo, ljudi kojima ćemo kad odemo da nedostajemo rez sa životom kad napravimo kad nam se smrt prikrade da kritične senke života iz nas pokida zastane li da nam se posveti i fenjere svoje upali trasiran put da osvetli.

Samo moćno napred blistava hodila, nikad, od prijateljstva sa drugima, velelepna u svojoj veličini, ne odustajala!

77

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

IN MEMORIAM

Fatima i pesma „Šta je sreća“ u njenom zavičaju u Hercegovini

(Fatima, uz Šantića i Dučića) Udruženje penzionera – prosvetara iz Beograda organizovalo je od 12 – 14. maja pokloničko putovanje do Stare Hercegovine, a povodom proslave „Osam vekova Hristove Hercegovine“ (centralna proslava sledila je u avgustu 2019.). Na putovanje je krenulo trideset dvoje poklonika-prosvetara i prijatelja Udruženja. Sve vreme je bio prisutan duh kao i poezija nedavno preminule pesnikinje FATIME SIBILE HUSEINBEGOVIĆ GORENČEVSKI. Progovorila je Fatima ponovo u svom gradu Mostaru, u svom zavičaju – krševitoj Hercegovini. Njenu pesmu „Šta je sreća“ nadahnuto je recitovao Miroslav M. Marinković – Moki, veteran Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“, čiji je član bila i Fatima kao mlada studentkinja Pravnog fakulteta BU. Uz stihove Šantića i Dučića, ova pesma “parala” je kišno nebo nad Mostarom i čitavom Hercegovinom svojom humanističkom porukom, posredstvom glasa glumca i drugih učesnika ovog pesničkog hodočašća. Vanvremenskim stihovima velikana naše poezije na tom pokloničkom putovanju pridružila se u nebeskom prostranstvu i Fatimina poezija.

Ispred Šantićevog spomenika poklonici putovanja horski su govorili njegovu čuvenu pesmu, sa porukom za sva vremena, „Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba / Neće vas grijat ko što ovo grije...“, dok su lile i lile mostarske kiše umivajući im lica, čas ozarena radošću, čas osenčena tugom. Svi smo bili ispunjeni dostojanstvom i spremnošću da praštamo sve nepravde i pokore.

A sa brda Crkvine, gde se visoko ka nebu uzdiže velelepni hram Hercegovačka Gračanica, posvećen Svetom Vaznesenju, zabrujali su stihovi Jovana Dučića. Dučićeve pesme o ljubavi sa zanosom su kazivale profesorke srpskog jezika – Nada Tomić (Prva beogradska gimnazija) i Verice RakonjacPavlović (Peta beogradska gimnazija). Tu, na grobu titana pesničke reči, Jovana Dučića, na nadgrobnoj ploči, prema pesnikovoj želji, upisano je ćirilicom: “Jovan Dučić – pjesnik“. I stihovi čuvene “Pesme ženi” („Ti si moj trenutak i moj sen, i sjajna / Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja; / Samo si lepota koliko si tajna; / I samo istina koliko si žudnja”).

Snažni i nezaboravni stihovi koji nose poruke večne ljubavi, rodoljublja, lepote življenja i osećanja ponosa na svoje korene ispunili su nam dušu i ovo putovanje učinili posebnim i upečatljivim.

A šta još reći o Fatimi? Fatima je savremena pesnikinja, koja dubinom i sveobuhvatnošću svoje poetske reči veliča radost života, ali progovara i o neminovnom odlasku iz njega, dostojanstveno i nenametljivo. Svojim pesmama ona širi poruke ljubavi i razumevanja među ljudima. I njeni stihovi odzvanjali su iznad hercegovačkog ljutog krša – nad nepreglednim Popovim poljem i leteli put plavetnog neba iznad smaragdnozelenih lepotica Trebišnjice i Neretve, sve do Jadranskog mora. Fatiminu pesmu “Šta je sreća” pronosio je srcem i glasom jedan beogradski učitelj, njen poštovalac i prijatelj.

Našoj i hercegovačkoj pesnikinji, Fatimi S. H. Gorerenčevski, veterani AP „Branko Krsmanović“ odužiće se, u ime večnosti, organizovanjem večeri njene poezije, a sinovi Miron i Goran izdavanjem nove zbirke pesama koju je Fatima, požrtvovana majka i odani prijatelj, napisala i ostavila u rukopisu.

Tako ćemo i mi i oni, i svi mi NJENI, našoj dragoj Fatimi podići još jedan, ovaj put DUHOVNI SPOMENIK, za prošlost, sadašnjost i budućnost, jer je ona to istinski zaslužila. Naša Fatima, kao i Šantićeva „Emina“, nastaviće da živi kroz svoju poeziju i naše sećanje o njoj.

Neka je blagosloveno ovo nezaboravno putovanje i večno hvala našim pesnicima.

maj 2019, Mostar i Trebinje

Miroslav M. Marinković – Moki učitelj-pedagog član Udruženja veterana Akademskog pozorišta

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

78

Veteran AP-a "Branko Krsmanović"na vrhu "Kamenog mosta"u Mostaru i na "plećima"reke Neretve, a u mislima i srcu sa našom Mostarkom - Fatimom Huseinbegović Gorenčevski

Spomenik Jovanu Dučiću u gradskom parku u centru Trebinja. 13. 05. 2019.

" ameni most"iznad Neretve i kuće u Starom gradu K u Mostaru. Poklonička grupa povodom manifestacije "Osam vekova hercegovačke crkve".

12. 05. 2019.

Spomenik Aleksi Šantiću na starom pravoslavnom groblju i glumacveteran Moki, koji je govorio stihove pesme "Šta je sreća"Mostarke Fatime.

12. 05. 2019.

Nadgrobna ploča pesnika Jovana Dučića u "Hercegovačkoj Gračanici", na brdu Crkvine. Trebinje, 13. 05. 2019.

Spomenik Osmanu Đikiću na muslimanskom groblju u mostarskom Starom gradu, po njegovoj želji ispisan ćirilicom, Mostar, 12. 05. 2019.

79

Spomenik Aleksi Šantiću, sa vodičem Goranom i poklonicima iz Beograda. Mostar, 12. 05.

2019; ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

SUSRET SA PESNIKINJOM FATIMOM SIBILOM H. GORENČEVSKI (1943-2019)

Sva sam daleko Daleko mi srce istrčalo U drugi grad Zasadilo me U tuđu noć Zamračilo me Međ strane ruke Zagrljaj mi lego Sva sam daleko Fatima Sibila H. Gorenčevski

Tekst: Zorica Tijanić Ne volim rastanke, zato ću pričati o našem susretu. Tog snežnog beogradskog jutra, neobično tihog, u kojem je sneg pucao pod nogama, baš kao što je “pucala tišina” u Fatiminoj poeziji, a krajem januara, rodilo se jedno subotnje jutro koje nikad neću zaboraviti. Sneg je napadao kao nikad do tada. Jedva sam se probijala do novobeogradskih solitera iz pravca Ledina. Bili su to oni dani za koje u vestima proglase “meteo alarm”. Krenula sam da posetim pesnikinju Fatimu i odnesem joj časopise i knjige, da popijem s njom šolju toplog čaja i da porazgovaramo o saradnji za novi broj.

Kao i uvek, iznenadila me prijatno sa porukom: „Kupite mi molim vas novine“. Ima li još nas koji kupujemo novine subotom? Nostalgičnost za mirisom hartije i zvuk presavijanja stranica ume da pokrene emocije, a naročito u snežnom jutru.

Vratila sam se do kioska, koračajući kroz sneg, da kupim novine. Konačno sam stigla i pokucala na vrata.

Dočekala me nežna ali energična žena na vratima svog doma, baš onakva kakvu sam je zapamtila u našem prvom susretu. Znam da je stereotip ovo što ću sada napisati, ali osetila sam bliskost i povezanost kao da se dugo poznajemo. Bilo mi je drago, što se i ona prijatno osećala u mom društvu. Pričala je sa setom u glasu o još mnogim svojim tugama ali i o dostojanstvu ponajviše, o svojoj mladosti i druženju sa glumcima i pesnicima, o svojim sinovima, ali i snovima.

O njenim pesmama Duško Trifunović je napisao: „Ove pesme su polemika sa zbivanjima u svetu. Autor se nadovezuje na misao svojih književnih simpatija i, kad napiše svoju pesmu o onome što ga je Odn, ili Okudžava podstakao, onda je to nova pesma. Iako navodi izvor iz koga je potekla pesma to bi bila dobra pesma i kada nam ne bi kazala poreklo pesnikovog bola.”

Novi Sad, 25. januar 2000. g. (iz recenzije Duška Trifunovića) U njenim knjigama su recenzije napisali Radomir Andrić, Dragoljub S. Ignjatović, pesnik i književnik, Ljubiša Jocić, Mile Nedeljković, Tomislav Milošević, Ljiljana Šop, Milica Jeftimijević Lilić i mnogi drugi književnici sa kojima je drugovala. Moram reći da sam stekla utisak da je malo ko voleo Beograd kao ova predivna mostarka. Tu smo se pronašle u potpunosti, jer imati zajedničku ljubav put je ka srodnosti.

Pričala mi je o svojoj mladosti i majčinstvu, životu i usamljenosti.

Radovala sam se susretu sa tobom, draga Fatima. Susret se pretvorio u malo književno matine u kome si mi čitala svoje pesme i pričala sa nadom u glasu o novoj, trećoj zbirci poezije.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

80

Radovala sam se zajedno sa tobom. To jutro smo čitale govore nobelovaca, Mikelanđelovu poeziju, različite citate, sliku kućnog ljubimca koji je veći od svog gazde i pregršt topline koja me zaogrnula u hladnom danu.

Draga Fatima, često mislim o tebi i povezanosti naših duša, i svaki put kada prođem pored tvog solitera, ne možeš ni da pretpostaviš s kolikom nežnošću osetim tvoje predivno biće, oči i dušu.

Nisam znala da ću ovo jutro podeliti sa svima, jer ja ne umem i ne volim da se opraštam. Nisam verovala da se nećemo videti više. Dušan, naš zajednički prijatelj mi je javio da si u bolnici. Nismo otišli da te posetimo jer, na Blagovesti su te pustili kući. Obradovale su me blage vesti. Ponadala sam se da ćeš biti dobro, da ćemo se i dalje družiti u nekim sunčanijim jutrima, ali ono snežno, ipak ne bih menjala.

Dogovorile smo se da se nakon praznika ponovo vidimo, u proleće, ali baš uoči prvog maja, ti si odlučila da nas napustiš. Ipak, nisi odlučila ti, već neke druge, više sile, koje su te odvele, možda na neko bolje mesto. Želim da verujem da postoji bolje mesto od pogleda na Savu sa šesnaestog sprata gde si pisala najlepše stihove, u svojoj sobi punoj uspomena.

Ne, ne želim da mislim da je moglo biti drugačije. Čitala si mi preko telefona poeziju iz bolnice. Rekla si da ti je bolje i da su svi divni prema tebi, da se raduješ našem ponovnom susretu. Do njega nije došlo, možda ne sada, ali srešćemo se opet, da čitamo poeziju zajedno. Mnogo si dala ovom svetu književnosti, poeziji i ljudima. Mnogo ljubavi, pre svega.

Ja ljude ne delim uopšte na nacije, na polove, čak ih ne delim ni na dobre i loše, jer smatram da u svakom čoveku postoji toplina koju je negde neko samo trenutno isključio i da će kad tad neko upaliti luč.

Verujem u čuda, u toplu čokoladu i miris pokošene trave u proleće i na kraju, verujem i u taj sneg koji ume da blokira grad i ljude. Ne verujem u tugu i tamu u koju nas vuče vir neprebrojivih slapova, koji su jači od života, ali verujem u večnost koju si ostavila za sobom.

Poželela sam da te pitam još mnogo toga, ali nije bilo vremena. Pričale smo o književnosti, o tome kako si otišla iz Mostara protiv volje tvojih roditelja, kako si svoju žudnju za životom pretvorila u poeziju živeći je, kako si se borila protiv nepravde, ratova, podela. Do poslednjeg daha si pisala...

Da je za Fatimu knjiga bila život, pesma hrana za dušu, osetila sam punim srcem dok sam je slušala kako čita stihove i progovara o književnim večerima na kojima je učestvovala. Kasnije sam, dok sam pročuavala njenu biografiju, članke i fotografije iz novina, o izveštajima sa promocija, videla da je bila čest gost u Kući Đure Jakšića sa mnogim uglednim književnicima i glumcima. Fatima je bila pesnikinja koja je živela od umetnosti i do poslednjeg dana je pisala i živela svoju poeziju.

Fatima je rođena u Mostaru, 1943. godine, 4. jula gde je završila osnovno i srednje obrazovanje. Kao srednjoškolka bila je članica mostarskog Debatnog kluba mladih pisaca. Objavljivala je poeziju u književnim novinama i časopisima: „Mlada Hercegovina“ i „Most“, Mostar; „Naši dani“, Sarajevo; „Dunav teče“ – Zbornik književnih radova, „Student“, „Književne novine“ i „Književnost“, Beograd; „Zbornik Sjenice“, Sjenica, „Svitak“, Požega, „Zvezdani Kolodvor“ Beograd, „Književne vertikale“, Beograd.... i dr.

81

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Zastupljena je i u knjizi „A Balkan Anthology: Voices from the faultline“ („Balkanska antologija: Glasovi iza pune linije“), koju su priredili na engleskom jeziku A. Johnson i Ana Žaklin Nežić (Hampton, Virginia – USA, 2002). Njena poezija je prevođena na engleski i ruski jezik.

Pravni fakultet je završila u Beogradu. Objavila je dve zbirke poezije „Plima punog sunca” 2003. godine i “Pucanje tišine” 2013. godine, ali je napisala mnogo više pesama koje nisu ugledale svetlo dana. Prema njenoj zbirci “Plima punog sunca”, na Kamernoj teatarskoj sceni mostarskog Centra za kulturu održana je 2016. godine premijera poetsko-scenske izvedbe „Plima punog sunca“ na poeziju Fatime Sibile Huseinbegović-Gorenčevski. Projekat je za scenu priredio Salko Šarić uz učestvovanje glumaca Diane Ondelj-Maksumić i Nedžada Maksumića.

Bio je to dirljiv susret mostarke sa svojim gradom, koji joj je odao počast za svu ljubav, ali Beograd, koliko je Fatima volela Beograd, grad u kojem je stvorila dom, svoju bazu i porodicu, svoje sinove i ugled dame, pesnikinje, pravnice, žene za primer odaje počast pesnikinji i zahvaljuje za svu ljubav onako kako on to zna, u tišini... Znam da negde svaki kamen predivnog grada pamti njene korake, mladost i ljubav koju je utkala u voljeni grad. U svojoj bolesti je ostala dostojanstvena, kao što je to bila ceo svoj život, pazeći više na tuđa osećanja nego na sopstvena. Ne osuđujući, već ljubeći lakše je živeti na ovom čudnom svetu.

Fatimu sam poznavala kratko, ali dovoljno dugo da mogu reći da osobu toplijeg i nežnijeg srca ispunjenog ljubavlju za sve ljude, nisam odavno srela. Žao mi je što se naš susret u snežnom beogradskom jutru prebrzo završio, baš kao i njen život, jer mnogo je toga ostalo nedorečeno, neispisano, a duša puna žudnje da da i da iskaže. Obećala mi je intervju ali nije bilo vremena. Nikad nema vremena za lepe stvari. Na one manje lepe se uvek može stići. Upitah se, Bože, zar se samo na sahranama srećemo?

Opraštam se teškog srca od predivne duše i deleći njenu pesmu, jednu od poslednjih, a upravo kao dokaz da je Fatima pesnikinja i humanista, žena majka kojoj je stalo do čovečanstva. Stihovi satkani u jedan vapaj i poziv čovečanstvu na mir, mudrost, dobrotu, koje priliče čovekovom biću da proživi svoj vek dostojanstveno, baš kao Fatima Sibila H. Gorenčevski.

SILNICI I NASILNICI

u odgovor zreva

„Niko ne vlada nevino“

Kada bi umesto mentalnog trulotoka u njima stasala mudrost i dobrota humanog izobilja Čovekovo biće živelo bi život plemenitošću orođen

Istočnjačka mudrost, Hoseu Muhiki Iza svake vlasti čuči sila Obdarena snagom raznolikih moći oružane pitomine ideloških nalepnica raznoboljnih snohvatica naci sekula i još mnogo ubilačkih smernica o koje obilje bogatstva za proizvodnju straha mržnje bede smrti podeljena u kolone i na nebu i na zemlji u glavama svetorodnih varalica od kojih nevino srce prostranstvom zemljinog dilja uplašeno drhti Ko si ti da bolje od njih znaš zašto sti rođen Pitanje oplođeno snagom umnoga daha ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Milijardama tela sazdano je ljudsko biće kome samo uzajamna ljubav u prizivu rodnog mira zvezdalište sreće u duši pokreće

Naučimo tu ljubav svemirom osećajnom harmonijom međusobnog pripadanja da otvorimo kapiju sveljudskog postojanja likom pravednika živeći buduću prošlost za budućnost odlazeći Ne nismo na zemlji domnici one paklenike od sile i moći neka snaga kosmičke nadmoći Fatima Sibila H. Gorenčevski u glavama duhobora svešću novom obikuje Jesmo li zemaljskim zasejani da se među sobom u nepovrat saplićemo maloumnim delnicama podivljalog instinkta

da nemoćne i nevine što su im svetlosne ikone života surovošću razneli u svoj pohlepni zalogaj ponovo ne upiju 82

Fatima Sibila Huseinbegović Gorenčevski POSLEDNJE PESME

Zombijada

Na krilima duhovnog prostranstva slušaš šapat nerođenih reči s nepoznatom slutnjom večnog pripadanja uzglavlju tišine gde se duša leči rečju prijatelja u veri bez kraja 08.-09. 03. 2019

„Zombi je živ mrtvak kome su aktivne samo najosnovnije motorne i fizičke funkcije, i jedini cilj njegovog bitisanja je hrana i potraga za istom.“ M. Vujaklija Sad znate ko ste ne pravite se ludi kad već jeste Umočeni u jestivu masu za našu odabranu klasu Tabula raza u glavi od nje se profit pravi dobrog kvaliteta s dobitkom na našoj strani Ako se neki i samoosvesti Taj se pretnjom brzo zalije strah nabuja ko nikad ranije i sve biva kao pre Zato pokorno i bez razmišljanja za takve greške nema praštanja da nam zombi sistem cveta još mnogaja leta

Blizu u dalekom Sve ti je blizu i daleko s visinom koju u sebi nosiš S molitvom nevinom u uzletu da je budnim srcem preletiš

*** Misliš da si me spoznao ne nisi samo me raznoznačno naslućuješ a nemaš umeća da me imenuješ Dublja sam od tvoga uspona i pada u tajnama nesaznajnim ispod tvoje svetlosne kupole Sve što je bilo ili će biti u mojoj se slučajnosti rađa boraviš u dahu moje želje koja te isijava i dole i gore novembar 2018 ?

Da li je život samo budući poraz koji nas oduva niz vremenske klisure

Obmane šarene ko ukrasni visuljci krase nam živote Gladno dete u njima se budi Tvoj Bog nije moj Bog nacija cijanidija zidovi od zlata gorivo za mržnju proždrljivo guta zidove od blata Rob i grob u jačem zagrljaju osmeh guta provalija hrane se pohlepom razornog zeva s obličjem sećanja od zlatnog sečiva što se zemaljskim licem širi zapaljivom voljom velikog maga nemoćnog da u zaumnom letu pad svoj u nepovrat vidi Vremensko klatno budnog osetila na gustinu mržnje u zoni pakla spušta se niz oštricu nebeske sevnice da traži oprost svetlošću iz mraka s padom u letu čoveka neznalice na zemlji domnici juli 2016

Ili samo odraz nečije zablude o konačnoj istini što nas iščekuje Bezumni u htenju ne znajući ko smo smišljamo značenja otrovnim strelama s glavama punim paklenoga mraka 83

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Novi optimizam

Zidanje tuge

Ne traži me nećeš me naći ti nemaš krila za moje visine tamo si gde pevaju podzemni vrači tvoja su puna zemne paučine

U svetu praznina okreće mi reč da je kažem U svetu zidova senke kruže Lica mi nepoznata neće s mojom tugom da se druže

Šapnuli su ti lažnu šifru za moj optimizam ona nema telesnu masu tvojih obmana da ih s osmehom pokloniš

Različiti u istom Sam sebe progoni onaj prošli u ovom sadašnjem ne mogu da se pomire jedan drugome da oproste

Boravim u mladom korenju jutra zaraslog u reči od svitanja što poruke preživelih istina novim optimizmom hrane beskraj se plimom duha osvaja gde borave dušom besmrtni

Nude jedan drugome darove svečane trenutke umiranja Budućnost ih varaka sećanje ih teško u tonuće vuče

oktobar 2018.

Ne oprašta onaj prošli u ovom sadašnjem

Svetlosti iz mraka Vreme nas odasvud otiče bezoblično nemo nepovratno menja agregatno stanje svesti i svetelesnosti

Čitajući pesmu Alena Boskea „Pesnik za vreme pisanja“ Pesnik za vreme pisanja bespomoćan je kao tek rođeno dete povezuje misli i slike u nove pesničke planete gde svi boravimo uronjeni u novo sutra na životnoj orbiti

Uči mudrošću svevidog kamena da najbolje što imamo u nama prebiva s otvorenom zamkom u dnu provalije što se u neznanju uma krije Nesvesni snage utihlog glasa kada prostranstva zatalasa u vidnoj opni dalekog vida

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

84

O Fatimi Sibili Huseinbegović Gorenčevski Sputan korak tri druga vrijedi/Okovi su krila da se dalje leti S. S. Kranjčević

Tekst: Ana Zogović Kao da je juče bio septembar 2017. godine kada sam u AP-u „Branko Krsmanović“ prvi put srela Fatimu S. H. Gorenčevski. Povod je bio jubilej, obeležavanje 95-e godišnjice Akademskog pozorišta. Mi, glumci veterani, čitali smo pesme Mate Miloševića, Miroslava Belovića, Maje Dimitrijvić, Mirka Todorovića Ere (Zoran Babić je sam čitao svoje pesme) i pesme Fatime S. H. Gorenčevski, koja nam je predstavljena kao nekadašnji član našeg pozorišta. Njene pesme bile su za nas pravo otkrovenje.

Po završetku predstavljanja poezije nekadašnjih članova AP-a iz publike se podigla krhka žena, očigledno izmučena bolešću, i drhtavim glasom, u kome se osećao i bol i ushićenje istovremeno, sa suzama u očima zahvalila se na ukazanoj časti. A zapravo – ona je nama ukazala čast, jer je već prvi dodir sa njenom poezijom otkrio da je reč o izuzetnoj pesnikinji. Svaki kasniji susret sa njom bio je samo potvrda da je Fatima ne samo sjajna pesnikinja, već nadasve divan i izuzetan čovek!

Njen život bio je težak, pretežak, ali plodan i sadržajan. Bila je to neprekidna borba, uprkos siromaštvu i nedostatku podrške porodice. Dugo se borila sa opakom bolešću. Rano je ostala udovica i sama podizala i školovala svoja dva sina, koji su svoje pivremeno uhlebljenje našli u tuđini, u Arapskim Emiratima i Vijetnamu.

Uprkos svemu, Fatima je živela sa poezijom i za poeziju. U kući Đure Jakšića pre nekoliko godina pokrenula je, osmislila i vodila ciklus večeri poezije pesnika-nobelovaca. Pripremajući se za te nastupe iščitala je njihov celokupni pesnički opus i mnogima od njih posvetila pesme (ili kako ona sama napisa – posvetilice). Poeziju je govorila sugestivno i izražajno, u šta smo se uverili slušajući je na nekim pesničkim večerima.

Izbegavala je da govori o svojim ozbiljnim problemima, ali je često isticala da mnoge žene, nažalost, ne mogu da postignu u svojoj karijeri onoliko koliko bi objektivno mogle, zbog velikih i dugotrajnih obaveza vezanih za porodicu.

Bila je izuzetno skromna i diskretna. Radovala se svakoj toploj ljudskoj reči, mrvici pažnje... i bila na tome beskrajno zahvalna. Tada bi izrazila radost i ushićenje, kao da je odškrinula prozor u lepši i ljudskiji svet. Znala bi da kaže, kad joj se neko od nas, veterana, javi telefonom, „Srećna sam što vas imam.“ Ni prema čemu nije imala površan odnos. I u svojim poslednjim danima bila je spremna da učini neko dobro za drugoga. Duboko ju je pogađala patnja drugih ljudi. I to je pretakala u svoje pesme.

Verovala je da sve može da bude bolje, ako je želje i volje, da svet može da bude bolji, ako smo spremni da se pojedinačno i zajednički borimo. Odlikovao ju je nepresušni optimizam, vera u nemoguće i nepredavanje do poslednjeg daha. Svojstveno joj je bilo retoričko pitanje, “Jel da da bi to moglo da bude tako?”

Rođena je u Mostaru, diplomirala na Pravnom fakultetu u Beogradu. Poezija joj je objavljivana po književnim časopisima, a zastupljena je i u Balkanskoj antologiji „Glasovi iza pune linije“. Pesme su joj prevođene na engleski i ruski jezik.

Zbirku pesama „Plima punog sunca“ objavila je 2003. godine, a „Pucanje tišine“ 2013. Pripremila je za objavljivanje i treću zbirku, „Tajna seva“. Nažalost, 1. maja 2019. godine otišla je tamo, iza duge...

O njenoj poeziji pisali su Ljiljana Šop, Duško Trifunović, Ljubiša Jocić, Duško Novaković, Radomir Andić, Milica Jeftimijević-Lilić, Božidar Mandić, Jasna Dimitrijević, Dragoljub Ignjatović, Tomislav Milošević...

Evo šta je o njenoj najnovijoj zbirci, u pripremi, napisala Jasna Dimitrijević: „Ova knjiga posvećena je trpnicima sveta, strahu, vlasti, mržnji, pronalaženju mira u dobroti, veri u ljude, vraćanju veri u dobro.

Ovi stihovi ukazuju na potrebu da trajemo, da budemo čovečni, da se ogledamo u dugima. Da verujemo snovima koje nosimo u sebi, a nismo ih sanjali. Ovo je posveta onima koji ćute, svima koji žive i svima koji su umrli. Svoje stihove Fatima posvećuje, na kraju, autorima i ljudima kojima je okružena u mislima koje lutaju, kao spas koji joj daje volju i snagu da veruje. Ova knjiga je u svemu tome, u svakom stihu, definicija poezije i oda njenoj snazi i moći.“

85

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Uvodna misao njene zbirke u pripremi, koju mi predade u ruke sa punim poverenjem tri dana pred smrt, na Vaskrs, glasi: „Biti negde. Svejedno gde. Važno je u ljudskom srcu se naći.“ Tom prilikom reče mi da se ne boji smrti, ali da je ne napušta briga za budućnost njenih sinova. Nepunu godinu pre, 4. jula, na svoj rođendan, pozvala je Nadu Perić (takođe članicu AP-a) i mene da u Galeriji SANU obiđemo izložbu Nedeljka Gvozdenovića. Tom prilikom je i njoj i meni poklonila svesku sa svojom najnovijom pesmom, ispisanom čitkim rukopisom. To je bila pesma “Šta je sreća”. Pročita je naglas, pa uz svoj karakteristični, blagi smešak reče, ”A vi nastavite dalje sa svojim pesmama.”

Neprestano je bila obuzeta poezijom, želela je i verovala da će stići da organizuje pesničko veče posvećeno pesništvu značajnih ljudi koji se nisu primarno bavili poezijom – Nikole Tesle, Mikelanđela, Karla Marksa, Cvijete Zuzorić… pa i jednog Sergeja Lavrova. Bila si začuđena i kao dete radosno uzbuđena zbog činjenice da čak i naučnici i diplomate imaju poriv da pišu pesme, Fatima.

Poznavajući je i čitajući njene pesme, bila sam nadahnuta da joj posvetim jednu svoju, skromnu ali iskrenu.

Da te nema trebalo bi te izmisliti, Fatima!

Jer, potrebna nam je tvoga sunca plima…

Tvoje jezičke bravure

i bravurozne misli da sadiš…

A mi – da negujemo zasad kojim i naš svet posvećeno gradiš.

5. april 2019.

Prilikom posete u KBC Zvezdara dadoh joj ovu pesmu. Pročitala ju je i obradovala se do suza, „Pa čime sam to zaslužila?“ Skromnog li pitanja. Ti si, Fatima, zaista zaslužila da te zauvek pamtimo.

Proletela si kao kometa i osvetlila i delić mog života svojom mudrošću, plemenitim zanosom i dostojanstvom. Tužna sam sada zato što je svaki susret s tobom, naizgled radostan, bio korak bliže tvom konačnom odlasku. Ostao je glas, tvoja pitanja, razmišljanja, nedosegnute želje… i moja sećanja na te susrete.

Dok kroz njen rodni Mostar Neretva teče, obgrljena novim mostom a bolno se sećajući starog, duh dragog čoveka, pesnikinje Fatime S. H. Gorenčevski lebdeće nad njima.

Hvala TI, Fatima!

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

86

PRIČA

POZNANIK Tekst: Lili Koci Bio je to jedan od onih dana kada usporim ritam života i duboko udahnem zrak, prije nego uronim u propitivanje sebe. Ovo je vrijeme bilo rezervirano samo za mene. Ja sam sama sebi glavni gost.

Slavljenica.

Zaustavljam vrijeme besciljnjim lutanjem po gradu. Dok šetam ulicama, zagledam svoj lik u staklenim izlozima gradskih dućana koji nude svoju robu sa istaknutim crvenim transparentima nevjerojatnih popusta, namećući ljudima da kupuju stvari koje im ne trebaju. Gledam fasade oronulih zgrada ispranih boja. Nekako mi se čine posebno zanimljivim ornamenti na njima, vjerojatno jer su stariji od mene, pa u tome nalazim utjehu. Svjest o prolaznosti postaje mi svakim danom sve jača. Što sam starija sve više obraćam pažnju na sitnice za koje nikada nisam imala vremena, ili se jednostavno nisam obazirala na njih. Sve više izbjegavam društvo ispraznih ljudi, ne da mi se trošiti vrijeme uludo.

U gradskoj vrevi ugledah jednog poznanika sasvim slučajno, ako su susreti uopće slučajni.

Dolazio je iz suprotnog pravca. Poznavali smo se iz viđenja, sa nekih promocija knjiga. Nikada niti jednu riječ nismo razmijenili, čak ni sa pristojnim pozdravom „dobar dan“. Bio je naočit i zgodan muškarac, uvijek uredan i lijepo obučen, blagih očiju i pomalo povučen. Ni ime mu ne znam.

Nešto u njegovom držanju natjera me da usporim korak. Činio se nekako tužan, izgubljen, usamljen. Gledao je u zgrade, u ljude i izloge. Gledao je zapravo kroz sve to. Nekako bojažljivo i oprezno usporismo korake dok smo se približavali jedan drugom. Kao da smo se oboje pitali, da li da zastanemo ili nastavimo koracima naprijed? Da li da pružimo ruku jedan drugom, i što onda reći? Možda onaj famozni pozdrav „A, di si ti?“. Koristi li taj pozdrav itko na ovom svijetu osim nas? Možda da kurtoazno izgovorimo onu poštapalicu: „Bok! Kako si?“ riječi koje zapravo puno pitaju, a ljudima ništa ne znače.

Još manje očekuješ odgovor na to pitanje, jer svi svoje tuge nosimo duboko zakopane u ormarima, i krijemo ih kao zmija noge što bi rekla neka naša stara poslovica iz narodnih mudrolija oko čijeg se izvornog porijekla spore svi narodi i narodnosti bivše nam zajedničke zemlje „Juge“.

Ipak, zastanemo jedan kraj drugog, gledajući svako na svoju stranu. Stojimo nas dvoje tako i ne mičemo se s mjesta. Prolaznici nas usput udaraju svojim velikim i malim torbama, plastičnim vrećicama, ili nam se samo očešu o tijela. Vide li ti ljudi uopće nekog ispred sebe? Osjete li da su nekog gurnuli, udarili? Imaju li usta da kažu „Oprostite“?

Nas dvoje hrabro trpimo te udarce čas u bok, čas u lakat, a jedna me je žena kišobranom tako raspali po listu noge mi se iste sekunde od siline boli u očima pojaviše suze.

– Možda ti je poderala čarapu. – reče bezizražajno, ravnim tonom moj poznanik.

– Ne želim pogledati. – odgovorih nezainteresirano.

Prvi put se sada pogledasmo, ali onako, za zbiljski.

– Krenula si nekuda?

– Ne. – Idemo?

– Da. Činilo se sasvim prirodno da sada zajedno nastavimo nekom trećom putanjom, iz koje ni on ni ja nismo došli. Hodali smo. Kretali se. Gibali se bez riječi. Nekako se ona masa navalentnih prolaznika sama od sebe počela micati od nas. Kao da nas je nekakav nevidljivi balon štitio od njih. Nakon nekog vremena poznanik reče: – Nije mi jasno zašto je ona žena nosila kišobran. Sunčan je dan, ne čini se da će kiša.

– Ljudi nose stvari koje im ne trebaju.

Hodali smo trotoarom jedan uz drugog gledajući u vrhove cipela. Zapuše lagani povjetarac.

Stresem se. Instinktivno se dohvatim njegovog lakta, i on je prihvati moju ruku kao da je to sasvim normalna stvar.

87

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

– Nisam dobro. – reče on.

– Ni ja.

– Pričaj.

– Nemam što ispričati. Pitam se s kim ja to živim trideset godina.

Moj poznanik s teškim „hm“, odgovori na moju rečenicu. Koračali smo besciljno i on započe: –Živio sam s ženom deset godina. Upoznali smo se par tjedana nakon što je stigla u grad. Do tada je živjela u malom selu u nekoj zabiti. Došavši u grad iznajmila je stan u zgradi dva ulaza od mene. Bila je samohrana majka s dvoje djece. Prelijepa žena. Sretao sam je na ulici gotovo svaki dan, i sve više mi se dopadala. Prišao sam joj s ozbiljnom i časnom namjerom s ciljem ozbiljne veze. Ispričala mi je da joj je bivši muž vojno lice, teške naravi. Tukao ju je svaki put kada bi se napio, ili vratio s terena. Nekoliko puta je završila u hitnoj s frakturom lubanje i slomljenim rebrima. Kada ga je željela napustiti svi su joj govorili da to ne čini, jer nije bila zaposlena i nije imala nekog osobitog obrazovanja da bi radila neki pristojan posao sa istom takvom plaćom. Roditelji su joj davno umrli, a braću i sestara nije imala da bi se na koga oslonila. Jednoga dana muž ju je s djecom izbacio iz kuće, a sebi doveo drugu ženu. Tako se uputila u s djecom u grad, a stan su joj posudili prijatelji iz sela, dok se ne snađe.

Bilo mi je teško slušati njezinu životnu priču. Rekao sam joj da joj želim biti oslonac u životu.

Bio sam samac i dobro zarađivao. Rekao sam joj da ću skrbiti o njoj i djeci, i ponudio da zajedno živimo.

Za tjedan dana uselili su u moj stan. Možda je sudbina tako htjela, da ja nakon tolikih godina dobijem već gotovu obitelj. Živjeli smo sretno.

Njezinu djecu zavolio sam kao da su moja vlastita. Iškolovao sam ih, vodio na ljetovanja i izlete.

Plaćao sve školske ekskurzije i ljetovanja. Njoj sam kupovao sve što bi zamislila. Imala je sve.

Kada su djeca završila srednju školu, rekla mi je da bi željela raditi. Sve poslove koje sam joj nalazio nisu joj bili dovoljno dobri i nagovorila me je da joj negdje nabavim fakultetsku diplomu, bilo kakvu. Znam da to nije časno, ali sam ipak zbog nje tako učinio. Nedugo zatim, brzo se zaposlila kao činovnica u Saboru, a da mi nikada nije ispričala kako je to uspjela. Bila je sretna, bili smo opet sretni.

Prije dvije godine oboljela je od neke smrtonosne bolesti... Naglo je gubila težinu. Smjestio sam je u bolnicu i svaki dan obilazio tri puta. Donosio sam domaću hranu, voća i sokove i tjerao da jede.

Unatoč svom trudu, pala je na težinu od pedesetak kila. Nisam vijernik, ne idem u crkvu, ali molio sam Boga samo da mi se oporavi. Bolest je bila teška. Trajala je gotovo godinu dana. Borili smo se svaki dan.

Nuždu nije mogla obavljati sama u toaletu, pa su joj stavili pelenu. Sva joj se koža upalila od tih pelena.

Dobila je ojedine i strašno su je te rane pekle i svrbile. Izderavao sam se na medicinske sestre i liječnike.

Kada je uspjela malo popraviti težinu, tražio sam otpust iz bolnice, da je dovedem kući. Iz bolnice sam je iznio na rukama, jer još nije mogla hodati. Kod kuće sam je smjestio u naš široki bračni krevet.

Svaki dan sam je kupao. Svlačio i oblačio joj novu pidžamu. Mijenjao joj pelenu nakon svakog puta kad bi se uneredila. Oprao bi je, namazao kremom i napudrao. Bila je nemoćna kao malo dojenče. Svako jutro osluškivo sam da li diše, da li je još živa. Strašno mi je bilo što je spavala otvorenih očiju. Te slike nikada neću zaboraviti.

Prvi put kada sam usred noći ustao iz kreveta gledala me je kao da je budna. Pitao sam je treba li što, ali nije odgovarala. Upalio sam noćnu lampu misleći da je umrla, a ona me je i dalje gledala tim ukočenim pogledom. Kada sam joj se približio, čuo sam je kako diše, zapravo hrče, i shvatio da spava otvorenih očiju. Odahnuo sam. Svaku noć je bilo isto. Gledao sam u njezine ukočene oči. Srećom, uspjela se otrgnuti iz ralja smrti. Počela je dobijati na težini. Lijepo se oporavila i ubrzo se vratila na posao.

Mislio sam da je našoj nesreći napokon došao kraj, i da možemo dalje sretno živjeti. Međutim, nije bilo tako. Jednoga dana kada sam se vratio s posla nisam je zatekao kući. Pomislio sam da se možda s nekim zadržala u gradu, da će doći kasnije. Kada je bilo već šest sati, počeo sam se jako brinuti. Nazvao sam je na mobitel, nije se javila. Zvao sam je uporno stotinu puta, no nije podizala slušalicu. Tu noć nije došla kući. Oka nisam sklopio od brige.

Ujutro sam bio očajan i lud, i zvao sam sve mrtvačnice i bolnice. Kako nije bilo njezinog imena, nazvao sam policiju da prijavim nestanak. Rekli su mi da pričekam da prođe dvadeset i četiri sata, te da onda mogu prijaviti nestanak. Došao sam slijedeći dan s njenom fotografijom na policiju. Tamo su me pitali bezbroj neugodnih pitanja, između ostalih bilo je pitanje da li je ponijela veću količinu novca taj dan kada je nestala. Nisam znao odgovor, jer joj je sav moj novac uvijek na raspolaganju. Bio sam strašno ljut na policajce jer se činilo kao da mi se podsmjehuju.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

88

Nazvao sam djecu koja su to ljeto provodila s biološkim ocem, i zatražio od kćeri da razgovaram s njim. Nikada u deset godina nisam razgovarao s tim čovjekom, niti znao kako njezin bivši muž izgleda.

Javio mi se ozbiljan muški glas, te mu rekoh što se događa. Mislio sam da se veza prekinula kada je s druge strane bila samo tišina.

– Halo? Imali koga? – viknuo sam u mobitel.

– Da. Poslušao sam vas. – rekao je glas s druge strane žice.

– Molim vas da djeci jako oprezno priopćite nestanak njihove majke. – rekoh mu.

– Neću to učiniti.

– Imaju pravo znati za njezin nestanak, to im je majka!

S druge strane žice čuo sam grlen smjeh. Taj bezobrazni nasilnik mi se smijao. Čuo sam ga kako kroz smijeh govori, kao da sam mu ispričao najbolji vic na svijetu: – Gospodine, pojavit će se ona kad-tad! Snašla se ona! Ništa se ne brinite! – i prekine vezu.

Spremih se i pođem kod nje na posao, da prijavim nestanak. Na ulazu me zaustave portiri, i ja im rekoh tko sam i da tražim da me primi njezin šef. Portir mi reče: – Ta osoba ne radi kod nas.

– Kako ne radi?

– Ne poznajemo mi tu osobu. Ona nije zaposlena kod nas.

Postao sam očajan i opet sam otišao na policiju. Tražio sam je po cijelom gradu. Od nje ni traga ni glasa. Ponovo sam je nazvao na mobitel, no ovaj put mi se javila telefonska sekretarica i rekla da je poziv blokiran. Prisjetih se riječi policajaca da pregledam njezine stvari. Požurio sam se kući i prekopavao po ormarima. Doista, nije bilo ni njezinog nakita, ni putovnice. Nedostajala su i dva velika kofera. Sjeo sam na stolac kao da me je netko čekićem udario po glavi.

Nakon nekoliko dana nazvao sam ponovo djecu i razgovarao s njihovim ocem.

– Kako si znao? – upitao sam ga bez okolišanja.

– Meni je slično napravila. Otišla je u grad s djecom, navodno na neke liječničke pretrage.

Unajmio sam im stan. Umjesto tri dana ostala je deset, jer je morala čekati neke analize. Redovito smo se čuli. Ja sam zatim morao tri tjedna biti na terenu, a ona je rekla da bi željela da ostane za to vrijeme u gradu s djecom. Pristao sam. Jednom mi se cijeli dan nije javljala. Isključila je mobitel, a ja sam umro od brige. Stan koji sam joj u gradu iznajmio bio je napušten. Policija nije prihvatila prijavu nestanka, jer su i njihove stvari nestale skupa s njima. Nakon nekog vremena javila mi se i rekla da je našla novog čovjeka. Rekla mi je da je pokrenula brakorazvodnu parnicu, i da mi neće dati da ikada vidim svoju djecu ako joj ne osiguram veliku alimentaciju. Pristao sam na sve što je tražila.

– Čekaj, zar niste već bili razvedeni? Meni je rekla da si nju i djecu izbacio iz kuće i doveo drugu ženu.

– Jesi li ti čovječe normalan? Razveli smo se tek kada se ona kod tebe debelo udomaćila, nakon godinu dana. Osim toga, nikada ne bih izbacio svoju ženu i djecu.

Razgovarali smo još neko vrijeme. Saznao sam da taj čovjek nikada nije podigao glas na nju, a kamoli je udario. Rekao sam mu da se nikad nije željela udati za mene, iz razloga što više ne vjeruje niti jednom muškarcu. Saznao sam da joj je majka živa i da je smještena u staračkom domu jer je nepokretna, a troškove pokriva on. Saznao sam i previše ružnih stvari o svojoj ženi o kojima ne želim ni misliti. Pokušao sam se smiriti i razmisliti. Naravno, nisam odolio napasti da je zivkam na mobitel, iako sam znao da je moj broj davno blokirala.

Sretnem prekjučer susjeda, udovca. Reče mi: – Ne viđam dugo vašu ženu. Da nije opet otišla na poslovno putovanje u Ameriku?

– Kakvu Ameriku? Otkuda vi poznajete moju ženu?

– Bila je onomad na sprovodu moje žene, i tako smo se malo zbližili. Svake srijede dolazila je kod mene na popodnevnu kavu. Prestala je dolaziti kada je sin sa snahom uselio u moju kuću. Ne znam zašto je prestala dolaziti. Znate, završiti tri fakulteta nije ni malo lako, a tek govoriti pet stranih jezika, to je već velika stvar. Pričala mi je da radi u Saboru i da je vrlo važna osoba, kako putuje po cijelom svijetu. Blago vama kakvu krasnu svjetsku ženu imate! Eh, da je meni jedna takva, to sam joj svaki put rekao!

Mrak mi je pao na oči. Kakva Amerika? Ona nije makla iz ovog grada od kada je došla, ni do svog sela nije otišla. Kakvi silni fakulteti? Ta ja sam joj kupio fakultetsku diplomu! Kakva je to ona važna osoba u Saboru, a niko nikad za nju čuo nije? Običan je činovnik! Fotokopira tamo neke papire!

Naravno, nisam čovjeku od sramote ništa rekao.

89

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Prošlo je mjesec dana. Odlučio sam danas otići kod nje na posao. Dočekaju me opet isti portiri, i opet rekoše da je ne poznaju. Izvadim mobitel i pokažem im njezinu fotografiju, i oni rekoše da sada znaju koja je i da će je pozvati.

Siđe moja žena do portirnice, i tu se prvi put vidjesmo nakon toliko vremena. Pitao sam je: – Zašto si otišla, što sam ti učinio?

– Ne trebam te više.

– Ajde vrati se molim te kući, pa ćemo sve polako riješiti, štagod da je po srijedi.

– Imam ja sada svoju kuću.

– Kakvu kuću ti imaš!?

–Udala sam se.

– Udala? Kada si se udala?! Za koga?!

– Udala sam se četvrti dan nakon što sam te ostavila, za čovjeka koji mi je pomogao da nađem ovaj posao. Imam sada veliku kuću, lijepu vikendicu u unutrašnjosti i kuću na moru. Bogata sam žena.

Muž će mi ostaviti sve kada umre, nema nikoga svog da ga nasljedi.

– Ženo, pa taj čovjek ima sedamdeset pet godina! Jesi ti normalna? Šta ćeš raditi s njim?

– Meni je dobro s njim.

Gledao sam danas u svoju ženu i pitao se, i pitam još, s kim sam ja to živio deset godina. – završio je svoju priču moj poznanik.

Približavali smo se tramvajskoj stanici. Zaustavih se.

– Ovdje ću sačekati tramvaj. – rekoh.

– A s kim ti živiš trideset godina?

Nakon njegove ispovijesti, bilo mi je nelagodno ispričati kako čovjek kojem izrodih djecu ima tek tipične simptome muškog klimaksa. Stoga se nasmijah i rekoh: – On živi sa sjajnom ženom!

Naiđe tramvaj, i ja uđoh u njega. Moj poznanik je stajao na stanici i gledao me kroz prozorsko okno, sve dok nisam sjela. Podigne ruku u znak pozdrava i nastavi svoj mimohod. Zaboravih ga pitati za ime. Ne znam bih li ga i zapamtila.

Rekoh sebi: – Definitivno moram kupiti psa.

14.3.2019.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

90

NaRoDnA (trenutak vREMena) Tekst: Igor Petrić Iščupaj mi srce i pojedi ga pred svima. Neka vide koliko te volim. Neka osjete onu finu slatkoću krvi, koja će kap po kap kapati s tvojih malih, koščatih prstiju, sve do prašnjave majčice zemlje. Zemlja kao zemlja, siva i crna, crvena i smeđa istovremeno, raspada se pod prstima. Suha kora raspucala, iz koje jedino još crveni makovi rastu i hrane se crvenim kapima života. Tako nježni i mirisni i ima ih svuda.

-Voliš li makove? – urlaju anđeli.

-Vidiš li ljude? Samo stoje i gledaju bez veze.

Briga njih za makove i zemlju. Njima samo krvi treba. Miris eritrocita i benzina kojim ćeš na kraju politi moje truplo i zapaliti oganj pred svima. Možda će tek tada, kad sve vide i okuse, prestati govoriti gluposti, laži i objede. Što oni znaju o tebi, o meni, o nama? Što si umišljaju? Tko su? Tko su dovraga? – pitam se, iako znam.

Samo se pravim kako spavam i kako me ništa ne smeta.

Zašto se prave pametni kad ne vide i ne čuju druge do sebe? Nisu oni vrijedni ničega, ni tebe ni mene, jednostavno ničega. Zato, briga me za sve njih.

Odjednom… sve vrti se. Soba se vrti, okreće i moje i tvoje oči s njom. Oči se isprepliću, mijenjaju mjesto, nestaju u mraku, tražeći svijetlo, a svjetlo udaljava se. Sve brže i brže, bježi, nestaje i od „vrućine“ sjevera topi se.

Vrti mi se, vrti ti se od siline okretaja i pritiska nevidljive sile. Mislim da je upravo sad trenutak za buđenje.

Popodnevni spavanac uvijek iznenadi. Dočeka te nespremnog i u djeliću sekunde, trenutku-trenutka upadneš u REM kad se najmanje nadaš i onda sanjaš i sanjaš i oči ti kolutaj, a ti sanjaš i kolutaju oči i znojiš se i baš ti je dobro, čudno i na trenutak BOJIŠ SE. Sve ti je odjednom. Sve mi je odjednom. Sve silno i moguće. Letiš ako želiš i roniš svemirom. Skačeš po planetima i diviš se svim ti zbivanjima. Na putu prema dolje, na putu prema gore, možda i sretneš sebi ravnoga. Želiš ga upoznati! Želiš ga dotaknuti! Želiš, ali ništa od toga. Put snova nema smislenog početka ni kraja, nema zapleta ni radnje, nema pakla, mraka, svjetla, nema raja.

Zato, dosta je! Čuj i počuj narode, sunce je opet visoko i prži napuhane glave političke. Glave k'o glave, napuhane, debele, skuhane, ne misle, samo smrde na dosadu, zavist i uzalud potrošene godine. To jednostavno morate vidjeti! Moraš to vidjeti! Moram, da moram i to ću na kraju učiniti. Prije toga ću se probuditi.

- Dooobro jutrooo – narode!

IGRA RIJEČI - Daleko od „onih“ koje ne prihvaćamo

Uspomene skrivene u ogledalu savjesti, sakrij, sačuvaj i ne daj ih „onima“ koji žele ga razbiti, uništiti njegov odraz i poruku što odašilje od čovjeka do čovjeka.

Ma što rekli i kako se predstavili budi oprezan.

Znaj! Žele nas pretvoriti u podobne, male isprane ljušture ograničenog mišljenja s točno definiranim radijusom kretanja.

Ogledalo savjesti svatko nosi, skriva u sebi i nitko ga ne može silom uzeti, razbiti osim ako im to ne dopustimo, osim ako to sami sebi ne želimo.

Ogledalo svjesnosti nakošeno visi s raspucanog zida stare i od vlage pljesnive sobe u kojoj, nekad davno plesale su sjene, pozivajući na toleranciju i odbacivanje gluposti s kojom baš i nismo u najboljem odnosu, jer guši i tjera u ludilo bijesa, očaja, a to ne prihvaćamo.

Raspucali zid, ogledalo, plijesan i sjene koje više za nikoga ne plešu, više ne postoje.

Suze o očima.

Suze na rukama.

91

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ДЕЛА СУ СЛИКЕ ДУШЕ Текст: Здравко Остојић Одувек имам једно дубоко осећање и чврсто уверење, да делâ човека говоре више, него његове слике. Исто као што, рониоци не зуре у морске површине, него иду да роне и открију благо у дубини мора. Што је морска дубина, то су дела човекова. А, ко има одличне опаске, схвата да често слике нису ништа више, него само маске. Лепе... али безбисерне шкољке расуте на обали, а доћи до бисера, за то упорности и труда фали. Изнад свега треба стрпљења, уложити добре воље и довољно времена. Ниједно се благо не

стиче од жеље пуке, него због љубави у срцу и трудољубиве руке. Ништа се добро не може остварити преко ноћи, да би се постигао добри циљ, треба се и добрим путем поћи. Треба највише чувати наду и веру, и упркос свему и насупрот ветру, истрајати и наставити даље у правом смеру. Исто као што дубина морска сведочи о мору, тако делâ човекова сведоче о човеку. Кад затвориш очи: не видиш слику, али осећаш дело човеково – да ли је зло, или добро. Та струна што трепери иза лика, говори више од свих слика. Исто што и ствар је ова, суштина стоји иза самих слова. Варка је на шта год да око стане, али осећај никад не омане. Дело је онакво, знај, какав је у основи осећај. Као светлост, или тама, људи су онакви

какве осећаје буде у нама. На крају крајева, зато у суштини дела дефинишу људе, а не њихова лица и слике. Људи често скривају своје осећаје и не откривају слике своје душе. Зато, у данашњем свету и времену, слике се пречесто мењају, али душе углавном исте остају. Сврха површине је постала најчешће прикривање дубине. Управо с тиме, сви они који превише поверења очима дају, после се највише разочарају и најдуже кају. До истине једино срце је барка, а све је друго оптичка варка.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

92

PRIČA

RUŠDI I RUŽDI

ne bi bio tako blizak sebi, prisan sa sobom. Rascepila bi te slava!

Rušdi izbegava da produbljuje neslaganje sa samim sobom, i sve to oćuti. Ruždi ume da se zanese i do neba ushvali čak i najtanji sunčev zrak što se, jutrom, pruža preko Tauerbridža. Dojadili su mu njegovi rezoni ... Zureći, iza zavese, kroz prozor, razmišlja kako ga je mržnja bacila u mrtvilo osame. Ne može se živeti od nade da će se prokletstvo jednog dana, neispunjeno, samo od sebe izgubiti ... Kad bih mogao da prestanem da čuvam snove i slobodno se prepustim običnom svakidašnjem životu!

– Živim ovde kao duh, sablast ...

– Ne, protivreči mu Ruždi, živiš s oreolom slave!

Rušdi sklapa oči, osetivši laku zimogrozu, i pomisli da su ovog proleća ovde rano prestali grejati.

Zaboravio je na kraljicu noći što je potamanila toliko nedužnih leptira samo da bi se nabokala njihovih brašnjavih krilaca. Na travnjaku više nije video ni krpicu od njene poderane haljine, a stablo njene žudnje, jedva da se budilo na mlakom suncu. Seda za sto, primičući k sebi pisaću mašinu, ali dugo neće otkucati ni slovo, buljeći jednako uprazno. Ruždi, koji je uveren da ništa ne odoleva vremenu kao čovek, pilji u njega skupljenim očima, ne bi li prozreo ono najdublje od njegove patnje.

Jedva se probivši kroz zahuktalu svetinu, izlazi na Trafalgar Skver. Misli da tu ima i ljubitelja njegovih knjiga koji ga ne prepoznaju jer je dobro prerušen u Engleza, bez brade, nabeljenih obraza, u mantilu od kamilhara s povećom svilenom kragnom i sa crnim šeširom čiji je obod iz opreznosti natukao ponad čela dok mu je vidljiv deo lica poprimio izgled mrtve ribe.

– Tako poengležen i upicanjen, kazaće mu Ruždi na polasku sa Noting Hila, baš si dobra meta za lopove koji s leđa pelješe londonsku gospodu!

Razume se da Rušdi za to ne mari, jer mu je sav basnoslovni novac od autorskog honorara, pohranjen u banci. Istina, dešava mu se da počesto smotri neki sumnjiv lik; pri tom mu se sledi srce od pogleda frankenštajnskih očiju; valjda takvih likova nigde na svetu nema više nego na londonskim ulicama.

I, evo, baš ovog časa, oseti ukočenost nogu … Tu shvata da nema nikakva izbora: ni da okrene natrag ni da produži dalje, a ne može ni ostati tu gde se zatekao.

Do svesti mu dopire Ruždijeva naredba da ne stane i da nestane, ali ne zna kako to da učini …

Sav se izbezumljuje! I dok ga svetina, silna kao morska bura, nosi u pravcu ni tamo ni onamo, pritešnjen telesima sa svih strana, u nedoumici kao da se nalazi na tački račvanja gornjeg i donjeg sveta, on ujednom shvata da tih očiju koje su se na njega namerile, više nema, ne znajući da li se nekim čudom sam od njih otrgao ili su one same, ko zna iz kojih razloga, iščezle u silesiji drugih očiju.

Aleksandar D. Stanković Ustao je pre zore, s malom vrtoglavicom od ružna sna, sna koji se ponavlja. To je san o maljavoj ruci pod njegovim grlom, o fatvi dok mu se Džibril s ivice nebosklona podsmeva, dobacujući katkad zajedljivo: A sad da počnemo ispočetka ... četka-tkatka ... Pričeka nekoliko trenutaka da se dan dokraja izvuče iz mračne pećine svog rođenja, kad ugleda kraljicu noći kako se u padavičarskim grčevima valja po travi kao da je napastvuje kakav robustan pripadnik dvorske garde. Zatim se obavi oko podebela stabla jedne palme, ostavivši na travnjaku stražnjeg dvorišta smežurane, krpaste ostatke svoje haljine. Jedva se uzdrža da ne otpljucne prema njoj.

Znam da će me ubiti, razmišlja Rušdi. Koliko je moj život dragocen ... Njegovo drugo ja, Ruždi, podiže glas: Dođavola s tim kukumavčenjem!

– Razumem, pomirljivo će Rušdi, svako mora da nosi svoje breme.

Ruždi zavrte glavom, ne zaustivši ni reč, da pokaže kako i on ume da ćuti.

To zdanje gde ga čuvaju, jedna prokleto siva i starinska londonska kuća iz elizabetanskog doba, nekad mu se čini da je deo indijskog pejzaža sa svetim kravama na ispaši i palmama u visokom i zvezdanom nebu ponad Bombaja. Posle toliko godina bekstva i skrivanja, kada je vreme najvećma provodio, kao izgnanik, između četiri zida, sam sa sobom, ili u četiri oka s Ruždijem, ovde je zaneseno mogao da čita urdupoeziju. Ta kuća, kako god da se uzme, jedan zatvor, stoji često pred njegovim očima, to jest, napolju, izvan nje same, i u nekim trenucima ne oseća da je utamničen. Posmatrano iz tog neobičnog ugla, kao da je sam izvan njenog unutrašnjeg prostora; pri tom, oko njega vlada neka blaga tišina. Tako je i sada. Jedino što mu srce u grudima uznemireno udara: opomena da se odasvud oko njega sklapa klopka.

Sad će biti izvršeno! pomisli. Razrogačenih očiju bulji da ugleda strelu, ali ne vidi ništa; svejedno, zna da je luk zategnut maljavim rukama i da ga podmukli strelac iz svoje zasede drži na oku. Oseća neko čupanje u utrobi što uminjuje tek pošto mu kroz svest mine da se ne može skloniti. Strah da je otkriven i da će biti izgnan na brisani prostor kao gonjena zver, polako smenjuje mirenje sa sudbinom. Želi jedino da se prikloni lotosu svog detinjstva, i spušta se na pod, prekrstivši noge.

– Tako će mi proći vek, reče, glasom što zaječa, kao u bačvi od skučena sveta.

– Svako prokletstvo je prolazno, oglasi se Ruždi.

– Prokletstvo je prokletstvo.

– A opet, nastavlja Ruždi, pretnja fatvom bez sumnje je korisna. Hoću da kažem, da nije nje, nikada 93

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

– Pa, ti si živ! uzviknu njegova žena u grcaju od radosne neverice što ga vidi. Malo pre njegovog povratka, čula je na televiziji vest o eksploziji u Sitiju. – Tebi je život poklonjen! Čudio se tobož tome što govori; dobro je glumio, radi njenog spokoja. Toga dana stvarno je bio u opasnosti … Spopao ga je napad kašlja čim se skutrio na sedište pošto su ga telohranitelji, svojim probojnim ramenima, izvukli iz ljudske gomile i s njim upali u prvi taksi koji je naišao. Bože, spašen sam, uzdahnuo je srećan, opet spašen!

Otvorenih očiju, u svojoj izgnaničkoj nesanici, razmišlja o nemilosrdnoj mržnji i slavi što nije slava ako ne prolazi kroz svoje mene, znajući da nijedna od njih ne traje večito. Kod Ničea je nalazio kako se čovek uči usamljenosti i kako se treba bojati besmrtnosti, i, s mislima o tome, izgubio se u pravcu vidika gde su kažiprst na njegovom čelu i kraj sveta zaklapali kosi ugao, da bi konačno razumeo da toliko zna o ljudskoj patnji a tako malo o životu ptica i bilja.

Redovno mu u takvim besaničnim satima, Ruždi šapuće na uvo preko kojeg on brzo meće šaku, iako mora čuti šta mu kaže: – Ono što je za tebe najbolje jeste: spavati, što više spavati ... Spavaćeš i budićeš se, spavaćeš i buditi se ... Tako ćeš često imati jutro, podilazi Ruždi njegovoj taštini pisca, jer zna da je to doba dana kada on najradije piše.

Odmahnuo je na sve to rukom, kao što čini na ulici kada pred sobom rasteruje maglu, iako ga ona, unekoliko, štiti; s neotklonjivom iznurenošću od nesna, padaju mu očni kapci. No, naviknut na paukovu mrežu ponad svoje glave, kroz koju proviruje u nedokučivi svet, malo će lebdeti na njenim zlatastim nitima pre nego što se podigne iz postelje, pošto je, u stvari, odavno bilo odjutrilo, i pohita da se naklopi nad pisaćom mašinom.

Na njoj tipka prvotni rukopis koji će docnije prekucavati na kompjuteru, možda i dvaput i triput, doterujući ga i uglađujući, a za sve to vreme neće ga napustiti čuđenje što je i dalje toliko Hamlet koliko nikada u svom životu posle Satanskih stihova iz 1988., nije zamišljao da može biti ... Biti ili ne biti! Rukopis će se produžavati i produžavati, a kroz glavu će mu prolaziti slike rituala u kojem se čuvari njegova života, klade na njegove izglede da preživi kraj milenijuma što odbrojava svoje poslednje godine i ko će od njih biti svedok njegove pogibije, možda s njim i poginuti, i dalje, sve dok mu se na oči ne stere mrena kada, poetski nastrojen, grafitskim stihovima izvrgne ruglu svoju sudbinu: Što se Raju omaklo, Paklu se namaklo. Posle sprdanja, nema vrdanja ...

Pa mu se prsti na slovima smiruju; misli da okolnosti njegova života osuđenog izazivača gneva Božjeg, bivaju sve čudnije i od njega polako stvaraju paralik da mu se prerušavanje čini izlišnim. A opet, u svojoj odvojenosti od sveta, ne sme da se uljuljka da mu je to sigurna zaštita ... Da bude uvek budan, mada živi kao u snu, cena je njegove slobode, i to da mu život hrli trenutku kada će ga progutati crna rupa i za njim se ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

zaklopiti.

Naglo ustaje od stola, hvata se za glavu, prstima pritiska vratne žile dok prilazi prozoru, i žmuri, dugo žmuri.

Proganja ga nestvarno jekovit bat sopstvenih koraka na peronu londonskog metroa. Vrata svakog voza u koji nagne da uđe, odmah mu se pred nosom zatvaraju. I dok beži čas na jednu, čas na drugu stranu, ne nalazeći da je ijedan pravac pravi, fatva ga jednako sustiže i nepogrešivo prepoznaje, i kroz neprekidni šištavi zuj i zuku, kao da je u kakvom indijskom bazaru, uporno pogađa! Ipak, nikako da padne, beži, ali s brigom za svoju A hilovu petu, što mu usporava beg dok ga Ruždi umiruje: – Čuj me, dragi moj! Zamisli da je to što osećaš, svaki dan jače, tu fatvu što te privlači sebi u smrtni zagrljaj, zamisli da je to samo plod tvog natčulnog zanosa … Videćeš, uskoro, stvarnost u kojoj ćeš živeti, i živeti, dugo još živeti.

S tim glasom u ušima, ući će u jedan pab, misleći da pobeda zla, ma kako nadmoćnog, ne može biti konačna, a da se i ne uzmu u obzir njegove sopstvene slabe tačke.

Popiće tamo pivo, s dobrodušnošću snevača duge, i sa širokom senkom mošeje nestati u viziji slavnog pisca koji godinama unosno koristi nametnute mu prilike.

A je li to licemerno, nepravedno! Nije čekao da mu Ruždi na to odgovori. Pričljivog utešitelja Ruždija već mu je preko glave. Uostalom, ovde se i od njega sklonio.

Momak koji služi, neobično se začudi njegovoj porudžbini. Nekoliko minuta kasnije, Rušdi je sa zadovoljstvom jeo indijsku pitu barfi i đelebi, osmehujući se kao da je dosegao večnu iluziju besmrtnog Neba.

94

PRIKAZI

БЕСКРАЈНО НИШТА ДРАГАНЕ СИМИЋ

Умишљени Век Руком човечијом грми сила Лажно Божија, несувисло. Корак људски облаке упреже Разгаженим ципелама. Нестаде у путу, којим корача умишљени овај век.

Текст: Срећко Алексић Читајући ове песме откривају нам се светови песникиње, а изненађују нас управо спознати светови наши. И у томе је моћ ове рефлексивно-духовне поезије, у дослуху с Богом. Сама суштина поетике лежи у њеној моћи да размишљамо само о лирици , на један свој радознали начин знатижеље. Уз магични почетак који и Бога затиче у лепоти песме, опомени да отаџбину треба волети свим срцем. Почетак ове интересантне збирке почиње симболиком родољубља у ово несавршено време превирања и глухоће, за нечим светим и узвишеним у животу. И сам “Живот” понире из борбе и преживљавања, да се каже једном за увек да је цару скинуто одело. Песникиња помало митолошки развлачи кошуљицу свога тела и неким морским песмама облачи свету одору. Овде је све предодређено да буде тематски повезано и компактно, без неких клишеа, немира, и ветропирности духа. Стално смо у спрези са садашњим и прошлим тренуцима и годинама, пиктурално (описно) говоримо о снази лирских исказа, деградацији друштва, борби - добра и зла, времену које треба да дође а ми нисмо спремни на велике подухвате.

Врло отворено реко бих лежерно, дамски говори о Свету лакера, инфатилних, безосећајним личностима, који мисле да живе у свом зачареном Умишљеном веку чуда. Свако чудо се роди из воде и ватре, космичке лудачке ћелије одакле избија ратна буна, уличних керова, и свих осталих што се размећу у песмама слободарског духа. Песникиња отворено, без трунке милости удара на своју мету - Олош људског духа и карактера. Та ситне мале душе у последњем грађанском рату, не могу да песникињу, емпатијом залепе за кревет, самоуништење, безвољност или пак летаргију. Песникиња је стално ангажована и будна у свом Легату живих књига и спознаје, да баш она пише и опомиње овај суров Свет умишњених лузера. Занесена топлином мора на Острву цвећа осећа шум заталасане воде, змије отровнице, орла који надмено чисти небо од зла. Песникиња је бура и вода, једро у боровој шуми, обалом запљуснута одевена Жадом. Та песничка метафора у алегоријском смислу говори о равнотежи у Животу, у искушењу Човека да буде Човек-Природе, њен покретач зеленог појаса. Острво цвећа још увек/ дивље цва/ По њему змије царују/ Изнад, орао је летео надмено. Песма Морача врло сензибилно и вешто као у неком добром филму разгањује страх и претвара га у лепоту тела и речи. Песникиња у води, језеру, таласима, мору, као Афродита проналази лек и спас. Вода све памти како каже велики јонски филозофи у време великих ратова и превирања царства. Песма “Језава”, врло необичног назива открива многе песничке ствари и дубока унутрашња осећања. На свој, елегантан начин песникиња осликава њену душу, и тражи од себе и других љубав Човека, и љубавне видике негде далеко у Грчкој, на Халкидикију, Светој гори Атоској. Не сумњам у витештво немирног женског духа и света у коме је песникиња живела и посећивала разне градове Европе, Азије и Африке. Та узнемирена лепота тела и духа слична је словенским душама у водама Сотског језера и шумовите Фрушке Горе. Деспотски узвишена, Драгана тачно говори о свету у коме живи, о бомбама у Сарајеву, о Босни, Београду, Рајском врту својих жеља и прохтева.

Из те превелике жеље и родољубиве борбе настао је “Несавршени Свет”, ауторки јако близак, као звук воде, додир листа, мирис пожуде, чисте духовности за зеленом Фрушком Гором и Сотском језеру листопадних дрвећа, горобиља и црквеног звона, која се чују са Свете горе. Сам назив “Бескрајно ништа” сличан Бранку Миљковићу “Ватра и Ништа”, по мени добро звучи, у оном бескрајном цикличном смислу када треба да се роди чиста љубав. Потребан нам је дубок дах да се носите са бујичном игром њеног духа и интелекта, док пробија свод рушећи границе и постављајући нове у свом продору у духовно, знатижељном или даровитом да се истакне једна женска пуна линија писања поезије. Из досадашњих рукописа, које сам исчитавао и промишљао о Поезији на један другачији начин, Драганине песме су суживот њеног стваралаштва и живљења. Нежна попут Гордане Влајић или Наталије Токић, ова поетеса има горку пилулу за све нас- на крају ослобођена страха да говори и пише разборито и јасно!

95

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Морача

Хоћу ли, гола када у тебе упловим Уздрхтала, истину наћи Угашених звезда трепетавих, Некад тобом огледаних? Језава Ко Човек- љубави одраз не назире У рекама што спојене, љубав водише. Источно Сарајево- Исти за све Један од многих, Разорених, из којег побегоше ониКоји руке, ноге, срце Му створише. Ћути напуштен. Окрпљен. Другим поклоњен. Дом. Љубав према овом величанственом граду и творевини многи су песници опевали у својим песмама. Поетеса се строго држала свога стила и хармоније, ненарушавајући склад од неслада, језе од поругивања, лепог и ружног, осећајног или емпатичног! Овакав поетски обрт имамо код многих писаца Селимовског обраћаја, Андрићевског усуда или пак Скендера Куленовића и његове поеме о страдању у јамама. Песникиња је водила рачуна да не наруши мир и понирање њених унутрашнјих осећаја и кркхе, нежне душе. Она види Свет другачијим очима, пацифички на свој начин праве поетесе. Трећи циклус Еденски вртови на свој специфичан начин говори о лепоти душе, са поруком да ће оживети свебожанску лепоту у новом животу. Песникиња има своју полазну тачку понирања и узлетања као жар птица Феникс, место орла који надобудно чува Тиватско море од љутих змија на Острву цвећа. У неким местима слична ми је са песникињом из тих крајева, Лидијом Ракочевић Ракоч, коју осећам у Драганиним песмама. Сензибилитет тих морских крајева Црне Горе, и тај елегантни женски стих, добро ми звучи. Све је заокружено једном лакоћом и само наизглед лежерним односом према ономе о чему пева, али разиграни језик и виспрени дух искре, има виши смисао њеног песничког певања. У једној песми изусти реч “Својна”, мени тако добро познату и несхватљиву придевску именицу, препуну самопоуздања и потребе за својим Светом духовности и хришћанства. Чувена реченица професора Игора Меденице : кроз живот се може стиховима, живот јесу стихови, човек је поезија, човек је проза, све остало је опсена пука реч.

Еден Пливаћу тада у језеру лаве која не пече, Острвима облачним, плаветнилу борова Цвећу светлосном и трави без корова. Оживећу, свебожанску лепоту, у новом животу...

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

96

DVADESET PETA NOVA Berači snova i gorka prašina u refleksijama ljubavnih niti Tekst: Srećko Aleksić Da je trebalo ranije, ne bi valjalo - kaže jedan veliki narodni pesnik, persiјskog staroga grada. A šta je od nas valjano i znatiželjno, osetićemo u ljubavnim dirkama našeg ozbiljnog pesnika i stvaraoca svoje najnovije zbirke.

Prosto sam zadivljen ozbiljnošću i ponudom ove nove pesmarice, da je iščitam u jednom dobrom duhu i stvaranju moderne srpske poezije, Beketovskog sadržaja i klišea. Svaki pesnik je urodjeni stvaralac svoje tajne, nekog talismana ili ljubavnog znaka da ovaj svet ispeva, ili oslika svojim jedinstvenim rečima. Rečima koje nose plašt novog doba u vremenu zluradih stvari i ponovnog zaljubljivanja. Koliko si voljen, toliko ti se ostvaruju snovi, krilatica velikih stvaraoca književnosti. Od starih Egipćana, Hindusa, Grka, Rimljana i ostalih naroda stvaralačke kulture i zanosa za svetom poezije.

Nova zbirka pesama pod radnim naslovom “Dvadeset peta nova” je ulica u imaginaciji pesnikove mašte i stvaranja. Izmišljena na prečac oslikava mladalačku ljubav i zanos u prvom ciklusu pesama. Naš pesnik je očaran spoznajom da se ljubav dešava u vazduhu, zvezdama, u šetnji, na reci, na sastancima u zelenim parkovima, sa vrabcem u ruci, belim labudom koji pleše. Francuski romantičarski duh našeg pesnika prirodnjaka odvodi u poseban deo lirske spoznaje i mladalačke visprenosti zaljubljivanja. U koga se pesnik zaljubljuje, postavlja se refleksivno pitanje? U prirodu, u devojke, u ptice, reku, dodir, pogled, šetnju, u osamu svoje duše, gde stalno govori sebi: Više nisam sam! Samoća je dana mnogima na raspolaganju, da vide gde ih život vodi. U duhovnost ili pravu ljubav prema voljenoj osobi, u toplom domu sa običnim ljudima. Okružen svojom maštom stalno je u kontaktu sa nežnošću, koja drhti kao lišće na vetru. Njegova malena lutajuća zvezda, prkosi mu vozovima, prostranstvima, zaledjenom rekom, čekanjem na keju Dunava. U jednoj od datih pesama, malena smedja devojka/ usne su joj se stisle/bile su tvrde kao kamenčići/na putu jorgovan je mirisao/srebrnkasto lišće je šuštalo/. Sa oporom pesmom “Ništa ti ne možeš”, Vrabac, Zima na keju, gde prehladjen Dunav kašlje?

Stilske figure i pesničke imaginarne slike nose Francusko obeležje Simine deskriptivne strofe, pomalo neuhvatljive i sjajne, s lakoćom da se ostvare u mislima svoga zaljubljenog pesnika, snohvatača i realizatora svoje refleksivne imaginacije. Maštovitost je data od boga, a bistrina uma i oštrog pera od roditelja, kao nasledni faktor za pisanjem, dobre, opore ljubavne lirike, nadahnute savremenim pesnicima. Profesor fizike prati svoje emocije kroz vreme koje beraču snova i ljubavne mašte donosi nova iskušenja i slatkoću ljubavnog grozda. Zrno nevine ljubavi i slatkoće, oseća se u ovoj novoj stihozbirci našega autora.Okrenut reci, otiskuje se daleko, prema obalama svoga života. Radosno se smeši, iščekuje datu ljubav u šetnji sa Reksom, pogledom na Dunav, mladošću prohujale kiše, koja sve jače lije, lije... a pesnik čeka? Ne znamo gde, zašto i zbog čega, ali lirski subjekat u rečenici nosi zagonetnu maštu. Pod kišobran svojih snova i nadanja, da će je sresti, baš tu ulici “Dvadeset petoj novoj” sa smeškom na licu, njegove male riđokose devojke.

Pesma Labud i delovi iz nje. Istopljeno se sunce poigrava/sneg i dalje šapuće/tiho/da se ne probudiš/spavaj, spavaj/ko li će te sada nahraniti beli labude/ Drugi ciklus pesama počinje naslovom: “Posle toliko godina”, kao da je prošao jedan vek upoznavanja života za mladošću. Već u ozbiljnim godinama pesnik se susreće sa novim situacijama u životu. Jasan mu je čas početka rađanja njegovih pesama, osluškujući svoje srce hrabro korača u nova iskusta, stečena svih ovih godina. Ljubavi su sada istrajne, ozbiljne nadahnute prošlim godinama, trpljenja i hodanja po pesku. Drugi ciklus upečatljivo počinje sa pesmom “Riblja čorba” i nastavlja se iluzijom iskusnog čoveka i njegovog tunela u vozu za Crnu Goru, odnosno putovanje ka moru. Iz tog životnog ciklusa i stvarnosti izdvajaju se par pesama dobrog tematskog sadržaja. ”Provetravanje”-moram izaći na obalu reke/čudna je ova reka mesa i kostiju/što se gura, psuje, smrdi/. Čudni su ovo izlozi/kuće, zgrade/ ovaj dim što bi da zameni nebo/.Zatim pesma Stranac, Komšija; Drugarica; Vetar. Ova pesma ima posebnu notu ili ključ za čitanje. Podsetila me je na Simona Simonovića i nagrađenu pesmu “Vetar moj znak”. Mada kod pesnika vetar donosi opreznost u pravljanju strofa. Oštrina njegove hladnoće, zbunjuje samog pesnika.Ljubav je prividna i melanholična. U šetanju sa Reksom odlazi brzo kući, dremljiv i pospan. Obale su ovaj put razdvojene krvavim nebom, i čeličnim mostom. Emocija je utihnula u svetlu koga nema, a svetiljke plistaju u mraku.

Noć je polako osvajala kej/upalio sam radio/neka lagana muzika/me je sve više uspavljivala/.

Polifono prikazivanje stiha nije obrazac pesnikove mašte. On uranja u svoje plavetnilo okružen stvarnim dogadjajima. Devojka koju je voleo je sada druga žena. Ona je došla iz Nemačke i Švedske, neprepoznatljiva za muške dodire. Hladnoća, možda čak distanciranost dovodi u sumnju da je pesnik čvrst na nogama.

97

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Za njega ljubav više nije početak šetnje i upoznavanja.

Ispija gorčinu svoga bola u alkoholnom piću (rakija, konjak, crno vino). Boemski život ima neku svoju specifičnu draž, da se oslobodi unutrašnjeg primarnog osećaja, treznenih očiju prosipa budnu noć. Postoje i te morske pesme nalik mladim stvaraocima umetnosti. Šetnja na plaži, putovanja vozom noću, kupanja sa školjkama, noćna draž svetiljke, kupaći kostim, crvena haljina.Ali, moram da priznam u manjoj meri, nego u prvom ciklusu gde su sve pesme mekane i sofisticiranije kao da su od “somota i pliša”. Oštrina duha i lepo vreme govori nam drugačije. Svako putovanje donosi novu ljubav. Oduzme novo srce i vrati nam staro da ga ušivamo za bolne rane i slomljene rastanke. U drugom ciklusu su pesme raznovrsnijeg sadržaja i tematike. Sve se odvija brzo poput sunčeve svetlosti u obelisku zraka.

Ovde nema manjkavosti, izgubljenih momenata, osame, pokajanja, drhtaja, čežnje. Ovde je pesma kost, ribljih žila, usidrena luka bez broda, smrad koji se vonjom oseti na nekoliko kilometara. Osećanja se uvek menjaju sa novim iskustvom u životu. O tome nam besprekorno opisuje u svojim pesmama jasno i glasno sam pesnik.

Nepristrasan da bude večiti romantik ili sanjar, nego trezven boem u gluvoj noći svoga hira i zadovoljstva.

Treći ciklus pesama po meni korintski stub same zbirke.

Počinje ciklus sa pesmom “Moj otac”; Vesti; Makro; Trinaestogodišnjak; Pijanica; Pralja; Kockar; Žigolo; Grobar; Invalid; Čuvar pasa....

Pesma Berači stabljike kukuruza su se pojavile oštri listovi su zasecali ostavljajući duge crne pruge na rukama oči su ga pekle, gorka prašina je punila nos.

Negde daleko kočijaš je psovao konje to zakasneli berači idu na počinak.

Sami naslovi u zbirci donose sam po sebi odgovor.

Kakav? Ko su ti ljudi “Dvadest pete ulice”? Gde oni žive? Kakav ostavljaju trag u ovom vremenu?

Sam naziv trećeg ciklusa pesama „S one strane...“ misli se na ljude sa margine društva. Umorne od života i robovanja, žene pralje, koja svakog dana dobija batine od muža. Žigola koji u vozu ima starije ženske osobe kao svoj mamac ili udicu za koristoljublje i prevaru.

Pijanica, kockar, grobar sve su to ljudi našeg vremena.

Bačeni u zaplićku gde deca se igraju sa narkomanskim špricevima. Okrutnost ovog sveta i agresije, prisutna je u današnjem vremenu.Samo što pesnik bez skrupula i uvijanja govori otvoreno. Ljudi su prinudjeni da se bave svim i svačim. U tom ogoljenom Čehovljevom pesničkom svetu nema mesta za nežnošću, ona se poistovetila sa smrću. Život je karika ljudske duše gde korbačem i batinama trpiš bol. U ovom svirepom i okrutnom svetu izlaz su samo pesme i podstreh da se nadamo pravednijem sistemu. Društvo nemoralnih i jadnih ljudi već je opisivano u Ruskim romanima i pripovetkama. U ovoj novoj zbirci su prisutni takvi detalji. Bezpoštedno se koristi rečnik istine i realnog prikaza stvarnosti bez ulepšavanja. Sve je na prodaju kao kod Fausta bez razlike na godine, mesto porekla, zanimanja, klasne pripadnosti. Preživljavanje je osnovni motiv socijalnog društva u kome žive nasilnici. Oni ljudi koji su danas na margini nečije ulice i sveta.

Pesnički svet je malo blažih nijansi ili struktura u kome ljubav zamenjuje život. U trećem pesničkom ciklusu ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

osećamo gorak ukus pelina. Sve ono što može da urazumi bol nosi snagu praštanja, kažu naši sveti oci.

Ali uzaludnost traženja nema više nikakvog smisla. Sve se dešava brzo, ukleto iza nekog brda, tunela, gde svetlost slabo dopire. Otac tačno uvek s posla dolazi u kafanu, mesto njegovog opuštanja. Da ne bi tukao decu, da je mu “Pralja” novac da odboluje svoju muku. U ovom slučaju muka je ljudska beda i siromaštvo.

Satkano od snova i nežnosti, agresije i patnje, melanholije i odvraćanja. Kontrast je u funkciji suprotnosti i razlike. Siromašno društvo iz ulice “Dvadest pete nove” su berači svojih snova u okrutnosti preživljavanja svoga malog, običnog života. Refleksija ljubavnih niti je privid da pesničkim slikama dobijemo upečatljiv odnos u jednoj porodici, radničkog života.

Harmoija i poštovanje su izgubili svaku moć u odgoju svoje dece. Sada vlada narkomanija, obest ili greh, po crkvenom kanonu hrišćanskih veroučitelja. Pesnik se bori otporom unutrašnjeg stava, da odbrani ono što je danas moguće: prejaku reč-urazumi te se ljudi!

Humanost i dobročinstvo zamenili su strane u društvu.

A u pesmama oslikavaju jednu stranu beogradske svakodnevnice sa primesama modernog urbanog sveta, koji teži bogaćenju pojedinaca. Materijalizacija duha čini da svi skupa nosimo apel novom dobu u kome živimo.

98

U sve ove pesnikove reči ne može da stane jedno zrno stabljike kukuruza, i ruke modre od teškog posla i neuhvatljive sreće za životom. Samo gorka prašina prlja nos, kaže naš mudri pesnik u slobodnom stihu misli i reči. Ovaj sociološki momenat ostao mi je urezan u sećanju. Da zapamtimo i poštujemo rad krvavih ruku i znoja onih ljudi, koji donose drugima sreću i blagostanje.

Opčinjeni ljubavlju, tražimo je svim svojim bićem. Da sutra bude bolje, onim tek nerođenim, generacijama koji dolaze. Čitaocima ostavljam da ozbiljno pročitaju novu zbirku pesama zbog preke potrebe i opomene mladima, da neslede negativne uticaje ovog modernog društva, okruženog beznadju, delikvenciji, samovolji, nasilju, agresiji... i sve ono što poput osude dolazi. Trpeljivost je viši nivo inteligencije i spasenja u svemu što nas okružuje. Živite u svojoj mladosti okruženi ljubavlju svojih roditelja i najbližih. Mi odrasli pravićemo novi “Svet” ne od čokolade i mašte, nego od pravih stvari koji čine život.

Zato sam u nazivu recenzije rekao: Berači snova i gorka prašina u refleksijama ljubavnih niti. Onih nevidljivih sa kojima ratujemo celi život!

PESNICI ZA NEZABORAV

VLADIMIR MAJAKOVSKI

PRISTANIŠTE Krpe su vode pod trbuhom bile.

Cepali ih beli na talase zubi.

I krik sirena - ko da su se lile Pohota i ljubav bakrom koji trubi.

Kolevkom ulaza barke se gušile, Pripile se uz dojke gvozdenih matera.

Ogluvelih brodova u ušima Gorele su minđuše lengera.

DA LI BISTE MOGLI? Izbacivši iz čaše boju, Namazah sliku radnog dana; Na pihtijnom pokazah loju Kose obraze okeana.

Na limene ribe krljušti durnoj Pročitah novih usta poruku.

A vi, Da li biste mogli nokturno izvesti Na flauti-oluku?

NEŠTO MALO O PETERBURGU

VOLIM Brodovi – i oni u luke se sliše.

Vozovi – na stanicu teraju i oni.

A mene ka tebi nešto tim više – jer volim – vuče i goni.

Puškinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uživa.

Tako ti se vraćam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. i gar sa sebe spira, brije se i mije.

Tako i ja, tebi vraćajući se, zar ne odlazim kući, zar nije?!

Konačnoj se vraćamo meti.

Smrtne zemaljsko naručje veže Tako tek što rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti težim.

Suze s krova u oluk pljusne, Prave u reci uvojke; A neba spuštene usne Zagrizle kamene dojke.

I nebu - stihlom - došla vera: Tamo, gdje linije mora brode, Suri kočijaš umorno tera Dvogrbu kamilu Neve-vode.

99

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

O LJUBAVI Četiri sata.

Teški kao udar.

Caru- carevo, bogu- božije!

A neko Kao ja Kuda bi, kuda?

I šta se meni dati može?

Kada bi bio malecan Kao Veliki okeančučnuo bi na talase, uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.

Gde naći dragu Koja bi bila kao ja?

Takvu ne bi držalo nebo maleno!

O, kad bi prosjak bio kao milijarder!

Pare? Šta će duši?

Nezasit lopov u njoj ipak spije.

Moje želje- to je horda što ruši, malo joj je zlato svake Kalifornije.

Kada bi bio mucav ko Dante ili Petrarka!

Dušu jedinoj dati!

Stihom narediti da je trulija!

I reči I ljubav od koje patimTrijumfalna je to kapija, raskošno, bez traga će kroz nju ipak, ljubavnici svih vekova da minu.

O, kada bi bio tih kao grom jakplakao bih, tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.

Kad bih svoj moćni pustio glas boje duge, komete bi slomile vrele ruke, i bacile se dole od tuge.

Očima bih od zraka grizao noćio, kada bi bio ko sunce bez sjaja!

Tako mi se hoće.

Zemlja mršavi stomak sijanjem svojim da napajam.

Proći ću vukući svoju ljubavnicu.

U kakvoj samo noći punoj lutanja ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

gde zlo ne vreba, Golijati neki posejaše mene- klicu, tako velika mene tako nepotrebna?

Dim pojeo vazduh ljut.

Soba je- glava u paklu punom buke.

Iza tog prozora, sjeti se prvi put ludački milovah tvoje ruke.

A sada sediš, srce železno, tudje, Još je dan- teraš me uz osmeh, možda lukav.

U tamnom hodniku nikako da udje drhtajem slomljena ruka u rukav.

Poći ću, besciljno, do mila vraga.

Divlji, izbezumljen, očajan, jadan.

Ne treba tako moja draga, rastanimo se odmah sada.

Pa, ipak, moja ljubavteško breme za te na tebi stoji, ma kud pobegla tajno.

Daj, poslednjim krikom svojim da gorčinu uvreda isteramo.

Buka oznoje do umora, on spas nadje u vodi jaže.

Bez tvoje ljubavi ja nemam mora, volim te stihovima-ne pomaže.

Da se odmori- i slon se sprema, legne u pesak, vreli, istinski.

Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam, a ne znam gde si, ne znam s kim si.

100

PLITKA FILOZOFIJA NA DUBOKIM MESTIMA Postaću ne Tolstoj, no nešto mnogo gore, jedem, pišem, i ludim od toplog svoda.

Ko još nije filozofirao nad morem?

Voda.

Ko vrag ljut beše okean prošlo veče, danas – golubica na jajima, pun smirenja.

Kolika razlika!

Sve teče Sve se menja.

A ima voda svoje vreme: plima, oseka, jedno po jedno.

Samo kod Stjeklova voda ne izlazi iz teme.

I to nepravedno.

Crknuta riba usamljena sred vode.

Ko slomljena krilca – peraja trag.

I pliva tako, i ode vragu.

U susret trom, fokinog tela, brod iz Meksika, a mi – tamo sada.

Drukcije i ne može.

Podela rada.

Kazu – kit.

Može biti.

Vrsta ribljeg Bijednog – trostrukog obima.

Samo kod Demjana brci su spolja, a kit ih unutra ima.

Godine – galebi.

Poređaju se i u more se zariju kljukajući se ribom nemilice.

Pa se sakriju.

U samoj stvari, gde su te ptice?

Ja sam se rodio, sisao isprva živeo, radio, i starost će doći Evo, i život kao Azorska ostrva će proći.

VOZNESENJE MAJAKOVSKOG (IZ POEME „ČOVEK“) Рesnik sam. Učite decu: „Sunce se rađa nad koviljem.“ S ljubavne postelje, iza njegovih vlasi — glava ljubljene.

Očima izbacila strelu 'k suncu Skloni taj osmeh slađan!

Srce stremi k pucnju, a grlo britvu sanja.

U mutnom snu demon sami — raste tuga nova.

Ide za mnom, u vodu mami, vodi na rub krova.

Sneg okolo, I sneg pun jada.

Izgubiće mu se trag.

I on pada — na led! pada premrzli smaragd.

Drhti duša.

U ledu je ona, i neće iz njega izaći!

Tako ću i ja, omađijan, obalom Neve ići.

Korak — na mestu bdim.

Mrdnem se — prostor ne hvatam Pred sobom kuću vidim.

A iza ledenog prozora — zora trbuljata.

101

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

RECENZIJE

SHERLOCK HOLMES U POTRAZI ZA ISTINOM Tekst: Ivan Gaćina „Traganje za istinom“ je prva stihozbirka Miloša Marjanovića podijeljena u pet tematskih ciklusa: „To govori ljubav“, „Posle rastanka“, „Gradovi“, „Glasovi“ i „Moja Srbija“. Autor se sigurno kreće u vremenu i prostoru poput fiktivnog detektiva Sherlocka Holmesa, pretražuje nepoznato pomoću briljantnog korištenja logike i velike moći opažanja te uspješno dolazi do istine, tj. cilja preko pet različitih putova na pet različitih načina.

U prvom ciklusu „To govori ljubav“ nalaze se pjesme ljubavne tematike posvećene voljenoj ženi.

Pjesnik nas polako uvodi u tajanstveni svijet svoje intime, u srce slomljeno na tisuće komadića, beskrajne trenutke sa svojom voljenom od kojih je svaki neponovljiv.

Baš kao što je rekao čileanski pjesnik Pablo Neruda „Mnoge vode ne mogu ugasiti ljubav, niti je rijeke potopiti.“, slično je i Milošu izabranica njegovog srca njegova nasušna potreba.

Kao iskusan doktor medicine, što mu i jeste životna struka i poziv, Miloš na vrlo vješt način pomoću poetskog pera „secira“ izopačenu stvarnost i slojeve društva u kojem živi i preživljava kao jedan od prolaznika. Na raznostranom poetskom putu njemu ništa nije nemoguće pa tako ni da „prljava stvarnost zablista u zori nade“.

Daleki su putovi istine, putovi spoznaje i putovi uspjeha, ali poeta se fajterski uhvatio u koštac s nemogućim kako bi poput pravog profesionalca ustanovio valjanu dijagnozu. On smatra da se tek laganim korakom mogu doseći zvijezde te tako „ne juri ono što će trajati“.

Iz vanvremenskog škripca autor promatra klatno koje mu se sve brže približava otkrivajući mu najveće istine života. Poput znanstvenika stavlja znak jednakosti između poznatog i nepoznatog pokušavajući proniknuti ono što su možda ostali prolaznici propustili. „Između tebe i ljubavi / stavljam znak jednakosti.“ (To govori ljubav) Njegov poetski pogled je binaran te mu stoga poput nula i jedinica u poetski fokus upadaju dvije različite mogućnosti: vječno pitanje biti ili ne biti, borba između dobra i zla, dvije strane iste medalje. „Bog i đavo dve su strane iste medalje“ (Bog i đavo) No, Miloš ne isključuje ni mogućnost miješanja ove dvije krajnosti, jer svaki čovjek u sebi nosi i dobro i loše, poput crno-bijelog pijuna koji se pravovremeno pokreće na šahovskoj tabli pri čemu su mu staze životnog puta i ishod veoma neizvjesni. „U sebi vidim i đavola i Boga“ (Bog i đavo) Život je za njega poput filmske trake koja se odmotava u neritmičkim intervalima, ovisno o našim pokretima koji su katkada nespretni poput prvih djetetovih koraka. Put kojim hodamo je trnovit, ali Gospod nam je dao slobodnu volju zbog koje smo u mogućnosti kretati se u željenom pravcu bez obzira je li to za nas dobro ili loše.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

U svakome od nas krije se pritajeni atletičar zbog čijih sposobnosti uspješno preskačemo životne prepreke iako u određenim situacijama djelujemo poput marionete, posebno kad se nađemo u visokom pritisku, a ono što nas zasigurno čeka je ciljna traka čijim presijecanjem skačemo u dimenziju besmrtnosti. „Život je kratak, ali te čeka još mnogo maratona. / Nemoj prerano prekinuti ciljnu traku.“ (Stani) Miloš je i neimar koji kroz svoje snove gradi i prepliće mostove po kojima hoda. Oni su sposobni premostiti sve brige i probleme te nas usmjeravati na nebohodu iznad oblakodera. „Gradimo suprotne strane mosta / koje čekaju da se spoje / i premoste sile koje prete / da nas vrate na zemlju iz bestežinskog stanja.“ (Plavojka) U prvome ciklusu najuspješniji radovi su pjesme „Ne želim da žurimo“ i „Stani“.

U drugom ciklusu „Posle rastanka“ nalaze se elegične i melankolične pjesme, ali bez obzira na njihovu turobnost autor ostavlja čitatelju vjeru i tračak nade u konačni preokret i uspjeh.„Pao sam u bunar sopstvenog beznađa iz kog možda nema izlaza. / Ustaću kada ruke koje su mi suđene / poklone kofu spasa i vrate me u svetlost da se zajedno spojimo.“ (Ustajanje) Kao što je rekao indijski pjesnik Sir Rabindranath Tagore, „Cvijet s tugom gubi latice, ali umjesto njih s radošću očekuje plod.“, Milošev odnos prema voljenoj osobi je sličan kao i u prvom ciklusu. Ona je centralni lik njegovih misli i snova, bolest koja ne prolazi, rana što žiga na promjenu vremena u crno-bijelom filmu fantastične mašte. „Daleko od očiju, ali blizu srca / Na javi nedostižna u snovima moja / Crno-beli film kom se uvek vraćam“ (Bolest koja ne prolazi) „Život nam je postavio figure za dve partije šaha. / Prvu partiju si dobila, / utisnula se u moje srce i otišla. / Druga je završena remijem.“ (Jedan i po) Autor još jednom sam sebi dokazuje da je put do zvijezda trnovit i nije svima dostupan jer granicu između njega i ljudi koji su se vinuli u svemir (dotakli zvijezde) čini smog iznad Beograda. „Poleteo sam / želeći da vidim Gagarina, Armstronga, Oldrina i ostale, / a video sam samo smog koji osvaja Beograd / i dno čaše lošeg vinjaka u birtiji / koja otima nade i snove.“ (Lažna nada). Iako do rješenja dolazi u malim koracima, što ujedno predstavlja i kvalitetu njegove uspješnosti, on je svjestan da je život prolazan i da sve ima rok trajanja. „Vreme se troši, život zamara / ... / Sve ima svoj rok trajanja“ (Tajna) U drugome ciklusu najuspješniji radovi su pjesme „Jesenja pjesma“, „Prolazna stanica“, „Lažna nada“ i „To nije smelo da se dogodi“.

U trećem ciklusu „Gradovi“ nalaze se domoljubno -zavičajne pjesme. Miloš nas uči kako treba voljeti rodni kraj i zemlju u kojoj živimo, što je posebno važno u ovim teškim vremenima kada ratovi izbijaju na sve strane i kada velike sile drže male državice u svojim šakama. Rodoljubivu vrstu poezije nije lako pisati, ovdje uz talent i srce poeta mora imati i prkos jer mnogi danas napadaju na ono što nam je najsvetije, zemlju, vjeru pa čak i hranu i zrak koji udišemo.

102

Miloševi gradovi su živi, imaju svoju dušu. Nema toga tko će ostati ravnodušan pred ovim pjesmama niti onome kome neće snažnije zakucati srce kad pri čitanju osjeti svu autorovu ljubav prema Beogradu, njegovim predgrađima, prirodnom i kulturnom baštinom.

Mnoštvo pjesničkih slika razbija surovu realnost, izlazi iz otvorenih prozora na užurbane ulice na kojima i sami hodamo diveći se raznovrsnim metaforama pod poetskim bljeskom velikog umijeća autora Miloša Marjanovića. Duhovi predaka progovaraju iz Dunava i Save potičući nas da ljubimo svoju zemlju i da se borimo za nju, svoje obitelji i buduće generacije. Njihova plavoća pod veličanstvenim nebom osvaja nas poput najljepših safira stočenih u očima savršenstva. Tu je i plemeniti Zrenjanin, silna Šumadija, ali i svi srpski gradovi u budućnosti te njihova slika u narednim vjekovima jer današnji čovjek je sve više vezan za materijalni i virtualni svijet.

Rastrgan između zrcalnih stvarnosti na raskrižju međusvijetova, Miloš se neprestano zapitkuje što će biti sa svime što nas okružuje kada nas više ne bude bilo, neovisno o tijeku sudbine na koju ne možemo utjecati.

Sukladno s prva dva poetska ciklusa, autor se pouzdaje i nadovezuje na ljubav u koju polaže najveće povjerenje i ostavlja joj u naslijeđe svoje srce, osjećaje, život i ljudskost.

U trećem ciklusu najuspješnija pjesma je „Gradovi“, a zatim „Slučajan susret“. „Gradovi su surovi, oni me odaju / svakim zrakom sunca prave tvoju senu / samo oni znaju moju slabost / šapatom je bace s mosta u reku.“ (Gradovi) U četvrtom ciklusu „Glasovi“ nalaze se pretežito misaone pjesme.

Ovi Miloševi glasovi su zapravo glasovi koji se nalaze u svačijoj glavi, ali oni su nešto izraženiji kod književnika i oni nas potiču da radimo i pretačemo irealnu stvarnost u svakodnevni život. Svakog čovjeka vode kroz život dobri i loši glasovi i to je upravo ona vječita borba između dobra i zla, crnog i bijelog što se možda najbolje oslikava u šahovskoj igri jer koliko god mi bili lovci ili možda kraljevi, na kraju životne igre pretvaramo se u obične pijune i više o nama ne ovisi daljnji tijek igre.

Ulog u igri je veoma velik, ta igra nije ništa drugo nego li život, postojanje i opstanak, a traje od našeg rođenja do naše smrti. Na putu spoznaje sukobljavamo se s Don Quijoteovim vjetrenjačama, nalazimo u situacijama sličnim kao u priči „Jama i njihalo“ od američkog književnika Edgara Allana Poea, prolazimo kroz brojne uspone i padove da bismo se infiltrirali kao ličnost i da bismo došli pred vječno Shakespeareovsko pitanje i Hamletovu životnu dilemu – biti ili ne biti.

Pjesma „Vladarske igre“ pomalo podsjeća na Andersenovo „Carevo novo ruho“ gdje najveća careva sramota nije tjelesna nagost i sramota pred vlastitim narodom, već nagost duha i uma, sljepoća koja ga je dovela do pogrešnih poteza, iz psihičke do tjelesne nagosti. Živimo u vremenu u kojem se pojačano replicira ova univerzalna apsurdnost, kada je veoma opasno razmišljati na način drugačiji od autoriteta koji su svoje mišljenje nametnuli raji pomoću tehnologije, politike i raznih medija. Kao ljudske jedinke svi se na svoj način razgolićujemo poput nesretnog cara u odnosu na okolinu onda kada ne razmišljamo vlastitom glavom, kada ne slijedimo vlastitu intuiciju i zdravu logiku jer kao što nam je Miloš na više mjesta naznačio, ovaj svijet je binaran, što za nas u konkretnom slučaju znači da ili jesmo ili nismo.

Međutim, u suvremenom svijetu, kao i u ovoj simultanki,

iako kralj riskira živote svojih najvažnijih podanika i gubi vojsku koja radi njega stavlja glavu na panj on i dalje stoji u skupom odijelu, a siromašna raja ostaje i bez života i bez hlača.

Iz četvrtog ciklusa kao najuspješnije radove izdvajam pjesme „Vladarske igre“, „Utopija“, „Opstanak“, „Prolaznost“, „Brojevi“. „Igra vladar poker bez aduta / ulog su mu naše šuplje glave / smeje se dok priča velikim igračima o sili i napretku / on ostaje u skupom odelu mi ostasmo bez života i gaća.“ (Vladarske igre) „Ne plašim se svog odraza u ogledalu i reci / Strah je dečija igra kada znaš ko si i šta nosiš / jer onaj ko ne zna izvor / ne zaslužuje ušće.“ (Opstanak) U petom ciklusu „Moja Srbija“ nalaze se misaonodomoljubne pjesme u kojima je autor utkao elemente narodne mudrosti.

Iako se pjesnik u cijeloj zbirci koristi slobodnim stihom u strofičnoj i astrofičnoj formi, u ovom ciklusu nalazi mu se jedina pjesma u vezanom stihu „Prelo“, s time da metrika varira između devet i trinaest slogova.

Pjesnik pjeva o rodnoj Srbiji i njenim ljepotama, Kosovu, Pomoravlju i najvećem srpskome svecu Svetome Savi. Koliko god Srbija propatila u prošlosti, pod mačem i bombama neprijatelja, u ognju, plaču, patnji i krvi Miloš i dalje poziva na ljubav.

Kao najbolje pjesme petog ciklusa izdvajam pjesme „Prelo“ i „Sanjam moje Pomoravlje“. „Sanjam moje Pomoravlje / i miris pokošene trave / staru vrbu gde sam prvu loptu šutirao / Ona mi šapuće: / „Vrati se, vrati se...“ “ (Sanjam moje Pomoravlje) Nakon temeljne analize svih pet ciklusa, odnosno analizom kompletnog Miloševog prvijenca „Traganje za istinom“, lako je zaključiti da je pjesnikova istina i najveća poetska vizija ljubav i samo ljubav radi ljubavi. Ta njegova ljubav nije isključiva, već teži onoj univerzalnoj, te tako u njegovom stihopjevu nalazimo ljubav prema voljenoj osobi, domovini, obitelji, prijateljima… U svijetu mašte i fikcije autor je poput Sherlocka Holmesa uspješno došao do cilja, ali taj je cilj označio tek jednu epizodu dugog putovanja, a već sada ga čekaju novi izazovi, bitke i životne situacije koje on pažljivo bilježi i koje će bilježiti svojim poetskim perom.

Razvidno je da poeta u pjesništvo unosi određene novine i svježinu, uz prilično snažan fond riječi što je za svaku pohvalu. Određeni raskorak u odnosu na slobodni stih je rimovana pjesma „Prelo“ te u autorovim idućim zbirkama očekujemo sve više ovakvih radova jer ga one čine kompetentnijim, raznovrsnijim i kompletnijim pjesnikom. Također, s obzirom da se radi o Miloševom prvijencu, treba naglasiti da je zbirka veoma jaka i superiorna u odnosu na mnogobrojne zbirke na sve većem tržištu i da će se svatko tko bude pažljivo čitao ove pjesme rado družiti s njima.

Međutim, naše druženje i naša poetska žeđ s ovim nije zadovoljena jer od mladog autora očekujemo nove poetske zbirke s kojima će se još više afirmirati u književnom svijetu. Nakon višestrukog iščitavanja i analize, što mi je bilo veliko zadovoljstvo, ostavljam prostor svim ljubiteljima poezije da ovu vrijednu zbirku Miloša Marjanovića „Traganje za istinom“ dožive na svoj način, a ujedno je toplo preporučujem izdavaču, kritičarima i publici jer ćemo nakon uranjanja u autorovu istinu, spoznaje i saznanja biti duhovno bogatiji i oplemenjeniji.

103

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

DEČIJI KUTAK

MARLJIVI JUN Mirjana Magura Poslednjeg dana maja, na leđima vetra, stigao je marljivi jun. Ponoć se bližila, a kiša je jos uvek ravnomerno dobovala. Ona je svaki potok i svaku reku prelivala, a pusta livada je bila zasejana algama, lepljivim i mekim gljivama, oplođena odvratnom vlagom i maglom. Mesec jun je bio veoma zaprepašten, kada je video taj prizor i da u krošnji kestena sanjarski maj čvrsto spava. Bilo je veoma hladno, činilo mu se, da je priroda, kao i maj, u duboki san utonula. Magla se spustila kao niski oblak i sve je mutno bilo.

Jedva je jun mogao da pronađe mesec maj.

Dok kiša dobuje po lišću, jun se pitao: - Šta se desilo, da je njemu maj ostavio toliki nezavršeni zadatak? „O maju, maju, probudi se!“ – vikao je jun.

Ali maj je i dalje spavao, izgubljen u lavirintu kišnih snova. Uznemiren, jun je zamolio da vetar probudi uspavani maj. Snažni vetar, nije dopustio, da mu se dva puta kaže.

Veselo je zvizdukao kroz listove krošnje. Odsvirao je svoju melodiju i protresao guste grane, dok se maj konačno nije probudio. „Ko ometa moj mir?“ – pitao je maj, kao da je opijen kišom. „Vetar, vetar, to snažno nebesko dete!“ - uzviknuo je jun.

Uspavani maj je zevnuo, a mokro lišće je šuškalo oko njega. „Kaplje, kaplje, sve je mokro“ - uzviknuo je maj. „Da li te to iznenađuje? Svih ovih dana si pustio samo kiša da pada.„ rekao je ljutito jun. „Sanjao sam da sam oktobar.“ – branio se maj i pogledao šta se dešava oko njega.

Svuda je bilo mokro, a korovi su proklijali i prekrivali povrće u natopljenoj zemlji. Na nebu su se kretali gusti oblaci. Mnogi pupoljci su ostali neotvoreni na žbunju i grmlju, a voćke su nosile male plodove. „Uh, šta sam uradio? Ali kiša donosi blagoslov!“- pokušavao je maj da se opravda. „Tvoji snovi su bili samo od pene. Ti si blazeni mesec maj, a ne oktobar koji gura sive oblake na nebu. ”sada se juni smejao svom kolegi maju. „Ne smej mi se, na kiši su deca veselo plesala i vrtela se u krug. Cvetalo je u granama, a šuma je u veličanstvenom zelenilu. Znaš, mnoga venčanja učinila su me umornim i svi su hteli da lebde na malim oblacima. “- žalio se maj. „Ti si lebdeo i pleo kišne oblake iznad planine i doline. Pogledaj, prepuni su izvori! Iz njih svuda kulja i sve biljke leže u blatu. Ako kiša ne prekine, potopiće sve u dolini.

Sada je vreme da ideš, da napustiš teren. Odlazi, i ne osvrći se!“ – zatražio je juni od maja. „Dragi vetre, osuši na svim putevima, staru kišu. Ne zaboravi da pomeriš oblake sa neba i izvučeš maj iz krošnje!“ – molio je jun, da mu vetar još jednom pomogne. – „Jer predah uzimam, tek da gledam leptirov let.“ Još jednom je snažno vetar zazviždao i izbacio maj iz krošnje. Nebeski vladar vazduha je prešao preko brda i dolina i osušio zemlju, pružio ruku junu i veselim zviždukom se oprostio od njega. Sada je morao jun da bude vredan, tako piše u kalendaru i leto se približavalo. Mnogo će dana biti vredan, a pozvaće i Sunce za pomoć. Iza oblaka je zlatno Sunce slušalo kako se jun žalio na mesec maj. Rano u zoru se Sunce osmehnulo i tako je poslalo svoje tople zrake na zemlju. Jun je bio presrećan kada je video kako se gusti oblaci rastvaraju, duga izviruje, a nebo plavi kao more. Kiša je prestala, a zadnja kap je označila početak prvog junskog dana. „Hvala, drago Sunce, jagode moraju da sazrevaju, slatki plod deca da beru, trešnje da crvene, jabuke, kruške i šljive da rastu, kao i grašak, mrkva i pasulj, jer za rad na polju moram da nagradim ljude. Sada će ruže otvoriti svoje pupoljke, pčele će uživati u polenu i praviti med za lek. Odzvonila su davno majska zvona, crveni mak će biti rođen i vidi kako u gnezdu veselo guguču mladunci.“- jun se zahvali i pokloni se Suncu.

Marljivi jun je bio zadovoljan, jer u zlatnom sjaju Sunca leti bubamara, šareni leptir svoja krila širi, junske ruže pupuljke otvaraju, a skakavac po travi skakuće. Danju nebo sjaji bez oblaka, a noću mali cvrčak tiho cvrči kraj potoka. Jun je bio uspešan na poslovnom planu. Sve cveta, gleda prema Suncu, jer veseli život ide svojim tokom. Jun je posmatrao kako u dvorištu petao ponosno kukuriče. Seljak je provirio kroz prozor i setio se, trava treba da se kosi. Mlada seljanka je brala voće za pekmez a na glavi je cvetni venac nosila. Jun je toliko radio, da je svoju toplotu širio preko čitave zemlje. U narodu je bio omiljen, jer je predivne dane njima donosio. Sada Sunce sija, toplo je i priroda nosi svoju šarenu haljinu, jer jun je i proleće i leto.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

104

NAGRAĐENA PROZA

БАЊСКА РОМАНСА

(прва награда међународног фестивала кратке, новинске приче)

Небојша Амановић Средином деведесетих година сада већ прошлог века, доста сам објављивао, како у струцним часописима, тако и у периодичним публикацијама. Најзапаженији су били текстови под насловом «Приче из живота», које су илзлазиле на сваких четрнаест дана у тиражном двонедељнику «Треће око». Како су то биле тешке и ратне године, главни уредник ми предложи да потражим извесну Љиљану која добро црта, правница по струци. Ок, рекох му. Чуо сам се са госпођом Љиљом и она ми рече да дођем до поште. Први сусрет је био пријатан, договорили смо се да јој доносим своје текстове у поподневним сатима код ње у стану. Пошао сам на први састанак и понео текстове. Са мном је пошла и моја девојка Јелена. Нисам слутио да се познају од раније.

- Лепо те дочекује илустраторка, у баде мантили након туширања, само што није рачунала на мене, промеља ми Јелена.

- О чему ти то? И не познајем је. Неколико дана касније, Љиља је имала запажену изложбу у Народној библиотеци. Тада сам схватио да нам се погледи срећу. Нисам престајао да размишљам о њој, то ми се раније није дешавало. Када сам јој следећи пут однео текстове, опет ме је сачекала у истом баде мантили као и први пут. Тада сам схватио да сам заљубљен у њу, као и она у мене. Питао сам је за њеног изабраника. Ма без везе, одговори ми лаконски. Падавичар. Молим! Како падавичар? Епилепсија. Није ми рекао да болује од ове болести, више и не обрћам пажњу на његове падове. То ми је и Јелена потврдила. Када је пред њом пао, Љиља је била мртва хладна, како она рече. Навикла сам, не брини, вратиће се он сам у нормалу, рекла ми је, каже Јелена. Ја сам се, причала ми је Јелена, одсекла од страха, хтела да зовем Хитну помоћ, али је Љиља била против. И пустила га да лежи на тепиху. Веза њеног изабраника и Јелене ми је увел била недокучива. Обоје су гајили одређене симпатије једно према другом. Чинило ми се и да благо размењују нежности погледима. Јелена ми је причала да јој је он куповао квалитетну гардеробу у Ужицу и Ариљу. Нисам томе придавао посебан значај, ваљда зато што сам интензивно размишљао о Љиљи, док ми је Јелена била у другом плану јер је била опседнута својим ујаком који живи у Француској. Ту ноћ сам провео код ње. Ујутру сам нашао поруку - Доручак ти је у фрижидеру. Ја сам отишла на посао и тамо ћу одрадити илустрације. После туширања, поједох укусан доручак који ми је спремила. Кључ сам јој ставио код портира у пошти

где је радила. Пролазили су дани и ми смо се виђали редовно. Било нам је угодно док смо били заједно. Увек смо имали тему за разговор и никада нам није био досадно. Једно време је нисам видео, нисам знао шта се догодило са њом. Пре пар година, док сам шетао Променадом у Врњачкој Бањи, видех је. И она је видела мене, окренула се и погледом преко свог рамена ми се смешила. Охрабрујући знак за мене. Истински сам се обрадовао и жељно чекао да је понво видим.Обилазио сам паркове у Бањи,посебно Топлу воду. И ништа. Васкрс и Првомајски празници су били кишовити и помало хладњикави.Субота поподне,пошао сам да одем по Топлу воду пред полазак за Крагујевац након празника.Чудо невиђено, Љиља исто узима Топлу воду. Еј, где баш оде да се сретнемо?, зпитао сам осмехом на лицу и распуштеном косом преко рамена. Ето ту сам, већ годинама имам станчић који сам наследио, промљах на брзину и збуљено. Разменисмо пар реченица. И опет сам остао нем, а она са косом која је лебдела у ваздуху изађе из Топле воде. И исти онај загонетни осмех који ми увек пружа. Одзвањало ми је њено име у глави, док сам ишао према стану. И нисам могао престативда мислим на њу. Када сам стигао куи у Крагујевац, потраих је у пошти где је радила. Упутише ме на Телеком. Тамо ми рекоше да више не ради, узела је отпремнину и отишла. Нисам имао ни њен број мобилног. Кућни број сам имао, али нисам збао не знајући да ли је још активан, да се још више не разочарам. У јуну сам поново био у Врњачкој Бањи и себи дао задатак да је морам наћи. Опет сам сваки дан обилазио места за која сам знао да посећује. Ништа.ни трага ни гласа од ње. Док сам једне вечери шетао за време бањског карневала,спазих је поред библиотеке. Шетала је са мајком. Није била расоложена. Коса је летела на све стране. Није ме приметила. Почео сам да обилазим кроз парк. И сретосмо се насупрот један другоме. Здраво, рече ми благим гласом. Задраво, одговорих јој. И опет је њен осмех блисао. Окренуо сам се и видим да се и она кренула, тражећи ме погледом. Сада сам већ знао да ћемо се срести поново. И би тако. Ухватих је за руку и позвах на кафу. Осмехом ми је одговорила. Сати су прошли у нашем разговору. И руку ми није испуштама из њене руке. Жалила се на тог истог изабраника, да јој је живот био пакао са њим, да је досадан, у њему нема живости, говорила ми је. Све сам то слушао као ехо.... била ми је важна само ОНА. Коса јој је и даље падала преко левог рамена, откривајући њено лепо и неговано лице. Мојој срећи нема краја. Ромаса се наставила и живеће док нас Бог не растави.

105

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Sanja Radovanović Haiku Medonsko bilje

Blistavo Sunce

Odasvud cveta.

Na počinak odlazi

Bogatstvo prirode.

Mesec svetluca.

Obnovljena kuća

Nakon pljuska

U rodnom selu

Voda niz ulicu

Ponosito stoji.

Kamenčiće kotrlja.

Turistički voz

Topli oktobar

Miljakovačkom klisurom

I Miholjsko leto,

Radosno hukće.

A zima se sprema.

Samo Svrljiški Miljakovac

Iznenađenje jutra

Sedmog maja

- beli pokrivač

Đurđevdan slavi.

- Zabeleo grad.

Ptice doručkuju

Na prozoru, Mačak pogledom vreba.

Svrljiške Planine Verno čuvaju Najlepši Miljakovac.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

106

POEZIJA

Анђелко Заблаћански Анђелко Заблаћански, песник, афористичар и прозни писац, рођен је 1959. године у Глушцима у Мачви. Пише од ране младости и досад је објавио девет књига. Песме су му преведене на руски, енглески, белоруски и бугарски, афоризми на македонски, а и он преводи с руског језика. Главни је уредник часописа Суштина поетике. Живи у Глушцима.

У НАМА РЕЧИ

Несхваћен, сам, без вида стражар ноћни Чувао је живота траље, од злата реч Знајући да све ће отети му сој моћни Наду - што и сред ноћи бела је кô креч Правећи куле од сна шибан је јавом, Ал' певом се дизао изнад зловoљника Праштајући њима, живео с нирваном, Ил' немиром душе рођеног песника Шта песма, шта слава - знао никад није Док је васељеном у ноћима бдења Сабирао у стих тек речи Божије, Исклесане вером од најтврђег стења

ПОГАНИМА на чијем прагу седиш расутих мисли пољима жита, чије су ноћи проливених суза уденуте у твоје празно јуче, твоје простоте – и од страха ињем прошаране косе

ОНАЈ ШТО ВИДИ СВЕ Свевидеће око Зна ћутљиво бити Сведиће око Уме да зарежи

на чијем огњишту грејеш од студени утрнуло срце, сићушно у осами, на чијем гробљу сваке ноћи се из сна будиш, дршћући хладан у својој мекој и врелој постељи

Свевидеће око Речима уједа Или да зажмури Пред сенком човека

на чије знамење своју си поган безочно просуо, крв чију на свој бес си точио, а манастирску воду, за искуп греха испод крста пио

НОЋ У НОЋИ Ноћ с кровова пада на прозорско стакло, Док зидине голе месечину доје, Гласање је ћука тишином промакло, Кô низ кичму језа оних што се боје.

СНЕГОВИ ПРОЛАЗНОСТИ

Загрцнута тамом јечи у даљини Псећа или вучја крв што леди чула, И сан који лута негде у давнини Човек сред нигдине постојан кô кула.

То снег ми на прозоре пао Расутих измаглица И недоглед равнице тишину јутра слуша Белином узораних њива А моје детињство разигра се Снегом у коси и браздом на челу

Шибан са свих страна таме ветровима Кад усном задрхте речи горке, туђе Презрен је од људи, сљуђен са зверима Не дâ светском бесу у срце да уђе.

Загризе мраз усне да збуни сузу Која кану на санке сна Док их дечија промрзла рука Снегом што шкрипи кроз време вуче Румених образа топлих И браздом изнад горње усне

107

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

НОЋ БЕЗ ЗОРЕ

СТРАХ ПРЕДАКА

Сутон пије последњи зрак дана Последњег дана младости Вриском ноћи полућене На слутњу смрти и живота наду На последњи корак јавом И први у сну...

Ноћ на мртвој стражи страхове предака давних чува утиснуте дубоко у грло и под леву дојку Њихови погледи празни вековима испијани уз кичму се пењу у глувој соби просуто време нерођене деце

Пијанством узета ноћ И глувог сата црне силе Зору не буде И први пут јутро не намигну Шерету Уснулом у туђој постељи...

Заћутале виолине, даире лудости И сваки се додир ноћи Кроз сећање пење Да заболи као јаук мајке И овог сутона Док последње зраке дана пије...

У углу притајена тама страх чека да отвори тишину изa линије оностраног утиснутог дубоко у грло и под леву дојку

С НАСЛОВОМ У НАМА

А ватра у очима гори у прошлости

кад нас згази време и најлепше речи умру или их убије тишина слова шта ће остати у свему

О ПЕСНИШТВУ На шта се наслањаш ноћи вучјег зова И крваве луне у крошњама липа Треном кад је песник злослутан кô сова И речи кô песак пустињски просипа

шта ће остати на латицама кад процвета коров с пролећа кад проспе своје семе с јесeни у свему

На шта се наслањаш ноћи без славуја Са језом у свему сем у кори хлеба Пре него влат жита обори олуја А песничко чувство ником не затреба

кад угасимо последњи луч и мраком своју неукост вешто скријемо шта ће остати од речи без душе и раму без слике у свему

На шта се наслањаш за све глува ноћи Сем за своју тмину кад месец прогуташ Погледом песника – милој му самоћи Тек на перо с којим до свитања луташ

О ПЕСНИКУ Није песник ко стихове пише Већ је песник ко стихове живи

шта ће остати од нас без нас од песме без песме од мисли обесмишљених празнине што зјапи у свему

Није песник ко стихове живи Већ је песник ко се с песмом рве Није песник ко се с песмом рве Него онај ко је душом храни Није песник ко стих душом храни Него онај ко с њим ноћ проводи Није песник ко ноћу не спава Већ је песник коме Бог реч даје.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

108

Живко Теодосић Пре почетка

Постање

Још не беше ни таме, ни сјаја; Нити беше почетка, ни краја. Не бијаше ниједног трептаја; Нити беше иког помицаја.

Откуд свету све те чари, сви бизари – безмерна дивота? Обичан се и не пита – Творцу је то, ваљда, лако! Али песник слути, подозрева …, није било сасвим тако: И Њему је узор била, Њена – бескрајна лепота.

Као пред олују – ћуташе тишина; Све стајаше – као да га нема. Ал’, гле! – вечног Ума, нарасла је плима; Новоме Почечтку, припрема се сцена.

У лице је глед'о њено, кад је ствар'о небо плаво; А, када се осмехнула Њему, на небу је сунце сјало.

У свемоћи и мудрости својој; Сабра Логос, мисли у сажетак. Кад су силе, у јéдно се свиле; Тад загрми из вечне дубине: „Нека буде светлост – нек' буде Почетак!“ –о–

Кад је срео очи њене, дубоким се огледо чаром; Негледано ноћно небо, звезданим је окитио жаром.

Пусти Логос зауздане – моћне силе; „И би Светлост“ – ужарена – бела; Тамо, где су мисли вечног Ума биле; У трептају наста – Васељена цела. Свака мис'о вечног Ума, безвремена поста тачка; Нико не зна шта се у њој збива. Тамо чучи, чудна – „Шрединг-мачка“ – ни мртва – ни жива. Тамо седам тајних, димензија се скрива. Свако биће, свако исо; Од „тачака“ саткано је цело. У сваком је, вечног Ума мис'о; Сваки део – Његово је тело.

Кад је чуо њеног гласа боје, Творац рече: – нека птице поје. Све што живи, и нека се глáса по лепоти њеног – дивног гласа. К'о бисерни зуби њени, све да сија, и све нека блиста; Усне њене медне, ко цвет да су, нека пчела пије, са извора чиста. К'о искрена душа њена, нек' све буду као она; А у срцу њеном нежном, нек' небеска звоне звона. У силноме, стваралачком жару, указа се лице, васколиком – земном шару; По лепоти њеног тела, обличи се земља цела. И заблиста сво се горје, у капима прве росе; Заталаса сво се морје, ко валови њене косе. Кад додирну руке њене, Божанским је обдари животом; Нека вечно траје, и нек живот даје; Нека краси земљу, бескрајном лепотом! Кад је први учинила корак, тад покрену сва небеска тела; Кад рашири своје руке беле, тад оживи – Творевина цела.

109

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Зов детињства „Ал' не да ђаво ... ил' не да Бог?” Да опет заспим, спокојно ко пре; Невиним сном, детињства мог; Нек стану ови дани, и време што мре. Да спласне вихор, узавреле ћуди; Из сећања да нестане, немира зов; Да нестане жѝг, и грч из груди; Са уморног срца, да спадне кόв. Да опет, тако лаган, недужан и чио, босоног потрчим, кроз росну траву; Поново да будем, што сам некад био; весело дете, што има бистру главу. . И не пита зашто, и куда птице лете? Барем до првог, облака белог; Са њима би, полетело свако дете, да га пипне, штипне ... и облети целог. Да л' је стварно, мекан к'о руно? Ако би засп'о на њему, шта би снио? Шта би било, кад би ветар дун'о? Куд би га однео ... , ко би га будио? Босоног, не гледајућ' куда гази, јурећи врлудави, лептиров лет; Потрч'о би за њим, чим га спази, да упозна његов – лепршави свет. Тако нежног, хтео би га на своме длану; Чаробној и нежној, његовој шари; Да се диви по бистроме, летњем дану; Да га гледа дуго – за време, да не мари.

Биће сав у крастама, и богињав! Њега – кад порасте – неће волети, ни девојке – ни мале ласте. Сјајне, блиставе, бескрајне ... звезде су, још много, много даље. Могу се дуго гледати; Може им се дивити, смејати и певати ... чак и лајати на њих! К'о што чине, пас и вук. Чим се наоблачи, и загрми јако, Настане прави мук: Срце стане да штреца; Постане густо; Уплаши се свако; И неки, велики брк, a посебно, мала деца. Сви се стуште, у безглави трк, да се склоне, и негде се скрију; Зачепе уши, згуре се и јурну, у најближе жбуње, макар и у трње; Неспретни се свале, чак у љуту жару; Није важно, где и како, Да сачува пусту главу; сакрије се, дете свако.

Сунце је дивно, блӑго, али високо, високо ... нико не зна, али и не мари, баш колико ... Ал' не сме да се псује, баш, као ни Бог! Јер, ко тако чини, њега ће, напасти вампири, по месечини. Ко чини тако, на њега ће, бато! У летњој ноћи, пасти, звездано јато;

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

110

Boris Mandić Gnossienne 1.

Praznina Mraka u koju se uvukla, niti prijatna niti neprijatna tišina. Sati postavlja sveću, negde u praznim prostrima svoje kompozicije, čija diskretna svetlost (ne vidimo je, ali osećamo njen efekat) osvetljava u svojoj tananosti nežne ruke Alessia Nanni-a, koji poput ljubavnika mazi i ljubi, po poslednji put, dirke klavira.. blaga melanholičnost - od svake suvišnosti odsranjene – jednostavnosti muzike koja ulazi diskretno u tišinu Tišine, čineći je prijatnom.

Prostorom struji čista muzika.

Sveća miriše na smisao.

*** Ponoćni časovi se kotrljaju polako i oprezno. Stojiš u uglu male sobe i ćutiš. U sobi je polumrak, gotovo da se čuje tišina. Neko je pustio muziku, koja ispunjava sobu smislom. Zvoni telefon, javljaš se, slušaš par trenutaka i spuštaš slušalicu: sve je pepeo i prah osim naše melodije koja se upila u toplinu noći. Ti i ja. ***

Uzalud *** Teškoće latinske gramatike.

Jedan srednjovečni muškarac se zapetljao u jezik.

Mislim da je u pitanju francuski.

Neko je pustio Štrausevu muziku.

Pokušavam nešto kazati, ali ne znam šta.

Misao mi se izgubila u ponorima crvene knjige.

Rečeno mi je da je beskonačnost zelene boje i da su morske sirene stvarne.

Dve zvezde i grimizni potok koji nosi izgubljenu misao o sreći, uzvodno.

Iznošene cipele, dve spajalice, i melodija kraja jure u beskraj.

Apsurd se smeje rečima, kaže, niste sposobne spojiti čoveka i Boga, nastavlja, samo pustoš vremena i jedna izgubljena prilika na pustom morskom žalu.

Sada znam da je zabluda da ptice lete i da je jezik odjek večnosti.

Miris prolaznosti se uvukao u knjige Volta Vitmana.

Niko nije ono što jeste, sve je ono što nije, samo ruševine sećanja i dva pocepana kaputa.

Ko sam ja?

Sveća koja samo što nije izgorela. ***

111

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Ko će ti osvetliti stazu Ko će osvetliti tvoju stazu kroz noć?

Ka čijem svetlu ćeš oči okrenutu?

Kada visiš u praznini koga ćeš zvati?

Kad jastuka nemaš gde ćeš glavu položiti?

Ko će ti stazu osvetliti kroz noć?

Kada putuješ močvarom ka kom ćeš se okrenuti svetlu?

Noć je ispunjena zvucima al možeš li prepoznati onaj pravi?

Noć je puna svetla ali koje je ono iz tvojih očiju?

I ko udicu baca u noćne vode tvojih usta?

Ko te to prati na putu?

Ko će ti osvetliti stazu kroz noć?

Kada putuješ močvarom ka kom ćeš se okrenuti svetlu? Čiji zubi, beli i besni od samoće i gladi tonu ti u meso?

Ko će sponu preseći?

O, oštar li je nož nevidljivi.

Ko će ti osvetliti stazu kroz noć?

Kada putuješ močvarom ka kom ćeš se okrenuti svetlu?

Ko će te čekati u ponoć Na raskršću?

Ka kom ćeš se okrenuti svetlu?

Dane Zajc (stihove uglazbio Chris Eckman, ”Who will light your path“) Prepev s engleskog: Dušan Varićak

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

112

PROZA

DUNAV MI JE ISPRIČAO Marijana Jovanović Živeći pored Dunava, navikla sam da je pri svakom našem susretu drugačiji. U zavisnosti od godine, godišnjeg doba, doba dana, mog životnog ciklusa i raspoloženja, menja svoju veličinu, izgled, boju, karakter, brzinu, a posebno miris.

Najviše volim njegom miris i snagu s’proleća.

Dunav je između ostalog i veliki umetnik.

Neumorno i kontinualno teče i isto tako neumorno i kontinualno priča uvek drugačije priče. Da bih naučila da čitam njegove priče, prvo sam morala da naučim njegov jezik slika, za koji mi je bilo potrebno i vreme i intuicija. Priče priča, veštim nizanjem slika koje se mogu sagledati isključivo pažljivim posmatranjem njegovih dubina. Čitanje slika zahteva i vreme i strpljenje. Nekad su mu priče slične, ali nikad iste. Kad god se sa čežnjom, pažljivo i dovoljno dugo zagledam u njega, pronađem za sebe sliku, naslikanu baš za tu priliku. Obavezno veoma znalački, suptilno i nekako nenametljivo utka jednu ili više afirmativnih poruka upućenih meni. Slikajući za mene, skoro uvek koristi celu paletu boja.

Ubeđena sam da zna koliko volim boje i različite oblike. Moje slike su uvek pune nade, životne radosti i obavezno su neobično lepe. Isperu mi dušu od tuge, povrate mi optimizam, raznesu bes, dodaju energiju i poklone nezaboravne trenutke blaženstva. Dunav ne odustaje ni od podučavanja.

Polako me uči kako da shvatim, pravilno definišem i na kraju sa većom ili manjom merom ostvarim svoje trenutne životne ciljeve. Zato nije slučajno što ga često doživljavam i kao svog ličnog psihoterapeuta. Trudim se, da mu se bar nekako odužim i zato mu uvek osim zahvalnosti i divljenja, poklonjam i deo sebe. Kao začin, dodam mu u vodu i malo svoje duše.

Poslednji put mi je poklonio jednu od najlepših slika do sad. Nakon vožnje bicikla sela sam na bedem i posmatrala ga tačno u delu gde opasuje Petrovaradinsku tvrđavu ispod mosta Duge. Pozavidela sam mu i na veličini i na snazi.

Delovao je čak i pomalo opasno. Osećala sam se kao njegova negacija. Zagledana u dubine, odjednom je samo izronila božanstvena, vanvremenska slika Novosađanke.

Bila je to žena sa gustom, kestenjastom, kuždravom kosom dignutom u slobodnu punđu, sa krupnim, spomenak plavim očima, osenčenim dugim, crnim trepavicama. Prav nos, bela put, pune usne i bujne grudi su predstavljale ne samo lepu, već i zrelu, ostvarenu i pre svega jaku ženu, koja može sve, tzv. ženu zmaj. Umesto šešira, nosila je osunčanu Petrovaradinsku tvrđavu. Na leđima je imala veliki ruksak, iz koga su provirivali blizanci, dečak i devojčica, lepi kao san. Bili su čisti, negovani i beskrajno srećni na maminim sigurnim leđima. U rukama je držala veliku ispletenu drvenu korpu punu povrća, voća i dugačkih kifli. Bila je do struka u vodi, u plišanoj, elegantnoj, tamno zelenoj haljini, posutoj kristalnim kuglicama leda sačuvanih još od zime.

Deca su ličila na majku. Sin je imao mamine oči i kuždravu plavu kosu, a na ramenu mu je stajao galeb, koji kao da ga je čuvao, ko zna od čega. Jednom rukom je zagrlio mamu oko vrata, a drugom je držao sestru za ruku.

Osmehivao se i gledao ponosno u galeba i nebo.

Sestra je imala tamnu, dugačku talasastu kosu, pune usne i oči boje Dunava, nekako sivo zelene.

Na glavi je imala venčić od zrelih trešanja. I ona je jednom rukom zagrlila mamu oko vrata, dok je drugom čvrsto, skoro neraskidivo držala brata za ruku. Bila je zamišljena, ljupka i tad već zagledana u budućnost.

Žena je ponosno nosila svoju prošlost koliko god da je teška bila. Čvrsto je držala sadašnjost u svojim rukama i ne žaleći se, radila je sve što je bilo potrebno za svoju porodicu i sebe. Uživala je u svakom trenutku koliko je mogla. Strasno je upijala lepotu života iz raznih izvora ljubavi. Budućnost je čekala kao vojnik spremna, sa elanom i optimizmom, rešena da se odlučno i do kraja života bori za sve svoje životne prioritete i postavljene ciljeve.

Pročitala sam priču do kraja, pa opet ispočetka, sve dok mi se nije razbistrilo koje mi poruke Dunav ovog puta šalje. Kad sam konačno osetila plimu nadolazećeg optimizma i radosti, Dunav je i priču i sliku i poruku izbrisao bez traga.

Zanemela od lepote, napojena nadom, prožeta novom energijom, srećno i mirno sam ponovo sela na svoj bicikl, na moju voljenu Olgu i krenula ka svom domu da se borim za svoje ciljeve i da uživam u sadašnjosti koliko god mogu.

113

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

POEZIJA Илинка Марковић

у једном телу заробљена.

БЕЗВРЕДНА НАСЛАДА

СИТНИ КОРАЦИ

Сто живота у себи носим Пркос нечији у мени се вије Набујају гамади свачије. Презир се буди пре зоре Уљуљкују се ноћне море. Стампедо избија на врх брда Један је живот испаљен, гле чуда! Потрошене су воље узалуд питам се, ко је овде луд? Троши се снага, иде доврага, Чему се оних деведесет девет нада Узјахаће и они свога вранца Јахаће ако треба и белог магарца Завијаће од глади као курјаци, падаће најјачи из чеза летећих. Удараће гонг за почетак меча Нечија песница биће јача Падаће редно један по један, а од снажног снажнији. Живот је медан и безвредан Распада се у ситне честице Кости се беле испод црнице. Деведесет девет, ил' сто громова туче поред пећинских ходника Креће се много сомова кроз океан испод плавих сводова, кречњака и соли на обали слоновачe и уснулих китова без штитова. Помешаних нарави свих скотова Како се бранити од пустињског напада, Стиже безводна наслада, последњу капљицу зноја сунце изједа, у сто живота су стотине стотина. Збрци нема краја - узалуд се тело распада, болни крик и одјек страх улива, чија се лоша судбина убија пред ноге свињама бачена, вредности поједене, најбољи су најгори Питајте мене са сто живота борим се, из ринга не излазим Из мене избија лепота, отимам и узимам дан за дан Знам чекаће ме стота и сто мојих живота на брегу васкрснућа Тамо где је моја кућа од прућа. Вапи за душом која волети зна страдање је њена грешка како би ова душа лакоумна могла знати, да је у кући чека тама и светлост за вечност. Не, није будала да вечно живи

Одјекују слепом улицом ситни кораци спаковани у сјајним ципелама немоћи. Одзвања (неми) врисак иза зида, на пудинг од ваниле све мирише, чији је уздах? Када јад палицу уземe у своје руке, врисак одјекнe од муке. Када jе изгнан мир из душе, сви мостови сe руше. Када узјашe бол преко леђа, сваки покрет рањену душу вређа, не зна се где је међа скрнављења бића. Да ли ће сванути икад? Мрак је - чини ми се као да неће никадa. Може ли се у немоћи од бола побећи? И где кренути, а да пут не води до пакла, наслади увелих зеница и мрака. Ко је успео икадa да се истргне немом вриску? Узалуд питање постављам! То се неће десити никад. (Не)свест у сласти узима свој данак. Не знам зашто узалуд изнова лудим и чему се изнова увек чудим и ако знам да је лудост ђавоља игранка слабог логоса.

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

114

I NEBO ĆUTI

BREZA

Radmila Milojević

Ana Zogović

U tišini mreste se senke, tajne njihove.

Vreme je nagrizlo freske.

Nevine osmehe Anđela, svetačke likove.

Slomljeni krst u šipražju leži.

Goruća sveća u ruci, molitva na usnama.

Ništa se ne čuje, ni tragova, ni imena.

Smirile se vatre ratne oluje.

Donele su vetrove besmisla, bola.

Na tužnom licu raskrsnice istorije srbstva.

Duboki ožiljak ništa ne zaleči.

Nemanjičkom Lavrom i vetar istinu, Kosovom kroz Rugovsku klisuru nosi dahom.

Elegiju pevaju vode o zlu, surovih ljudi, seobama i smrti.

Umesto ljubavi, pogrom, mržnja i zločin.

I kroz snove zebnja istinu traži.

Prizori mučni, čuju se krikovi ko udari munja.

Srcem se steže, bez milosti gamize, puze.

Došlo je zlo ispred kućnoga praga, u prozore udara.

U kostima hladna zima, nemoćne reči, drhtavi glas.

Dušom sklupčana bol, usne izgrižene do krvi.

I nebo ćuti, srušene lavre.

U tišini mreste se senke, tajne njihove, razorene osmehe Anđela.

Prosula breza dukate žute razgolitila bele skute...

Drhti od studi za toplotom žudi čekajuć da prođu meseci sneni da opet ogrne plašt zeleni.

22. 11. 2001.

REKA TAJNU ČUVA Branko. M. Jovanović

A šta ako progovori? I gde je sakrila? Ovde, tamo negde ili u beskraju? Stvara je taj izvor i teče kroz to korito. Ipak je ženskog roda. Voda. Neuhvatljiva, nepredvidiva, neophodna. Zna li da ćuti? Nosi upisanu našu energiju. Naši talasi u njenim. Mnoštvo osećanja. Sve upije. Čini nam se da nas razume. Verujemo joj. Možda progovori? Tajna je naša. Ona samo upija. A mi joj se vraćamo po naše tajne. Ostaće tajna.

115

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

IGOR PETRIĆ Kronologija jednostavnih pitanja Što čovjeka čini čovjekom u vremenu bezvremenskom?

Pitam se često i iznova činim to isto umjesto da jednostavno neopterećen upijam daljinu.

Ne odustajem.

Odgovor tražim drugdje i postavljam nova, jednostavno, složena pitanja.

Tko li se usuđuje skrivati plamteće niti južnog vjetra koji rađa se nijem u svoj svojoj ljepoti nezaboravnog prizora izopačene truleži ljudskog prkosa, donoseći nemir i bolnu spoznaju o krhkosti životnih ciklusa s kojima novi počeci započinju mislima o davnim vremenima koja umiru s pjesmama o slobodi vlastitog izbora?

Pitam se…?

Destabilizacija slobodnog uma Smislena reakcija intelektualnog prkosa polako blijedi kroz godine što prolaze napuštajući svjesnost mladenačkog entuzijazma kako bi svog vlasnika neopaženo uvukla u realni svijet životne filozofije preživljavanja, kao jedinstvene forme koja prirodno dolazi s godinama u kojima, davno izgovorene riječi o riječima protiv riječi, gube u nepoštenoj borbi sustavnog uništenja slobodne individualnosti pojedinca, stopljenog u masi izabranih istomišljenika, ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ostavljajući iza sebe Potemkinove kulise razbacane u mašti očajnika, kao zalog nepredvidljivom napretku čovječanstva.

Ljudi u bojama Pogledaj ove ljude. Još kao djeca naginjali su neobičnim stvarima.

Pitali su i kad za to nije bilo potrebe.

Proučavali zvijezde i mrave satima.

Divili se makovima izniklim uz tračnice.

Brali šumske jagode i sladili se na tuđim trešnjama.

Pokušavali su izbrojati kamenje i školjke na obali, uhvatiti leptire i ribe golim rukama.

Sad su odrasli i kao da su sve to zaboravili.

Gledam ih i čudim se danima.

Sad kao odrasli opet prolaze istim stazama u tišini vlastitih koraka. Više se ni ne trude sakriti tužna lica nabreklih obraza.

Od jučer se više ne pozdravljaju riječima.

Danas samo kimnu glavom i prođu nijemo jedan pored drugoga.

Odrasli su, sebi važni i kao da se onog života prije ne žele sjetiti.

Rekao bih nešto, ali se ne usudim. Što ako izgube ono malo sjećanja na djetinjstvo i sve ono lijepo što ljubomorno skrivaju jedan od drugoga, iako su generacijski zajedno živjeli.

Možda kad odspavam i probudim se, njih više neće biti i sve će dvojbe, sva pitanja nestati.

Možda se, na kraju ipak urazume i promjene sami od sebe. Možda bi bilo najbolje otići i ne miješati se uopće.

Ne miješam se!

Znam, sad su odrasli i kao da se onog prije ne sjećaju, kao da su, sve ono dobro, zaboravili, potisnuli, bacili od sebe daleko.

Njihov problem!

Moj sigurno nije.

Samo se prave važni i nedostupni, a ispod kože su isti.

Bijeli, crni, crveni i plavi ljudi. s malim razlikama u nijansi, ali ipak isti i žuti i narančasti i ostali, osim možda onih zelenih. Čuo sam negdje, nekad davno, ne znam više od koga i zašto, kako, ali sjećam se kao kroz maglu, rekoše da su drugačiji, zelenkasti, posebni i baš ih zato želim što prije vidjeti, upoznati.

116

Ђурђија Перуничић ПОЧЕТАК КРАЈА Долази сенка, долази питање што зрачи, трептај замишљене речи, која вреди и чека. Чека оно што односи, одговор се мења, мења изабране речи, враћа се, полако се губи.

Замишљена тишина, она која гледа, тражи пуноћу дана, тражи ведрину. Чувај слободу ,тражи њен сјај, нека она небуде машта, већ ходник кроз који пролазиш, пролазиш са пажњом. Вредност је ту, тражи пристаниште, нову барку која мирује, носи почетак краја. Пречица кутка Ено је мала пречица кутка, у коме се види насмејан свет, свет који сањаш попут светлости, попут предграђа, лађе. Чувај га и памти, јер те он дозива попут успомена, загрљај који остаје, откуцај који даје, чује се све даље. Дубина беспомоћна као да жмури, траг који дозива пажњу, настаје доброта која блиста, која дочекује талас. Самоћа се лагано губи, незнајући за страх, тражи бистрину, више није сама.

Теодора Шиклошић ТРАЈНОСТ Желим да останеш заувек, да се ништа не промени, да нам све ово буде један свет, теби и мени. Отићи ћу једном, хоћеш ли поћи за мном? У неку далеку земљу пуну чудних људи, нових места, са крцатим улицама у сенци тамној. Нама је ово сад стварност, летње вечери, музика, књиге. Нема обавеза, потешкоћа, ни да нас море неке тешке бриге. Шта вреди бринути се, шта је стварно трајно? Можда љубав и још нешто, а остало, ништа, само пролазно и тренутно. Поново

Једном сам провела тако диван, пријатан дан, али онда си се створио ти, и пореметио сав мој мир. Шта се догодило тог тренутка? Ти се смејеш, јављаш ми се, а ја стојим као дрвена лутка, ништа не говорим, ћутим, претварам се. Приметила сам, посматрао си моје уплашене, збуњене очи, помислих, и шта сам крила, више нећу моћи. Морам да признам, и ја сам у твојим очима видела исто тољубав, радост, стрепњу, као некад, све поново. Покрећем се, не знам куда идем, али осећам да морам да начиним први корак.

117

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Sanja Mančić Briši, ne piši Pokušaj da nam život ne kvariš briši ne piši dok tu boraviš jednom preskoči gomilu ničega lakše ćeš sve kameno da svariš, propuštaš pokušaj lom da zaboraviš.

Kažeš,ništa loše ne radiš?

Ti u danu kroz prostranu i livadu i kroz goru vraćaš sat za sve unazad rušiš novu na pomolu za novi god kroz staru smolu.

Misliš dobićeš bolju nevolju?

I sve se blista i sve je krasno i nije ista, ni kad je mutna tebi zablista u oko oblačno i bude divno i naprasno, zaiskri varnica i kad je mračno.

Kažeš, nije tačno?

Ne umeš dan da sačuvaš zamutiš bistro, uprljaš čisto ukradeš tren za tudj plen topao pogled ugruvaš za duplo golo, ništa dobijaš.

Kradeš tren da baciš sen?

Eto ti plate i kamate eto i kusura od nove rate eto ti da se razveseliš da zaradjeno ni s’kim ne deliš nek se oko nasmeje, kad usput poželiš.

Kažeš, ne želiš? Šarenu lažu u novom vitražu sjajnu sijalicu na staru jelkicu nacrtanu bajku u kolažu i ćorsok kao pravu ulicu dok budiš u sebi novu varalicu.

Kažeš, ne bi, ne znaš gde bi?

Uvij minute u svilene skute sačuvaj nadjena krila dok prošle godine broje minute seti se da su ti pod grudima snila ...tek rodjena dva leptira .

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Buduća šteta.. poput magneta

Živote moj

Pogledom svesno ,u glavi tesno misli ti beže,ne daju mira djavo te mami dok povoj rašiva dok plete mreže, čvorove veže vuče u desno, gde nije mesto.

Sreću ti kvari dok rumen žari i ti bi nešto,baš tu u desno čini se prija, dok te opija.

I eto često uhvatim vešto ono što krišom pošalješ izmedju dva zamišljena dodira.

I misliš ne vidim niti umem upućen poziv da razumem zbunjen dok ti se pogled gubi izmedju dva ukradena nemira hvatam u letu,buduću štetu ostaćeš bez ičega, daleko na prstohvat svemira.

I nižu se jedan za drugim u nizu uhvaćen na delu dok uzimaš meru nije okućnica zidana po tebi gde ćeš u broj veću, vreću za nesreću ne umeš iz tuge šta tražiš po sreći?

A ja te naizgled samo prekrojim budeš za taman pa se zabrojim, dodam na tebi još etiketa ostaješ jedini na listi prioriteta.

Nije ljubaznost pogled što svlači niti potreba dok napojen piješ brzina neizdrža magnetno privlači pa vidim sve što bi da skriješ.

Dok se tvoje oko vedri moje se ko’ oblak mrači i nisi fin, dok širiš privid mutni su pogledi razroko bedni uvek po neki stari nestašluk spušta se magla,tu gde se nedri.

Urezuje otkucaj novi bezobrazluk sebi ne uskraćuješ,da mene poštediš sve što zorom zaliješ pred veče iscediš kod mene sat, kod tebe čast prvo otkucava,drugo već bledi.

Pa raširi obraz il skupi taštinu ili se ceo pokrij il do kraja otkrij kroz magacin vodi put za nemaštinu.

Ajd se razduži ili se posluži dodaj sebi greh ili zauvek oduzmi pune ruke prazne nade, preko polja višeboja od mirisa do pogleda , ukradenog šeboja.

Skriveno,nudjeno, traženo nadjeno ti sam odlučuješ šta ti više vredi, samo je boja od rdje bolja samo je nevolja od volje gora !

Nedostaje mi...

Pogled u park gde gazi lišće korak neznan moj prag,i iza njega sve sveto i svako po srcu i krvi drag u oku sjaj dok krojim plan za odmor od života kad uspavam dan nedostaje sve i ništa ne dam!

118

Nedostaje mi...

Od Sunca zrak kad padne na dlan vedrog neba deo i mesečev trag gde se roje zvezde, one stajalice i sve moje tuge, po duši ratnice kad pomazi sreća i pomogne Bog od teške je teža muka ćutalica od roda rod, bez ikoga svog.

Sve što beše teško,dalje je za korak i proćiće lakše od ovog sad, kad srećom zasladiš nije pelin gorak nije kuća dom, nit ulica grad.

Sve što sada imam u dve ruke stane kad brojim minute, zaboravim dane dok grlim stablo,listaju mi grane opet volim život sa sve četiri strane.

Svaka mi misao samo jedan cvet u njemu mirišu latica pet i jedna jedina mirna luka od nevolje veća najdraža ruka, koja grli mene i čitav moj svet pa zaboli manje pad i uplaši manje let, sad kad nemam ništa,imam skoro sve. Živote moj, ja volim te!

POEZIJA Ivan Gaćina TRAČNICE SUDBINE

Adamovom rodu Otac posla Sina da mu širi ljubav, štiti ga od zala, nahranivši narod od kruha i vina, potekla je suza preko svetog grala.

Licitarska ljubav plamena je tajna što sudbinski krši ustaljene norme, gdje sloboda žeže ko zvijezda sjajna kroz srdašca bride vasmirske reforme.

Sinovo raspeće na brdu Golgoti presveta je žrtva od ljubavi prave, kroz poruke mira usnu u čistoti, vrativši se Ocu pun nebeske slave.

Iz iskre svanuća budućnost se rađa kad vlakovi spasa vanvremenom voze, nadobudnost duha nemir oslobađa dok šine života kolo(s)plet prevoze.

Kraj staroga debla u dubokom hladu Trojstvo na vretenu prede nove niti.

Božanskom dobrotom raspiruje nadu, prečistu će ljubav u budućnost sliti.

Ljudi su pješaci kao vudu lutke kojim magla gusta rasplinja vidike, krivudaju sneno kroz šapat-trenutke tvoreći na putu nepovratne slike.

NA ZVJEZDANOJ PROMENADI

Iz dogmatske sfere izranjaju žrtve kroz zrcalni odsklad kojeg ljulja mašta, uspavano društvo koče lažne brtve dok se voz života sa zemljom oprašta.

Mističnome krugu mimo sjajožrvnja otkida se nitna od taktilnog polja, u vrelo sveznanja (on)kraj čokot-trnja skepsu sunovraća gorka mudrovolja.

Kada ljubav njišu tračnice sudbine gdje staze trpljenja stope ljudske prate na raskrižju splina gusta magla mine da se plamen-zori uspomene vrate.

NA VRETENU TAJNI Kraj staroga stabla u dubokom hladu Gospod stvara djela od tananih niti.

Očinskom dobrotom raspiruje nadu, ljubavnim će žarom prah u život sliti.

Mrvice prašine sklapa u cjelinu, nad svjetlošću zore prostire ljepotu, u zvjezdarju kupa sanjivu dolinu, šireći po zraku kozmičku divotu.

U rudnike sunca posla pomoćnike po vreteno tajni što razdvaja goru, njihalom sudbine stvara nove slike, nasta bujni život u Crvenom moru.

Bezglavo vrijeme nepojamno leti dok olujna ura prolaznost ne prašta, u svanutnom bljesku zadnji put proleti ozvjezdana duša koju guta mašta.

Na trnovom putu ništavnog svijeta gdje klatnom sudbine letargija vlada uz posljednji uzdah posrnulog ljeta uzdiže se putnik u zvjezdarje sklada.

Svjetloboj se vodi u nutrini boli kroz osrčje čakri u predvorju nade i rukavcu sudbe u sfernoj kupoli gdje vladaju bića onkraj promenade.

Pulsiraju egom vanvremenske bitke u krletki jada što kroz maglu pliva, sjećanja splavare ko silnice žitke koje tvorac varki u eteru skriva.

Blagodarni lahor zlovolju odnosi dok neprebol-tuga uvire u svjetlost gdje čistotnu dušu labirintom nosi bezuvjetna ljubav u poniznu svetost.

Bitak odslikava jakost zlatnog mlaza u rijeci snova pod plaštem miline, poniruć kroz blagost živodajnih staza svetoumljem puni kreposne vrline.

Dok meteor-sati hujajući lete kazaljka vremena čovjeku ne prašta, kada život prođe pokojni se sjete da je carstvo želja ozvjezdala mašta.

Prema svome liku stvori prve ljude, podari im dobra edenskoga kraja, u utrobi zmije Luci skriven bude, lakovjerne progna iz zemaljskog raja.

119

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Nebojša Stanojković Svak je od nas kap u moru Samo čestica prašine Koja čeka zadnji vetar Da je vine u visine Tišina je utvrđenje U svetu prepunom buke Bedemi su snoviđenje Gluve noći, mirne luke Reči kao strele lete Daleko od svake mete Kad u starcu živi dete Podsmehom se njemu svete Al kad svane zadnja zora I kazaljke na satu stanu Svako svoju dušu mora Poneti na drugu stranu *** Dugo ovim ulicama, odzvanjaju koraci, koji bi negde daleko Odveć dugo o tome sanjaju Da odu odavde, negde preko Preko podsmeha, na stranu osmeha Preko prezira, na tlo obzira Što dalje od lutaka ginjola i marioneta Do nekog drugog sveta Pa makar i do bola Koji će vredeti Preko kamenjara, al i po raznim, plesnim salama Vuku se noge, života pola I nose glavu što će osedeti Okružena raznim budalama U tesnim cipelama teški su koraci Sve više se noge vraćaju nazad I već traju čitav vek i sve veća je žeđ i veća glad Za nečim, što nekad se zvalo-čovek

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

*** Ne brinem već odavno šta će reći onaj i ovaj i Bogu hvala na tome Od toga neću izgubiti ništa, nit steći Sve dok ostanem svoj na svome Ne obazirem se na lažne obzire nemam uzore ni svetonazore I kad otvaram svoje prozore Ko što i danas svi rade još Da bih čuo šta drugi govore Za to ne dam ni groš Ne dotiču me odavno podsmesi Ubadalice i otrovne strelice Protivotrov su samo osmesi Za sve te zmijice, osice, pčelice Šta god da bude, oni će pričati Prepričavati i dočaravati Razočarani jedino tako druge mogu očaravati

A nekad sam se nervirao Tugovao i sekirao Jeo sto svak mi je servirao Gutao svasta, nisam probirao Danas, pa gotovo da ih žalim Teško je živeti tuđe živote U tim jadnim srcima malim Nema ničega, nema lepote ***

120

PROMIŠLJANJA

MISLI Nebojša Stanojković Spremam se da izađem. Jutarnja higijena. Stereotipija. Čitav zivot, stereotipija sa trenucima odstupanja. Prijatnih i neprijajatnih, al biće da je više neprijatnih. Gledam se u ogledalu. Lice mi svakog jutra izgleda drugačije. To su hiljade i hiljade lica. Možda su ljudi, u stvari, svaki čovek ponaosob, jedan kolaž, ili spektar različitih lica, svi mi. Danas sam veoma ružan. Dakle, danas ću poneti fasadu ružnog debeljka. To da sam debeo, to je već konstanta. Nadam se da mi je bar stanje duše jedna konstanta, koliko toliko, bar onaj deo s' moralom. Ono ostalo, znam da je veoma turbulentno, nestabilno poput uranijuma i naše ekonomije, posebno onaj deo oko emocija. To je postalo toliko promenljivo, da ni u jednom trenutku ne mogu sebi reći dal sam tužan, depresivan, smiren ili srećan, jel samo trenutak pomisli na to, već sam po sebi menja stvari, menja emociju. Ne znam, možda bi to psihijatri nazvali manično depresivnom psihozom. Šizofrenija nije valjda, još uvek čujem samo svoj glas, mislim u glavi. Ja sam duboko pak ubedjen, da je čitavo društvo, čitav sistem, jedan ozbiljno psihički bolestan organizan, i to se itekako odražava i fizički, jer kažu, sve ide iz glave. Kako se ta bolest pojedinačno manifestije, zavisi od nivoa inteligencije a i produhovljenosti valjda, izmedju ostalog. Sreća u nesreći je da siromaštvo po ovom pitanju, a ne samo po pitanju finansija, ovu bolest amortizuje, pa izgleda da ljudi i nisu bolesni, već samo priglupi, prosti i prazni, uz to što su i materijalno siromašni. Tako da je ovo stanje mog duha, ili moje psihe, samo jedan prosek. Bar se nadam da, na toj lestvici prostakluka i bezobrazluka, stojim nisko. Sigurno ne mogu biti izuzet od toga, ma koliko se trudio. Plivanje u fekalijama obezbedjuje tu aromu. Tu pomoći nema.

Interesantno je to, da kad god se pogledam u ogledalo, krene taj galimatijas, ta zbrka....ta lavina misli, o svemu i svačemu. Jedna pretiče drugu.

Svaki put mi dođe žao, što ne mogu to baciti na papir, i to što pre, jer dok se papira, odnosno kompjutera dočepam, misli idu nekim drugim tokom, to više nije to.

Njih je baš teško uhvatiti kad si u takvom stanju duha.

Da, zaista to sve izgleda kao jedan galimatijas, ali nije.

Ima to sve smisla u glavi, kao nekakav kreativni i funkcionalni haos. Ali nije ni važno toliko sve to preneti na papir i objaviti. Mislim, ko pa to čita. Sigurno će neko lupiti lajk, a da neće znati dal sam ovde pisao o nekakvim užasnim stvarima i iznosio nekakve bolesne i ko zna kakve destruktivne i odvratne stavove. Ali ima li koga, danas i oduvek, da je sa duše skroz skinuo bukagije sujete. Lajk je moderna, elektronska mini nanogica.

Nisam ja pošteđen te osude, i ne verujem nikom, ko kaže da jeste.

Ovo ipak, nekako pišem sam sebi. Kao poderanu stranicu dnevnika. Eho ovih reči će tek možda ovlaš, očešati neko uvce. Ali možda.

Volim ja da pišem, volim kad znam da to poneko i pročita, ali su u mojoj situaciji takve, pa rekao bih, pre želje nego ambicije, blago rečeno uzaludne. Da bi danas neko čitao, ono što pišeš, moraš biti dovoljno ekscentričan i egocentričan, i da te takvim proglase "kompetentni uzori". A oni su postali takvim, upravo na taj način i zahvaljujući svesnim, odnosno novcem podmirenim apologetama i zarad malo sinekure. Kasnije na red dolaze oni nesvesni, koji po difoltu, veličaju nešto, što elementarno ne poznaju, kliču i zdušno hvale. Oni dodatno pojačavaju sjaj i famu do usijanja. Ko će čitati nešto, od nekog koga zna? Ne mogu se spojiti sa mnom takve stvari, to ne ide zajedno. Videlo se kuče u oro, pa se i ono fatilo.

Ja obitavam u nekom vakumu. U stvari, nema me nigde.

Nit sam skroz uvrnut, da bih bio intrigantan, a nit sam skroz " normalan" po ovim standardima. A to sa tim, biti normalan, danas normalan, to je tek stvar koja je krajnje upitna. Ako takvih ima, morali bi biti zaštićeni i izolovani u nekom rezervatu, jer su ugroženi.

A opet, ako su baš tolika manjina, nameće se pitanje dal su oni normalni, il je svet u pandemiji nenormalnosti.

Rekoh, danas sam baš ružan i to me stašno nervira. Ne samo zbog toga što sam narcis i što volim kad mislim da sam lep, nego me nervira i odvratno mi je to, što ličim na većinu ljudi koje srećem. Na one što telefoniraju dok voze gradom sa preko 80 na sat, na one što, kad ti kažu dobar dan, to zvuči kao da te psuju il vređaju, na one koji bacaju po ulici il u reku hartiju, u kojoj je do maločas bio masan burek, na sve one kojih je briga za sve ostalo, osim za njih same i ono što vole. Svi imaju ista lica. Lica bez snova, bez sažaljenja, bez iskrenosti, sa lažnim osmesima ,lažnim obzirima, lažnim životima, koji se proizvode na industrijskoj traci, gospodara ovog sveta. Čudno je to da su crte lica tih ljudi, normalne, uobičajne i nikako ružne, al da ih oni valjda tako iskrive, pa ispadnu ružne.

Takvo mi je lice danas. Nadam se iskreno, da je to samo zbog toga što sam neispavan i da će se promeniti do večeri, ili bar do sutra.

Gledam po banderama čitulje. Bože, koliko mladih ljudi.

Koliko ljudi koje sam poznavao i do juče sretao. Smrt je danas tako uobičajna stvar, tako ne tragična, tako ...kao da nije ništa. Kao da će se ti ljudi, kad završe to sa smrću, vratiti svojim kućama, svojima, nama. Bilo je drugačije kad sam bio dete. Smrt je bila tako strašna, tako mračna, tužna i tragična. Danas je najstrašnije to, što mi, koji još nismo po bandarema, osećamo neko morbidno zadovoljstvo zbog toga što tu nismo, dok gledamo druge, koji nisu imali tu sreću. U svojoj aroganciji negiramo mogućnost rapidne promene, da već sutra možemo tu osvanuti.

I nemojmo da se lažemo, ljudi su u stvari morbidna bića i sebična, koja se zgražavaju nad tuđim nesrećama, samo zbog eventualne mogućnosti da to njima može da se desi. U stvarnosti, čovek seiri nad tuđim nesrećama.

Saobraćajka, tuča, obična svađa, brzo postaju izuzetno posećene predstave.

121

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Срећко Алексић Над реком стојим ... Безброј љубави у бисерном оку; Скривају тајну у таласу Дунава, Реч није мртво слово на папиру; Саткана огрлица у ноћи од сна. Трепери опет вечерњи ваздух; Руке склопљене чекају завет. Мало љубави није на одмет, Вилински коњић пред сенком мре. О, сва си од бисера, саткана шкољка, Нежношћу присебна, у води се купаш. Руке ти ширим, док небо поклањаш, Мало чистог ваздуха, на овом свету сна. А у стегнутом часу, са колико љубави, Мирисаће благост, оне што срцем волим. Када крик живота овај свет опомиње: Рађаће се нови свет лепши од снова! Трепери опет ноћна светиљка успомена Скривао тајну у дубинама повечерја. Бисерну огрлицу поклањао девојкама, На рубу плама љубав се скрила годинама. О, сва си од бисера, саткана шкољка, Еуридикин венац носиш од пољубаца; Над реком стојим заљубљен у несмирају, Саткан на рубу од нежности и бескраја.

Сутра је већ касно Дозрела је реч прсти се нижу нитима, као стаклене перле. Гугутка гуче у сокаку на грани багремов цвет; мелем моје- панонске баке. По крошњама иња жамор речи развејава, уморан пут жеља. Не знам где сам пошао и чему се сутра надам, кроз голо грање боље видим. Скоро смо посекли грање и поново је израсла срећа; бели багрем и туга већа. Гигутка се свила под облак док прозрак размрсује конце; заспалог паука у помрачини. По крошњама иња паперје гнездо пева од милине и среће, сутра је већ касно, да ме она неће!

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Стиховање на лакмус папиру Говорим разборито; дрвеће обгрљено цветом; и моћан пред речима, рушим све песничке баријере у себи и другима, Живети љубав: дати јој своје ткиво; сазревати у стиховању, певати над бесмртности наде, над искром: Рађање је последица Живота, ништа не постоји узалудно; свет непрекидно нестајеу једној тачки промишљања и боје разливене у сећањима, да си ме некада давно волела. Сунце није истина у капуту скитнице и његових песама, у мокрој хартији без словау улици Великих липа и цветова; које личе на прашњаве излоге, и око будно гледа погледе наивног човека своје судбине. Пишем, да бих заточио стиховање; у хартију адлигата и музеја, одбачен од великих ствари како су нам вредности мале; и не знам да докучим Живот, између Смрти и Љубавиувек се пробудим преварен од надања; у нешто непознато на лакмус папиру.

122

КРАТКА ПРИЧА ЗА НЕПОЗНАТЕ СТВАРИ Срећко Алексић У животу

је све пролазно, градови, улице непозната лица. Када смо се доселили у велики солитер сви су нас упознали. Плави голубови свакога јутра се буде на нашим стакленим прозорима. Време се увек мењало, само што живот чини теже и боље ствари. Мислиш, да познајеш добро људе, а они као сунцокрети се окрећу, час према сунцу, киши, ветру. Ветропирност је карактер малих људи у великим градовима. Они живе у својим катакомбама, окружени својим витешким, лажним идеалима сутрашњице. Лете високо у облацима глупих страсти и тривијалне моде. Та “Пинк” култура провинције се види на хиљаду километара, као када невозача пуштате у гужву и саобраћај. Све му је дозвољено да неискрено говори, вози по тротоару своје судбине, буде бахат на послу, гази све пред собом. Где је ту морал и људскост човека? Као летње бујице и кише које су преплавиле мост туге. Шта је са Човеком? Он егзистира у свом блоку од бетона, надмено грлећи облаке које и не види. Шта ћему плаветни облаци градоносни на кишу, олују и снег. Он има магарећи свет за који се сурово бори. Да буде најбољи у великом граду. Прича иде у супротном смеру сказаљке на сату. Ветар је хладан и презрен, долази испод Авале, ковитла жути песак и спава на Орловачи. Да ли су непознате ствари свима данас јасне у великом граду. Мислим, да нису а жеље и афинитети расту као печурке после кише. За Нојеву барку више нема места, Ваљевска Грачаница је потопљена из нечијег “Лудог хира”, то је данас бунт за нове генерације које тек долазе. Ја сам све одавно гледао уживо својим очима. Ватерполисти су победили у базену под налетом кише и олује. Тако се треба борити у животу, свим срцем. А непознате ствари остају прашњавње у ормару са својим стварима, илузијама о великим идеалима који се не виде. У кутку плишаних лутака и пајаца!

123

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

GRANICE Г ГГГГГГГ/Г ГГГГГГГ ГГГ ГГ ГГГГГ

Да ли је CRISPRCas9 технологија откриће века? Приредио: Живко Теодосић У периоду дугом више милијарди година, еволуција је оспособила бактерије да се против вирусне инфекцције изборе на јединствен и, вероватно најефикаснијији начин у живом свету, системом имуног одговора, коме су научници дали необично име: (CRISPR)-Cas9 – (Clustered Regularly Interspaced Short Palindromic Repeats); Груписана, правилно распоређена, кратка, палиндромска понављања.

Cas9 је ознака за протеин који, у комплексу са CRISPR имуним механизмом, има улогу генетских маказа које, веома прецизно и ефикасно, пресецају спиралу ДНК, на тачно одређеном месту. Научници су успели да тај систем трансфомишу, преуреде и употребе као најефикасније средство генетског инжењеринга, којим се геном може модификовати и поправљати по жељи и потреби, што обећава велике (можда неслућене) могућности у лечењу најтежих обољења, посебно оних са генетским мутацијама. Постоје мишљења да се ради о открићу века, али о оправданости тога ће се моћи судити тек кад се у клиничкој пракси, вишеструко и недвосмислено, потврде оваква очекивања. Међутим, не само научници, већ и многи други слуте, и стрепе од могућих злоупотреба тако моћног систeма. Из искуства знамо да многи не могу одолети искушењу и покушати да зараде на новој технологији. Потребан је крајње озбиљан и одговоран однос свих научника из ове области, као и одговаарајућа регулатива на светском нивоу. Вештачка интелигенција, аутономна роботика, мобилна 5G техногија и ова CRISPR технологија, али, да не изоставимо и друга достигнућа на пољу био-нано истраживања и достигнућа практичне примене; затим нуклеарних истраживања и потребе да се обезбеди све већа количина енергије из нуклеарних електрана ..., имају две могућности: да се упрегну свим силама и глобално, у циљу спашавања и одрживости планете; или, да се због себичних интереса и пуке неодговорности надлежних, ништа озбиљно не предузима, (по обичају) ... Није тешко закључиZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

ти какви су исходи оба случаја. О томе, шта је заправо систем CRISPR-Cas9; каква је то технологија и како функционише; затим, како да се користити само на добробит човечанства, а да не измакне контроли, доносимо текст који је, у ствари, превод једног предавања професорке биохемије, Џенифер Даудне, са Беркли универзитета, САД. Она је, заједно са француским молекуларним биологом Емануелом Шарпентијеом, открила ову технологију.

Jennifer Doudna, in full Jennifer Anne Doudna, (born February 19, 1964, Washington, D.C.), American biochemist best known for her discovery, with French microbiologist Emmanuelle Charpentier, of a molecular tool known as clustered regularly interspaced short palindromic repeats (CRISPR)-Cas9.

Jannifer Doudna: Haw CRISPR lets as edit our DNA? (video-predavanje) Prevod: Ivana Korom Lektor: Tijana Mihajlović, 9.2015.

TED Ideas worth spreading – Идеје које вреди ширити Џенифер Даудна: На који начин нам CRISPR омогућава да преуредимо нашу ДНК?

Видео-предавање, сеп. 2015. године, Лондон https://www.youtube.com/watch? v=TdBAHexVYzc&feature=youtu.be (видео) Пре неколико година, са мојим колегом Емануелом Шарпентијеом, открила сам нову технологију за преуређење генома. Она се зове CRISPRCas9. Ова технологија омогућава научницима да праве промене ДНК у ћелијама. Те промене нам могу омогућити да излечимо генетске болести. Можда ће вас занимати да је CRISPR технологија настала из једног једноставног истраживања, које је имало за циљ да открије како се бактерије боре против вирусне инфекције. Бактерије се у свом окружењу неизбежно и стално сусрећу са вирусима па вирусне инфекције можемо посматрати као темпирану бомбу – бактерија има само неколико минута да деактивира бомбу, пре него је она уништи. И тако, многе бактерије имају у својим ћелијама адаптивни имуни систем CRISPR, који им омогућава да открију и униште вирусну ДНК. Део CRISPR система је протеин под називом Cas9, који је у стању да пронађе, раздвоји и на крају да деградира вирусну ДНК, на један посебан начин.

124

Кроз наше истраживање смо желели да разумемо активност овог протеина Cas9 и схватили смо да можемо искористити његову функцију као технологију генетског инжењеринга, тј. начин на који научници одстране или убаце одређене делове ДНК у ћелије са изузетном прецизношћу, чиме бисмо добили могућност да радимо ствари које уопште нису биле могуће у прошлости.

CRISPR технологија је већ била коришћена да промени ДНК у ћелијама мишева и мајмуна као и неких других организама. Кинески научници су недавно показали да CRISPR технологију могу користити за промену гена чак и у људским ембрионима. Научници у Филаделфији су показали да користе CRISPR за одстрањивање ДНК интегрисаних ХИВ вируса из заражених људских ћелија. Прилика да се на овај начин преуређује геном, повлачи за собом етичка питања која морамо озбиљно размотрити, јер ова технологија може да се примени, не само на ћелијама одралих, него и на ембрионима организама, укључујући и нашу врсту. Тако сам, заједно са колегама, позвала на глобални разговор о овој технологији, чији сам суоснивач, како бисмо размотрили ове етичке и друштвене импликације једне овакве технологије. Сада желим да вам објасним шта је CRISPR технологија; шта може да уради, где смо данас и зашто мислим да је неопходно да мудро поступамо у начину на који ову технологију примењујемо. Када вируси заразе неку ћелију, они убаце своју ДНК у њу. У бактерији, CRISPR систем омогућава да се ДНК изнесе из вируса и у малим деловима убаци у хромозом – у ДНК бактерије. Ови интегрисани (унети) делови вирусне ДНК се умећу на месту под називом CRISPR, што значи: Груписана, правилно распоређена, кратка, палиндромска понављања. (eng. Clustered Regularly Interspaced Short Palindromic Repeats) . Схватате колико је сложен појам и зашто користимо овај акроним.* (Палиндром је преметаљка, игра речи у којој реч или реченица, има исто значење прочитана унапред, или уназад. Пр: “Ана воли Милована”). Тај механизам, који дозвољава ћелијама да, током времена, бележе вирусе којима су биле изложене. И, што је важно, ти делови ДНК се преносе на потомке тих ћелија, тако да су ћелије заштићене од вируса , не само у једној, него током много генерација. Ово омогућава ћелији да прати инфекцције и, како мој колега Блејк

Виденхерт воли да каже, CRISPR је ефикасна, генетска карта вакцине у ћелији. Једном, када се ти делови ДНК убаце у бактеријски хромозом, ћелија прави тада малу копију молекула званог РНК, који је на овој слици наранџасте боје, који је дословна реплика вирусне ДНК. (слике су на видеу). РНК је хемиски рођак ДНК и омогућава интеракцију са молекулима ДНК који имају сличну секвенцу. Дакле, ти делићи РНК из CRISPR , везују се за протеин под називом Cas9, који је на слици беле боје и формирају састав који у ћелији функционише као стражар. Он претражује сву ДНК у ћелији како би нашао места која се поклапају са секвенцама везане РНК. Када пронађе та места – као што се овде може видети, плави молекул је ДНК – овај састав се удружује са том ДНК и омогућавва да сечиво Cas9 испресеца вирусну ДНК. Он прави веома прецизан рез. Овај састав, Cas9-РНК, можемо посматрати као пар маказа које могу да секу ДНК. Он прави двоструки пресек ДНК у спирали. Оно што је важно, јесте то, да је овај састав могуће програмирати да препозна одрфеђене секвенце ДНК и пресече ДНК на том месту. И, као што ћу вам сада рећи, препознали смо да та активност може да се искористи за генетски инжењеринг, тј. да омогући ћелијама да праве врло прецизне промене у ДНК, на месту где се направи овај рез. Ово је донекле аналогно начину на који користимо програме за обраду текста, како бисмо поправили грешку у неком документу. *(Како секвенцирање ДНК постаје све јефтиније, све је више организација, компанија и земаља које преузимају на своје сервере и компјутере невероватну количину података о људској ДНК, најчешће намењених студијама повезаности гена, животног стила и ризика од обољевања). Разлог зашто смо замислили коришћење CRISPR-а за генетски инжењеринг јесте тај, што ћелије имају способност да открију и поправе оштећену ДНК. Кад ћелија биљке или животиње открије двострани прекид у својој ДНК, она може да га поправи, било тако, што састави крајеве оштећене ДНК малом, ситном променом у секвенци те позиције или, интегрисањем новог комада ДНК на месту оштећења.

125

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Дакле, ако имамо начин да унесемо двостране прекиде у ДНК, на прецизно одређеним местима, можемо подстаћи ћелије да поправе та оштећења: или прекидом, или уклапањем нове генетске информације. Осим тога, можемо да испрограмирамо CRISPR технологију да пресече ДНК на месту, или у близини мутације која узрокује цистичну фиброзу, рецимо, чиме бисмо подстакли ћелије да поправе ту мутацију. Генетски инжењеринг није новост, развија се од 1970-их. Постоје технологије за секвенцирање ДНК, за копирање ДНК, чак и за манипулисање са ДНК. Оне су много обећавале, али је проблем у томе што нису биле ефикасне, или су биле толико сложене за употребу да их већина научника није усвојила у свом раду у лабораторијама, а камоли за клиничку примену. Дакле, прилика да се користи технологија као што је CRISPR је привлачна због своје релативне једноставности. Старије технологије генетског инжењеринга можемо поредити са поновним инсталиранњем рачунара, сваки пут кад желимо да покренемо нови програм, док је CRISPR као софтвер за геном: можемо га лако програмирати, користећи нове, мале делове РНК. Једном, кад се направи двострани пресек у ДНК, можемо да покреномо поправку и тако потенцијално постигнемо изузетне ствари, нпр. да исправимо мутацију која узрокује анемију ћелија, или Хантингтонову болест. Мислим да ће се ова технологија прво употребљавати на крви, где је релативно лако довести је у ћелије, у поређењу са чврстим ткивима. Тренутно се много ради на животињским моделима људских болести, нпр. на мишевима. Ова технологија се користи да се направе врло прецизне промене које омогућавају да проучавамо начин на који оне у ћелијској ДНК утичу на ткиво или, у овом случају, на цео организам. У овом примеру CRISPR технологија је коришћена да премести ген, прављењем мале промене у ДНК, у гену који је одговоран за црну боју ових мишева. Замислите да се ови бели мишеви разликују од својих обојених рођака само у малој промени једног гена у целом геному, а иначе су потпуно нормални. (видео). И, кад секвенцирамо ДНК ових животиња, откривамо да је та промена у ДНК настала тачно на месту где смо је увели, користећи CRISPR технологију. Додатни експерименти се врше на другим животињама, који су корисни за прављење модела људских болести, ккао што су мајмуни. И овде откривамо да можемо користити ове системе ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

да тестирамо примену ове техногоије на одређеним ткивима. Нпр. да разумемо како да доставимо CRISPR у ћелије. Такође, желимо боље да разумемо како да контролишемо начин на који ДНК поправља, себе после оштећења, као и да разумемо како да контролишемо и ограничимо било какво одступање или нежељене ефекте коришћења ове технологије. Мислим да ћемо клиничку примену ове технологије, пре свега код одраслих, сигурно видети у наредних 10 година. Вероватно ћемо у том временском оквиру видети клиничка тестирања и можда одобрене неке терапије, што је веома узбудљиво за размишљање. Због узбуђења у вези са овом технологијом, многе старт-ап компаније су веома заинтересоване за комерцијалну примену CRISPR технологије. Много се инвестира и улаже у те компаније. Међутим, морамо такође, узети у обзир да CRISPR технологија може да се користи и за побољшавања особина човека, као што су на пример: јаче кости, мања подложност кардиоваскуларним обољењима, или чак да имају особине које бисмо сматрали пожељним (другачију боју очију, или висине ... и такве ствари). Појавила се идеја тзв: “Дизајнираног човека”, да тако кажем. Тренутно, генетске информације којима бисмо знали које врсте гена би подстакле ове особине, углавном су непознате. Међутим, важно је знати да нам CRISPR технологија даје алат да такве промене можемо учинити, једном када будемо имали потребна знања за то. Ово покреће многа етичка питања која морамо пажљиво размотрити и зато смо, ја и моје колеге, позвали на глобалну паузу у било каквој клиничкој примени ове технологије, на људским ембрионима, да бисмо имали довољно времена да озбиљно размотримо различите импликације тога. У ствари, постоји важан преседан за такву паузу, из 1970-их, када су се научници окупили да позову на мораторијум у коришћењу молекуларног клонирања, док безбедност те технологије није била пажљиво тестирана и потврђена. Дакле, генетски измењени људи још увек нису међу нама, али то више није научна фантастика. Генетски модификоване животиње и биљке се управо дешавају. А то, пред све нас ставља огромну одговорност да пажљиво размотримо нежељене последице али и жељене ефекте неког научног открића. Хвала.

126

Коментaри: Бруно Ђузани: Џенифер, ово је технологија са огромним последицама, као што сте рекли. Ваш став у вези тражења паузе, мораторијума или карантина, је изузетно одговоран. Наравно, постоје терапијски резултати овога али и нетерапијски, а они, изгледа, добијају више пажње, посебно у медијима. У једном од последњих издања “Економиста” изашао је наслов: – “Мењање човечанства”. Говори се о генетским побољшањима, не о лечењу. Какве сте реакције добили у марту, од ваших колега из научног света, када сте тражили или препоручили да би требало да застанемо и размислимо за тренутак? Џенифер Даудна: Мислим да су колеге биле одушевљене што имају прилику да о овоме отворено разговарају. Занимљиво је да, док разговарам са људима, мојим колегама научницима и осталима, постоји широк спектар виђења овога. Јасно је да је то тема коју је потребно пажљиво размотрити и о њој разговарати. Бруно Ђузани: У децембру ће се одржати велики састанак који сте организовали ви и ваше колеге, заједно са Националном научном академијом и другима. Шта се надате да ће бити исход тог састанка, у практичном смислу? Џенифер Даудна: Надам се да ћемо изнети ставове многих појединаца и заинтересованих страна које желе да размишљају о одговорном коришћењу ове технологије. Можда неће бити могуће постићи консензус, али мислим да би требало макар да разумемо који су све проблеми у даљем раду. Бруно Ђузани: Ваше колеге, као што је Џорџ Черч, нпр. са Харварда, кажу: “Да, етичка питања су у основи питања сигурности. Тестирамо изнова и изнова, на животињама у лабораторијама и, кад осетимо да је довољно безбедно, прелазимо на људе.” То је друга струја размишљања, да ли можемо да искористимо ову прилику и прихватимо је. Да ли, можда, ово подстиче раздор у научној заједници? Мислим, да ли ћемо видети да се неки уздржавају због етичких питања, а неки ссамо иду напред, јер неке земље имају слабу или никакву регулативу?

Џенифер Даудна: Мислим да ће са сваком новом технологијом, посебно са оваквом, бити различитих ставова и то је потпуно разумљиво. Мислим да ће, на крају, ова технологија бити коришћена за инжењеринг људског генома, али да не би било одговорно то урадити без пажљиве дискусије и разматрања ризика и потенцијалних компликација. Бруно Ђузани: Постоје мнноге тхнологије и друга научна поља која се развијају експоненцијално, скоро као ваше поље. Мислим на вештачку интелигенцију, аутономне роботе итд. Нико, изгледа – осим аутономних робота за ратовање – нико други није покренуо сличну дискусију у тим пољима: позвао на мораторијум и сл. Да ли мислите да ће ваша дискусија послужити као пример другима? Џенифер Даудна: Мислим да је научницима тешко да изађу из лабораторије. Говорећи у своје име, тоје помало непријатно. Међутим, мислим да је бити део настанка овога, ставља мене и моје колеге у позицију одговорности. Надам се, заиста, да ће и остале технологије бити разматране на исти начин, као што бисмо желели да размотримо нешто што би могло имати последице у другим пољима, не само у биологији. – Крај предавања – Извори и препоруке: https://www.youtube.com/watch?v=TdBAHexVYzc&feature=youtu.be (видео) https://zonamedicine.com/crispr-cas9-sistem-genetski-inzenjering/ (видео) https://www.youtube.com/watch?v=1BXYSGepx7Q

127

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

LIRIKA

Lirika Stovrag

Sanele

obuhvaća širok spektar tema: od ljubavnih i misaonih pa sve do društvenih.

Istina, Sanela kao da revidira praksu nasih savremenika ili predhodnika i kao da ne priznaje za poeziju nikakve druge pjesme do ljubavnih, patriotskih i misaonih. Prva redakcija zbirke, namijenjena onima koji o Sanelinoj poeziji znaju malo ili vrlo malo, redigovana je s tendencijom da bude informativna, da prikaže cjelokupan Sanelin razvitak poezije od početka do najnovijih dana, da zabilježi sve njene pravce, istakne sve njene raznovrsnosti i da predstavi što bolje autora. Pri rasporedjivanju gradiva ove zbirke recenzent i autor su se odlučili da čitavo gradivo tretiraju kao izvjesnu cjelinu i da ga kao cjelinu rasporede hronološkim redom – redom nastajanja pjesama. Tom postupku se, svakako mogu učiniti ozbiljni prigovori, ali manje ozbiljni nego svim drugim po pravcima ili temama; hronološkim ili tematski raspored poezije. Taj fakat je ,naravno, ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

prilično otežao rad na sastavljanju ove zbirke i štetno je djelovao na elemente unutarnje ravnoteže njenog gradiva.

Zbirka počinje pomalo sumornim ciklusom pjesama; izdvajam kao primjer sljedeće naslove: Nešto preče, Pravedno sudi, Ustani za mene, Željezni obruč… Među nabrojanim pjesmama Željezni obruč u meni je izazvala pomiješane osjećaje. Iako je puna pjesnikinjinih optimističnih nadanja (Drugi ljudi/ Dok nisam došla/Pravedno sudi ...), pred kraj pjesme sva su njena nadanja splasnula Ustani za mene/ Cvjetni ogrtač/Ni u lice.

Pjesmom Nešto preče započinje ciklus ljubavnih pjesama – ali ne takvih u kojima su svi sretni i zadovoljni, već onih u kojima pjesnikinja čezne za svojom ljubavi – i na koncu sve ipak ostane na toj čežnji (Bolj da plovimo/Laž umara).

Pjesme poput Sve u krug i Nakon mene primjer su kako s malo riječi pjesnik može izreći mnogo. U pjesmi Nema sličnih pjesnikinja iskazuje osjećaje voljenoj osobi, dok u pjesmi Razdvojeni, o nažalost, propaloj, "uvehnuloj", ljubavi.

Pjesnikinja se prisjeća i uspomena svojih školskih dana. U pjesmama se, na nostalgičan i pomalo humorističan način, prisjeća svoje školske mladosti i to u njoj budi nostalgiju za njenom prvom ljubavi i živo je podsjeća na žrtvu koju je svakodnevno činila da bi joj ljubav bila uzvraćena.

Zbirka obiluje simbolima, raznovrsnim pjesničkim slikama i dobronamjernim porukama.

Pjesnikinja žarko želi dati do znanja da neuzvraćena ljubav nije kraj.

Također, svojim čitateljima sugerira kako svijet valja gledati iz nove perspektive, i to upravo i ona čini, konstantno se služeći kritikom društva u kojem i sama živi i radi – kao alternativnom dioptrijom. Šta da radim? (...)zbog moranja, i, da ostavim znak o sebi; da otkrijem 128

svoje trpnje, strepnje i tihe radosti nepoznatim današnjim i sutrašnjim, i da ih možda utješim, razveselim prijateljskom riječi", jednom je prilikom povjerila se i rekla nam.

Saneline pjesme krasi neopterećenost suvišnim frazama, simbolima i alegorijama. Na jednostavan i, običnom čovjeku, pristupačan način svaka njena pjesma odiše svakodnevicom, jednostavnim mislima i svagdašnjim problemima i mukama. U njenim pjesmama "nema" pravilnosti – pjesnikinji nije bitan ujednačen broj stihova ili slogova – bitna joj je poruka koju njena pjesma prenosi, no i bez obzira na to, većina pjesama je ritmična, a neke bi se od njih mogle i muzički obraditi. Najviše upotrebljava jednostavne i lahko predočljive metafore, bez zagonetki i teško dokučivih misli. Rado asocira prirodu, najčešće kakav oblak ili stablo. Upotrebljava i usporedbe, a većina pjesama napisana je baš slobodnim stihom. Pojedine pjesme sadrže izrazito malen broj riječi, što ih pak ne čini manje razumljivima ili vrijednima.

Sanelina lirika nagradila nas je snagom emocija, te smatramo da su njene pjesme dobronamjerni savjeti i asocijacije svakome čovjeku na ovome svijetu – od ljubavnih, koji se mogu činiti zastarjelima zbog vremena u kojem su nastali, pa sve do onih u kojima do izražaja dolazi zapostavljanje čovjeka zbog nekih zemnih stvari. Iako je većina pjesama iz zbirke nastala u vrtoglavom vremenu rata, sve su aktualne i lahko primjenjive i u današnjem, savremenom dobu – pa stoga u toj činjenici leži snaga Saneline lirike.

Na kraju ili napočetku, svejedno, značenje Saneline poezije je u iskustvu kako je čitati. Zato zakoračite u neodoljivu poeziju koja će vam pružiti odgovor na pitanje kako da vas život toliko ne boli i ne povrjeđuje.

Doc. dr. Mevludin Tanović

Cvjetni ogrtač

Vilsonovo šetalište

Sve u krug

Sada shvataš šta je ljubav!

Sloboda, sigurnost i pomirenje, životno povjerenje,ostvarenje.

Kroz život prati. Ne daj da pati.

Ko voli i rana bila - ništa ne boli, a prava ljubav sve to umota, u cvjetni ogrtač od života.

Mala, polupusta mehana, blizu prenoćišta u ulici Vilsonovo šetalište, pružala mi je prvu pomoć poslije ljeta, svađe, čekanja na avion, pogađanja sa taksistima i nadanja.

U njoj svega nekoliko Bosanaca ispija lokalno pivo - u polutami nebo i zemlja, nijemi i sami. Čudno, gle moje suze, u svakoj duga i moja tuga, i opet kiša, tuga i duga od suza vlažna.

Ljubav nas naša umori, pa se malo odmori, na zelenoj odori.

Pa se ponovi.

I tako sve u krug, iz dan u dan, ja i on k'o moj drug, u krug, u krug, u krug.

Je li nešto preče Ako me voliš, čovječe, budi uvijek kraj mene, Je li nešto preče ?

Sam protiv cijelog svijeta, osjeti toplinu i blizinu moju i miris moga tijela. Čuvaj me k'o dijete.

Tamo gdje nema briga i nevolja.

Tamo gdje su vremena bolja.

Dok nisam došla Dok nisam došla. Bio si!?

Bio si nesretan i sam.

Pošla sam uz tebe.

Bila sam ti i sestra i brat.

Bila sam uz tebe.

Kad ružno i tužno na vrata grebe!

A vidi sad ? Što si me prevario?

Bolan bio. Bog te ubio.

Zar ne umiješ bolje da slutiš ?

Da me noću tugom gušiš!?

Da li ti je savjest čista - da ne kažem gore, od mene hiš.

Željezni obruč Zatvori željezni obruč oko nas.

Sedam puta. Hoću ljubav da ne luta. Šta će nam zlato i pare - pare ispare !

Neka ljubav naša traje. Kakve brige i ko haje?

Zatvori željezni obruč oko nas.

Tuga za domom Ona se vraća u nepregledne puste ulice, u komšiluke u kojima su vas zaboravili, vraća se na kapije i avlije vaše mladosti ispred kojih ste nekoga nekada čekali.

Podsjeća na dane u kojima nije bilo nikoga, ni ljudi, ni pjesme, ni utjehe.I šta bi više...

Domotožje i ništa više.

Kafane imaju dušu I kafane imaju dušu.

Ne sjećam se imena!?

Te divne kafane u Sarajevu, u koju sam svratila, kao što se ne sjećam ni imena mnogih duša u koje sam zavirila.

A ne pamte ni one mene.

Zavirimo tako u nečije oči, baš kao što stupamo na prag nove kafane, osmotrimo šta se u njima dešava, prepoznamo atmosferu, osjetimo nešto, popijemo po koje piće ili po koji poljubac.

I nema nas više ni u sjećanjima.

129

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Izabel Čeperković Dias Pisanje između redova Najlakše je Pisati između redova Samo se zavališ u fotelju I pušiš Izgriženu olovku Ništa posebno Kojom naškrabaš Neke stihove Ništa posebno Za par minuta Zamišljajući da si Neki novi Mnogo bolji Bukovski Slatka Sisaš me ustima Gledaš crevima Osećaš U kuhinji Na prozoru Praviš komšiji zazubice Mirisom novopečene poslastice Nagradice posle radnog dana Grizeš me samo po obodu Nemaš me celu Nisam pečena Ni kupljena Nisam bombonjera Ispod poklopca Zašećerena sam Po konturama Kad zapadnem Duboko u grlo Izjedam ljutinom Koja draži I peče

Razliveni Samo da ni za čim ne osetim Istinsku potrebu i biće sve u redu Sve će teći glatko kao maslac Koji se topi na vrelom ulju I razlaže se u utrobi podgrejanog tiganja Užareni smo, zažareni, zakuvano je Sve jer svuda je sve svi smo svuda i sve je Otopljeno, razmazano, razliveno U boje mirise ukuse svojeg tuđeg nečijeg svačijeg Tovljenja kljukanja ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Košenja travice za ovčicu Za večito pregladnelu usahnulu glavicu Praznih ispraznih očiju Sve se napaja Baš onako kako bi trebalo Kako su planirali kako su nas izdresirali Svi se u tuđim očima stomacima dupljama ogledamo Svi Pristajem na tovljenje gorkom hranom Samo da ni za čim Ne osetim Istinsku potrebu Životarenje Kada sve prođe Minuće me želja da išta radim A do tada, nemoj da me sprečavaš Jer neminovnost je neprikosnoveni uslov Stalnosti moje banalne svakodnevice U kojoj radim isto što i svi Da bih održala u sebi volju Da živim u svačijem svetu Banalno, kao i svi Umreženi Srećni su Dok se ogledaju U svoje odraze Na zastakljenim očima Živahnih ekrana Kada tuđe floskule Recikliraju u fluorescentne Objave veoma bitne Najteže muke Tiho tište Najveće junake Osunčane lajkovima Prekrivene kučinom skučenosti I bezlične samoće što prodire Do krvne plazme i proždire DNK koji ne može Preživeti bez mutacije Razobličene sene Zaposele su Mrežu

130

Slavko Marković Duga

Njegoševa kletva

Negde – iza gora, iza mora, leti pesma od orlova – dugu love!

Njegoševu kletva sreće i sad čujem – kletvu „Noći skuplja vijeka“: „Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može“!

Kroz pesničke snove – krila lome, klikću zori...

Snagu pesme u pesniku bude – da zapolove nebom duše; Izmaglicu dana traže, u zvezdama što se gase – dugu love!

Krilati im putokazi, svevidećim okom traže nove staze – otkucajem srca da zaplove, u prostore nepregledne - dugu love!

Pesnik sebe vidi moćnim kad uzleti krilom orla...

Da s visina život traži – pesmom gori od milina što ga nosi njena rima, kao mladog Jesenjina: Iznad stepa, iza gora, iza mora - dugu lovi!

Sveta ptica, svetom leti – tako kažu od davnina, da zapleni pogled nečiji; u lepoti sna izgori, dok svemoćno – dugu lovi!

I sleteće u pesme, nedozvane, kad se zvezde gase na obzoru i kad pesnik, moćno, zaplovi u zoru – pesmom dan da najavi; Zaspalom krilu, u prostoru sna, probudi želju – dugu lovi!

Njen dolazak, u veče, neponovljivo je čudo...

Zvezdano nebo traži poglede – a njene oči mene!

Na mestu, gde svetost ispuni dušu, pogledom traži nove želje i reči hvale da je zavole – ko molitva iz Hrama što se čuje...

Blagost neba i mir duše, ispune se sjajem oka i požude i san se spušta na želje – ispunjenje kletve Njegoševe se čuje: „Ako ne nađeš mir, u čarima seni njene, otvoriće se bezdani, nezvani stihovi, nemiri i opsene...“ U pogledu, nedozrele želje – traže nove pesme...

Lepota njena donela je: Igru senke, nemir neba, igru tela, očaj kletve – da se snovi okamene...

Da se snovi okameneu poglede nedozvane, osveštane, monahinje – što u svoje snove zove!

Svetost zova u nemire sagoreva, u pogledu krije – Njegoševu kletvu sreće!

Pesma i ptica – svemoćno lete, traže gnezdo u pesničkom srcu, slete u snove, želje i opet uzlete - dugu love!

Dva se sveta sudariše – poražena željom uma: Da se snovi okamene, da se pesma zorom javi...

U lepoti monahinje – vide zemne čari: U susretu, u zanosu, u pogledu nedozvanu, osveštanu – tajnu sveta, tajnom pesme progovori!

i želimo pobeći u samoću – u tajne zvezde i pesme!

Da se ljubav odgonetne, probuđena – ko u „Noći skuplja vijeka“!

131

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

MINERVA U KRŠU Patrik Weiss

lav može dozivati lava.

Davni snu, pjeno moje masne krvi - čuješ li moje nejavljanje.

Bio si pitak poput suze očaja u trenu radosti.

Juri Kaštelanu

Sjećaš li se kako smo drhtali zajedno.

Vodu sam joj nosio. I kruh sa žerave topao kao sunce što umire pred ovu veče. I svaku sljedeću, uvijek posljednju, ali nikada konačnu. I planete sam joj kuhao, pirjane na zvijezdama. Sasute u zdjelu postanka i prelivene hladnim umakom samoće svemira. Kamen za nju pronašao. I drvo. I hlad. I sklad u tom hladu što porađa tužne pastirske pjesme. Ponio sam ju kući. U malu sobu s krevetom kraj peći. Sutra dan sam joj obećao pokazati zmiju. Onu s krilima, koja još samo u našim krajevima obitava. Vodio sam ju pod ruku, pod kamen, pod suhu rahlu zemlju i pod mokre suze bestraga. Zmiju sam joj pokazati htjeo. No zmija danas kao da nije htjela ukazati svoje nijemo lice. Ja sam ju doduše čuo. Dahtala je premorena. Gušila se u pjesmi nastajanja. U zovu orlova. U rađanjima proljeća. Ona koja je imala krila, brižnica, osamljenica, jedina svoga roda. Ona koja od silnih darova kao da se sramila svoje punoće. Ipak, tebi je nisam uspio pokazati, jer kako da ti pokažem zvuk što iz zmijina srca izvire. Zamolio sam te oprost, bojeći se da nećeš shvatiti razloge mojih djetinjih laži. Sklopila si oči. Udahnula i rekla "ne brini, vidim". Nisam znao što odgovoriti. Podigla si kapke, a vani je cvjetala noć. Noć biserna, modra, kao prezla Mediterana na pustopoljini Europe. Drhtala si. Pitala kako noć? Zašto već noć? Ovako divna noć? Uhvatio sam te za struk i podigao visoko. Vidjela si kako je biti proplanak i brdo i planina i sve u jednom i jedno u svemu. Vidjela si gdje se san graniči sa javom i gdje se to susreću anđeli i ljudi. I mene si vidjela, koji te držim, i koji njegujem to držanje. Krenuo sam ju spuštati, kadli zmija skoči i rastvori svoja krila. Moje ruke ostaše prazne. Sutra sam noći preokrenuo i započeo živjeti prema jučer. Vodu sam joj nosio. I kruh sa žerave topao kao sunce što se rađa pred ovo novostaro jutro. Zmiju sam joj pokazati htio.

Ti, ja, pa opet ti. Zatim nebo, zvijezde, čitav nebeski svod i sve što živi tako bujno i neprestano.

SIGNAL IZGUBLJEN Tko je taj koji odašilje pozive?

Nisam kući. Kunem se. Nemam kuda da se javim.

Kome i zbog čega.

Ne kucaj.

Po nebu tražim svoj davni sanak. Izgubljen.

Godinama i zaboravom izmrcvaren. Taj sanak bješe bijel. Možda je sada kao more. Kao jugo.

Kao nešto što netko drugi zna. Tko će li ga znat.

Kunem se i preklinjem, nemam kako da se odazovem. Primate li poruku - vojnici.

Ta gdje je međa međ' zvijeri i ljudi. Rikom samo ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Suzo radosnice – davni snu. Moja pučino plitka, gdje li su dubine iz kojih dozivaš moje nejavljanje?

SVJETLO I Samo rijetki znaju gdje orli stanuju. Visoko.

Visoko.

Malaksao od leta, starješina pada. U padu je duga i svjetlo što ju čini i ljepota.

Najjači poražen. Stado ponovno na okupu.

Ne mogu noćas taj mrak. Prašinu. Prah. Tišinu.

Mi se dušo okupljamo da gostimo ljubav. Poraženi.

Stoga ne pozivaj na gozbu. Pusti pale ratnike da počivaju kako su i dosad.

Svjetlo neka bude to koje doziva svojim opetovanim porazom.

SVJETLO II Ne mogu noćas te zavjese od mraka. Krv neka grije ozeblu dušu. Svjetlo.

Zvijezde spuštaju obraz na ovu prašinu srama. U oluji gluhe noći. Svjetlo.

Zemlja cvrkuće od straha. Sakata - nema gdje da pobjegne.

Između nas milijun komadića razapeta sunca.

Putnici smo, ti i ja, u ovom bijegu kojeg ne raspoznajemo.

Tvoje srce ispušta tane u moje. Ukoliko te volim gravitacija moje čežnje usporit će nježnu smrt.

Tada bit ćemo zajedno. Stopljeni u jedno. U Boga.

U mačku na limenu krovu.

Ne reci da tu nema istine.

Samo nek' je svjetlo da obasja tu čistinu na kojoj se susrećemo i pronalazimo. Porađamo i crkavamo.

Licem u lice. U dva oka, u četiri, u koliko god da nam se nudi.

Za sva vremena. Za upravo sada.

Svjetlo.

Noćas ja ne mogu. Tebe, te - zavjese od mraka.

132

Borna Kekić - Poezija i rep Rođen u Zagrebu, završio srednju ekonomsku školu.Muzikom je počeo da se bavi još kao mali dečak u zboru „Zagrebački mališani“. Rep je počeo u 7-om razredu osnovne škole i on do danas ostaje njegova preokupacija, te prolazi razne oblike bavljenja tom vrstom muzike. Piše svoje tekstove, komponuje svoju muziku, a u srednjoj školi počeo je stvarati svoj mali muzički studio. Znanja stečena u ekonomskoj školi u području marketinga i poduzetništva podstakla su ga prema dodatnim aktivnostima tako da trenutno, osim studio snimanja radi i video klipove. Preko muzike, Borna se susreo sa drugim pesnicima te ga je

to, kako kaže inspirisalo da svoje emocije izrazi, i na ovaj način.

*** Pogledom tako nježnim Pogledom tako slatkim Pogledom tako istinskim

LJETO Ljeto je u gradu, zove me hladovina....

I tako hrabrim Gledala si me samo ti Kao koncem niti Pletes osmjeh koji se vrati Samo budi sretna U glavi presretna Jer ja želim samo to A riječi ne govore to Jer ti si samo ti I nitko drugi neće biti Niti mi u mislima postojati

Sjedim ispod jabuke u vrtu, jabuke koja budi sjećanja, sjećanja koja griju poput zrake sunca milujuci me nježno poput prstiju moje bake dok sam tonuo u san.

Moja baka i njena jabuka....

Jabuka koja je obilje plodova podarila one jeseni kada sam rođen.

Ispreplićem toplinu sjećanja sa toplinom ljeta u hladovini jabuke moje bake….

Jer ne znam što reći Ali ljubav od mene ćeš steći I za kraj Volim te i ti to dobro znaj Pusa.

Ljeto je u gradu, Ljeto je u vrtu, toplina i spokoj u mojoj duši….

133

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Drži me za ruku Došla si one divne noći i ušetala u moj život kao kap vode na žedne usne.

Ponovno sam rođen za tebe one noći.

Moj život je bio tama, osvijetlio ga je sjaj tvojih očiju.

Moj život je bio tih, probudio ga je tvoj smijeh.

Moj život je bio bez cilja, ti si mi pokazala put.

Dovoljno je da me držiš za ruku….

Krenut ću sa tobom na putovanje ljubavi.

Dovoljno je da me držiš za ruku….

Neću odustati od tebe, hodat ću sa tobom putem naše ljubavi.

Dovoljno je da me držiš za ruku…..

Samo ja Ponekad nesvijesno poletim nebom ostavim muke i brige, a ne bih trebao…

Olovka u ruci, Ispred mene prazan papir.

Idem nepoznatim putem, u svoje misli kročim, bježim od svih, tražim mjesto gdje mi neće suditi, Mjesto gdje ću moći biti samo ja.

Onaj ja koji sam u svojoj duši, čist, iskren, ispravan.

I jak.

Da ne bjezim.

Samo ja…

Samo ja…. *** Kada sam ja bio mali Nisam shvaćao ništa o šali Povukla me je bila Nekakva čudna sila O odrastanju da ne pričam Samo ove riječi ću da čitam Jer o životu stalno komentiram U pjesmama o tome razgovaram Jer kako bi ovo sve bilo Da se to nije uopće otkrilo U mojem životu loše se živilo Imam nažalost tmurne misli ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

A ti čitatelju malo razmisli O odrastanju i stvarnosti Kako je zapravo loše živiti Iz gubiš sve ljude Koji ti radost bude A u glavi vlastitoj misli probude Možda se vama ovo čini kao šala Ali ovo nije nikakva šala mala Ovo je život jednog dečka Koji se osmjehom vrati Za male stvari on pati Jer važno je samo Poštovanje To znači u mojoj glavi radovanje Za vas pjesnici moje postojanje U ljudima U ljudima U Čudima U Čudima U vratima kojima Ključ Zaključanima Osmijeh vrati koji pati… *** Venante al noktomezo Mi iros al li aliĝi al la teamo Mi ĵuras al la ĉielo Mi rigardos ĝin bona zorgo trinku raso-trinkaĵojn kune kun festoj kaj festoj kune kun festoj kaj festoj Mi estos feliĉa Nenio malĝustos Ĉar mi estas iom imaga I markis En ĝi mi aspektos belaj knabinoj Trinku iom pican trinkaĵojn Kun festoj kaj festoj Kun festoj kaj festoj Estas tia atrofio en la Disko laŭta, bunta kanto brila filmo sur ĉiuj flankoj kelnerino tuj tusis didžej mixsaj mjuzu I estas diskoteko por mi Vera ĝojo Biero estas bona humoro Mi dancas kun malbeno Al viaj amikoj Tial ĝi estas diskoteko Mi amas diskotekon.

134

SADRŽAJ: Zorica Tijanić: Vr eme na odloženo/4 Boris Mandić: Pr ostor /5 Boris Mandić: Razgovor sa Kopolom/6 –7 Zorica Tijanić: Intervju sa rok bendom "Zvuk ulice" (Slobodan Kokan Popović)/8-11 Boris Maksimović: Neka dr uga planeta/12-16 Miroslav Vasić: Hanover/17-19 Aleksandar Gvozdenović: Priče sa margine/20 Ivana Minić: Dinastija Đing/21 Petar Gordić: Jedan drugačiji pogled na Andreja Tarkovskog/Rubljova/22-23 Zorica Tijanić: Ambijent Nostalgije u stvaralaštvu Andreja Tarkovskog (Putevima ljubavi)/24-28 Dušan Varićak: Probna forma za besmrtnost Hane Gadomski/29-32 Melanija Bojanović: Her menuetika, novi metod/33 Milan Manić: Portreti kao ogledalo naše stvarnosti (Miroslav Savkov)/34-35 Mirjana Novokmet: Kuda plovi ovaj brod/36-37 Olivera Šestakov: Izbor iz poezije/38 Mirjana Štefanicki Antonić: U onoričkom nebu misli (o knjizi Milijana Despotovića) Vojin Trivunović: Kućni zapis/40 Olivera Šestakov: Žir i za dodelu književne nagr ade „Miodr ag Kalezić“ za knjigu godine (o knjigama Čede Kovačevića Čekova i Vladimira Vanje Jovovića)/41-42 Vidak M. Maslovarić: Lirske reminiscencije Čedne Radinović Lukić/43 Čedna Radinović Lukić: Izbor iz poezije/44 Dajana Lazarević: Poezija dva Maksima; Tanka i Bogdanoviča/45-52 Dajana Lazarević: Novi zavet na belor uskom jeziku/53 Aleksej Gluhovski: Iz zbirke pesama Alekseja Gluhovskog „Lirika“/54-57 Snežana Šolkotović: Ploča/58-60 Čaj sa Gocom: Čekajući/61 Jelena Skrobić: Refleksije na početku pesničkog puta Jelene Luković/62-63 Elma Selimi: Circulus vitiosus/64-65 Milan Drašković: Soneti krvi/66 Aleksandar Ševo: Ružni pačići srpske poezije/67-69 Aleksadar Pavić: Divlje guske pr eleću zvezde/70 Dimitar Anakiev: Strašilo kao putokaz/71 Zorica Tijanić: Rustični poetski vremeplov/72-74 Snežana Marko Musinov: Osvrt na promociju zbornika filozofske poezije/75-77 Miroslav M. Marinković – Moki: Fatima i pesma „Šta je sr eća“/78-79 In memoriam: Susret sa pesnikinjom Fatimom Sibilom H. Gorenčevski/80-82

135

ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

Fatima Sibila H. Gorenčevski: Poslednje pesme/83-84 Ana Zogović: O Fatimi Huseinbegović Gor enčevski/85-86 Lili Koci: Poznanik/87-90 Igor Petrić: Tr enutak vr emena/91 Zdravko Ostojić: Dela su slike duše/92 Aleksandar D. Stanković: Rušdi i Ruždi/93-94 Srećko Aleksić: Beskr ajno ništa Dr agane Simić/95-96 Srećko Aleksić: Dvadeset peta nova/97-98 Pesnici za nezaborav: Vladimir Majakovski/99-101 Ivan Gaćina: Šer lok Holms u potr azi za istinom/102-103 Mirjana Magura: Mar ljivi jun/104 Nebojša Amanović: Banjska r omansa/105 Sanja Radovanović: Haiku/106 Anđelko Zablaćanski: Ciklus pesama/107-108 Živko Teodosić: Poezija/109-110 Boris Mandić: Poezija/110-111 Dane Zajc (stihove uglazbio Chr is Eckman,”Who will light your path“ Prepev s engleskog: Dušan Varićak/112 Mirjana Jovanović: Dunav mi je ispr ičao/113 Ilinka Marković: Poezija/114 Radmila Milojević: Poezija /115 Ana Zogović: Poezija/115 Branko M. Jovanović: Reka tajnu čuva/115 Igor Petrić: Poezija/116 Đurđija Peruničić: Poezija/117 Teodora Šiklošić: Poezija/117 Sanja Mančić: Poezija/118 Ivan Gaćina: Poezija/119 Nebojša Stanojković: Poezija i pr oza/120-121

Srećko Aleksić: Poezija i pr oza/122-123 Živko Teodosić: Da li je CRISPR-Cas9 tehnologija otkriće veka?/124-127 Doktor Melvudin Tanović: Lir ika Sanele Stovr ag/128-129 Izabel Čeperković Dias: Pisanje između r edova/130 Slavko Marković: Tr i pesme/131 Patrik Weiss: Miner va u kr šu /J ur i Kaštelanu/132 Borna Kekić: Poezija i r ep/133-134 Sadržaj/135-136 ZVEZDANI KOLODVOR

I ONLINE ART

136

https://klubzvezdanikolodvor.blogspot.com 137