ZVEZDANI KOLODVOR

ZVEZDANI KOLODVOR ONLINE ART MAGAZINE

APRIL MAJ 2020 GODINA VI BROJ 20

ISSN 2406-2219

KAKO SAM NAUČIO DA NE BRINEM I ZAVOLEO SEKS BOMBU Jovan Pavlović

PUTOPISI SA ADRESE USPOMENA Miroslav Vasić

KARNEVAL U SUTERENU Jelena Skrobić:

MILOST VELIKE KIŠE Poezija Vesne Radović

Mudre misli Smatraj svaki dan kao jedan ceo otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu, a ne kao deo. Nek se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni.

Nikolaj Velimirović

JUBILEJ U DOBA KORONE

Reč urednika

Živimo u jednom istorijskom trenutku i verujem da smo toga svesni, mi koji se trudimo svakodnevno, svojim pisanjem, da ostavimo pečat i trag čovečanstvu. Istina, lepa je pomisao da nakon naše smrti ostavljamo drugima deo sebe, da nas se sećaju, pamte po nečemu u šta smo uložili i talenat i trud. Ima tu pomalo i egocentrizma, sujete ali ipak, kada se to sve sabere i oduzme, umetnik je duhovno biće, sa darom od Boga i suštinski ne može biti loš ma koliko postojalo među pesnicima i piscima surevnjivosti

i

ponekad

ljubomore

i

netrpeljivosti. Ovaj broj nastaje u "Doba Korone",, baš u inat bolesti, u inat svemu što se urotilo protiv prirode i čovečanstva i zaustavilo ga u kretanju. Mi smo na našem Kolodvoru i čekamo. Tu smo da sačekamo bolje dane, one koji će nam doneti oslobađanje. Čovek tek kada oseti ograničenje slobode shvata da je ona najvažnija. Kretanje kao život, sloboda kao jedini izbor, a u međuvremenu, Zvezdani Kolodvor je tu da slavi život i shvati da u ovom istorijskom trenutku nema izbora osim borbe jer ona nikad nije uzaludna.

Hvala Vam što ste sa nama i u ovim teškim trenucima i što pišete za Zvezdani!

ISSN 2406-2219; CORBIS.SR-ID 216002316; GODINA VI, 2020; Broj XX; APRIL-MAJ; Izdavač: Klub umetnika Zvezdani kolodvor, Beograd; Glavni i odgovorni urednik: Zorica Tijanić; Redakcija: Dušan Varićak, Mario Lovreković, Julija Nikolić, Ivana Minić, Miroslav Vasić, Mikailo Tijanić, Zoran Dimitrijević; Boris Mandić: Živko Teodosić; Saradnici: Dragan Maljik, Aleksandar Gvozdenović, Igor Petrić, Franjo Frančič, Mirjana Štefanicki Antonić, Boris Maksimović, Mirjana Magura, Snežana Marko Musinov, Jelena Skrobić, Rea Petrović, Jovan Pavlović, Petar Gordić, Bojana Durman, Dajana Lazarević; Olivera Šestakov; Grafička priprema i dizajn: Zorica Tijanić; Naslovna strana: Canva.com; Fotografije: Anastasija Vasić, Pixabay; Dostupno online: issuu.com i na blogu: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.rs/; Kontakt: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com; web: http://klubzvezdani kolodvor.blogspot.rs/

Iz sadržaja

03

REČ UREDNIKA

Život u istorijskom trenutku - u doba Korone

27 41

PRIČE SA MARGINE

Aleksandar Gvozdenović

PUTOPISI S DUŠOM

Kostajnica - Drugi deo Miroslav Vasić

65

POEZIJA

Mario Lovreković, Borislav Kosanović, Zana Coven, Mariana Qunbar...

Uredništvo časopisa objavljuje tekstove iz oblasti kulture, umetnosti, književnosti i nauke zalažući se za otvoren pristup informacijama, te objavljuje tekstove u kojima autori slobodno izražavaju svoje ideje. Uredništvo ne vrši cenzuru bilo kakvog tipa, ali se ograđuje od stavova svojih saradnika. Saradnici i autori snose odgovornost za sadržaj i originalnost svojih rukopisa i garantuju za tvrdnje iznete u njima, ali ne smeju da iznose nezakonite i neproverene tvrdnje, niti da krše prava drugih lica.

PISMA SA KOLODVORA Piše: Zorica Tijanić Ne pišeš mi... a ja ne mogu čekati rođendane, nove godine, godišnjice, verske praznike i neke druge bitne datume, kojih se samo još ja sećam.... kojih se samo ti sećaš...

Znam da misliš da je naša prepiska nepotrebna i da bismo se mogli zbližiti njome ali zar mi nismo već dovoljno bliski, toliko bliski da ne prođe dan, a da te se ne setim... da mi ne dođeš u san...

I zašto bi to bilo opasno? Zar nije prošla opasnost po nas dvoje, zar nismo umrli onog dana kada si otišao, znajući da se nikada više nećemo sresti? Onaj dan kada si plakao naslonivši lice na prozor, a ja se pravila hrabra...

Šta još loše može da se dogodi - nama? Bilo bi to lepo kada bih ja imala nekog da me uteši, da mi kaže da nije bila uzaludna žrtva jednog života, ali svakim je danom ta borba tiša i tiša, da ne kažem uzaludnija... jer to se nije dogodilo i kako stvari stoje, neće ni dogoditi... Ali hej, jednog čitavog života u kojem ne postoji subotnje jutro, a da se ne probudim sa nadom da ćemo se jednom zajedno probuditi... negde gde ne postoje uslovi, izgovori, čekanja... ili opustele nade...

Ne pišeš mi... a ja zaista ne mogu čekati da se setiš tih naših datuma, putovanja sa kojih ću ti poslati slike da vidiš kako sam još uvek lepa ili se to meni samo čini u želji da budem... tebi... pa se prva hvatam tastature i sa suzama u očima i pišem tražeći utehu u tebi a ti si kao zid od koga se sve moje reči odbijaju...

Pa ne znam, mogu li te nazvati ljubavi, kako to ovi moderni mladi ljudi čine, ali znam da poznajem još uvek tvoju dušu jer bez nje izgubljena lutam po ovom svetu tražeći mir... a dočekuju me udarci po telu i duši... ali o tome ćutim... jer zašto bih ti dala pola svoga bola kada bolovati želiš sam u tišini...

Ne pišeš mi, a ja želim da čujem o tebi nešto lepo. Želim čuti da si srećan, da nisam jedina koju si voleo i da nisi jedini koga sam volela u ovom svetu u kome nas ljudi nisu razumeli... da bismo mogli voleti, nekog jednom...i da uteha nije da ćemo se u nekom sledećem životu sresti očarani... i reći jedno drugome da je onaj pravi koji se jednom sreće.... i ne pušta lako... jer sve drugo, pogrešno je, i te kako pogrešno.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 5

DO LJUDI JE...

Piše: Stefan Nikolčić Nekako sam se zasitio gradova. Nije to više kao što je nekad bilo. Sad se ljudi retko kad okupljaju po kafićima, restoranima jer nedostaju jedni drugima, nego isključivo iz koristi, nekakvog ličnog interesa....

Nema više onih spontanih druženja.

Sve se radi taktički, unapred smišljeno...

Većina razgovora se svodi na ogovaranje, pljuvanje unaokolo... nema tu ništa pametno da se kaže, nema kreativnosti.

Sve je proizvoljno, neukusno...

A za stolom... mrtva trka ko će više da priča. Dok jedan pilji u telefon, ovaj drugi se došaptava sa ovim trećim, a četvrti ne zna ni zašto je doš'o...

A što manji grad, to gore za tebe.

Brže se sazna ko si i šta si, a pogotovo kad te neko olajava, a da ti ni ne znaš.

Pa onda i ovi koji su te nekad voleli i cenili, padnu pod uticaj ovih drugih, pa se i oni uvate u kolo sa njima...

Ne veruje se svojim očima, veruje se praznim pricama, klevetama...

Teško je biti jednostavan. Ali... kako izvući jednostavnost iz nekoga ko je sebičan i zatucan?

I tako... Šetam svaki dan gradom i... sve je manje stvari koje me vezuju za njega.

Sve je manje...svega.

A grad - ko grad.

Kamen i istorija utkana u njega.

I kada emocije nestanu... nije on kriv.

Do ljudi je.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 6

ЧЕМУ НАС ЈЕ УЧИО ХАНС? Пише: Бојана Марковић Онако како почињу све бајке, почињем и ја причу о дјечаку који је рођен некада давно, на далеком сјеверу Данске, на острву Фин у малом мјесту Оденсе. Рођен је давне 1805. године у сиромашној породици која је живјела од мале обућарске радње. Називали су га ружним, необразованим и неугледним, али то га није спријечило да сања најљепше снове и преточи их у најљепше бајке превођене на 40 свјетских језика. На данашњи дан родио се творац ванвременских бајки Ханс Кристијан Андерсен. Написао је преко 150 прича, а без сумње сви смо читали “Палчицу”, “Малу сирену”, “Ружно паче”, “Принцезу на зрну грашка” и многе друге. Читали јесмо, али смо поуке нажалост заборавили.

Чему нас је учио Ханс? Ханс је одувијек сањао о идеалима који су му били недостижни. И након два вијека, оне који сањаре називају лудима. Тако је било и у његовој причи. Свој први роман “Импровизатор” објавио је са тринаест година.

Спутаван од стране критичара и публике, занемарен, напуштен, усамљен и често сам, све нагомилане илузије и жеље скромно је преносио на папир, не слутећи да ће га баш оне послати у незаборав. У биљешкама о писцу кажу да му је отац направио позориште лутака, а како није имао прилику да гласно каже шта мисли и сања, свој дух, емоције и карактер сашио је у платна лутака. Рано остаје без оца, а мајка која је људима прала рубље за ситан новац, наставља да брине о Хансу. Од сакупљене уштеђевине он успијева да заврши школу и уписује факултет. Упознавао је бројне славне личности, путовао Европом, а уз то наставио да пише романе, представе, приче и бајке. Настају његова најпознатија дјела: “Мала принцеза”, “Принцеза на зрну грашка”, “Нове бајке и приче”, “Дјевојчица са шибицама”, “Сликовница без слика” и многе друге. Убрзо су га прозвали “краљем приче”, а он као и његово “Ружно паче” са којим се очигледно поредио и чију је судбину сам живио, постају бијели лабуд, оличење искрености, доброте, поноса и ината.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 7

Ако сте се бар мало замислили, након ових редова, желим да ту останете на кратко. Сјетите се колико сте пута одустали од својих жеља, амбиција и снова? Колико пута сте се предали немоћи, a да се и не покушате изборити за оно дуго сањано, скривено у ходнику подсвијести? Одустали сте, јер је тако лакше. А снови и жеље бјеже од оних чије срце није спремно да клија, расте и надрасте облаке. Ја сам оно дијете које би рекло да је цар го! Од свих Андерсенових бајки, ону коју читам и у тридесетим, издвојићу данас. Ви који нисте, топло Вам је препоручујем. Ријеч је о бајци “Царево ново одијело”. Сад се вјероватно питате зашто баш њу. Прича почиње овако. Живио једном један цар који је смисао живота видио у лијепим и раскошним хаљинама. Његови видици нису мицали даље од појма љепоте и опипљиве материје. Како би искористили слабост владара, варалице су смислиле начин да зараде гомилу пара тако што ће цару сашити ново, невидљиво одијело. Било је саткано од чудесних тканина, са посебним својством, да су невидљиве само глупима. И тако су варалице данима шиле одијело без рукава, крагне и ногавица. Сви који би дошли да виде како тече посао, извјестили би цара да одора само што није готова. Бјежећи од саме помисли да су глупи, убједише и себе и владара да креација постоји. И тако, дан по дан, дође и онај у ком цар заједно са цијелом свитом прохода одајама потпуно го. Сви су се дивили невиђеној глупости, док једно дијете није узвикнуло “Цар је го!” Сад Вас питам, можете ли пребројати цареве који данас владају? Колико је оних који би без срама голи ходали, непризнавајући своју глупост, незнање, похлепу и малодушност. Већ кад сте их пребројали, осврните се и на оне који носе невидљиви плашт, лажно се осмјехују, лажу, обмањују, тапшу по рамену, цинкаре, оговарају и тужакају. Број до којег сте дошли несумљиво има више нула. Покушајте досегнути колико је веселих дворјана, који за шаку новца купују страх. Има и њих. Знам.Одвајам два пута “ентер” , па ћу да Вас замолим да замислите дијете. Глас савјести, искрености и неискварености. Мјесто му није у претходном поглављу. Лишено је амбиција повезаних са материјалним свијетом. Једино се дијете усудило да каже истину. Значи да је и храбро. И да Вас не замарам више. Колоко је дјеце међу нама? Ко је успио да у свом животу извуче поуке којима су нас учили од малих ногу? Мало је оних који су спремни да се тргну из свијета лажи. Чак и онда кад прихвате истину, она више нема никакав утицај на лаж, јер је њен коријен дубоко у темељима друштва. На крају, ако сте докони, узмите своју омиљену бајку и прочитајте је поново. Саберите и одузмите гдје сте преварили дијете у себи, а у данима који долазе покушајте му се одужити за све што је оно дало Вама и свијету.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 8

ČAJ SA GOCOM KNJIGA KAO LEK Jedan od načina na koji možemo sebi pomoći jeste da pročitamo neku kvalitetnu knjigu. Ukoliko idete na psihoterapiju, a volite da čitate, psihoterapeut bi mogao da Vam preporuči neku knjigu za čitanje koja bi mogla da Vas podstakne na unutrašnja promišljanja i iznalaženje novih načina za pristup i rešavanje problema sa kojim se suočavate.

Pa ipak, deluje kao da sve manje ljudi ima volje, vremena i želje da čita knjige. Nekako su drugi mediji ti koji zauzimaju vreme koje je bilo ranije predviđeno za čitanje knjige. Kako smo došli do toga? Šta je potrebno za stvaranje čitalačke kulture?

Kada smo mali i idemo u vrtić, o nama brinu i vaspitači. Na studijama za vaspitače postoji takozvana Metodika razvoja govora, ispit koji polažu vaspitači i koja upućuje na to da je važnost pisane i izgovorene reči jako velika za decu, vaspitači takođe i uče na studijama o Književnosti za decu, Kulturi govora, kao i o umetnostima pomoću kojih se razvija izražavanje. Ta saznanja se prenose na decu, sa namerom, pa tako deca u vrtiću nauče da, bez obzira što sama ne čitaju‚ slušaju različita dela Desanke Maksimović, Grozdane Olujić, Duška Radovića, Jovana Jovanovića Zmaja i mnogih drugih naših i stranih pisaca i pesnika. Nekada deca dobiju zadatak da neke redove i nauče, nekad da ih odglume...Ali deci se čita, glumi, pripoveda...

Deca vide vaspitača koji se hvata za knjigu kad god su u pitanju neke aktivnosti koje treba osmisliti, kada u knjizi može da pokaže slikoviti primer, kada detetu da u ruke slikovnicu, knjigu da ono samo pomoću slika domaštava događaje...

U vrtiću knjiga ima svoj značaj i svoje mesto. Međutim, deca dolaze iz različitih domova i najveći uticaj na njihov život imaju njihovi roditelji i oni koji se brinu o deci van institucija zvanih vrtić, škola...

Mnogi odrasli ne čitaju, to im nije ugodan proces ili ne znaju da izaberu kvalitetnu knjigu za sebe i svoju decu. Čak i kada čitaju deci, dešava se da ne pričaju sa detetom o utiscima nakon pročitane knjige, o dečijim razmišljanjima, nedoumicama i slično, jer to je ono što je zadatak i vaspitača nakon pročitanog dela, da razreši nejasnoće, da objasni nedorečeno, da stvori kod dece osećaj lepog i ugodnog u čitanju, slušanju knjiga.

Kada knjiga stvara nerazumevanje i pritisak, kada se čita jer se mora i jer tako treba, a ne zbog toga što i roditelji to rado vole, ni dete u toj knjizi neće naći radost. Nećemo tada kod deteta razviti i negovati želju ka knjizi, razlikovanje nečega sa ukusom, od onoga što nam ne obogaćuje život.

Nećemo pružiti priliku detetu da samo pronađe svoj žanr, da samo jednog dana izabere šta ga interesuje, šta ga vuče da razmišlja, da želi još da čita... Knjige otvaraju jedan potpuno novi svet, shvatanje da nismo sami i jedini na svetu, otvaraju mogućnost da nađemo rešenje za naš problem, da damo sebi dozvolu da kroz unutrašnji govor razjasnimo ono što nas čak i nesvesno opterećuje, da zavolimo svoj jezik, da ga obogaćujemo svoj govor širenjem rečnika, da razvijamo svet mašte i stvaranje mentalnih slika, da sprečimo ili usporimo neke bolesti i starenje našeg uma i mnogo, mnogo drugih lepih stvari ako odaberemo dobru knjigu.

Uz dobru knjigu postajemo i ostajemo bolji odrasli.

Dođite na čaj sa Gocom i knjigu!

Tekst: Gordana Belocić - psihoterapijski savetnik

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 9

"Карневал у сутерену“ Приредила: Јелена Скробић

-Нова младеновачка кратка прича Крајем 2019. године, Удружење књижевника и љубитеља књиге ЛитераМладеновац објавило је други зборник кратких прича младеновачких аутора. У овом зборнику, чији је приређивач Огњен Петровић, заступљена су 32 аутора са 111 прича. Књига је штампана захваљујући финансијској подршци Града Београда, кроз пројекат „Књигом до културе“, и Градске општине Младеновац, кроз пројекат „Пишем, дакле, постојим“.

2018. године, Зоран Антонијевић и Огњен Петровић су нам отворили „прозор у двориште“ нових младеновачких кратких прича. Годину касније, Огњен Петровић нас је повео на „карневал у сутерену“ правећи избор прича за други зборник нове младеновачке прозе. Овај зборник је баш такав-карневалски разнолик, шарен, маштовит.

Неколико аутора чије су приче објављене у овом зборнику превазилазе оквире локалног књижевног стваралаштва. Читалачка публика је одавно упозната са стваралаштвом професора Душана Стојковића, али осим њега, Младеновац има још афирмисаних писаца чија су дела награђивана и превођена (Александар Бећић, Зоран Антонијевић, Ана Никвул, Огњен Петровић, Александра Лалић).

Захваљујући овом зборнику, сви ови аутори су окупљени на једном месту па читаоци могу да се упознају са њиховим радом и да се заинтересују и за друга њихова дела. У овом зборнику представљени су и аутори који су тек кренули путем књижевне афирмације. Значајно је што међу њима има врло младих стваралаца (средњошколаца и студената) чије се приче на овај начин вреднују и који се подстичу на даљи рад.

Младеновачки писци кратких прича воде читаоце кроз измаштане, често мистичне и застрашујуће светове. Са друге стране, у овом зборнику има и прича у којима је дочарана локална, варошка, атмосфера. У тим причама су јунаци наши суседи, познаници, људи које свакодневно препознајемо у пролазу.

Ствараоце нове младеновачке прозе заокупљају и теме које су старе колико и сама књижевност-живот, смрт, љубав, детињство, егзистенција појединца у савременом свету. Они сагледавају ове теме из свог угла и уносе у приче нова и оригинална виђења често праћена осећањима која се лако преносе на читаоце.

Зборник нових младеновачких кратких прича, „Карневал у сутерену“, потврдио је да Младеновац има изграђену књижевну сцену која је из године у годину све богатија. Квантитет не значи уједно и квалитет, али пружа могућност да се из мноштва аутора и дела издвоји стваралаштво које ће опстати у будућности и које ће се издићи изнад локалног нивоа.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 10

Expecto patronum

Piše: Julija Nikolić

Proleće i nada... podseća me na detinjstvo, radost, slobodu i ljubav. To je moj Patronus. Moja zaštita i sloboda. Svako ima svoju srećnu misao.

U knjigama o Hari Poteru, Rouling opisuje Dementore kao bića koja uzimaju radost i život od svojih žrtava.

Ona zapravo opisuje loše misli čoveka. Nekada se naše negativne misli i osećanja samo vrte u krug i čekaju trenutak da nam oduzmu svu radost zauvek.

Ne bi li bilo lepo imati moć da se te misli oteraju?

Da bi stvorili Patronus potrebno je sačuvati radosne uspomene iz prošlosti, ili ih samo kreirati. Pravilno disanje i meditacija kada smo pod stresom ili napadima panike. Poznato nam je da uz vežbu možemo da naučimo svoje telo da se opusti.

Za osećanje koje nas dovodi do mira i slobode potrebna je zahvalnost. Prvi poljubac, zagrljaj vašeg deteta, pružena ruka u teškom trenutku, ljubaznost ili miris tople čokolade. Zahvalnost za male stvari u životu. Te stvari se pamte i stvaraju naše uspomene. Čuvajte ih i setite se, da bi stvorili svoju zaštitu. Svoj Patronus.

Kreirajte svoje srećne misli i lepe uspomene. Ono najbolje je sto zahvalnost, kao veština, može da se vežba. Postepeno počinjemo da primećujemo momente za zahvalnost u malim stvarima.

Zaštititu od svih negativnih misli, anksioznosti, depresije, manjka samopouzdanja.

Najsrećnija uspomena i misao, toliko moćna i radosna... Te pozitivne misli istog trenutka zamenjuju negativne. Zatvorite oči... zamislite uspomenu... prizovite je ponovo... ako je dovoljno jaka pretvoriće se u svetlost, ili životinju, da bi krenula dalje i zaštitila vas.

Ko je čarobnjak vašeg zivota ako ne Vi sami?

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 11

КЕРАМИКА ДИНАСТИЈЕ ЋИНГ Пише: Ивана Минић

О керамици династије Ћинг сазнајемо од француског мисионара и индустријског шпијуна Франсоа Егзавије Дентркола који је детаљно описао процес израде порцелана. Још један значајан извор су мемоари Танг Јинга под називом„ Двадесет илустрација израде порцелана“, За боје су коришћени француски термини да би се кинески порцелан класификовао према боји доминантног елемнта.

Famille verte

Famille verte-користи зелену и рђаву нијансу црвене Famille jeune-варијација famille verte са жутом позадином Famille noir-користи црну позадину Famille rose-користе се розе и љубичаста

ОДЕВАЊЕ ЗА ВРЕМЕ ДИНАСТИЈЕ ЋИНГ

Famille jeune

Доласком династије Ћинг на власт на неки начин је условљен начин облачења за племство и државне званичнике, међутм стил се временом пренео и на обичне људе. Стандарни изглед људи био је чангшан за мушкарце у ћипао за жене, такође су биле заступљене и манџурске капе. У ово доба раширило се озлоглашено везивање стопала.

Famille noir

Famille rose ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 12

ВЕСНА РАДОВИЋ

МИЛОСТ ВЕЛИКЕ КИШЕ

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 13

MИЛОСТ ВЕЛИКЕ КИШЕ

СВЕТИОНИК

Подари, милости, кишо и десну руку пружи! Какав је ово хаос што око нас кружи?

Какво сам ја то биће рођено у прошлом веку, Што се наивно клело у лукаву реку?

И каква ми је мајка, ко ли су њени преци? Кунем те једним животом, велика кишо, реци!

Где ли је она сада, на овом страшном суду? Помилиј, велика кишо, твоје дете у чуду!

Опери моје лице, покваси суве усне, Пре но што загрми и са небеса пљусне!

Можда сам само искра нечије блудне ноћи, Што је сишла на земљу, на час, да преноћи?

Која је живела кратко, ко капља што се котрља, Иза које ће остати, на цести, само мрља!

Дајем ти кључеве срца, велика јесења кишо, Док неко други није, изненада пришо!

Узми ме, велика кишо, у име Луне и крста, Још мало крви имам у три дрхтава прста!

Малено светло што ме мами И кришом држи на нишану, Док ми магла навлачи мрену И дражи очињу живу рану, Па, на трен, не могу да се сетим, У ноћи кад ситан песак лети, Не, не могу да препознам Ил' којим случајем да дознам,

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 14

Откуда дође ова смрт туђа, Од црног покрова, црња је рђа!?

Блиставо светло наде и спаса Што се у тами јасно види, А коме, некад' и сама Даница, У чуду, зна да позавиди! На стени што се стрмо спушта И руке шири према мору, Камену главу чврсто држи, Упркос ветру и жамору!

Малено светло што ме гледа, С висине изван сваке злобе, Што мирно живи у паузама, Зачето изван морске утробе. У модрим собама неме поноћи, Док мирно прати бело једро, Од силног страха, затрепери, Док Месец, у море, баца сидро!

ПИСМО

Пишем ти писмо. Јесен мирише. У златној кочији, Бабино лето побрало грожђе. Жути се трава. Трепери грана. Гле! Лист се откину, Одлепрша у смирај дана!

Шума заспала. У коси свилене нити, Марија• исткала или је вилењаку, Пред зору, испало предиво, Па ми је хаљину белилом окитио? Пишем ти... Светлост трепери. И ове јесени краљевски лептир Оде на Југ другу да вери!

Јесен, а сва у злату! Кипе дукати жути, С грана и горја. Напушта снага. Као да све на растанак слути! Пишем ти... Ја сам на ИЋ. Ја сам твој сибирски бели ждрал, Од кога је преживео само један птић!

Слутим по неку сузу у оку језера, На бол што сети давни, Кад ми је срце сишло у пете И ту остало да ноћи. Пишем ти... Не могу те волети И не питај, да ли ћу икада моћи!

Увек, некако с јесени, Полажем ,,мућак“ у празно гнездо Што неку лажну срећу слути. Пишем ти... Оловку срце боли, Док сипам по леду и снегу, Километрима, по неко зрнo соли!

• Марија - Богородица Марија

КЛИЦА У ЗЕМЉИ

ʺMemento, homo, quia pulvis es, et in pulverem reverteris!ʺ•

Казала ми је ноћ, свесна немоћи праха, Упркос тмине, док се њихала љуска ораха, Како, на пречац, нестаје крхко Биће, Док рука Свевишњег, сакупља делиће! Колико тајни крије, згуснуто језгро Земље И како заобићи подмукло подземље!

Између два камена, данима, учим да легнем, У хладне одаје Хада, гледам да побегнем! И упорно се склањам од сјаја светлости лажне, Тамо где ситне жишке никоме нису важне! Где никог није брига, кол'ко је остало до краја И да ли негде постоји поплочан пут до Раја!

Казала ми је ноћ, упркос милион слојева мрака, Да дубље јаме нема, но што је земаљска рака. Рудник камене соли где свако зрно ситно, Када га мало протресеш, умисли да је битно! И где, пре но што се роди, клица у земљи бубри, Жељно пијући воду, док је хладна смрт ђубри!

• Сети се, човече, да си прах и да ћеш се у прах вратити!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 15

Filip Dimkoski, Prilep,

FILIP DIMKOSKI

RS Makedonija Iz knjige „U bašti samo ljubavi ima“ koja na srpskom jeziku izlazi u toku 2020. godine.

Prepev sa makedonskog na srpski: Aleksandar Dimkoski i Snežana Aleksic Stanojlovic

RUŽIČASTA DUŠA Ponekad sam ja samo duša, prosejana na sva sita, svačega nezasita sve ka njoj dolazi, ona kroz sve prolazi trepetima i zvucima mirno je prenoćište mirisnim cvetovima udobno sklonište.

Evo je i sada: ka krošnji višnje poseže do jednog sićušnog cveta ona doseže otkida ga pažljivo, na sebe prijubljuje miris mu otima i latice miluje.

Isceliće se duša moja od svih ljutih rana, jer od cvetnog oblaka ka njoj teče ljubav neprestana.

Opio me miris višnjinog behara kao da sam vino pio iz hiljadu pehara.

U sebi ja nosim proleća dah, pa ako ga i ne osetim jasno, mene nije strah, znam da se pomešao sa mirisima drugim znam, jer oduvek sve mirise biljne ljubim.

Eh...Taj miris višnjinog behara...

A tek boja!

To je boja najlepših čarolija što svetove nove stvara!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 16

Gledajući netremice u božanstvenu tu sliku ružičasto-belo sam se obojio po njenome liku.

Tada i duša moja posta otvorena, čista, kao behar višnje i ona posta ružičasta, ista.

Vidim, čujem, mirišem i svemu se divim...

Shvatio sam u tom času-ružičastim životom živim!

Ti cvetovi višnje, da li možda znaju da u mome srcu van vremena traju?

Sa granama višnje ljuljkam se i smejem, njihove pupoljke toplim dahom grejem.

Nežnost i ljubav oni osećaju...

Najslađi ćemo plodovi postati -meni to obećaju.

Kad cvetovi uvenuše, novo ruho odenuše zelene višnje oni su postali, tek u mom srcu mirisi su ostali.

Rastu, sazrevaju dan za danom, u proleću divnom, suncem obasjanom.

Kiselasto - sladunjavi ukus im poznajem, u ustima ga osećam pre no što zagrizem da popuca tanana kožica i kroz zube sok da proteče bilo bi to za mene uživanje najveće.

Višnje! Višnje!

Sa vama kao da dva života živim, za tajnama žudim i svemu se čudim!

Umrli su cvetovi, pojeden je plod, ali semenka u koštici produžiće svoj rod.

Krug je to večitog umiranja-rađanja, sva su ljudska znanja samo nagađanja.

Niko osim stvoritelja ne zna tajnu postojanja i čaroliju našeg bitisanja.

Miris, ukus, boja višnje – lepote u svakoj prilici, vrhunski poređane na životnoj slici .

Ne čini me tužnim to što tajnu ne znam, Ja - ružičastom dušom mojom samo tajnu osećam.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 17

ISKRA U OKEANU MIRON GORENČEVSKI

Zašto uvek kažeš ono što ne treba kada ti je najviše stalo da zvuči dobro? Kada vrtiš po glavi odgovore i prave rečenice i znaš da je to to, ali opet ne izadje iz tvojih usta ono što si zamislio. Kada se trudiš, jer znaš da sluša. Kada se sve svodi na taj trenutak kada ćeš ispustiti iz sebe tu misao, koja će te vinuti u nebo. Koja će ti dati osećaj ispunjenosti, zadovoljstva, nade i sreće. Kada gledaš u oči i tražiš iskru koja pali razum. To je trenutak u koji polažeš sve nade i moć koju nosiš u sebi. Trenutak koji deli genija od proseka, pobednika od gubitnka, zaljubljenog od foliranta. Kada zablistaš, ili potpuno izblediš.

Trenutak u kojem ti se oči cakle do suza, a uzdah nezadrživo otima iz grudi. Kažeš iz srca, onako, pa šta bude. Kao da igraš na sve ili ništa, da se kockaš sa nečim najvrednijim, sa onim što ti znači sve. I taman kad kad treba da poletiš i prigrliš sreću, sve se sruči u provaliju. Dovoljan je samo pogled da ti otkine krila, jedna teška reč da ti sruši snove. Samo malo nerazumevanja u tom trenutku sklanja tlo pod tvojim nogama i propadaš. Propadaš u očima one, kojoj si namenio svu ljubav koju nosiš, sreću koju si želeo da joj daš.

I osećaš se bezvredno. Ne postojiš, blediš, nestaješ. Manji si od zrna soli. Razmišljaš šta ti je sve to trebalo.

Da li je moglo drugačije? Šta to nisi rekao iz srca, što je moglo promeniti suštinu. Iznova misliš o tome i uzalud lupaš glavu, jer si dao sve, a dobio manje od ništa. Ima li goreg osećaja od uzaludne nade, kojom si sam sebe podgrevao. Vrteo film u glavi bezbroj puta i na kraju svake priče izlazio kao pobednik. A sada si sam, neshvaćen i bled. Razočaran u sebe i sve ostale, zbog nemogućnosti da u tom trenutku pogledaš suštinu. Suštinu da tvoje reči ipak nisu prazne. Da tvoja misao i namera nosi neverovatnu snagu koja može pomerati planine. Jedina greška, koje tada još nisi svestan, je da si prosuo bisere u blato.

Da si želeo zapaliti iskru na sred okeana. Da si hteo zasaditi ružu u goleti krša. Ništa ne niče tu. Ni nada, ni sreća, ni ljubav. Samo sudar svetova, koji vodi do potpune eksplozije suprotnosti. Ali sa tom iskrom, nikada ti nećeš biti običan. Rušićeš brane, ali tek kada naidješ na pravi most. Imaćeš najlepši ključ, kada dodješ ispred pravih vrata. I nikada ne gubi veru u sebe, jer nema neosvojivih tvrdjava, samo loših osvajača. To što si dao i imaš u sebi, nekom neće značiti ništa, a drugom će biti sve.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 18

ŠIŠKE Mariana Qunbar Selma Nije što sam žena, ali verujte mi biti žena je mnogo teže nego biti muškarac. Od tebe se očekuje da budeš lepa u 18, divna u 30 i neverovatna posle četrdesete, dok muškarcima osim malo manira ne treba mnogo da budu muževni. Naprotiv, kod žena je obaveza da budu ženstvene. Sjajna kosa, uredni nokti, savršen ten, šminka, struk, štikle... a tek frizura ? O tome ću vam pričati danas...

Vaš izgled može nekog da oduševi, a nekom drugom se neće nimalo svideti. Takav je život, ali dobro je što nije važno da se svidjamo svima, dovoljno je da se svidjamo onima do kojih nam je stalo. Po prirodi sam plavuša i imam bujnu kovrdžavu kosu koja mi je oduvek pravila probleme. Neukrotiva i teška za oblikovanje. Padala mi je neuredno svuda po licu kako god je češljala. Odavno već pratim stranice modnih magazina s frizurama i gledam i divim se ženama sa zelenom bojom kose, pola obrijane glave pa se mislim ''Bože, kako to njima lepo stoji ''dok ja već godinama šišam samo vrhove ne usudjujući se da promenim ništa kod sebe. Tako to obično biva, kada stignete u 40 očajno želite da izgledate mlađe pa sam i ja već ozbiljno razmišljala da moram promeniti nešto kod sebe. a gde ćeš veće i lepše promene od frizure ?!!! Čini mi se godinama sam razmišljala o šiškama, ali se nisam usudila ošišati ih! Šiške kao Monica Bellucci, što pokrivaju sitne bore na čelu i daju onaj slatki neodoljivi izgled bez obzira što ''kopaju oči'' i sigurno smetaju pri svakom pokretu, a ipak tako vredne svake žrtve.

Dan je bio tmuran, jesenji, mirisao je na prolaznost i najavljivao hladnu zimu ali ja se nisam dala ...odlučila sam da je baš taj onaj pravi za veliku promenu, nazvala sam muža i rekla da ću zakasniti jer ću svratiti kod frizera. Čekajući red gledala sam mladu crnku kojoj je frizer upravo oblikovao divne šiške. Zadovoljno se smešila,pa sam ja u svojoj odluci bila sve čvršća. Izaći ću odavde sa šiškama i ponovo osvojiti svet kao kad sam bila devojčica kada mi je mama sama rezala šiške i plela moju nemirnu kosu u pletenice za koje su me svi redom vukli, kod kuće i u školi. Kažu žene se zaljube na prvi pogled samo u cipele, ali to nije tačno . Žene se zaljube na prvi pogled u cipele i šiške, a dokaz je bila i bajna crnka koja je upravo završila friziranje i zadovoljno se divila svom liku u ogledalu. Ohrabrila sam se i sedeći na stolici rekoh :"Hoću iste takve šiške, kao ona, a dužinu mi ne dirajte, samo skratite malo vrhove." Kada sam posle feniranja ustala i pogledala u ogledalo zamalo da se ne prepoznam, ali bilo je slatko i potrebno je samo malo vremena da se priviknem na svoj novi look. Zadovoljno sam izašla na ulicu gde me odmah udari jak nalet vetra i bilo je potrebno samo dva minuta napolju da svaka dlaka odluči da krene na svoju stranu.

Pogledala sam se u oknu izloga i izgledala sam kao posle tuče s gomilom pobesnelih žena. Ali to me nije obesrabrilo kao ni kiša koja je počela da pada iako nisam imala kišobran pri sebi.

U kuću sam ušla oprezno, popravila malo rukom kosu u ogledalu na kraju hodnika i ušla u dnevnu sobu gde su moja mama i moj muž raspravljali uz kafu o izborima u SAD. "Juuuhu mama, vidi me ", pa se okrenem dva puta na vrh prstiju i poljubim je u obraz . ''Opet si izašla bez kape", reče mi "a vani je hladno, uopšte me ne slušaš šta ti govorim ... Meni malo krivo što nije odmah primetila moju novu frizuru, upalim svetlo , pridjem mužu, zagrlim ga nežno oko vrata, pa napućim usne i dunem u šiške kao u reklamama za šampon. On me poljubi po navici i nastavi da priča o Nensy Regan, a ja već dotučena uđem u kuhinju da skuvam sebi kafu kad se začuje zvono na ulaznim vratima, Otvorim a naša komšinica Lela bučno kakva je i bila ušeta u dnevnu sobu a za njom i mala bela pudlica od koje se nije razdvajala. Pudlica koja nas je dobro poznala skoči u krilu mom mužu i on je s oduševljenjem prihvati '' Oh , komšinice opet si menjala frizuru Kikici, "divno joj stoji ova roze mašnica " reče i moja mama je oduševljeno pozove kod sebe i dok je milovala pseto tepala joj je ''Divna moja Kikica, divna frizurica ." Ja prsnuh u glasan smeh i svi me začuđeno pogledaše, a onda se svi zajedno nasmejasmo kao najboljoj šali.

Nekoliko sati kasnije kada sam izašla ispod tuša, mokre i neuredne kose, čujem spikera na nekom od TV kanala koji je govorio : "Vlada Severne Koreje propisala koje frizure mogu da nose žene u Severnoj Koreji, a postoje i određene frizure koje mogu da nose. One mogu da izaberu jednu od 18 ponuđenih frizura, dok muškarci imaju 10 u izboru. Vlada je donela ovu odluku, kako bi uticaj Zapada svela na minimum. Sudeći prema fotografijama koje su okačene u lokalnim frizerskim salonima, izbor nije baš veliki. Postoji i razlika za udate žene i devojke. Devojke imaju malo veću slobodu, pa mogu da nose šiške i pletenicu.

Moj muž podiže pogled prema meni i upita me : "Draga zar nisi rekla da ćeš danas kod frizera“!!??

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 19

АНЂЕЛКО ЗАБЛАЋАНСКИ ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

Бори Симићу

Несхваћен, сâм, без вида стражар ноћни Чувао је живота траље, од злата реч, Знајући да све ће отети му сој моћни: Наду што и сред ноћи бела је кô креч.

Правећи куле од сна шибан је јавом, Ал' певом се дизао изнад зловoљника, Праштајући њима, живео с нирваном, Ил' немиром душе рођеног песника.

Шта песма, шта слава, знао никад није! Сам је васељеном у ноћима бдења Сабирао у стих тек речи Божије, Исклесане вером од најтврђег стења.

На Божић, 7. јануара 2016. године

ОТИШАО ЈЕ ПЕСНИК

Добрици Ерићу

Анђелко Заблаћански рођен је 1959. године у Глушцима у равној Мачви. Пише поезију, афоризме и кратке приче. Досад је објавио девет књига. Превођен је на руски, белоруски, енглески, бугарски и македонски језик. Преводи поезију с руског језика. Награђиван је за поезију у Русији, а за кратку причу у Србији. Покретач је и главни уредник часописа за књижевност Суштина поетике. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Глушцима.

Умро је песник, кажу, мада песници не умиру Отишао је само да види ту слободу небеску И где све криве Дрине и Груже на крају увиру Да анђелима вешт кô и ваздан испева арабеску

Умро је песник, кажу, у крилу своје земље мајке Мајке коју је волео часније и више него она њега Којој је певао гласом кô горске виле из бајке Што му заувек оста на срцу радост, рана и белега

Умро је песник, кажу, у свом престоничком граду У земљи у којој њени великани умиру два пута Једном за живота, једном после смрти у хаосу и јаду Да мајка му земља с телом славу и име прогута

31. март 2019. године

ВРЕЛИНА НОЋИ

Ноћ је сутон сасвим прогутала, Низ кровове с тишином се мрачи. Тек однекуд два јој цврчка мала, Знаке дају да тама не значи Кад дан умре да је Земља стала.

У крошњама седих јабука Касни ветар зашуми зелено. Све проспе се равницом од звука, Кад кап росе клизне уз колено Да испије жуди сласнога јаука.

Одједном све стаде, све се стиша: И два цврчка, и врисак чедности. Ноћ се стисну од најцрњег плиша, Да пред зором пукне од јарости И испари кô пред сунцем киша.

14. август 2018.

ЗАМОР У углу сна светлост очију њених проливена ту на мом длану у чежњи знак немоћи утиснут ‒ у дамарима у сећању ноћ самотна кȏ камен у равници а моје очи уморене од гледања у месечине црну тачку 15. децембра 2017.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 21

HAROLD PINTER Deo govora Harolda Pintera prilikom uručenja Nobelove nagrade za književnost 2005.

PRIREDIO: DUŠAN VARIĆAK PREVEO: IGOR BURIĆ

Umetnost, istina i politika Godine 1958. napisao sam sledeće, „Nema velike razlike između stvarnog i nestvarnog, između istinitog i neistinitog. Stvari nisu neminovno ili istinite ili neistinite; one mogu biti i istinite i neistinite.“

Verujem da ove tvrdnje i dalje imaju smisla i da se još mogu primeniti u umetničkom izražavanju stvarnosti. Tako ja kao pisac stojim iza njih, ali to ne mogu i kao građanin. Kao građanin moram se zapitati: Šta je istina? Šta to nije istina? Istina u drami je uvek eluzivna. Nikad je ne možete pronaći, ali potraga za njom obuzima. Sama potraga je očigledno ono što nosi. Potraga je naš zadatak. A na istinu se često spotaknemo u mraku, sudarimo se s njom ili samo na trenutak ugledamo sliku, oblik koji joj odgovara, a da toga nismo ni svesni. Ali prava istina je da u dramskoj umetnosti ne postoji samo jedna istina. Ima ih mnogo.

One se međusobno suprotstavljaju, beže jedna od druge,

međusobno

se

odražavaju,

ignorišu,

provociraju, jedna drugu ne vide. Ponekad imate utisak da vam je istina u rukama, da bi već sledeći čas iskliznula i izgubila se. {…} Politički jezik, onaj koji koriste političari, ne rizikuje ni s jednom od ovih teorija budući da većina političara, zaključujući na osnovu onoga što nam je evidentno, nisu zainteresovani za istinu, već za moć i njeno očuvanje. Da bi se moć održavala, ključno je da ljudi ostanu u neznanju, da žive ne znajući istinu, pa čak ni onu njihovih života. Zbog toga smo i okruženi, i hranimo se, ogromnom tapiserijom laži.

Kao što svaka osoba ovde zna, opravdanje za invaziju na Irak bilo je to da Sadam Husein poseduje veoma opasan arsenal oružja za masovno uništenje, od kojih je pojedino moglo biti ispaljeno za samo 45 minuta, što bi dovelo do užasnog razaranja i pustošenja.

Bili smo uvereni da je to istina. Nije bilo istina. Rečeno nam je da je Irak u vezi sa Al Kaidom i da snosi deo odgovornosti za surovi čin u Njujorku, 11. septembra 2001.

Bili smo uvereni da je to istina.

Nije bilo istina. Rečeno nam je da je Irak pretnja celom svetu. Uveravani smo da je to istina. Nije bilo istina.

Istina je nešto sasvim drugo. Istina ima veze s tim kako Sjedinjene Američke Države razumeju svoju ulogu u svetu i kako biraju da je otelotvore.

Pre nego što se ponovo vratim u sadašnjost voleo bih da odem u skoriju prošlost, pod čim podrazumevam pregled spoljne politike SAD od kraja Drugog svetskog rata. Verujem da je za nas savremenike tog doba obavezijući bilo kakav oblik, pa čak i limitiran, pomnog pregleda, koliko god nam to ovaj trenutak dozvoljava.

Svi znaju šta se dešavalo u Sovjetskom Savezu i širom istočne Evrope tokom posleratnog perioda – sistematična brutalnost, široko rasprostranjena stradanja, beskrupulozni pritisci na slobodnu misa. Sve ovo je potvrđeno i u potpunosti dokumentovano.

Ali ono na šta smeram ovde jeste da su zločini SAD-a iz istog perioda samo površno zabeleženi, još manje dokumentovani, da ne kažemo priznati i, uopšte, mnogo manje prepoznati kao takvi.

Verujem da ovo treba reći i da istina ima značajnu težinu s obzirom na to u kakvom stanju se svet trenutno nalazi. Iako do određene tačke sputane postojanjem Sovjetskog Saveza, akcije SAD širom sveta učinile su jasnim da one imaju carte blanche da rade šta god im volja. Direktna invazija na suverenu državu, zapravo, nikad nije bila omiljeni metod Amerike. Uglavnom, preferirala je ono što se zove „konflikt smanjenog inteziteta“. To znači da hiljade ljudi umiru sporije nego kada im se s neba bacaju bombe.

To znači da, zarazivši srce zemlje, etabliraš maligno tkivo i gledaš kako gangrena cveta. Kada su stanovnici utišani, ili isprebijani na smrt, ista stvar – i tvoji prijatelji, vojska i velike korporacije, sede udobno zavaljeni u moći, izađeš pred kamere i kažeš da je demokratija prevladala.

Ovo je opšte mesto spoljne politike u godinama na koje se osvrćem.

Veoma značajan slučaj je nikaragvanska tragedija.

Odlučio sam da je ponudim ovde kao snažan primer američkog viđenja svoje uloge u svetu, i tada i sad.

Kasnih osamdesetih bio sam prisutan na sastanku u Ambasadi SAD u Londonu. Kongres SAD spremao se da odluči da li će pojačati finansiranje kontraša u kampanji protiv državnog vrha Nikaragve. Bio sam član delegacije koja je govorila u ime države Nikaragve, ali najvažniji član bio je otac Džon Metkalf. Vođa tima SAD bio je Rejmond Zajc (tada drugi čovek Ambasade, kasnije i sam ambasador). Otac Metkalf je rekao, „Gospodine, vodim parohiju na severu Nikaragve. Sagradili smo školu, dom zdravlja, kulturni centar. Živimo u miru. Pre nekoliko meseci jedinice kontraša napale su parohiju. Sve su uništili – školu, dom zdravlja, kulturni centar. Najbrutalnije su silovali medicinske sestre i učiteljice, a doktore poklali.

Ponašali su se poput divljaka.

Molim vas da u ime američke vlade zahtevate uskraćivanje podrške ovim šokantnim terorističkim aktivnostima.“ Rejmonda Zajca pratila je reputacija racionalnog, odgovornog i visoko sofisticiranog čoveka. Bio je veoma cenjen u diplomatskim krugovima. Saslušao ga je, napravio pauzu i potom prizemno odgovorio, „Oče,“ rekao je, „da vam kažem nešto. U ratu nevini uvek pate.“ Usledila je ledena tišina. Buljili smo u njega. Nije ni trepnuo. Nevini ljudi, zaista, uvek pate.

Konačno je neko rekao, „Ali u ovom slučaju 'nevini ljudi' žrtve su jezivog zverstva finansiranog, između ostalih, i od strane vaše Vlade. Ako Kongres kontrašima dozvoli više novca, doći će do novih užasa. Zar nije tako? Nije li vaša Vlada kriva za podršku ubistava i razaranja na štetu građana jedne suverene države?“ Zajc je ostao hladnokrvan. „Ne slažem se da tako iznete činjenice podržavaju vaše tvrdnje,“ rekao je.

Dok smo napuštali Ambasadu, službenik SAD rekao mi je da je uživao u mojim dramama. Nisam mu odgovorio.

Podsetiću vas da je predsednik Regan u to vreme dao sledeću izjavu, „Kontraši su moralni ekvivalent naših Očeva nacije.“ SAD su u Nikaragvi više od četrdeset godina podržavali surovu diktaturu Somoze. Revolucijom od koje je zastao dah, predvođen sandinistima, nikaragvanski narod je 1979. svrgnuo vladajući režim.

Sandinisti nisu bili savršeni. {...} No, bili su intelegentni, racionalni i civilizovani. Ustanovili su stabilno, pristojno, pluralističko društvo. Smrtna kazna je bila ukinuta.

Stotine hiljada siromaštvom pogođenih seljaka vratilo se iz mrtvih.

Više od sto hiljada porodica dobilo je pravo na posed zemlje. Sagrađeno je dve hiljade škola. Zadivljujućom akcijom nepismenost u zemlji smajena je na manje od sedmine. Ustanovili su besplatno školovanje i zdravstvo. Smrtnost novorođenih smanjena je za trećinu. Poliomielitis je iskorenjen. SAD su ova postignuća označili kao marksističko-lenjinističku subverziju. U očima Vlade SAD Nikaragva je bila opasan primer. Ako je Nikaragvi dozvoljeno da ustanovi osnovne norme socijalne i ekonomske pravde, ako joj je dozvoljeno da podigne obrazovne i zdravstvene standarde i da dostigne društveno jedinstvo i nacionalno samopoštovanje, bilo je jasno da će isto poželeti i susedne zemlje. U to vreme je u El Salvadoru vladao žestok otpor postojećem stanju.

Ranije sam spomenuo „tapiserije laži“koje nas okružuju. Predsednik Regan je Nikaragvu najčešće opisivo kao „totalitarnu tamnicu“. Kao tačan i lep, komentar su prihvatili mediji, a pogotovo britanska Vlada. Međutim, nije bilo dokaza o postojanju odreda smrti pod vlašću sandinista. Torture nisu zabeležene.

Nije bilo sistematske ili zvanične vojne torture. Ni jedan sveštenik nikad nije bio ubijen. Tačnije, tri sveštenika su bila čak u Vladi, dva iz redova jezuita i jedan merinol misionar. Totalitarne tamnice bile su, u stvari, u susedstvu, u El Salvadoru i Gvatemali 1954. i procenjuje se da je tamo bilo više od 200 hiljada žrtava konstantne vojne diktature. Na Centalnom američkom univerzitetu u San Salvadoru 1989, bataljon Alkatl regimente, obučavan u tvrđavi Bening u Džordžiji u SAD, ubio je šest najistaknutijih svetskih jezuita. Arhibiskup Romero, neverovatno hrabar čovek, pogubljen je tokom bogosluženja.

Procenjeno je da je život izgubilo 75 hiljada ljudi.

Zašto su ubijeni? Ubijeni su samo zato što su verovali da je bolji život moguć i dostižan. Ta vera okvalifikovala ih je kao komuniste. Umrli su jer su se usudili da pod znak pitanja stave postojeće stanje, beskrajno polje siromaštva, zaraza, degradacije i pritisaka koje su uživali od rođenja.

SAD su konačno oborile vladu sandinista. Uprkos značajnom otporu tokom niza godina, stalni ekonomski progon i 30 hiljada mrtvih konačno su podrili duh nikaragvanskog narod. Iscrpljene, siromaštvo ih je ponovo napalo. Kazina su se vratila. Besplatnom zdravstvu i osiguranju došao je kraj. Veliki biznis vrati se sveteći se. „Demokratija“ je prevladala. Ova politika nije bila ograničena „samo“ na centralnu Ameriku.

Preduzimana je širom sveta. Bila je bez kraja. I uvek ista, kao da se nikad nije dogodila.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 23

SAD su podržale, i u mnogim slučajevima stvorile, svaku desno orijentisanu vojnu diktaturu u svetu posle Drugog svetskog rata. Mislim na Indoneziju, Grčku, Urugvaj, Brazil, Paragvaj, Haiti, Tursku, Filipine, Gvatemalu, El Salvador i, naravno, Čile. Horor koji su SAD prouzrokovale u Čileu 1973. nikad neće biti zaboravljen i oprošten.

U ovim zemljama došlo je do stradanja na stotine hiljada ljudi. Da li je do toga došlo? I da li se sva stradanja mogu pripisati spoljnoj politici SAD? Odgovor je da, do toga je došlo i sva stradanja mogu se pripisai američkoj spoljnoj poitici. Ali, kako biste vi to znali?

To se nikada nije desilo. Ništa se nikada nije desilo. Čak i kada se dešavalo, nije se de šavalo. Nije imalo veze. Nije bilo važno. Zločini SAD su sistematični, konstantni, opaki, nemilosrdni, ali veoma malo ljudi pričalo je o njima.

Americi se mora odati priznanje. Maskirajući se u silu univerzalnog dobra, klinički čisto je praktikovala manipulaciju širom sveta. Briljantan, čak duhovit, krajnje uspešan akt hipnoze.

Kažem vam da su SAD najveći putujući šou, bez sumnje. Brutalan, indiferentan, prezirući i okrutan, ali takođe veoma pametan. Poput prodavca koji je prepušten sam sebi, sa samoljubljem kao najprodavanijom robom.

Pobednička kombinacija. Poslušajte kako svi američki predsednici govore reči „američki narod“, kao u jednoj rečenici, „Američkom narodu poručujem da je vreme da se mole i da brane prava američkog naroda i tražim od američkog naroda da veruje svom predsedniku u akcijama koje preduzima u ime američkog naroda.“ Zadivljujuća strategija. Jezik se u stvari zapošljava da misao čuva u granicama dozvoljenog. Reči “američki narod“ obezbeđuju istinski raskošno bludan osećaj sigurnosti. Ne treba da razmišljate. Samo se zavalite. Možda će vam se zagušiti inteligencija i kritičke sposobnosti, ali biće vam veoma udobno. Ovo se, naravno, ne odnosi na 40 miliona ljudi koji žive ispod granice siromaštva i dva miliona muškaraca i žena zatvorenih u komplekse gulaga od zatvora raširenih širom SAD. Konflikti smanjenog inteziteta za SAD predstavljaju prošlost. Više nema svrhe biti suzdržan ili čak okolišiti. Bez straha ili naklonosti. SAD jednostavno boli uvo za Ujedinjene nacije, međunarodno pravo ili kritičko neodobravanje, i inače okarektisano kao impotentno i nevažno. Čak imaju i malo mekećuće jagnje na povocu, patetičnu i mlitavu Veliku Britaniju. Šta se desilo sa našom moralnom osetljivošću? Da li smo je ikada imali? Šta znače ove reči? Da li se odnose na termin koji je ovih dana veoma retko zastupljen – savest? Savest da ne delamo sami, već da delimo odgovornost i s drugima. Je li sve ovo mrtvo? Pogledajte zaliv Gvantanamo. Stotine ljudi zatočeno je bez pravnog razloga preko tri godine, bez pravnog zastupnika ili pokrenutog postupka, tehnički, zatočeni zauvek. Totalna nelegitimnost odražava se otvoreno prkoseći Ženevkoj konvenciji. To ne samo da se toleriše već teško i da se misli o tome u onome što je nazvano „međunarodnom zajednicom“. Ovaj nečuveni zločin čini zemlja koja sebe predstavlja „vođom slobodnog sveta“. Razmišljamo li o stanovnicima zaliva Gvantanamo? Šta mediji kažu o njima? Pojave se s vremena na vreme – malim tekstom na strani 6. Poverena im je ničija zemlja s koje se, vrlo je moguće, nikada neće vratiti. Trenutno,mnogi štrajkuju glađu, hrane ih na silu, uključujući i Britance. Nema ništa suptilno i lepo u proceduri hranjenja na silu.

Nema sedativa ili anestetika. Samo cev zabijena u vaše grlo i nos. Povraća se krv. To je tortura. Šta na ovo kaže britanski ministar spoljnih poslova? Ništa. Šta britanski premijer kaže na ovo? Ništa. Zašto? Zato što su SAD rekle: kritikovanje ili angažman oko zaliva Gvantanamo predstavlja čin neprijateljstva. Ili ste s nama ili protiv nas. Zato Bler drži jezik za zubima.

Invazija na Irak bila je banditska, čin bučnog državnog terorizma kojim se demonstrirao apsolutni prezir prema konceptu međunarodnog prava. Invazija je bila despotska vojna akcija inspirisana serijom laži i vulgarnom manipulacijom medija, a samim tim i javnosti; čin kojim se smeralo ojačati američku vojsku i ekonomsku kontrolu Srednjeg istoka maskiran u – kao poslednje rešenje, sva druga opravdanja nisu prošla – oslobođenje. Grozna odbrana vojne sile odgovorne za smrt i sakaćenje hiljada i hiljada nevinih ljudi.

Doneli smo mučenje, bombe krmače, osiromašeni uranijum, bezbrojne slučajeve nasumičnih ubistava, bedu, poniženje i smrt iračkom narodu, i to zovemo „donošenjem slobode i demokratije na Srednji istok.“ Koliko je ljudi potrebno ubiti da bi se klasifikovali za opis masovnog ubice i ratnog zločinca? Sto hiljada? Više nego dovoljno, pomislio bih. Onda preostaje još samo da se Buš i Bler izvedu na Međunarodni krivični sud. Međutim, Buš je bio pametan. Nije ratifikovao Međunarodni krivični sud. Čak je upozorio da će poslati marince ako se ijedan američki vojnik ili političar nađe u njemu. Toni Bler je, pak, ratifikovao Sud i stoga je dostupan za krivično gonjenje.

Sudu možemo dostaviti i njegovu adresu, ako su zainteresovani. Ona glasi: Ulica Dauning, broj 10.

Smrt je u ovom kontekstu nevažna. I Buš i Bler smrt ostavljaju daleko iza. I pre nego što je počela oružana pobuna, najmanje sto hiljada Iračana ubijeno je američkim bombama i projektilima. Ovih ljudi nema. Njihove smrti ne postoje. Praznina. Nisu ni zabeležene. „Mi se ne bavimo prebrojavanjem leševa,“ reče američki general Tomi Frenks.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 24

Na početku invazije, na naslovnim stranama jednih britanskih novina objavljena je fotografija Tonija Blera kako ljubi iračkog dečkića. „Divno dete“, glasio je naslov. Nekoliko dana kasnije, na unutrašnjim stranama istih novina, objavljena je priča i fotografija još jednog četvorogodišnjaka, deteta koje je ostalo bez ruku.

Familiju mu je razneo projektil. On je jedini preživeo. „A kad će mi ponovo porasti ruke?“ pitao je. Priča je ostala po strani. Toni Bler nije uzeo njega, i nijedno drugo osakaćeno dete, kao što nije prišao niti jednom krvavom lešu. Krv je prljava. Nije prikladno da se vidi na košulji i kravati kad se drže televizijski govori.

Dve hiljade mrtvih Amerikanaca jeste bruka. Na pogreb su transpotovani po mraku. Kako ne bi škodilo, sahrane su im bile skromne. Osakaćeni vojnici trunu u krevetima, neki će tamo ostati zauvek. Tamo trunu i mrtvi i osakaćeni, razlikuju im se samo postelje.

Evo jednog odlomka iz pesme Pabla Nerude „Da razjasnim nešto“: Jednog jutra sve je bilo zapaljeno, jednog jutra velika vatra gorela je pod vedrim nebom poskakivala je sa zemlje gutajući ljudska bića od tada u plamenu, od tada u barutu, i od tada u krvi.

Razbojnici sa avionima i Maori, razbojnici s prstenom od obarača i vojvotkinje, razbojnici s crnim fratrima posipaju blagoslovima dođoše s neba da ubiju decu i krv dece poteče ulicama bez mnogo larme, to je samo dečja krv.

Šakali koje bi i šakali prezreli kamenje koje ni korov ne podnosi otrovnice kojih se i otrovnice gnušaju.

Licem u lice videh krv Španije raste poput plime da nas podavi u jednom talasu ponosa i sečiva.

Izdajnički generali: vidite li smrt doma mog, pogledajte slomljenu Španiju – iz svake kuće leti užareni metal umesto cveća iz svakog džepa Španije Španija iskrsava iz svakog mrtvog deteta puška vas gleda i iz svakog zločinca meci se rađaju koji će naći jednog dana i vašeg srca put.

I pitaćete se: zašto njegova poezija ne govori o sanjama i lišću o veličanstvenim vulkanima rodne mu zemlje.

Dođite da vidite kako krv teče ulicama.

Dođite da vidite kako krv teče ulicama.

Dođite da vidite kako krv teče ulicama.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 25

Citirajući Nerudinu pesmu, ni u kom slučaju ne želim da uporedim republikansku Španiju sa Irakom Sadama Huseina. Citiram Nerudu jer nigde drugde u savremenoj poeziji nisam pročitao tako moćan i potresan opis bombardovanja civila.

Rekao sam ranije da SAD trenutno igraju sa potpuno otvorenim kartama. Takav je slučaj. Zvanična politika sada se definiše kao „dominacija punog spektra“. To nisam ja smislio, termin je njihov. „Dominacija punog spektra“ označava kontrolu kopna, mora, vazduha, svemira i svih dostupnih resursa.

SAD trenutno imaju 702 vojna postrojenja u 132 zemlje širom sveta, sa časnim izuzetkom Švedske. Nije nam baš najjasnije kako su se našli na svim tim mestima, ali tamo su. SAD poseduju 8.000 nuklearnih bojevih glava. U slučaju uzbune 2.000 su zapete i za 15 minuta spremne za lansiranje. Razvijaju se i nuklearna naoružanja namenjena uništenju podzemnih bunkera. Na saradnju uvek spremni Britanci planiraju da zamene sopstvene Trident nuklearke. Koga li samo nišane, pitam se? Osamu Bin Ladena? Vas? Mene? Džona Douksa? Kinu? Pariz?

Ko to zna? Ono što mi znamo jeste da je to infantilno ludilo – posedovanje i pretnja nuklearnim naoružanjem – stoji u srcu američke političke filozofije. Moramo stalno podsećati da su SAD na stalnom vojnom pohodu i da ne pokazuju znake umora.

Hiljade, ako ne i milioni Amerikanaca već su bolesni, osramoćeni i besni zbog delovanja svoje Vlade, ali, kako stvari sada stoje, oni nisu jedinstvena politička snaga. Ali nervoza, strah i nesigurnost koji su iz dana u dan sve veći, neće nestati sami od sebe. {…} Život pisca je veoma ranjiva, skoro potpuno nezaštićena kategorija. Ne moramo plakati nad tim. Pisac izabere nešto i drži se toga. Međutim, u redu je reći da je nezaštićen sa svih strana. Sam na svome, na rubu provalije. Nema skloništa, nema zaštite – osim ako se ne odluči da laže – slučaj u kom se stvara sopstveni oklop i, mada se o tome može raspravljati, postaje političar.

Spominjao sam smrt već nekoliko puta večeras. Sada ću navesti moju pesmu nazvanu upravo tako – „Smrt“.

Gde je pronađen mrtav čovek?

Ko ga je pronašao?

Je li mrtav čovek bio mrtav kad je pronađen?

Kako je pronađen?

Ko je bio pokojnik?

Ko je bio: otac ili ćerka ili brat Ili ujak ili sestra ili majka ili sin Mrtvog i napuštenog čoveka?

Je li čovek bio mrtav kad je napušten?

Je li čovek napušten?

Ko ga je napustio?

Jeli čovek bio go ili obučen za putovanje?

Zašto ste ga proglasili mrtvim?

Jeste li ga proglasili mrtvim?

Koliko dobro ste poznavali mrtvog čoveka?

Kako ste znali da je mrtav?

Da li ste oprali mrtvog čoveka Da li ste mu zatvorili oči Da li ste sahranili čoveka Da li ste ga ostavili napuštenog Da li ste poljubili mrtvog čoveka?

Kada pogledamo u ogledalo, smatramo da je slika koju vidimo ispravna. Pomerimo li se za milimetar, slika će se promeniti. Mi, u stvari, gledamo u beskrajan niz odraza. Pisac ponekad treba da razbije ogledalo – jer s druge strane ogledala posmatra nas istina.

Uprkos nepreglednom polju mogućnosti, verujem da se nad svima nama kao građanima nadvija presudno zaduženje da postojano, ne zastranjujući, žestokom intelektualnom odlučnošću, definišemo pravu istinu naših života i naših društava. Štaviše, to nam je obaveza.

Ako ta odlučnost izostane iz naše političke vizije, izgubićemo svaku nadu da ponovo vratimo ono što smo skoro potuno izgubili – naše ljudsko dostojanstvo.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 26

TRIDESETSEDAM DINARA PRIČE SA MARGINE Priča broj 4 Piše: Aleksandar Gvozdenović Kada neko ili nešto hoće da ostane u sećanju, onda će se to desiti i bez nekog jasnog, logičnog objašnjenja. A ponekad logika dođe malo kasnije.

Prisećajući se ljudi i događaja koji su ostavili neizbrisiv traga na jedan period mog turbulentnog života, nekako stidljivo ali neprekidno, za svoje mesto na stranicama uspomena izbore se poneki nepoznati ljudi čija uloga statista biva tek kasnije razumljiva.

Sećanje na jednu takvu "osobu x" vodi me u kasno leto, Tašmajdanski park, sveže ofarbanu drvenu klupu i 2014-u... Kako mi je prijalo sunce, samo ja to znam.

Lutanja bez cilja su bila svakodnevna, a bežanja od realnosti neizdrživa. Poneki red napisan na listovima bajatih novina i pohabani ranac, bili su bukvalno sve što sam imao. Radnici na održavanju parka imali su obzira prema mom umoru i mamurluku, pa su dozvolili su da se prepustim gostoprimstvu sveže pokošene trave.

Iz nekog polusna trgao me je grubi glas neznanca: „Izvinite, da li je slobodno tu pored vas?“ Onako zatečen, nisam ni stigao da odgovorim, a čovek je već sedeo pored mene. Sa onim čudnim šeširom i zlatnim zubom, baš se i nije uklapao u isti ram te idilične pastoralne slike zajedno sa ponosnim majkama što šetaju razdraganu decu, i psima koji grabe svaki pedalj svežeg vazduha. „Mladiću, hoćete li da vam nešto pokažem? Očekujem ovde par drugara, pa mi samo treba vaš savet.“ Nepoznati čovek je nekako uspeo da probudi moj nezainteresovan pogled. „Oprostite, da li se poznajemo možda?“, upitao sam ga tek reda radi.

Shvativši da nisam raspoložen za društvo, podigao je obrve i pokušao drugom taktikom.

„Ja ću vam svakako vratiti vaših petsto dinara koje ste ušuškali u skrivenu pregradu ranca, ali me bar pitajte kako sam to uradio!“ Sasvim zbunjen, pogledao sam u ranac. Novca zaista nije bilo. „E sad je stvarno dosta!“, već sam bio ljut.

Naglo sam ustao i zgrabio svoj novac koji mi je pružio.

Nije se dao zbuniti. Čak se i nasmejao „Dobro je, još uvek sam u formi!“, trijumfalno je prokomentarisao.

Izvadio je flašu viskija, nastavljajući da me iznenađuje. „Poslužite se slobodno. Ovo je sigurno bolje od tog vašeg 'špiritusa’ u rancu.“ Sada sam se i ja nasmejao, čudivši se sopstvenoj nepažnji.

Prećutao sam mu tri papirne novčanice i još sedam u metalu koje sam, iz samom sebi nepoznatih razloga, čuvao u malom džepu pantalona. „Nije valjda baš toliko lud?“, pomislio sam.

Sramota me je bilo i da proverim... Nekako spontano, razmenili smo još par rečenica. Neznanac je nastavio da me iznenađuje.

Iz unutrašnjeg džepa izvadio je tri male papirne kutije šibica i jednu kuglicu napravljenu od kuhinjske folije. Spretni prsti izverziranog "šibicara" prosto su plesali po malom tamno-zelenom platnu koje je ovaj pružio po travi.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 27

Sećam se da sam još kao klinac na ovakve ljude retko, ali uvek iznenada nailazio, a moji me brižno udaljavali od njih, gledajući ih s prezirom.

Nekako niotkuda, pojaviše se još tri njegova drugara, i igra je krenula. Novopridošli su glumili slučajne prolaznike, a ovaj je vešto premeštao kuglicu od jedne do druge kutijice, prateći igru ruku odavno uhodanim, obećavajućim komentarima na više jezika i naglasaka. Ni par minuta nije prošlo, a ta varljiva kuglica je odnela, sada već stvarnim prolaznicima, poprilične svote novca, koje su ovi željni lake zarade vadili iz sakoa, tašni i ko zna čega već.

Uvežbana ekipa, sa činilo se spontanim oduševljenjima i razočarenjima, za kratko vreme je uspešne pretvarala u naivne, a pohlepne u žrtve. Za neke od njih mi zaista nije bilo žao.

Posle nekih pola sata, šarenolika grupa ljudi je otišla svako svojim putem, a neznanac je samo odmahnuo saborcima, rekavši da će im se pridružiti malo kasnije. Stavio mi je ruku na rame, i onako, kao da se dugo znamo rekao: „Ne treba više da budemo ovde. Haj’mo u drugi kraj parka.“ Izvadio je šibice i kuglicu, i krenuo da ih baci u korpu prepunu papira i limenki. „Stani!“, uzviknuo sam. „Ne bacaj to! Hoću da mi pokažeš kako to radiš!“ Nisam izdržao, a da ga ne pitam.

Osmehnuo se.

Seli smo na jednu od klupa koja gleda prema crkvi Svetog Marka. Ono zeleno platno stavio je između nas. Tri papirne kutije su radile svoj deo posla, a mala kuglica svoj.

Sve je pratio njegov spontani komentar. Nekad me je gledao u oči, a nekada ne.

Svejedno, prsti nisu umeli da mu greše.

Tek ponekad bih pogađao gde je kuglica. Iskreno, mnogo više puta sam promašio. „Stani sad malo!“, zastao je, dodavši sceni dramaturšku notu.

Izvadio je onaj viski, i pokazao da mu cug nimalo ne zaostaje za mojim.

“Prati me sada šta radim! Samo, sada ću ćutati. Reč neću reći! Neka ti pogled bude samo na kuglici!

Jesi li me razumeo?“ „Jesam!

Hajde, kreni već jednom!“, nestrpljivo sam ga požurivao.

Sad sam već svaki put pogađao gde se kuglica nalazi. I svaki dodatni sledeći pokušaj bio mi je jednostavan za pogađanje. Kao da je magija njegovog umeća nestala. Nekako su mu prsti bili sporiji, a pokreti predvidivi.

Pogledao me je. Posle par trenutaka ćutanja, želeo je da briljantno završi svoju misiju. „Prijatelju... Kada slušaš svoje oči ne možeš da pogrešiš. Tada vidiš samo ono što je pred tobom! Jesi li me razumeo?“ „Jesam, naravno“, odgovorih.

"Problem nastaje kada počneš da slušaš nekog sa strane, ili mene koji se trudim da baš ništa ne razumeš. U toj nepažnji zaboravljaš na ono što si sam video, i meni je lako da te zavedem. Naravno, ponekad ću ti pokloniti šansu, ali samo onda kada procenim da tako treba. Uostalom, ne treba ti to znanje.

Bolje je! Zapamti, svako ko drugi put pokuša – gubi!“ Sad je već i meni bila potrebna pauza.

“U redu. Razumeo sam“, a on nastavi: „Ti si, bre, izgleda jedan od onih koji slušaju druge, jedan od onih kome je sopstveno mišljenje na poslednjem mestu. Nemoj da me razočaravaš! E moj prijatelju, takvom drugi i ženu i prijatelje bira. Video si kako naizgled sigurni u sebe, slušajući druge, gube novac i obraz. Da su samo sebe slušali, ja se odavno ne bih bavio ovim. Al' eto, taman kad poželim da se povučem, pojave se neki novi pametnjakovići koji mi ne daju da budem glup.“ Opet ćutanje... „Idem ja sad, a ti zaboravi na sve ovo. I da, evo ti par hiljada dinara! Toliko si bar zaslužio!“ Pružio mi je nekoliko zgužvanih novčanica. „Skloni taj novac! Ne treba mi!“, odbih ga ne oklevajući. „Idi, popij nešto i za mene!“, dodao sam.

Vratio je novac u džep, i ovlaš dodirnuo šešir tek da me pozdravi. „U redu, kako želiš“, okrenu se i ode.

Tek posle nekoliko minuta pogledao sam u mali džep pantalona.

Uopšte se nisam iznenadio shvativši da su onih trideset sedam dinara promenili adresu.

Nisam se ljutio. Zaslužio ih je.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 28

КЕСТЕН, ДВЕ КОСТАЈНИЦЕ, ЈЕДНA УНА ПИШЕ: МИРОСЛАВ ВАСИЋ Обе Костајнице, и лева на Банији (хрватски Бановина) и десна у Поткозарју имају бујну и богату прошлост. Прве људске насеобине су пристуне на овим просторима за време бронзаног и гвозденог доба. На овим просторима живели су Илири – Јаподи. У време Римљана у близини пролазе два врло важна пута од Солина до Сиска и Сиска до Сремске Митровице. Из тог периода сачуван је један миљоказ (камени ступ, путоказ), пронађен је римски водовод. Овај простор је био и под Византијом, у средњем веку је први пут забележено ово место у документима из 1240. године и 1258. године у исправама Краља Беле IV, у коме се решава спор земље Костајнице између реда Темплара из Дубице и Хетинка (Hetynk), грађанима Костајнице. Каштел се налази на острву, петоугаона грађевина од тврдог материјала, а насеље уз саму обале Уне, поседује трг, цркву итд. Поред породице Хетинка, Костајницом господаре Зрински, Франкопани, грофови Цељски, деспот Вук, деспот Ђорђе Бранковић итд. 23. јула 1556. године босански паша Малкоч-бег осваја Костајницу коју по изворима капетан Лустхалер Панкрације издаје и продаје град Турцима.

Османлије освајањем Костајнице, Валпова, Вировитице утврђују своје западне границе. Било је неколико покушаја ослобађања и неколико ослобађања Костајнице од стране Хабзбурговаца, али град остаје под Турцима 129 година и тек у Великом рату (1683-1699), 1685. године обе Костајнице Никола Ердеди преузима од Османлија, овај део Балкана је за разлику од већег дела Балкана најмање био под Турцима. Костајница на десној обали реке Уне је Пожаревачким миром враћена Турској царевини. Турско освајање овог простора је променило етничку структуру становништва, мешање култура је постало разноврсније, нарочито се може видети у култури хране, култури облачења, језику итд. Претпоставља се да су Градишч-ански Хрвати пореклом из долине реке Уне, који су освајањем Османлија преселили у данашњу Аустрију. Османлије у релативно кратком периоду владавине на левој обали реке Уне у доњем Поуњу (БанијаЗринопоље) шире османску културу и цивилизацију, и у том периоду се врши насељавање српског становништва право-славне вере, где штокавско наречје постаје доминантно уместо кајкавског наречја, мађарског и немачког језика.

ПУТОПИС 2. ДЕО

После Великог рата и средином 18. века утвруђује се граница на реци Уни. Костајница постаје гранично место и седиште и православног епископа (1713) у саставу Карловачкобеоградске митрополије. Седиште Костајничке епископије је прво било у чувеном манастиру Комоговини у близини Костајнице али је недуго затим премештено у град Костајницу. Велике сеобе Срба (16901740) нису ни мимошле ни долину реке Уне као ни Зринопоље (Банију/ хрватски Бановина) и Поткозарје. У 18. веку је изграђена и велелепна саборна – катедрална црква, храм Светих Архангела Михаила и Гаврила (1743) која је нажалост страдала у Другом светском рату од стране усташа, и којој никада није враћен прелепи архитектонскоуметнички спој коју је красила долину реке Уне скоро двестотине година до Другог светског рата. Имала је чувени велелепни барокни иконостас рад чувеног украјинског сликара Василија Романовича, што представља најзападнији утицај барока са простора Русије и Украјине у 18. веку. Темељи ове велелепне цркве су сачувани, 1970. године је изграђена пуно мања у стилу еклектицизма. Српски народ је до Другог светског рата у Горњем граду у Костајници имао цркву Светог Петра на ортодоксном гробљу која је такође уништена и никада није обновљена, храм Рођења Пресвете Богородице у Тиролу који је страдао у ратовима двадесетог века али обновљен после рата, и храм Светог Спаса на Чукуру који је представља прави раритет, јер је била дрвена грађевина која је такође страдала у Другом светском рату.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 30

У 18. веку је изграђен и чувен и свима познат у Костајници самостан Светог Антуна Падованског који се налази одмах поред саборног храма Светог Архангела Михаила и Гаврила и у близини моста између две Костајнице. При самостану је радила школа и болница. Самостан је вековима духовно стециште римокатоличког становништва у доњем Поуњу. 13. јул је дан Светог Антуна Падованског који радосно прослављају римокатолици али и Срби и Бошњаци који овог светца поштују и не раде никакве послове на овај дан, многи се заветују и моле за здравље дајући прилоге овом светцу. У граду је постојала и жупна црква Светог Николе и црвка Свете Катарине (Света Ката). У Костајници на десној обали реке Уне је била и римокатоличка црква Светог Јосипа. Нажалост у ратовима деведесетих година све три римокатоличке цркве у граду су срушене на левој обали Уне као и једна на десној обали Уне. Данас Свети Антун Падовански је обновљен и прави је бисер у Унској долини. 1788. године Костајница постаје слободним градом. Почетком 19. века Наполеон осваја овај крај и обе Костајнице. Тада је први пут у историји изграђен дрвени мост на реци Уни у доњем Поуњу, из тог периодасведочи и данас сачуван обелиск са Наполеоновим иницијалима — НИ, крај моста. Француска власт је била кратака у оквиру Краљевине Илирије али је оставило велики утицај на трговину, образовање, културу итд. Французи су учинили Костајници напредним градом, изградели су неколико зграда између осталог и чувени Костајнички карантин – Контумац у Старом граду. Захваљујући Контумцу роба и људи би из једног царства били у каратину 20 дана и никада за време свог постојања није прента болест и спречавала ширењу разних врсти епидемија.

Француска власт је била кратка, али је оставила велики утицај на кулутуру исхране, развоју повртарства, воћарства и виноградарства. 19. век је био турбулентан на Балкану, националне идеје и ослобађање од Османлија је захватило и десну страну реке Уне. У време Српске револуције (Леополд фон Ранке), тачније Првог српског устанка, и у Поткозарју избијају српски устанци који нису били успешни као што је то било у Шумадији, Крајишници су Поткозарју и Поуњу били храбри али нису били довољно организовани, устаници су били у контакту са устаницима у Шумадији где су сви заједно имали циљ и жељу да обнове независну српску државу и ослободе се вековне окупације. Источно од Прњавора до Брчког постојао је релативни територијални дисконтинуитет -слабије насељен српским становништвом почетком 19. века резултирало је заједно са огромним турским снагама на овим просторима да су сви устанци у Поткозарју у крви били угашени. Познатије буне су биле Машићка буна 1806. године, Јанчићева буна 1809. године, а најпознатији је био устанак у овом крају је познат као Пецијина буна из 1858. године. 1871. је укинута Војна граница и у Костајници и после више од једног века укинута је војна управа Беча у Костајници на левој обали реке Уне. 1875. избија Српски народни устанак који захвата овај крај, а у Костајницама неколико пута борави и Петар Мркоњић – Краљ Петар Карађорђевић, до Другог светског рата у Костајници на левој обали реке уне на једној српској грађанској кући стајала је табла на тај помен боравка Петра Мркоњића, усташка власт је ову таблу уништила. 1878. године обе Костајнице су нашле под Аустроугарском власти све до Првог светског рата. У том периоду изграђена је железница, али трговина стагнира због чињенице до ово подручје није више гранично подручје између два царства, бројне трговачке породице се селе у Нови Сад, Загреб, Карловац, Сисак, Петриња, Трст, Ријека итд. Врши се досељавање становништва Немачког из Тирола итд. Али, пре 1878. године тачније 1862/3. године досељава се и муслиманско становништво словенског порекла (мухаџири) из Кнежевине Србије, којих до тада није било у Костајницама после Великог рата. По уговору између Турске и Кнежевине Србије муслиманско становништво морало је напустити Кнежевину Србију у време Кнеза Михаила Обреновића (након међународне конференције у Канлиџи на Босфору 22.11.1862. године на којој је уз сагласност Турске договорено исељавање Турака из Србије). Бројни становници Ужица, Београда, Соко града и Шабца итд. заувек нашуштају своја огњишта, неки од њих Турска држава насељава у Костајници на десној обали реци Уне у мору хришћанског становништва на крајњем западу БиХ и постају муслиманска енклава, даје им се поље између српског села Мракодола и Костајнице, на коме граде куће и Џамија Азизија (1862) под покровитељством Османског султана Абдула-Азиза (исти назив џамија Азизија је било у Орашју, Брчком, Брезовом пољу), која је била по површини једна од највећих у БиХ. Тај новоизграђени део Костајнице се и данас зове Ужице или Ужица, јер већина су били пореклом из Ужица, многи се презивају Ваљевац, Шапчанин, Белоградчанин по свом бившем месту становања. Предања кажу да муслимани нису вољно напустили Ужице, (нико никада не напушта своја огњишта милом већ је то увек по правилу било силом), приче казују да је град запаљен да би муслиманско становништво било натерано на збег, колона избеглица је била дуга од центра Ужица до Кадињаче. Кретали су преко чувеног моста на Дрини у Вишеграду све тако до западних делова Крајине на реци Уни где су се неки од њих населили у Костајници.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 31

Тако је настала права мултикултурална и мултиетничка средина у Поуњу и Костајници. Први светски рата је изазвао доста глади, смрти и свеопшег осиромашења становништва у Костајницама. Између два светска рата Костајнице није захватила индустријализација, као да су Костајнице живеле у прошлости у неким мирним и лепим сновима, у коме није било журбе, сви људи без обзира на религију живели су сложно и срећно. Толеранцију, хуманост, суживот је прекинуо Други светски рат. Независна држава Хрватске захватила је и овладала овим простором и заувек променила ток историје и будућности Костајница, ништа више није било исто, визуелни изглед обе Костајнице је заувек промењен. То тада су обе Костајнице подсећале на балкански Сан Ђимињано (San Gimignano), торњеви римокатоличких, ортдоксних звоника, кубета као и минарет у Ужици су били једна предивни пасторални пејзаж који никога није остављао равнодушним. Прави архитектонски и уметничи непроцењиви драгуљ на Балкану, ови гранични градови као што су Костајнице на граници између Истока и Запада су прави примери балканских култура, пружали су довољно заклона и сигурности у овим ветровитим многонационалним и многоконфесионалним из тих разлога константно ризичним просторима. Торњеви и куполе православних цркава у обе Костајнице су заувек у већини случајева уништени у вихору рата као и бројне српске породице у Јасеновцу и оближњим стратиштима. Митска планина Козара на десној обали Уне за многе је била и породилиште и гробница у Другом светском рату, ова планина није пуно висока али је монументална по својој дужини, опевана у народним песмама са хиљаде извора питке воде безбројним зеленим Гајевима у којима живе виле и устаници који никада не умиру. Многи Срби су из Костајница раселили се по свету, а за многе живот и после Другог светског рата никада није могао се настави, многи су умрли у тузи за страдалим својим најмилијима и неповратно изгубљеним срећним временима.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 32

Распад Југославије није мимоишао ни Костајнице, у вихору грађанско-верског рата у Костајницама су страдали сви: и Срби, и Хрвати и Бошњаци, сви су били избеглице, куће попаљене, опљачкане, многи се никада ниси ни вратили својим кућама. Данас живе у неким страним земљама на туђим рекама виде реку Уну, ону модро-зелену реку Уну, неки можда и Ђетину (река у Ужицу), али нема више оне реке Уне нити мириса Кестена са Баља једино што је остало то су сећања и снови, али и мириси који се повремено јављају током живота на лепа и срећна времена. Зар је могуће било да ова питома зелена долина постане тако негостољубива за људско биће? Зар је човек човеку највећи непријатељ? Зар мешавина култура није била снага за хуманост и алтруизам, за културни прогрес а не за људску деструкцију – рат. Одговора нема, али оно што би данашњи становници Костајница требало да учине јесте да покажу љубав једни према другима без обзира шта је било у прошлости, јер обе Костајнице кроз историју више повезује доброта, хуманост него што су то тешка времена, обе Костајнице су једна плућа, чији душа и срце чине њени племенити и добри људи, а они су безвремени и они постоје, то су они скромни у прикрајку, који знају шта је стид и морал, јер без стида и морала нема ни зачетка културе ни цивилизације.

Сусрет у песми (Приказ песме „Моја поезија у теби“ Мирјане Штефаницки Антонић) Да ли песници умеју силније да воле изабрани моћима демијурга? Од хуманизма и Петраркиних сонетних узлета Лаури, Шекспирових утемељења усковитланости нитима судбине потврђених трагичношћу истинске љубави, размишљање ме доводи до Бодлерове упитаности уме ли се песник снаћи ходајући по тлу. Уме ли, уопште, одвојити љубав и поезију? Песма „Моја поезија у теби“ Мирјане Штефаницки Антонић ће засигурно у свету оних који пишу пробудити слична питања. Тихо песма израња. Ту су руке, и осмеси. Онда „Читаћу ти своју Поезију“. Свет песникиње личи свету који носи лирски субјекат песме, искуствена нота провирује из песме о Песми. Најлепше у песнику је то што носи песму. У њој може лагано да источи море, и да дозове лето, да варирајући мотиве и крећући се сигурно у световима песме, ствара. Може да створи све. „Ако не волиш море, реци ми и опет ме поведи. Читаћу ти своју Поезију“, потврђује песникиња јер може да измашта све. И што не постоји. Да усели у песму све што може да се воли, све што лепота уме да донесе.

На који начин размишља песникиња нудећи драгом да пожели да у себи има њене стихове? Да ли је то максима њене љубави, досегнутост апсолута? Да ли он схвата шта му може бити поклоњено? Да ли мора бити песник да би се њена поезија настанила у њему?

Али… Песникиња не чека одговор. Она пева, она већ пева, нову песму као део започете. Ствара у песми, песму. Сада ће му понудити село, идилу „Са жутим пољима и препелицама“, у песникињи драгом добу када је жетва… Са сликом потока и нежним врбама које као виле над водом чешљају косе… Песникињин занос не јењава, у тренуцима кад воли препушта се песми и препушта песму ономе који је воли. А она, Поезија, мора да зажубори и у срцу вољеног. Три тачке на почетку следећег стиха. Песникиња другачије не зна и зато никад не престаје. „Читаћу ти своју Поезију“.

Тако се као албатрос креће до стварности, вешто се ослањајући на љубав и поезију, који јесу јединство у уметнику. Песма је избор из књиге „Између очију и руку“„ Цветник“ , Нови Сад, 1993. године, настала много раније, 70-тих година прошлог века и предодређена да траје и буди промишљања и радост песника. У сведочанству једне младости.

На Бадњи дан, 6.јануара 2020. године

Валентина Вулић, професор југословенске књижевности и схј МОЈА ПОЕЗИЈА У ТЕБИ Позови ме једне ноћи, ако желиш моје руке. Поведи ме у једно свитање, волећи моје осмехе. Поведи ме, читаћу ти своју Поезију, а у теби ће оживети море. Пожели да у себи имаш моје Стихове и сетићеш се лета. А, ако не волиш море, реци ми и опет ме поведи. Читаћу ти Поезију своју, а у теби ће оживети село. Оно идилично село са жутим пољима и препелицама, које напуштају своја гнездау доба жетве. Оно село са једним потоком, над којим врбе чешљају своје косе... Позови ме, Читаћу ти своју Поезију. Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 33

NEDOUMICE OKO POREKLA KRISTOFORA KOLUMBA Melanija Bojanović Mnogi naučnici su pisali o njemu i njegovom životu kao i o otkriću Amerike, što predajem u školi godinama. Po planu moramo deci da objasnimo da su ipak prvi Ameriku otkrili Vikinzi u 10 veku, ali logički gledano to je partikaularno gledano, ne globalilozavno, oni su otkrili samo severni deo kontinenta, Kanadu jedan deo, slučajno lutajući i istražujući izazove, jer su bili takvi, bez kompasa ne bi nikad stigli tako daleko, već su išli na svojim lađama prvo na Island, pa na Grenland i tek onda u teritorije današnje Kanade.

Nisu znali ni za srednji ni južni deo Amerike. Kristofor Kolumbo je takođe partikularno, logički gledajući otkrio samo deo Amerike i prvi je iz Evrope imao susret sa Majama. Globalizovano, logički gledano, kontinente su otkrili Amerigo Vespuči, po kome je Amerika dobila naziv, plivajući oko Brazila,shvatio je i opisao, nažalost posle smrti Kolumba, koji je umro u ubeđenju da je otkrio Indiju.

Pohlepni konkvistadori su otkrili veći deo Amerike, zauzeli je i uveli su crnačko ropstvo. O Kolumbu su mnogi pisali, daleko veći i priznatiji naučnici, ali i ja sam profesor istorije sa dugoročnim iskustvom, prateći istraživanaja o njemu, a nalazila sam na razna nagađanja šta je po naciji bio, jer španskoj kraljici predstavio se kao đenovski iskusni moreplvac, pa ga je primila u službu da joj donese začine, a pogotovu biber, koji je tada bio skuplji i od zlata u Evropi (nije jeftin ni sada, zato se prodaje u malim kesicama ). Čitala sam, ali nisam nikad imala osuđivanje njegovih postupaka i zaključke da je bio takav ili onakav. Da nije on otkrio Novi svet, kako su ga zvali jedno vreme, otkrio bi ga kad tad neko drugi, tako ne može biti kriv za događaje koji su sledili nakon njegove smrti, mislim na krucijalne faktore oko osvajanja Novog sveta i daljih istorijskih tokova do danas. On nije imao prezime Kristofer, već se zapravao zvao Cristobal Colon, što je i navelo mislioce da to Colon možda znači da je bio kolonizovan odnekud, čak i kao poljski plemić, što je na neki način i nelogično da plemić napusti svoje poreklo u tadašnje vreme i ide u avanture, jer to su bili neizvesni pohodi.

Već te 1492. god Kolumbo je imao brodolom, ali stradanja nisu bila ogromna, pa se ipak sve završilo sa dobri ishodima za njegov život. Iako duboko religiozan čovek, ipak je prodavao ljude u roblje i razočaran što mu je to kraljica Izabela zabranila.Tadašnji običaj španske inkvizicije je bio da se ukloni tkivo poznatih ljidi sa njihovog skeleta, što je i urađeno sa kolumbovim telom posle njegove smrti 1506. godine i stavljene u škrinju koju se moglo prenositi. Podaci sa sigurnošću tvrde da se ne zna gde su njegovi ostaci jer su 1537.godine poslati u Santa Domingo, 1795 u Havanu (jer on je otkrio Kubu), a navodno nazad u Španiju 1989 godine. Te ostatke savremena nauka proučava, ali njegova DNK je uništena zbog već napred opisanog skidanja tkiva sa njega. Međutim, potomci njegovog sina Harolda Colona postoje i danas, pa se po tome istražuje koje je nacije mogao da bude.To će potrajati, ali nagađanja su tu, da nije bio đenovski moreplovac se zna jer je svojim navodnim rođacima u Italiju pisao katalonskim jezikom, svoje zapisnike kao admiral je pisao na katalonskom, latinski mu je bio sa greškama kao i španski, naučnici su proučili njegova pisma i zapisnike.

Sada se vi verovatno pitate šta ja tu dokazujem i pišem, a meni je najteže u vezi njega što slavnima i hrabrima ljudima ne daju mira ni posle njihove biološke smrti, pa nisu njegove mošti igračke. Da li uživa u svojoj večnosti ? Da mnogi ljudi i deca, danas umiru gladni, bolesni, ljudi se prepucavaju o poreklu čoveka koji je hteo sa svojim iskustvom moreplovca da stigne do Indije plivajući na Zapad, a ne oko Afrike kao Portugalci. Ne možemo poreknuti da nije nama doneo loše, jer krompir i kukuruz, paprika i paradajz su nam osnovna ishrana pored ostale, bar ja uživam u njoj, eh još kad sama ispelcam ljutkaste papričice i posadim, a one jedna lepša od druge. Francuski kralj mu se smejao i posadio je krompir kao cveće i ono jeste bez zlatica lepo, ali kada je došlo do revolucije, narod je bio gladan i danas skoro sve kuhinje, bez obzira na naciju, koristi kropmir, a da ne prčam u krizama i ratovima, koiko je zahvalan za ishranu. Volela bih da dočekam nalaze DNK, kad ih već rade po njegovim naslednicima da saznam šta je bio ovaj napaćen i od tadašnjeg vremena nepriznat i omaložavan, što je mesto bibera doneo ove namirnice koje više koristimo u ishrani nego biber.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 34

U susret Suncu preko uzburkanog mora života Ivan Gaćina o knjizi Snežane Stojanović Šargač Kao što je rekao grčki filozof Heraklit, „Sunce nije samo svaki dan novo nego je uvijek i neprestano novo“, tako je i poezija Snežane Stojanović Šargač svaki puta kad je čitamo svježa, čarobna, zagonetna i posebna. Još od najranijih dana čovjek slavi svjetlost, život, stvaranje, godišnja doba i sve ono što je povezano sa Suncem i drugim zvijezdama.

Sunce je vječiti simbol života i ljubavi u poeziji, izvor ljudskog postanka, ono nas grije, spašava od tame i nosi na životnome putu. Sazdan od vječnih ciklusa život je neuništiv, bez početka i kraja.

Prepoznajući važnost Sunca za svako živo biće, poetesa je odabrala upravo Sunce da je vodi kroz život preko poezije pa mu tako posvećuje i naslov svoje prve stihozbirke: „U susret Suncu“.

No, kao i energija Sunca koja konstantno kruži, od najljepšeg ljetnog praskozorja preko mističnog podneva utapajući se u romantičnoj jeseni, uz mirijade sunčevih zraka koje pronalaze put do vječitog života, u kozmosu postoje mnoga sunca nama nepoznata, kao i njihovi sunčevi sustavi, ali sve što se u prirodi kreće ima svoju značajnost, poput savršenog životnog sata između čijeg kucanja prolazi (van)vrijeme i svi ljudi sa svojom duhovnošću, željama, dogodovštinama, ciljevima, strahovima, sanjama.

Međutim, najveću poveznicu sa Suncem Snežana ima preko ljubavi jer ovisno o njoj raste njeno raspoloženje, mijenjaju se vremenske prilike i godišnja doba pa tako nastaju vesele i tužne pjesme, pjesme koje pružaju odgovore, ali i one s otvorenim pitanjima, stihovi prepuni očekivanja, nade i glasa koji želi biti prepoznat kao jedan od mnogih u svojoj punini i jedinstvenosti, poput sunčeve zrake koja korespondira s jednakošću s bilo kojom drugom silnicom u svemiru. „Ljubav moja daleko je, / tamo gdje zore sviću rujnije, / sunce sja blistavije,…“ (Ljubav daleka).

Da bi kozmos bio savršen i u ravnoteži, uključujući makrokozmos i mikrokozmos, postoji mogućnost da se promijeni raspored svega što nas okružuje, ali se pritom ne mogu oduzimati komponente međuprostora, međusvijetova i međuvremena koje je postavio Tvorac.

Kao posve jednostavna i obična žena koja se tek ponekad voli istaknuti, sveobuhvatna i perfekcionistična, naša poetesa teži k ljubavi, ona želi ljubiti i biti ljubljena, a u svome pjevu prepunom ljubavi i osjećaja ona preko Sunca spaja blaženstvo s milinom i duhovnom puninom te puna nade u budućnost znalački tka sa zlaćanim nitima verse ovog prvijenca. „Želim biti ljubav Tvoja jedina / od samog Boga za tebe odabrana! / I dok god ima nas / u teškim trenucima / budi moja oaza mira i spokoja, / meni toliko potreban spas / od beznađa i očaja!“ (Želim…)

Snežana odiše humanošću i poštuje čovjeka, uvažava ljudske različitosti i u svojim stihovima slaže slagalicu života znajući da život nije bajka, ali bez obzira na to ona pokušava izvući najbolje od svega što joj se u životu pruža.

Jednako tako ona očekuje da joj budu uzvraćene barem mrvice za sve ono što nesebično pruža, ali ponekad i te mrvice rasprše „vrapci“ ostavljajući je nakratko bez zacrtane vodilje.

Kao što kaže autorica u pjesmi po kojoj zbirka i nosi ime, „…u tom lancu života / često nedostaje poneka / važna karika.“ ponekad nam nije moguće doći do odgovora koji nas muče niti premostiti nevidljive i nepremostive barijere. Zapravo, karike uvijek postoje, ali one nisu jednake veličine niti su jednoliko raspoređene i najčešće ih ne možemo preslagivati, a njihov je poredak već otprije definiran jersvi mi nosimo vlastite „križeve“, tj. naše su sudbine još prije rođenja zapisane u knjizi života i smrti, kao i u zvijezdama. Nekom je dano više, nekom manje, a smisao vječnosti počiva naizazovu preko kojeg se kao ljudska bića stepenastim i krivudavim putem izgrađujemo u ljubavi kako bismo napredovali na stazi života.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 35

Te su životne „karike“ ponekad nevidljive i/ili nedodirljive, kao što nam se čini da smo i sami ponekad nevidljivi, beznačajni i nemoćni, ali i rad najmanjega mrava je veoma značajan za funkcioniranje i očuvanje prirodnog ekosustava te je on kao takva jedinka vrlo važna karika u kojem god lancu egzistira.

Poput većine nas, Snežana hoda trnovim putem i svjesna je toga, na putu da ostvari svoje najveće težnje i ideale ponekad pada pa se opet uzdiže, i to tako traje u nebrojenom broju ciklusa, ali ona se pritom nikad u potpunosti ne predaje niti očaju niti ništavilu. Život je često lomi poput silnica razgranatog Sunca, ali putem vjere ona savladava sve poteškoće između krajnjih točaka opisujući vješto iz svojeg pjesničkog ugla situacije u kojima se nalazi.

Krstareći malom lađom na uzburkanom moru života u potrazi za savršenstvom, ona snagom vlastite volje pomiče brda i doline kako bi u najtežim trenucima bila što bliže Suncu. „Što više sebe dajem / to u moru tuge nestajem / jer toplu zraku sunca / i ljubav iskrenu / ipak ne / mogu dotaknuti!“ (Lome me) Životna borba u kojoj učestvujemo od rođenja je nepravedna jer se radi o „borbi s vjetrenjačama“ i njezin ishod nam je do zadnjeg trenutka nepoznat, ali bez obzira na svoju poziciju u vremenskom točku u kojem se okreće poput šahovskog pijuna Snežana ne odustaje: „Sunce moje milo, / zašto si s obzora nestalo, / toplinu nam svoju uskratilo? / Gdje si se sakrilo? / Zašto si dozvolilo oblacima / da prekriju tvoj sjaj...? / Bori se!“ (Snaga Sunca) Iako Snežana razmišlja racionalno, ona logiku sapliće u vijence misterija dok je misli vode k iracionalnim izazovima, pa tako barem u svojim stihovima ona od pijuna postaje kraljica koja vlada kraljevstvom ljubavi dok je poetski melos preko valova života nosi ondje gdje će se jednoga dana probuditi u novom i pravičnijem svijetu.

Zbirka je podijeljena na četiri ciklusa. U prvome ciklusu su pretežito vedrije ljubavne pjesme, a drugom tužnije ljubavne pjesme, u trećem ljubavno-misaone pjesme, a u četvrtom zavičajne, domoljubne (rodoljubive), misaone i pjesme posvećene voljenim osobama i obitelji.

Najuspjelije pjesme u zbirci su: „Ne želim kraj“, „Tužne kiše”, „Neću zaboraviti”, „U susret suncu”, „Zaljubljen pogled”, „Sjećanja čuvam za oboje”, „Zagrlit ću...”, „Ne može tebe”, „Tuga”, „Tvoj odlazak”, „Snježane i Snežane”, „Očev zavičaj”…

Snežana niže stihove na senzibilan način prožet osjećajima iz duše kao što su radost, tuga, hrabrost, čežnja, iščekivanje, nadanje, pri čemu je u biserje svojih pjesama utkala mnoge životne lekcije i spoznaje.

Svojoj publici otvara se iskreno i direktno, a ponekad i pomalo skeptično, pri čemu iz njenih stihova struje nježni, topli i pozitivni impulsi bez obzira na to je li njen pjev vedar ili tužan. Ona nam ostavlja nadu u uspjeh i konačnu pobjedu koliko god da smo trenutno umorni, opterećeni i neutješeni.

Radovi su pisani u slobodnom stihu, strofičnom i astrofičnom, uz ponešto rimovanja (bez precizne metrike) kod pojedinih pjesama, najčešće spontanog.

Kroz svoje stihove poetesa se ponekad šunja tiho kao da ulazi u noćnu sobu punu jesenjeg lišća, a ponekad njima vješto kormilari savladavajući silovitu oluju vlastitih osjećaja.

Bez obzira na povremene oscilacije koje su prisutne i kod najuspješnijih autora, njezin izraz je jasan i tečan, pjesme dobro zaokružuju logičku cjelinu, a nerijetko rabi snažne metafore i ostala pjesnička sredstva s kojima nam putem pjesničkih slika na vjeran način dočarava puninu svoje duše.

Puna zanosa Snežana pjeva o Srbiji, zemlji svojih korijena koju je posjećivala nekoliko puta godišnje i za koju je veže neraskidna ljubav, i o voljenim pejzažima koje ponosno nosi u srcu, pohranjene u najljepšoj odaji tajni, te se još od djetinjstva prisjeća mnogih lijepih trenutaka i uspomena, a neke pjesme su posvećene obitelji i prijateljima.

Veoma je dopadljiva i prirasta srcu pjesma posvećena kćerki Vedrani.

Iz cjelokupne zbirke razvidno je da je Snežana veoma osjetljiva, pažljiva i predana osoba, majka, kćerka, prijateljica, zaljubljena duša, poetesa.

Zbog svega navedenog, ove prelijepe stihove prepune ljubavi i osjećaja toplo preporučujem publici, kritičarima i izdavaču nadajući se uskoro i novoj Snežaninoj stihozbirci koja će se zasigurno bazirati na ljubavi koja je vječna i koja nas uči da budemo bolji, humaniji i osjećajniji ljudi.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 36

ANĐELA TURUKALO PRIČAJ MI

Kad duša koja slika riječi ode na oblak, Bog joj podari kist i nebo za platno.

Zato je čudno plavičast zrak prošarao planetu kada si zaspao.

Kad ja usnim: biće vatra.

Zlatno, vrelo i crveno.

I, biće mir.

Nose li bijelo jer su udati za Boga ili su samo obučeni u oblake? Čuju li jek, vapaj, korak…? Ako čuju, što mi se ne obrate?

Imaju li krila, ljubavi?

Crnokosi ili plavi?

Preziru li nas, slobodne i glupe dovoljno da svojevoljno robujemo?

Ako već imaju glas za pjevanje, zašto ih uhom ne čujemo?

Kad ja usnim, uzmi me za ruku i prevedi me na stranu drugu, šapni mi odgovore koje smo tražili.

Ti ih znaš.

Mene su uplašili.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 37

USPAVANKA

KRAJ

Strahovi nemaju tolike zube.

To su samo sijenke, nadojene mrakom.

I krajevi, draga, znaju da poljube: da te obuhvate i dahom i šakom.

Kada zgrabe, nauči da spavaš u halapljivom stisku što kožu tišti.

Ni vulkanski bijes ni okeanski žal stisnut osmijeh ne može da uništi.

Pa, osjeti onda, osjeti- jer moraš: i bol kako boli i bijes kako cijedi;

pa spavaj u umoru što praznim se zove, da se od praznine buđenjem odvojiš.

Strahovi nemaju tolike zube, ni duhovi nisu toliko sablasni...

Pred sanjivim očima, sve se uvećava.

Iluzije ti dovlače sati kasni,

pa se umiri.

Pjevaj im u njušku.

Neka ti se skupe kraj bosih stopala.

Kad oči sklope, kad zube uvuku: znaćeš da te nevolja nije ni dotakla.

To je samo sablasan šaptaj.

Spavaj.

Kraj je kad vidiš lešinara sa psećim čeljustima kako žvaće gips suza i kostiju, gušeći se krupnim zalogajima.

Kraj je kad ni krik ne pretekne papirnata sječiva, prazne poglede i nehajan dodir.

Kraj: kad je nijemo, a nije mir.

Gledala sam vjetar kako jaše sa ljudima, ostavljajući pošasti na pragovima; osluškivala đavola kako pjeva sa pijanima podrugljive kletve praćene bljescima

mržnje, ljubomore, poniženja.

Boli što ne vide dublje od očiglednog.

Boljeće ih zbog previđenog.

Vidim ih kako se vole, zaboravljajući juče, biće i svijet.

Vidim nas kako se volimo: sanjajući istovjetnost i sasvim drag preokret

a nemam kosti. Nemam mesa.

Savijam se poput snopa svjetla. Šta će moj kraj pojesti?

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 38

Ivan Španjić rođen je 26. juna 1992. u Metkoviću, a odrastao je u Otrić-Seocima gde danas živi i stvara. Osnovnu školu je završio u školi Otrić - Dubrave, a gimnaziju u srednjoj školi "Tin Ujević" u Vrgorcu. Kratko vreme radio je u državnom odvjetništvu Dubrovnik, ispostava Metković, a u međuvremenu se obrazovao i zaposlio kao zaštitar u AKD zaštiti u Kljenku gde i danas radi. Takođe je studirao IT u Splitu. Poezijom se ozbiljnije počinje baviti od svoje 16-te godine života, a prva pesma mu je objavljena i štampana u Vrgoračkim novinama. Član je Hrvatskog književnog društva, Umjetničke Likovno-Književne Unije Vlaho Bukovac i Kulture Snova (Zagreb). Poeziju objavljuje u zbornicima i časopisima Književno pero, The Split Mind, Kvaka… Učesnik je mnogih festivala u zemlji i inostranstvu, Dani prijatelja knjige - Rijeka (2018, 2019), Dubrovnik na dlanu 2018., Slavonija na dlanu - Osijek 2018., Split na dlanu 2019., Millenium stih - Zadar 2019., te pesničkim večerima u Vrgorcu, Splitu, Pločama, Zagrebu…

Jedan je od organizatora i sudionika novog "Prozora u svijet" (2020.). Autor je zbirke „Jedno lice, jedan glas“ koju je objavio 2018-te godine u nakladi Kulture Snova.

PTICA U KRLETCI

DUŠA KRVARI

Teško je disati, živjeti i umirati iza ovih rešetaka.

Teška su ova krila kada znam da više neću letjeti.

Prazni pogledi Bijeda života Lažni osmjesi Naša sramota Ljubav prevara Laž iza laži Ljubav pretvara U najniže strasti

Teški koraci Mrtve su stope Sivi oblaci Glave nam škrope Teško se diše Zlo gospodari A pjesnik piše Da duša krvari

Vrijeme prolazi u beznađu sunčevih zraka i u zvucima kiše.

Do jučer mi je šumilo more i šaptao vjetar, ali ne čujem ih više.

Čovjek može govoriti što misli i misliti ono što govori; ljudi možda ne nose okove na svojim rukama i nogama, ali to ne znači da su slobodni.

Ivan Španjić GDJE TO IDU IZGUBLJENE DUŠE?

Ne boj se anđele, raširi krila, Iznad beskrajnog neba ti uzleti; Zvijezde će te svome svjetlu uzeti.

Hajde, dušo, o tom si uvijek snila, I sad napokon to možeš živjeti; Vjerno si iznad moga srca bdila,

Ali sada moram umrijeti, Smiri se, i ne plači za mnom, To ne bih mogao podnijeti,

Već idi za tom zvijezdom sjajnom Jer u ovom tijelu život vene.

Idi! Svijetli gore za mene!

I ja znam da mi zavide kad me gledaju ovako umornu i tihu, jer ja sam nekoć bila slobodna, a oni to nikada bili nisu.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 39

ОСВЕЋЕЊЕ ДОМОВНОГ ХРАМА СВЕТОГ САВЕ У БОРИСОВУ Дајана Лазаревић

Прославио је српски народ Дан Светог Саве, 27. јануара, певале су школе и награђивани најбољи ученици основних и средњих школа. Дискутовало се у медијима о бројним вестима из целог света, али једна (итекако!) важна вест из братске Белорусије у Србији није одјекнула, нити се појавила у дневним штампаним гласилима и на телевизији. Хајде да заједно исправимо наведену грешку и продискутујемо о освећењу домовног храма у част светитеља Саве, првог српског архиепископа. Двадесет и петог дана јануара ове 2020. године, Руска Православна Црква обележава дан Светог Саве, у Борисовској Епархији Белоруског Егзархата Руске Православне Цркве одржано је освећење цркве Светог Саве. Србиста проф. др Иван Чарота је више пута истицао, да поштовање Светог Саве у Белој Русији има „дубоке историјске корене и датира од 15. или 16. века. Познато је, да се име Светог Саве појављује у календару Франциска Скарине названог „Мала путничка књижица“ (Малая подорожная книжица, 1522), као један од најзначајнијих светаца међу словенским народима, а такође и Захарије Копистенскиј у свом трактату „Палинодија“ (Палинодия, 1621) истиче Светитеља Саву Српског као узор за понашање.“ Освећење овог домовног храма Епархије у част Светог Саве важно је и за Србе, и за Белорусе. Оно још учвршћује духовну везу између два блиска православна народа, што има посебан значај у данашње време. Зато веома је драго да за ову цркву по благослову Његове Светости Патријарха Српског Иринеја, из Српске Патријаршије донета је као дар прелепа икона Светог Саве. А Епископ Моравички Антоније је подарио комплет литургијских судова. Освећење олтара и Божанску литургију извршили су Епископ Борисовски и Марjинoгорски Венијамин и представник Српске Православне Цркве Епископ Моравички Антоније.Током богослужења архипастирима су помагали: настојник Храма Светог Архангела Михаила у Зембину Борисовског рејона – протојереј Андреј Капуљцевич; клирик Катедралског сабора Васкрсења Христовог града Борисова и секретар за штампу Борисовске епархије свештеник Игор Васко; клирик Храма Светих Апостола Петра и Павла (Подворја СПЦ у Москви ) свештеник Анатолиј Саливончик. Богослужењу је присуствовао и молио се Извандредни и Опуномоћени Амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Проповед пред причешћем одржао је секретар за штампу Борисовске епархије свештеник Игор Васко. По окончању богослужења верницима се обратио Епископ Моравички Антоније. А након тога њеме је Епископ Венијамин изразио захвалност на поклону и подршци, подневши уздарjе – икону покровитељке Белоруске земле преподобне Ефросиније Полоцке. Такође, Епископ Венијамин је удостојио архијерејских захвалница проф. др Ивана А. Чароту и српског православног публицисту Ранка Гојковића. Домовни храм Светог Саве је још један бисер белоруско-српских веза, о којем морамо да причамо и којег морамо да подржавамо. Поделимо слику Храма на друштвеним мрежама, захвалимо се трудбеницима и поштоваоцима српске културе у Белорусији, какви су Епископ Венијамин и проф. др Иван Чарота. И наравно, помолимо се Богу и Светом Сави за новоосвећени Храм и братски народ белоруски, који вековима поштује Светог Саве и срцем и духом стоји уз српски народ.

Извор: https://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html (27.1.2020.)

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 40

PESNIKINJA, POPUT RUŽE U RUŽIČNJAKU SNOVA „Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporci koji zveče.“ Prva poslanica sv. Apostola Pavla Korinćanima

Zorica Tijanić, oglašava se svojom petom knjigom poezije „Bluz za Auf Wiedersehen“ – Do viđenja tugo, u kojoj obilje Reči Ljubavi „zveči“, kroz za/sanjanu tišinu bele boje, kroz čežnjivi plavi san, kroz obgrljene pogled na ušće Dona u Azovsko more… Vrata Kavkaza… / Bela noć u zagrljaju tišine. / Promiču pahulje Azovskim morem… / Rostov na Donu otvara vrata mojim čežnjama. / Tvoja mi duša kao ruska zima svira balalajku… / Stepska je zima. / Bela je noć… / - iz pesme Rostov na Donu Pesnikinja nalazi svoje JA, kroz stihove / … Ali zapamti / Uvek ću da te volim / Kad najmanje se nadaš / Nekom će zaploviti oblaci beli. / – iz pesme Bluz za Auf Wiedersehen.

Lirski, misaoni sadržaj ove knjige sastoji se iz tri zaokružene celine: Campani Immportali, Bluz za Auf Wiedersehen i Ljubav u doba uspomena.

Pesme u ciklusu Campani Immportali (Besmrtna zvona), pisane su po kazivanju Pesnikinje 2016-e godine, u periodu njenog života kada je želela da neke stvari „vaskrsnu“, jer su i te kako u njoj bile žive…

Ovaj naslov asocira na naslov romana Ernesta Milera Hemingveja, „Za kim zvono zvoni“, u kojem je Hemingvej, između ostalog, napisao: „Nijedan čovek nije ostrvo samo za sebe i svaki čovek je deo kontinenta… Deo okeana…“ Zorica Tijanić je svome delu kontinenta i svome delu okeana, kada je počelo da se ponovo rađa sunce, poželela da „bluzu“ (tuzi), kaže: Do viđenja! Nizale su se nakon toga druge pesme, u nekom drugom raspoloženju, da bi na kraju došla do poslednjeg ciklusa – Ljubav u doba uspomena. Svaki od ova tri ciklusa pevanja vodi ka optimizmu, ljubavi, sreći, ostavljanju tužnih trenutaka. Prvi ciklus je zatvoren tihovanjem, sa elementima buđenja, zvona kao vaskrsnuća…

Kroz Spomenar uspomena, pronosi Život i umetničke darove, što je ispunjava osećanjem veselosti, jer Stih je i njeno veselje.

U pogledu Pesnikinje je snaga plavog Urala i Tihog Dona. / … Predajem srce da / otvori nebo. / Tebe o prah raspe / po zemlji što tajnu ćuti / korakom niz Tihi Don. / - iz pesme En passant U mislima joj je i Mediteran … / isplovljava čamac što usidren beše privezan za mol / pučina s tobom postaje jedina spona. / Pesme začinjene dostojanstvenom tugom, strpljenjem i mudrošću, kao usidren čamac, kao osmehnuta ruža u ružičnjaku, u kojoj mirišu latice na Poeziju, osvetljene mesečevom senom. Dovoljno je da se dogodi lepota… Želje umotane u stih, same se ostvaruju.

Na samom početku knjige stoji Posveta, u kojoj piše i ovo: ,,Sve svoje čovek u sebi nosi, više od toga ne bi mogao ni poneti…''

Od lepoga zar je moglo lepše? U Zorici Tijanić postoji nešto drago. Postoji ispletena tajna nadahnuća, koju sa sobom nosi, što se videlo i osetilo davno…

Mirjana Štefanicki Antonić ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 41

IMENA ZA HVALOSPEVE Snežana Marko Musinov Kulturni identitet jedne sredine čine oni čiji su rezultati rada dostupni za konzumaciju i kritikovanje, pritom kritika nije nužno s negativnom konotacijom, naprotiv. Više dirnu pozitivni primeri, bar duže u srcu traju i njima se konzumenti umetnosti rado vraćaju.

U cilju opravdavanja nečije angažovanosti, neophodno je pomenuti imena, bar neka. Budu to oni koji namah padnu na pamet, zaslugom svoga dela. Ne treba podrazumevati da je sve što je taj neko iznedrio po svaku cenu dobro i da subjektivni sud treba prihvatiti bez rezerve. Od onog ko iznenada sine, očekivanja su veća u nekom sledećem poduhvatu i to može biti otežavajući faktor za stvaranje. Apetiti rastu.

Odati priznanje onima koji su iz iste branše, odgovorna je rabota. Unapred treba znati da neće svi biti zadovoljni, da će se naći uvređeni oni koji nisu pomenuti, a smatraju da imaju štofa za dobre podele, za pohvale, nagrade...

Bez pretenzije da je odabir imena jedini i konačan, biće reči o bliskim književnim stvaraocima današnjice, onima iza kulisa ̶ više.

Ako nabrojim: Lav Lukić, Stefan Simić, Marko Galić, Zoran Škiljević, Ivan Gaćina, Milad Obrenović, Milijan Despotović, Živojin Ivković, Vasa Pavković, Mihajlo Pantić, Zoran M.Mandić... steći će se uvid u lični afinitet obrade tema, dopadljivosti stila, vrcavosti, domišljatosti, inovativnosti, kritičnosti, poznavanja zanata pisanja. Ograničavam se na muška imena da ne svrstam u isti koš oba pola ne bi li jednih imena na vagi bilo više, drugih manje, isključujući pristrasnost, a ne što vezujem žene za tzv. žensko pismo jer to nije slučaj. I te kako Vedrana Rudan piše muški, (povremeno kočijaški) ne čini li vam se?

Svako od pomenutih autora i delatnika u svojim sredinama širi na najbolji mogući način sve dugine boje umetnosti. Sreća te je interneta pa te nijanse vidimo i mi, obični smrtnici. Jedni su vere, drugi su nevere, jedni skloni satiri, aforizmima, drugi kraćoj formi, ili pak dužoj, jednima je poezija glavna preokupacija, drugi kroz likove romana progovaraju o onom što misle...

Jedni su objavili manje, drugi više, neki samostalne knjige, drugi se oglašavaju u časopisima, zajedničkim zbornicima. Žive umetnost punim plućima gde god da stignu, manje ili više uočljivo za širu javnost. Priznaju ih kolege, bez obzira na godine života, jer su neisfolirani i neistrošeni koliko god da je spisateljskog rada za njima, otkucanih stranica, prevaziđenih ličnih nedoumica.

Koliko je nešto dobro napisano ne može se izmeriti striktno pravično. Za jednu osobu je najbolje ono što je pomeri s mesta, što utiče na njenu duboku psihu.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 42

Odabiramo od onog do čega na razne načine Narastanju književne scene novim imenima dođemo, šta nam se pred očima nađe namerno doprinose oni kojima je stalo do prenošenja ili čak slučajno. Nikad se unapred ne zna gde svojih unutarnjih misli putevima koji su sve čuči kvalitet. Pravila tu ne pomažu. Životno raznovrsniji, očigledniji i brži. iskustvo, i tuđe ne samo svoje, ima mnogo veći Ako još ima krađe, a ima, pojedinih knjiga, uticaj. Navijaštvo preporuke se uzima u obzir premda krađa nikako nije opravdana, oni koji pa i moje kad pomenem Marko Jaroslava i su na top listi rado prisvajanih naslova, a živi njegovu zbirku ljubavnih pesama „Unutrašnji su, u neku ruku mogu biti ponosni. Autorima u lavirintˮ, ili sijaset objavljenih eseja po internet fokusu neprestano se pridružuju nova imena. portalima.

Koja će od njih opstati, većeg pravila nema.

Neka nagrada može doprineti uzdizanju, loša Bogatstvo događaja i sklopa reči. kritika padanju na lestvici poželjnih, a ne mora Šta je neko po struci, i dokle je dogurao na biti tako. Kvalitet rukopisa može, u izobilju svom profesionalnom nivou po zvanju i dubini ponude, da promakne, baš kao što priznanje džepa, nije merilo dostignuća u književnim može doći nezasluženo po umetničkim krugovima. Bilo i biće! Najbolje je da kriterijumima. Agilni u predstvavljanju svog obrazovanje ne manjka, naravno. stvaralaštva prisutniji su u javnosti, od onih Što manje nepismenih, to više pročitanih povučenijih. Jedni do drugih nekad ne žele, strana teksta. Glad za spoznajom povelika je. nepoželjni su u pojedinim sredinama, politički Koja će imena istorijski opstati na književnom nepodobni... Podela ima u svim oblastima. Ni polju zavisi od vrednovanja stvaralačke bašte. književna scena nije odolela. Uporišta Od skromnih početaka do moguće slave neke značajnih udruženja po većim gradovima nisu dele tek kratke vremenske prilike. Vredni i jedina iz kojih se iznedre nove snage koje vape istrajni dočekaju bolji ishod nezavisno od za podstrekom. Uzaludna kucanja na vrata, broja prijatelja koje imaju, generaciji kojoj se dešavaju se, baš kao što su se dešavala i u obraćaju i onoj kojoj pripadaju. Nenametljivo ranijem dobu i to priznatim književnicima. osvajanje prostora nije uvek teritorijalno.

Oslonac u originalnosti, poželjan je. Sreća se Peti se do top deset, na primer, ne mora biti takođe okreće: u inspiraciji, u dometu, u životni cilj. Gane li vas kao čitaoca originalna zaključivanju (biti za, i biti protiv). Portret priča, roman ili šta drugo, makar i dečjem figure umetnika zahteva i tajnovitost, jer kada uzrastu namenjeno, za onog ko je to napisao, je sve pruženo na dlanu ne biva tako zanimljivo. dovoljno je. Ne mora se biti najtiražniji, Od pozdravne do završne reči, šta reći? najprevođeniji, najnagriđavaniji, najomiljeOdgovori na izazove nekad bole. Izjasniti se o niji, niti delo na spisku naj dela današnjice ili u prošlosti katkad je teže nego predvideti buduće elitnoj ediciji štampano, da bi sebe prihvatili događaje. Kad je nešto preko svake granice – za kao pisca dvadeset četiri sata. harmoniju rime ne haje. Debitantsko pisanje ili Što manje nepismenih, to više pročitanih već afirmisanih glava ne zna se odakle će da strana teksta. Glad za spoznajom povelika je. grune. I na zamerke, i na pohvale postajemo imuni, mada treba biti oprezan, Koja će imena istorijski opstati na književnom nezainteresovanost nas kvari. Skloni čitanju, za polju zavisi od vrednovanja stvaralačke bašte. dobrim štivom stalno su u potrazi jer je Od skromnih početaka do moguće slave neke razumevanje sveta uvek na snazi. Pisac sazreva dele tek kratke vremenske prilike. Vredni i dokle god piše. On se, i u poodmaklom dobu, ne istrajni dočekaju bolji ishod nezavisno od predaje, perom diše, a čitalačko budno oko ga broja prijatelja koje imaju, generaciji kojoj se sustiže. Broj u karavanu proze i pesništva niže obraćaju i onoj kojoj pripadaju. Nenametljivo se. osvajanje prostora nije uvek teritorijalno.

Predvodnici, dobitnici, gubitnici, pokajnici... s Peti se do top deset, na primer, ne mora biti recimo Milovanom Danojlićem obavezno na životni cilj. Gane li vas kao čitaoca originalna polici. priča, roman ili šta drugo, makar i dečjem uzrastu namenjeno, za onog ko je to napisao, dovoljno je. Čeličite se afirmacijom neprestano i ostaće za vama trag i vi što tek počinjete da iz hobija pišete.

Ono što se jednog trenutka čini naučnom WWW.FRAMEMAG.COM | 20 fantastikom, već sledećeg može biti opšteprihvaćena realnost. Živela šetnja po literaturi. Tajnovitost ne izostaje.

SANJA TRNINIĆ Priča Datum dokumenta; pisalo je na monitoru. Danijela ukuca 24.02.2040.

O Bože, stalno umesto 2020 kucam 2040. Ne znam šta mi je?!; Požalila se koleginici.

Zamišljeno gleda u monitor. To je za 20 godina, tada će imati 63 godine. Strašno! Tako malo vremena a puno planova, želja. .... Alarm uporno pišti stvarajući nervozu. Danijela ustaje sa bolom u leđima i pokušava da se razgiba, misleći kako je loše spavala?

Tromim korakom ulazi u kupatilo. Prilazi lavabou, pušta hladnu vodu i umiva se. Podiže glavu i vrisne.

Iz ogledala je posmatrao čudan lik starije žene. Bilo je među njima dosta sličnosti.

Primiri se i dobro pogleda lik u ogledalu.

Rukom dodirne lice i oseti bore pod prstima. Oči zasuziše a ruka zadrhta. Lik u ogledalu pogleda je tužnim očima. Tad shvati da je to ona.

Obrisa lice i izađe iz kupatila.

Okretala se po stanu tražeći muža i decu ali, bila je sama.

Telefon na stolu zapišta. SMS poruka.

Pokuša da pročita ali shvati da ne vidi dobro. Pogled joj odluta do stola na kojem su stajale naočare.

Stavi ih na vrh nosa i poče da čita : Mama, postao sam tata!!!! Dolazim uskoro po tebe pa idemo zajedno u bolnicu da vidiš svog unuka!; Na kraju rečenice veseo smajlić.

Njen mlađi sin postao je tata. A gde je stariji? Šta se dešava sa njim.

Uze telefon i poče da traži njegovo ime u imeniku. Nakon par zvona javi se muški glas.

Zdravo mama, evo upravo sam izašao iz aviona. Malo je kasnio. Doći ću pravo u bolnicu. Nikola mi je javio da se Sandra već porodila. Čim mi je javio da je otišla u bolnicu odmah sam krenuo iz Nemačke. Vidimo se tamo.

Osećaj sreće mešao se sa zbunjenošću. Uskoro će videti svoje dečake a i unuka. Ali nikako se ne seća prethodnih dvadesetak godina. Valjda će se setiti svega kad ih vidi.

Seti se, mogla bi da obavesti mamu i brata da je postala baka.

Tražila je bratov broj u imeniku i pozvala ga.

Zdravo Zoki, postala sam baka! Uskoro dolazi Đorđe po mene i idem da vidim svog unuka. Dođi i ti ako možeš.

Daj mi mamu da i njoj kažem!

Glas sa druge strane je zaćutao a onda obazrivo počeo da priča.

Ali seko, znaš da je mama umrla pre dve godine?!

Bio je tužan zbog sestrinog stanja a najteže mu je upravo to padalo što u tim momentima nije se sećala da je majka umrla. Svaki put je pitala za nju i htela je da je vidi.

Da, znam... malo sam se zbunila. A da li je kod tebe moj Milan? Od kad sam se probudila nisam ga videla u kući.

Nije kod mene. On te je ostavio pre pet godina...

Danijela nešto tiho promrmlja i prekide vezu.

Nakon pola sata Đorđe je veseo stajao na vratima.

Danijela ga zagrli i poljubi. Čestitam sine, neka je živ i zdrav! S ponosom je posmatrala svog malog sina.

U bolnici su bili već neki ljudi i čestitali su rođenje deteta.

Danijela nije prepoznala sve ljude i oni su je zbog toga čudno gledali iako su znali za njeno stanje.

Tog momenta babica je izašla držeći u rukama malog anđela. Đorđe i Danijela su prišli da ga vide.

Maleno, usnilo lice pravilo je slatke pokrete lica kao da ih pozdravlja, da im se smeje.

Oboje pustiše suze i zagrliše se....

Danijela, Danijela... Da li si dobro?

Koleginica, koja je sedela preko puta nje, dozivala je.

Ona se trže kao iz sna.

Molim? A da, dobro sam... Nešto su mi misli odlutale... Izvini.

Pogleda u monitor i ispravi datum. 24.02.2020. Enter.

WWW.FRAMEMAG.COM | 20

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 43

NFR: KAKO SAM NAUČIO DA NE BRINEM I ZAVOLEO SEKS BOMBU

PRIREDIO: JOVAN PAVLOVIĆ

Postaje trend da na godišnjim listama najboljih pop albuma prvih pet mesta zauzmu dame (Pitchfork lista najboljih 50 albuma 2019, od prve do pete pozicije: Lana Del Rey, FKA twigs, Big Thief (Adrianne Lenker), Angel Olsen, Solange). Bez neukusnih pitanja otkud, kako, zašto (suludo je visoko postavljati promišljanje o povratku na matrijarhat u okvirima industrije zabave), valja primetiti da se sastavljači rang listi nalaze na mukama: treba uporediti popularnost na društvenim mrežama sa okupiranim (plaćenim?) prostorom u zvaničnim medijima (ono što se traži i ono što se nameće); treba pomiriti previše slobodno iznete stavove i nepristojan rečnik sa politički korektnom ideologijom ( „dobar ukus“ je često suptilno

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 44

da se ne pređe prilično precizno odmerena granica za poigravanje sa osetljivim temama a da se ipak očuva privid neograničene umetničke slobode); potom treba razlučiti relativno praznu popularnost iza koje stoje armije pubertetlija sa nedoraslim ukusom u punim koncertnim salama i na rasprodatim popularnim festivalima, od kompleksnosti ostvarene komunikacije i bremenitosti ideja i težine poruka na krilima muzike što daleko bolje vrednuju zreliji duhovi iza kojih stoji iskustvo i znanje i strpljenje (večna borba kvantiteta i kvaliteta), itd. Pomenuću nasumično, da mi se ne uzme za zlo, pet muških izvođača koji su prošle godine objavili nesumnjivo odlična ostvarenja koja sam lično preslušao: Helado Negro, Purple Mountains, Bon Iver, Vampire Weekend, Thom Yorke; a na drugoj strani radi protivteže još pet ženskih interpretatora čija su nedavna postignuća neosporno briljantna: Weyes Blood, Cate le Bon, Florist, Kim Gordon, Aldous Harding. Sve u svemu, složićemo se da u skladu sa vladajućim globalnim trendovima (uprkos brojnim umetničkim manifestacijama koje isključivo promovišu (zapostavljenu) žensku ili feminističku kreativnost), umetnost ne treba etiketirati i rodno diferencirati i deliti na mušku i žensku već isključivo na dobru i lošu. Imajući u vidu prethodno izrečeno, moje potrebe za novim muzičkim ostvarenjima koja odslikavaju suptilna duhovna podrhtavanja epohe i nadolazeći senzibilitet, sasvim dobro opskrbljuju i umetnici sa začelja sličnih top listi (Thom Yorke ili Aldous Harding). Svejedno, ponekad osećam potrebu da svoj duh poteram iz komforne zone, iz zaleđine ka isturenim pozicijama gde se vodi ogorčena rovovska borba za popularnost, priznanja, zaradu. Nepotrebno je isticati da se tu neretko osećam blago neprijatno – često u društvu osoba za koje rodne odrednice odavno ne važe (spoj: napadno našminkano lice i mišićavo telo atlete; pokreti: samo vek ranije komotno bi nastupao/la u putujućem cirkusu čudesa). Brzo se uspaničim: uz dužno poštovanje, zapitam se šta performer/ka na duhovnom meniju nudi sredovečnom nastavniku sa poodmaklom krizom identiteta osim instant zaprepašćenja nadrealnom koreografijom – fanatična armija klonova precizno ponavlja fantastične kretnje dok se mega star lomata oko striptiz šipke ili gmiže po zidovima kaveza u vazduhu ili šta već ne u video klipu koji prati muzički „hit“ ispod kojeg na zvaničnoj Youtube stranici stoji sumanuta brojka od nekoliko stotina miliona pregleda (slaba mi je satisfakcija saznanje da konačno neko po gledanosti prevazilazi naše razgaćene pornografske pevačke turbo princeze, mada iskreno deluje donekle utešno).

Eto, ko još želi da se oseća kao greškom izmileli crv iz memljive prijatnosti između vlažne zemlje i tvrdog kamena, pravo na ubitačno jarku svetlost nemilosrdno gorućeg sunca?; a opet, svestan sam činjenice da su neprijatnosti neophodne olinjalom mazohisti ukoliko zaista želi da spozna srž stvaralačkih sudova (i predrasuda) svojih savremenika. Slično sam, eto, i ove sezone bezbedno uživao u muzici ne-muških (ali ne i anti-muških) izvođača: zavoleo sam angažovane i hrabro nadrealno spojene stihove Aldous Harding, i očaravajuću klaustrofobičnu podvodnu poetiku Weyes Blood, i preterano ranjivu a iskrenu introspekciju Florist, i samouverenu kosmičku nostalgiju Cate Le Bon, i podsetio sam se zašto volim sirovu lepotu i ogoljenu borbenu depresiju Adrianne Lenker iz grupe Big Thief koja je prethodne godine objavila dva neverovatno dobra albuma (oba su se našla visoko na listama najboljih, a prvi od njih je treći na Pitchfork top 50 listi). Ukratko, gorka pilula trebala je da bude Lana Del Rey, ime prvo na većini prošlogodišnjih spiskova najboljih, iako je sam album objavljen tek 30. avgusta 2019. (poslednji dan da se uđe u zvaničnu konkurenciju za Grammy nagradu, koju, uzgred, nije osvojila). Inicijalni kontakt je, najblaže rečeno, bio bolan, za mene je to susret sa naslovnom stranom albuma (koji kod većine pomenutih izvođača savršeno odslikava upakovane zvuke). Šta je ovo dovraga, pitao sam se posmatrajući kičastu fotografiju umetnice koja se preko kormila naginje da zagrli dečka čiji se žmirkavi pogled gubi u daljini dok se drži za prečku sa namotanim jedrom na jahti; iza njih se napadno vijori američka zastava (uh! – žuto zelena boja na noktima i zeleno žuta na vetrovki bukvalno „bodu“ oči). U gornjem levom uglu, u grafički modifikovanom strip balonu po uzoru na pop art gurua Lihtenštajna, nalazi se naziv albuma i nepristojna reč (Norman Fucking Rockwell!); sve skupa, na prvu loptu – grozomorna pubertetska vizija „american way of life“ upakovana u drečavi pop fazon – toliko neukusna da izaziva jezu.

Potražio sam hitno spas u video klipovima, što je delovalo umirujuće, dočekale su me nostalgične slike iz poratne Amerike: nasumično razbacani amaterski porodični snimci; uređena dvorišta (deca trčkaraju oko očeva dok spremaju roštilj, mame društvo nude hladnom limunadom); ili kalifornijske plaže u smiraj dana (tinejdžeri ne odlaze kućama dok ne ispiju pivo ili gazirana pića iz limenki, naslonjeni na još vlažne daske za jahanje talasa); ili auto-bioskopi na otvorenom (ratoborni klinci sa koledžicama i uzavrelim egom nakon utakmica američkog fudbala) – sve to propraćeno slikama iz kolektivnog nesvesnog: Merlin Monro i Džon Kenedi i Koka-Kola kultura sa obećanjem neprekidnog naučnog i potrošačkog napretka, sve se meša, prepliće, pretače u nezaustavljivu romantizovanu predstavu sa zatamnjenim i oštećenim starim zrnastim snimcima koji pucaju, gore, ili se tope – zašećerena vizija iz nečijeg najlepšeg sna ili najcrnje noćne more, zavisno od perspektive.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 45

Ispod većine klipova koje inteligentna Youtube mašina nudi u pretrazi, ponosno stoje brojke od nekoliko stotina miliona pregleda: odmah vam je jasno da nešto ovde nije u redu, nema pomamljenih robotizovanih ratnica sa do perfekcije uvežbanim koreografijama, lik Del Rey se pojavljuje stilizovan da odgovara periodu, pretvoren u dostojanstvenu seksi lutku sa kratkom suknjom, frizura iz šezdesetih sa dugom kosom podignutom nonšalantno na temenu u naznaku punđe, prćast nosić sa krupnim očima i širokim mesnatim napućenim usnama na dražesnom licu (jedan deo kritičara poredi je sa Merilyn Monroe verovatno usled poklapanja sa povampirenim periodom; ali, kada je fizionomija u pitanju, lično, ruku na srce, snažno osećam da je kopirana Sophia Loren – naravno da je reč o razlici između američkog i evropskog senzibiliteta i evidentno je zašto, kada je Del Rey u pitanju, preteže prvo). Po glavi vam se vrzma pitanje da li ovo lepo lice uopšte ume da peva (ili razmišlja), a potom vam postaje jasno da tako velika popularnost ne proističe samo iz video kolaža ma koliko ta slika američkog potrošačkog raja iz doba neoliberalne nevinosti nedvosmisleno još uvek predstavlja jedinu uzornu viziju savremenog sveta za dobar deo auditorijuma (filter je zadržao hladni rat, i paranoju od bombe, i rat u Vijetnamu, i hipi kontra kulturu, i naručena ubistva, i političke afere, iserijske ubice, i…). Dobro, pokretne slike podrazumevaju neku vrstu kolektivnog pražnjenja energije, a uživanje u muzici je opet duboko intiman čin i privatnost obreda ne treba da bude zaprljana vizuelnim predstavama, ali me zbunjuje opscena reč iz naziva albuma, u spisku numera nalazim na samom početku dodatne reči koje se ponegde još uvek pominju kao psovke (Norman Fucking Rockwell, Venice Bitch, Fuck It I Love You): pribojavam se da Lana praktikuje hip-hop, ili R&B, ili, daleko bilo, neku vrstu belačkog repovanja sa prostačkim frazama, jer svega toga ima previše pa se čini da pristojnost još samo postoji da bi medijske zvezde mogle jeftino da izazivaju divljenje prljavim jezikom. Ne znam šta da očekujem ali sam zaintrigiran, reči kritičara ne pomažu: svi su puni divljenja i hvale, saznajem da je ovo čak šesti album umetnice koja je već punu deceniju u usponu (uglavnom uprkos tim istim kritičarima), i da je konačno dospela do svog autentičnog glasa i da album odiše „the best of“ atmosferom, sve su numere zrele i teško je izdvojiti pravog predstavnika, itd. Dobro. Iz relativno bogatog iskustva slušaoca mogu grubo da podelim omiljene ne-muške izvođače u dve kategorije sa zajedničkom (mačo šovinističkom) napomenom da umetnice pate u muškom svetu, ali različito reaguju; prva grupa koristi kreativno svoj bol dubeći ga i zatvara se u njega, ograđuje se od okoline i pravi vlastiti svet (lepši, pravedniji, svetliji): Florist je primer poetike nežne i privlačne poput finog tkanja zlatne paučine koja se kida ako dišete preblizu, Big Thief uzima oštricu u ruke, kad već ne može druge, povređuje sebe, krv teče i pretače se u stihove koji režu poput noža, Weyes Blood plete svoju muzičku zavesu istančanim notama na dnu okeana; druga grupa uzvraća udarac i sveti se svetu na najbolji mogući način, demonstracijom svojih veština, ponosom, samouverenošću: Aldous Harding izvrgava blago ironičnom podsmehu svet koji je ne razume gradeći neosvojivu tvrđavu apstraktnih i apsurdnih slika i poređenja, Angel Olsen dubi samosvest gladeći je do neprepoznavanja u suptilnu ali odvažnu tvorevinu dostupnu samo hrabrim a osetljivim pojedincima koje zauzvrat čeka posvećenje u tajne i nagrada u obliku prefinjenog umetničkog uživanja, Cate Le Bon korača ogromnim koracima planetom pretvarajući je u svoje dvorište u koje iz titanske perspektive spušta pozdrave ritmično uobličene u ponekad sirove ponekad nostalgične napeve (uticaj Meredith Monk?). Sve u svemu, na jednoj su strani devojčice, na drugoj pametnice, to su usamljena ostrva ili neuhvatljive oluje, igraju ili na kartu bolne emotivnosti ili na kartu nadmoćnog intelekta, u svakom slučaju nadprosečno darovite – i jedne i druge prefinjeni muškarci poštuju, i umeju da cene, i do izvesne mere vole, ali ih ne privlače pogubno, sve su to prototipi Sofije, njihova ljubav je pokroviteljska – to nisu uzbudljive Eve zbog kojih ključa krv, vamp žene, zavodnice, ljubavnice sa kojima bi prolazili kroz vatre pakla.

Gde se tu uklapa Lana Del Rey? Evidentno, Del Rey jeste lepotica, ili glumi da je lepotica što joj prolazi: možda ako uvidimo kakva je današnja popularna predstava žene za kojom muško čezne – naposletku shvatimo i porive muškaraca?

Kada je oštar jezik u pitanju, početak albuma je suptilan, nostalgičan, jedva primetan zvuk valjda gudačkih instrumenata u daljini koji se brzo gasi, onda upada jednostavna poletna fraza na klaviru, ništa više, i onda – tras!

Psovke! Pospan glas Del Rey sasvim neočekivano i donekle nezainteresovano, kao čekićem brutalno otvara vratnice savremenog života i najavljuje tematski sve što treba da znamo o aktuelnom muško-žensko odnosu: „Godamn, man child, you fucked me so good that I almost said: "I love you".“ Šok – kao da slušam Barbiku dok izgovara prostote. Šta je tu je, odmah se razumemo – muškarac nije autoritativno muško: on je mladunče, simpatično ali nezrelo stvorenje.

Umetnica, u nedostatku bolje alternative, prihvata ga takvog kakav jeste: „Why wait for the best when I could have you?“, prima ga u sebe, dopušta mu štogod, dozvoljava mu da isproba maštarije i iskali frustracije – i sve to beše dobro, toliko dobro da joj se umalo sa usana otela izlizana floskula I love you – umalo, ali nije; muškarac je potomak čovečanstva P A G Evladajućeg F O U R dela | JO U R N E Y ali je Del Rey dete svog vremena, vremena koje sa pomalo prezrivom nostalgijom posmatra pokopan period romantičnog poleta izrabljen Holivudskim šemama i petparačkim romanima i lutkama ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 46

Kena i Barbike, vremena u kojem nema ničega zaista bitnog za savremenu ženu, pa ni izlizanih jezičkih konstrukcija ispod skupo prodatih gomila šunda – samo ogoljena pustinja poletnih predstava kao neograničeni rezervoar slatkih slika (Norman Fucking Rockwell!) spremnih za reciklažu, za šarene ali opasne kolaže koji fizički snažne i razmažene: „Your poetry's bad and you blame the news“, ali lakoverne muškarce privlače poput noćnih leptira (jer još nisu pojmili epohalni prekid). Uvodna numera nosi naziv albuma, ali čuveni ilustrator i slikar američkog idiličnog porodičnog i društvenog života između dva svetska rata (skoro punih pet decenija), nigde se eksplicitno ne pominje (Del Rey ga proziva kasnije) – zabranjena reč između imena i prezimena govori da je u pitanju samo slikovit postmodernistički osvrt na slikara i njegovo delo, ironično razračunavanje sa ikoničnom, ali čudnom i stranom i pomalo zastrašujućom slikovnicom nasleđenom iz davnina. Kuda dalje sa muškarcem koji nanosi bol iz nehata, jer ne ume bolje iako mu je svet pod nogama: „'Cause you're just a man, it's just what you do“, zar je kraj veze već na početku – ne nije, ali nije ni katarza jer je put tek pred nama, Del Rey prihvata nesavršenog partnera i kreće u neizvesnu avanturu, ispod neba koje nije pravo, ali je trenutno jedino dostupno („Why wait for the best…“), koje je na naslovnici naglašeno širokim potezima četkice (preuzeto iz bogatog opusa koji je naslikao Rockwell?). Kakavgod uvod da je, neočekivan i šokantan, ništa nas ne priprema za uranjanje u senovitu atmosferu snoviđenja leta na izmaku i na dugo proputovanje tipa „the best of“, koje se zaista zahuktava tek sa drugom numerom a prvim singlom Mariners Apartment Complex (Del Rey je već objavljivala delove kompozicija koje su najavljivale album, poput Hope Is a Dangerous Thing for a Woman Like Me to Have – but I Have It, premijerno na Instagram nalogu), ali da bi u potpunosti cenili ono što se odvija na muzičkom planu, svakako je neophodno pomenuti ogroman doprinos producenta: Jack Antonoff (trenutno veoma tražen u svetu ženskih izvođača) premijerno sarađuje sa pevačicom ali se odmah čini da je spoj krajnje uspešan – pored tehnikalija poput završnog miksa i snimanja, talentovani Antonoff na albumu svira bubnjeve, akustičnu i električnu gitaru, kao i klavijature i klavir, no neobično je da se producent od poverenja pojavljuje i u ulozi tekstopisca. Del Rey i Antonoff su fantastičan duo (svakako treba pogledati dostupne nastupe uživo, samo glas i klavir: Live at Apple Event, Live at the Grammy Museum… ) a zajednička magija postaje evidentna već u uvodu u drugu pesmu, minimalistički klavir sa gudačkom podlogom, potom akustična gitara i glas, neverovatna atmosfera: odjek dalekih letnjih odmarališta kada smo bili mladi, zaboravljene kratke i slatke ali bolne romanse: Del Rey se u intervjuu za BBC Radio 1 priseća emotivne noćne scene ispred kompleksa apartmana na moru – mladić je grli i priznaje da su zajedno jer su oboje izgubljeni i zbunjeni i tužni. Tu je okidač, u njoj se sve buni, Del Rey nije potištena i krhka i nemoćna, ne oseća se nezaštićeno: „I ain't no candle in the wind“ (jasna aluzija na pesmu koju je Elton John posvetio sećanju na Marilyn Monroe), ne želi da predstavlja privlačnu lutku, te u daljem toku pesme preuzima ulogu jačeg i sigurnijeg, svetionika, onog koji teši i navodi: „You're lost at sea, then I'll command your boat to me again“, pa se korak po korak, nezaustavljivo poistovećuje sa onim drugim; prvi put pomenuta fraza „I'm your man“ prolazi skoro nezapaženo, ali drugi put kulminira u jezivi uzvik u mraku poput uigranog napada seksualnog predatora ne bez mračnog prizvuka: „'Cause even in the dark I feel your resistance. You can see my heart burning in the distance“, sa dubokim promuklim uzdahom otegnutog olakšanja na kraju: „Baby, baby, baby, I'm your man (yeah!)“. Kakav krešendo, kakva zamena teza, kakva moćna aluzija na čuveni stih iz istoimene pesme (i albuma) Leonarda Cohena! Briljantno!

Na samom kraju numere, transformisana Del Rey se samouvereno obraća pitanjem zbunjenom slušaocu koji poima nema šta da očekuje u nastavku: „You want this, you need this. Are you ready for it?“ Spremni ili ne, nastavljamo.

Vreme nikoga ne čeka. Očekuje nas još jedna izvitoperena romansa, naredna numera, naredni singl sa albuma, nove slavopojke kritičara: Rolling Stone magazin spekuliše da bi Venice Bitch mogla da bude najopširnija numera u stilu Kalifornijskih plaža aludirajući ne samo na neobičan vremenski raspon od devet i po minuta, već i na širok dijapazon prikazanih emocija i pasaža eksperimentalne muzike koja savršeno podvlači pomalo bolesno opsesivnu atmosferu jer, naravno, radi se o igri reči (Venice Beach je živahno predgrađe Los Anđelesa sa plažom i luksuznim komercijalnim i stambenim područjima; čuveno nekonvencionalno šetalište je poprište fanki prodavnica, uličnih izvođača i šarenih murala). Iskreno, tekst može da se interpretira na više načina, verovatno se radi o mladalačkoj ljubavnoj fascinaciji iz daljine devojčice koja se igra sa dečurlijom iz komšiluka „It's me, your little Venice bitch, on the stoop with the neighborhood kids“ (mala kučka sa Venecija Plaže pominje se i u prethodnoj numeri), razočaranju i odlasku u svet: „And as the summer fades away, nothing gold can stay“ (stihove je napisao jedan od najvećih američkih pesnika, Robert Frost 1874-1963), i podgrejanim nadama u ostvarenje veze nakon povratka, prohujalih godina i iskustva: „Young baby is back in town now. You should come, come over“, ili bar realizaciju bliskosti kroz zapaljen zajednički džoint: „We're getting high now, because we're older“, ali pronađena opsesija zamenom uloga opstaje i razvija se: „Tryin' to be stronger for you“, pretače se u meku moć koja se zadobija glumom nevinašceta: „Life's dream, I'm sweet for you“, pretvara se u mušku fantaziju, neophodan začin koji dvojku drži još uvek na okupu ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 47

kao jedno: „You're beautiful and I'm insane, we're American-made“, koja produžava rok američkom snu na jedini preostali, donekle izvitoperen način, pa se konačno po prvi put eksplicitno poziva slikar čije se ime nalazi i u nazivu albuma, da prikaže novu idilu sa bipolarnim poremećajem: „Paint me happy and blue, Norman Rockwell“. Dobar deo armije poklonika pita se zašto je Del Rey u ionako vremenski dug (ne predugačak!, čak i devetoipominutna numera deluje kratko) album pored fantastičnih originala uvrstila i obradu. Numera je Doin' Time, autor je grupa Sublime, a odgovor je naravno slojevit. Jedan od razloga je da se ukaže na izvore, uzore, korene, pa se u tom smislu i Sublime već u startu poziva na kultne stihove „Summertime, and the livin's easy“ (iz opere Porgy and Bess, muzika George Gershwin). Na drugoj strani, izabrana numera se savršeno uklapa u već zahuktali narativ, tekst opisuje korozivnu vezu poput zatvorske kazne: „Me and my girl, we got this relationship, I love her so bad, but she treats me like shit“, koja razjeda aktera koji se bori da je prevaziđe: „Oh, take this veil from off my eyes, my burning sun will, some day, rise“, ali je impresivno da Del Rey preuzima ulogu i muškarca koji pati, pa čak i njegovog kompanjona dok ga savetuje: „Evil, I've come to tell you that she's evil, most definitely“, što je ponovo svojevrsna zamena uloga na novoj ravni gde slojevita struktura imaginarnog karaktera čak govori i o svesnosti alter ega o pogubnosti glume: „She spreads her lovin' all over, and when she gets home, there's none left for me“. Umetnički, fantastičan gem, dvostruki zaokret, snažna petlja, još jedan čvor u nerazmrsivom tkanju pogubne privlačnosti i strahovite odbojnosti kompleksnog muško ženskog odnosa. Vrhunac ove pripovedačke niti je prigodno imenovan singl California, sa delimično morbidnom atmosferom razrušenog odnosa iz kojeg nesigurni muškarac beži čak van Amerike: „You're scared to win, scared to lose“, Del Rey ponovo je u ulozi previše snažne žene koja sve nadgleda i sve zna: „I shouldn't have done it, but I read it in your letter, you said to a friend that you wish you were doing better“, poput majke koja otera sinove od sebe, iako superiornim glasom govori ono što žele da čuju, iako pruža bezuslovnu zaštitu: „You don't ever have to be stronger than you really are, when you're lying in my arms, baby“, bez pitanja, bez osude, razoružava ih, od svojih opasnih momaka pravi plahovite dečake ovisne o ljubavi: „Changing like the weather, oh, that's so like you“. California podseća na one specifične subverzivne numere iz rock repertoara, zaraznog refrena koji svi pevuše a koje su samo prividno ljubavne – poput Every Breath You Take grupe The Police o opsesiji progonitelja: „I'll be watching you“, ili The One I Love grupe R.E.M. prikazanu iz perspektive emotivnog grabljivca koji napušta vezu koje se zasitio: „This one goes out to the one I've left behind. Another prop has occupied my time“ – nakon što se pesma usija (što se dešava u nagloj soničnoj i emotivnoj erupciji) glas povremeno podseća na naricanje, na jecaj, na sablasno dozivanje crne udovice kojoj je utekla žrtva iz mreže: „Oh, I'll pick you up, if you come back to America“, da li je u pitanju pretnja ili poziv na posmrtni ples: „I'll throw a party all night long“. Kalifornija kao mitsko mesto budućeg ponovnog susreta ostaje u Americi ali ne i partner, uz gorčinu ostaje pitanje krivice, ko je koga povredio, ko je koga napustio, ko za kim žali u zatrovanoj vezi: „'Cause this is crazy love, I'll catch you on the flip side“, te je jedan od ironičnih vrhunaca poigravanje sa legendarnim rečima iz rock repertoara koje je napisao John Lennon za pesmu Happy Xmas: „War is over, if you want it“, ovog puta u obliku jalovog, čak i malicioznog saveta za izlazak iz borbe sa samim sobom: „I've heard the war was over if you really choose, the one in and around you“.

Naravno, fiktivni muškarac se ne pojavljuje (i ne povinuje) ponovo, barem ne do kraja numere.

Ovde konačno dospevamo do apsolutnog umetničkog krešenda albuma, numere How to disappear, koja se po rasporedu nalazi odmah ispred pesme California kao prototipa neostvarive rajske utopije sa suptilnom stupicom i mračnim podtekstom, što obezbeđuje da se dve dominantne teme na najbolji način prepletu, jer druga, a to je kraj sveta (onako kako ga mi znamo), ovde tek počinje. How to disappear je možda najbolje ukratko opisati kao mračnu uspavanku sa dubokim uvidima, glas Del Rey ovde je savršen, istovremeno ranjiv, preosetljiv, svestan neumitnog kraja, ali opet nevino nadmoćan i samouveren dok obrazlaže pomirenost sa stvarima na koje ne može da utiče, konačno vokalno, muzički i umetnički sve zaleže na svoje mesto, radna temperatura je na visokom nivou; zanimljivo je da većina uticajnih kritičara (NPR, Rolling Stone, Los Angeles Times, New York magazine, Pitchfork) apsolutno ignoriše ovaj naslov kada spekuliše o kandidatu za najbolje ostvarenje na albumu (iako pet uticajnih kritičara bira pet različitih numera), a valja samo pogledati pomenuta izvođenja uživo (Apple Event, Grammy Museum) da postane sasvim jasno da je Del Rey nedvosmisleno svesna hipnotičkog potencijala pesme. Možda je moju pažnju privukla sličnost u nazivu sa briljantnim singlom How to disappear Completely sa krajnje klaustofobičnog albuma Kid A grupe Radiohead u kojoj frustrirani Thom Yorke izražava želju da se po svaku cenu izvuče iz neugodnih veza, obaveza i tereta slave nakon monstruoznog globalnog uspeha albuma OK Computer; pa je donekle zahvalno napraviti poređenje različitih recepata za nestanak: dok je obamrli York u relativno jednostavnom stanju šizofrene negacije, grčevitog poricanja onoga kroz šta nevoljno prolazi totalno izmešten iz svog bića: „I'm not here.

PAGE FOUR| JOURNEY ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 48

This isn't happening“, tiha opservacija Del Rey je neuporedivo složenija i obuhvatnija, ne odnosi se samo na smrt ličnosti već na zenit i zalazak jedne kulture. Izlaganje Del Rey rangirano je u tri nivoa u tri različite vešto modelovane slike, svaka se završava poentom: prvo nam predstavlja oprobano tradicionalno uputstvo za nestanak iz ljubavne veze (samo treba da se pretvaraš da si prisutan): „You just crack another beer and pretend that you're still here. This is how to disappear“, druga slika je opšta, govori o sunovratu usled dekadencije jednog razdoblja koje kulminira u nasilju kao neumoljivom putu u nepostojanje: „I watched the guys getting high as they fight, for the things that they hold dear, to forget the things they fear. This is how to disappear“, treći stupanj je povlačenje umetnice u izolaciju, daleko od onoga što je pojmila i doživela, u sigurnost utočišta van opterećujućih savremenih kulturnih obrazaca: „Now it's been years since I left New York, and I've got a kid and two cats in the yard“, što kulminira rečima zapisanim ispod upaljenog neba: „And I watched the skies getting light as I write“ – nije na odmet obratiti pažnju još jednom na naslovnu stranu gde se u daljini iza Americana potrošačkog raja podižu plamenovi sa planina koji, poput fantomske opasnosti, prete da progutaju gradove na obali – rečima koje pesmu okončavaju, istovremeno utešnim i uznemirujućim, skoro proročkog autoriteta što ostavlja gorak ukus dvosmislenog zaveštanja (niko neće stradati ili se niko neće spasiti?): „No one's going anywhere“. Vrhunac ovog narativnog toka je stvar The greatest, opet varljivog naslova, ne radi se o nagoveštaju najbolje pesme na albumu (mada po mnogima jeste), ni o bilo kojoj drugoj vrsti hvale ili veličanja, već o suočavanju sa najvećim gubitkom: „I'm facing the greatest, the greatest loss of them all“; naravno radi se o kraju kulture, ili prirode, ili sveta onakvog kakvog ga poznajemo; no ma koliko ta tema izgledala tabuisano na ovim prostorima, u globalnom tehnološkom miljeu ona je postala opšte mesto u šta prosečan gledalac može da se uveri čak i u izuzetno popularnoj HBO seriji Big Little Lies o problemima dokonih domaćica iz visokog sloja društva (po principu „i bogati plaču“) u kojoj se još samo diskutuje o tome na kom uzrastu deci u školi treba predočiti da će u njihovo vreme priroda, klima, i kultura doživeti nezapamćeni preobražaj (pri čemu je po meni jedan od pouzdanih pokazatelja da nešto zasigurno nije u redu i podatak da tri glavne bogate dame tumače oskarovke Reese Witherspoon, Nicole Kidman i ovogodišnja dobitnica znamenit nagrade Filmske Akademije za žensku prateću ulogu Laura Dern, pa kao da sve to nije dovoljno u pomenutom drugom serijalu pridružuje im se i prekaljena trostruka oskarovka Meryl Streep!?). Za one koji još uvek sumnjaju (kao što sam i ja nekoć) da je tema teška za lepu raspevanu glavu čiju umetnost analiziramo, neka pročita uglavnom politički nastrojen intervju koji je Del Rey dala za The New York Times („Lana Del Rey on Trump, Kanye and the Right Time for a Protest Song“), u kojem se osvrće na period Obamine administracije kada se nakratko činilo da se snovi ipak ostvaruju, kao i na trenutnu političku poziciju u kojoj se problemi „rešavaju“ potenciranjem paranoje i nasilja, sa nedvosmislenim zaključkom kada je angažovana umetnost u pitanju: „If there wasn’t a time for protest music, there absolutely is now“. Pa opet, kako red nalaže, Del Rey nas upozorava da nas niko ne upozorava da je sunovrat blizu: „But nobody warns you before the fall“, što strogo gledano nije tačno, ali svakodnevna etikecija i lepi maniri nalažu da po oprobanom receptu držimo oči širom zatvorene (da, još jednom nezaobilazni Kubrick), ne obraćamo pažnju na to da je car go, ne vidimo slona u sobi; no – Del Rey pokušava da bude iskrena i samokritična: „And, baby, I was doing nothing the most of all.“, a šta pojedinac i može da preduzme pred kolektivnom pretnjom sem da bude iskren, pa pošto kultura već izgara, red je da priznamo da smo se bar sjajno zabavljali: „The culture is lit and if this is it, I had a ball“, te umetnica priznaje da je izmoždena šizofrenijom društvenih mreža: „I guess that I'm burned out after all.“, isključuje se iz virtuelnog oblaka i gasi naloge: „I guess I'm signing off after all.“, a onda nabraja ono što joj zaista nedostaje navodeći opet uzore i idole iz sopstvenog muzičkog odgoja: „I miss Long Beach and I miss you, babe (…) I miss the bar where the Beach Boys would go (…) I miss New York and I miss the music (…) Me and my friends, we miss rock and roll“, itd. Možda je zalogaj krupan za našminkanu lutku sa naslovne strane, ali Del Rey u tipičnom tihom ali moćnom muzičkom maniru koji se provlači kroz ceo album (Antonoff!) iz opšteg sumraka izvlači efektivne sonične smene raspoloženja najčešće u obliku minijaturnih ali hipnotičkih solo tema u suptilnim kontrastima vrućehladno, brzo-sporo, vrisak-san, pa čak numeru završava lepršavom slikom početka kraja (kakvu Norman Rockwell nikada nije zamislio): „Hawaii just missed that fireball. L.A. is in flames, it's getting hot“. Mnogo je još tema i poveznica i tokova na albumu o kojim se može raspravljati; NFR traje šezdeset i osam i po minuta, uz još samo jednu-dve dodatne numere mogao bi da se komotno podeli na dva samodovoljna albuma (sva preostala ovde pomenuta ostvarenja traju u proseku oko četrdeset minuta), slušalac prati četrnaest pesama (skoro pet minuta po pesmi) što svakako nije po prihvaćenim merilima današnje rasute pažnje prosečnog konzumenta, pa samo možemo zahvaliti Del Rey na izdašnosti, nije nam uskratila ni jedan segment kompleksne pripovesti iz krajnje kreativnog perioda; pomalo sumorna i apokaliptična The greatest daleko je od toga da bude završni segment u priči, tu čast dobila je numera koja je premijerno prethodila izdavanju albuma a u čijem se dugačkom nazivu prigodno pominje nada: Hope Is A Dangerous Thing For A Woman Like Me To Have - But I Have it.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 49

Opet, smernice su brojne i složene i raštrkane, ali za početak analize fantastičnog finala superiornog albuma treba odmah navesti dve bitne odrednice: prvo, Del Rey se vraća temi položaja žene u digitalnom dobu poistovetivši se sa kultnom američkom spisateljicom i pesnikinjom s polovine XX veka (1932-1963), koja je nakon neuspešne dugogodišnje borbe sa depresijom i nakon razvoda sa pesnikom i ljubavlju svog života izvršila morbidno samoubistvo zavlačenjem glave u rernu sa ispuštenim plinom (vrata sobe sa dvoje dece blokirala je prethodno odećom, peškirima i lepljivom trakom), pa je potom prerasla istovremeno u mučenicu, heroinu i ikonu savremenog feminističkog pokreta – zapravo je radni naslov nedovršene numere nosio baš ime književnice – Sylvia Plath; drugo, Del Rey se poigrava sa virtuelnom (lažnom) predstavom o sebi u digitalizovanom društvu koje se bliži iscrpljivanju resursa i opštoj krizi konstruisanih i kontrolisanih kulturnih koncepata, predstavljajući se po prvi put anonimnom pokloniku tek na kraju albuma (sjajno!): „Hello, it's the most famous woman you know on the iPad“.

Zapravo, opet zamenom teza, završni udarac je uprkos nade u naslovu, daleko opakiji od apokaliptične poruke ponešto razigrane The greatest u kojoj se pleše dok kuća gori; Del Rey već na samom početku nedvosmisleno postavlja opštu emotivnu potku, ističe šta je najviše čemu smemo da se nadamo: „Don't ask if I'm happy, you know that I'm not. But at best, I can say I'm not sad“; ali nikada nismo sigurni ko nam se u datom momentu obraća, persone su kao u košmaru pomešane, jer je umetnica časkom u ulozi preminule spisateljice sa širokim rasponom uzavrelih emocija u pomračenoj atmosferi: „A modern day woman with a weak constitution, 'cause I've got monsters still under my bed that I could never fight off“, pa se potom u stilu omaža obraća pesnikinji sa nesumnjivom dozom prepoznavanja i poistovećivanja i ispovedanja u intimnom dijalogu: „I've been tearing up town in my fucking white gown, like a goddamn near sociopath“, zatim dozvoljava samoj književnici da se javi sa dugog sveta što zapravo u sveopštoj pometnji ličnosti može da bude i obraćanje same pevačice nakon fiktivne Bombe koja je sve zbrisala: „Calling from beyond the grave, I just wanna say: "Hi, Dad".“ (zaštitnička očinska figura je poslednja muška osoba kojoj se obraća na albumu, napisana velikim slovom, a izgovorom podseća na Ted – pesnik Ted Hughes je ljubav koju Sylvia Plath nije prebolela), sve to začinjeno neprekidnim vrcavim i duhovitim pozivanjem na tehnologiju koja ionako briše ili u najboljem slučaju niveliše razlike, bilo da se radi o uzrastu ili polu ili eri (ili talentu?): „Writing in blood on your walls, 'cause the ink in my pen don't look good in my pad“. Brutalno i sjajno! Superioran splet suludih slika – šta bi rekao Rockwell? Ako se sada vratimo pitanju s početka rasprave, kakva je današnja žena za kojom muško čezne, nisam siguran da li smo bliži tačnom odgovoru ili smo produbili jaz nerazumevanja (postmoderna poetika nas uči, srećom, da sasvim ispravno rešenje zapravo ne postoji te da zavisi od zauzetog ugla posmatranja), ali se pozivamo na reči same umetnice da je današnja žena „woman like me“, i ako je to tačno, onda nada u razrešenje i pomirenje postoji, a kako je samo putovanje često odgovor onda je ovo bilo uzbudljivo i provokativno i poetično i delikatno i inventivno i životno i odvažno i potresno i maštovito i zavodljivo putešestvije (zaboga, malo li je!), pa Del Rey svoju umetničku odiseju konačno završava upravo tvrđenjem da uprkos realnoj opasnosti ona (bar u ime svih žena poput nje) opravdano zadržava pravo na nadu: „Yeah, I have it“, nakon čega ponovo tone u tišinu iz koje smo je slično razmaženoj deci privremeno probudili da nam koliko-toliko osvetli put kroz savremeno snoviđenje, što je ona učinila prividno bez napora, prirodno kao što diše, u talasima koji se završavaju krešendom i iznova pretaču u šapat, govoreći pomalo o svemu ili o bilo čemu ali spretno preplićući sve niti u pripovedačku oprugu koja nas lansira upravo tamo gde smo oduvek želeli da budemo (samo to nismo znali), jer umetnost evidentno još ima tu moć. Ima li nade za muško pleme, drugo je pitanje, ali je odgovor sličan: ako sebi dozvolimo da se više nego prijatno iznenadimo na mestima od kojih smo najmanje očekivali, onda zadržavamo pravo da se nadamo da ćemo se opustiti i naučiti da ne brinemo.

PAGE FOUR| JOURNEY ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 50

(JEDNO RAZMIŠLJANJE) MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ Bez zdravlja, život nije život, već stanje iznemoglosti i patnje, slika smrti.

Buda

Dobro ti zdravlje, kažem sebi. To je jedino bitno. Ništa drugo, ni slava, ni novac, ni ljudi koji te okružuju, nisu toliko bitni, kao tvoj život. Zastanem nad napisanim, prekorim sebe zbog sebičnosti, pa se opet zamislim, gde je istina u tvrdnji prve rečenice? Da li se ovde radi o sebičnosti ili o zdravom razumu?

Ako sam ja sebična, koliko istu stvar pokazuje čovečanstvo u doba koronavirusa, pošasti koja je zaustavila sve ljude na planeti i stavila ih, bez obzira na materijalnu situaciju i privilegije, u isti koš, u isti problem, u istu pretnju, u istu „sebičnost“.

Vanredno stanje, policijski čas, kućna samoizolacija, prinudna izolacija, karantin, pandemija, opasnost po život starijih, pretnja za sve, ubrzana smrt i bitka za respiratore, prave i lažne vesti koje se pred našim očima smenjuju, priče pojedinaca, problem sa šetnjom kućnih ljubimaca, isplata penzija za starije od 65 godina, prevare sa sms porukama, zatvaranje kafića, restorana, sportskih i kulturnih događaja, neka samrtna tišina, puste ulice, prestanak javnog prevoza, zatvoreni gradovi, aerodromi, i otkazi, otkazi, otkazi. Siromaštvo, recesija, umiranje ljudi po staračkim domovima, grabež na svetskom tržištu za maske i drugu medicinsku opremu, utakmica moćnika i beskućnici po parkovima, dok policija im prilazi, jer je uveden policijski čas.

Merilo zdravlja nikako nije biti dobro prilagođen duboko bolesnom društvu. Židi Krišnamurti Gubitak slobode kretanja, hapšenja, svađe ljudi na ulici, u porodičnom domu, i prenos svega i svačega preko interneta. Gomile ljudi u virtualnom svetu, deca na TV i online nastavi, učiteljice doterane drže čas, i sve u krug u svetu korone. I opet nekima nije sve to dovoljno, lepo je vreme, treba se šetati, treba ići u kupovinu, prošetati psa, otići do apoteke, juriti maske, praviti kućne žurke, pokazati da je tvoja mladost velika prednost pa pošto ti nisi u opasnosti, ko šiša starije, kad ih ne poznajemo i kad nisu naši roditelji, bake i deke, u pitanju. Šta će mladosti maske, kada oni imaju dobar imunitet?

ŽIVOT U DOBA KORONE

Onaj ko ima zdravlje, ima nadu.

Ko ima nadu, ima sve.

Tomas Karlajl Da li je korona kriva za porast sebičnosti, ne samo prema drugima, nego i prema sebi? Da li je sebičan onaj koji mora da izađe do prodavnice ili apoteke, ili onaj koji se šeta bez maske i ne drži propisano odstojanje od drugih ljudi?

Možda oni nisu imali blizak susret sa smrću, pa ne znaju u kakvu opasnost uvode sebe i druge. Ne plaše se svoje niti tuđe smrti. Kada nešto ne vidiš, onda se toga ne plašiš. Više se plašiš nestanka toalet papira ili brašna, pa u redu sat vremena čekaš u velikim supermarketima.

Više se plašiš kako sa kućnim ljubimcem da se izboriš zbog policijskog časa, nego smrti sebe ili drugih. Više se plašiš gubitka slobode nego gubitka života. Više bi da se šetaš kejom i posmatraš mirnu reku i dolazak proleća, nego nestanka svega toga i odlaska tamo gde nema nikakvog keja, niti promene godišnjih doba.

Sebičnost u nama ruši gvozdenu disciplinu više nego neozbiljnost. Navikli smo na lagodan život, na javni prevoz u kom kuckamo poruke na mobilnim telefonima.

Navikli smo na cirkulisanje po gradu, na zajedništvo sa drugim ljudima, na druženje po kafićima, na navijanje na punim fudbalskim terenima, navikli smo se na život bez korone, i to smo njenim dolaskom, izgubili, ali možemo izgubiti mnogo više od svojih navika, možemo izgubiti život, a zar je to malo?!

Verujem da je najlepši poklon koji možete dati vašoj porodici i svetu vaše zdravlje.

Džojs Mejer

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 51

Da li je istina negde između? Možda se ne radi samo o sebičnosti nego o gluposti i neznanju. Možda su neki pojedinci izabrali da ne paniče, da se ne boje smrti, da žive punim plućima, da prihvate neminovno. I stvarno, panika je loša stvar koja ničemu ne vodi do gomilanju zaliha, zatarabljenju stanova, preteranoj dezinfekciji i strahu koji parališe um i zdrav razum. Šta nam preostaje u doba korone nego da nosimo maske i svodimo kontakte na minimum? Šta nam preostaje do da se pomolimo Bogu da nas virus zaobiđe? Možemo da u udobnosti svoga doma čitamo knjige i gledamo filmove, da se družimo sa porodicom i sobom, sada kada imamo više slobodnog vremena treba da upoznamo sebe i njih, da razmislimo na šta smo to protraćili svoj dosadašnji život i da se promenimo na bolje.

Kad je bogatstvo izgubljeno, ništa nije izgubljeno.

Kad je zdravlje izgubljeno, skoro sve je izgubljeno.

Dostojevski

Koliko smo puta čuli da je zdravlje najveće bogatstvo i koliko smo puta to prekršili i bez korone! Da, zaista je tako, cenimo zdravlje tek kada ga izgubimo, zavolimo naš život tek kada smrt stane pred nas. Možda je ta protivrečnost u ljudskom ponašanju u našoj prirodi. Možda smo jednostavno tako stvoreni. I dok dišemo punim plućima, sve je u redu, ali kada bi se borili za vazduh, gušeći se, samo bi nam jedno na umu bilo, kako da se izbavimo iz te grozne situacije, kako da se ne udavimo, kako da prodišemo. A korona nam baš to oduzima, mogućnost disanja.

Da, svako od nas je u životu imao teških trenutaka. Život je borba, neprekidna. A kakva je tek borba u svetu korone.

Najveća svetska kriza od završetka II svetskog rata.

Velika pretnja za svetsku ekonomiju. Kolaps svih vrednosti, koje ruku na srce su ioanako bile poremećene, pa će možda ova pošast da pomogne da vrednujemo prave stvari, kao što je briga o našem i zdravlju drugih, kao što je požrtvovanost, zajedništvo, pomoć nemoćnima, bolesnima i napuštenima. Samo sloga Srbina spašava, to bi moglo važiti i za ceo svet. Samo sloga svet spašava, ali to bi već bilo rajsko stanje, utopija, ali realnost korone razotkriva pravo lice čovečanstva, njegovu bolest, goru od korone, a to je sebičnost, sebičnost, sebičnost.

Da li je došlo na naplatu sve što smo loše radili našoj planeti? Da li se ona preko korone brani od nas, želeći da uspostavi ravnotežu, ili da nas opameti, ako pameti uopšte imamo? Bog nam je dao život, ali to nam nije bilo dovoljno. Hteli smo da znamo više od Boga, da mi budemo poput Boga, ali to nije nikada bilo moguće, niti će. Život sa strahom i nije život. Šta da radimo da se sačuvamo od korone? Pa nema tu sigurnosti, jer niko nije zaštićen.

Svakome može koronavirus da uđe u organizam, pa čemu onda toliki strah, kada nam zdravlje ionako nikada nije bilo toliko bitno. O, zar sam ja to preterala u osudi ljudskog „normalnog“ ponašanja? Pa kako ne izlaziti nedeljama iz kuće kada moramo da se prehranimo?! Zar ćemo da gladujemo? Zar ćemo svoj život da predamo u ruke državi? Zar smemo da joj verujemo da će uspeti da sve organizuje kako treba?

Možda hoće, možda neće.

Naše zdravlje je u našim rukama.

Narodna poslovica.

Pitanje je šta mi sami možemo da učinimo za sve nas. Da, mi pojedinci, narod, svet. Porast empatije nije na odmet.

Emotivna inteligencija sada je na ceni. Nauka može da pomogne, naročito medicina, ali samo uz našu pomoć.

Disciplinujmo se. Pazimo jedni na druge. Nije teško biti svestan potreba drugih, a ne samo misliti na sebe i svoj lični interes.

U ovom svetu svega ima, od dobrih do loših stvari. Najlakše je, bez obzira na sve postupke čovečanstva, izgubiti veru u ljude. Najteže je verovati da će sve ovo brzo proći i da nas Bog u ovoj teškoj situaciji nije napustio, da je sa nama i posmatra sve ljude, baš sada, dok kucam ove redove. Verujem da je tako.

Da, proći će i koronavirus. Pronaći će vakcinu i za njega. Verujem u nauku, kao što verujem i u Boga. Zdrav razum je pola zdravlja. Šta možemo, samo da čuvamo sebe i druge ljude, dok ovo ne prođe. Posle ćemo se grliti i ljubiti, družiti se, šetati, raditi, disati punim plućima, živeti svoj život.

Ali, do tada, ostanimo kod kuće.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 52

VREME - LJUBAV SREĆA Piše: Mirjana Magura Nisam vas u posetu pozvala. Iskreno, ni očekivala. Pošto ste vi, za vas, odabrali, pravi trenutak, ugostiću vas vinom istine. Da, verujem, da u njemu leži neka istina. Naravno, red je da nazdravimo.

Biće mi velika čast i posebno zadovoljstvo, nazdravićemo kucanjem čaša u ime "Istine", jer bez vas bi moje stranice života bile prazne. Zašto se čudite? Vama mogu da zahvalim sve ispisane stranice. Bez vašeg upozorenja se praznila bočica mastila, a papir, koji bledi, ste trošili. Tu je sve. Sve leži u prašnjavom ćošku. Ćutke čekaju da im podarim moj glas. Da sa njih, mojim dahom, skinem tu nataloženu prašinu. Ne brinite, neću vam zamutiti vid, kao što ste vi činili meni.

Tebe, „Vreme“, pitam – zašto sada? Kada sam te trebala, molila, da brzo prođeš, nisi uslišalo moju molbu. A toliko puta sam se tebi obratila. Ali ne, nisi želelo ćuti moj jecaj.

Dopustilo si da traje noć kao večnost. Zar me nisi videlo na kolenima? A tada, kada sam poželela da traješ kao večnost, izmicalo si mi kao pesak iz ruke. Da sam spasila samo jedno zrno iz talasa i da je ostalo u ruci koje traje, bila bi zadovoljna, ali ti si kao pustinjski pesak, tečeš i sipiš kroz prste. Ti si kao san u snu, jedna prolazna priroda, nit si trajno nit si dostižno. Tvoj peščani sat ne mogu vratiti.

Okusili ste vino, koje vas čekalo, jer ti si se „Vreme" pobrinulo za njegovu zrelost i slast. Slast, koja je kao ti, „Ljubavi“!. Zar ti ne opijaš kao slatko vino? O tebi „Ljubavi“ sam dugo snivala. Čežnjive dane u čekanju provela. Suzni jastuk sam grlila. I kada sam sama pustim ulicama lutala, kako me, „Ljubavi“, nisi spazila? Mnoga rosna jutra moje mladosti su prošla, ni u jednoj kapljici nade nisi došla. A onda si iznenada došla, bez daha me ostavila u nekom vremenu, kada je kišni oblak ponovo prekrivao moju senku.

Zašto si me tada, „Ljubavi“, ostavila da tugujem i nanela mi veliku bol? Zar ti nije bilo žao mojih suza? Da li si me ti, „Ljubavi“, htela u zabludu da odvedeš?

Hteli ste, ti „Ljubavi“ i „Vreme“, da me uverite, da je sada pravi čas za „Sreću“. Nisi „Ljubavi“ obratila pažnju, da „Sreća“ nije ležala u pravo „Vreme“ da tebe pronađem.

Pustili ste me da pratim vaš put zablude. Zarobili ste me u svakoj ispisanoj stranici moga života. Da li sam za vas rano ili kasno rođena?

Da li si „Vreme“ zaboravilo da mi podariš „Ljubav i „Sreću“ na dan mog rođenja?

Pričali su mi da je bio petak i da je strašno kišilo. Da li je zato nebo plakalo, moju sudbinu u sivom oblaku zapisalo?

Da li se „Sreća“ javlja samo kada sunce sija? Objasni „Srećo“, znam da si kao nežno perce koje leti kao ptica u vihoru, da li je tog kišnog dana zaboravilo „Vreme“ da nadkrili moje rođenje ljubavlju? A sećam se, mnoge godine kasnije, kada sam se kupala u tebi, „Srećo“, da te je „Vreme“ brzo od mene odnelo. Ili sam ja u pogrešno „Vreme“ čekala „Ljubav“, u kom se „Sreća“ nije za mene nalazila? Pitam vas - da li možete jednom da se dogovorite i pišete moje stranice života, tako, da smo svi zadovoljni?

Trčala sam za vama. Pomirila sam se sa kišom kako bi videla dugu. U mojoj mladosti sam u vas verovala. Šta tražite sada, kada su prošli rosni dani moje mladosti?

Kako da vas razumem? Često sam poželela da se nađem u pravo „Vreme“ i da okusim život bez suza i bola. Da osetim, kako se oseća putovanje kroz život sa „Srećom“ u rancu. Zašto "Srećo" koja je u tebi nisi pustila da proteče i natopi srce moje koje je vapilo za njom?

Jedno moram da priznam, hvala vam, mudro ste me svemu naučili. Na ovom svetu imamo samo njega, "Život".

Svako ga troši na svoj način, i ja ima na to svo pravo. Sada niti živim u prošlosti niti u budućnosti. Imam samo sadašnjost i jedino me ona interesuje. Znam, nekada radim, ili se dešavaju stvari s pravim razlogom, donosim odluke, iako mi se čini da nije pravi trenutak, da bi sprečili da se dešavaju promene koje su već određene na putu moje sudbine. Iz toga razloga vam poklanjam, uz zadnju kapljicu vina, jednu detelinu sa četiri lista, koju je juče, slučajno, moja stara ruka ubrala.

Neka vam se nađe, kada „Sreca" u pravo „Vreme“ nekom „Ljubav“ podari!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 53

DVA PERA Živele dve babe daleko jedna od druge. Jedna u selu, druga u gradu. Jedna polupismena, druga pismena. Svaka je imala svoje pero. Naizgled su bila različita.

Pero srpkinje koja je govorila đeca i pero mađarice koja je vrlo zanimljivo govorila srpski. Ova pera su služila za crtanje. Jedna je crtala vižljastog i poslušnog unuka, a druga buckastu i privrženu unuku. Čudni su to crteži bili.

Okom nevidljivi. Neko je i njih nevidljivim mastilom oblikovao kao decu i pravio ljude.

Nađoše se majkin unuk i bakina unuka i započeše da se vole. Poznavale su babe tuđi crtež. Spletom okolnosti živeli su svi u istom gradu Novom Sadu. Dođe vreme za brak. Dođe vreme da se vide majka i baka. Njihova želja. Od sitnog hekleraja , do poentlasa u nekoliko sati razgovora videle su se prvi i poslednji put.

Starost je učinila svoje. Šta su razgovarale niko ne zna. Posle nekoliko dana reče majka unuku: „Ako ona tvoja bude deset posto od babe, ti si srećan čovek“. Dok su zajedno učili da pišu, u njegovom prvom razredu verovatno je i matematiku naučila. I baka je bila „za“.

Baka nije doživela svadbu, a majka je pri prvoj poseti mladoj snajki jela „najlepšu ribu na svetu“.

Posvećeno dvema umetnicama, Stojki i Mariji

Branko M. Jovanović

SREBRNA LISICA Te decembarske, novosadske večeri 1946. godine, košava je besno kotrljala olovno sive, snežne oblake. Oblaci su se sudarali, menjali svoje oblike i boje, i kao pocepani perjani jastuci rasipali svoje pahuljice koje je košava pretvarala u ledene iglice. Kroz zavejano, skoro pusto veče, probijala se niska, mlada, bucmasta žena, žurnim koracima na prvi roditeljski sastanak svoje jedinice. Trpela je stoički zabadanja direktno u lice ledenih iglica kao iz praćke izbačenih, dok joj je pod nogama režao duboki sneg. Plitke muškobanjaste cipele na šnir, nisu bile dovoljno tople, ali ju je bar gumeni đon štitio od vlage i klizanja. Stari, crni grombi kaput, bila je nedovoljna zaštita od ovakve hladnoće. Jedino je velika, topla, štrikana marama, koju je obavila oko glave i oko vrata, štrčala u toj belini po svojoj lepoti i bojama. Marama je bila pravo umetničko delo, koje joj je isticalo crnu kosu i spomenak plave oči na okruglom, od mraza rumenom licu. Ukrašena neobičnim šarama i bojama, predstavljala je jedini ukras za više nego skromnu odevnu kombinaciju. U pitanju je bila domaćica koja je zarađivala za život tako što je štrikala za druge, ali je zato retko kad bilo šta oštrikala za sebe. Ovog puta ipak nije mogla da odoli, da sebi ne oštrika maramu od raznih ostataka vune. Prerano je izgubila i detinjstvo i mladost pa je samo ponekad, kao kad je ova marama bila u pitanju, dozvolila sebi, da iz nje izbije po koja iskra mladosti, koja je potpalila kreativnost usmerenu prema sebi. Ovako lepu i originalnu maramu u posleratnom Novom Sadu niko nije imao.

Mnoge mušterije su htele istu, ali i da je htela nije mogla da je ponovi, jer je ostatke vunica skupljala godinama. Naumila je da sebi, naravno kad stigne, oštrika i šarene rukavice uz maramu, ali otom potom. Čim je ušla u učionicu do pola napunjenu roditeljima, sela je na prvo slobodno mesto najbliže plehanoj, srebrnom bojom ofarbanoj pećki, koja je više nego prijatno grejala malu učionicu.

Učionica je imala omanje drvene klupe, drveni tamno braon patos premazan uljem, visoke ravougaone prozore sa oknima, staru braon katedru sa umazanom mastiljarom i crnu tablu. Zidovi su bili u blještavo beli, a jedini ukras su bili okačeni đački crteži. Sasvim lepo je mogla da zamisli svoju Juliju u ovom prostoru. Nikog od roditelja nije poznavala, a za to nije mnogo ni marila. Nije bila od onih znatiželjnih i preterano druželjubivih žena.Učionica se konačno napunila. Učitelj u srednjim godinama je stigao i čekao da se žamor roditelja utiša, da bi roditeljski sastanak započeo. Jedva da je izložio dnevni red, kad je u učionicu stigla i poslednja mama, koja je namerno ili slučajno kasnila. Roditeljski je na trenutak zaustavljen, a svi pogledi su se slili prema izuzetno lepoj, visokoj, zgodnoj, mladoj ženi koja je predstavljala pravo oličenje dame.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 54

Za to više nego skromno, posleratno, komunističko vreme, hrabrost je bila ovako se obući i ponosno svoju lepotu i garderobu iskombinovati na ovako upadljiv način. Svojom elegancijom i lepotom je zasenila sve. Na njoj je posebno bila upečatljiva ogromna srebrna lisica, prebačena asimetrično preko ramena besprekornog, tamno sivog, elegantnog kaputa veoma jednostavnog kroja. Videlo se da joj je kaput šiven po meri. Crne čizme, duboke i damske su se savršeno uklopile, a pahuljice prosute po crnoj, gustoj u punđu skupljenoj kosi su svetlucale kao kristalne kuglice. Posle kratkog izvinjenja zbog kašnjenja, roditeljski sastanak je nastavljen.

Nakon uvodne reči, učitelj je krenuo redom iz dnevnika da naglas komentariše svakog učenika ponaosob. Kad je stigao do Julije, zapitao je, ko je od prisutnih roditelja, njen. Niska, bucmasta ženica je pomalo sa tremom digla ruku. Učitelj je skinuo naočare da bi je bolje video i započeo sa hvalom, koja je bogami potrajala nekoliko minuta. Ponosna mama je mirno sedela, pažljivo upijajući svaku reč. Julija je bila za sad, ubedljivo najbolji đak u razredu i učitelj joj je predvideo blistavu budućnost samo ako bude vredna kao sada. U momentu se mlada mama zarekla da će sve uraditi da njihova ćerka završi najviše škole i da će od nje stvoriti slobodnu ženu, koja će raditi ono što voli, a ne ono što mora. Pronašla je u sebi davno izgubljenu ambiciju i samopouzdanje.

Rešila je da će u svoju ćerku prvo ugraditi samopouzdanje, koje će biti potka za ambiciju koju će joj pažljivo i sa merom utkati, isto onako vešto kao što je plela komplikovane mustre na džemperima.

Redom su se ređali komentari u vezi sa drugim đacima, sve do Gabrijele koju je učitelj proglasio najlenjom u razredu, i bez imalo ambicija. Za proteklo vreme nije uspevala da nauči ni slova, a kamoli da čita. Njena mama je bila dama koja je na sve ostavila utisak i koja se očigledno mnogo više bavila sobom nego ćerkom. Zamolio ju je da se više potrudi oko ćerke dok ne bude kasno.

Roditeljski se završio i roditelji su se polako razilazili manje ili više zadovoljni. Julijinoj mami se sad nije žurilo. Delovalo joj je ako izađe iz učionice, da će čarolija nestati i da će pohvale upućene ćerci nekim čudom košava razneti. Dok je nameštala svoju maramu, prišla joj je dama sa lisicom i upitala za prezime. Kad je čula kako se preziva upitala je i za ime muža. Kad je čula kako joj se muž zove, napravila je kratku, dramsku pauzu i pogledavši je onako sa visine, nadmeno je zapitala, da li zna od koga je dobila svoju srebrnu lisicu. Julijina mama je rekla da naravno ne zna, ali da je i ne zanima. Na to joj je dama odgovorila da joj je lisicu poklonio njen bivši verenik, koji je po svoj prilici Julijin otac. Nije mogla da se čudom načudi da je posle nje, oženio jednu toliko u svakom pogledu, običnu ženu. Završavajući pažljivo nameštanje marame, Julijina mama je pokupila svoje pomalo rasuto dostojanstvo i odgovorila joj je, da joj njen bivši verenik, a njen sadašnji muž zaista nije poklonio srebrnu lisicu, ali da je zato od njega dobila svoju lepu i pametnu Juliju. Nakon toga se na peti, kao vojnik okrenula i odlučnim i ponosnim korakom izašla iz učionice.

Polako je koračala prema kući, puštajući da joj košava oduva bes i poniženje koje je malo pre doživela. Da je muž nekad bio veren, to zaista nije znala. Morala je da prizna da su se kratko poznavali pre venčanja i da nisu baš mnogo pričali o prošlim vremenima.

Muž nikad nije bio pričljiv, a bio je i dvanaest godina stariji, pa je normalno da mu ona u njegovojtrideset šestoj godini nije bila prva devojka, ali mu je zato bila prva žena. Žao joj je bilo štopored Julije još nisu imali dece. Volela bi da Julija ne ostane sama.

Nakon nekog vremena primetila je da je košava prestala da bude oštra i da se pretvorila u vetar sa fijukom koji je ličio na najlepšu muziku. Raznosio je nežne pahulje koje su joj milovale lice. Počela je da primećuje kako ova zima u stvari podseća na nju. Svim kućama je oštrikala po meri bele kape. Po prozorima je umesto zavesa, isheklala raznorazne čipke od inja. Svi oblici su postali obli, meki i nekako nežni. A ona se osećala u toj belini nikad kao do tad svečano, blistavo, a nadasve ponosno. Osećala se kao da se vozila crnim, lakovanim kočijama, sa belim upregnutim konjima, koje je njen muž ofarbao specijalno za Tita. Skoro nedodirujući tlo, nosile su je kočije kroz maštu prema njihovom domu, gde su je čekali njih dvoje.

Kako je ušla u njihov jednosoban, dvorišni stan, sa vrata je počela detaljno da prepričava roditeljski sastanak. Julija je bila presrećna zbog dobijenih pohvala i ponosom ozarene mame. Muž se samo smeškao i nežno gledao u ćerku. Kad je Julija konačno zaspala, ispričala mu je i o srebrnoj lisici, na čega je on samo ravnodušno klimno glavom i rekao da o tome sad ne bi, jer je to davno prošlo vreme. Kako je decembar bio u pitanju, pohvale za Juliju su primili kao najlepši božićni i novogodišnji poklon.

Obećali su jedno drugom da će sve uraditi da Julija završi najviše škole. Muž je tiho na kraju dodao, da bi voleo da jednog dana Julija izraste i u pravu damu, a supruga mu je odgovorila da je njoj bitnije da ćerka bude slobodna i uspešna žena.

Prolazilo je vreme, nizale su se godine, a Julija je i dalje bila najbolji đak u razredu. Kad god bi se malo umorila ili bi se obeshrabrila, majka ju je uporno podsećala na predviđanja učitelja, još iz prvog razreda. Potrudila se da Julija uvek ima najlepše štrikane hulahopke i kape. Crnu, svilenu đačku uniformu je svaki dan u nedelji krasila druga heklana kragna. Imala je uvek najlepše kape, šaleve i rukavice. Na sve načine se mama potrudila, da se sirotinja ispod đačke uniforme ne vidi. Julija je pritom bila i veoma lepa još od malena. Zahvaljujući mami, samopouzdanje joj je vremenom raslo zajedno sa njom.

Ispunila je i roditeljska i sopstvena očekivanja. Završila je fakultet kao najbolji student. Među prvima se zaposlila u struci. Udala se za čoveka kojeg je sama izabrala i izrodila s’njim decu. Kad bi belim „tristaćem“ dolazila kod roditelja po decu, uvek brižljivo doterana, negovana i našminkana, visoka i vitka na svog oca, sa kratkom, crnom, prirodno kuždravom kosom i led plavim, takođe od oca nasleđenim očima, otac bi uvek tiho, kao za sebe, ponosno konstatovao kako je u međuvremenu postala i prava dama. Dok je stajala onako niska i okrugla pored svog izuzetno visokog i mršavog muža, samo se zadovoljno smeškala i srećno mahala svojoj unučadi. Iako neuka, Julijina majka je intuitivno osećala da je životna mudrost kad čovek uskladi svoju intelegenciju sa samopouzdanjem, zatim sve to iskombinuje sa ambicijom po sopstvenoj meri, ne zanemarujući pritom ni vreme, ni mesto, a ni okruženje u kom živi.

Nadala se da Julija neće dozvoliti sebi da je ambicija preraste i slomi joj krila, i da će do kraja svog života biti slobodna i mnogo više srećna, nego nesrećna u životu.

Mirjana Lj. Jovanović ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 55

ŠOLAJA ZORAN

MALOGRAĐANSKI LIFE CODE Obuci se tako sitan u najsjanije odelo, kreni da zaboravljaš odakle si krenuo, dobrotu zgazi novim cipelama ako je u tebi malo i bilo, gledaj da veštački osmeh nikada ne skidaš, čak ni kad spavaš, lepe reči prosipaj lako, zakuni se u sve još ujutro, nateraj nas da pomislimo da si čovek koji se gleda u ogledalu, pusti vampira ni ti nemaš odraz, imaš misao da se tako postaje čovek, sa novcem gradi svoju ličnost, sve dok na njega ne počne i tvoj život da šuška, jer ti šuškaš, i dok je papira toga ti se osećaš vrednim, taman sa onoliko nula koliko novčanica ima, dodaj još neku, svoju, jer kad nestane novca, kad ostaneš bez tog plašta zlobe i taštine koji sija dok si oblepljen novcem, ostaćeš mali sa nekad plaćenom velikom senkom i nestaćeš jer će se nova prikaza mesto tebe šepuriti, zato trči da nam pokažeš ama baš svaki kompleks koji te jeo, da igračku koju nisi imao nadomeste konjske snage i zvuk motora, da svi kažemo kako si najlepši ali pazi da imaš dovoljno novca jer kad nestane, nestaćemo i mi koji štikliramo svaki tvoj potez. U crkvi se rugaj Bogu iz prvog reda, sirotinju daruj sa pola kifle drhtavom rukom, sažaljenje opisuj kao slabost a lopovluk kao vrhunskim dostignućem. Deca neka liče na tebe i njih si novcem napravio, pa plati ženi da kaže da si najbolji od svih, plati malo više da i ona odglumi dobro, zaboravi na sve iz detinjstva, oni znaju ko si, a ti nam pleši i zaliči na nekog baš onog lošeg junaka iz bajke koju nisi stigao da pročitaš, i sve nam to slikaj da uživamo u tvom osmehu koji je baš smešan.

PRIČA - RASKOŠ NERAVNOTEŽE Kad ispadneš iz "vinkla" to je super, jer svi ostali ti izgledaju čudno, neravnoteža vodi u progres, kada je sve potaman i kada je svet potaman, onda život postane dosadan, i kada ti svi kažu da si malo čudan, ma pusti ih, jer danas svi isto izgledaju, i svi polako onako šareni na "iste" liče, ali nisi stvoren da biudeš isti, to ni kao beba nisi, ima ko je bio deblji, lepši, oni sa kosom, oni za koje se "znalo" na koga liče, eto zato je neravnoteža super, mirno more uspava kapetana, nevreme ga čini facom, pilot bez oluje priča sa stjuardesom, kad je frka spašava, sebe pa onda i putnike, psujući okolo zašto nije išao na elektrotehniku, ma ne valja biti u ravnoteži onda ti je predvidljiv život, ovako iznenadiš druge a puno puta i sebe, jel bi neko nešto pisao da mu je sve "ravno"? Naravno da ne, pa pogledajte mene, zar vam se čini da mi je sve ravno? Nema šanse, i ja kažem!

PRIČA - DVORAC DUBOVAC svaki dvorac krije tajnu ovaj je dobro sakrio jer je do danas niko nije otkrio samo znam da postoji tajna neka verovatno nesrećna ljubav a ko je koga ostavio i zašto javiću vam naknadno sam dvorac je prelep ima divan pogled na celo područje grada Karlovca zašto vam o tom dvorcu pričam? pa tamo sam biciklom kao mali odlazio a mojima pričao da sam ispred zgrade tu tajnu vam dvorac neće reći takav je naš dogovor ja čuvam tajnu za njegove tajne on za moje sa dvorcem se uvek čovek lako dogovori!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 56

POVRATAK DUŠE

Bijeli zidovi. Veliki prozorski okviri. Žamor nekih stranih ljudi. Odsutnost duše u tom enterijeru. Nekamo je bježala kroz prozorske okvire do susjednog krova. Od krova do neba. Praznina.

Mukla tišina srca. Sunčev zagrljaj. Kao da život tek treba da počne. Da dahovi prije su bili tuđi, a nikad moji.

Da koraci prije su slijedili glas drugog, a nikad srce. Pogledah u svoje dlanove. Pružih ih do stakla. Pogledah u nebo i zaplakah. Dugo sam bila hrabra. Koliko samo život umije da bude ti stran dok gledaš mu u oči! Tako u bolu ništa drugo ne pomisliš nego da mu se pustiš.

Svom snagom da ga zagrliš. Možda, te jednom pusti. Bol nije tu da te slomi, nego leđa ti ispravi. Hod učvrsti.

Hrabrost blagoslovi. Bol nas muči, al' i uči razumjevanju života.

Od kapljica kiše mislila bih da su note. Pa u srcu izmislila kompoziciju. Nevrijeme me smirivalo. Vraćalo me sebi i tom suncu kojeg krijem. Ta jedina svjetlost koja mi produžava dah kad nemam snage ponovo da ga napravim.

Sve počinjalo i završavalo se u meni.

Energija. Raspoloženje.

Bolest.

Bol. Patnja.

Korak. Poraz.

Pobjeda.

San. Ljubav.

Vjera.

Nada.

Sve se otimalo od mene.

Sve je trčalo mi u susret.

Dal' bježala sam od sebe same ili života takvog koji sam mogla živjeti?!

Uhvatih se objeručke oko ramena.

Zagrlih samu sebe po prvi put.

Istinski.

Snažno.

Sa puno ljubavi.

Rekoh ovoj djevojčici koju je nebo darovalo prije 24 godine:" Vrijedilo je u tvojoj koži disati."

Elma(Nada) Ahmetspahić

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 57

Čedna Radinović Lukić DA NIKAD HLAD NE ZATRAŽI Nije ona, često neodlučna, ponižena, duše pocepane, nespušteno jedro pre bure, sanjar voštanih krila, vetrenjača uz škripu što se okreće, duša zalutala, što po mraku i mrazu zavija.

Godine, puževim korakom se nižu, nekad, konji vatreni.

Bez krša i tišine, energijom nošena, sopstveni gnev guta, sopstvenu ljubopitljivost zauzdava, statua zaogrnuta bojom šafrana, sluša samo.

Oštar miris očaja udiše, željom da drvo postane, dah, tišina, praznina, utočište, zemlja, centar, gde se razlažu misli, plemenitosti njene, iscrpljujućeg tobogana, pod oreolom kapljica plavičastih.

Spusti ruke na to stablo, stabljiku mu uspravi, polako, uvek nežno, biljke pamte, svetlost pruži, da nikad hlad ne zatraži.

DOPUŠTAM SEBI I sve svetiljke neka zgasnu, moja svetlost, budi, samo ti.

Ljudi te ne vide.

Ne znaju oni da iskaju dlanovima duša svojih, pravom svetlu da ih okreću.

Ne umeju ljudi spoznati dušu svaku , ni ono što ista ume da iskaže, pronese, lepotom glasa, monologa dugih, duše pesničke, saka lepih, mastilom imena tvog, nevidljivog.

Zorama zahvaljujem, veru ne gubeći, u podnožjima maslina, mladih, nikako da rode, svetlost bez latica lotosovih, nebeskih, čekaju.

Nemoćna, besna, veličanstveno nedodirljiva, hvatam sebe na dnu neke čaše, vinskog taloga, u ruci tvojoj, nad posteljom jastulnica žutih, Van Gogovih sunaca. Čaša zaokrugljena poput valcera Brelovih, vinima francuskim, rujnim, opojnim, plesni korak tražim. Čekala sam dolinu zelenu, na oluji da zapleše, bademovo drvo od smeha da se zavalja, makove cvatne što glave nebu dižu, a ono, velikodušno i lepo, vodu sipa, vodopade sa tlom spaja.

Dopustam sebi, da te zavolim, volim, stitim svetlost te lampe, nevešto upaljene, skrivenih uglova noći, zaboravljenih predela nekih, mesecinom je zasvetlela, prkoseći naletima bura, vetrova, nadrađujućih nestrpljivosti.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 58

Aleksa Đukanović F. M. Dostojevski kao prikriveni ateista Kratak esej u prilog novom tumačenju dela Dostojevskog

Fjodor Mihailovič Dostojevski rođen je u Moskvi 11. novembra 1821; živeo je nepunih šezdeset godina i izdahnuo u Petrogradu 9. nebruara 1881. godine.Šezdesetih godina dvadesetog stoleća, dakle nekih osamdeset godina od smrti velikog Pisca, u Moskvi se pojavjuje knjiga memoarske proze pesnika i prozaiste Varlama Šalamova – Četvrta Vologda.

Ispisujući i opisujući svoj mučan dvadesetogodišnji kolimski život u sibirskim logorima, ovaj je neobični ruski pesnik u ovoj knjizi među prvima izrekao jednu neverovatnu tvrdnju: „Dostojevski je najantireligiozniji pisac!“[1] Delo Dostojevskog, kao i njegova ličnost ostavili su ogromnog traga ne samo u svetskoj književnosti, već i u svetskoj duhovnosti. Dostojevski je proglašen najvećim bogomoljcem u literaturi. Skoro da se i ne može naći jedno delo Dostojevskog koje se može odvojiti od njegove svepravoslavne ideje koju je u svojim delima propovedao. Možda su to samo: Selo Stepančikovo i njegovi žitelji, (ovaj je roman po svojoj strukturi, tematici i dijalozima najviše komični i gogoljevski roman, roman bez suštinske misaone i idejne dubine – roman parodije i satire – i kao takav on je genijalan) i možda je to još jedan roman: Jadni ljudi, roman socijalnog opredeljenja, roman koga je pisao jedan mlad socijalist i ateist koji je pre sibirske robije i progonstva (1849 – 1860) bio ogorčen socijalnim nepravdama i nejednakostima u Ruskoj carevini. Sva ostala njegova dela, počev od Braće Karamazova, Idiota, pa čak i Kockara, do kratkih novela: Gospodina Proharčina, Krotke, Odvratne priče prožeta su pravoslavnom verom i vođena su propovedajućom idejom hrišćanstva.

Sličnu tvrdnju o Dostojevskom pored Šalamova izrekao je i veliki ruski i sovjetski reditelj Andrej Tarkovski, on je u svom Dnevniku kazao: „Veličanje i opisivanje Dostojevskog kao svepravoslavnog mislioca pogrešno je. Dostojevski je u siromašnu rusku duhovnu sredinu uleteo sa velikim temama vere i Boga, i stoga je pretenciozno proglašen verujućim tumačem i filozofom svepravoslavlja“.

Dostojevski je po Tarkovskom bio najproduhovljeniji ruski i svetski pisac, ne i religiozan.

Kako onda objasniti skepsu i podozrenje mnogih književnih kritičara i književnika prema Dostojevskom upravo zbog njegovog verujućeg pravoslavlja u njegovim delima? Nabokov, Krleža, Kiš, Gorki, Turgenjev, Šolohov, samo su neki od velikih književnika koji su pokazivali averziju i žestoki animozitet prema Dostojevskom i njegovom delu, jer su njegovo pravoslavlje krivim tumačenjem nazivali „ekstremnim“. Gorki u svojim esejima[1] piše za njega da je „malograđanin“, ne dovodeći u pitanje njegov genij. Nabokov mu odriče svaku vrednost, i književnu i moralnu.

Najviše negacije Dostojevskog ispoljio je kod nas Miroslav Krleža, i to u svome Dnevniku, gde velikog psihologa ljudske duše ironično naziva „spasiocem čovječanstva“, koji će „topovima tamaniti sve one koji neće da ih spasi vječna Rusija“.[2] Ne zadržavajući se na konstataciji da je „Dostojevski bogomoljac“ sumnjičavo treba započeti proces podrobnije analize njegovih književnih likova, jer mnogi od njih nisu verujući, naprotiv. U svim njegovim delima oseća se jaka i umirujuća filantropija, uprkos teškim i mučnim likovima silovatelja, ubica, manijaka, zelenaša, prostitutki, robijaša, samoubica. Dostojevski je za sve te ljude i njihove sudbine osećao veliko razumevanje i oprost za njihova nedela. Tako je u Zločinu i kazni, i u Zapisima iz podzemlja. Iako pisac (pripovedač i propovedač) ne mora biti neutralan u radnji svoga dela, za Dostojevskog se govorilo„ da za svakog svog lika podjednako oseća“. Nije teško utvrditi suprotno.

___________________ [1] Maksim Gorki O literaturi, Beograd, Kultura 1949.

[2] Miroslav Krleža Dnevnik I, Sarajevo, Oslobođenje, 1977.

[1] Varlam Šalamov Četvrta Vologda, Beograd BIGZ, 1987.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 59

Zaista nije teško videti koliko on oseća za Rodiona Raskoljnikova i koliko je na njegovoj strani, čak i kada sekirom ubija Aljonu Ivanovnu, lihvarku, i njenu sestru Lizavetu, toliko je očevidno sa kolikim moralnim napregnućem Dostojevski pokušava da čitaocu stvori utisak i ukaže mu kako je taj čin grešan ali u isto vreme i nužan. Nije nedokučivo i neprepoznatljivo koliko zajedničkih osobina ima Dostojevski sa glavnim likom Zapisa iz podzemlja, Podzemnim čovekom, ako se poznaje lični život Dostojevskog, iz Sećanja njegove žene Ane Grigorijevne[1].

Kada su se Zapisi iz podzemlja pojavili iz štampe 1864. kritičari i negatori Dostojevskog govorili su po Moskvi: „To je on! Sam je sebe opisao!“ Sveopšte razumevanje za sva ta grešna „Božja stvorenja“ Dostojevski je imao i pokazivao ga je u svojim delima koliko je god mogao i za to imao snage. I to se najčešće koristi kako bi se objasnila i dokazala njegova svepravoslavna idejna nit u njegovim delima, a on prikazan kao moralno – religiozni Div. I bio je Div. Da li bi se njegova divovska veličina mogla podjednako utvrditi i na moralnom i na religioznom planu njegovog dela? Šalamov mu odriče religioznu veličinu, kao i Tarkovski – ne sporeći mu moralnu i umetničku vrednost; kao i Gorki; Nabokov međutim negira i njegovu književnu vrednost dok njegovu filozofiju pravoslavlja ne zavređuje ni pomena; s Krležom je drukčije: veliki negator negira i njegovu umetnost, a njegovu filozofiju pravoslavlja smatra „opasnom“, ali u poređenju ova dva elementa ipak se odlučuje i na koncu mu odaje priznanje na većoj književnoj vrednosti u odnosu na religioznu. Šta Dostojevski sam o sebi govori?

Kao i svi pisci Dostojevski je mnoge likove gradio po sebi. Jedan od tih likova, po samom priznanju Dostojevskog u njegovom Piščevom dnevniku, je i Versilov, lik ateiste u romanu Dečko. U jednom od mnogih monologa i dijaloga, Versilov na jednom mestu kaže: „Kada jednom za svagda nestane Velika ideja o besmrtnosti, ljudi će zavoleti zemlju svoju, zavoleće život na zemlji, zavoleće se međusobno, voleće jedan drugog, radiće jedan za drugog, ljubiće se i milovaće se kao deca, i toga se neće stideti!“ [1] Privatan život Dostojevskog bio je višestruko „nemoralniji“ od njegovog književnog. Sama ličnost nedokučiva mu je i genijalna. Stotinu i pedeset godina pre potvrđivanja i otkrivanja mnogih psihičkih stanja u čoveku, Dostojevski ih je napisao i opisao u svojim delima. A počeo je Dvojnikom u kome je opisao rascep jedne ličnosti. Nastavio je sa Idiotom, Zapisima iz podzemlja i završio sa Braćom Karamazovima. Dostojevski kao književnik jedan je od onih koji se ne mogu posmatrati zasebno od svog društvenog angažmana. Međutim, Dostojevski kao ličnost ne odgovara potpuno svojim idejama koje je propovedao u svojim romanima i svom političkom i društvenom agitovanju. Poznat je njegov razvrat iz privatnog života, gotovo stalna nervna napetost kroz ceo život, kockarska paranoja, mizantropija najjače kategorije prema najbližim rođacima, strancima i ljudima uopšte, a onda u drugim životnim fazama suprotnost svega toga: mir koji je nalazio u manastiru Optina Pustinja iza Moskve gde je često odlazio, spokojan porodičan život, ljubav prema ženi Ani Grigorjevnoj, nesebična pomoć siromašnima i prosjacima iako je i sam bio praznih džepova.

Naširoko se posle njegove smrti govorkalo da je u svom mladalačkom dobu bio počinitelj jednog užasnog nedela: silovao je jednu devojčicu u javnom kupatilu, što je na koncu uneo i u jedno poglavlje romana Zli dusi. (Ovaj događaj ili po svemu sudeći trač, bio je povod da pljune na Turgenjeva koji mu je ovo spomenuo u jednom razgovoru.)

Već utvrđeni kanon posmatranja i analiziranja Dostojevskog kroz verske i religiozne naočare i sa jedne i sa druge strane teško se može revidirati. On je pravoslavni i hrišćanski inkvizitor za mnoge kritičare i ateiste, iako često nije tako. Za druge je bogomoljac. No, barem i pokušati posmatrati Dostojevskog neutralno, kao književnika i umetnika, kao ateistu za početak, donelo bi mnogo značaja novom tumačenju i otkrivanju njegovog dela. Ne zato jer je ateizam bolji od vere, ili obratno; zarad boljeg tumačenja njegovog književnog dela veoma pomaže jednu pojavu sagledati sa koliko god je moguće strana, posebno pojavu koja je umetnička i genijalna kakav je Dostojevski.

Dostojevski je svakako bio prikriveni ateista, kao i svaki verujući čovek na svetu. Jer niti jedan čovek na svetu nema istinitu i konačnu spoznaju o postojanju ili nepostojanju Boga, pa niti je imao i Dostojevski. Njegova rečenica: „Ima Boga!“ izraz je vere, ne znanja. Vera Dostojevskog kroz njegova dela jednaka je njegovoj samoizmišljenoj nauci o veri, u koju ni sam nije verovao u potpunosti, što je na koncu svoga života i potvrdio. ____________________ [1] F. M. Dostojevski Dečko, Odabrana dela, Lento Beograd, 2003.

[1] Ana Dostojevski Uspomene 1 - 2 Beograd, Prosveta 1977.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 60

U prilog novom tumačenju književnog dela Dostojevskog treba i navesti jednu vrlo bitnu činjenicu koja treba da posluži za konačnu spoznaju stvarnosti i pravomerne vrednosti opusa Dostojevskog. Reč je o poslednjem danu života Dostojevskog. U knjizi Konstantina Kolčaka F. M. Dostojevski i Ana Grigorjevna[1] opisani su poslednji momenti života F. M. Dostojevskog. Bolesnom i od napada epilepsije, te prskanja plućne arterije Dostojevskom prišao je otac Megorski da ga ispovedi. Poslednji put. Ove tajne beleške otac Megorski je lično zapisao i one su svetlost dana ugledale u gorenavedenoj knjizi Konstantina Kolčaka.

Dostojevski je po beleškama oca Megorskog, pre no što je zaklopio oči izrekao sledeće: „Šta ja to vama pričam oče?

Pa ja se ni ne kajem. Ja se i ne sećam ničeg, moj jedini greh je što se plašim i što čak ne verujem.“ Dostojevski je, u slučaju dokaza njegovog književnog i duhovnog ateizma, bio jedan od onih genijalnih ljudi koji je verovatno znao da se mnogi ljudi na svetu ne mogu naterati na činjenje dobra ako ne postoji sila pretnje. Njegove predsmrtne i bogobojažljive reči objašnjavaju u velikoj meri ono što su mnogi kritičari zlovoljno i pogrešno nazivali „pravoslavnim fundamentalizmom“, a što je sadržano, u njegovoj, kako bi to Nabokov i Krleža rekli, „inkvizitorskoj pretnji“: „Ako nema Boga sve je dopušteno!“ Jer Dostojevski je u svom Piščevom dnevniku zaista pisao tako, pokušavajući da svim Rusima i Slovenima kaže: „Pravoslavlje nikada nije slalo svoje vojske, svoje armade i misionare da pokoravaju, uništavaju i pljačkaju tuđe, za razliku od drugih“.

Ova u mnogome istinita tvrdnja u sebi je sadržala magičnu moć privlačenja koju je Dostojevski prepoznao kao životnu filozofiju a definisao ju je kroz teološku ideju pravoslavlja u svojim romanima, koja se na koncu svega vrlo malo razlikuje od ruskog, slovenskog ili nekog sličnog tipa ateizma.

________________________ [1] Konstantin Kolčak F. M. Dostojevski i Ana Grigorjevna, Knjiga – komerc i Politika bazar, Beograd 2006.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 61

NAUČNA POTRAGA ZA POREKLOM KORONA VIRUSA COVID-19 Priredio: Živko Teodosić

Izvor: SCIENCE, https://www.sciencemag.org/news/2020/01/mining-coronavirus-genomes-clues-outbreak-s-origins Posted in: Asia/Pacific Health Coronavirus, By Jon Cohen, Jan, 2020, 6:20 PM doi:10.1126/science.abb1256 Jon Cohen, Jon is a staff writer for Science.

Email Jon, Twitte

Preveo na bosanski jezik, Gugl prevodilac

Kao dio dugotrajnog napora da se vidi šta virusi šišmiša skrivaju, istraživači u Kini ispituju jednog privremeno zarobljenog u pećini u Guandongu. ECOHEALTH ALLIANCE Iskopavanje koronavirusnih genoma radi tragova porekla Autor Jon CohenJan. 31.

2020. 18:20

ataaaggtt tataccttcc caggtaacaa accaaccaac tttcgatctc ttgtagatct…

• a= adenin; g=guanin. To su dve purinske baze • t = timin; c= citozin. Dve pirimidinske baze • Kod DNK, adenin iz jednog lanca i timin iz drugog lanca, čine komplementarni par i povzuju-spajaju dva lanca u spiralu pomoću dvostruke vodonične veze.

• Drugi komplementarni par, kod iste DNK, čine guanin iz jednog lanca i citozin iz drugog. Oni se povezuju trostrukom vodoničnom vezom, koja je, naravno jača od dvostruke, zbog čeka se lanci uvijaju u spiralni oblik.

• Kod RNK, umesto citozina, sa guanininom se povezuje pirimidinska baza uracil, takođe trostrukom vodoničnom vezom.

(Nap. Pisca.) Da bismo savladali i koristili 5G tehnologiju, potrebna je i 5G pismenost. (digitalna, računarska, informatička, bio-nano-genska i sl.)

Taj niz prividnih gluposti je sve, samo ne glupost: To je isječak DNK sekvence virusnog patogena, nazvanog novi koronavirus 2019. (2019.-nCoV), koji preplavljuje Kinu i plaši čitav svijet. Naučnici javno dele sve veći broj punih sekvenci virusa od pacijenata - poslednji su 53 brojevi u Globalnoj inicijativi za deljenje svih podataka o gripu. Ovi virusni genomi se intenzivno proučavaju kako bi se pokušalo razumjeti podrijetlo 2019-nCoV i kako se uklapa u obiteljsko stablo srodnih virusa koji se nalaze u šišmišima i drugim vrstama. Takođe su uvidjeli kako fizički izgleda ovaj novootkriveni virus, kako se mijenja i kako može da se zaustavi. „Jedna od najvećih poruka o odnošenju [iz viralnih sekvenci] je da je došlo do jednog uvoda u ljude, a zatim se sa čoveka na čoveka širilo,“ kaže Trevor Bedford, specijalista za bioinformatiku sa Univerziteta u Vašingtonu i Fred Hutchinson Research Center .

Uloga veletrgovine Huanan Seafood u Wuhanu, Kina, u širenju 2019-nCoV i dalje je mutna, mada takvo sekvenciranje, u kombinaciji s uzorkovanjem tržišnog okruženja za prisustvo virusa, pojašnjava da je ono doista imalo važnu ranu ulogu u širenju izbijanja.

Virusne sekvence, kažu mnogi istraživači, takođe ruše ideju da je patogen došao iz instituta za virologiju u Wuhanu. Sve u svemu, 2019.-nCoV ima gotovo 29.000 nukleotidnih baza koje sadrže genetičku uputu za proizvodnju virusa. Iako je jedan od mnogih virusa čiji su geni u obliku RNA, naučnici pretvaraju virusni genom u DNK, s bazama koje su u skraćenici poznate kao A, T, C i G, kako bi ga lakše proučavali. Mnoge analize sekvence 2019-nCoV već su se pojavile na virological.org, nextstrain.org, poslužiteljima pretprinta kao što je bioRxiv, pa čak i u časopisima sa recenzijom. Dijeljenje nastavka kineskih istraživača omogućilo je laboratorijama javnog zdravlja diljem svijeta da razviju vlastitu dijagnostiku za virus, koja je sada pronađena u 18 drugih zemalja.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 62

Kada je postala dostupna prva sesija 2019-nCoV, istraživači su je postavili na porodično stablo poznatih koronavirusa - kojih ima u izobilju i zaraze mnoge vrste - i otkrili su da je ona najuže povezana s rođacima pronađenim u slepih miševa. Tim koji je predvodio Shi Zheng-Li, specijalista za koronavirus na Institutu za virusologiju Wuhan, izvijestio je 23. januara za bioRxiv da je slijed 2019-nCoV bio 96,2% sličan virusu šišmiša i da ima 79,5% sličnosti koronavirusu koji izaziva ozbiljnu akutnost respiratorni sindrom (SARS), bolest čija je početna epidemija bila i u Kini prije više od 15 godina. Ali korovirus SARS-a ima sličan odnos prema virusima šišmiša, a podaci o sekvenci čine snažan slučaj da je skočio u ljude iz koronavirusa u civetama (Prim. Civet, vrsta mačke), koji su se od humanih SARS virusa razlikovali sa samo 10 nukleotida. To je jedan od razloga zašto mnogi naučnici sumnjaju da postoji vrsta „posrednika“ domaćina - ili nekoliko njih između slepih miševa i 2019-nCoV.

Prema Bedfordovoj analizi, slijed koronavirusa šišmiša koji je istaknuo tim Shi Zheng-Lija, nazvan RaTG13, razlikuje se od 2019.-nCoV za gotovo 1100 nukleotida. Na nextstrain.org, mjestu koje je suosnivač, Bedford je kreirao porodična stabla koronavirusa (primjer ispod) koji uključuju sekvence šišmiša, civeta, SARS-a i 2019-nCoV.

Bedford-ove analize RaTG13 i 2019-nCoV sugeriraju da su dva virusa dijelila zajedničkog pretka prije 25 do 65 godina, a procjena do koje je došao kombinirajući razliku u nukleotidima između virusa i pretpostavljenu stopu mutacije u drugim koronavirusima. Tako da je vjerovatno trebalo desetljećima da virusi slični RaTG13 mutiraju u 2019.-nCoV.

Respiratorni sindrom Bliskog Istoka (MERS), još jedna ljudska bolest uzrokovana koronavirusom, slično ima vezu s virusima šišmiša. Ali studije su izgradile uverljiv slučaj da je na kamile preskočio ljude. A filogenetsko stablo iz Shi-ovog bioRxiv papira (dolje) čini vezu kamile i MERS-a lako uočiti.

Što duže virus cirkulira u ljudskoj populaciji, to više vremena mora razviti mutacije koje diferenciraju sojeve u zaraženih ljudi, a s obzirom na to da se sekvence 2019.-nCoV do danas analizirane međusobno razlikuju najviše od sedam nukleotida, to sugerira da je skočio u ljude odnedavno. Ali ostaje misterija koja je životinja širila virus na ljude. "Postoji vrlo velika siva zona između virusa otkrivenih kod slepih miševa i virusa koji je sada izolovan kod ljudi “, kaže Vincent Munster, virolog sa američkog Nacionalnog instituta za alergiju i zarazne bolesti koji proučava koronaviruse kod slepih miševa, kamila i drugih vrsta.

Čvrsti dokazi upućuju na to da je tržište igralo ranu ulogu u širenju 2019. nCoV-a, ali ostaje li neizvjesno da je riječ o podrijetlu epidemije. Mnogi od prvobitno potvrđenih slučajeva 2019-nCoV - 27 od prvih 41 u jednom izveštaju, 26 od 47 u drugom - bili su povezani sa tržištem u Wuhanu, ali do 45%, uključujući najraniju šačicu, nije. To otvara mogućnost da se početni skok u ljude dogodio negdje drugdje.

Prema Xinhua, državnoj novinskoj agenciji, "uzorkovanje okoliša" tržišta morske hrane u Wuhanu pronašlo je dokaze o 201-nCoV. Od 585 testiranih uzoraka, 33 su bila pozitivna za 2019.-nCoV i svi su bili u zapadnom dijelu ogromnog tržišta, gdje su prodavane divlje životinje. „Pozitivni testovi s mokrog tržišta su izuzetno važni“, kaže Edward Holmes, evolucijski biolog sa Univerziteta u Sydneyu, koji je surađivao s prvom grupom za javno izdavanje sekvence 2019-nCoV. "Tako visoka stopa pozitivnih testova snažno bi značila da su životinje na tržištu igrale ključnu ulogu u nastanku virusa."

Pa ipak, nije bilo pretpretresa ili službenih naučnih izvještaja o uzorkovanju, tako da nije jasno koje su, ako ih ima, životinje imale pozitivan rezultat. "Dok stalno ne izolirate virus od jedne vrste, zaista je, zaista teško pokušati utvrditi koji je prirodni domaćin", kaže Kristian Andersen, evolucijski biolog iz Scripps Research.

Jedno od mogućih objašnjenja zabune u vezi s tim kuda je virus prvi put ušao u ljude je ako postoji serija nedavno zaraženih životinja koja se prodaje na različitim tržištima. Ili je zaraženi trgovac životinjama mogao prenijeti virus različitim ljudima na različitim tržištima. Ili, Bedford kaže, da su ti rani slučajevi mogli biti zaraženi virusima koji se nisu lako prenijeli i proširili. „Bilo bi izuzetno korisno da se sa tržišta [samo uzorkovanje okoliša] nađe samo jedan ili dva sekvenca koja bi mogla osvijetliti koliko se zoonoza dogodilo i kada su se pojavile“, kaže Bedford.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 63

Istraživačka grupa poslala je fekalne i druge tjelesne uzorke s šišmiša koje su zarobili u pećinama na virusološki institut Wuhan kako bi potražili koronaviruse.

ECOHEALTH ALLIANCE U nedostatku jasnih zaključaka o nastanku epidemije, teorije napreduju, a neke su se naučno uzdrmale. Analiza sekvenci koju je vodio Wei Ji sa Peking univerziteta, a koju je na Internetu objavio časopis Medical Virology, dobila je značajnu novinsku pokrivenost kada je sugerirala da je „zmija najvjerovatniji rezervoar životinja u divljini za 2019. nCoV“. Međutim, stručnjaci za sekvencu su to pokrenuli.

Teorija zavjere takođe obiluje. Izvještaj CBC News o kanadskoj vladi koja je deportirala kineske naučnike koji su radili u laboratoriji u Winnipegu koja proučava opasne patogene izobličila se na društvenim medijima kako bi sugerirala da su špijuni koji su krijumčarili koronaviruse. Institut za virusologiju Wuhan, koji je vodeća laboratorija u Kini koji proučava šišmiš i ljudski koronavirus, takođe je zapao. "Stručnjaci debitiraju teoriju obruba koja povezuje kineski koronavirus i istraživanje oružja", pročitali su naslov o priči u Washington Post-u koja se fokusirala na postrojenje.

Zabrinutost zbog instituta bila je prije ove epidemije. Priroda je 2017. godine pokrenula priču o tome kako je izgradila novi laboratorij razine biološke sigurnosti 4 i uključila molekularni biolog Richard Ebright sa Sveučilišta Rutgers, Piscataway, izrazivši zabrinutost zbog slučajnih infekcija, što je primijetio kako se u više navrata događalo s laboratorijskim radnicima koji bave SARS-om u Pekingu. Ebright, koji ima dugu povijest podizanja crvenih zastava o istraživanjima s opasnim patogenima, također je 2015. kritizirao eksperiment u kojem su načinjene modifikacije virusa sličnog SARS-u koji kruži kineskim šišmišima kako bi se vidjelo je li potencijal potencijalno izazvati bolest kod ljudi .

Ranije ove sedmice Ebright je doveo u pitanje tačnost Bedfordovog izračuna da postoji najmanje 25 godina evolucijske udaljenosti između RaTG13 - virusa koji se drži u virusnom institutu Wuhan - i 2019-nCoV, tvrdeći da je stopa mutacije možda različita kako je prošla kroz različite domaćine pred ljudima. Ebright kaže ScienceInsideru da su podaci za 2019. godinu nCoV "u skladu s ulaskom u ljudsku populaciju ili kao prirodna ili laboratorijska nesreća."

Shi nije odgovarala na e-mailove Science, ali njen dugogodišnji suradnik, ekolog za bolesti Peter Daszak iz Asocijacije EcoHealth, odbacio je pretpostavku Ebright. "Svaki put kada se pojavi nova bolest, novi virus, pojavljuje se ista priča: ovo je prelivanje ili puštanje agensa ili bioinžinjeriranog virusa", kaže Daszak. „To je samo sramota Čini se da ljudi ne mogu odoljeti kontroverzi i tim mitovima, a opet gleda nas u lice. Postoji nevjerovatna raznolikost virusa u divljini i mi smo samo ogrebali po površini. Unutar te raznolikosti, postojat će neki koji mogu zaraziti ljude, a unutar te grupe će biti i oni koji uzrokuju bolest. " Tim istraživača s Instituta za virusologiju Wuhan i Alijanse EcoHealth zarobio je slepe miševe u pećinama diljem Kine, poput ove u Guangdongu, kako bi ih uzeo uzorak za koronaviruse. ECOHEALTH ALLIANCE Daszak i Shijeva grupa već 8 godina hvataju slepih miševa u pećinama širom Kine kako bi uzorkovali njihov izmet i krv za viruse. Kaže da su uzorkovali više od 10 000 slepih miševa i 2000 drugih vrsta.

Pronašli su oko 500 novih koronavirusa od kojih je oko 50 relativno blizu virusa SARS-a na porodičnom stablu, uključujući RaTG13 - izlovljen je iz uzorka fecesa šišmiša koji su sakupili 2013. godine iz pećine u Moglangu u provinciji Yunnan. "Ne možemo pretpostaviti da samo zato što ovaj virus iz Yunnana ima visoku identifikaciju sekvenci s novim koji je porijeklom", kaže Daszak, napomenuvši da je otkriven samo mali dio koronavirusa koji inficiraju šišmiše. „Očekujem da ćemo, nakon što budemo uzorkovali i uzorkovali i uzorkovali preko južne i centralne Kine, pronaći mnoge druge viruse, a neki od njih će biti bliži [2019-nCoV].“ Nije samo „znatiželjno interesovanje“ shvatiti šta je izazvalo trenutnu epidemiju, kaže Daszak. "Ako ne pronađemo porijeklo, to bi još uvijek mogla biti neka bjesomučna infekcija na nekoj farmi, a jednom kada ova epidemija umre, moglo bi doći do kontinuiranog prelijevanja koje je zaista teško zaustaviti. Ali porota je još uvijek u vezi s tim koja je stvarna porijekla ovoga. " Srodni Zvaničnik koristi termički uređaj za snimanje kako bi mjerio temperature putnika u avionu Izbijanje virusa iz Kine proglašeno je globalnom vanrednom situacijom Članovi medicinskog osoblja koji nose zaštitnu odjeću kako bi pomogli zaustaviti širenje smrtonosnog virusa koji je počeo u gradu, stižu s pacijentom u bolnicu Crvenog križa Wuhan u Wuhanu 25. siječnja 2020. godine. Može li anti-HIV kombinacija ili drugi postojeći lijekovi nadmudriti novi koronavirus? Pogledajte sve naše nedavne pokrivenosti epidemije koronavirusa.

Objavljeno u: Asia /PacificHealthCoronavirusdoi: 10.1126 /science.abb1256

Jon Cohen Jon je osoblje pisac za Science.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 64

Mario Lovreković Ana Zogović Hana Gadomski Lucija Saulić Mile Lisica Olivera Šestakov Igor Petrić Miloš Nastić Mariana Qunbar Snežana Šolkotović Radmila Milojević Borislav Kosanović Zana Coven Slavko Marković Milan Drašković Stojan Marjanović

ONLINE ART

27

20 Anastasija Vasić Marko Marinković Ivan Gaćina Ilinka Marković Zorica Baburski Iva Herc Bogdan Jevtić Sanja Radovanović Nebojša Stanojković Slađana Lazić Nada Matović Zorica Lešović Stanojević Borko Ječmenica Ivan Likar Djurđija Peruničić Djorđe Petrović Budimir Stefanović

MARIO LOVREKOVIĆ LOVRA LAURA

MALIŠAN

U ODLASKU

Tama je prva bol, čine ju kratki, oštri rezovi, krv te kraste koje ponovno bole kada ih otkidaš.

Jutros, baš jutros, sudariše se dvije duge.

Srušile su se na tlo poput kometa u ekstazi neimaštine boja.

Vrištale jesu, to jest činjenica, međutim urlici su imitirali sreću.

Kako zvuči sreća, ne spoznajem, ali energiju razumijem.

Imao sam masku glumca iz 1921., postadoh mališan, Charles Chaplin ispod neba i kao za vraga zaboravih ponijeti brkove za osmijeh.

Ruke su mi čvrste, pomislih, pa zatim uguših dijete u sebi, u suzama slabosti.

U odlasku razmišljam o notama koje će zagrliti moje grobno mjesto i samo na trenutak uznemiriti ožalošćene, razmišljam o dragim mrtvim tijelima čije duše ću ponovno susresti, razmišljam o suzama onih koji će ostati, razmišljam o onima koji će me zaboraviti, razmišljam o vremenu kojega nisam znao iskoristiti, razmišljam i razmišljam i zapravo je moj um ono što me svakodnevno ubija.umono što me svakodnevno ubija.

Ožiljci su drugi na ljestvici, svrbe, otkrivaju nas ostalima, smetaju, podsjećaju i ponovno bole.

Trećega nema, jer treće bi značilo da jesmo ozdravili, a nismo.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 66

Ana Zogović

Hana Gadomski

Lucia Saulić

Pitanje

Ramazanski bluz

Zvono

Ko vidi – reći će: Neko nas je opljačkao, vreme nam oteo (koje je nekad postojalo).

roki se ošišao došao da vidi svoju curu ali ona ga nije prepoznala ti nisi moj čovek rekla je jedan i jedan su dva ali plus frizura pokazala je prstom to je nula takva je matematika za ovim stolom roki ponosno šeta svoj anderkat i slomljen nos glavni je baja u ulici ali njegova cura neće da ga vidi slušaj kaže ona tom stranom ja ne šetam ti si bio čovek mog života ali među nama je gotovo roki pali cigaretu puši jeftine puši do samog filtera žena je teška muka i srce ga boli pali još jednu prsti su mu žuti ali duša mu je zlatna naći ćeš drugu ej kaže mu neko zar da te ostavi zbog frizure roki ćuti zna on da nije kosa nasledstvo koje je proćerdao nego je njom kupio slobodu

Zvono jutarnje, Zvono od mjedi saliveno, Zvono elegantno, Umorno i teško Zorom odjekuje I dan novi dočekuje.

Zvono Crkve moje Za sreću moju moli…

Zvono Bogu Za me pjeva…

Stoljećima ondje Za nas prosi.

U tami Pred svitanje Na kiši Na snijegu…

Ne zaboravlja me…

Molitve moje Kad ja ne mogu Nebu zbori I kroz Vječnost Za radost moju Kliče.

Neko nam je zamutio pogled i mozak isprao.

Strah u kosti uterao, živi život sa nas sprao.

Svakog svakom potkazao – u kavez nas saterao!

Da li zna IKO – Ko je taj NEKO?!

25. 03. 2020.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 67

МИЛЕ ЛИСИЦА Миле Лисица рођен 05. августа 1986. године у Кључу. Детињство провео у селу Медна поред Мркоњић Града. У Бању Луку се доселио 1995. године, где и данас живи. Основну школу завршио у Трну, а средњу грађевинску школу завршио у Бањој Луци. Апсолвент на Пољопривредном факултету Универзитета у Бањој Луци. Поезију пише од петог разреда основне школе.

Објављене књиге: Два метра тишине (поезија 2015); Када те буду вриштале руке (поезија 2016); Округла јутра (поезија 2017); Кас са звездама (хаику поезија 2018 превод на: руски, енглески, италијански и њемачки језик); Испод недодира (поезија 2019); Геометрија ока (хаику поезија 2020 превод на : руски, енглески, италијански и шведски језик); Изабране песме (звучно издање 2017) ЈУ Специјална библиотека за слепа и слабовида лица Републике Српске, Бања Лука. Добитник више од тридесет књижевних награда на конкурсима. Поезију и хаику поезију објавио у више од сто регионалних зборника. Песме су му превођене на: руски, енглески, италијански, њемачки, шведски, ромски. Пише поезију, хаику поезију и кратке приче.

НАШЕ СПАСЕЊЕ

Под мојим ребрима расте небо У мени лудује вир

Утопио сам се у теби на размеђу јутра И престао дисати у шаци прекопаног пролећа

И ето ме Видиш кап

Сипим са кровова мазно На местима где се љуби И на местима где се мрви све оно ништа на души

И слеп сам остао И све видим

А опет Свака кап моје коже шапнуће ти тихо

Наше спасење ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 68

БРОШ ЗА СУЗУ

Изађем из пода У коси ми чамац

Погледам кроз прозор Ту је моја суза Расте из празне саксије

(Смејем се)

Звезде још пију жито Месец је гладна биљка Брош за сузу

(Сретан сам)

Ко зна какав сам Кад се наспавам

НЕШТО ОТРОВНО У мени нема нимало крви Олуке под кожом испуњава барут Хијероглиф и још један облак Из тог облака цури фотографија На њој двоје Нестају у магли У мени нема нимало крви Само небо виси Обичан неред у савршеном миру Водимо љубав У чистом умирању На реч љубав Још увек удахнем мртав Нешто отровно

Оливера Шестаков ВРЕМЕ ПРЕД ВРАТИМА Ослушку ем време како тананим прстима гребе на мо а дрвена врата. Не пуштам га да уђе у собу, тиха сам као ноћ, да помисли да нисам код куће. Нека дође када заборавим какав е додир лептировог крила на образу и да црвене руже миришу на страст

У ВАТРИ РЕЧИ ПОД ЧЕЛОМ

Са Ватром у свако речи и дану и сну, са наслућеном песмом птице у камену, кратак е био пут до Ништа. А ноћ Те сада свуда тражи: у маленом шареном цвету, у лавежу паса, мирису пољана и шума, на зиду плача, у почетку сна. Јер Тво сан е био по мери ноћи, а песме мразом на стаклу исписане о злу побеђеном, ко е под новим злом почиње да цвета.

/у спомен Бранку Миљковићу Изниче из тог цвета од ек бола и реч 29.01.1934.-12.02.1961.г./ помешана са ветром, док у Тво о Крви ко а светли Узалуд е будиш, траже спас. сво у окамењену птицу, на небу без кавеза. Нека те ноћ оплаче Орфе у подземљу звездама као сузама, на улазу у Ватру и Ништа, као Тво у безвремену птицу кроз капи у времена зла.

- зеницу неба, ер си знао да ће едног дана За Тебе Бол и Сунце поези у сви писати. у исто се претвара у: у љубав и вечност ко ом Песник тече.

ОСТАВЉЕНО НА ТРЕПАВИЦАМА СНА На трепавицама сна оставила сам страх, да са сузом склизне низ образ, семе Наде нек посади у стомаку да прокли а. На трепавицама сна оставила сам жудњу, да кроз кожу прође и позове ме на плес са даљинама. На трепавицама сна остављам љубав, љубав бељу од мо их беоњача, од пламених езичака саздану, од Сунца с а ни у, као живот тра ну, дужу од сећања лептира.

У празнини између прсти у Порекло наде си тражио, са ожиљцима од звезда на коленима.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 69

Igor Petrić Šuma iluzije (prvi dio)

Šuma iluzije (drugi dio)

Stvarnost? Iluzija?

Kuća, prozor i dvorište.

Dvorište veliko. Drveće u dvorištu razgranato. Od drveća šuma iznikla i ništa se kroz nju ne vidi. Šumi lišćem šuma i govori. Šaptom šapuće drvo s drvetom i smije se.

Ne čuješ. Ne vidiš. Ne razumiješ.

Drveće govori, igra se.

Danas ne postojiš iako jesi.

Danas je svejedno kako zoveš se.

Dvorište kao šuma velika, mračna, tajnovita, u koju kad uđeš, uđeš i ne izlaziš. Izlaz se zatvori i više ne postoji. Više ne postojiš.

Uporno pokušavaš zaboraviti tko si, što si. Tugu mijenjaš izazovom.

Nadaš se nagradi. Gubiš tlo pod nogama.

Labirint života ne prašta.

Labirint smrti nagrađuje.

Tako je to u životu. Šuma gleda, pamti i postoji.

Iluzija? Stvarnost?

Dvorište zasuto lišćem i slomljenim granama. Šuma govori tiho, šapuće, plače.

Govori i više no što možeš razumjeti.

Stojiš u sobi iza prozora, sama.

Ne shvaćaš, ne čuješ, ne vidiš. Ne govoriš!

Skrivaš se u polumraku. Šutiš!

Usporavaš disanje. Gledaš zatvorenih očiju.

Prozor je otvoren i ne smiješ ga zatvoriti.

Ptice bi mogle stradati, umrijeti.

Staklo ne vide, ne raspoznaju.

U staklu odraz šume i oblaka.

Grane nevidljive. Lišćem skrivaju se.

Ne čuješ, ne razumiješ. Iluzija? Stvarnost? Život ili vrijeme? Prostor i šuma.

Vrijeme koje vremenom ne možeš mjeriti.

Nitko nikome ne smeta. Jesen je i proljeće, istovremeno. Sve se budi i umire.

Iluzija vremena, svijetla.

Tebe i mene kad ne bude šume će biti. Šuma gleda, pamti i postoji.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 70

Милош Настић

МРАЧНА ОБАЛА

а како се увукла у снове моје кроз мрак меки тако је из њих и извукла сваки осјећај и сјај и поиграла се мојим јадним срцем и када сам опет постао потреба љубавна дивна тада је преузела и моје боје ноћи и прикривено топло огорчење засметало је узбуђењу гнусном и ја сам ходао попут сваког луђака за мојом љубави мрачном и ништа нисам видио но сјенке нових проклетника и преливе прозора срећних што углађеност измрвљеног града у дрхтаје звјезда закивају јер нисмо сви прекрасни као она коју воли ноћ и пакао у њој оно нешто посебно живо што ме ноћас убило а човјек загледан у мјесец може да воли али ван естетике ове сузе не на сунцу мрачне обале те

Mariana Qunbar Selma MAGIJA Nekada sam znala omađijati noć dočekivati jutra s punim rukama plešućih zvezda znala sam leteti bez putokaza u pohodu na snove dostizala svetlosni svod Nekada sam u zavoju neba imala svoj dom kada bi nebo obojila noć dolazio bi mi ti u plesu vetra prepoznavala sam ti korake čitala ti sudbinu sa dlanova i zapisivala u oblake prikupljala rosu sa cvetova pritiskala ti na usne za večeru plesala sam ti na šum mora...

Nekada sam znala omađijati noc i golim ti mislima pokrivala snove nežno da ne ogrebem tišinu uspavanku ti na oba uva šaputala pa puštala noć da duboko gori u nama...

Prošlo je to vreme, u plesu vetra nestalo ostale su samo misli zbunjene vremenom koje ne oprašta misli sačuvane od ponor godina ostala je knjiga praznih stranica na tren dodirnuti san , neizbrisivi tragovi na srcu i ova mala čudna stvorenja u mojoj glavi koje ponekad, noću hranim snovima…

Ponekad samo osećam se kao cvet u pustinjskom pesku poželim bujicu kiše svesna da će jutro još vrelije doći Ponekad samo pomislim da čujem ti korake zatrese mi se duša pa dugo gledam u Mesec iz srca izranja pesma o zaboravljenoj zori ponekad samo kad zatvorim oči vidim te Ponekad samo pustim noć da opet duboko u meni gori..

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 71

VOLIM PROLEĆE

U MOJIM SNOVIMA

Volim prolećnu čaroliju Kada drveće lista, a cvetovi pupe Onaj vetar koji grli grane, a pčele lete da nektar skupe...

Volim miris zelene trave, maslačak koji je tek promolio glavu onaj trag laganog koraka, u oku nebesku boju plavu...

Volim romantično sunce Koje viri iza oblaka Poljubac zbog kog brze kuca srce A o ljubavi cvrkuće ptica svaka...

Tada mi zagrljaj mnogo znači Sreća preplavljuje telo Ljubavlju počinje proleće Buđenje iz sna je njegovo Umetničko delo...

U mojim snovima navraćaš često Nenajavljen, pun ushićenja, U mojoj duši nalaziš mesto Deo si mojih snoviđenja.

Dolaziš kao vetar iznenada Nečujan kao senka, Do uzglavlja mi šapućeš da sam ti draga A ljubav se u duši širi ko reka.

Tiho se pored mene šunjaš Zapljuskuješ me vrelim poljupcima, San moj ko tajnu čuvaš Dok se sreća telom prožima...

U mojim snovima navraćaš često Uzdah se čežnje otima iz grudi Pored mene znam da ti je mesto zato i noćas uz mene budi.

Šolkotović Snežana

I LOVE SPRING I love the spring magic, When the trees are leafy and the flowers are budding.

The wind hugging the branches, and bees collecting the nectar...

I love the smell of green grass,

A dandelion that just blossomed, The trail of an easy step,

The sky as bluest as possible...

I love the romantic sun behind the clouds, A kiss that makes your heart beat fast, The birds chirping about love...

A hug means a lot to me at those times, Happiness overwhelming the body, Love begins in the spring, Waking from a dream is

The springs work of art...

Prevodioc na engleskom: Nataša Bojanović ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 72

Šolkotović Snežana

IN MY DREAMS You come often into my dreams , Unannounced, full of delight, Finding a place inside my soul,

You are a part of my dreams.

You come like the wind, Suddenly, silently as a shadow, Whispering that I am dear to you,

Spreading love in the soul like a river.

You are quietly sneaking past by me, Splashing me with hot kisses, Keeping this as a secret, As happiness overwhelms the body...

You come often into my dreams,

A sigh of longing from my chest, Next to me is your place, So stay with me tonight in this mess.

Prevod sa engleskog: Nataša Bojanović

Radmila Milojević VREME BRIŠE

TANKA NIT

Vreme briše obris rumenila prethodnih zora kao i sjaj sunca.

Iza zavese sna sve pada u ponor zaborava. Čak i velike istorijske stvari.

Vreme briše nemir srca, trne odsjaj dragog kamenja i polako postaje prah.

Vreme briše iz ušiju šušanj zrele brdske raži.

Iz očiju, žarku bulkinu boju, ukras u žitnom polju. Šum morskih talasa…

Prikrada se tajanstveni muk.

Vreme briše i sumnje u srcu da čuda još postoje.

Ja verujem u Boga, Tvorca vaseljenskog života.

On je sudbina – određuje životni put.

Intuicijom pratimo trag. Čas je sve tako stvarno, čas irealno kao priviđenje.

Vreme briše sve, čak i početak i sami kraj.

Potire samo sebe.

Samo ostaje neuništiv uvek Jedan koji je „Alfa“ i „Omega“ – Gospod Bog. I svakoj duši u Njemu je Boravište.

Sunce je zalazilo iznad zelenih gora kada smo se sreli.

Livadom satkane tkanice, boje sve...

April je prosuo poljupce svoje.

Srebrilo nebo s prvim kitkama zvezda.

Drugovali smo – sreća nije trajala dugo.

U mome skrivenom – uvek-ti.

Odbegoše od nas dani – srećom-grljeni.

U tišini koja nestaje kao tren.

Na pobesnelom talasu misli, slike...

Izronile iz izgubljenih sećanja, godina mnogih...

Odjednom, iz uma, uzdižu se.

Sve je zapisano u vremenu i prostoru.

Plamen iz oka vidim.

Sreću sad vidim u snu.

Prati me ko senka tvoja koja začarano klizi i nestaje.

Kao zrak sunca na zalasku.

Kroz duševnu oluju ko munjom udara iz vremena davna.

Moć nemam da vratim prošle dane. Čežnjivo sećanja iz mladosti vrate se. Čvor u grlu veže govor.

Jedna zvezda i dalje zrači po prostranstvu, na pragu novog dana.

Treperi ko priviđenje kroz magle tajanstva…

Samo su sati u prolazu, sve se vrti u krug...

Stalno u vremenskom pokretu.

Tanka nit nas razdvaja od snova.

Nalik lutajućem ognju kometa prolazi iza punog meseca.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 73

Borislav Kosanović LJUBAV JE KAD SE JUTRIMA RADUJEŠ

USELILA SI SE U MENE

Budi kraj mene Za samo jedno buđenje.

Ušunjaj se pred zoru I promeni ishod sna.

Izmaštam noći sa tobom, A osvanem siromašan.

Izmeni tok jutra, Godišnjeg doba i smera kazaljke.

Budi tu, Da sklopljenih očiju

Uselila si se u mene.

Kao otužni emigrant Dobivši azil na dve suze i osmeh.

Potom si mi okupirala srce.

Kad sam pomislio da nije pametno Bilo je kasno da povratim suverenitet.

Isuviše autonomije su pokupili Tvoji prodorni pogledi Rušeći barikade i bodljikave žice.

Slušam ti udisaje.

Da hod sunca odredim Po senci na tvom licu.

Da ti sklonim šiške s levog oka I lagano se iskradem, Kako bih iz fotelje hvatao

Kupidonovo pravo je presudilo u tvoju korist,

A nebeski sud pravde je ismejao logiku Optuživši mozak za kršenje ljubavnih prava.

Sad mi vršljaš po teritoriji srca Koja je nekad pripadala samo meni.

Uvela si takse raciu i dovela stanje do neodrživog.

Ukoliko mozak potpiše pakt

Nasmeješ li se katkad usnula.

Budi,

I prekrši ustav koji je donelo ovo biće

Ljubav je kad se jutrima raduješ.

Narušila si vekove tradicije i istorije, A čini se, kao da pre tebe ništa bilo nije.

Da osetim da,

ROĐEN SAM NA DNU MORA Rođen sam na dnu mora I nisam tražio zvezde po nebu.

Plivao sam hodajući Naučivši da gledam kroz vazduh.

Moje more nije slano,

U njemu ne postoje morske nemani.

Ima jednu goru, Ima horizont

I dve zvezde.

Njih sam pronašao tragajući za sirenom Kad sam ugledao tvoje oči.

Otkrila si mi Da u mom moru postoji i mesec.

Skrio se i nakrivio Baš ispod tih zvezda

Kada sam ti šapnuo, da zbog tebe Nijedno drugo more Ne liči na Panonsko.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 74

Postaćeš potpuni vlasnik Mojih reči, misli i dodira.

U meni se priča tvojim jezikom

I zastave su boje tvojih očiju.

Ukoliko poražen padnem To je jer vas je bilo više.

Strast i ljubav su ti pružili logistiku U nepravednoj bici, porazio me je Najlepši protivnik.

Žanka Žana Bošković Coven

Славко Марковић

TITRAJ TJESKOBE

Љубавне песме из доба колере (1972)

Tko ne zna sta je daljina Nikada nije osjetio prokletstvo onih Koji se vole na daljinu Ne zna sta je čežnja i žeđ Kojoj treba vremena da se utali A to strpljenje mlada krv ne posjeduje Mediteram o postojanju nas i vremena I nas u vremenu koje lebdi I mi smo samo providna točka u njemu Da sam te usnio Lako bih sve snove uz sebe čuvao Da sam te slikao Svaki list bi imao tvoj osmjeh Da sam te izmislio Bila bi to najslađe laž koja bi me održavala Iluzija u kojoj bi lebdi Ovako Ti postojiš, oh, kako ti divno postojiš A ja do tebe ne mogu Ti postojiš Ljubio sam zimus tvoje topla ramena U uglu moje studentske sobice Dok si me učila Kako se pravi Bosanska kava Uz miris prvih zumbula Zubi su mi bili puni jutra Ti postojiš Smijao sam se ovog proljeća Dok sam krao sitni đurđevak Iz brazda u parku iza Alipašne džamije Sam Alipaša nas je gledao dobronamjerno Jer i zelena sveta knjiga postoji zbog ljubavi Ti postojiš jer mi još gore usne Posvećene dodirom tvojih usana Ti postojiš A ja bez tebe hodam kroz hodnike sna U potrazi za tvojim likom Ti sada spavaš tamo negdje daleko od mog dodira Snom u koji ja ne mogu ući

1 Зађем ли опет пределима сунца, недочекуј ме као да сан је, нека љубав само болесно бунца, нек се не буди- мада зора је!

2 То немоћ је моја да се винем сада, камо лете други, да са њима будем, да повратим биће које са мном влада, па да занос кроз плач чујем!

3 Трагом сете где је срце било забрањено воће за предела сунца, чија зора прва и сокова пунапонор оста, иако се за дан збила!

4 Немћан сам опет да предвидим време када сутон рађа изнемогле лађе и кад мир тишине донесе лик жене и крене пут снова да ме она нађе!

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 75

Milan Drašković

Stojan Marjanović

U TVOM SNU

AKO SE IKADA UMORIŠ OD LJUBAVI

Nedovršena sudbina što te vaja.

Samo u tvom snu devojka sa sokolom, nešto što te privlači.

Ako se ikad umoriš od ljubavi kad nestaju nežnosti i strasti, najbolje je bez reči otići onom drugom, u izdaji nema izgovora ni časti.

Nebeska bašta, stepenice u tvom snu.

Rođak anđela, izgubljen u tom mnoštvu, zbunjen u gradu senki.

Reptil u tvom snu, kad se povuku senke u kameni vrt.

Trag svica usred tame, duž granice dva sveta.

Svet gurnut u limb.

Gle, ljuljaška u tvom snu.

Lik u kristalu, maskarada sred snova, tamnom stranom meseca.

Miris kinina, nejaka krila snova.

Dubok šum vetra, sneg što vitla u tvom snu, smrt što zove ti ime.

Stršljen u tvom snu, vreme razočaranja.

Pod jedrom džunke, sad sreći reći zbogom, kad se juče obruši.

Zarenje zore, ta himera u tvom snu.

Gospa od čežnje, anđeo sred knjižare, tvoja poslednja ljubav.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 76

Ako te tuđe usne zavedu i u drugim očima nađeš bliskost i lepoti sjaj, povratka starom više nema, našoj će priči tad zauvek biti kraj.

Ne želim čuti ništa o tebi, prevaru oprostiti nikad neću, ponovni početak više i ne vredi uzalud su snovi za zajedničku sreću.

Nema tu mesta ljutnji ni besu, ljubomora tu i ne vredi, posebno kad poneki naleti osećanja ponesu jer čovek je rođen da svoje srce sledi.

Cena za izdaju je uvek ista, laž i obmana ruše strpljenje, kad se srce slomi ni savest nije čista, nema tu ljubavi kad nastupa nepoverenje.

Na kraju ostaće samo uspomena kroz neko prohujalo vreme, neko neispunjeno obećanje, iskušenje tek toliko koliko je potrebno da zaboraviš na mene.

БЕЛИ АНЂЕЛИ У белом к'о анђели над народом бдију ти хероји што јуначки битку за нас бију Ране су им видне кожа модра сва од велике борбе и због мањка сна Ал' још храбро стоје с' маскама на лицу јер у сваком виде своју породицу Питање је част и заклетву су дали до краја се боре нису посустали Остани код куће ризично је вани сачекај још мало биће бољи дани Немој да се играш животима људи сачуваћеш себе одговоран буди Жртвуј се за добро знам да тешко ти је бар ти од живота шетња преча није

Текст: Маринковић Марко Илустрација: Васић Анастасија

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 77

Ivan Gaćina PRIČA O PROLAZNICIMA Kraj staroga druma, u prašini, sirotinja svakodnevno prosi moleći koricu kruha.

Danju, noću, ljeti, zimi, na kiši i suncu, petkom i svetkom ispružena ruka moli.

U daljini svjetla velegrada, u tami se miješa tuga predgrađa.

Dijete zaplače zbog gladi, nemoćna majka tješi ga i grli prašnjavim rukama.

U noći hladnoj odzvanja jecaj siromašne raje, nebriga o manjini bolom ispunjena.

Jad i tuga, život ide dalje.

Prosulo nebo tajanstvene zvijezde, vjetar pripovijeda priču o prolaznicima.

IZGUBLJENO PREDGRAĐE S balkona starog, ruševnog puca pogled na izgubljeno predgrađe mrtvoga grada.

Nigdje putokaza.

Tek dvije, tri čerge nijemi su svjedok zaboravljenog naselja.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 78

Vjetar njiše križeve na okolnom groblju, razbacani otpad na ulicama počiva.

Lavež pasa lutalica budi iz snova dok pritajeni cvrčci pjevaju tihe sonate.

U PRASKOZORJE U praskozorje, pod plavičastim nebom na orošenoj dolini, mlade Romkinje predaju ljepotu uzburkanoj rijeci.

Prosula se raskoš tajanstvenog šarenila u slapove ljepote, nježnoroze niti utkane u plavetnilo tvore savršeni spektar.

Vatrena kiša kroz oblake snene nagovještava novi početak, obasjava mlada lica i otvara vrata suncu.

Preko golih grudi i vragolastih očiju razigranih djeva slavujev poj s tihim žuborima uranja u osvit.

Илинка Марковић

Iva Herc

БЕЗЛИЧНА

VERUJEM - JESAM

Моје је лице без прошлости Трепавицa орошенa сузама Моје су косе без прошлости Беле се снежне пахуљице Моје су руке без прошлости, Опружене ка садашњој сенци Моје је срце без прошлости, Све љубави су га напустиле Моје су мисли испране у цеђи, Очуване фразе, више ме нема Моја је гордост усправна дама Ставова снажнијих и од ње саме, Огорчена због заборава Моја је празнина дубља од понора, И шира од океана, Модрија од тмурног облака, А провидна као дно чаше без капи воде. И моје постојање је упитно, Може ли се живети без прошлости И ко сам ја у свемиру који све памти, Сем трункица у неком оку?

Verujem Srcu.

Srce je u meni.

Ja sam Srce.

Зорица Бабурски ЗОВ

Srce veruje u Ljubav.

Ljubav je u Srcu.

Srce je Ljubav.

Verujem u Ljubav.

Ljubav je u meni.

Ja sam Ljubav.

SAMO Samo se Ljubav Ljubavlju (uz)vraća.

Samo se Život Životom plaća.

Samo je Život ispunjen Ljubavlju vredan življenja.

Samo je Ljubav ispunjena Životom vredna sećanja.

Ноћ је спустила своју тамну завесу Зима као виолина у срцу цвили Очи ми спавају на белом повезу Од иња што на трепавицама живи Под кораком шкрипи снег утабан Из ока ми вири страх од помрчине Прати ме курјачки поглед гладан И плаши ме његов зов из дивљине Не тужим богу нити живот кунем Што вечно тонем у тами страдања Себе проклињем разапетог на крсту Пред курјаком коме се клањам.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 79

KИШНИ ДАН

SAMO JE NAŠA LJUBAV PRAVA

Стајао сам на станици градског превоза, испод кишобрана, да се одвезем до стана. Полако је девојка ходала, није јој сметало што је киша падала. Одећа сва натопљена, она је киши пркосила, док јој се капи сливале са лица. Понос је био привид споља, душа повређена до бола. Поглед изгубљен у даљину, нешто јој је променило судбину. Понудио сам кишобран као спас, мислио сам, није регистровала мој глас. Застала је и љубазно рекла „Хвала, киша ми је тугу спрала“. Осети се флуид обострани, чудни су кишобрани и кишни дани, постају понекад сјајни. Заједно смо шетали испод дуге, на њеном лицу више није било туге.

Noćas kad otvoriš prozor se okreni tamo gde je srce koje najviše voli, a ovaj hladan vazduh šamar je tebi što godine duge i puste prolaze mi.

Sutra kad Sunce najlepše grane ljubiće kao nekad sve tvoje mane, jer ljubav moja moć je za tebe i duh i telo i svemir i sve!

Laž je zaborav i zabluda ljudi da čovek voli onog kog ljubi, jedino ova je ljubav prava i neprolazno živeće zauvek u nama.

Pusti da život te vodi tamo gde duša tvoja želi da bude, znaj da je ovde vreme stalo, za tebe je samo i postojalo.

Богдан Јевтић

Sanja Radovanović

PRIČAĆU TI Pričaću ti opet dugo i polako Ti pravi se da slušaš, to možeš i umeš To kako je teško, pričaću ko uvek lako I kao i uvek, ti se pravi da razumeš Pričaću ti iste snove i nadanja Ti sakri monotoniju, ne prevrći očima Pričaću ti iste patnje i stradanja Strahove i senke što proganjaju me noćima Pričaću ti kao izmišljenom drugu Koga dete izmisli kada pravog nema Pričaću ti opet istu onu tugudok prijatelj izmišljeni ne počne da drema Pričaću o onom što srce mi ispunjava Ti pravi se da ne znaš, novina je to tebi I pogled baci na kratko dok ti se ne prispava Ja svoju priču nastaviću, ko i uvek.....sebi

Nebojša Stanojković ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 80

СПКД "Просвјета" Тузла Младе наде

Трећа награда на International Poetry and Theatre Competition Castello Di Duino / XVI Edition/ Trieste, Italy, за песму

Слађана Лазић

FREEDOM

ТВОЈЕ МЕСТО У ПЕСМИ

I feel it deep down, the insane warmth when the stars touch and hearts connect.

When your arms open wide for everything I hold and take me in for everything I am.

Just like it's meant to be, Your hands perfectly complete mine, and your eyes tell stories only I'm able to hear.

A million little pieces, You put me in a place and I could finally feel How's it like to be caged in someone's embrace Yet be endlessly free.

Хајде да се сместимо баш овде, баш сад и са сјајем у очима посматрамо град који није ни мој, ни твој са места које је само наше. Од мене за тебе, па чак онда када би они који близу стадоше барем мало да провире. Хајде да путујемо даље, путевима чији се наставак за тебе назире. Путевима које ти пишем, којим шапућем много, опет, само за тебе. Хајде допусти да ти дам сунце, њиме окупам све твоје да баш ништа не зебе. Да ти дам месец за лепше снове, а онда кад те јутро зове, поклоним загрљај од осмеха створен. Хајде да плешемо са звездама, а оне ће у сваком погледу који беше оборен, у свакој рани која те боли, Бити ситница која ће бескрајно да те воли. Низаћу их увек и стварати млађе, мало по мало написати и сазвежђе. И кад пожелиш још једно место за себе, не брини се, много тога је у мојој глави, цео универзум - само за тебе.

ПЛАВА ЛЕПТИРИЦА Предивна је. Као песма пуна нежности и топлине. Као зрак сунца што у цик зоре сине, те клизи низ цвеће и даје му боје и у мекој трави мрси прсте своје. Плава лептирица. Не дирај је. Пусти је да лети како она жели. Нек' лети далеко, обгрли свет цели. Нек' додирне небо, на облацима сни, Нек' лети мало даље па и звезду пољуби. А ти гледај њено плаво. Ту лепоту и магију што јој крила носе, што су као део неба у капи младе росе. Буди јој цвет са најтужније ливаде, и с њом ћеш процветати у тој боји наде.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 81

SLOBODA Ni svijet, ni trn, neće odgovarati liku tom, jer tu je slobode moje dom.

Zagrliću je makar to bila šuma, zid ili drvo, ja ništa ne tražim samo slobodu tu,... u kojoj ja spavaću.

Ona biće moje mirno more, gdje sa osmjehom čekaću zore.

Kada kreneš na usnama ponesi jedno ime, neka ti pogled bude odlučan i živ, neka to bude na kraju zime, dok se u tebi rađa znatiželje poriv.

Nekada ta sloboda ne umije da progovori, a nekada ni da zaćuti, kako kome i kako kada.

Kada se otisneš, neka to bude daleko.

Ne zapitaj se kako, kamo ili što, kada se vineš, Ne okreći se za sobom, konci prošlosti znaju mreže plesti.

Odlazak podebljaj jednim jasnim zbogom, jer varljiva sećanja uvijek možeš sresti.

Kad napraviš iskorak, logike tu nema, tu se razum gasi, samo nemir srca, krv koja vri i glad za slobodom koja krasi hrabre.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 82

Nada Matović SLUŠALA BIH… Slušala bih rijeku dok njeni iskidani talasi pišu pjesmu neku zaista duboku i daleku. makar bile iz mora tog ili iza brda, makar vjetar nosio papir taj, na kome pišu najveće tajne, na kome nema jezivosti i boli, slušala bih muziku onu možda malo čudnu, ali srce moje na nju naviklo je.

Slušala bih pjenu ili pticu pjevačicu što leži negdje tamo na grančici iskrivljenoj.

Imala bih želju da neka ljepota ponovi se, da čudni crveni sok iz jedne ruže teče, čak mnogo duže od rijeke, da ruža ta miris svuda pruža. da čovjek skloni se u srcu jednom, da ljubavnom gnijezdu prikloni se, da okupati dlanove svoje ljubavlju hoće.

Slušala bih priče te pa makar one bile na nekom jeziku stranom, za prevodom bih tragala čak i do Urala ili Gračanice, makar me sa sobom povele ptice, nacrtala bih na sebi to čovečije lice.

Neću prati ga vodom svakakvom, ko zna kakvom, Ne želim da vjera moja izgubi dom.

Slušala bih sve u ritmu starom, ali ne bih hodala po prošlosti, neću da zarazi me bezvučjem svojim, slušala bih pjesmu života dok postojim.

Зорица Лешовић Станојевић САРДОНСКИ ОСМЕХ СВЕТОМ КРУЖИ Привиди доброте Посташе камене препреке Кањони, непремостиви корацима патуљака. Провалије мржње и блата И паклене прљаве реке. Маске су декор сваког карневала Бирана улога потајне глади Скрива сардонски осмех и Ружна лица циника Лицемерје облажу свилом, Зна се, За излог је најлепша слика… У веселој поворци лажи У том срачунатом циркусу Кловнови се увек јефтино продају Бесплатан је улаз у вражје коло Због те ситнине верују Да су у важном плусу.

Страдају они који касно Препознају претворног благајника Што подло сабира и рачуна Ко ће му више дати Ко му је дужан да врати Ко је срећан, нек пати… Зло се мукло церека Верујући да наивно верујеш Слаткореке лажи пуна, Ликује док ти на лице безобзирно Ставља маску неког мајмуна… Нису сви карневали за људе, Свако је звер у свом циркусу… Сардонски осмех циника Светом све више кружи Некога је срамота А Неком, Као оружје хладно служи… Свако је мајмун у свом циркусу…

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 83

Borko Ječmenica TALASI Talasi muzike koji izdaleka slabašno mreškaju mi se u ušnoj školjci, kao more oko prstiju na plaži, razbijaju se na neodređene zvukove instrumenata.

Dovoljno je samo da zamislim pesmu koju želim, i da je čujem kako polako izranja iz mutne melodije, otrgnuta od harmonije, zvučna, onakva kakvu je ja volim, slobodna. tama-tmur, nevidilo, smrk I kada se rasprši žuto lišće pravilnoga oblika, kroz postojanu svetlost sa bandere.

Legnut na klupu, vidiš igru svetlosti, i magle.

Zabavljen, kao mudri gavran gordim letom orla, ne osećaš hladnoću.

Lagano, ruka ti klizi ka tlu, ispuštaš pomorandžu halucinogenu, od neona, koja se valja kroz sivu pustinju, među srčom i pikavcima.

Pogled ti se obori na nju i ona više, nije deo tebe.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 84

Ivan Likar ANĐEO I NOĆ

Ja sam samo gost.

Stoji čovek na stepeništima koja vode svuda.

Nemogući dani,značenja se usložnjavaju, Kao ruže.

Zato se uvek nešto novo dešava U snu pokojnika.

Otvorio sam vrata,tišina ili buka su me dočekali.

(Sad svejedno)

Hteo bih da spavam u napuštenim vagonima, Hteo bih da budem anđeo koji se buni, Voleo bih da su dvorišta, ulice i prolazi Samo pitanja bez odgovora.

Ovo je početak koji traje, kao otrov, Na suncu koje je otrov, U vreme zime otrovane, Dok se anđeo penje ili silazi na železničkoj stanici.

Ljubazno mi se obratio, ali to je sad nebitno.

Neko se spremao na posao, a neko je jednostavno otišao.

Tamo gde je otišao nije bilo ničega, ni neba, ni zemlje, Ni kiše, Ni prostora, ni anđela, Čak ni pustinje, Samo je voz stajao na stanici, kao crtež.

Sve se to dogodilo u nemoguće vreme, U vreme početaka, Dok smo mrtvi i slomljeni.

Posle je pala noć koja je bila večna.

ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 85

РЕЧ КОЈА ПЛУТА И ЈЕДРИ

SVETILIŠTE

Ено је реч плута и једри, последња кап нечујне кише, време се вратити неће, данас није исто као јуче. Невидљива написана нота, задовољаство које се брани, широка капија која се отвара, налази ново поподне. Успомене долазе попут сенке, попут нацртаног пејзажа, који ипак остаје, сасвим сам и свој. Знам да радост не престаје, чекање нове речи, чекање новог предграђа, воза који путује.

Curi mi nebovid kroz oživljena sećanja u izmaglici, strast traži predah.

Zaključavam adrenalin u malu fijoku sa suvenirima i pohabanim uspomenama, odlažem ga dok mi nepoznata bića gmižu niz leđa, nevidljiva.

Moraću da pucam u bližnje, rečima, ostrašćen jer se ne sećam gde sam počeo a slutim gde završavam.

Uspravan na pragu svetilišta koračam ka žrtveniku dok iz vidokruga iščezavaju senke dragih ljudi, duboko ispod zemlje zatire im se trag.

Ђурђија Перуничић ХЕРОЈ

Нису то имућни, славни Нису то велики, главни Већ су то веома важни Сви они паметни, снажни.

Херој је онај ко зна да воли Ко се смеје и кад боли Херој је онај ко срце има И ко храбро ударце прима.

Херој своје крије туге Чак и њему срце зебе Херој прво штити друге Па тек онда штити себе.

У сваком од нас се крије Потражи мало по души својој И видећеш како храбро бије Тај велики херој, тај велики бој.

Ђорђе Петровић ZVEZDANI KOLODVOR | ONLINE ART 86

Budimir Stefanović

SADRŽAJ 5/ Zorica Tijanić: Pisma s kolodvora 6/ Stefan Nikolčić: Do ljudi je (kolumna) 7-8/ Bojana Marković: Čemu nas je učio Hans?

9/ Gordana Belocić: Čaj sa Gocom (Knjiga kao lek) 10/ Jelena Skrobić: Karneval u Suterenu 11/ Julija Nikolić: Expecto Patronum (kolumna) 12/ Ivana Minić: Keramika u doba Dinastije Đing 13-15/ Vesna Radović: Milost velike kiše (poezija) 16-17/ Filip Dimkoski: Poezija 18/ Miron Gorenčevski: Iskra u okeanu (priča) 19/ Mariana Qunbar Selma: Šiške 20-21/ Anđelko Zablaćanski: Četiri pesme 22-26/ Dušan Varićak: Harold Pinter (govor sa dodele Nobelove nagrade) 27-28/ Aleksandar Gvozdenović: Tridesetsedam dinara (Priče sa margine) 29-32/ Miroslav Vasić: Kesten, dve Kostajnice, jedna Una (putopis) 33/ Valentina Vulić: Susret u pesmi Mirjane Štefanicki Antonić 34/ Melanija Bojanović: Nedoumice oko porekla Kristofera Kolumba 35-38/ Anđela Turukalo: Poezija 39/ Ivan Španjić: Poezija 40/ Dajana Lazarević: Osvećenje domovnog hrama Sveto Save u Borisovu 41/ Mirjana Štefanicki Antonić: Pesnikinja poput ruže u ružičnjaku (o knjizi poezije Zorice Tijanić Bluz za Auf Wiedersehen) 42/ Snežana Marko Musinov: Imena za hvalospeve 43/ Sanja Trninić: Priča 44-50/ Jovan Pavlović: NFR: Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo seks bombu 51-52/ Marija Stojiljković Marstoj: Život u doba Korone 53/ Mirjana Magura: Vreme - Ljubav - Sreća 54/ Branko M. Jovanović: Dva pera 54-55/ Mirjana Lj. Jovanović: Srebrna lisica 56/ Zoran Šolaja: Priče 57/ Elma (Nada) Ahmetspahić: Povratak duše 58/ Čedna Radinović Lukić: Crtice 59-61/ Aleksa Đukanović: Dostojevski kao prikriveni ateista (esej) 62-64/ Živko Teodosić: Naučna potraga za poreklom Korona Virusa Covid-19 66/ Mario Lovreković: Poezija 67/ Ana Zogović, Hana Gadomski, Lucia Saulić: Poezija 68/ Mile Lisica: Poezija 69/ Olivera Šestakov: Poezija 70/ Igor Petrić: : Poezija 71/ Miloš Nastić, Mariana Qunbar Selma: Poezija 72/ Šolkotović Snežana: Poezija 73/ Radmila Milojević: Poezija 74/ Borislav Kosanović: Poezija 75/ Žanka Žana Bošković Coven, Slavko Marković: Poezija 76/ Milan Drašković, Stojan Marjanović: Poezija 77/ Marko Marinković, Anastasija Vasić: Beli anđeo 78/ Ivan Gaćina: Poezija 79/ Ilinka Marković, Zorica Baburski, Iva Herc: Poezija 80/ Bogdan Jevtić, Sanja Radovanović, Nebojša Stanojković: Poezija 81/ Slađana Lazić: Poezija 82/ Nada Matović: Poezija 83/ Zorica Lešović Stanojević: Poezija 84/ Borko Ječmenica: Poezija 85/ Ivan Likar: Poezija 86/ Đurđija Peruničić, Đorđe Petrović, Budimir Stefanović: Poezija

http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.com/