Bljak! by Kreativni centar

Едиција ТРАНЗИТ књига 5 Хара Јанакопулу Бљак!!! Наслов оригинала

За издање на српском језику © Креативни центар, 2009 Уредник Славица Марковић Лектор Ивана Игњатовић Графичко обликовање Оливера Батајић Сретеновић Мачку и трагове нацртао Душан Павлић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www. kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа aртпринт Тираж 3.000 ISBN 978-86-7781-714-5

Хара Јанакопулу БЉАК!!!

Едиција ТРАНЗИТ Младо створење које данас чита књигу носи ту књигу са собом у будућност – она га обликује, утиче на њега, оно учи из књиге, памти је, чува је у себи. То је нешто што се дешава само књигама за младе – и због тога су оне толико важне. Могло би се чак рећи – важније од књига за одрасле. Соња Хартнет, аустралијска списатељица и добитница награде Астрид Линдгрен за 2008. годину

Eдиција ТРАНЗИТ

Бљак!!! Хара Јанакопулу

Са грчког превела Александра В. Јовановић

За П. Хвала…

Знате ли онај стари виц? Отишао неки човек код психијатра и рекао му: „Докторе, брат ми је сишао са ума. Умислио је да је кокошка.“ Психијатар му је одговорио: „Па морате га одвести код лекара.“ А човек ће: „Много вам хвала, одвешћу га, али, знате, потребна су ми јаја.“ Е па, чини ми се да је то суштина међуљудских односа. Потпуно су бесмислени, неразумни и непредвидљиви… Али, ето, не можемо без њих јер, овај … свима су потребна јаја. … рече Вуди Ален у Ени Хол, једном од мојих омиљених филмова.

Ново ремек-дело моје скулпторске вештине носило је радни назив Пријатно, али је тај назив само у мојој глави био оправдан израз за крш који је управо посматрала моја јадна мама. Собу моје сестре Нефели, коју користим као атеље пошто она не живи с нама, преуредила сам у кухињу с разним ситницама (као што је то уобичајено у кухињама), но да не дужим о томе. Али поменимо бар оно најважније: уместо столица поређане су клозетске шоље, болничке посуде служе као чиније, ноше као тањири и све тако… И још нешто, зидови су облепљени јеловницима. Али нећу ни о томе… Чекајући десерт, мама затражи чашу воде и нестаде из Нефелине собе како би потражила уточиште у неком нормалнијем делу стана. „Надам се да бар нећеш кувати!“, довикну мој очух Манос и заједно пожурисмо за мамом. Изгледа да није чекала да јој ја донесем воду и, коначно, пронађох је у врту. Испуштала је неке грлене звуке, па ми није баш било јасно да ли плаче или се смеје. „Одмах ћу све побацати“, рекох да бих је умирила. Добро, није ми ово најбоље дело. Ионако их је толико завршило на оближњем ђубришту. „Фотографисаћу га и одмах иде напоље“, рекох одлучно.

Заправо, није плакала, а није се ни смејала. Већ се надасве забринула и питала се да ли је са мном све у реду. Нисам се бринула. Сјајно сам се осећала. Све је било само шала. Једноставно сам пожелела да то направим. Нисам ни болесна, ни било шта томе слично. Напротив, била сам задовољна собом и срце ми је било пуно. Мами никад није било лако са мном. Прогања ме откад се развела од Паноса, мог правог оца, а тад ми је било пет година, зато што сам се затворила у себе и понашала чудно. Ишли смо неко време и код дечјег психолога. Била сам свесна тога да брине зато што сатима седим закључана у Нефелиној соби и смишљам разне зврчке. Било јој је драго што сам блиска с мојим старијим братом Маркосом, јер је сматрала да је он „нормалнији“ од мене. И тако. Ништа ми није. Кад сам била млађа, имала сам периоде криза у којима сам желела себи да наудим на разне начине, као онда кад сам покушала да прогутам новчић, или да пojeдем црва, или да читавог лета носим јакну и џемпер, или да се обмотам завесом и плешем до изнемоглости.

Следећег јутра мама није отишла на посао и остале смо саме код куће. Школе није било пошто су наставници имали неки састанак и то ју је навело да и она узме слободан дан. Рече да би желела да разговара о нечем важном, а то се заправо односило на моје психичко здравље, јер се забринула због свега што ми је падало на памет у последње време. Уф, како су ми досадни ти разговори! „Да поново одемо код неког специјалисте?“, упита ме нетактично. Али са мном је све у реду! Зар не бих ја прва знала да није? Наставила је тишим гласом. Рече да је разлог онај проклети рад који сам склепала и да тако нешто није нормално. Уметници сликају, вајају, клешу, не праве кухиње с тако … овај, посебном наменом! Ма шта кажеш?! Толико сам радова израдила, али ниједан са овако чудном садржином. Али изгледа да ми је мајчица одлепила. Добро, није то без разлога, правила сам разне глупости у животу, али сад сам се коначно смирила. „Шта ћу кад имам бујну машту?“, рекох. „Осим тога, то и није баш у потпуности моја идеја. Неправедно би било да се хвалим нечим што сам већ

Хара Јанакопулу

видела у једном Буњуеловом филму. Нисам сама дошла на идеју да уредим кухињу на такав начин!“ „Све ме више бринеш. Мало говориш и како онда да знам шта ти се мота по глави?“ „Све је у реду. Питај Маркоса, он зна све о мени.“ Па до бро, нисам баш морала ја то да предложим… Мама се редовно распитује о мени код мог драгог брата. Он јој не говори баш све, то јест зна он добро како да прикрије оно што треба. Али комична је та „завера“ која се одвија иза мојих леђа како би се мама обавестила из прве руке о томе да ли јој је девојчица добро. Мој брат је претпрошле године завршио гимназију и сад студира на Факултету лепих уметности у Единбургу. Мама не престаје да гњави Маркоса преко жице откад је отишао. Осећам да ми је непрестано за петама. Никад ме не пита јасно и гласно да ли ме нешто мучи или желим ли да поразговарамо. Најпре зове Маркоса: „Како ти је сестра? Мучи ли је нешто?“ Признајем, није лако заборавити како сам месецима ћутала и како нисам хтела ни са ким да проговорим кад је пре дванаест година отишао тата Панос. Нити кад сам у седмом разреду држала дијету и месец дана јела само парадајз. Нити дугогодишњу навику да умећем реч рибе на сваких десет речи које изговорим – то је такође било негде у основној школи и, наравно, наставници су позвали маму и предложили јој да ме одведе код лекара специјалисте. Уопште, реч специјалиста била је одувек веома значајна у нашем животу. Али се све некако средило. Један од специјалиста изјавио је недавно да нисам патолошки слу-

Бљак!!!

чај и да нисам за лудницу. Једноставно, била сам увек најмлађа у кући, тешко сам поднела развод родитеља и само желим да привучем пажњу. И, ето, прошло је без последица. Сад је готово с лудоријама. Ни онда кад сам направила прокле ти рад ни сам то учи ни ла из же ље да би ло кога изазивам. Тако ми је дошло, шта да радим? Да одустанем? Али шта ту има да се објашњава? Ионако постоји толико нерешених питања међу нама. Пошто све чешће размишљам, у мислима плахо одлутам у онај део света где је сад Маркос. Факултет лепих уметности годинама ми се мота по глави. Јер уметност је за мене, како да кажем, помама. Али није у питању оно што лаици обично мисле – да уметници осећају страх oд белог платна, нагон да га испуне бојама и облицима, да испразне читаву тубу масне боје на његову површину, па да је онда изгазе и утрљају, те да тако створе уметничко дело – могло се догодити да нешто што највише подсећа на остатке јучерашњих шпагета у сосу болоњезе, а помало и на саобраћајку на аутопуту, на уметничкој слици представља жену која шета кученце у залеђеном парку. Па добро, сликам и ја помало, али највеће ми је уживање да мењам оно што већ постоји. Волим да посматрам ствари око себе у новом светлу и да у њима угледам оно што није одмах уочљиво. Заправо, то чиме бих желела да се бавим не би се могло назвати чистим сликарством. То се зове инсталација. Волела бих да то применим и на себи. Да променим разне ствари око себе и у себи, да им не допустим да дуго остану исте. Да ми не

досаде. Да сачувам смисао. Да променим смисао. Да пронађем нов смисао. Али куцнуо је час да их уверим у озбиљност својих планова за будућност. Завршавам гимназију. Гајим разне планове за наставак школовања. И не желим да ми ико буде за петама и да ме дави претераном бригом. Посебно ако не будем била овде, у Атини, „да ме чувају“. Кад се винем у живот. „Мама, ако не прођем овде на лепим уметностима, хоћу и ја у Единбург.“ Добро, то је већ једном чула. Још једном смо све размотриле – човек би рекао да никад нисам учинила ништа неразумно.

Сестрице, (Маркос ме увек тако зове) Као и увек, мама све зна најбоље! Поново ме је звала телефоном и рекла ми је шта си им приредила! Браво! Једва чекам да видим фотке! Каже да је коначно спојила коцкице и сад је уверена да си скренула. Поново ми је распредала приче о ћутању, „рибама“ и оном смешном језику који смо измислили да нас нико не би разумео. Рекла ми је, наравно, и за твој план за Единбург. Како би била мирна кад би ти била са мном овде, у Единбургу, да бих могао да пазим на тебе. Е, како те маме немају појма… То је смешно. Али ипак мисли да је најбоље да се упишеш на факултет у Атини, да те стави под своје крило – бесмислено је то што ти говори да ће бити „шампион разборитости“. Што се мене тиче, нимало ми неће сметати да дођеш… И тако даље. Остатак писма није битан, тачније речено – не тиче се никог осим мене и мог милог брата. Уопште гледано, с Маркосом сам непрестано у контакту путем писама, имејла и телефона.