ћ и р т у Б ровић
OД ЧИТАЊА СЕ РАСТЕ
о Ћ а н с е В
О Г Н БО
а н и ж у р Или: Д х и н ћ у к ретких а… ц а м и б љу
вала Илустро ирић Мања Ћ
Библиотека Oд читања се расте Књига шеста
Весна Ћоровић Бутрић БОНГО Или: Дружина ретких кућних љубимаца… Уредник Анђелка Ружић Ликовни уредник Душан Павлић Илустратор Мања Ћирић Лектор Мирјана Делић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 3820 464, 3820 483, 2440 659 e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Графостил, Крагујевац Тираж 2000 Година штампе 2019 ISBN 978-86-529-0608-6
CIP – Каталогизација у публикацији – Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 ЋОРОВИЋ Бутрић, Весна, 1958 Бонго. Или: Дружина ретких кућних љубимаца… / Весна Ћоровић Бутрић ; илустровала Maња Ћирић. – Београд : Креативни центар, 2019 (Крагујевац : Графостил). – 91 стр. : илустр. ; 20 cm. – (Библиотека Oд читања се расте ; књ. 6) Тираж 2.000.
ISBN 978-86-529-0608-6 COBISS.SR-ID 272600844
Весна Ћоровић Бутрић
БОНГО Или: Дружина ретких кућних љубимаца…
Илустровала
Maња Ћирић
Како је Бонго кренуо на пут
М
аша све ређе излази у двориште. Никола узалуд чека сa оне, своје стране њихове клацкалице да му се придружи, али – нема је! Баш је дуго нису користили, па клацкалица сада шкрипи. После сваке кише све је гласнија.
5
Никола сатима седи у подножју клацкалице и гледа у висине – у Машин прозор: можда ће се бар ту појавити и махнути му. Чини му се да би тад и сам полетeо као оних дана када су он и Маша, баш на клацкалици, одмеравали ко је више порастао. Тамо, у висинама до којих би их клацкалица довела, скоро да су могли да додирну Месец или уберу понеку звезду. Певали су првом жутом листу: био је то прави дворишни Концерт за клацкалицу и два гласа… А сада Маше нема. Заузета је. Све време проводи с Луном! Луна је сва бела и пуфнаста. Само … не зна још да лаје. Чуо би то Никола. Зна он све о псима и осталим кућним љубимцима. Знао би и како да научи куче да лаје, хрчка да јури по круговима, папагаја да говори…
6
Али џаба му знање! – Стан је премали, како још и пса да доведемо?! – отац и мајка су се, изгледа, договорили да увек углас изговоре исту реченицу. Баш се радује што бар Машин мали стан није превише мали. Ето, она има Луну … али нема више времена за клацкалицу. Нема везе. Воли он и Луну. Умео би и да је научи да лаје само кад би једном дошле у двориште…
……………………………………………….
Било је то једно мрачно јутро. Никола је кренуо напоље.
7
Није кренуо сам. – Седи ту и буди добар. Гледај како се ја одбацујем од земље. Хајде, пробај! Ништа се није десило. Никола је и даље седео чекајући да се његов мали пратилац потруди и подигне клацкалицу. Ништа. Нема везе… Знао сам то, али сам морао да пробам…, понављао је Никола у себи. – Како се зове? – чуо је познати глас иза себе. Маша и Луна су стајале иза клацкалице. Никола је тек тад схватио да је мрак из дворишта нестао док је он покушавао да се клацка. Мало је застао, мало се збунио. Маша! – Зове се Бонго и не слуша ме баш најбоље… – Пусти га. Нека лети! Ја ћу сести на његово место, па ћемо и ми летети! Ето, сад смо Луна и ја велике скоро као ти. Николи се Машин предлог допао. Колико је само чекао овај тренутак!
8
Одвезао је бели конац с друге стране клацкалице како би ослободио место за своју најбољу другарицу. Поново су одмеравали то колико су порасли. А Бонго је, већ изнад њихових глава, гледао како се сунце провлачи кроз маглу. Пре него што су изашли у двориште, Никола му је по жутој гуменој површини нацртао очи. Да може лепо да види свет око себе. Жути балон Бонго.
9
Како је Бонго добио уста и нос
Ш
та то би?! – тек негде око трећег спрата солитера Бонго је увидео да је баш полетео. До тада је само својим очима нацртаним црним фломастером погледавао ка земљи. Видео је да се клацкалица високо уздиже час на једну страну, час на другу.
10
Никола и Маша су баш весели, смеју се, певају ону исту песму коју су давно смислили. Добро, ту је и оно Машино куче. Чује се чак дооовде, до трећег спрата… Никола је Луну, у неколико полета клацкалице, научио да лаје. Бонго је добро чуо. Кад су кренули напоље, дечак му је био нацртао и уши. Тако је, ето, сад ослушкивао клацкалицу. И весело друштво на њој.
………………………………
И онда, док je клацкалица шкрипала, Никола се смејао, штене шепурило, а Маша певушила, Бонго се загледао у прозор: призор у прозору на трећем спрату одједном се променио. Тачно у тренутку кад је сунце пљуснуло зраком у њега и заслепило Бонгове очи, а он за-
11
шкиљио, чуо се шкрип много ближи од оног са земље: неко је отворио прозор и Бонго је, ношен ветром, улетео у собу, директно поред два велика црна ока. – О како си леп! Кажи нешто. Па да: немаш уста. Немаш ни нос. Сад ћу позвати Милицу! Балоница Љупка је одскакутала у ходник, а Бонго је све неизговорене речи чувао чекајући уста која ће му Милица сваког часа нацртати.
……………….
– Баш сте ме дотерале! – узвикнуо је Бонго када је видео свој лик у огледалу Миличине собе. Балоница Љупка и њена девојчица Милица биле су задовољне: Бонго је сад имао скоро све што му је било потребно за даљи пут: нацртане очи, уши, нос, уста… Да не би био гологлав, Љупка му је поклонила своју љубичасту штрикану капу.
12
– Дивно! Како се лепо слажу жуто и љубичасто! – рекла је Милица гледајући жутог Бонга поред своје љубичасте кућне љубимице Балонице. Стварно је леп…, мислила је Љупка у себи док се Бонго полако отискивао кроз прозор. Милица му је махала, а Љупка је имала једну кап на образу. Таква је била Љупка: заплакала би увек када би неко одлазио. Није било важно да ли тог неког који одлази не познаје уопште или га баш много воли… Није било важно ни хоће ли се тај неко брзо вратити… Некако јој је сам нечији одлазак личио на некакву рупу без дна, коју је могуће мало попунити ако у њу канеш коју сузу… Бонго, са ушима, очима и дивном љубичастом капом, испробао је још једном своја уста: широко се насмејао од ува до ува. А то је, у његовом случају, био баш дугачак осмех.
13
Како је Бонго добио срце
К
о си сад ти?! Ово скоро да и није било питање. Више нешто као грдња или мали прекор. Бонго се окретао око себе водећи рачуна о томе да му не падне капа с главе. Ништа није видео ни у прозору ни на тераси поред које је управо летео.
14
– Овде сам! Ох, колико пута морам да понављам! То поново није било питање. Бонго се окренуо око себе и угледао нешто огромно и округло што повремено трепће. – Јесу ли ти то очи? – огласио се Бонго после мале паузе. Да је имао (нацртано) и срце, вероватно би му силно залупало пред овим призором: два огромна ока, оштар кљун и канџе – тим редом је он упознао Мудру Сову, која је стајала на старом платану што је помало улазио на терасу Маркове собе на четвртом спрату солитера. – Је л’ могуће да си и ти кућни љубимац?! – да ли је ово било питање, изненађење или мала шала, то нико не може да зна, али да је била храброст – јесте. Бонго се чак насмешио. Додуше, помало трепераво, али се ипак насмешио. Велика Сова љубимица била је толико изненађена храброшћу овог створа који је пред
15
њеним оштрим кљуном постављао неумесна питања да је зачас престала и да трепће и да хучи: један жути гумени балон пита њу, велику Сову такву безвезност! жути дајенмој љубимац! е ј м о – Наравно! Марко н е очи Ту сам да н а ио јед т Б р ц на га чувам, волим јие будим… о а ет м И . и свБонгу д и алонје схватила в бСова да говори оно што а ед ж о а м д а д тада није. да може никоме такодо ста умудра и е б је и је почела да е Она, велика и Сова, с иотако б о око д а хујео, свом животу. е се поверава Бонгу м огао с м о и е б с а ед срцпротресла Али је врло брзо главом о он и у њене н л а а т р б ц ј а а н очи вратила .Т лимудрост. велике осе в а д а ше виБонго јда а некогкада је схватила н и Поготово не разуо онг Б е о д а у в б з се што му говори. ме баш све лео да е ж е ј вету – наредила маје.ц.– Ти мене – Приђи му и б на сближе! у љ ћнимали, ко сам ја?! Ја сам кути, и ј испитујеш?! Знаш ли и ч е н најмудрија од свих мудрих! И због тога знам да твоју луду храброст да постављаш глупа питања треба наградити! – рекла је и једним покретом крила са оближњих цветова на дрвету покупила цветни прах како би Бонгу нацртала срце. – Заслужио си да га имаш! 9 788652 906086
16