Edicija Tranzit Knjiga 20 Anti Halme Braća metalci Naslov originala: Antti Halme, METALLIVELJET © Antti Halme First published in 2009 by Otava Publishing Company Ltd. with the Finnish title Metalliveljet Published in the Serbian language by arrangement with Otava Group Agency, Helsinki Za izdanje na srpskom jeziku © Kreativni centar, 2016 Urednik Natalija Panić Lektor Ivana Ignjatović Grafičko oblikovanje Dragana Nikolić Dizajn korica Dragana Nikolić Priprema za štampu Ljiljana Pavkov Izdaje Kreativni centar Gradištanska 8, Beograd tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www. kreativnicentar.rs CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača 821.511.111-31 Ljiljana Marinković ХАЛМЕ, Анти, 1972 Braća metalci / Anti Halme ; prevela s Štampa finskog Dušica Božović. – Beograd : Kreativni Grafostil, Kragujevac centar, 2016 (Kragujevac : Grafostil). – 190 str. ; 21 cm. – (Edicija Tranzit ; knj. 20) Godina štampe Prevod dela: Metalliveljet / Antti Halme. 2016 – Tiraž 1.500 Tiraž ISBN 978-86-529-0359-7 1500 COBISS.SR-ID 226049036 ISBN 978-86-529-0359-7
Ova knjiga je objavljena uz podršku Finskog književnog centra
Anti Halme BRAĆA METALCI
Edicija TRANZIT
Edicija TRANZIT Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva je u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle. Sonja Hartnet, australijska spisateljica i dobitnica Nagrade Astrid Lindgren za 2008. godinu
Anti Halme
Braća metalci
Prevela s finskog Dušica Božović
1
Hari je raširio ruke u sobi tokijskog hotela, protegao se i s trideset šestog sprata bacio pogled na more gradske svetlo sti koje se presijavalo poput magline među zvezdama. Tokij ski kamioni su bili nalik božićnim jelkama – s boka okićeni raznobojnim svetlucavim lampicama, koje su se nadsijavale sa ogromnim svetlećim reklamama Šinđukua i Akihabare. – Hali…? – zapita iz kreveta lepa Japanka nakon što je za mahnula kosom crnom kao gavran. Vreme je na tren stalo. – Kaži, ljubavi – reče Hari lenjo, ne okrećući glavu. Svileni kućni mantil spusti mu se kao perce na kožu, još meku od kupke s lavandom i masaže. – Hali, pokaži još jednom onaj gitalski solo – nagovarala ga je. Hari se nasmeši. – Dobro, al’ samo još jednom. Nije to ništa posebno. On pogleda gitare poređane po stalcima uza zid hotelske sobe: crn i vraški dobar gibson SG, original klasični les pol iz pedesetih godina prošlog veka, nabudžen sa tri najmoćnija i najkvalitetnija magneta savremene tehnologije, crvenkasti fender stratokaster, odmah uz njega telekaster istog pro izvođača, džekson specijalne izrade u obliku slova V s bi sernim prelivima, kao i još nekoliko lepotica. Hari se odlučio za džekson, namestio je kaiš preko ramena, utaknuo kabl u 5
Anti Halme
malo ali sa svojih sto dvadeset efekata vrlo moćno pojačalo na baterije, pa se naštimovao. Uzeo je trzalicu i nežno, poput mačkice, prešao preko žica. Među zidovima sobe zatreperiše besprekorni tonovi. Odsvirao je klasične skale, zatim dodao nešto latino nijansi i na samom kraju duboki južnjački bluz, mekan kao pamuk i ljut kao kajunski paprikaš. Svirao je … savršeno. Kad je svirka stala, Japanka obliznu svoje usne boje višnje i poče da otkopčava dugmad svoje bele đačke košulje – najpre prvo, onda drugo, pa treće. Hari poče ubrzano da diše. – Hali, ovde je plevluće. Smeta li ti da se malo laskomotim? – Ma kakvi! – Pozvala sam još nekoliko dlugalica. Nadam se da to nije ploblem. Utom neko zakuca na vrata. Devojka skoči da otvori i uve de gošće. U apartman uđoše tri dugonoge japanske lepotice; na sebi su imale crne mantile i čizme s visokom potpeticom. Osmehnule su mu se i poklonile. Onda su kroz kikot šapnule nešto devojci u školskoj uni formi, a ona se okrenu prema Hariju: – Lokstal-san, one ne znaju engleski, ali bi ljubazno pli metile da si čak i za jednog Skandinavca izuzetno obdalen. Hari je zbunjeno gledao, a onda pogledao dole, pa podigao pogled i namignuo. Nije bio ni primetio da se tokom njego vog mahnitog nastupa svileni mantil otvorio i otkrio njegove besprekorno izdefinisane trbušnjake. Utom začu policijsku sirenu. Nastavila je da zavija. Hari je potpisao porudžbinu pri stiglu preko sobne usluge (jastog i šampanjac za petoro, kavijar, kao i M&M bombone, ručno razvrstane po bojama). Zapitao se kojoj klasi hotela zaista pripada ovaj Empire Elite Plaza. Da se nije nešto dogodilo? Požar, krađa, ubistvo? Sire na je uporno i tvrdoglavo zavijala. I zavijala. I zavijala. Hari je 6
Braća metalci
bupnuo na pod svoje sobe i probudio se. Soba u Manki, delu Espoa, imala je isto toliko zajedničkog sa apartmanom u skupom tokijskom hotelu koliko i hrčak s punokrvnim arap skim ždrepcem. Sporo se i bezvoljno vratio u stvarni svet, obrisao bale sa ivica usana, sklonio kosu s čela i potražio svoj telefon, koji je zvonio kao policijska sirena. Konačno ga nađe ispod jastuka s Garfildom. Isti taj jastuk zaklanjao je dopola pojeden jogurt i sendvič sa sirom napravljen pre sto godina. Jednom će ih praviti tako da traju godinama, pomislio je Hari. Kad radijacija bude radila kako treba. Frižideri nam neće biti potrebni, a hranu ćemo konačno moći da ostavljamo gde god poželimo. Mobilni je nastavio svoju dernjavu uporno skrećući pažnju na sebe. Na ekranu je stajalo ko zove: Ćale. Hari nije mogao a da se ne oseća kao Paja Patak kad ga Baja Patak usred slat kog predaha poziva na glancanje kovanica u svom trezoru. – Da – lakonski se izrazi Hari. – Hari, momčino! – otac je zvučao veselo. Očev glas je zapravo zvučao iznenađujuće umilno. Hari nije mogao ni da se seti kad je poslednji put čuo tog robu snog zamenika sudije u tako sladunjavom tonu. Nešto se tu kuvalo. Iz pozadine su se čuli zvuci velike kancelarije, kloparanje fotokopir-mašine, zvonjava telefona i brbljanje. – Za onaj kurs jezika malo si premlad, ali pretpostavljam da te više ne zanimaju ni letnji kampovi pri crkvi, je l’ tako? – Tako je – odgovori Hari i zapita se otkad se to ćale pre tvorio u blagoglagoljivog turističkog službenika. – Tata ti je spremio iznenađenje. – Opa! Šta? Ovo je već bilo zabrinjavajuće. Bolje bi mu bilo da od mah ispljune ako namerava da ga pošalje u radni kamp u 7
Anti Halme
Vladivostoku. Već je svojim unutrašnjim očima video rekla mu: Čupanje repe i rusko grleno pevanje od vašeg sina načiniće muškarca! – A kako ti se, Hari, čini odlazak u Norvešku preko leta? Superiška, a? Hari se pljesnu dlanom po čelu. Ćaletov žargon je bio iz prošlog milenijuma, mnogo stariji od pojave repera i čak mesecima stariji od nastanka narodnih igara. – Ne’am pojma… – Hari se premišljao. – I’am ovde svašta nešto, ’naš? – Slušaj ’vamo – otac ga je nagovarao. – Oslo je žila ku cavica Evrope, žarište raznih trendova, obećana zemlja za filmske zvezde. – Oni čak nisu ni u Evropskoj uniji. Otac je zamuknuo. Hari je mogao čuti kako zamenik sudije uzima čašu vode razvijajući svoju strategiju. Baš kao žestoki advokati u američkim serijama. Sad sigurno svojim lisič jim očima gleda u daljinu kroz venecijanere. Tamo negde pričinjava mu se bezbrižno leto bez podmlatka. Ili bar bez onog dela podmlatka koji ga više gnjavi. Starija sestra Petra, taj budući supermodel, nuklearni fizičar, dobitnik Nobelove nagrade i šampion u plivanju, sigurno će moći da ostane kod kuće i ulepšava mu dane svojim primernim ponašanjem. Otac je nastavio da se razbacuje sportskim uspesima Nor veške, neverovatno lepom prirodom, Vikinzima. – Gde bih uopšte spavao? – upita Hari. – Dobro pitanje. Bio bi u društvu svojih vršnjaka. Tata ima jednog poslovnog partnera čiji je sinovac tvojih godina i zove se Vile. Iz Espoa je. – Ne trebaju mi drugari – Hari je u očevom disanju čuo kako mu se srce steže. Dečko trabunja. Hariju i te kako treba ju drugari. Ovom liku koji subotnje večeri provodi kod kuće 8
Braća metalci
zamajavajući se na internetu… Na roditeljskom sastanku razredna je bila pomenula neko zadirkivanje. Ništa strašno, objasnila je, ali strogi zamenik sudije u tom je trenutku za mišljao kako je poliva kefirom. Tako nešto uvek je ozbiljno. – Naravno da ti ne trebaju – prihvatio je otac. – Razmisli o svemu u svakom slučaju. Razgovaraćemo kad dođem s posla. – Važi. Vozdra. Hari navuče crnu majicu s Metallicine turneje Sick of the Studio, koju je dobio od rođaka. Taj rođak je još govorio o legendarnom koncertu na Olimpijskom stadionu, kad se na ulazak čekalo dva sata u redu. „A za klonju skoro sat”, govo rio bi Jese. „Ali vredelo je”, pričao je držeći oči poluzatvorene. Odvukao se do WC-a i zagledao u ogledalo. Hari Keina nen, Kazanova iz Kajnua. Sa sve prćastim nosem, u koji bi opušteno mogao stati utikač za struju od dvesta dvadeset volti. Dobroćudna i tupava faca, zubi ko u konja. Duga tam nosmeđa kosa, naočare. Pleća i stomak široki, životno isku stvo i perspektiva tanušni. Švedska prestolonaslednice, evo muškarca za tebe! Na vratima se začulo lupanje. – Izlazi odatle, amebo jedna! – rekla je Petra pištavim glasom. – Oladi malo, krmačo! – otvorio je bezvoljno vrata sestri, a ona mu pokaza srednji prst ruke na kojoj je upravo bila nalakirala nokte. – I jesi zaslužio da na leto zaglaviš s lovcima na bakalare! – siknu Petra. – Nigde ja ne zaglavljujem. Niko meni ništa ne određuje. – Jao, mukice mala. Hari se malo premišljao. – Imaju li Norvežani neku dobru hranu? – Imaju bar onaj Vördebskalighögshet – reče Petra. 9
Anti Halme
– Vörde-kako?! – To je, navodno, vrlo ukusno, ali se mnogo dugo sprema. I organska je hrana. – Pa šta mu to dođe? – Uzmeš komadić ajkulinog mesa, popiškiš se po njemu i zakopaš ga u sneg na nekoliko meseci. A onda, bon appétit! Petra se pakosno nasmeja i zalupi vrata. Hari je krenuo na sprat, zaustavio se na sredini stepeništa i tad je začuo vrišta nje i psovanje od kojih su se prozori zamalo rasprsli. Osmeh mu ozari lice. Petra je bila pronašla svoje iznenađenje, čija je izrada zahtevala malo kreme za obuću, nekoliko baterija i jednu šumeću tabletu. Čista hemija, čista hemija, prijatelju. Zovem se Keinanen, Hari Keinanen. Majka je nešto radila u kuhinji. – Naš mali mangup već se probudio – tepala mu je kao jednoipogodišnjaku. – Hoćeš li čokoladni mus? Hari opipa stomak. Tamo je zjapila rupa. Za sve je to maj ka kriva. Predobra kuvarica i prebrižna majka načinila je od njega božićno prase. Devojke, krivite ovu ženu! Hari zgrabi zdelu sa omamljujućim musom i smaza ga kao bernardinac komadić suve hrane. – Hoćeš li i da oližeš kašiku? Hari klimnu glavom. – Je l’ te zvao tata? – upitala je majka. – Aha. – Pa šta ti kažeš? – pitala je mama sa zebnjom u glasu. – Ne’am pojma. – Pokušala sam da objasnim tati da si ti još mali za takvo putovanje. Kako bi se ti tamo snašao sam samcat? Mislila sam da bi bolje bilo porodično otići na odmor. Malo da obi đemo Finsku, sajam ručne radinosti u Sismi, sabor narodne 10
Braća metalci
muzike u Rutali, pa bismo svratili da pozdravimo Pirko i ostalu rodbinu. Mus krete nazad iz Harijevog želuca. Niz leđa mu prođe jeza. Levi i Temu, stopostotni frikovi od rođaka, kojima je glavna zabava bilo prepoznavanje različitih vrsta buba. Me gagadna rođaka Sana i njena odvratna iznenađenja. U misli mu nezaustavljivom snagom navreše jezive slike hekleraja iz Sisme, harmonikaˆ iz Rutale i drvenih točkova fijakera iz Kongasa. Pred njima je urlajući bežao mladić u Metallicinoj majici, koji je još u sebi imao gram samopoštovanja. – E mama. – Reci, mili. – Mislim da bih mogao u tu Norvešku.
11
2
Sto hiljada ljudi u publici aplaudiralo je na festivalu Giants of Rocks. Zvučali su kao pljusak. Ili više kao gra `d. U stvari, kao grmljavina. Iz galame se probijala vika, a reči su počele da se razaznaju: – Metal Mania! Metal Mania! METAL MANIA!!! Vile uze peškir od roudija i obrisa znoj koji mu se slivao niz lice, zatim namesti šaku iza uva kako bi bolje čuo i osmehnu se ostalim likovima iz benda. – Šta kažete?! Oni hoće još?! – nadvikivao se s galamom. – Razvaljuj! – odgovori gitarista. Nabaciše svoje nove novcate instrumente i utrčaše na ogromnu binu mašući. Centralni element bine bila je pet metara visoka lobanja od gipsa i stiropora, koju su iznutra osvetljavale crvene svetiljke. Oči na lobanji od njih su dobi jale demonski izgled. Ta lobanja je bila nešto najgotivnije na svetu. Nazvali su je Džon, a obožavaoci su joj slali više pisa ma nego samim članovima benda. A to je bilo baš mnogo. Izlazak pred ovoliku publiku – sto hiljada ljudi – ne može se rečima opisati; to se jednostavno mora doživeti, pomisli Vile. Povikao je u mikrofon: – Kakvo je raspoloženje?! Ovo ste čekali: Revenge of the Cobra Womeeeeeeeeeeeen!!! Gitarista se iživljavao na genijalnom rifu u toj pesmi s ta kvim besom i tako napaljeno da je Vilea preplavio ponos 12
Braća metalci
zbog sopstvenog benda. Noge su mu bile lake kao perce, kao da Zemljine teže više nije bilo, a ostali zakoni prirode više nisu važili. Skočio je visoko, zgrabio stalak mikrofona obema rukama i podigao ga uvis. – We love you! – viknuo je i kao odgovor dobio razuzdanu dreku gomile. Zgodna devojka iz prvog reda, sa istetoviranim leptirom na ramenu, namignula mu je. Tokom uvodnog rifa Vile je čitao poruke iz publike: Metal Mania 4ever, Vile je sladak, Svirajte tu i tu pesmu… Uobiča jeno. A onda se pogubio i njegov zaprepašćeni pogled za kova se za transparent koji je stajao na levoj strani stadiona. Kičmom poče da mu prolazi napad panike. NE ZABORAVI VUNENE ČARAPE, BEBICE! Vile prekri rukom oči i nastavi da posmatra transparent kroz prste, dok ga je obuzimao cunami blama. Bili su to mama i tata – tata u smeđem somotskom odelu, a mama u narodnoj nošnji iz Karelije. Kretenski su igrali, nešto iz među egipatskog hoda, plesa robota i moonwalka. O bože i besmrtne dlačurde Mojsijeve bradurine! Čak i najnabusitiji metalci koji su stajali pored njegovih matoraca izmicali su se sa zapanjenim izrazom na licu. – Vile! Vile! Vile! – mama i tata su uglas vikali. Ne, ne, neeeee. – Moj sin ima čak i nagradu za najbolje vaspitanog učeni ka u svojoj školi! – ponosno je vikao tata. – Vile, Vile, Vile! Mali, mali, mali! Nebo je počelo da mu se vrti, oblaci su kao ovčice trčali jedan za drugim. Tlo mu se izmicalo ispod nogu i on oseti kako je glavom zveknuo o pod bine. No, u celom tom rasulu ovo i nije bio neki problem. Kakav blam! Ja sam još mlad, preda mnom je budućnost… 13
Anti Halme
– Vile! Odsečno kucanje polako je vratilo Vilea iz sveta snova na javu. Kakav košmar! Čak ni noćne more posle gledanja Osmog putnika nisu se mogle meriti sa ovim. Vile se podiže u sedeći položaj i uhvati se za stomak. – Je l’ si živ? – upitao je čika Peka s vrata svojim dubokim glasom. – Jesam, jesam – odgovori Vile. Varvarin koji je sa zida preteći mahao odsečenom glavom nije pokazivao znake saosećanja. Pravi varvari budili su se verovatno pre izlaska sunca i onda su pravili svoje krvave pirove. One koji zakasne ili bi skuvali, ili nabili na kolac. Ili, možda, i jedno i drugo. Vile nije baš znao, mada je sam to bio nacrtao. – Za sat treba da budemo na aerodromu. – Alright. Vile se odvukao do WC-a i umio hladnom vodom. Iz ogle dala su u njega buljile zelene oči, iste one koje su osvojile srca desetine žena. Dobro, možda ne desetine, ali su bar Mari i Sara istovremeno Vileu slale pisma ukrašena nalep nicama s ponijima. A onda je u četvrtom razredu sve postalo drukčije. Vile je bio vrhunski šmokljan, koji ne bi skapirao pokušaj muvanja makar taj pokušaj bio dvesta metara vi sok, ofarban u drečavožuto i igrao kolo ispred njegovog nosa. Ni nos mu nije bio toliko loš, bio je prav i navodno grčkog tipa. Kad svemu tome dodamo dugu plavu, prirodno kovr džavu kosu, Vile nije imao na šta da se požali. U ramenima bi mogao biti malo širi, ali bi to verovatno poželeo i Arnold Švarceneger. I Arnold se sigurno uvek žalio kad je na tele viziji gledao takmičenje u dizanju tegova: „Ko je ovome do zvolio da ima tolike bicepse?” Onda bi se javila žena: „Što se 14
Braća metalci
žališ? Ti si guverner Kalifornije.” „Pa jeste”, kaže Arni i odluči da donese zakon po kom se svi grmalji koji iz benča dižu više od dvesta kila osuđuju na kućni pritvor. Onda popije čašu mleka, pripali cigaru i grohotom se nasmeje. – Pokret! – viknu čika Peka, zviznu i pljesnu rukama. Iskuliraj malo, reče Vile sebi u bradu. Koliko se samo čika Peka razlikovao od njegovog oca! Ćale je možda na neki svoj način bio najtrapaviji ćoravko na svetu, ali je zato uvek imao vremena. Nikad nije pravio frku. Čika Peka je pak bio bizni smen, uvek u pokretu, na telefonu i sa zveketom kovanica u džepovima. Mora se priznati da je stričeva novinska kuća bila ekstra prema tatinom poslu sa akvarijumima. Njegova firma WRT izdavala je tri besplatna lista, jedan u Oslu, jedan u Berge nu i jedan u Stavangeru. Prodaja reklamnog prostora išla je dobro, što se jasno videlo i po Pekinoj trospratnoj kući od bele cigle u Oslu. Pekina žena Elsa nije išla na posao, već je kod kuće pisala muzičke kritike. Jadan tata, pomisli Vile razmišljajući o svom ocu, čija su tugaljiva punačka spoljašnjost i brkovi podsećali na soma. Trgovcu akvarijumima prijatnije je s ribama nego s ljudima. Rođen s pogrešne strane stakla. Vile je brzo jeo i istovremeno razmišljao o tome kakav li je taj Hari. Nadao se da je koliko-toliko gotivan lik jer će s njim provesti dosta vremena. Vile se od samog početka prema tom planu odnosio vrlo sumnjičavo. – Lepo ćete se slagati – rekao je čika Peka stavljajući kra vatu na svoj debeli vrat. Čika Peka je, posebno otkad se ošišao na keca, izgledao kao mešanac narednika i dobro treniranog buldoga. Već neko vreme išao je u teretanu kako bi se napumpao, a rezulta ti su se primećivali u vidu širokih leđnih mišića. Hodao je 15
Anti Halme
smešno, šireći noge i ruke, kao da mu je neko pod pazuhe stavio bodljikavu žicu. – Samo se opusti i ne pametuj mnogo, kao što umeš – progunđao je čika Peka. – Ej, ne gnjavi dečka! – rekla je Elsa iza raširenih novina. – Nisi ni sam bio cvećka u tim godinama. Čika Peka zabrunda još jednom, nabra čelo i ućuta. Vile se krišom nasmešio. Elsa je bila jedina osoba koja je Peki umela da daˆ do znanja gde mu je mesto. Njegovi radnici su ga se plašili kao Darta Vejdera iz Ratova zvezda, ali kad bi ga pozvala Elsa, čak i usred važnog sastanka, Peka bi utanjio glas do sladunjavog predenja. Izašli su u dvorište i čika Peka je upalio svoj BMW. Oslo se kupao u letnjem suncu. Peka je uključio radio i krenuo da traži svoju omiljenu stanicu, koja je puštala kantri od jutra do mraka. Vile oseti kako ga podilaze žmarci. U načelu, bio je tolerantan, ali sve ima granice, a te granice su bile upravo kod kantri muzike. Čika Peka se bavio kaubojskim plesom i bio je ponosan na svoje kaubojske šešire marke stetson, kojih je imao više od deset. Vileu nije išlo u glavu šta je to što odraslu osobu navodi da se iz nedelje u nedelju tako uporno blamira. Valjda je u toj disciplini bilo nečega privlačnog za Pekinu vojničku dušu: to je maltene bilo kao marš, s tim pravilnim obrascima u pokretima i treskanjem brkova. Kad su jednom prilikom išli da gledaju probu nje gove grupe Nordic Cowmen, i Elsа i Vile jedva su uspeli da ostanu ozbiljni. Čika Peka je to primetio i toliko se uvredio da nijedno od njih više nije bilo dobrodošlo na njegove pro be za publiku. – Harijev otac je moj dobar ortak – rekao je Peka dok je na radiju svirao kantri. – Dečko je, navodno, strašno pametan i slediće stope svoga oca u pravničkim vodama. 16
Braća metalci
– Aha – reče Vile. Užas!, pomislio je. Nije valjda neki štreber?! Vileov uspeh u školi u poslednje vreme nije bio na zavidnom nivou. Jedini predmeti u kojima je bio prilično uspešan bili su finski, mu zičko i likovno. Likovnjak, matori hipik po imenu Panu, koji je više podsećao na pevača Red Hot Chili Peppersa nego na pouzdanog prosvetitelja naroda, rekao mu je da se ne usu đuje da odnese njegove crteže u zbornicu pošto je njihova tematika veoma nasilna, ali da je s tehničke strane Vile zreo čak i za umetničku akademiju. S druge strane, nastavnik fizičkog Pena smatrao je da je Vile jedva zreo da se priključi klizačkoj skupini predškolaca Medvedići dobrog srca, dok mu je za hokej ili fudbal nedo stajala disciplina. Vile je iz sažaljenja iz fizičkog bio dobio šesticu,1 i to samo zato što je posle časova ostao da obiđe oko igrališta. Kakav je smisao svega ovoga?, mislio je Vile posle devetog kruga. Žasu, pa ja već umem da hodam. BMW je skrenuo u oštru krivinu ulevo, popeo se uzbrdo i uskoro se na vidiku ukazao aerodrom. Avioni su grmeli spuštajući se na pistu. Peka je potražio mesto i poništio kartu za parkiranje. – E sad malo čekamo. – Kako da ga prepoznamo? – pitao je Vile. – No problemo – reče Peka i otvori gepek. Tamo se nalazila tabla na kojoj je pedantnim rukopisom bilo ispisano Hari Keinanen. – Strava. S tom tablom otišli su u hol za doček. Avion FinnAira na letu AY1367 iz Helsinkija za Oslo stizao je prema rasporedu.
1
Ocene u finskim školama idu od 4 do 10 (prim. prev.). 17
Hari je zgrabio palice i uspeo da uhvati ritam. – Udri jače, Haralde! – doviknuo mu je Vile kroz galamu. – A ti, Virnelde, sviraj malo bolje! – odgovorio mu je Hari. Hašemi je zadivljeno slušao šamanski ritam ove dvojice ludih Finaca. Možda je u pitanju bio neki ritual posle koga se pada u trans, seda u mravinjak ili skače iz saune u rupu u ledu. Hariju iz Espoa u Finskoj nije nimalo privlačna pomisao na to da će leto provesti u Oslu, u porodici očevog prijatelja. Ali postoje samo dve mogućnosti – ili Norveška ili obilaženje rođaka i sajma narodnih rukotvorina s roditeljima. Vile je takođe iz Espoa, a leto provodi kod strica u Oslu i uopšte nije oduševljen time što će deliti sobu s nekim Harijem. Ispostavilo se, međutim, da debeljuškasti Hari i zelenooki Vile imaju mnogo više zajedničkog nego što je to na prvi pogled izgledalo – pre svega ljubav prema hevi metalu. Njihovi hevimetalski snovi počeli su da se ostvaruju kada su upoznali Iračanina Hašemija, koji božanski svira gitaru, ali situacija postaje izuzetno napeta kada u njihov život ulaze zloslutne Kobre, koje smatraju da Norveška pripada isključivo Norvežanima.
ISBN 978-86-529-0359-7
9
788652
903597