Др Вера Смиљанић, психолог: Хумор, вицеви и смех као озбиљни проблеми за истраживање
ЦРНИ ВИЦ РАЗБИЈА ДЕЧЈИ СТРАХ Тиме што непријатеља чинимо малим, подлим, ниским, комичним ми заобилазним путем остварујемо задовољство победе над њим, што околина потврђује својим смехом ● Причајући и слушајући црни виц, дете ужива у савладаном страху ● Уживање у разголићавању скаредног изворни је мотив причања опсцених вицева Као и одрасли, деца радо читају, слушају и препричавају вицеве. Смех који их прати ослобађа од тензија и страхова – делује превентивно на очување менталног здравља. Деца препричавају и вицеве које чују од одраслих, али их не прихватају све, јер им се неки не свиђају. С друге стране, деца имају своје омиљене досетке које одрасли не воле. Ипак је већина вицева који круже међу децом омиљена и код деце и код одраслих. Наивни и црни Постоји једна комична творевина коју је Фројд назвао „наивни виц“, а коју деца у принципу не воле. То је творевина коју срећемо код деце и код необразованих људи. Она личи на стандардни виц по садржини и техници, али се од њега разликује по томе што говорник није имао намеру да каже било шта смешно. До вица се стиже случајно, због наивности његовог творца. Рецимо, дете показује на свог новорођеног брата, који је управо стигао из породилишта, и пита: „Бако, докле Јован мисли да остане код нас?“ Одрасли воле ове наивне творевине и смеју им се, али деца за њих кажу: „То није смешно, то је подсмевање деци“. Тек у узрасту у којем се осећају супериорно у односу на млађу децу она прихватају „наивни виц“ као смешан. Други спор између деце и одраслих о томе да ли је нешто смешно настаје у вези са „црним вицем“. Шта је мало, црвено и иде горе-доле? Беба у лифту сиса жилет.
На овај виц одрасли се згражавају, тачније, мисле да не делује васпитно, а деца му се грохотом смеју. Велики број деце изјављује да је то њихов омиљени виц. Очигледно је да деца уживају у оваквим шалама, а јасно је и то да слушајући их и причајући, задовољавају неке своје потребе. Безазлени и тенденциозни Фројд је најбоље објаснио о којим је потребама реч. Он је поделио вицеве на безазлене и тенденциозне. Безазлени вицеви јесу они који су сами себи сврха, они који не служе никаквој нарочитој намери, осим да забаве. Један од таквих јесте следећи: Зашто је Гарибалди носио тробојни појас? Да му не би спале панталоне. Тенденциозни вицеви су они који служе некој намери. Обично су или агресивни – што значи да служе агресији, сатири, одбрани − или опсцени – служе разголићавању. Следе два агресивна вица: Наркоза споро делује и пацијент на операционом столу чује разговор хирурга, па одједном, сав преплашен, скочи са операционог стола. „Слободно лезите мирно. Колегиница прича о томе како се коље ћурка.“ „Мама, играо сам фудбал“, каже син. „Како си могао да играш фудбал кад немаш ни ноге ни руке?“, пита мама. „Био сам лопта“, каже син. Безазлени виц, сматра Фројд, код слушаоца изазива осредње уживање. Уживање у тенденциозном вицу је много интензивније, он изазива изненадни излив смеха. То знају сви који слушају и причају вицеве. Код деце највише смеха изазивају агресивни вицеви типа „беба у лифту“ и „дечак без ногу и руку игра фудбал“. Агресивни Агресивни виц, сматра Фројд, омогућава задовољење потиснутих агресивних нагона. Познато је Фројдово схватање о постојању нагона агресивности. С тим се не морамо сложити, али је чињеница да код деце од
раног детињства има агресивног понашања и агресивних импулса, које околина обуздава. Од најранијег детињства, као и од дечјег доба у развоју културе, каже Фројд, агресивни импулси подлежу истим ограничењима, истом непрекидном потискивању, као и наше сексуалне тежње. Због тога забрањену физичку агресију замењујемо вербалним нападом. Откад смо морали да се одрекнемо изражавања непријатељског става путем акција, изградили смо, слично као и код сексуалног нагона, технику погрде речима, чији је циљ да придобије друге против нашег непријатеља (припадника друге нације, ауторитета, некога ко се налази на високом положају, ко има власт и моћ). Тиме што непријатеља чинимо малим, подлим, ниским, комичним ми заобилазним путем остварујемо задовољство победе над њим, што околина потврђује својим смехом. Полазећи од овог схватања, агресивни, црни виц служи иживљавању агресивних импулса. Он је одбрана од страха који деца имају од сакаћења, рањавања, крви и сличног. Причајући и слушајући црни виц, дете ужива у савладаном страху. Што је веће згражавање одраслих, већи су дечје ликовање и смех. Огавни и скаредни Децу забавља још једна врста вицева која се не би могла сврстати у неку од категорија Фројдове класификације (поред две наведене категорије, он помиње циничне и скептичне вицеве). Ради се о вербалним творевинама које код слушаоца треба да изазову гађење. Деца их препричавају уз урнебесан смех. Претпостављам да се уз такве огавне вицеве деца управо хватају у коштац с гађењем и, вероватно, уживају у томе што га савлађују. Ради се, истовремено, и о бунту против забрана које поставља бонтон. Лепо васпитање забрањује такве теме. Овакви вицеви представљају мост до коначног прихватања друштвених норми и пристојног понашања. Скаредни вицеви популарни су у свим разредима основне школе (а и касније, наравно). Скаредно је намерно истицање сексуалних чињеница и сексуалних односа путем говора. Уз то, за виц је потребно да се скаредни израз упути одређеној особи, која другу особу сексуално узбуђује, и која је, саслушавши скаредност, еротски узбуђена, постиђена или збуњена. Сексуално се, према Фројду, односи на све чега се припадници оба пола стиде. У сексуално се укључује и екскрементално (оно што је у вези са излучивањем, пражњењем бешике и црева). У дечјем узрасту све оно што се односи на излучивање има сексуално значење. Органе за излучивање и сексуалне органе деца једва одвајају или их уопште не одвајају. Они се не одвајају ни на подручју психологије неуроза.
Смех је здравље Изговарањем скаредних речи у вицу особа се присиљава на то да себи представи одговарајући део тела или радњу. Уживање у разголићавању скаредног изворни је мотив причања опсцених вицева. У млађем узрасту виц је оправдање за изговарање вулгарних (забрањених) речи. Заплет вица је ништаван, ефекат смеха огроман. У узрасту од дванаест година деца уживају у рафинираним вицевима какве препричавају и одрасли. Ове вицеве, обично, очеви причају дечацима. Скаредне вицеве причају и девојчице. Изненадила сам се колико су деца обавештена о многим сексуалним могућностима. Изненадило ме је и то с каквом лакоћом, без икаквог зазора, деца оба пола причају вицеве пред целим разредом, пред учитељицом и пред гостом, психологом. Неоспорно је то да, причајући опсцене вицеве, деца иживљавају своје сексуалне импулсе. Хумор, вицеви и смех много су озбиљнији проблеми за истраживање него што се то чини на први поглед. Бројни су углови из којих се могу проучавати. Наставнике и родитеље могла би да интересује пре свега њихова ментално-хигијенска страна. У животним околностима у којима се већ дуго налазимо смех је наша насушна потреба, „смех је здравље“. Др Вера Смиљанић (заједно с Видом Стамболовићем) аутор је збирки вицева Да пукнеш од смеха у издању Креативног центра