Đura Hodalica

Aнте Томић ЂУРА ХОДАЛИЦА Наслов оригинала Đuro Hodalica Адаптација текста Оља Петронић Илу­ст­ра­ци­је Добросав Боб Живковић Уредница Љиљана Маринковић Лекторка Драгана Раковић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 3088 446 e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Графостил Година штампе 2021 Тираж 2000 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.42-342 ТОМИЋ, Анте, 1970 Ђура ходалица / Анте Томић ; илустровао Добросав Боб Живковић ; [адаптација текста Оља Петронић]. – Београд : Креативни центар, 2021 (Крагујевац : Графостил). – 57 стр. : илустр. ; 20 cm Тираж 2.000. – О ауторима: стр. [59-60].

ISBN 978-86-529-0934-6 1. Живковић, Добросав, 1962 [илустратор] COBISS.SR-ID 39734281

1. Ђура Ходалица у почетку је био обична птица која се излегла у једном обичном гнезду чворака на чвору старог дуда и тада га још нису ни знали као Ходалицу. Име које га је учинило славним међу свим чворцима дали су му касније. Ни по чему се није дало наслутити да је Ђура због нечега посебан оног пролећног дана кад је, као четврти од шесторо браће и сестара, кљуном пробио љуску и гладно цијукнуо углас с осталим младунцима. Мајка Ружа, већ забринута, нестрпљива и изморена грејањем јаја, насмешила се од олакшања и поноса гледајући их како извијају љубичасте вратове још непокривене перјем. Но, тек тада је почео прави посао за њу. Ваљало је нахранити малишане, а њихов отац Чеда, жао нам је што морамо то рећи, није се у томе нарочито исказао. Ујутро би се дотерао, кљуном загладио перје и отишао за некаквим послом, не трудећи се ни да објасни Ружи о каквом се послу ради, док је она около ужурбано тражила храну. И шта год би донела, одмах се појело. Каткад с весељем, каткад са знатижељом, а каткад с искреним очајањем, мајка је исцрпљено гледала младе, не схватајући куда су нестали сви они црви и мушице и бобице и зрневље, како је све то стало у та мала тела.

3

равнотежу, неспретно залепршао нејаким крилима и уназад испао из гнезда. Читав се свет једном, двапут и трипут завртео пред очима мале беспомоћне птичице која још није умела да лети. „Ђуро!“, вриснула је мајка Ружа гледајући како јој дете, ко­ трљајући се кроз ваздух, пада и крхким телом удара у прашину. Задрхтала је од ужаса какав је то тресак био. Кренула је одмах да помогне птићу, али се зауставила кад је видела да с дру­ гог краја дворишта већ трчи мачак Лео. То зло, одвратно, прождрљиво створење стално их је, неуморно вребало, меким се крзненим ша­ пама тихо шуњало око стабла с гнездом, и сад је најзад дочекало своју шансу, а она није могла учинити ништа да то спречи.

5

„Покријте очи! Брзо покријте очи!“, наредила је Ружа млади­ ма, да их поштеди страшног призора како покварени мачак једе њиховог брата, и сви су мали чворци преплашено покрили очи врховима крила. Учинила је то, најзад, и Ружа. Није могла да гле­ да како јој дете страда, мајчино срце не би то могло да издржи. Одоздо се затим чуо сабластан мјаук и кра­так, последњи лепет једног чворка који никада неће осетити ветар на крилима, летети у густом јату које струја носи преко винограда са слатким грожђем, на танким се ножицама љуљати на сунцокретима, кљуцати сочне, румене брескве, упознати срећу какву само чворак може разуме­ ти, над непрегледним пољима златне пшенице, широким зеленим рекама и плавим планинама.

6

7

„Није то, научио је да лети, не заостаје много за другима, али висина га мучи. Требало је данас да видиш, добро да нисмо обоје погинули. Страшно се уплаши кад кренемо више.“ „Чворак који се боји висине?“, запањио се отац. „Свега ми, за то још нисам чуо.“ „А шта ћеш, дете има проблема. Знаш шта је јадник преживео. Треба му помоћи.“ „Немој опет да ти то узме превише времена, имамо ми и другу децу“, казао је отац. „Боже, Чедо, како можеш да будеш такав“, побунила се Ружа. „Извини, шта сам погрешно рекао? Шта можеш очекивати од птице која се боји висине? Како ће она преживети? Како ће летети около тражећи храну? Где ће она кад дође јесен и јато крене на југ, у топлије крајеве? Чворак мора бити снажан и здрав да би издржао све што га у животу чека, а овај наш је, бојим се, изгубљен случај.“ „Јој, одвратан си“, рекла је мајка и окренула му леђа. „Нећу више да разговарам с тобом.“ „Нисам одвратан, него те само упозоравам“, завршио је отац тврдо. „Ако тај дечко не савлада страх од висине, биће терет и себи и нама. Биће у сталној опасности, баш као и ми ако будемо покушавали да му помогнемо. Ружно је то чути, али што пре оде, боље је и за њега и за нас.“ Још узнемирен од несреће тог дана, сироти је птић био будан у својој дупљи и јасно је чуо очеве речи. Одјекивале су одозго, целом дужином шупљег дебла старог дуда. Ђурино се мало срце стегло од туге, а једва чујни јецај отео из грла.

15

4. Следећих неколико дана он се трудио више од свих. Устајао је у зору, још скоро по мраку почињао с вежбањем. Петао Сима, је­ дини будан у то доба, на врху плота се зачуђен окретао за младим чворком који је ниско прелетао преко дворишта и баште, кружио око штале, свињца и амбара. Слушао га је како виче узрујаним, преплашеним гласом, сам себе храбрећи: „Ајмо, Ђуро! Идемо, још само мало! Само мало више!“ Али, кад би се та млада птица подигла само до првих гра­ на стабала, редовно се понављала иста невоља. Више као да није владала телом, неспретно би залепетала, беспомоћно цијукнула, преврнула се и пала. Бум! И још једном, бум! Па опет, бум! Бум! Бум! Бум! Сима би се стресао, увукао шију и зажмурио од ужаса чим би чворак снажно ударио у земљу. Стари петао опрезно би затим отворио једно око, не очекујући да ће га више видети живог, али Ђура би дотад већ устао и одлетео даље. „Овај мали није здрав у глави“, закључио је Сима. Сунце се подигло и петао је отишао да кратко одрема, а Ђура је настављао. Читав дан, без предаха. Увече, кад је напокон легао, био је тако исцрпљен и изударан да га је свако, чак и најмање перо на стомаку болело. Ипак, сутрадан је пре свитања поново био у дворишту и драо се: „Идемо, идемо! Идемо, Ђуро, легендо!“ Петао Сима је на неколико тренутака остао отвореног кљуна. Запањено је зинуо и скоро заборавио да огласи почетак дана. Безброј је пута Ђура покушавао, али све је било узалудно. Нау­ чио је, истина, брзо да лети ниско уз земљу, спретније и од неких одраслих чворака, али кад год би кренуо да се успиње, кад би одлетео до висине која би могла бити погибељна, обузели би га 16

они познати страх и слабост и крила га више нису слушала. Мај­ ка Ружа гледала је његову муку и у прво време навијала да успе, охрабривала га. На крају је, међутим, тужно ућутала схватајући да се ту ништа не може.

17

27

6. Ђура Ходалица чистио је свој стан у дупљи старог дуда кад је завладала нека чудна узнемиреност. Животиње су се огласиле, а ваздух је задрхтао, одједном је захладнело и смрачило се као пред олују. Или се Ђури то само учинило, јер кад је опрезно погледао на­ поље, било је ведро без иједног облачића. Велико наранџасто сунце полако је тонуло иза брда, још један дуги летњи дан приводио се крају. Све је изгледало обично, нормално. Ипак, Ђура се није могао ослободити осећаја да се нешто страшно догађа, да неко непознато зло однекуд прети. И није, изгледа, био једини који је то осетио. „Анка, Данка, Станка, Бранка, Жанка, Ранка, брже у кућу!“, повикао је петао Сима с плота, а смеђе дебеле кокошке су танким ножицама појуриле у заклон вичући: „Соко! Соко! Соко!“ Ђура је прво помислио да кокодачу као и иначе, али онда га је и сам опазио на небу, с црним пругама на стомаку, великих ра­ ширених крила, и премда никад раније није видео сокола, сместа је препознао опасност. Желудац му се згрчио. Стајао је на улазу у дупљу зурећи у грабљивицу која се високо горе залетала у густо јато чворака. Језиво вриштећи, секао је као ножем кроз мноштво птица. Чворци су се измицали, увијали, вртели, дизали се у висину па нагло окретали и понирали готово до тла, али све им је било узалудно јер је непријатељ био и бржи и спретнији и већи од њих. Хватао је мале птице оштрим жутим кљуном, грабио их канџама, разбацивао унаоколо. Црно перје чворака залепршало је ваздухом.

28

„Ходалице, глупане, шта си се забленуо? Бежи!“, дрекнуо је сада кроз прозор кокошињца Сима и на њега, и он се најзад пре­ нуо. Нес­претно је закорачио уназад и пао. Окрутност коју је упра­ во ви­део тако га је потресла да је остао да лежи на поду свог стана. Док су се други из његовог јата напољу борили за живот, он од страха није могао ни да се помакне. Прошло је много док се није сабрао и подигао на ноге. Опасност је дотад очигледно минула, већ се спустила ноћ, мрачна и тиха. Необично тиха. Није се више чуло ни крештање ни кокодакање ни икакав други звук. Ђуру је из­ненада обузела једна језива слутња. „Мама!“, викнуо је у мрак, али из унутрашњости шупљег стабла нико му није одговорио. „Мама!“, поновио је још једном очајно. И опет ништа. „Мама!“, зовнуо је и трећи пут, али тихо, готово шапа­ том, схватајући да је узалудно. Горе на чвору старог дуда у ово доба се вечерало и све је требало да звони од цвркута чворака који се препиру, задиркују, кревеље и кикоћу, а сада је било пусто и глуво. Гнездо је било празно, Ђура је био сам. С ужасом је помислио да је остао можда једини чворак на целом свету. Стао је поново на улаз напето ослушкујући, и успео је да чује зрикавце на ливада­ ма, краве у шталама, чак и лепет крила ноћних лептира и далеки лавеж једног пса, али своју браћу, сестре, рођаке, познанике и пријатеље није чуо. И премда они обично нису били добри према њему, смејали су му се и одбацивали га, свеједно је био жалостан, усамљенији него икада. Недостајали су му његови. Хтео је да их позове цвркутом, борио се са жељом да из све снаге пусти глас за случај да је још који жив негде напољу Није то ипак учинио, страхујући да је соко још у близини. И тако је само стајао, гледао у таму, ослушкивао и чекао, и чекао, и чекао, и напослетку се уморио и заспао.

30

31

55

Ђура Ходалица у почетку је био обична птица која се излегла у једном обичном гнезду чворака на чвору старог дуда и тада га још нису ни знали као Ходалицу. Име које га је учинило славним међу свим чворцима дали су му касније…

9 788652 909346