216 mm
DNEVNIK GRADSKOG SPAVACA
к и н tvrda koricaДнев г о к ravna rikna с д а гр вача а 72 strane + forzeci п с 210 x 210 mm Д
това с и р ова ца Х р и т н и р Зо Д и м риjева а в а л аха есис јана З
Илу
ије страц
Си
216 mm 10
mm
Дневник градског спавача Аутори: Зорница Христова Десислава Димитрова
Наслов оригинала:
Градска география
©Десислава Димитрова ©Зорница Христова Илюстрации: ©Сияна Захариева Градска география © Издателство „Точица”, 2016 ■ За издање на српском језику Copyright © Креативни центар 2019 ■ С бугарског превела: Марија-Јоана Стојадиновић ■ Уредник: Анђелка Ружић ■ Лектор: Мирјана Делић ■ Илустрације: Сијана Захаријева ■ Припрема за штампу: Татјана Ваљаревић ■ Издавач: Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 ■ Тел.: 011/ 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 ■ e-mail: info@kreativnicentar.rs ■ www.kreativnicentar.rs ■ За издавача: мр Љиљана Маринковић, директорка ■ Штампа: Публикум, Београд ■ Година штампе 2019 ■ Тираж 1500
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.2-93-31 ХРИСТОВА, Зорница, 1974 Дневник градског спавача / Зорница Христова, Десислава Димитрова ; илустрације Сијана Захаријева ; [с бугарског превела Марија-Јоана Стојадиновић]. – Београд : Креативни центар, 2019 (Беогард : Публикум). – 69 стр. : илустр. ; 21 cm Превод дела: Градска география / Зорница Христова, Десислава Димитрова. – Тираж 1.500. ISBN 978-86-529-0607-9 1. Димитрова, Десислава, 1972- [аутор] COBISS.SR-ID 275252748
Дневник градског спавача
Зорница Христова • Десислава Димитрова Илустрације Сијана Захариjева
Дневник градског спавача
Најизразитији представник фауне у граду и околини јесте такозвани градски спавач. Његов активни период траје од две недеље до три месеца. Преостало време проводи у зимском сну. Ова врста достиже дужину и до сто осамдесет центиметара, али се често срећу и примерци од сто четрдесет центиметара. У нормалним условима он спава до поднева и буди се углавном да би потражио храну. У случају да га пробуде раније, он покушава да се угнезди на тросед, где поново тоне у стање летаргије. Његове боје варирају и понекад се мењају више пута у минуту, док некад остају непромењене и по неколико дана. И сада, пошто сте о мени толико тога сазнали, помозите ми да нађем другу чарапу.
9
Марти 15. септембар Распуст се завршио, путовање се завршило и ја сам се вратио у своју природну средину, попут струка траве који вири изнад асфалта. Пре недељу дана, док смо се враћали бакиним колима, размишљао сам о томе шта ми се од свих тих невероватних ствари стварно десило, а шта сам сањао. Било нас је троје – мој рођак Тони, моја сестра Маја и ја. Ронио сам да пронађем шкољке. Изигравао сам вампира, авет, претварао сам се у портрет са слике великог Мајстора. Полемисао сам с кравама. Јурио сам кокошке. Јурио сам и Тонија. Јео сам зелениш. Ишао сам на сафари старим и дотрајалим џипом. Почео сам да се забављам с једном девојчицом. У ово последње ни сам нисам веровао. То је било толико необично за мене да би чак и директор морао ово поменути у говору поводом почетка школске године. Није да сам баш луд за директором. Током јуна моја висина била је сасвим просечна, а сада је испред мене штрчала шума вратина и глава с којекаквим растињем по њима. Ни случајно није долазило у обзир да скренем пажњу на себе тако што бих, попут неког клинца, замолио своје пријатеље да се помере. Мада није баш било ни пријатељски што тако штрче. Као да сам био мало дете које се изгубило међу већим дечацима. Плавокосо, очешљано, с пуловером на квадратиће. Поред тога, у рукама сам држао и саксију с љубичицама – мајка ми ју је утрапила да је поклоним разредној.
10
И тада сам чуо Лину. Објашњавала је неким девојчицама из којег је града, зашто су се њени родитељи преселили и да током распуста није радила ништа нарочито. Угурао сам љубичицу што је могуће дубље у своју торбу.
Знам да љу би Па ту нем чице не могу да раст ан у буђ по које и сунца ни воде. Али у торби! ка с уопште не квим заборављеним с е зато ен ос баш заним врће на такве ства двичима љи ри и то је У следећем во! животу ж елим да бу дем буђ.
е“ на неким т с а р а в а р т о „Гледам како екаш и прост то ч а д и ч а н з а ш језицим бог чега? Зато о З . е д а с о д д о к цркаваш еома спора. А в м о т с а р с р је та ства и релативно т с а р ш е ћ а д си трава, он а ће ти бити д н о , т с а р х и брзо, али ако с м месеци само да би оса на потребно бар т до сто годи е с е д е п ш јо и еке проклијао лну висину. Н а м и с к а м ш е да достигн ничу из је о к х и н о т у п пак биљке, по ако нису у т с а р е н е т ш луковица, уоп време на хладном и у ено провеле одређ да им нешто шапне ао мраку. Онда к је страшан мрак!“ ни „Напољу више да кажем, људи ипак оћу ш и оне букну. Х зо. Мада не ба д. р б о н в и т а л е а расту р ја хтео понек х и б о к и л о к о з толико бр
11
Тони 21. септембар Ако питате моју баку – живот детета у граду прави је пакао. Каже да је прљаво. Храна је куповна. Човек одраста одвојен од природе. Ако је пустиш да прича, можеш се кладити у то да ће безброј пута поменути прелепо, здраво и бетон. Па нормално! Моја баба је фотографкиња у часопису National Geographic – Бугарска. Њен је посао да фотографише ретке травчице, формације стена и буљаве животињице са отровним црвеним шиљком. Ја сам, међутим, рођен у граду и чак и ако ме читаво лето вуче по занимљивим природним пределима (као што ради са свим унуцима), на крају се ипак вратим кући. Дом је тамо где мораш да идеш у школу. Уосталом, и моја бака је у граду бацила сидро. Сломила је ногу док се пентрала на столицу на расклапање како би с високе кухињске полице дохватила Петоминутне рецепте за људе који имају важније ствари у животу. Ипак, ви климајте главом са саосећањем и усхићењем док вам она прича званичну верзију тог случаја (мени је најдража она с медведом и трачким светилиштем).
Ако укапира да сам цинкарош, наши односи ће се покварити – и где ћу онда да одем када ми се мајка и отац посвађају? Тренутно сам прилично захвалан на томе што имам где да одем. Моји родитељи не разговарају и ја се сваки пут осећам кривим ако се неком од њих лепо обратим а онај други то чује. Као када те улове да шверцујеш корпу с мекикама у непријатељски камп. Ваздух постаје све тежи, попут џемпера пребаченог на жицу да се суши, у магловитом септембарском поподневу и не полази ти за руком да поправиш атмосферу. У најбољем случају можеш да пробаш да поделиш под на милиметарске квадратиће како би био сигуран да си стао на ничију земљу.
13
У тим ситуацијама купим своје ствари и селим се код бабе, уз изговор да ујак мора да ми помогне око учења. Мој ујак живи два спрата испод бабе и наставник је биологије у нашој школи. Своја широка знања из те области одржава тако што гаји јагоде, кромпир, парадајз, две краве, четири свиње и коња. Уз то, огромна поља винограда и лаванде представљају његову плантажу у Фармвилу. Ван виртуелног света мој ујак не гаји ама баш ништа, осим буђи која буја на тањирима у судопери. Када је о њему реч, уопште не можемо да говоримо о стварном учењу, осим ако нисте спремни да слушате његове бескрајне савете по питању жена. Тада се ујак пали, почиње да прави стратегије, да црта шеме и да држи предавања. С времена на време каже да не можемо да му дођемо у посету јер му је ту девојка. Не знам да ли је то истина, али у сваком случају бабу држи подаље од биоразноврсности у судопери. Није да би она била у стању да примети било
Будимо пош т суперинтер ени – буђ је ес је гадњикав антна, иако а. врсте плав Зар се од неке еб буђави сир уђи не праве еви и неки л екови?
14
шта. Ево, рецимо, сада већ пола сата дискутује преко телефона с главним уредником свог часописа о сломљеној нози, о медведу и специјалној роботизованој столици коју би морали да јој купе како би отишла да фотографише мрмољке у планини. Судећи по свему, изгледа да ће морати да пронађе природу у граду. Иза завесе две лење муве прислушкивале су разговор и смешиле се препотентно док сам ја смирено празнио фрижидер.
их жаба в а ш р м т у нешто поп и на гуштере, у с и ц љ о м е Мр вима. Лич шт. о п е р м и г у сд крљу али немају
Марти 21. септембар Не постоји ништа увредљивије од тога да поделиш своје љубавне јаде с неким и да он … испољи саосећајност. Као када је реч о мојој сестри Маји и њеној вечитој жељи да има кућног љубимца. Није да се мама не слаже, управо супротно. Убеђен сам да негде у њеним фиокама постоји специјалан комплет најпотребнијих ствари за мој први састанак, уредно сложених у кутијици с натписом. Мој отац живи на другом крају света. Он је камерман, снима филмове у Холивуду и долази кући два пута годишње. Тако да сам код куће окружен женама. Мама. Сестра Маја. Понекад бака, па још и љубичица које сам се сетио тек када сам дошао кући (сутрадан).
15
Дописивао сам се с Тонијем да бих сазнао како ствари стоје код њега. Одлучили смо да делујемо на најједноставнији начин: да позовемо телефоном девојке (добили смо њихове бројеве на распусту) и уговоримо састанак. Најбоље је било да то урадимо заједно, како би се сетиле одакле нас знају. И како бисмо могли да се помажемо уколико теме за разговор испаре из наших глава као теорема о спољном углу троугла за време писменог из математике. Тако нећемо бити приморани да се узајамно зовемо. Добро, сазнали сте: мало се бојим. Хиљаду ствари би могло да крене наопако. За почетак – шта ако се уопште не појаве? Или … појаве се а наши разговори о утакмицама и аутомобилима буду им досадни. Или им ми будемо досадни… Тони ми је рекао да додам и ружни. А шта ако не будемо имали довољно новца да платимо рачун у кафићу (ако негде седнемо) или останемо до касно па онда морамо да зовемо родитеље и објашњавамо где смо до сада? У ствари, кад бих имао тему на писменом Шта би могло да крене наопако на састанку с девојком?, могао бих да пишем опширно и у детаље.
С друге стр ане састанака , до љубавних ип противном ак долази, у – ја се родио, а ни не бих ви.
16
Договорили смо се да се три сата пре састанка нађемо код ујака како би нас посаветовао шта тачно да радимо. Нашли смо га испред солитера, у бабиној башти. У принципу, бака ретко кад тражи да јој неко помаже, осим када нешто мора да се поједе и да се опере тањир. Овог пута, међутим, ангажовала је ујака да се брине о „рањеницима и онесвешћенима на бојном пољу“, другим речима, затекли смо га како вуче канте с водом за цвеће, које је тешко подносило једномесечни растанак с баком. Она је на штакама сишла у башту да би сагледала штету и руководила једночланим спасилачким одредом. Цвеће се углавном понело стоички; препознао сам руже, неколико високих жутих маргарета са црним у средини, нешто тамноцрвено на фронцле које су падале надоле и један, очигледно, веома живахан зелени жбун, крунисан белим цветићем, који је изгледао незграпно попут бацача диска са шналом.
вна ант и била је осно р а м а се ве зо а љк Ова би мена обликовале су се ог ен њ д О . а ек храна Аст илопочтлиja, који ц и У а нц су га бо е се фигуриц ову биљку зову бе ба е ш а Н . а ћ и је личио на пт атрају коровом. см je е ћ еш јч на и штир
17
216 mm
Показао сам га баки како бих је убедио да су цвећке добро и како може да пусти ујака да се позабави нашим увенулим мозговима. Испоставило се, међутим, да је бацач диска коров и добио сам задатак да ишчупам њега и све његове рођаке из корена. Тони је распоређен да помаже око да набаса на неку савантуру заливања, иако је успевао да Свако залије може само своје ноге. Упоредо тим моја усестра Маја је зујала планини и окружен дивљином, али прави ловци наоколо, налазила којекакве створове и ћутке их убацивала у бабину ташну, да би их код куће на узбуђења проналазе авантуре и када их не неговала као кућне љубимце.
траже. Управо се то десило Тонију и Мартију када је њихова баба, позната фотографкиња часописa National Geographic, сломила ногу. Под њеним вођством та двојица а. Чакградских спавача била су овноткрију рда т о а м о е присиљена на градском в а је билдивљину у да је а ж д а а К к е . а Н л . у м сачекале праве зверке, као и Тат м насловоТу су ких иасфалту. т . живот који расте и вене, с и а л г о и њ праве битке и прави ш к ј јо о м у а р постоји и зна лесакрива и кт се испод земље и поново провирује из ње. обаве А као шлаг на торти – сачекале су их и бројне љубавне перипетије.
ак: т а д о д н Посеба ски савети Баштенке вртларе! за градс
9 788652 906079
10
mm