Radojko Maksić DNEVNIK IZ BOLNICE KIRI Prvo izdanje Urednici Simeon Marinković Slavica Marković Lektura i korektura Katarina Trajković-Kovčin Nevena Živić Dizajn korica Dušan Pavlić Priprema za štampu Tatjana Valjarević Izdavač Kreativni centar Za izdavača Ljiljana Marinković, direktorka Kreativnog centra Beograd, Gradištanska 8 www.kreativni centar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Štampa Kaligraf Godina štampe 2020 Tiraž 1000 Copyright © Kreativni centar 2020 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-94 МАКСИЋ, Радојко, 1933 Dnevnik iz bolnice Kiri : Pariz, 1958-1959 : svedočanstvo naučnika koji je preživeo nuklearnu havariju u Vinči / Radojko Maksić. – Beograd : Kreativni centar, 2020 (Beograd : Kaligraf). – 203 str. : fotogr. ; 20 cm Tiraž 1.000. – Str. 7-10: Predgovor / Katarina Trajković-Kovčin. – Str. 191-: Profesor dr Žorž Mate : presađivanje koštane srži / Vladimir Kovčin. – Str. 197-199: Posle pola veka / Jelena Božović. ISBN 978-86-529-0846-2 COBISS.SR-ID 25052937
DNEVNIK IZ BOLNICE KIRI
PARIZ, 1958–1959.
3
RADOJKO MAKSIĆ
4
U znak beskrajne zahvalnosti davaocima koštane srži od 11. do 17. novembra 1958. godine: Marselu Pabionu (Marcel Pabion) Remonu Kastanijeu (Raymond Castanier) Odet Dragi (Odette Dragui) Alberu Bironu (Albert Biron) Dr Leonu Švarcenbergu (Dr Léon Schwartzenberg) i njihovim brojnim potomcima, kao i lekarima, medicinskim sestrama i svima koji su učestvovali u lečenju nas šestoro ozračenih u „akcidentu u Vinči“, 15. oktobra 1958. godine.
Objavljivanjem ove knjige ispunjena je moja želja i želja mojih hrabrih i plemenitih drugova, Stijepe Hajdukovića i Draška Grujića, učesnika u njenom stvaranju. Autor
Predgovor Pre šezdeset godina, nadomak Beograda, u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, tokom eksperimentalnog rada na nuklearnom istraživačkom reaktoru RB, došlo je do ispuštanja nemerljivo visokih doza radioaktivnog zračenja, dok se u toj prostoriji, baveći se odgovorno svako svojim poslom i zaduženjima, nalazilo šest mladih osoba. Šta se potom s njima dešavalo zabeleženo je u ovom štivu sastavljenom od dnevnika koji je vodio danas jedini živi učesnik tog događaja, gospodin Radojko Maksić, kao i od sećanja dvojice njegovih tada takođe prisutnih drugova i kolega, Stijepe Hajdukovića i Draška Grujića. Razumljivo je da je nesreća u Institutu Vinča, kasnije nazvana „akcident u Vinči“, pobudila ogromnu pažnju domaće i svetske javnosti, budući da je bila reč o sasvim novoj oblasti nuklearne nauke s ciljem njenog korišćenja u miroljubive svrhe, u čemu je ovaj institut zauzimao važno mesto među nekoliko najznačajnijih u svetu. Međutim, ta činjenica je često zanemarivana, te su se u sredstvima javnog informisanja mogla pronaći suprotna mišljenja, ali su sva bila saglasna u podržavanju obezbeđenja 7
PREDGOVOR
i primene adekvatnih mera nuklearne sigurnosti i zaštite od jonizujućeg zračenja, koje nastaje kao posledica radioaktivnog, kako se ovakvi udesi ne bi ponovili. Pobude da se posle toliko vremena objavi ovaj dnevnik su višestruke, a pre svih, da na jednom mestu ostane zabeleženo kako su učesnici događaja lično doživeli sve aktivnosti od trenutka udesa pa do kraja lečenja u pariskoj bolnici „Kiri“, koja je tada bila najadekvatnija institucija za negu ozračenih osoba, a naročito saznanje o vanredno visokim primljenim dozama radioaktivnog zračenja i njihovim posledicama, kao i način lečenja koji je tada prvi put primenjen u svetu: presađivanje koštane srži između nesrodnih davalaca i primalaca. Pedesetoj godišnjici takvog presađivanja koštane srži, održanoj u Parizu, prisustvovala su tada jedina dvojica živih aktera tog izvedenog medicinskog poduhvata: profesor Žorž Mate (Georges Mathé), čija je to bila smela zamisao, kojom je spasao mlade i vanredne buduće nuklearne fizičare, i Radojko Maksić, prvi pacijent u svetu na kome je ovaj zahvat sproveden. Profesora sam upoznala 1997, prilikom njegovih poseta Beogradu, kao beskrajno požrtvovanog lekara, a veoma odmerenog i skromnog gospodina Maksića tokom njegovih priprema za odlazak na pomenutu godišnjicu. Posle šezdeset godina od ovog događaja, u Institutu Vinča postavljena je spomen-ploča posvećena njegovim učesnicima i njihovim spasiocima, koju su u prisustvu najviših predstavnika Instituta, nadležnih državnih ustanova i medija zajedno otkrili ambasador Francuske u Srbiji i gospodin Radojko Maksić. Odnos pun razumevanja i poverenja koji se tokom godina razvio između gospodina Maksića i mene, kao i moja podrška, koju on želi da istaknem, doveli su do saradnje 8
PREDGOVOR
čiji je ishod objavljivanje ove knjige, pri čemu naglašavam da je moj doprinos samom tekstu jezičke i tehničke prirode, dok se autor smatra posrednikom koji ne želi da ostane dužan svojim tadašnjim kolegama, te ovde prenosi događaje iz onog vremena, spoznaju o životnim vrednostima koje su zablistale na primeru izuzetne humanosti dobrovoljnih davalaca koštane srži, kao i iskustvo izuzetne angažovanosti lekara i medicinskog osoblja navedenih u ovom dnevniku. Pored odavanja počasti ljudskoj veličini i vrlini, hrabrosti i istrajnosti, ova knjiga je i omaž lekaru koji je sve te osobine posedovao, i o kome najbolje govori njegova kćer Katrin Gaston-Mate (Catherine Gaston-Mathé) u predgovoru posthumno objavljene biografije o svom ocu pod naslovom La Dernière cellule (Poslednja ćelija), čije je stručne delove pisao on sam. Presađivanje koštane srži je pre šezdeset godina životno ugrožavalo i primaoca i davaoca, dok je to sada bezbedan rutinski postupak, što je veliko ohrabrenje za današnje potencijalne davaoce. Vrlina davanja i žrtvovanja uveličana je time što se ne „samo“ spasava drugo ljudsko biće već se to čini poklanjanjem značajnog i vitalnog dela sebe. Po meri ljudskosti davalaca koštane srži za ozračene u Vinči 1958. godine jeste i zahvalnost primalaca, na prvom mestu davaocima lično, koju su potom preneli i na njihove potomke. Takođe je uvek postojala posebna zahvalnost tadašnjem rukovodstvu Instituta Vinča, zbog svih preduzetih mera za odlazak na lečenje, tokom i posle povratka iz Francuske. Radojka Maksića nikad nije napustilo osećanje pripadnosti Institutu Vinča, kao i zahvalnosti svima koji su mu u bilo kom životnom trenutku pomogli. Da je to osećanje pripadnosti uzajamno pokazalo se 9
PREDGOVOR
prilikom proslave sedamdesete godišnjice uspešnog rada Instituta Vinča, kada je Radojku Maksiću dodeljena plaketa za dugogodišnju saradnju i pozlaćena značka s amblemom Instituta. Pred čitaocem je istinita životna priča o ljudskom podvigu koji je pomerio granice nauke, ali ponajviše ljudske velikodušnosti i požrtvovanosti, što je, prema osećanju i uverenju Radojka Maksića i mom, još značajnije. Katarina Trajković-Kovčin U Beogradu, u jesen 2018.
10
Beograd, 16. oktobra 1958. godine (saopštenje Tanjuga) Pri radu sa nultim reaktorom u Institutu za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ u Vinči, juče je šest saradnika koji rukuju reaktorom bilo izloženo radioaktivnom zračenju iznad dozvoljene doze. Savezna komisija za nuklearnu energiju formirala je posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj. Saradnicima koji su bili izloženi zračenju ukazana je lekarska pomoć i preduzete su sve mere za njihovo lečenje.
11
Institut za nuklearne nauke, Vinča Laboratorija nultog naučnoistraživačkog reaktora Institut za nuklearne nauke udaljen je samo petnaest kilometara od centra Beograda, a smešten je u prijatnom ambijentu jednog, može se bez preuveličavanja reći, ogromnog parka. Osvanuo je 15. oktobar, dan koji ništa ružno nije nagoveštavao. Svako je pošao na posao sa svojim mislima. Jutarnje raspoloženje, naravno, zavisi i od toga kada je ko legao i kada je morao da ustane, ali dok se dođe do radnog mesta, obično se na to zaboravi. U hodniku reaktorske zgrade čuju se zađevice i smeh. Navijači vatreno komentarišu protekle i buduće fudbalske utakmice, dosađujući po ko zna koji put jedni drugima. Korak po korak, i svi ulaze u svoje laboratorije. Iza vrata polako zamire dotadašnja diskusija. Podrazumeva se da radno mesto postavlja svoje zahteve. Oblačimo radne mantile i proveravamo džepne dozimetre. Malo kasnije, posle prvih opštih priprema, stalna posada reaktora i apsolvent fizike Života Vranić prelaze na pripremu izvođenja eksperimenta za njegov diplomski rad. 13
RADOJKO MAKSIĆ
Poznato je šta je nuklearni reaktor. To je nuklearni uređaj koji prilikom rada oslobađa radioaktivna zračenja. Zračenje se ne vidi, ne čuje, ne peče, niti svetli. Nema vidljivih ni zvučnih efekata koje bi čovekova čula zapazila i tako mu skrenula pažnju na prisustvo ili količinu radioaktivnog zračenja, na postojanje moguće opasnosti. Svi smo na svojim radnim mestima, u neposrednoj blizini reaktora. Instrumenti poslušno obavljaju svoj posao. Mladi ljudi koji se nalaze ispred njih revnosno zapisuju brojke u beležnice. U jednom trenutku, eksperimentalni uređaj za kojim je radio Života, otkazao je. – Šta da radimo? – obratio se Stijepi. – Zamenićemo ga rezervnim iz laboratorije – odgovorio je Stijepo. Stijepo je sa mnom izvodio merenja na drugom instrumentu, a ostali učesnici eksperimenta na svojim mestima. Trenutak kasnije, u hali se osetio sumnjiv miris. Draško tvrdi da je to ozon. Svi, kao po komandi, uzimamo dozimetre i okrećemo ih u smeru svetlosti, da bismo videli gde je nit na skali, ali nje nigde nema. Čujemo jedni druge kako uzvikujemo: „Moj dozimetar je prazan!“ Činjenica da su dozimetri ispražnjeni upozorava na veliko zračenje koje se dogodilo u nekoliko prethodnih trenutaka. Shvatamo da je ozon nastao usled jakog radioaktivnog zračenja. Uzbuđenje zahvata sve nas. Ustajemo. Pokreti su nam ubrzani. – Moramo prekinuti eksperiment – obraća se Stijepo Životi. – Šipke dole! Života je hitro pritisnuo dugme za ručnu komandu i kadmijumske šipke su se odmah našle u aktivnoj zoni reaktora. Stijepo je pritrčao i pritisnuo „komandu“ za ispuštanje teške vode. 14
DNEVNIK IZ BOLNICE KIRI
Tačno u 12.30 časova zaustavili smo nuklearnu lančanu reakciju koja je pretila da nas uništi, oslobađajući razorno zračenje. Svima nam je tada bilo jasno da što pre treba obavestiti šefa i ostale i napustiti zgradu. Posle zaustavljanja rada reaktora, Života je odmah lično obavestio šefa laboratorije, inženjera Dragoslava Popovića, o tome šta se dogodilo. Istovremeno je telefonom obaveštena institutska dozimetrijska služba. Kada smo nešto kasnije izašli ispred zgrade, tamo je već bilo mnogo okupljenih. Nejasna pitanja koja su upućivali jedni drugima lutala su kroz vazduh tražeći odgovore. Draško ubrzanim koracima ide prema starom delu Instituta, ali oštar šefov glas vraća ga nazad: „Dođi! Nemoj da stvaraš paniku!“ Niko ne stoji na jednom mestu. Hteli bi da idu. Ali kuda? Lica dobijaju ozbiljan i preplašen izraz pred još nerazjašnjenom situacijom. Svi upiru oči u nas šestoro, kao da traže nešto na nama, kao da će videti tragove zračenja. Kada je Draško uočio da u okupljenoj gomili još nema njegovih drugova iz podruma zgrade, on trči prema prizemnim prozorima odeljenja i doziva: – Izlazite napolje! Kod reaktora je intenzivno zračenje! Uznemiren, vraća se nazad, a Stijepo svima nešto objašnjava, daje odgovore na pitanja kojima ga zasipaju. Stižu i dozimetristi. Prva merenja aktivnosti van zgrade pokazuju intenzivno zračenje. Inženjer Popović preporučuje prisutnima da se udalje. Cela grupa se u strahu pomera za nekoliko desetina metara od zgrade. Životu i mene upućuju u ambulantu. Ispred zdravstvene stanice presreće nas kolega koji radi s brojačima. – Šta se to događa kod vas? Svi moji brojači izašli su iz opsega. Pojavilo se neko zračenje koje nisam u stanju da izmerim. 15
RADOJKO MAKSIĆ
Nemir je ovladavao. Oni kojima je sve bilo nejasno tiskaju se i naprežu uši da čuju Stijepova objašnjenja. Stijepo napušta gomilu i žuri prema najbližoj zgradi za administraciju. Zadihan, traži da mu dežurni službenik diktira brojeve telefona u reaktorskoj zgradi. Nervozno poziva. Niko se ne javlja. – Dobro je, zgrada je prazna – odahnuo je s olakšanjem. Spušta slušalicu. Čovek pored njega podseća ga da nisu pozvali još jedan broj. – Brzo napolje, u zgradi je veliko zračenje! Trenutak kasnije i poslednja osoba se našla među ostalima. Kada su Stijepo i Draško ušli u ambulantu, tamo smo već bili Rosa, Života i ja, izmučeni prvim povraćanjem. Posle kupanja, ležali smo zavijeni u ćebad. Hodnikom su ostali nervozno šetali tamo-ovamo. Mogli smo videti da su im suze u očima. Stijepu i Draška upućuju u kupatilo, dok ostalima izvode prva merenja radioaktivnosti tela posle obavljenog kupanja. Brojač nemilosrdno otkucava. Otkrivenom pojavom svi su zbunjeni. Prisutni su odjednom izgubili moć govora. Nastaje tajac. Ukočeni pogled govori ono što rečima nije iskazano. Merenja se nastavljaju i na Stijepi i Drašku, a potom se ponavljaju na svima. Kazaljka na instrumentu i ne pokušava da krene prema nuli. Svi se hvataju za glavu, nemir i uzbuđenje se povećavaju. – Zašto smo se kupali kada se ne radi o zagađenju radioaktivnom prašinom? Naša tela su ovog puta poslužila kao meta za neutrone – obratio se Stijepo šefu laboratorije i prisutnima iz Zaštite od jonizujućeg zračenja. Stijepo nije želeo da iko potvrdi ovaj njegov zaključak. Usledila je još jedna kupka blagim rastvorom hipermangana. Ponovna kontrola pokazuje da je rezultat nepromenjen. 16
DNEVNIK IZ BOLNICE KIRI
Utvrđuje se da nema radioaktivne prašine i da aktivnost potiče iz aktiviranih elemenata u samom organizmu. Da li nam je uopšte potrebno reći šta nas čeka? Mi to i sami osećamo. Zar nije dovoljno ovo neumoljivo otkucavanje Gajgerovog brojača, koji na taj način pokazuje da su naša tela postala novi izvori radioaktivnog zračenja? Posledice su vidljive, Života i ja neprestano povraćamo. Počele su muke, a ko zna kako i gde će se završiti? Izdvojili su nas. Neki misle da smo opasni po okolinu. Svesni smo da je indukovano zračenje opasno uglavnom samo po nas. Drugovi skidaju sa sebe i dodaju nam delove svoje odeće, donose ćebad, jer su nam odela posle kupanja ostala u kupatilu u zdravstvenoj stanici. Čini nam se kako svi prisutni – medicinsko osoblje, dozimetristi i naši drugovi – s nevericom i podozrenjem gledaju dok mi ulazimo u automobil hitne pomoći sa crvenim krstom, lagano odeveni, bosi, uvijeni u ćebad. Ispraćaj je tužan. To je ispraćaj u neizvesnost, uz prodorno zavijanje sirene automobila, koja uvek zloslutno oglašava nesreću... Beogradska bolnica za profesionalne bolesti zamenila nam je dom. Nismo još ni prekoračili prag sobe u koju će nas smestiti, a već smo na sopstveni zahtev bili ošišani. Setili smo se jezive novinske reportaže o japanskim ribarima koji su nastradali posle eksplozije atomske bombe na ostrvima u Tihom okeanu. To je za nas bila nekada zanimljiva reportaža, kao i za većinu ljudi u svetu, ali je sada postala naša ružna stvarnost, koja je podjednako pritiskala i telo i dušu. Nepodnošljiva glavobolja, povraćanje do iznemoglosti i saznanje da su nam tela radioaktivna uvećavali su naš strah i slamali nas. Ako je iko ikada poželeo da se pod njim otvori zemlja i da propadne u nju bez traga, onda smo to sigurno poželeli mi, jer zdravstvena 17
RADOJKO MAKSIĆ
P
situacijareušezdeset kojoj smo se našli postajala je sve neizvesnija; godina, nadomak Beograda, u Institutu to više ne slutimo, već osećamo.
za nuklearne nauke u Vinči, tokom eksperimentalnog rada na nuklearnom reaktoruhodniku, RB, došlo Presamićeni na klupi uistraživačkom dugačkom bolničkom je do da ispuštanja nemerljivo visokihveć doza čekamo se okupamo po ne znamo kojiradioaktivnog put. Hoće li zračenja, dok se u toj prostoriji, baveći se odgovorno svako medicina biti sada sposobna da nas dovede do pozitivnog svojim poslom i zaduženjima, nalazilo šest mladih osoba. ishoda? U bolničke sobe dešavalo smo svi na okupu. Da, smoštivu tu, Štadve se potom s njima zabeleženo je usvi ovom kaosastavljenom na radnom mestu. od dnevnika koji je vodio danas jedini živi Veče je. Tražimo samoRadojko čaja daMaksić, pokvasimo speremo učesnik tog događaja, kao i iod sećanja usta od povraćanja koje ne prestaje. Na jelo niko i ne podvojice njegovih tada takođe prisutnih drugova i kolega, mišlja. Glava i trbuh sve više bole. Stijepe Hajdukovića i Draška Grujića. Počinju dugi i beskonačni pregledi. Od tog trenutka,
svaka injekcija i svako zabadanje igle u vene treba da nas Tokomnalečenja pariskoj bolniciuKiri, podseća gorkuRadojka istinu daMaksića nismo uzdravi. Ležimo bol-o svedoči ovaj dnevnik, prvii ne putznamo u svetuda primenjen nicikojem odvojeni od svojih najbližih li su oni je i postupak presađivanja srži.osoblje Da bi onjebioneprestano moguć, bila kako obavešteni o nama.koštane Lekarsko u našoj blizini. Zamišljeno šetaju tamo-amo. Nadavalaca džepu je neophodna izuzetna humanost dobrovoljnih jednog belog mantila čitamo: „Dr Danica Kalić“. Tu su i koštane srži, kao i nesvakidašnja angažovanost lekara i fizičari koji povremeno proveravaju intenzitet zračenja medicinskog osoblja bolnice Kiri. naših tela. Idu od kreveta do kreveta i mere na grudima, na glavi. Nameštaju brojač kod otvorenih usta, prolaze Pred čitaocem je istinita životna priča o podvigu koji je njime duž čitavog tela, a brojčanik otkucava, otkucava... pomerio granice nauke, ali ponajviše granice ljudske Namerno isključuju zvučne signale i zaklanjaju telom skavelikodušnosti što je,Ali prema lu na aparatu da nei požrtvovanosti, bismo videli brojke. čemuosećanju vam to, i uverenju autora Radojka još značajnije. prijatelji? Zar namove ovaknjige situacija nije Maksića, već jasna? Neprijatno je nalaziti se pored radioaktivnih izvora koji dišu, govore, koji se pokreću. Džepni dozimetar je merio radioaktivnost naših tela i pokazivao nekoliko milirendgena na čas. To znamo. Verovatno su to zapisali i filmovi zalepljeni na grudima. Ima li nečeg težeg što može čovek da doživi u ovom atomskom dobu, u kojem očekujemo da te sićušne čestice zasijaju lepšu zoru sudbini čovečanstva, 9 788652 908462 18