Džoni Kofin i tajanstvena svetlost by Kreativni centar

Naslov originala John W Sexton JOHNNY COFFIN SCHOOL-DAZED Copyright for text © John W Sexton First published 2002 by The O’Brien Press Ltd, Dublin, Ireland Za izdawe na srpskom jeziku © Kreativni centar 2006 Biblioteka Svet je jedan kwiga dvadeset druga drugo izdawe Urednik biblioteke Dejan Begovi} Urednik izdawa Violeta Babi} Ilustracije Milo{ Aleksi} Lektura i korektura Violeta Babi} Dizajn korica Andrej Vojkovi} Dizajn i priprema za {tampu Ivan Trebje{anin Izdava~ Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdava~a mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Publikum Tira` 1.500 IISBN 978-86-7781-481-6

Xon Sekston

S engleskog preveo

Ika \ur|evi}

SREDA

Riba koja je otkinula ruku na{em popu... Taman onoliko koliko je potrebno da se zamisli èqa, jedna omawa zvezda padalica krasila je nebo iznad udaqenog grada Kilfurse. Bilo je ~etiri i dvadeset ujutru prvog dana maja, a Xoni Kofin je stajao na visokom ju`nom zidu ba{te Pegi Delejni. Poku{avaju}i da odrì ravnoteù, Xoni se uhvati za granu ogromnog gloga koji je rastao s unutra{we strane ru{evnog zida. Po{to je nogama prona{ao siguran oslonac, pogledao je navi{e. Ba{ u tom trenutku pojavila se zvezda padalica. Do tada je samo dva puta video zvezdu padalicu i ni u jednoj od tih prilika nije se setio da ne{to poèli. Ali ovog puta jeste. Glasno je rekao: „@elim da se stvari promene“. „[ta? Jesi li rekao ne{to?“ Kroz zbijene bodqikave grane gloga Xoni je mogao da vidi Ewu Marfi kako hoda po zidu.

Xon Sekston

Bila je okretna kao ma~ka, ~ak je pomalo i li~ila na ma~ku sa onim bubuqi~avim licem, ravnim kao u ma~ke, i rebrima koja su se ocrtavala ispod majice. „Poèleo sam èqu“, re~e Xoni. „Pojavila se zvezda padalica. Jesi li je videla?“ „Ne, ne gledam u nebo. êmu to? Nebo je isuvi{e visoko, nikad se ne spu{ta, slobodno moè{ i da zaboravi{ na wega. Ja ga, li~no, nikad i ne prime}ujem.“ „Pa jeste. Ali kako god bilo, jedna zvezda je padala i ja sam zamislio èqu.“ „Nadam se da si poèleo da ovo uspe.“ „Ovaj, i jesam. Ali i nisam. Prosto sam poèleo da se sve promeni, {to mu mawe-vi{e do|e isto. Jer, ukoliko se ne{to nije de{avalo, onda bi moglo da se desi, po{to sam poèleo da se stvari promene.“ „Xoni, budalo jedna, samo si pro}erdao èqu. Eto {ta si uradio! Trebalo je da poèli{ ne{to odre|eno. Tako bi bar, kad se ono {to si poèleo ne ostvari, kao {to i ne}e, znao da je poèleti èqu zapravo tra}ewe vremena. To je ~ak glupqe i od gledawa u nebo.“ Xoni pusti granu gloga i oprezno sede opkora~iv{i nogama zid kao da ja{e kowa. Mislio je: Zar ne bi bilo sjajno kad bi zid po~eo da se udaqava od ba{te, nose}i na sebi Ewu i wega? Jahao bi zid uz brdoviti put, dug ~etrnaest kilometara, do Kilfurse. Onda bi krenuli

Xoni Kofin i tajanstvena svetlost

Glavnom ulicom, pored svih radwi i po{te, a delovi zida bi otpadali dok bi vijugao ulicama. ^itavi komadi kamena padali bi u izloge radwi i na krovove automobila. Qudi bi tr~ali kao pomahnitali da se sklone s puta, sve dok Xoni kona~no ne bi uterao zid kroz {kolsku kapiju i dok se zid ne bi zaustavio u dvori{tu, uz {kripu i drobqewe asfalta. „Xoni! Slu{a{ li ti {ta ti govorim? Tebi se obra}am!“ Ewa je bila s druge strane drveta i drmala ga je kô nezdrava, usmeravaju}i grane prema mestu na kojem je Xoni sedeo. U prvom trenutku nije bio svestan grana, ve} samo krvqu umrqanih traka od iscepanog platna koje je bio prika~io na drvo sa svoje strane. Samo sa svoje strane. Ewa je bila veoma odre|ena po tom pitawu. Ali za{to je to trebalo uraditi ba{ na ovom drvetu, kada je glogovog drve}a bilo svuda? Jedno je ~ak raslo i u Ewinom dvori{tu, iza wene ku}e. To ba{ nije mogao da razume. „Hej, pazi malo, Ewa! Skoro si mi izbila oko!“ Onda je, prisetiv{i se gde se nalazi, spustio glas. „Slu{aj, boqe da se ~istimo odavde. Nije da se pla{im, ili tako ne{to, ali zna{ {ta pri~aju o Pegi Delejni. A ako je probudimo, bi}e mrtvih. U svakom slu~aju, mora da si dosad skupila dovoqno toga, a i ja sam ovde zavr{io.“ „Poku{avala sam da ti ka`em da ih imam dosta. To sam govorila, kretenu! Ali ti nisi

Xon Sekston

slu{ao; bio si kilometrima daleko. Imam ih za oko dve pune {oqe. Kaù da je toliko potrebno. Ajd’, silazim.“ Od drveta Xoni nije imao ba{ jasan pogled, ali je mogao da razazna taman toliko da vidi Ewu kako se jednom rukom hvata za granu, dok drugom drì plasti~nu kesu, i kako se baca u prazan prostor. Jedan trenutak je visila u vazduhu, drè}i se sna`nom mi{i}avom rukom, a onda se pustila. U sekundi se na{la na zemqi, u ~u~e}em poloàju. Sko~ila je s visine od preko tri metra. „Ej, bre, Ewa, jesi li ti normalna? Mogla si da se ubije{.“ „E pa, nisam. Definitivno nisam mrtva. Ali nisam ni na zidu. Hajde, Xoni, nemoj da se zamajava{, ne}u da te ~ekam do kraja ìvota.“ „E, daj mi malo vremena, ho}e{ li? Nisam ja neuni{tiv kô ti.“ „Nemoj da brine{“, re~e Ewa ~u~e}i na zemqi i prave}i krug od si}u{nih kristala iz papirnog fi{eka. „Nacrtala sam za tebe krug od soli. Ponela sam je da mi se na|e u slu~aju potrebe. Sko~i u krug i bi}e{ savr{eno bezbedan.“ „Da, u redu“, re~e Xoni bez vere u glasu. Po~eo je da se spu{ta sa zida, pridràvaju}i se rukama, spu{taju}i noge naslepo, traè}i stopalima neki ispust. Kona~no mu leva noga na|e oslonac na nekom kamenu koji je {tr~ao, a onda i desna, ne{to niè. Jo{ uvek se drè}i

Xoni Kofin i tajanstvena svetlost

vrha zida prvo mi{icama, a onda samo {akama, spu{tao se nogama niza zid malo-pomalo, dok mu se telo nije gotovo sasvim ispravilo. Onda se odgurnu od zida i sko~i. Sleteo je na zemqu uz tup udar koji mu protrese celo telo. Na trenutak se odrà u uspravnom poloàju, savijenih nogu, a onda izgubi ravnoteù i pade na le|a. Podiè se {to je brè mogao i uspravi se. Ewa je ~eprkala po plasti~noj kesi. Nije se potrudila ni da ga pogleda kad je progovorila. „Da, dovoqno je. Nego, jesi li dobro? Slede}i put poku{aj da bude{ pa`qiviji. Dupe ti je ispalo izvan kruga. Te stvari su va`ne, zna{!“ „Da, dobro sam, super sam. Mogao sam skroz da se polomim, ali ina~e sam odli~no. ôve~e, kako si samo uspela onako da sko~i{?“ „Prosto sam sko~ila, eto! Pretpostavqam da nikad ne bih uspela to da uradim da sam o tome razmi{qala; zato nisam ni mislila. Razmi{qawe te samo spre~ava da ne{to uradi{. Hajde, idemo po bicikle. Moram usput da svratim i do crkve. @elim da upalim sve}u.“ Xoni je gledao kako Ewa gu`va plasti~nu kesu i stavqa je u xep svog prsluka, koji je visio na ru~kama bicikla. Onda je sela na bicikl i odvezla se do puta. Minut kasnije neobuzdano je jurila nizbrdo, a tanki trag soli kovitlao se za wom. Xoni podiè bicikl s travnate ivice puta, s mesta na kojem ga je ostavio. Bio je vlaàn od

Xon Sekston

trave natopqene rosom. On uze kori{}enu papirnu maramicu iz xepa i obrisa sedi{te. Onda, pustiv{i maramicu da padne na travu, sede na bicikl i krenu za Ewom. Nikad nije prestajala da ga zapawuje. Prakti~no je uspela da ga izvu~e iz ku}e u ~etiri ujutru (morao je da se iskrade na zadwa vrata) i ubedi ga da po|e do imawa Pegi Delejni, da ubere cvetove s Peginog gloga i da veè one glupave trake na grane. To je moralo da se uradi danas, jer danas je 1. maj, i moralo je da se obavi u rano jutro. Tako je pisalo u kwizi. U stvari, Ewa je rekla da tako pi{e. On sam je nije pro~itao. Rekla mu je da }e skuvati cvetove u ki{nici i umiti lice te~no{}u dobijenom na taj na~in. â&#x20AC;&#x17E;To je za moje bubuqice, Xoni. Kwiga kaè da }e ih to i{~istiti. To je jedan stari recept. I va`no je da veè{ te trake sa svoje strane drveta. Ja ne smem da ih diram. To bi im oduzelo dejstvo. One su bile pritisnute uz moje bubuqice i svaka kap krvi na wima â&#x20AC;&#x201C; to ti je jedna bubuqica mawe na mom licu. Sada ih ima dvanaest, po jedna za svaku godinu mog ìvota. Pazi da ne ispusti{ nijednu.â&#x20AC;&#x153; Xoni je uvek smatrao zabavnim to {to ona nikada nije brinula o tome {ta }e on da misli o woj. Govorila je pred wim o svojim bubuqicama i svim mogu}im drugim stvarima i nije joj bilo ni najmawe neprijatno. Me|utim, ako

Xoni Kofin i tajanstvena svetlost

bi neko drugi u wenom prisustvu pomenuo te bubuqice, gotovo je sigurno da bi ga raspalila po faci. A evo je sada, vozi se da bi zapalila sve}u u katoli~koj crkvi, i to tek {to je zavr{ila s nekakvim otka~enim paganskim ritualom. Te{ko je to razumeti. Koliko je znao, uvek je odbijala da ide na misu; weni roditeqi nisu mogli da je nateraju ni na {ta. âk i kada je morala da ide, na primer kad je bila u {koli i kad nije imala izbora, ponela bi strip za ~itawe. înila je to sasvim otvoreno i ~esto zbog toga zapadala u nevoqe. A kada bi do{lo do pevawa crkvenih pesama, izmi{qala bi svoje re~i, obi~no ne{to toliko sme{no da bi se svi oko we smejali k么 ludi. Ali eto we, ide do crkve da upali sve}u. Nije mogao da je razume. Uskoro je stigao do raskrsnice. Tamo napred, tri kilometra daqe, bilo je wegovo selo Eark Lukra, a ~etrnaest kilometara iza wega grad Kilfursa. A s wegove desne strane, na kilometar uskim putem, nalazila se crkva. O~igledno je da je crkva bila sagra|ena toliko daleko od sela zato {to se ba{ s tog mesta sv. Fursa vazneo na nebo. U su{tini, to je bilo pomalo nezgodno, zato {to je zna~ilo da mora{ da pe{a~i{ od sela ~etiri kilometra uzbrdo ukoliko èli{ da ide{ na misu. Xoni pogleda gore, na mali znak u obliku strele: CRKVA SV. FURSE I BLA@ENE MARIJE

Xon Sekston

Na crkvenoj kapiji on pritera svoj bicikl uz Ewin. Mogao je da vidi da se kqu~ od crkve nalazi u vratima. Ewa ga je uzela iz wegovog skrovi{ta, s jednog od isturenih kamenova crkvenog zida postavqenog visoko. Ona je ve} bila unutra, pa i on u|e kroz otvorena vrata. Na wima je bilo prika~eno obave{tewe slede}e sadr`ine: MOLIMO VAS DA U SVAKO DOBA ZATVARATE VRATA DA SLEPI MI[EVI I LASTE NE BI ULAZILI U CRKVU. Xoni u|e unutra, zatvaraju}i vrata za sobom. U priprati, visoko na zidu, nalazila se staklena vitrina, a u woj riba duga metar i po, neka {tuka, usta zale|enih u zlokoban kez kao brija~ o{trih zuba. Xoni zastade da pro~ita ono {to je pisalo na ugla~anoj mesinganoj plo~i ispod ribe. Uvek bi zastajao da to pro~ita, iako je ve} svaku re~ znao napamet. Jednostavno je nalazio da je to potpuno o~aravaju}e. Mislio je da na celom svetu sigurno ne postoji crkva u ~ijoj je priprati izlo`ena xinovska riba. Verovatno je bio u pravu. Na mesinganoj plo~i je pisalo: Ovo je riba koja otkide ruku sve{teniku na{e parohije, ocu Endi Marfiju, jula 1952. godine. Ova {tuka upecana je na obali jezera Tip, nadomak Eark Lukre, dva sata po{to je pojela ruku oca Ende. Uhvatio ju je Pedi Xo Marfi iz zapadne Eark Lukre, a u wenom stomaku na|ene su i tri boce piva â&#x20AC;&#x17E;ginisâ&#x20AC;&#x153;. Te pivske fla{e izlo-

Xoni Kofin i tajanstvena svetlost

`ene su u muzeju u Kilfursi. Ovu ribu postavi{e ovde u ~ast oca Ende vernici na{e parohije. Kasno leto 1952. godine Po{to je pro~itao {ta na plo~i pi{e, Xoni pri|e unutra{wim vratima priprate. I na wima je stajalo obave{tewe o slepim mi{evima i lastama, za slu~aj da je neki zaboravni parohijan ostavio otvorena spoqna vrata. Xoni ~vrsto zatvori vrata za sobom. „Ostavi vrata otvorena“, viknu Ewa odnekle napred. „Bre, Ewa, o’ladi malo! Ti uvek pu{ta{ unutra slepe mi{eve. Pro{le nedeqe bilo ih je petnaestak; leteli su svuda i kakili na sve strane.“ „E pa i slepi mi{evi imaju pravo da idu u crkvu.“ Xoni ju je ignorisao i ostavio zatvorena vrata. Svetlost je prodirala kroz isto~ne prozore ispuwavaju}i crkvu zlatnim sjajem. Sunce je izlazilo. Ewa se nalazila na desnoj strani crkve, ispod kipa Na{e Gospe. Izgledalo je da je zapalila tridesetak sve}a, a on je znao da nijednu od wih nije platila. Si}u{ni plamenovi svetlucali su na odori statue, wihovi nejasni odblesci kao du{e no}nih leptirova. Ewa je stajala izme|u redova sve}a i kipa, s rukom u ustima guje prikovane Gospinim stopalom. Sledila je ovda{wi obi~aj koji je bio u

Xon Sekston

vezi s legendom o sv. Fursi. U {koli su im rekli da stavqawe ruke u usta zmije reprezentuje hrabrost sv. Furse dok se borio s xinovskim gu{terom. „Ewa, zaboga, koliko si sve}a zapalila?“ „Trideset tri. Tri je moj omiqeni broj, a trideset tri ima dve trojke jednu pored druge. Zar ne izgledaju lepo? êkaj, ima{ li ne{to para?“ Xoni pretraì xep i izvadi nov~i} od pet centi. Ubaci ga kroz prorez kutije za priloge. Nov~i} pade na dno metalne kutije zazve~av{i. „Prvi nov~i} danas“, re~e Ewa. „Ostalo moèmo da im dugujemo.“ „Ewa, ve} si du`na Na{oj Gospi oko hiqadu evra.“ Ewa pogleda Xonija sa savr{enim prezirom, nadmo}nim izrazom koji je vrlo dobro umela da navu~e kad god bi poèlela. „Xoni, Blaènu Devicu novac ne zanima. Wu zanima samo iskupqewe du{a. Wu bi odu{evile sve ove sve}e. Zato sam ih zapalila.“ Xoni ne re~e ni{ta. Iz iskustva je znao da bi to bilo ~isto gubqewe vremena. Ostavqaju}i Ewu wenim molitvama, ili ve} ~emu god bilo {to je ~inila, Xoni ode do udubqewa levo od oltara. Sun~eva svetlost prodirala je kroz prozor u vitraù, na kojem su bili prikazani sv. Fursa i gu{ter. Xoni

Xoni Kofin i tajanstvena svetlost

je stvarno voleo taj prozor; voleo je da gleda u wega jo{ dok je bio detence u maj~inom naru~ju. Ta slika je prikazivala sv. Fursu, monaha u sme|oj rizi, kako vu~e za rep ogromnog salamandera. Kako je sv. Fursa vukao, sam vrh repa pretvarao se u vodu, a ostatak repa i svaki deo tela gu{tera postajali su stewe i zemqa. Jer takva be{e legenda o sv. Fursi: da je on savladao posledweg `ivog velikog gmizavca u Irskoj, jedinog koji je preostao po{to je sv. Patrik prognao sve zmije. Sveti Fursa je {~epao gu{terov rep i po~eo da se moli. Pri~alo se da je izgovarao molitve sedam dana i sedam no}i dr`e}i gu{tera za rep. Zbog toga {to je taj gu{ter bio tako ogroman, a sv. Fursa toliko mali, reptil nije ni bio svestan prisustva sv. Furse. Onda, nakon sedam dana i sedam no}i, gu{ter malaksa i morade da legne. Vrh wegovog repa pretvori se u vodu i postade jezero Tip, a ostatak wegovog tela preobrazi se u okolna niska kamenita brda, koja su se prostirala sedamnaest kilometara u pravoj liniji, jer toliko be{e dug xinovski gu{ter. Posle tog ~uda rimski papa je doneo dekret da sv. Fursa dobije oblast gu{terovog mrtvog tela za svoju parohiju. Selo podignuto na obalama jezera Tip dobi ime Eark Lukra, po irskoj re~i koja ozna~ava gu{tera, a grad koji je kasnije izgra|en na mestu na kojem se kona~no

Xon Sekston

umirila glava gu{tera nazvan je Kilfursa, u ~ast samog sveca. Svi su znali da cela oblast li~i na gu{tera, ukoliko se iz aviona posmatra parohija Kilfursa, a Xoni je to i sam video. Ewa, me|utim, nije preterano verovala u tu legendu. Jednostavno je smatrala da se gu{teroliki oblik Kilfurse ima pripisati slu~ajnim zakonima geografije. Xoni se ostavi svojih razmi{qawa kod prozora i vrati se Ewi. Ona je jo{ uvek stajala ispod statue, s rukom u ustima zmije. „Ewa, da li ba{ mora{ to da radi{? Od toga me podilaze `marci.“ „]uti, ho}e{ li? Ja se molim. Molim se da ovi cvetovi gloga izle~e moje bubuqice. Postaju sve gore posledwih nedeqa. Lako je tebi, ti se de~ak i nikog nije briga ima{ li bubuqice ili ih nema{. Ali ja ne `elim bubuqice! Ru`ne su.“ Xoni je pogleda u lice. Po celom ~elu i obrazima imala je qutocrveni osip. Bila je prekrivena wime. Me|utim, wemu to, u stvari, uop{te nije smetalo. Nije da ih nije video – to bi bilo potpuno nemogu}e – nego kao da je prosto gledao kroz wih. Kao da bubuqice nisu nimalo mewale izgled wenog lica. Jo{ uvek je mislio da izgleda sjajno. „Slu{aj, Ewa, ve} sam ti rekao, meni one ne smetaju. Zaista. Ali ako smetaju tebi, onda se stvarno nadam da }e ovo sa glogom da deluje.

Xoni Kofin i tajanstvena svetlost

Stvarno tako mislim. Zato sam i do{ao ovde s tobom. Ali, moè{ li malo da poùri{? Moramo da se vratimo pre nego {to primete da nas nema kod ku}e ili pre no {to Pegi Delejni otkrije {ta smo uradili. Uostalom, umoran sam kô pas. Ho}u malo da spavam pre nego {to krenem u {kolu. A nisam ~ak uradio ni doma}i. Opet.“ „Skoro sam zavr{ila s molitvama. Samo jo{ malo. I, Xoni, drago mi je {to si po{ao sa mnom. Mogu}e je da sam mogla i sama, jer meni nije potrebna ni~ija pomo} da uradim bilo {ta. Ali u kwizi je pisalo da ja ne treba da dodirnem one trake i, ovaj, ~ovek je nekako usamqen kad ne{to radi sam.“ „U redu. Ali, slu{aj, zar ba{ mora{ da drì{ ruku u ustima te zmije – molim te? Od toga me hvata strava.“ „Aman, Xoni, pa to nije prava zmija! To je samo kip.“ „Da, ali ti ipak stavqa{ ruku u usta zmije.“ „Daj, saberi se. U svakome ima ne~eg pomalo zmijskog; {to da ih se onda pla{imo? Slu{aj, kad bi stavio ruku u ovu, kladim se da bi se posle nekog vremena privikao.“ „Hvala, radije ne bih. êka}u te napoqu.“ Xoni krenu crkvenim prolazom, a cipele su mu {kriputale po tragu soli koju je Ewa ostavila da sipi iz kese {to joj je virila iz xepa. Vi{e je nego verovatno da }e ostaviti jo{ jedan

Xon Sekston

trag soli kad bude krenula za wim, a on se pitao da li je to namerno radila. S Ewom ~ovek nikad nije bio na~isto. Napoqu je sunce ve} bilo dobro odsko~ilo, bele}i nebo svetlo{}u. Dole je mogao da vidi duga~ku, sjajnu povr{inu jezera Tip, sa selom na wegovoj ju`noj obali. Stvarno je èleo da Ewa poùri. Trebalo je da pre|e biciklom jo{ ~etiri kilometra da bi stigao ku}i. On se okrenu i pogleda prema jugu, na zelena i zlatna brda Kilfurse prekrivena ùtilovkom. Nije mogao da vidi samu Kilfursu, bila je isuvi{e daleko, ali je znao da je tamo mrtva glava gu{tera, sa {kolom sme{tenom otprilike na mestu gde bi mu se nalazio mozak. U tom trenutku jedna zeba mu prolete pored lica, gotovo ga o~e{av{i krilima. On okrenu glavu da bi je posmatrao. Doletela je do vrata ba{ kad je Ewa izlazila, proletela pored we i u{la u crkvu. „Pretpostavqam da je boqe da ostavim crkvena vrata otvorena“, re~e ona, „u slu~aju da ptica poèli da iza|e.“ Naslu}uju}i trag sarkazma u wenom glasu, Xoni pomisli kako je boqe da ni{ta ne kaè. Nema sumwe da }e do podneva crkva biti puna ptica, a slede}i nesre}nik koji bude do{ao da zapali sve}u prove{}e sate teraju}i ih napoqe. Sedo{e na bicikle i odjezdi{e strmim putem. Dozivale su ih srebrne vode jezera Tip.

Xoni Kofin i tajanstvena svetlost

Betmen do kolena u kornflejksu... îm se probudio, Xoni je znao da nije trebalo da se vra}a u krevet. Wegova majka ga je zvala odozdo da do|e i doru~kuje – odmah! – ili }e propustiti {kolski autobus. Pogledao je na sat. Ni slu~ajno ne}e imati vremena da uradi doma}i. Gospodin Meklaski }e da odlepi. U kuhiwi je wegov devetogodi{wi brat sedeo za stolom, igraju}i se ~inijom sa dobro natopqenim kornflejksom. O~i su mu se sklapale od pospanosti, a u uglu svakog oka jo{ uvek je bio po jedan zeleni krmeq. Xoni opazi da je Betmen do kolena u kornflejksu. „Mama, Xeri ponovo stavqa figure u kornflejks!“ „To nije kornflejks, to je ìvi pesak. Betmen se zaglibio u mo~vari i bi}e odvu~en na dno“, re~e Xeri. „To nije mo~vara, to je ~inija kukuruznih pahuqica, ti mali debilu! I u svakom slu~aju, nema {anse da se Betmen udavi u kornflejksu koji mu je samo do kolena. Samo bi ga pregazio i popeo se uz ivicu ~inije. Ho}u da kaèm, to je Betmen. Samo bi pregazio ~iniju kornflejksa. I ho}e{ li ve} jednom da obri{e{ te o~i od krmeqa? Izgleda{ totalno odvratno.“ Xonijeva majka je bila u predsobqu. Stavqala je kutije s ru~kom u {kolske torbe svojih sinova.