Gejmeri

*KF ORAP

2OLYHU 8VPDQ

I R E M J Ge 1

2

Naslov originala Oliver Uschmann Finn released Title of the original German edition: Finn released © 2012, Loewe Verlag GmbH, Bindlach Oliver Ušman Gejmeri © Kreativni centar, 2016 Biblioteka Moj svet knjiga četvrta prvo izdanje Dizajn i ilustracije Dragana Nikolić Urednik Anđelka Ružić Lektura Mirjana Delić Priprema za štampu Tatjana Valjarević Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača mr Ljiljana Marinković, direktor Štampa Grafostil Godina štampe 2016 Tiraž 1.500 ISBN 978-86-529-0322-1

Oliver Usman

Gejmeri S nemaÄ?kog prevela Olga Lazić

Uvod

M

omci, vi pojma nemate! Ovo je sjajno! Upravo ćemo ovim sli­ kama početi film. Bežanje. Panika. Strah. Gledaoci mo­­raju da pomisle: Šta je sad ovo? Gde se ovo de­šava? Je li ovo Li­bija? Bliski istok? Da li je ovo lov na ljude? On­­da se u sledećem kadru pojavljuju tri neustrašiva dečaka koja se pen­traju i ve­ ru. Ko su oni? Zašto beže? Da li su uopšte u bekstvu? Da ne beže od kuće? Napetost na taj način raste i, pre nego što gle­daocima otkrijemo u kom grmu leži zec, oni će već biti pri­kovani za svoje fotelje!“ Tako nam je pre nekoliko nedelja govorio Jan Erik dok smo na malom ekranu gledali prve snimke filma. Moji drugari i ja na TV-u! Nismo ništa planirali! Jednostavno smo krenuli u avantu­ ru. Pošli smo u jednom pravcu, kao da je svet video-igrica.

Kao da imamo misiju. Samo nas trojica, jedan fudbaler, jedan strastveni igrač video-igrica i jedan … uf, šta sam ja u stvari?

Umem dobro da pričam priče. Trebalo bi, verujem, i ovu da vam ispričam.

7

Srna

E

vo mojih drugara, pravih boraca. Ako se ovo što rade uopšte može nazvati borbom. Lukas udara Flokija velikom granom po ramenu. Udara ga i dere se kao magarac dok mu se plave oči zadovoljno smeškaju. Kad pogledate njih dvojicu, shvatite da je u pitanju neravnopravna borba. Lukas, jak i spretan fudbaler, čija košulja ležerno vijori na vetru, protiv Flo­kija, malog debeljuškastog gejmera, kome se crni džemper za­teže preko stomačića. Komadići drveta lete na sve strane. „Bra­ni se, ratniče!“, uzvikuje Lukas, ali Floki ne uspeva, kon­cen­trisan je, po­kušava da se odbrani podižući ruke uvis, vodi ra­čuna o tome da ne zadobije udarac po glavi. „Vojniče Asgarda i Arminije“,1 nastavlja da se dere Lukas, „branioče starih stabala i brbljivih hrčaka, nasledniče Hildegardine bitke plavim sekirama!“ Lukas nema pojma šta priča, mislim da Flokija upra­vo to najviše i nervira. Ako već ujutru na putu do škole mo­­ra da dobije batine džinovskom granom, onda neka ga bar bi­je neko ko zna šta priča. Lukas, međutim, nema pojma, ali na­­stavlja: „Tako mi rož­njače nordijskog boga groma, munja i persijskih bubuljica, na­ređujem ti da se braniš, poručniče Floki!“

1 Asgard – naziv koji se u nordijskoj mitologiji koristi za dom bogova.

Arminija – ovde se misli na FK Arminija Bilefeld iz grada Bilefelda u Nemačkoj (prim. prev.).

8

„U video-igrici World of Warcraft postoji samo jedan nordijski bog!“, dere se Floki toliko glasno da Lukas istog časa prestaje. „I zove se Prince of Persia, a ne Persijska Bubuljica!

Bubuljice možeš da vidiš samo ako se pogledaš u ogledalu, ti rezervni igraču jedan!“ Lukas samo stoji, sleže ramenima i baca granu na zemlju.

Zatim gleda u mene, prstom pokazuje na Flokija i kaže: „Tako ti je to s tipovima koji po ceo dan igraju video-igrice. Uspešni su kad u onom njihovom virtuelnom svetu prelaze na sledeće ni­voe, ali na putu do škole ne umeju da se izbore s najobičnijom grančicom.“ „Nisam još završio“, mrmlja Floki dok rukavom briše nos. „Jao, on još nije završio“, ponavlja Lukas i vitla rukama ta­ mo-amo kao neki umišljeni frizerski majstor. Našeg drugara Flo­rijana Lukas i ja oduvek zovemo Floki. Ja se zovem Fin. Imam odlično ime zato što od njega ne mogu da se naprave ni nadimak ni deminutiv. „Čega je bog taj Arminija, molim te?“, pita Floki dok se pri­diže sa zemlje, sav prašnjav. „Arminija je loš fudbalski klub“, objašnjava mu Lukas. Lu­ kas ne voli video-igrice već samo fudbal. Fudbal je stvaran, fudbal je najbolji. Taman posla da je Lukas rezervni igrač. On je najbolji golgeter omladinske C-lige. Idemo u isti razred, iako je on skoro godinu dana stariji od nas. Morao je da ponavlja jednu godinu, ali ne zato što je glup, nego zato što mnogo više voli da igra fudbal nego da radi domaće zadatke. Želja mu je da posle osnovne škole upiše Sportsku gimnaziju. Veoma je visok, uskoro će napuniti četrnaest godina. Od pet golova glavom daje četiri. Ima devojku Vivijen, koja ga uvek bodri na uta­km ­ icama i navija za njega. Stalno nam govori da i mi treba da imamo devojke, čak i Floki, tako ne bi ceo dan provodio pred ekranom. „Ti ne bi primetio ni kad bi izbio požar dok ig­ raš te tvoje igrice“, rekao mu je Lukas jednom prilikom, a ovaj mu je, zadubljen u neku igricu, odgovorio: „Pričaš gluposti!“

9

Lukas je uzeo upaljač iz kuhinje, ubacio izgužvane novine u Flokijevu kantu za đubre i zapalio ih. Tek kad je Flokijeva mama uspaničeno uletela u sobu, Floki je primetio da u kanti za đubre bukti plamen.

Stalno ih puštam da se svađaju dok ja posmatram svet oko sebe. Na krivini kojom upravo prolazimo stoje saobraćajni zna­ci što upozoravaju na to da na ovom mestu počinje opasna kri­vina. Na znacima su ulubljenja koja kao da su nastala od ne­kog jakog udarca. Po asfaltu prepoznajem znake naglog ko­čenja, a na beloj površini saobraćajnih znakova vidim crvene tra­gove. Možda od izbledele boje, možda od krvi. U blizini se nalazi dvorište matore Šeperke. Primećujem da joj veš već četiri dana visi na žici, vidim bele čaršave kako se vi­jore. Baš neobično. Njen veš nikad ne visi duže od tri dana.

Sve pažljivo posmatram, pamtim sitnice, sve mi se urezuje u pamćenje. Lukas, na primer, primećuje svaki šut na fud­ bal­­skom terenu, Floki primećuje svaku figuru u igrici, dok ja pos­matram svet oko sebe. Moglo bi se reći da je svet u kojem ži­vimo zapravo jedna vrsta igre. Kad ste pažljiv posmatrač, sve oko vas je kulisa ispred koje sve postaje moguće. „Hej, šta je ovo?“, uzvikujem, Lukas i Floki se okreću. Pažljivo prilazim velikom obraslom žbunu i zabrinuto i bez reči po­s­­matram lišće. Ne govorim ništa, sumnjičav sam, kao da u žbunu leži strašilo čudnog pogleda koje me hipnotiše. Vešt sam u ovome, tata uvek kaže da sam odličan glumac. Mama mu stalno govori da ne treba da me hrabri. Floki i Lukas pita­ju: „Šta je to?“ Dramatično im kroz šapat odgovaram: „Nemam poj­ma.“ Sad bi na filmu u pozadini počela da svira zastra­šujuća muzika koja bi postajala sve glasnija. Floki i Lukas kao da su opčinjeni, sve shvataju veoma ozbiljno. Odjednom se i sâm plašim, i baš je u tome štos, tako i treba da bude kad že­lite da vam veruju. Čovek mora da ume da prepozna situaciju. Mora u potpunosti da uđe u ulogu, kao da je on zaista ta ličnost koju glumi. „Mislim da sam ugledao leš“, kažem tiho. Mojim

10

drugarima zastaje dah. Floki počinje ubrzano da diše. „Bežimo odavde!“ Zaranjam glavu duboko u žbun, zavlačim ruku između grančica, zatim naglo padam u žbun, kao da me neko gura. Vičem, počinjem da se gušim, uzvikujem: „Nemojte molim vas!“, zatim počinjem da se derem na sav glas, kao da me u svoju pećinu uvlači stogodišnji zombi koji je s vre­menom srastao sa žbunom. Zamišljam ga kako me guši, i počinjem, kao bajagi, da povraćam, i izgleda da sve zvuči vrlo uverljivo jer osećam kako mi pauk ulazi u usta. „Kakvo je ovo sranje, izvucite me napolje!“, derem se, te Lukas i Floki pri­laze žbunu i vuku me za pantalone. Pridižem se i sva trojica pa­damo na zemlju.

Izbacujem pauka iz usta, što Lukas i Floki ne primećuju.

Obo­­­ji­ca su bledi kao krpe, a meni kreću suze od silnog smejanja. Držim se za stomak, ne mogu da se smirim. Shvataju da su opet nasamareni. Lukas ustaje, vrti glavom i gleda u da­ljinu preko poljane. Flokijevi obrazi su crveni. Leži sklupčan na zemlji poput zeca koji je do maločas bio meta lovaca. „Opet sam uspeo, a?“, kažem i ne uspevam da prestanem da se smejem. „Ja sam samo pomislio da si se u tom žbunu zapetljao“, mr­mlja Lukas. „Ma da, sigurno.“ Nastavljam da se smejem.

Floki se češka po glavi. „Stvarno sam pomislio da tamo u žbunu…“ „Kako da ne!“, prekida ga Lukas izigravajući kul tipa. „Baš će na obodu sela u žbunu da bude leš koji će svojim magičnim glasom da namami Fina kako bi ga proždrao svojim oštrim zubima. Jasno je, Crvenkapice, da samo ti možeš da poveruješ u takvu priču!“ „Priznaj, i ti si pomislio da neko stvarno proždire Fina u žbunu!“ „Ne neko, već nešto – granje i bodlje!“ „Ma ne pričaj gluposti!“ Divota, to su moji drugari.

11

Floki pokušava da odvrati pažnju sa svoje sramote, gleda na sat i uzvikuje: „Ljudi, zakasnićemo u školu, ako mislimo da stignemo na autobus, nemamo više vremena za šetkanje.“ „Da krenemo onda peške preko polja!“, predlaže Lukas.

Ustajem i prihvatam predlog. Nipošto ne želim da zakasnim, uostalom, uštedećemo na vremenu ako idemo preko po­lja, što se svakako neće mnogo dopasti vlasniku ovog ima­ nja. Prva dva časa imamo kod nastavnice Kobol, a njene pridike ne voli da sluša ama baš niko. Nastavnica Kobol ima debeljuškaste obraze, sitne oči kao dva mala dugmeta i ne ume da izađe na kraj s decom, a jednog đaka, po imenu Dastin, čak se pomalo i plaši. Dastin je dvorska luda našeg odeljenja.

Jednom prilikom je dobrovoljno seo u prvi red, sve pažljivo za­pisujući i pomno gledajući nastavnicu Kobol, a zapravo je čekao da debela du­gačka stonoga, koju je sebi namerno sta­vio u kosu, počne da mu se šetka po čelu. Ne možete ni da zamislite kako je to iz­gle­dalo. Nastavnica Kobol doduše vo­li životinje, ali samo one koje imaju krzno ili krila. Kada se iz­nervira, glas joj postane kreštav. Tada zvuči kao histerični ga­leb, kao patka koja gače ili kao operska pevačica. Ume da bu­de zabavno, ali pomalo i nervira. Ne može da se podnese u velikim količinama – pogoto­vo ne zbog sitnice kao što je kaš­njenje na čas.

Lukas trči preko polja, Floki ga prati. Zemlja je puna velikih braz­da, jutarnja rosa okvasila je pšenicu. Žitarice nam u ovo do­­ba godine nisu ni do struka. Od jutros sam ponovo u ulozi po­s­matrača, razmišljam o tome šta li je moglo da se dogodi na onoj krivini sa ulubljenim saobraćajnim znacima. U daljini se čuje lavež psa. Desetak metara ispred mene trčkaraju moji drugari, Lukas uspravno i ponosno, gledajući oko sebe, kao da je polje fudbalski stadion u Barseloni. Floki je nekoliko me­tara iza njega, pogrbljen, izgleda kao da se šunja iza Lukasa. Šta planira da uradi? Da li hoće da ga uplaši? Da li želi da mu se osveti za ono malopre kad ga je Lukas mlatio granom?

12

Izgleda da želi, jer Floki sad počinje da trči, skače podižući desnu nogu u pravcu Lukasa i sapliće ga. Lukas se dere i instinktivno se hvata za gležanj. Naglo podiže ruku, kao da kroz žito može da dozove sudiju. Međutim, i sam shvata koliko je sve smešno, pa spušta ruku. Sav je crven u licu. Floki skakuće pored njega kao patuljak po šumi i galami: „Dame i gospodo, fantastičan klizeći start Pjera Glanca na stadionu Arminije u Milanu. Veličanstven šut kakav smo poslednji put videli davnih sedamdesetih godina, u vreme Plaseba Kontestadora. Ovo je sada svakako kraj za Fortunu iz Brisela u borbi za Kup RTL-a…“ „Umukni više!“, reži Lukas na njega. „Tako vam je to“, nastavlja Floki i pokazuje rukom na žrtvu faula, „tako to biva s fudbalerima. Na terenu se prave važni, ali zato kad prolaze kroz žito, padaju kao snoplje. Samo nemoj da kažeš da nisi završio!“ „Glupanderu jedan!“, odgovara mu Lukas okrećući se na ko­lenima. Izgleda kao dete u pesku. Osvrće se oko sebe, u obe ruke uzima malo zemlje iz brazde iz koje raste pšenica i ga­­đa Flokija. Ovaj vešto uspeva da izbegne prvi pokušaj, dok ga drugi pogađa pravo u pantalone. Nešto kasnije se obojica valjaju po zemlji. Podsećaju me na panj koji se kotrlja po po­­lju na koji je neko nakačio dve ljudske figure dok se rvu.

Nismo zakasnili na prvi čas kod nastavnice Kobol, stigli smo tek na drugi. Lukas i Floki su morali da se vrate kući ka­ ko bi se presvukli, samo što u njihovim kućama to niko nije pri­metio. Lukasova mama se vratila u krevet, ona svakog jutra još malo dremne kada Lukasovog polubrata i polusestru odvede u školu. Flokijeva mama u osam i petnaest ne drema – jer dremanje podrazumeva prethodno buđenje. Osam i petnaest je za nju duboka noć. Nastavnica Kobol je nažalost više nego budna, još od prvih petlova. Počinje s tiradom čim nas ugleda na vratima učionice. „Lukas, Florijan i Fin! Kakva

13

čast! Vama je, nadam se, jasno da škola ne služi samo za to da nau­čite šta su sve radili stari Rimljani, mada, naravno, da me ne razume­te pogrešno, i to je bitno. Osim toga, podjednako je važno da postanete odgovorni ljudi…“ Koko-da, koko-da, kva-kva-kva! Dok nas grdi, zamišljam kako joj izrastaju krila i kako počinje da leti. Podiže kažiprst, kao pevačica koja sama sebi diriguje, sad malo podiže i bradu. „ … a odgovornost, to pre svega znači biti tačan. To je početak svega. Ućiniću vam veliku uslugu ako vas sad upišem u dnevnik zato što…“ Prekidam je tako što podižem ruku i staloženo ali glasno i razgovetno izgovaram: „Dogodila se nesreća!“ Nastavnica Kobol je smirena. U mene su sad uprte oči sve de­ce iz odeljenja, kao i oči mojih drugara. Sad je na mene red, moram da ispričam neku priču koja će upaliti. Uostalom, ja to umem da radim. Tata tvrdi da sam maštovit, a mama uvek po­ navlja da umem da lažem a da ne pocrvenim. Ja samo mislim da pričam nešto drugačiju stvarnost. „Znate da moj otac ima štampariju“, kažem, dok nastavnica potvrdno klima glavom, prateći pažljivo ono što govorim.

Nastavnica živi blizu nas i dopada joj se što moj tata u današnje vreme i dalje štampa letke, knjige i pozivnice s velikim presama i crnim štamparskim mastilom na prstima kao što se radilo nekad. „Jutros sam s tatom krenuo da isporučimo jednu hitnu narudžbinu. Reklamne listiće za jedan klub, tamo u Nirsfeldu. Obavili smo posao pre početka škole.“ Nastavnica Kobol počinje polako da se opušta. „Na krivini, pre imanja porodice Brokmajer, tačno preko puta kuće gospođe Šeper, na kola nam je naletela srna. Još se nije razdanilo. Kola su počela da se zanose, udarila su u saobraćajni znak, onda je i srna naletela na znak, a zatim pala na put. Nismo znali šta da mislimo, dok je srna odmah pobegla u polje. Šepala je, ali je ipak uspela da pobegne. Taj zvuk je bio strašan. Osetili smo ga u celim kolima.

Mogao sam tačno da zamislim kako se njene sitne kosti lome.“

14

Deca iz odeljenja, koja su taman počela malo da se kome­ šaju, sada me opet pažljivo slušaju. Jedino Dastin cokće, ali ja ne obraćam pažnju i nastavljam svoju priču. „Mislim da je bilo i krvi, nisam siguran. Sve se dogodilo tako brzo. Nakratko sam joj video oči. Bile su širom otvorene, pune straha, kao da nemo ispušta krik.“ Rekao bih da je moja priča potresla nastavnicu Kobol. Baš mi je dobar ovaj opis s nemim krikom. Ako želite da veruju u vaše priče, morate da imate dobre opise, kao i mnogo detalja. To je veoma važno. Nastavljam s pričom. „Eto, i nešto kasnije, u Helenu, nas trojica smo pretražili celo polje, sve do šumskih obronaka. Ovakav prizor ne može tek tako da se zaboravi. Jednostavno vam bude žao životinje! Pozvao sam šumara, on je rekao, ako je srna tako brzo pobegla, verovatno joj nije ništa. Ipak, obećao je da će pretražiti celu oblast.“ Ako smem da budem iskren, čini mi se da u jednom trenut­ ku zapažam suze u nastavničinim očima, baš se potresla. Sad ne zna šta da radi. Morala bi da nas upiše u dnevnik zbog kaš­­njenja. Baca pogled na odeljenje, kao da od đaka traži odo­­brenje za svoje delo, zatim mi prilazi. Čini se da hoće da me pomiluje po kosi, ipak odustaje i samo kaže: „Vidite, i ovo je odgovornost.“ Izgleda da su svi u odeljenju njenog mi­­šljenja, samo je Dastin drzak: „Šteta, taman sam pomislio, bi­­će srnetina za ručak!“ Niko se ne smeje. Dastin se ponekad glu­­pira i zbija šale kakve se niko ne bi usudio da pravi, mada se njegovim štosovima retko ko smeje. Na ruci nosi srebrnu na­­rukvicu i često pljuje po podu. Živi na raskrsnici, u velikoj zgra­­di koja ima pedeset poštanskih sandučića i nebrojeno mno­­go satelitskih antena. Ljude koji tamo žive zovemo satelitski ljudi. Nastavnica Kobol zatvara dnevnik, u koji je prethodno htela da nas upiše. „Kako uspevaš u tome da ti svi uvek veruju?“, pita me Lu­­kas na školskom odmoru dok pije vodu iz flašice. Ja pi-

15

jem kakao jer ne planiram da posle osnovne škole upišem Sportsku gimnaziju, tako da se ne plašim da ću se ugojiti.

Uostalom, šta god radio, nikad neću moći da imam telo kao Lukas. Lukasov stomak je potpuno ravan, a trbušnjaci su mu tvrdi kao čelik. Isti je Mario Gomez2 kad podigne dres. Floki, takođe, želi da čuje moj odgovor, iako tako ne izgleda. On je nekako uvek u svom svetu. Njegov crveni baburasti nos prilepljen je upravo za ekran nintenda DS – trenutno igra Final Fantasy XII – Revenant Wings. „Već sam vam hiljadu puta sve objasnio“, kažem. „Treba sa­mo pažljivo da posmatrate šta se oko vas dešava, morate da naučite da čitate ljude, da znate šta im se sviđa, kako funkcionišu. Sve je vrlo prosto. Morate doduše da imate i malo ma­šte.“ Lukas me pažljivo sluša dok pozdravlja nekog svog dru­ga fudbalera na drugoj strani školskog dvorišta. Sluša me i Floki dok svojim stilusom3 prelazi po malenom borbenom po­ lju. Nastavljam da im objašnjavam: „Primetio sam ulubljenja na saobraćajnim znacima i crvene fleke. Primetio sam ta­kođe tragove kočenja na putu. Išli smo preko polja, tako da nas je jutros možda neko i video. Nastavnica Kobol stanuje tu u blizini, voli životinje. Kad se bude vraćala kući i bude tuda pro­lazila, videće ulubljene saobraćajne znake. Sigurno joj je žao srne. Ona je član Udruženja za zaštitu životinja. Sve je, da­kle, stvarno. Samo je nesreća plod moje mašte.“ „A šta ako pita onu staru Šeperku? Ona bi svakako primetila nesreću pred njenom kućom.“ „Šeperka nije tu. Već joj predugo stoji prostrt veš napolju.

Obično ga pokupi sa užeta posle tri dana. U stvari, uvek tako radi. Možda je u bolnici. Uostalom, veoma je stara.“ „Šta ako nastavnica pita tvog tatu?“

2 Mario Gomez – nemački fudbaler (prim. prev.).

3 Stylos – olovke za touch screen ekrane, tablete i sl. (prim. prev.).

16

„Ako ga i pita, to može da učini tek posle škole. Mi danas izlazimo u jedan, ona u tri. Dakle, imam sasvim dovoljno vremena da upoznam tatu sa scenariom.“ „Vrlo inteligentno“, mrmlja Floki i poskakuje dok igra igricu, ne sklanjajući ni na tren svoje okrugle smeđe oči s monitora. Ne znam tačno da li su njegove reči upućene meni ili njegovoj igrici. „Tvoj ćale odobrava takve priče?“, pita Lukas.

Smeškam se. „Pa da, kako se ono lepo kaže, može da sla­ že a da ne trepne, zar ne?“ Lukas podiže obrve, ali toj izreci jednostavno ne mogu da odolim. „Mamu moje priče ne za­ bavljaju“, dodajem. „Zaboravio si na šumara“, dobacuje Floki. Očigledno je do­­­­­­­­bio bitku jer sad podiže pogled sa ekrana. S pegama na no­­­su baš i ne liči na vojskovođu. „Misliš da sam zaboravio?“ Vadim iz džepa mobilni telefon, biram broj i kažem: „Dobro jutro, ovde Fin Anders, da li sam dobio šumsku službu? Želeo bih da prijavim jednu nesreću.“

17

Štamparija

H

ej, tata, samo da ti nešto kažem – jutros smo kolima udarili srnu.“ Tata promalja glavu iza neke police. U jednoj kutiji je rek­ lamni materijal po koji nikada niko nije došao zato što se ki­osk tog Turčina koji je izvršio narudžbinu u međuvremenu za­tvo­rio. Polica je metalna, to su one koje se obično koriste za skladištenje svega i svačega po raznim prostorijama ili ga­­ražama. Kupljena je u prodavnici Uradi sam. Ranije su ov­ de stajale drvene police, ali ih je tata sklonio. Navodno su bi­l­e pune crva, mada ja nikada nisam video rupe na njima.

Do­­­duše, jednu drvenu policu je zadržao, onu u ćošku, iza nje­­­govog radnog stola. Tatin radni sto nema nikakve veze sa šta­­m­­parijom. Uveče ili tokom noći tata sedi za tim stolom i svo­­­jim lepim starinskim penkalom piše roman. Piše ga „već petn­aest godina“, kako mama voli da kaže. Mada je tokom po­­slednjih meseci dosta napredovao zato što u štampariji ne­­­ma mnogo posla. Čak i kad ga ima, tata ne uživa u njemu. „Opet reklamni materijal!“, gunđa tad, „po koji nikad niko ne­­će doći. Gunđ, gunđ.“ Šteta što imamo malo posla, ali je baš lepo što tata piše. Retko me grdi kad izmišljam priče zato što i on voli da ih priča. „Tako znači, udarili smo srnu, je li?“ „Jeste, tata. Jutros oko pola sedam kada smo nosili reklamni materijal u neki klub u Nirsfeldu. Na kola nam je na-

18

letela srna, na onoj krivini preko puta Šeperkine kuće. Floki, Lukas i ja smo je kasnije tražili svuda po polju. Zbog toga smo stigli tek na drugi čas.“ „Tako znači“, kaže tata.

Potvrđujem. „Verovatno si već zvao i šumara, koji sada gubi vreme pretražujući čitavu oblast.“ „Dobro, priznajem, ali ne bi se moglo reći da šumar ima mno­­go posla. Neće mu škoditi da se malo promuva onuda.“ Tata odmahuje glavom i stiska usne. Trebalo bi da osudi mo­je ponašanje, no ja primećujem kako bi najradije da se nas­­meje. Ipak, suzdržava se. Na kraju samo uzdiše, ustaje i češka se po glavi. „Stara Šeperka je u bolnici, znaš“, kaže ta­­ta. „Ukočila se. Rekla su mi njena deca. Moraju da odu do nje kući da sklone veš sa užeta.“ „I mislio sam da je tako“, kažem.

Penjemo se u kuhinju. Mama sedi za stolom, pred njom je laptop. Ukucava iznose iz računa u formular za plaćanje pre­­ko interneta. „Daj mi te račune, ljubavi“, kaže tata. „Otići ću do banke.“ „Nema potrebe, ovako je lakše“, odgovara mama. Tata se prosto plaši tehnike. Nema mobilni telefon, odbija da koristi navigaciju u kolima. „U tržnom centru je otvorena jedna nova firma“, kaže ma­­ ma ne skidajući pogled sa ekrana. „Bave se opisivanjem pro­ izvoda. Dobiješ mali aparat i sastavljaš kratke reklamne slo­ gane koji služe za katalošku prodaju ili prodaju preko E-baya.

Može da se radi i od kuće.“ „Jaoj, Sabine“, uzdiše tata. „Prijavila sam se.“ „Nisi morala“, pokušava tata da je odvrati od te ideje iako vrlo dobro zna da je morala, zato što nam posao loše ide. Pre nego što sam se rodio, mama je pisala reklamne tekstove i slogane.

19

Uzimam neki račun sa stola. Račun od osiguranja. Godišnji iznos: 752,60 evra. „Da ih pozovem i ispričam im neku od mojih pričica?“, pi­­­ tam i već razmišljam o tome kakvu bih dramatičnu priču mo­­­ gao da im serviram. „Idi radi domaće zadatke“, odgovara mama. „Ja ću ih pozvati“, kaže tata. „Bolje bi ti bilo da pozoveš sve okolne prodavnice i poku­ šaš da im objasniš da je malom mestu, kao što je ovo naše, pot­rebna i štampana reklama, da nije dovoljno samo imati home­page stranicu“, predlaže mama. „Kako da ne, posle svi oni bankrotiraju pre nego što dođu Zadatak: Osim toga, sve ovo više nema nikakvog smisla, a po materijal. gejmeri naišli. god preprekuzanatom. kakvu d, naveze napre Samo nema ni bilo kakve sa štamparskim Štampam reklamne listiće za sumnjive kladionice!“ Gejmeri:si mrzovoljan, Klause“, kaže mama. „Možda nam „Suviše posmatrač i genijalni lažov. pažljivi mušterije.“ zatoFin, ne dolaze igrač video-igrica koji može eni , zaluđ Flokije „Sad razlog što nam ne dolaze mušterije taj što sam ja sate ispred kompjutera. da provede mrzovoljan, je li?“ fudbaler u savršenoj fizičkoj formi. , strastveni LukasKlause. „Jeste, Mušterije sve osete. Čovek mora da bude za­dovoljan onim što ima. Kad čovek prestane da bude zadola: Pravi voljan, nastaju problemi.“ ici igre će jedan ceo dan hodati samo pravo.

Učesn Tata uzdiše i ljubi mamu u kosu. Voli je, ali ne veruje u Biće im dozvoljeno da se kreću u koridoru širine ono što ona priča, a ne verujem ni ja. Ne mora sad da počne sedam metara. Neće smeti da kroče na deo koji da radi samo zato što ne možemo da platimo jedan račun za se nalazi van koridora. ko­­la. Ipak, divim joj se na neki način.

Voleo bih kad bi moje laži mogle nešto da pokrenu u situ­ acijama kao što je ova. Voleo bih da tata završi svoj roman, da knjiga postane bestseler. Voleo bih da mi padne neka dobra ideja na pamet za ovu našu stvarnost.

20

9 788652 903221