СРПСКИ ЈЕЗИК
за седми разред основне школе прво издање аутор др Душка Кликовац рецензенти проф. др Милорад Дешић Филолошки факултет у Београду Славка Јовановић професор српског језика и књижевности ОШ „Дринка Павловић“ у Београду Елеонора Остојић професор српског језика и књижевности ОШ „Јосиф Панчић“ у Београду уредник Анђелка Ружић лектор Виолета Бабић илустрације Добросав Боб Живковић дизајн Оливера Батајић Сретеновић припрема за штампу Татјана Ваљаревић издавач Креативни центар Градиштанска 8 Београд Тел./факс: 011/ 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 за издавача мр Љиљана Маринковић штампа Графипроф, Београд тираж 10.000 copyright © Креативни центар, 2009
Др Душка Кликовац
СРПСКИ ЈЕЗИК за седми разред основне школе
ВОДИЧ
Виц
Пример
Дефиницијa
Задатак
КАКО ДА НАПИШЕМ САСТАВ
Светлана има за домаћи задатак да напише састав с насловом Један члан моје породице. Пратићемо, корак по корак, како она то ради. Она, наравно, најпре мора да изабере о коме ће писати, с обзиром на то да има родитеље, старију сестру и млађег брата. Она мисли: „Сваки члан моје породице по нечему је важан у мом животу, а и на свој начин занимљив. Ипак, у мислима ми најјасније искрсава слика мог брата. Он ми је нарочито важан. Писаћу о њему“. Светлана зна да писање није лак посао и да има своје фазе. Она ће прво забележити на папир тезе – кратке реченице или делове реченица које ће у свом саставу разрађивати. Стога бележи прву, уводну тезу: Увод: о коме ћу писати и зашто. Даље размишља овако: „Најпре морам изнети неке чињенице о њему – пре свега како се зове и колико има година, а затим и како изгледа“. Зато бележи следеће тезе: Мој брат: како се зове, колико има година; изглед: светла коса, округли образи, веселе очи; „Следеће“, мисли Светлана, „мора бити како се понаша. Ја највише примећујем да је комичан, а нарочито ми је смешно кад хоће да буде велики“. Зато додаје следећу тезу: понашање: жели да буде велики; „Али“, даље мисли Светлана, „ово је мој састав и ја желим да пишем о свом односу према свом брату“. Тако следећа њена теза гласи: шта све радим с њим: мазим га, играм се с њим, учим га да рецитује дечје песмице…; „Ово је већ довољно да почнем састав“, каже Светлана у себи, и почиње да пише концепт:
5
Сваки члан моје породице – отац, мајка, старија сестра и млађи брат – заслуживао би да га опишем. Међутим, мени је посебно драг и занимљив мој брат. „Увод ми није нарочито маштовит“, мисли Светлана, „али сам рекла о чему ћу писати. А томе увод и служи. Ако ми касније нешто боље падне на памет, лако ћу га заменити“. Она наставља, разрађујући своје тезе и додајући идеје које јој се јављају: Име му је Павле, а зовемо га Паја. Има три године, светлу косицу, округле обрашчиће и веселе очи. Колико год да га чешљамо, на темену му коса штрчи усправно. Живахан је и по цео дан тутњи кроз кућу. Због тога што је тако симпатичан, ми смо му и наденули надимак Паја. Нарочито је смешан што хоће да буде велики – ваљда зато што је најмлађи у кући. Кад га питамо: „Пајо, јеси ли ти мали или велики?“, он одговори: „Ја сам вејики“ – јер још не уме да изговори глас „л“. Ја свог малог брата много волим да мазим. Кад га загрлим, осећам топлину и радост. Често се играмо (он воли да му правим авиончиће од папира), заједно разгледамо сликовнице и ја га учим да рецитује дечје песмице.
6
Овде је Светлана застала. Не само што је „потрошила“ све тезе него осећа да је дошла до важног места. Наиме, све што је написала јесте сушта истина, али није цела: њен млађи брат је заиста сладак и умиљат, али уме да буде и другачији – плачљив и досадан. Тада јој више није тако симпатичан и она се љути на њега. Зато додаје следећу тезу: некад је досадан и смета ми; „Хм“, каже Светлана, „ово захтева мало већу разраду“. Зато пише: Ипак, некад се и не слажемо тако добро, јер он зна да буде плачљив и да захтева нешто што не може да добије. На пример, кад почнем да радим домаћи задатак, он би хтео баш ону оловку којом ја пишем. Да бих га умирила, дам му ту оловку и узмем другу, а онда он хоће баш ту другу! Што год да му дам, он хоће још, и никако да ме остави на миру! „Ух, баш сам љута“, каже у себи Светлана. „Ово је све тачно, и ја, вероватно, имам права да се љутим. Али, то све мора имати и неког
смисла. Шта радим кад се тако наљутим?“ Она пише даље: Тада се наљутим на њега и истерам га из собе, због чега он дуго и неутешно плаче. Онда се Светлана сетила још нечега: Али, једанпут сам поступила и другачије. Кад је он стао да ми тражи оловку којом сам писала, заинтересовала сам се за њега и посветила му пажњу: показала сам му књигу из које сам учила – неке слике су му биле занимљиве – и предложила да ми нешто нацрта. Мало смо се тиме забављали, а онда је њему досадило и отишао је. Ја сам могла на миру да радим свој домаћи задатак. Тада сам схватила: он није долазио да ми смета, него да би добио моју љубав и пажњу. И још сам схватила: са сваким се може наћи заједнички језик, ако му пружиш поштовање и разумевање. „У!“, каже Светлана, „ово ми никад раније није ни пало на памет“. Затим у свој план задатка додаје тезе: како обично поступам кад ме он наљути; како сам једанпут поступила; чему ме је мој мали брат научио. Закључак: шта ми он значи. Сад Светлана може да напише и закључак: Мој млађи брат не само што ми чини живот топлијим и лепшим него ме и учи важним стварима. Надам се да ћу од њега још много научити. Светлана је задовољна: написала је оно што је истина, а пишући је размишљала и схватила нешто што би јој иначе измакло. Још размишља: „О Паји бих могла да испричам још много тога, али то би била тема за неку другу причу. Ова је сада заокружена“. На крају проверава да ли је употребила одговарајуће речи, да ли су реченице јасне, логичне и добро распоређене у пасусе, да ли су сви правописни знакови на месту. Пошто је у току писања прецртавала, исправљала и додавала речи, остало јој је још да састав уредно препише у свеску. Тако, цео њен састав гласи:
7
Један члан моје породице
8
Сваки члан моје породице – отац, мајка, старија сестра и млађи брат – заслуживао би да га опишем. Међутим, мени је посебно драг и занимљив мој брат. Име му је Павле, а зовемо га Паја. Има три године, светлу косицу, округле обрашчиће и веселе очи. Колико год да га чешљамо, на темену му коса штрчи усправно. Живахан је и по цео дан тутњи кроз кућу. Због тога што је тако симпатичан, ми смо му и наденули надимак Паја. Нарочито је смешан што хоће да буде велики – ваљда зато што је најмлађи у кући. Кад га питамо: „Пајо, јеси ли ти мали или велики?“, он одговори: „Ја сам вејики“ – јер још не уме да изговори глас „л“. Ја свог малог брата много волим да мазим. Кад га загрлим, осећам топлину и радост. Често се играмо (он воли да му правим авиончиће од папира), заједно разгледамо сликовнице и ја га учим да рецитује дечје песмице. Ипак, некад се и не слажемо тако добро, јер он зна да буде плачљив и да захтева нешто што не може да добије. На пример, кад почнем да радим домаћи задатак, он би хтео баш ону оловку којом ја пишем. Да бих га умирила, дам му ту оловку и узмем другу, а онда он хоће баш ту другу! Што год да му дам, он хоће још, и никако да ме остави на миру! Тада се наљутим на њега и истерам га из собе, због чега он дуго и неутешно плаче. Али, једанпут сам поступила и другачије. Кад је он стао да ми тражи оловку којом сам писала, заинтересовала сам се за њега и посветила му пажњу: показала сам му књигу из које сам учила – неке слике су му биле занимљиве – и предложила да ми нешто нацрта. Мало смо се тиме забављали, а онда је њему досадило и отишао је. Ја сам могла на миру да радим свој домаћи задатак. Тада сам схватила: он није долазио да ми смета, него да би добио моју љубав и пажњу. И још сам схватила: са сваким се може наћи заједнички језик, ако му пружиш поштовање и разумевање. Мој млађи брат не само што ми чини живот топлијим и лепшим него ме и учи важним стварима. Надам се да ћу од њега још много научити.
А целовит план Светланиног задатка изгледа овако: Увод: о коме ћу писати и зашто Мој брат: како се зове, колико има година; изглед: светла коса, округли образи, веселе очи; понашање: жели да буде велики; шта све радим с њим: мазим га, играм се с њим, учим га да рецитује дечје песмице…; некад је досадан и смета ми; како обично поступам кад ме наљути; како сам једанпут поступила; чему ме је мој мали брат научио. Закључак: шта ми он значи. Пишући овај састав, Светлана је поштовала нека правила. Ево која: Изабери, у оквиру задате теме, да пишеш о ономе што те занима. Само ако занима тебе, можеш то учинити занимљивим и другима. О својој теми пиши оно и онако како ти осећаш да треба, а не како мислиш да ће се допасти наставнику или неком другом. Једино ако су истински доживљене, твоје речи могу бити снажне и убедљиве. Пиши у фазама: најпре напиши тезе. То можеш учинити и без реда, онако како ти долазе. Затим их поређај по логичном реду. Тако ћеш направити нацрт текста. Тај нацрт затим разради. У том процесу неке идеје ће отпасти, али ће се зато јавити и неке нове. Идеје распореди у увод, разраду и закључак. У уводу је довољно рећи о чему ћеш писати, а ако имаш посебног надахнућа, он може бити и сложенији или духовитији. У сваком случају, он мора најавити оно о чему ће бити речи и мора бити јасан. У закључку не морамо обавезно нешто да закључимо (ако, на пример, описујемо зимски дан или препричавамо неки догађај, обично ништа из тога не можемо закључити), него је то онај део текста који га чини заокруженим, завршеним. Идеје илуструј одговарајућим појединостима, које морају бити добро одабране. Такође, не сме их бити ни превише ни премало. Оне морају бити конкретне и добро је да их прикажеш сликовито. Провери да ли су реченице јасне, да ли су добро распоређене у пасусе и да ли су знакови интерпункције стављени где треба.
9
Светланин текст има особине које мора имати сваки добар текст: 1) Он је јединствен: има своју тему, која се препознаје у читавом тексту. Све што је она у свом саставу изнела у служби је те теме. Нема неоправданих одступања, дигресија. 2) Делови њеног састава су међусобно повезани и логично следе један за другим. Да би се истакла та логичка веза међу идејама, у текстовима се употребљавају нарочите речи и изрази: на пример (када се жели дати пример), према томе / дакле (најављује закључак који долази после доказа), зато што / јер (најављује доказ пошто је дат закључак), али / међутим (уводи супротност) итд. 3) Оно што је важније истакнуто је у односу на оно што је мање важно. Свака идеја добила је одговарајући простор према својој важности.
1. Поштујући правила којих се придржавала Светлана, напиши састав у којем ћеш описати особу која ти је важна.
10
НЕЗАВИСНЕ ПРЕДИКАТСКЕ РЕЧЕНИЦЕ Иду миш и слон преко моста и миш каже: – Ала тутњимо!
Лица: ВЕСНА и ДАРКО
(Док се Весна чешља, Дарко јури по соби и ужурбано нешто тражи.) ДАРКО: Ух! ВЕСНА: Шта ти је? ДАРКО: Ух, ух! ВЕСНА: Што хучеш? ДАРКО: Ух-ух-ух-ух-ух!… Закаснићу у школу!… ВЕСНА: Имаш још петнаест минута. ДАРКО: Шта ће ми минути кад немам капу… Где је моја капа?… ВЕСНА: Твоја капа је тамо где си је синоћ оставио. ДАРКО: Оставио сам је на креденцу, али сад је нема на креденцу… Нема!… ВЕСНА: Порасле су јој ноге преко ноћи, па се одшетала. ДАРКО: Јао, Весна, не кревељи се… Реци јеси ли је видела! ВЕСНА: Аха, баш малопре је двојица пронесоше на штапу! ДАРКО: Ма немој сад, у критичном тренутку, да се измотаваш! Реци ми како да је нађем! ВЕСНА: Вичи је: „Капо!“ ДАРКО (претура по школској торби): Ура!… Нашао сам је!… Ко би се надао да ћу је наћи на тако фатално глупом месту! (Несвесно ставља капу на главу.) ВЕСНА: Аха! Она је сама с креденца ускочила у торбу! ДАРКО: Што си паметна! Ругај се, важно је да сам је нашао… Стићи ћу на време у школу! (Осврће се око себе, опет тражи нешто.) Куд је сад опет нестала? Весна! Где ми је капа?! На којем ли је сад фатално глупом месту?!… ВЕСНА (смешка се): На најфаталније глупом!… На глави ти је, шепртљо! (Александар Поповић, Фатално глупа глава, прилагођено)
11
Размењујући реплике, Дарко и Весна у овом дијалогу чине различите ствари: једно другом постављају питања и одговарају на њих; Дарко изражава своја осећања; Весна Дарку даје савете; он нешто захтева од ње итд. Све то Дарко и Весна раде тако што употребљавају реченице које представљају поруке – другим речима, имају одређене комуникативне функције. Тако, на пример, реченица Шта ти је? има комуникативну функцију питања, а реченица Имаш још петнаест минута има комуникативну функцију обавештења. Комуникативне функције изражавају се независним предикатским реченицама, којих има неколико врста. ОБАВЕШТАЈНЕ (ИЗЈАВНЕ) РЕЧЕНИЦЕ – имају комуникативну функцију обавештења. Најчешће се изговарају с интонацијом која прво расте па онда силази, што се у писању обележава тачком. Међутим, неко обавештење се може изговорити и уз додатно исказивање осећања; тада је његова интонација узвична, односно – на његовом крају пише се узвичник.
12
Пронађи у овом тексту обавештајне реченице. Ако на крају такве реченице стоји узвичник, заокружи га. Неким обавештајним реченицама Весна исказује своју претпоставку (чиме зачикава Дарка). Које су то? Једном обавештајном реченицом она исказује очигледну неистину, опет да би му се ругала. Која је то? С друге стране, својом обавештајном реченицом Закаснићу у школу! Дарко више исказује него што даје обавештење. УПИТНЕ РЕЧЕНИЦЕ – имају комуникативну функцију питања. Изговарају се с упитном интонацијом, а на њиховом крају пише се знак питања (или, ако се изговарају и с узвичном интонацијом, пише се и упитник и узвичник). На неке упитне реченице одговара се са „Да“ или „Не“. Оне се називају опште, јер се њима пита за остварење целе ситуације. У њима се питање поставља речцама да ли, ли или зар. Неке упитне реченице почињу упитном заменицом или заменичким прилогом: ко, шта, где, кад, како, колико, зашто… Оне се називају посебне, зато што се њима пита за остварење само једног дела неке ситуације. Пронађи у тексту упитне реченице и одреди да ли су опште или посебне. Дарко изговара и реченицу Шта ће ми минути кад немам капу. Она личи на упитну. Међутим, он на њу не очекује одговор и она, запра-
во, значи „Не требају ми минути“. Таква питања се називају реторска. Пошто она више служе за исказивање свог става него за постављање питања, сврставају се у узвичне реченице. Пронађи у дијалогу још једно реторско питање. ЗАПОВЕДНЕ (ИМПЕРАТИВНЕ) РЕЧЕНИЦЕ – имају комуникативне функције заповести, забране, упутства, савета, молбе и др. У њима је обично употребљен императив или конструкција немој + да + презент, али може и презент или перфекат с везником да: Одмах изађи! Не излази! Да одмах изађеш! Да си одмах изашао! Да се ниси мрднуо! Немој одмах да излазиш. У зависности од значења, оне се изговарају са обавештајном или узвичном интонацијом – дакле, на њиховом крају може се писати узвичник или тачка. Пронађи у тексту заповедне реченице и одреди коју комуникативну функцију имају. УЗВИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ – њима говорник исказује свој емоционални (експресивни) став према ономе што значи реченица. Тај став може бити зачуђеност, задивљеност, згражање итд. Изговарају се с узвичном интонацијом, а почињу упитном заменицом или заменичким прилогом (што, како, колико), или узвичном речцом ала; могу садржати и речцу ли: Како је данас лепо време! Колико тамо има људи! Ала дува! Ти ли си то! Пронађи у тексту узвичну реченицу. Да ли је она употребљена у правом значењу или иронично? Узвичне реченице нису једине којима се исказују емоције. Којом врстом речи Дарко исказује своју бригу, нестрпљење, а касније и радост? Пронађи их. Узвици имају вредност читаве реченице, али то нису предикатске реченице.
13
ЖЕЉНЕ (ОПТАТИВНЕ) РЕЧЕНИЦЕ – њима се исказује жеља да се оствари оно што оне значе. Изговарају се с узвичном интонацијом. Оне имају нарочите глаголске облике: крњи перфекат (тј. перфекат без помоћног глагола) или конструкције нека + презент или да + презент: Живели! Добро дошао! Да / Нека си ми жив и здрав! Пази: и реченицом Желим ти да будеш жив и здрав! исказује се жеља. Међутим, то се не чини жељном, него обавештајном реченицом, у којој жељу исказује глагол желети. 1. Напиши којој врсти припадају независне предикатске реченице из следећег вица (свака је обележена словом на почетку):
14
(а) Мама буди Перицу да иде у школу. (б) Нађе га у кревету свег у сузама, (в) па га пита: – (г) Сине, зашто плачеш? – (д) Сањао сам да је изгорела школа. – (ђ) Не плачи, душо, (е) био је то само сан. – (ж) Па баш зато и плачем. (а) (г) (е)
(б) (д) (ж)
2. Заокружи слово испред узвичне реченице: а) Много си порастао! б) Како си порастао! в) Жив био и велики ми порастао! (Вежбања: Радна свеска, 1–6)
(в) (ђ)
ШТА СМО НАУЧИЛИ НЕЗАВИСНЕ ПРЕДИКАТСКЕ РЕ
ЧЕНИЦЕ
НЕЗАВИСНЕ ПРЕДИКАТСКЕ РЕЧЕНИЦЕ Врсте
Комуникативне функције
Пример
обавештајне
дају обавештење
Марко је дошао.
упитне заповедне узвичне жељне
постављају питање Је ли Марко дошао? изричу заповест, забрану, молбу, савет…
Дођи!
исказују Како си брзо дошао! емоционални став исказују жељу
Добро дошао!