Храбре игре • Наслов оригинала GIOCHI CORAGGIOSI, Roberto Piumini • © 2011, 2017 Libri progetti educativi S.r.1., Firenze - www.libri.it This agreement was arranged by FIND OUT Team Srl, Novara, Italy • Аутор Роберто Пјумини • Илустрације Марко Сома • Са италијанског превела Весна Мостарица • За издање на српском језику © Креативни центар 2020 • Прво издање • Сва права задржана. Ниједан део ове књиге не сме бити репродукован – механички, електронски или на други начин, укључујући и фотокопирање – без писмене сагласности издавача • Уредник Анђелка Ружић • Лектор Мирјана Делић • Припрема за штампу Татјана Ваљаревић • Издаје: Креативни центар, Градиштанска 8, Београд • Телефони: 011/ 38 20 483, 38 20 464, 24 40 659 • e-mail: info@kreativnicentar.rs • www.kreativnicentar.rs • За издавача Љиљана Маринковић, директорка • Тираж 1500 • Година штампе 2020 • Штампа Графостил, Крагујевац
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србијe 821.131.1-93-32 ПЈУМИНИ, Роберто, 1947 Храбре игре / Роберто Пјумини ; илустрације Марко Сома ; [са италијанског превела Весна Мостарица]. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2020 (Крагујевац : Графостил). – 63 стр. : илустр. ; 19 cm Превод дела: Giochi coraggiosi / Roberto Piumini. – Тираж 1.500. ISBN 978-86-529-0753-3 COBISS.SR-ID 282447372
е р б а р Х игре Роберто Пјумини
Илустрације Марко Сома
Бицикл Лукин бицикл је имао четири точка – један напред, три позади – и још није био прави бицикл, већ трицикл. Било је потребно да се скину два точкића позади, па да постане прави бајс. Међутим, да би се ти точкићи скинули, било је неопходно да Лука довољно брзо окреће педале и да одржава бајс усправно, као што су то радили одрасли. „Да скинемо точкиће данас?“, предложио је Ђакомо, Лукин брат, који је био осам година старији од њега. „А шта ако паднем?“ „Нећеш пасти. Кад будеш хтео да се зауставиш, само спусти ноге на земљу, већ су ти довољно дуге.“ „А кад возим?“ „Кад возиш, ја ћу те држати, па нећеш пасти.“ 4
Уз чика Корадову помоћ скинули су точкиће с трицикла и изашли испред гараже, одакле је почињала уличица. Лука се попео на трицикл, претворен у бицикл. „Стави ноге на педале, ја те држим“, рекао је Ђакомо. „Држиш ме, сигурно?“ „Наравно да те држим. Држим те отпозади, за седиште. Да ли осећаш?“ Ђакомо дрмну руку којом је држао сиц и његов брат се заљуља. Лука је ставио ноге на педале. Бајс је стајао усправно јер га је Ђакомо држао, али није изгледао стабилно као трицикл, већ некако нестабилно стабилно. Био је то чудно опасно стабилан бајс. Лукино срце је јако лупало. 5
6
„Сад окрећи педале полако“, рече Ђакомо. „А шта ако паднем?“ „Нећеш пасти, држим те. Стално те држим. Окрећи педале.“ Лука притисну ногом прво десну педалу, па леву. Бајс крену полако, без кривљења, али је Лука осећао да не пада јер га неко држи. „Можеш и брже да окрећеш, ако хоћеш“, рекао је Ђакомо. „Држим те све време.“ Лука јаче притисну педале. Учини му се да бајс под њим хоће да побегне. Али га је Ђакомо држао. Сад су већ ишли брже. Лука је окретао педале, а Ђакомо је готово трчао за њим. „Стоп, одмор!“, рече Ђакомо. „Кад будеш хтео да се зауставиш, спусти једну ногу на земљу. Капираш?“ „Капирам.“ Лука је стиснуо кочницу. Бајс је успорио па стао. Лука је спустио леву ногу, у коју је имао више поверења. „Је ли било добро?“, упита. „Одлично“, одговорио је Ђакомо. „Јеси ли и ти тако научио, Ђако?“
7
„Да, тата ме је држао.“ „А и ти то добро радиш.“ „Јеси ли спреман да поново кренеш?“ „Јесам.“ Ђакомо стаде позади и поново ухвати сиц. „Ноге спремне!“, нареди. „Крени, одмах брзо врти педале, као малопре. Поново ћемо мало трчати.“ „Држиш ме, зар не?“ „Држим те.“ Лука намести ноге и стегну управљач. „Крећи!“, узвикну Ђакомо. Лука притисну педалу. Бајс крену. Био је усправан као и раније, али некако природније, слободније. Било је то лепо осећање.
8
Лука је вртео педале одлучно. „Браво!“, викао је Ђакомо трчећи поред њега. „Још три пута окрени педале, па полако кочи и, кад се скоро зауставиш, спусти ногу.“ Иако је желео да настави, Лука послуша. Још три пута окрену педале, полако закочи и, кад се скоро зауставио, спусти леву ногу. „Добро је било, зар не?“, упита окренувши се. Ђакомо није био ту, иза њега, већ на половини уличице, удаљен десетак метара, и гледао га је. „Одлично!“, одговори Ђакомо смејући се и поче да аплаудира.
Тесто „Лори, ако дођеш до мене, показаћу ти једну тајну вештину која се изводи рукама“, рече загонетно Мили тог јутра у пролазу, носећи новине и хлеб у рукама. Дека Масимилијано, кога су звали Мили, био је седам година удовац и живео је на петом спрату, изнад Лоренца. Имао је седамдесет две године, био је мршав, ситан и здрав, увек весео, нарочито са унуцима. Умео је свашта да направи, да прича приче и свира на гитари. „Мама, дека ме зове да идем горе. Хоће да ме научи да радим нешто рукама“, рече Лоренцо. „Јеси ли завршио домаћи?“ „Да. Али шта му то значи? Показаће ми неке борилачке вештине?“ „Не знам, Лори. Иди горе и сазнаћеш.“ Лоренцо потрча уз степенице, прескачући све две по две, и лупајући успут главу шта би то могло да буде. Дека ће му сигурно показати неки убиствен тајни карате потез, којим може да победи било ког боксера или силеџију у школи. Мили му отвори врата. И пре него што је зазвонио, чуо га је како трчи уз степенице. Око струка је имао кецељу посуту брашном. 10
11
„Шта то правиш, деко?“ „Тесто за пицу“, одговори Мили. „Хоћеш ли да је правимо заједно?“ Није се, дакле, радило о каратеу, али се Лоренцо није разочарао. Декина пица је била изврсна. Волео је да је једе, онако миришљаву и врућу, кад је дека пошаље с петог спрата. „Опери руке и добро их испери“, рече Мили пролазећи поред купатила. „Нико не воли пицу са укусом сапуна.“ На столу у кухињи лежала је даска од светлог дрвета. Мили без речи пружи Лоренцу малену кецељу и свечаним покретом му показа његово место за столом. Затим отвори вратанца од кухињског ормарића и извади посуду у којој је било нешто трбушасто, покривено салветом. Сладак мирис помилова Лоренцов нос. Посуду је спустио на сто, а салвету елегантно уклонио. Појавише се две лопте свежег теста, једна нешто мало већа од друге. Мања се нашла пред Лоренцом, а већа испред деке. Дечак се смешио и чекао.
12
„Најпре да помиришемо“, рече Мили и приближи нос тесту. Исто уради и Лоренцо. „Меко брашно, млака вода, квасац и морска со, умесиш и оставиш да одстоји одређено време“, рече дека. „Сад ћемо претворити ове безобличне лоптице у фине подлоге за пицу, спремне за укусне прилоге и зачине које ћемо ставити одозго…“ 14
Дека је подигао шаке изнад теста и мало их је разгибавао, попут пијанисте пре концерта. „Сад је тесто тврдо и готово непријатељски затворено“, рече. „Али под нашим упорним, пријатељским и јаким рукама претвориће се у меко и ваздушасто… Јеси ли спреман, чаробњаче Лоренцо?“ „Спреман, чаробњаче Мили!“, одговори дечак. У тишини и полако, са широким осмесима на лицу, заронише шаке у свеже и пријатно тесто, које их прими пријатељски. 15
Познато вам је, зар не? Треба храбрости да се научи вожња бицикла, да се стекну нови пријатељи, да се победи у двобоју с пертлама, да се у школи сачека мама која касни. Десет кратких прича о десет малих изазова, који и нису баш мали ако сте дете које је решило да истражује свет. Али сетите се: тренутак храбрости и радости увек је одмах иза угла!
Сестра од тетке Тетка Силвија није обична тетка, мислила је Катерина. Тетке њених другарица виђале су своје мале рођаке највише једном недељно, док су се она и тетка виђале готово сваког дана. Много су се волеле, много разговарале, певале и играле, а кад је мама имала неког посла, увек је остављала Катерину код тетке, која је становала близу, на неких двеста метара од њих, а пошто је била преводилац, радила је код куће. И Стефано, теткин муж, био је симпатичан. У ствари, још и више од тога, био је као створен за њих. Катерина и тетка су се забављале играјући се у 16
9 788652 907533