Naslov originala Victoria Pérez Escrivá CUANDO MI HERMANO SE SUBIÓ A UN ARMARIO XXIX Concurso de Narrativa Infantil Vila d‘Ibi 2010 Award © Grupo Anaya, 2011 © Text: Victoria Pérez Escrivá, 2011 © Illustrations: Lucía Serrano, 2011 All rights reserved. За издање на српском језику © Креативни центар 2012 Biblioteka Svet je jedan књига педесет девета прво издање Urednik biblioteke Дејан Беговић Urednik izdawa Aнђелка Ружић Ilustracije Лусија Серано (Lucía Serrano) Lektor Мирјана Делић Dizajn korica Душан Павлић Priprema za {tampu Татјана Ваљаревић Izdava~ Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdava~a мр Љиљана Маринковић, директор [tampa Публикум Tira` 2.000 ISBN 978-86-7781-982-8 Захвалница EACEA
Овај пројекат финансиран је уз помоћ Европске комисије. Садржај ове публикације одражава искључиво мишљење аутора. Европска комисија не преузима никакву одговорност за употребу информација садржаних у овој књизи.
Viktorija Peres Eskriva
Sa {panskog prevela Nina Berisavac Redaktor prevoda Ana Kuzmanovi} Jovanovi}
Драги читаоче, Постоје приче сличне овој, као и много људи с причама које су наизглед међусобно различите, али су, у ствари, исте. Папир у који се увијају поклони јесте оно што их чини различитим. Оно што је унутра увек је исто: поклон. Оно што је унутар књиге увек је исто: прича. Да би читао ову причу, замени ципеле, обуј десну ципелу на леву ногу, окрени чарапе наопако, очешљај се другачије него што то иначе радиш, пољуби мајку ако то никад не чиниш и буди љубазан према ономе ко ти се уопште не свиђа. Поздрави пријатеље као да их не познајеш, виси наглавачке с љуљашке. Почни да једеш сендвич од краја, размажи маслац са тоста. Савиј се, згрчи се, претвори се у дете, обуј ципеле са штиклом. Стави бакине наочаре ако добро видиш или скини наочаре ако си кратковид. Престани да гризеш нокте, иди другим путем у школу. Или, ако желиш, попни се на неки орман. Можда нећеш наћи добар разлог за то. То није битно. Уради нешто ново сваког дана како би могао да видиш свет на други начин.
5
Прва глава Када се мој човечуљак од хлеба дави у супи
Седели смо за столом. Отац се расправљао с братом, а ја сам посматрала мрвицу хлеба како нестаје у супи с резанцима. Подсећала је на малог човека који се дави. – Хеј, погледајте, личи на човечуљка који се дави! – узвикнула сам. Али се нико није осврнуо. Брат је рекао: – Не! А отац: – Да! Брат је викнуо: – Ја сам у праву! А отац је поновио: 7
Викторија Перес Ескрива
Ножеви су поскакивали по столу, кашике су просипале врелу супу из тањира, вода из чаша прскала нас је све
Kad se moj brat popeo na orman
– Не, ја сам у праву! Викали су све гласније и гласније. Ножеви су поскакивали по столу, кашике су просипале врелу супу из тањира, вода из чаша прскала нас је све. Мајка није ништа рекла, мада је с времена на време отварала уста као да би нешто додала. Можда је хтела да каже да није ни ДА ни НЕ, али … да ли постоји нешто више од ДА и НЕ? Баш сам хтела то да је питам, али је тада отац устао и ударио о сто песницом која је била толико стиснута да му је рука побелела. – Рекао сам ДА и тачка! – узвикнуо је најјаче што је могао. Брат се одједном веома уозбиљио и погледао га у очи. – То је твоја последња реч? – упитао је. Отац је потврдно климнуо главом, а тог тренутка мој човечуљак од хлеба нестао је у супи. Затим је брат учинио нешто необично: једним скоком попео се наврх ормана. Имао је дванаест година и косу светлу као сунце. Седео је тамо горе и млатарао ногама као да доноси веома важну одлуку. Неколико минута чуло се само како његове ципеле ударају о крило дрвеног ормана. 9
Викторија Перес Ескрива
– Хоћеш ли сићи? – упитао је отац гледајући на сат. – Па, не – рекао је мој брат веома тихо. – Заувек ћеш ту остати? – упитао је отац држећи шаку и даље на столу. – Да, заувек – одговорио је мој брат. Његов глас, који је допирао одозго, звучао је као да је он одлутао некуд далеко. Онда ме је погледао и видела сам да је тужан. Мислим да је полако схватао да је заувек много времена.
10
Друга глава Олуја у мојој кући
Следећег јутра брат је и даље био тамо горе. Пришла сам да поразговарам с њим јер ми је недостајао. Разговарали смо о много чему. Он ми је објашњавао како на орман мораш да се попнеш једним скоком. Мораш да га затекнеш неспремног. У супротном те одбацује и помера се; љуља се као брод и пропиње као коњ. Брат је укротио свој орман. Тако је рекао, али ја нисам баш била сигурна, иако је орман сада прео као нека маца. – Покушај ти – храбрио ме је. Узела сам столицу. Затим сам на њу поставила другу. Додала сам још и дрвену хоклицу. 11