Наслов оригинала Jef Aerts PAARD MET LAARZEN Copyright © 2015 by Jef Aerts Amsterdam, Em. Querido’s Kinderboeken Uitgeverij За издање на српском језику © Креативни центар 2017 Библиотека Свет је један књига деведесет прва прво издање Превeла с холандског Мања Рац Уредник Анђелка Ружић Лектор Виолета Бабић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Марко Хубер и Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e‑mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Графoстил Тираж 1500 Година штампе 2017 ISBN 978-86-529-0428-0 Ова књига је објављена захваљујући подршци Фламанског књижевног фонда (The Flemish Literature Fund, www.flemishliterature.be). Преводилац се захваљује девојчици Ањи Рац за драгоцену помоћ приликом превода књиге.
Жеф Артс
Илустровала
Тања Стевановић
Хвала ти, Лилит, за онај тренутак кад си угледала лептира и за онолике сате проведене међу коњима.
К
Није коњ мачка
ућа нам је премала. Пролазим кроз дне вну собу са својим коњем. Ласе уредно отире чизмице о тепих. Не удара репом о кауч. Њушка само полицу с кактусима. А тата се ипак буни. „Фико, шта је сад то? Напоље с том мар‑ вом!“, виче и скаче из фотеље у коју је био за ваљен испустивши новине. Коњ у чизмама – тако нешто још није ви‑ део. Хајде да коњ има потковице … или беле сокне … али чизме! И то још у његовој днев‑ ној соби? Истина, Ласе носи чизмице. Фину обућу од меке коже, на шнир, с црвеним пертлама и дебелим гуменим ђоном. Као саливену за његова нежна копита. Опрезно водим Ласеа кроз собу. Прола зимо између салонског стола и полице с књи гама. Тата стоји иза кауча … на безбедном. Кад би Ласе зањихао задњицом, срушио би све књиге на под. А Ласе воли да њише задњицом. Сатима. На срећу, сад је не њише. Лепо је ва‑ спитан овај мој нови кућни љубимац. Прола‑ 7
зимо поред телевизора и витрине и успевамо да не разбијемо ништа. У међувремену тата гунђа како то стварно тако не може (али очи‑ гледно да може, јер, ево, стварно нам успева). „Имаш ли ти нешто у тој глави? Коња ми доводиш у кућу…“ На крутим ногама Ласе се вуче ка кухињи. Клап-клап-клап, одзвањају чизмице по плочицама. Ни да погледа корпу с јабукама на кухињ‑ ском ормарићу. Клап-клап, клапара приближавајући се задњим вратима куће и ту полаже своју њу‑ шку на кваку. То га је његова Олга научила. Отвара врата и гега се напоље. Стоји тако у дворишту, између саксија незаборавка и девојачког срца. Мој коњ! Ју‑ тарње мајско сунце обасјава му удубљена леђа. Длака му је сива, с пегама великим као јабуке. А низ четвртасту исландску главу спушта му се бела грива. Својеглав је. Мог коња човек нема више чему да по‑ дучи. Већ му је тридесет година. ТРИДЕСЕТ! Али још се он држи. Пуним му кофу водом и он стане хала пљиво да срче. 8
Кад, ето тате на вратима. Сав црвен од бе са зауставља се на прагу и стоји као укопан. „Хоћеш ли ми рећи шта све ово треба да значи?“ „Да“, кажем ја. Увек кажем „да“, шта год да ме питају, та ко се најлакше из‑ вучем из шкрипца. „Дакле?“ „Прво да вас упо‑ знам. Ово је Ласе.“ Благо тапшем Лас еа по његовом широком боку. Он престаје да пије и отреса капљице с браде. „Гле, коњићу мој, оно је мој тата.“ На срећу, Ласе је навикао на људску не љубазност. Пре него што га је Олга спасла, радио је у циркусу. Ходао је на задњим нога‑ ма и каскао по рингу с кловном на леђима. Чак је морао и да скаче кроз ватрени обруч. Тата се подбочи, крене да изусти нешто, па се предомисли. Неки људи не могу лако да превале речи преко усана. А мој тата не може а да не филозофира. 9
Још једном прогута пљувачку, па дубоко удахне: „Није коњ мачка“, каже. Их, па то и беба зна. „Да“, одговарам ја по обичају. „Није ни пас.“ У том тренутку коњ почиње да пишки. Одскачем у страну да ме не попрска. Пеку ме ноздрве од смрада мокраће. Тата ме само још једном прострели по гледом. „Одмах да га водиш одавде! Јасно?“, вик‑ не и залупи врата за собом. Ласе се стреса. Милујем сиротог добри‑ чину по глави и почињем да му певушим на уво. Олга ме је научила да га ова песмица смирује: Донеси ми воде, о Јово, о Јово, донеси ми воде, о шегрте мој… После неколико минута задња врата ку ће опет се одшкрину. Тата протура главу на поље. А Ласе окреће главу од њега и гледа на другу страну. „Фико, оно што никако не разумем…“, тата се труди да звучи што нор малније. Можда схвата да није био баш нај љубазнији према Ласеу. „Одакле ти, забога, тај коњ у чизмама?“
10
Олгин нахерени кућерак
Н
аравно да сам желела да имам коња. Па свако би волео да има коња! Да мо же да га тимари и мало јаше. Да про‑ каска кроз шуму и шапуће му на уво оно што ником другом не би рекао. Али да ће ми се жеља тако брзо оствари ти – па ко је још томе могао да се нада и да притом није морао претходно да гњави ро‑ дитеље? Станујемо у једној омањој ушореној кући, у Четкарској улици бр. 37, у центру града. Са уличне стране кућа има улазна врата и про‑ зор. И како сад ту да држим коња? Немамо ни поштен врт, него само једно поплочано двориштанце са саксијама цвећа и зачин‑ ског биља које је са свих страна ограђено зидовима високим кô човек. Иза зида, лево од нас, Моси по цео дан прича сам са собом. Десно од нас деца Берк‑ сових праве такав русвај да их је чак и мени преко главе. Уза зид, у дну двориштанцета, стоји шупа. Или, боље речено, једно мало спремиште, тек 11
толико да стану три склопљене баштенске столице и сточић. Од шупе се протеже још један део зида. Ко тамо иза живи, не знам. Тамо влада гроб‑ на тишина. Мислим да је та кућа празна или у њој, заборављен од свих, лежи неки мртвац. Мој отац је у праву – у кући немамо места за коња. Чак ни за неког мини-понија који би стизао само до пупка. Али шта ћу кад ја већ имам коња! Правог правцијатог исландског коња. Поклонила ми га је Олга пре него што је умрла. Али то се није десило тек тако. Сваког поподнева, кад се бициклом вра‑ ћам из школе, пролазим Брестовачком ули‑ цом. Ту, на неколико корака од тротоара с џи‑ новским дрвећем, смештена је Олгина кућа. Окречена је у бело и сва је нахерена, као да ће сваког часа да се стропошта, баш као и Олга. Уз врата расту велики бокори розе и плавог цвећа. Кад те запахне мирис раних хортензија и јоргована, начисто си омамљен. Кад сам први пут видела Олгу, Ласеу је на леђима била привезана њена пијачна корпа. Тако сам се била забуљила у његове чизмице да сам ударила у ивичњак. Прострла сам се 12
по земљи колико сам дугачка. Преплашени Ласе окренуо се према мени. Олга ми је помогла да се придигнем и очистила ми окрвављено колено. На њему је била рана величине новчића. Тадa ми је први пут скувала кафу. Касније ми је Олга рекла да се пријатељ‑ ства не склапају, него ти се десе. Укажу ти се на путу у тренутку кад их најмање очекујеш. Баш тако како је она мене нашла – разбије‑ ног колена на свом прагу. Од тог поподнева пролазила сам сваког дана поред њене куће бициклом. Прислонила бих бицикл уз ограду и једном стазицом оти‑ шла иза куће. Стазица је водила до поточића са жабама и жалосне врбе чије су гране гото‑ во додиривале воду. Чим би ме чуо, Олгин коњ би преко лива де дошетао до дрвене штале. Протурио би ра‑ збарушену главу кроз прозорче и посматрао би ме. Ласе уме тако тужно да гледа да би и нај‑ гори баксуз пожелео да га помилује. Просто сам увек морала да му приђем. Стављала сам му руке на образе и прстима га чешка‑ ла испод браде. 13
Ласе је рзао од задовољ‑ ства. Због мене, али и због залогајчића с мог длана. Олги је било мило што проводим време с њеним коњем. Зва‑ ла га је враголаном и гов орила: „Тврда је то глава“. Волела је када га тимарим и нау‑ чила ме је како да му негујем болна ко‑ пита. Ја сам га појила свежом водом, пошто Олга није могла да носи претешку кофу. Ва дила сам шаргарепу из земље у повртњаку и сваког дана чистила шталу од балеге. Све сам то радила за Олгу. И за Ласеа. А можда понајвише за себе. Јер нема ничег лепшег него извлачити громуљице блата из коњске длаке. Кад бих била готова с послом у штали, села бих код Олге за сто. Кухињом се ширио мирис хлеба и венаца белог лука који су ви‑ сили унаоколо. Плафон је био сав рупичаст 14
од црвоточине и при јаком ветру шкрипао је као брод на бури. Обично сам седела на једној хоклици и ако бих се превише нагла на једну страну, стровалила бих се на под. Олга ме је служила кафом и устајалим кексом из металне кутије. Знала је да не во‑ лим кафу, али би ми ипак сваког дана сипала пуну шољу. „Научићеш да је пијеш једног дана“, го‑ ворила је. Олга вам је била тврда глава, баш као и њен коњ. Дешавало се да загризе кекс и да јој спад‑ не вештачка вилица. Онда ју је језиком гур‑ кала назад. „Муке шу ти то, жнаш…“, мумлала би та да с два прста у устима. Ја сам се правила да све то не примећу‑ јем и само сам дувала у кафу. Олга је била на самрти. Знала сам то већ дуже времена, заправо откад сам је упозна‑ ла, и та ме је помисао ужасавала. Замислите да умре тако, с прстима у устима! Или од тога што се препала јер сам мало јаче спу‑ стила шољу на сто… 15
„Али и ти ћеш умрети, знаш“, рекла ми је једног дана. „Не тако скоро као ја, али и твој дан се приближава.“ Премрла сам од страха и загрцнула се од парченцета кекса. Душу сам искашљала док ме је Олга ударала по леђима. За неког ко само што није умро, поштено ме је избубецала. „Полако, девојче. То није разлог да нас већ сад напустиш.“ Покушала сам да се насмешим отресају‑ ћи мрвице с панталона. Олга је била у праву. Свако мора да умре. Она је увек говорила оно што сви знају, али нико не помиње. А такве истине, кад би скли‑ знуле с њених усана, одисале су спокојем.
М
Jедан у хиљаду
ама се раније вратила с посла. Ради у новинској кући на само десет минута пешице од нас. Члан је редакције и њен посао је да за сваки чланак пронађе одго‑ варајући наслов. Она и за најобичнију времен‑ ску прогнозу уме да смисли нешто занимљиво, као „Летња жега тешко пада усевима“ или „Киша покварила забаву на клизалишту“. 16
Тата ју је позвао телефоном. Рекао јој је да се ради о мени и да има врло лоше вести само зато да би она што пре дошла. И она у накриво закопчаној јакни улеће у двориште. Угледавши мене и Ласеа сме‑ ста се скамени и врата за њом се залупе. „Шта се догађа?“, пита док јој на челу све‑ тлуцају грашке зноја. „Имамо госта“, кажем ја. Трудим се да де‑ лујем што веселије. Мама стреља погледом Ласеа и његову необичну обућу. Развезала му се пертла. Сагињем се да је вежем. Онда пажљиво од мерава мене – од светло‑ плавих патика до гумице у коси. Проучава моје широке панталоне, мо ју омиљену црвену блу зу са совама, наруквице. „По татином гласу мислила сам да ти се десило нешто страшно“, говори и брзо се угриза за језик. Испало је као да би јој било драже да ми нешто фали. Или да ми је одећа сва крвава. Можда се 17
надала узбудљивом новинском наслову са мном у главној улози. Склањам Ласеу гриву са очију тако да може да опчини маму својим погледом. Она‑ ко како уме да опчини мене. „Није јасно, Фико, све ово, али ми је дра‑ го што ти није ништа“, уздахне. „Копито!“, наређујем Ласеу. Малко оклева, али ипак брзо диже десну чизмицу у ваздух. Зна он и друге занимљиве трикове. На пример, да се пропне и клекне кад му се нареди. Или да њишти од један до десет и падне мртав. „Како ти је то успело?“, пита мама и гледа у прав‑ Фика је на поклон добила коња. ц у И то не било каквог коња! То је прави вр а т а д а исландски пони, који је некада радио с л у ‑ у циркусу и који уме да изводи разне ч а ј н о н е акробације. Тата и мама се не слажу наиђе с тим да она задржи Ласеа, јер тата. у њиховом малом дворишту уопште Онда нема места за циркуског коња. Уз све то, тог коњића тражи и један прила‑ з и стари кловн који жели да поврати корак своју славу. Фика је, међутим, обећала ближе. пријатељици Олги да ће се бринути о Ласеу и учиниће све да га задржи…
18
9 788652 904280