Године не постоје, само вечност и детињство!
Маргарет Јурсенар
– У рату је најважније да нема издаjника, знаш – рекао је мој друг Четворооки. У вези с ратовањем деда Жика је oдувек тврдио: – Или пуковник или покојник! – То ми се баш допадало. – Цели живот ти је само серија малих и тешких ратова, као у стриповима – изјавио je мој ујак Небојша у једној, наизглед, мирољубивој и сасвим љубавној прилици. – Опасан је прави рат, рат међу народима, то не бих волела још једном да доживим – рекла је Наташа. Ти на ову тему ниси рекао ништа, ти си мали и још не знаш какви су све ратови вођени, као што не знаш ни да си генерал чуда. Вучеш за собом оног несрећног медведа са црвеном бенкицом, глава му застрашујуће удара по поду, тумбају се оне ситне куглице стиропора у њој, једно око му је напукло, о стомаку да и не говорим, стомак је већ једном крпљен, отуда и знам чиме је напуњен. Свеједно, у то ће мало ко поверовати, бар док је дете и док има свог драгоценог медведа.
6
И док ти с њим већ увелико разговараш и склапаш прве реченице, и док Наташа тврди да си бистрији и говорно напреднији од мене у том узрасту (читај паметнији), ја се не љутим ни најмање јер је то заједничко радовање и велика победа, јер ја нисам само твоја старија сестра која ти је помогла када си дувао прву рођенданску свећицу, ја сам игром случаја и редов у твојој војсци. Бити само храбри редов, није ли то баш дивно?! А пре само нешто више од годину дана с твојим доласком започела je серија кратких, тешких ратова… Мој рат с неразумљивим речима који још није завршен. Мали рат у улици који је већ заборављен. Рат за звезде које неће експлодирати и направити црне рупе. Упорни рат за оздрављење. И тихи рат зa опроштај. Најтежи.
7
8
1 П
рошлог лета, у августу, биле су велике врућине, па ми је Наташа подизала косу у реп. Затезала ми је реп гумицом толико јако да су ми очи постајале косе, а чело затегнуто. Тетка Мила је на то рекла: – То ти је природни лифтинг, срце. Једног далеког дана тек мислићеш и о томе. Лукин прадеда, господин Обрад, користио је јаке мушке парфеме чак и по таквој врућини и он је рекао Наташи: – Овако је било и педесет треће, зашто народ паничи? – И још је додао: – А колач вам је, по обичају, божанствен! Пољубио је мојој Наташи руку: – Нажалост, ја опет не знам Ваше име, мада знам да сте ми драги, веома. – Драги господине – рекла је Наташа као што му увек каже и пажљиво га испратила кроз двориште према кући његове унуке. У том истом дворишту цвеће је бујало као у џунгли. Најистакнутији су били сунцокрети, а и они би клонули од врућине преко дана. Током поподнева улица је постајала аветињски тиха, свуда су зујале и капале климе. Бака Мара Гугл рекла је да је вруће као
9
у паклу, а Сајмон се насмејао и додао: – У паклу вероватно не мораш да идеш с краватом на посао. Сајмон је мрзео кравате, он је скидао и кошуљу с леђа док смо заједно читали стрипове. Јунаци у њима нису марили за температуру и нису слушали колико је степени, они су имали своје стриповске муке. Тих дана Сајмон и ја смо купили нов лаптоп само за нас двоје. Сајмон је рекао: – Нећемо ни Наташи одати која нам је лозинка, кад она ионако више воли Корта Малтезеа! Ја сам се сложила и додала: – Наташа никада неће провалити нашу шифру, она ионако нема времена, њој увек нешто кипи, њој увек звони мобилни, она увек негде загуби наочаре, њој су фармерке постале тесне па се брине, пусти Наташу! Сајмон је рекао: – Немој бити тако строга према њој, она много ради, а то што су јој фармерке тесне, и то ће проћи када се породи! Тај вам увек брани Наташу. И ја морам да признам да је она дивно извела ствар с кухињским елементима: две досадно беле горње полице прекрила је великим цртежом Кортa Малтезеа; иза њега је и небо са облацима и галебовима, и онда, кад хоћете да узмете шољу за белу кафу или теглу с корнфлексом, пола лица и пола качкета дотичног стриповског јунака, и с њим пола неба с галебовима и облацима, остане видљиво, а пола нестане – и то је скроз кул. Скроз је кул и то што смо Сајмон и ја више волели другог стриповског јунака – Ларгa Винча. У, што
10
вам је тај сила! Ја сам чак и планирала да се једног дана удам за њега, не зато што је милијардер, него што је леп, млад и непобедив у сваком погледу; а то што одбија толике лепотице по свету охрабрило ме је да оправдано закључим како он чека да ја порастем. То сам поверила једне вечери Сајмону. Сајмон се није смејао, он је рекао да ми идеја није лоша, с тим што прво морам да научим сама да читам стрипове, тако да више не морам непрестано нешто да га запиткујем и да он не мора до у танчине све да ми објашњава. А довољно сам лепа за Ларга Винча, и то је додао. Он такве ствари сигурно поуздано зна јер је у нашој игри и у стрипу његово презиме Овроназ и он је најбољи Ларгов пријатељ. Сајмон и ја смо на свој начин доста помагали Ларгу Винчу да се избори с пљачкашима, убицама, уцењивачима, банкарима, кријумчарима и свим олошем и неправдама на свету. У тој силној и често неправедној борби у оним облачићима текста у стрипу врло брзо сам савладала сва слова и научила и сама да се пробијам кроз текст. И кроз тешкоће. Зато је Сајмон једне вечери важно објавио Наташи да сам писмена и спремна за живот. Обоје су попили пиће у то име. Наташин стомак је већ био толико велики да је изгледала као да у њему има лубеницу, тако сам ја рекла, а Сајмон је рекао да јој је стомак као Месец у уштапу. О фармеркама више није било ни говора. – Да ли ћу икада више у њих ући? – вајкала се Наташа и то је била велика чежња, тако је рекла. Сајмон
11
се смејао због тога око фармерица, а ја сам их тада сликала телефоном. На фотографији Сајмон грли Наташу, види се да је ноћ, види се да су на тераси, звезде се не виде, али их ја памтим, а ту је и мачор Роби са четири беле истоветне сандалице на четири црне шапе. И он сам је црн као ноћ, али има испод браде шару, као белу кравату, и ја га волим; то се не види на слици, али се подразумева. У нашем стварном, породичном животу Наташа је и даље моја мама, а Сајмон је мој тата, који је свечано обећао да ће сачувати нашу тајну лозинку за лаптоп од свих и свега, заувек. Тих дана врући ветрови који су дували у нашем крају доносили су црвенкаста предвечерја, Сајмонов необријан образ боцкао ме је док ме је љубио за лаку ноћ, а Роби је неопажено долазио у моју собу да спава испод мојих ногу. Тих дана успешно смо прокопали и тунел у торти коју је бака донела дан пре рођења мог брата.
12
2 У
нашем омиљеном стрипу о Ларгу Винчу прави Сајмон Овроназ је с неком лепојком био заточен у каменој кули, која је у ствари била језив и добро утврђен затвор у срцу непроходне џунгле и из њега никад нико није успео да побегне. Ухапшен је неправедно да би подмитљива власт неке мале азијске државе уценила Ларга Винча, тако ми је објаснио Сајмон, а сви знају колико Ларго воли свог најбољег друга. Цели свет ионако зна сваки потез Ларга Винча јер је он наследник мулти, мултимилијардера, који је још као дете усвојен из наше, тада, зараћене земље. Наш човек, наглашавао је увек мој Сајмон. И сад, ако наш човек, Ларго, не плати откуп, Сајмону у стрипу се лоше пише… Но, он је ипак храбро одлучио да побегне… И када је било најузбудљивије, када му се и девојка придружила, уследила је реченица: Наставак у следећем броју. Мој кућни Сајмон је рекао: – Ух, ово је било баш добро! Пао ми је шећер и једе ми се нешто слатко! Шта мислиш о оној торти? – Мислим све најбоље! – рекла сам.
13
Ја сам увек била расположена за слаткише, вероватно је мој шећер у стомаку био стално у стању падања, па нам није требало много речи. Торту је донела бака Мара, Наташина мама. Сајмон ју је звао Гугл, али само када није била присутна, зато што је све знала и говорила свима тачно оно што мисли. Ја мислим да то Гугл није увредљиво, мада није ни нарочито смешно, јер ја волим моју баку баш зато што све зна. Тог важног дана бака је имала на глави много, много алуминијумске фолије. Сва коса јој је била издељена и обавијена тим сјајним заставицама; тата ми је намигнуо и шапнуо како се поново снимају Ратови звезда. То с бабином фризуром догађало се зато што је моја мајка Наташа тог јутра одвезена у породилиште и торта је морала да се нађе у кући за будућу прославу. И требало је да сви будемо лепи и радосни. Сајмон на срећу није марио, он је био кратко подшишан као маринац. Тада је рекао: – Овој торти је намењена другачија судбина. Ти и ја смо довољно смели да јој прекројимо запис, као што се прекрајала и будућност у том истом филму о ратовима звезда… А био је тамо и један лик по имену Арту Диту, округао као буренце, и ми ћемо бити такви ако будемо јели много слаткиша! Све то је рекао Сајмон када је изнео торту из фрижидера и уз њу само кашичице. – А тањирићи? – питала сам. – Без тањирића овог пута – рекао је Сајмон. – Данас радимо шта хоћемо! Торта се стегла, шлаг се држао чврсто као постројени гардисти када дочекују
14