Илустровала Катарина Ђурић Сунчица Ћирковић
Деци, шапицама и оним одраслима који их штите и воле Захвалност Велико хвала Стефану Томићу, ученику Основне школе „Јован Поповић“ у Новом Саду, који је први читао ове редове и помогао ми својим коментарима. Посебну захвалност дугујем др Катарини Вишић, на великој подршци и стручним сугестијама приликом обраде теме романа, као и Горани Томић и свим драгим сарадницима и колегама.
5 ВАНИЛИН-ШЕЋЕР И НЕПОЗНАТО КУЧЕНЦЕ Марко Ненадић је живео на петнаестом спрату једног високог солитера, у којем се стално кварио лифт. Зато је мајка веома често слала Марка у про давницу да донесе ово или оно. Доле-горе, горе-доле, горе-доле, па опет горе, по цео дан је Марко био задихан и црвен у лицу и увек са кесом у руци, у којој су се могле видети кесица ванилин-шећера, маргарин или чоколада за кување. Маркову маму је често болела глава и увек је заборављала шта јој све треба за припрему колача, па је Марко тако трчкарао горе-доле и доносио јој како би се чега сетила. У школу је ишао скоро свакога дана. Осим када би напољу било лепо време. Или када би у град сти гао неки спектакл! Тада би само збрисао у парк или на ливаду где би била постављена велика бина. И играо се и посматрао све то, безбрижан као да није ђак четвртак и као да га следеће године није чекао тај страшни пети разред, када се од ђака очекивало да
Марко Незналко, Глупан или
га пред
ници,
Онај
грдила због тога, па
из последње клупе. Учитељица
6 постану озбиљни. Тако им је говорила учитељица и Марко је са страхом замишљао полазак у тај пети разред и никако није могао да схвати какав ће постати кад се то деси. Можда тада неће скакати у поток код бабе на селу. Или неће хранити врапце у парку. Или ће можда сасвим личити на свог тату кад дође кући с посла, намрштен и уморан. Морамо да кажемо једну тужну истину о Марку. Друга деца у разреду га нису волела и нико није хтео да се игра с њим. Ко би се још играо с дечаком који никад ништа не зна?! Није био добар чак ни у неком спорту, попут других дечака који нису били баш неки ђаци, али су умели добро да јуре за лоптом. Зато су га звали
само
тамо
их је
су
њом звали само Марко. Али на одмору, на путу ка школи, на путу из школе, на улици, у продав-
на ливади, у парку, у аутобусу, свуда је био све то друго што пред њом ђаци нису смели да изговоре. Тога дана када је почела ова прича, Маркова мајка је правила штрудлу с маком. Као и обично, у последњем тренутку се сетила да јој недостаје ванилин-шећер. А штрудла није подједнако укусна без ванилин-шеће ра. Штрудла је права тек када има и сувог грожђа или ораха и поврх свега нежног шећера у праху. Није било другог решења него да полако отвори врата Маркове собе, да провири унутра и да се обра ти сину најмеденијим гласом, који маме и иначе ко ристе кад шаљу децу у продавницу по нешто.
има све остало, једино недостаје једна кесица ванилин-шећера. Марко је могао да се клади да ће се мајка касније сетити да недостају још и брашно, или млеко, или суво грожђе, и да ће пре него што загризе укусно пар че штрудле,
горе-доле,
маму,
7 – Маркићу... – позва она. – Да ли би хтео да помог неш мами и донесеш ванилин-шећер из продавнице? Лифт поново не ради! А знаш да маму много боле ноге и да не може да се пење на петнаести спрат... Није морала толико да прича, јер је Марко већ знао шта хоће и стајао је пред њом као војник спреман да прими наређење. – Један ванилин-шећер. Само то, мама? – упита Марко, мада је знао шта ће мама одговорити. – Да, душо. Мама
сигурно ићи бар још три пута
доле-горе. Али Марку то није сметало. Волео је
а волео је и да трчкара горе-доле. То је било много забавније него учење света око нас, на пример. Или, ух, математике. Радије би ишао десет пута по једну кесицу шећера него да проведе десет минута над лекцијом из математике! Ко то још воли? Додуше, знао је да има деце која то воле, али он није био једно од њих. Зато му се чинило да нема детета које воли математи ку и да би сва деца радије трчкарала по степеницама него учила. Да ли сам ја уопште дете?, питао се понекад Марко, обично онда када би га отац грдио и питао га ка кво је он то дете. И стварно. Какво је он то дете и каква су та друга деца, никако није могао да схвати.
8 Зато је ћутао на очеве грдње и после бежао у парк да се игра. Али те читаве недеље тата је био на пословном путу и Марко се није замарао овим глупим питањима. Весело узе новац од маме и стрча доле до продавнице. Продавачица се насмејала када га је видела. – Опет ти, Марко? – упита га. – Шта мами треба? – Ванилин-шећер... једна кесица... – промуцао је Марко и спремно пружио новац. – Још нешто? – упита продавачица, сасвим сигурна да ће Марка видети још неколико пута тог поподнева. – Не. Мама ме је послала само по то – одговори Марко самоуверено, тако да је и сам поверовао да ће штрудла бити готова врло брзо. Продавачица му пружи кесицу ванилин-шећера и осмехну се. Све продавачице су волеле Марка, јер је био дивно и лепо васпитано дете. Умео је да се лепо јави и каже „добар дан“ и „довиђења“. И никада није крао жваке, као што раде неки неваљали дечаци. Марко са уздахом олакшања изађе из продавнице. Размишљао је о томе да ли ће ићи до горе степеницу по степеницу, или ће данас ићи две по две. Било би брже ако се пење две по две степенице, али то захтева више напора. Ићи ће полако, степеницу по степеницу, јер ће ионако ускоро опет доле, одлучи он. Док је тако размишљао, изненада испред себе спази једно жуто кученце. Гледало га је молећиво и пришло му је сасвим близу, желећи да се мази. То је било баш чудно! У његовом крају није било много
пре спавања. И доручак и ручак сутра. А овај мали репати
то. Ко зна колико дуго
имао
9 луталица. Сви кучићи које је виђао испред продавни це имали су огрлице и власнике, а Марко се стидео да их пита да се поигра с њиховим псима. Даље од те продавнице он није ишао, па му је зато то штене деловало као да је дошло из неког другог света. Марко погледа пажљиво то мало чудо испред себе. Махало је репом и већ се вртело укруг око његових ногу. – Хеј... – узвикну Марко. – Сигурно си гладан. Или гладна? Јеси ли ти дечак или девојчица? Кученце га погледа као да потврђује да је веома гладно и да би много волело да нешто грицне. Марко још једном погледа куцу и закључи да је дечак. И шта сад да ради, питао се. У џепу је имао својих двеста динара. То ће му требати сутра за ужину. Али он је данас и доручковао, и ужинао, и ручао. И имаће вечеру
сигурно није
и неће имати све
није јео. Тако је размишљао Марко. – Седи ту и чекај ме! – рече одлучно кученцету. А оно, као да је разумело, послуша и седе испред продавнице. Продавачица се врло изненадила када је тако брзо поново видела Марка. Није могао да се за тако кратко време попне до петнаестог спрата и да поново сиђе. Зато је замуцала, гледајући га са чуђењем. Он је затражио саламу и флашицу негазиране воде. И пружио оних двеста динара. Продавачица га брзо услужи, а када је изашао, није могла да издржи, него провири кроз врата за њим. Када је видела дечака како храни
10 куче, све јој је било јасно. Насмејала се и ушла унутра за својим послом. Кученце је било врло, врло гладно. Брзо је гутало саламу и попило је пола флашице воде сипане у Марков длан. Гледало га је захвално и срећно и махало репом. Међутим, мама је чекала, и Марко је морао да иде. Било му је жао, јер је био сигуран да никада више неће видети кученце. У његовом крају било је неколико луталица о којима су бринули људи из ком шилука, али ово кученце је видео први пут и бојао се да ће га отерати. Марко тужно погледа малог жутог пса и поздрави се с њим. – Ћао, мали. Надам се да ћу те некад опет видети... – рече и тужно уђе у улаз. Кученце је мирно седело и гледало за њим, још се облизујући од укусног оброка. Марко се дуго пењао до горе, јер је био баш тужан. Мајка га је дочекала помало љута што се толико дуго задржао. Касније га је слала и по шећер у праху. И по маргарин. И по двеста милилитара млека. Једва је чекао да му нешто затражи како би сишао доле и потражио кученце. Али, њега није било нигде. Ишао је чак до парка. Није било ни тамо. – И оно је нестало… – уздахнуо је дечак те ноћи у кревету, и заспао тужан, сигуран да никада више неће видети свог новог другара. Сањао је његов реп и њушку и како трчи с њим по ливади код бабе на селу, све до потока. И пробудио се срећан, као да је та игра била стварна.
Сунчица Ћирковић
Мали пас великог срца Прво издање
Илустровала Катарина Ђурић Уредница Анђелка Ружић
Лектура Невена Живић
Припрема за штампу Весна Пијановић и Саша Стефановић Издавач Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 3088 446 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs © Креативни центар 2021 За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Калиграф, Београд Година штампе 2022 Тираж 1.500 ISBN 978-86-529-1093-9
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 ЋИРКОВИЋ, Сунчица, 1978 Мали пас великог срца / Сунчица Ћирковић ; илустровала Катарина Ђурић. - 1. изд. - Београд : Креативни центар, 2022 (Београд : Калиграф). - 130 стр. : илустр. ; 20 cm Тираж 1.500. ISBN 978-86-529-1093-9 COBISS.SR-ID 75486473
Марко иде у четврти разред основне школе и нема ни једног јединог пријатеља. Зато седи сам у последњој клупи и деца га често задиркују и дају му ружне надимке. Када је Марко упознао малог жутог пса, много тога се у његовом животу променило. Вили је постао његов кућни љубимац и открио му читав један нови и до тада непознати свет пријатељства. Њих двојица заједно крећу у потрагу за опасним зликовцем који представља претњу за све псе из краја. 9 7 8 8 6 5 2 9 1 0 9 3 9