Прво издање За издање на српском језику © Креативни центар, 2017 Уредник Анђелка Ружић Илустрације Борис Кузмановић Дизајн Душан Павлић Лектор Мирјана Делић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје КРЕАТИВНИ ЦЕНТАР Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www. kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа Графостил, Крагујевац Година штампе 2017 Тираж 2000
CIP – Каталогизација у публикацији – Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 75(497.11)(084.12)
Уметничка дела репродукована у књизи власништво су Народног музеја у Београду
НЕШИЋ, Ивана, 1982 Мисија: Музеј / Ивана Нешић ; илустрације Борис Кузмановић. - 1. изд. - Београд : Креативни центар, 2017 (Крагујевац : Графостил). - 109 стр. : илустр. ; 23 cm Тираж 2000. ISBN 978-86-529-0474-7 COBISS.SR-ID 247368716
ације Илустр АНОВИЋ М З У К С БОРИ
А
нђела, дођи овамо. Тетка Роксанда је дошла да те води у музеј, знаш откад се договарате…“ Анђела је уздахнула, затворила књигу из географије, која јој и тако није улазила у главу, па је ушла у дневну собу и осмотрила ситуацију. Тетка Роксанда је била ту, са шољицом чаја у рукама и решена да иде до музеја, али се ништа друго у маминој реченици није слагало са истином. Као прво, тетка Роксанда јој није била тетка. Заправо јој није била ништа, а за разлику од праве тетке – која је била поприлично кул, имала тетоважу преко целе подлактице и причала јој о стварима за које би родитељи препукли од муке да их чују – тетка Роксанда је била све само не кул. Носила је дугачке сиве сукње, ортопедске ципеле и ранац са цветовима, говорила чудно и нашироко о стварима које Анђела није разумела, све користећи речи попут дискурс и квинтесенцијално. Поред тога, мирисала је на нешто чему девојчица није знала назив,
7
али је замишљала да су то проминцле пошто је негде прочитала да на то миришу старије даме. (Није била у праву, проминцле су врста бомбона, а тетка Роксанда је мирисала на комбинацију лаванде и креме за реуму. Сем тога, није баш била ни старија, а што се даме тиче, ваљда зависи ко шта под тиме подразумева.) Као друго, ништа се оне нису биле договориле, него је Роксанда (Роса или Рокси за пријатеље) већ месецима у договору с мамом покушавала да је одвуче у музеј, „зато што би свако младо биће требало да се упозна с тековинама културе“. Само, било је толико тога бољег што је једна дванаестогодишњакиња могла да ради током слободних поподнева, чак и у мртву јесен као сада. Ево данас се баш договорила са Саром и Алексом да мало изађу до парка и играју „Уметност мира“, коју су однедавно имали на телефонима. Нису баш били сигурни да им се игрица допада, али нису имали ни времена да размишљају о томе: сви у школи су је већ имали, а њих троје су тек недавно добили дозволу да је инсталирају и сада су морали да надокнаде све што су пропустили, иако без наде да ће икада бити међу најбољима у школи. Уопште, њих троје су и постали најбољи другари зато што би последњи у универзуму добили дозволу за било шта и никад нису били најбо-
8
љи ни у чему, чак ни у суперштреберским стварима, попут такмичења из математике или писања приказа књига. Истина, Сара јесте била штребер. Читала је јер воли, а не јер мора, мада се Анђели чинило како пред одраслима наглашава то вољење чешће него што би морала. И учествовала је на такмичењима из српског, историје и лепог говора, али некако никада није успевала да буде прва, махом због Милице Тасић из VI3. Милица Тасић је била Сарина болна тачка у животу и Анђела и Алекса су се трудили, пошто су били добри пријатељи, да је не помињу више него што морају. И иначе, Алекса много тога није помињао просто јер није много говорио. Многи су мислили да је приглуп, али није био. Алекса је размишљао о много ствари одједном и са светом је делио само најнеопходније мисли, то јест оне за које му се чинило да су вредне дељења. На пример, никако није видео поенту у томе да каже како је врућина ако већ сви осећају врућину. Или да одреагује на нечију нову фризуру. Па ваљда и тај сам зна да има нову фризуру, седео је код фризера и патио. Тако је Алекса навикао да економише с речима да је почео и да претерује. Често би, након што би дуго размишљао о некој теми, изрекао само закључак, очекујући да га
9
људи разумеју. На пример, једном је цело преподне провео размишљајући о мишевима као кућним љубимцима. Толико је запао у та размишљања да није обратио пажњу на Анђелу и Сару, које су расправљале о листи гостију за Анђелин рођендан, па је, када је донео коначан суд о мишевима, гласно рекао: „Мислим да су добри, иако смрде, лети нарочито“. Случај је хтео да је Анђела баш упитала да ли да позове браћу Малешев. Алекса је том приликом испао љубоморан и још којекакав и требало им је недељу дана да се тај инцидент вредан жаљења расправи и како-тако заборави. Са треће стране, Анђела је била … па, Анђела. Пошто је свет мерила према себи, као што свака поштена особа ради, она је себи била мерило свега нормалног и обичног и зато о себи не би умела ништа да каже. Сем да у том тренутку није желела у музеј. Желела је да игра „Уметност мира“. Није само сада морала да се бори. И иначе се око инсталирања игрице водила тешка и велика борба. На крају су је деца добила, али само зато што је разредни на родитељском обавестио родитеље да је њихова наставница информатике део развојног тима и да је игрица „Уметност мира“ поучна и нешкодљива. Самим тим је постала за нијансу мање занимљива, али је била толико популарна да су не-
10
како прешли преко тога. Механика игре је била прилично компликована: постојали су тимови који су се међусобно такмичили у оквиру мреже. На пример, Анђелина мрежа је био цео шести разред. Да би се са играњем почело, требало је заузети што више територија. Територије су се заузимале тако што би се физички отишло на место територије, где би се камером телефона снимили чекпоинтови. Када би се сакупило шест чекпоинтова да се направи хексагон моћи, територија би припала тиму. Тек када би се хексагон моћи начинио и територије заузеле, требало је да права игра почне, трговање, преговарање, политика и сплеткарење, све зарад тога да се тимови „обогате“ и да одрже мир са суседима и унутар својих граница, због чега се игра и звала „Уметност мира“, али то ученике шестог разреда није превише занимало. Они су само желели да имају више територија од осталих из њихове мреже. Сасвим очекивано, тим АСА (чинило им се да је то најбоље име тима јер је Сарино име било у средини, а Анђела и Алекса су могли да се смењују на првом, односно последњем месту) још није поседовао ниједну територију. Зато су сада морали да се нађу како би тренирали и утврдили стратегију за освајање туђе територије. Није било времена за губљење, а посета музеју би била управо то.
11
„Па не знам баш…“, девојчица је почела да смишља како да се извуче. „Можда си и у праву“, уздахнула је тетка Роксанда. „Дошла сам да те водим, а ових дана се ни мени не иде. У Народном музеју уопште није онако како је некад било. Има баш много некакве омладине, за шта сам мислила да је знак да ствари постају боље, али нико жив не гледа слике. Сви држе телефоне у рукама, нисам схватила о чему се ради, помињу неке чекпоинтове, територије, некакве хексагоне, нешто.“ Анђела је застала упола речи. Музеј је био преко пола града и био је територија коју нико из њене школе до тада није освојио. Ово је била јединствена прилика да тим АСА освоји своју прву територију. Реченица коју је започела брзо се претворила у другу реченицу и страшно је била задовољна како је то извела да нико ништа не примети. „Па не знам баш да ли би било ОК да пођем са вама а да нисам позвала Сару и Алексу. И они одавно планирају да посете музеј.“ Тетка Роксанда и мама су се погледале на онај иритантни начин на који се одрасли гледају када им је успео неки план против сопствене деце, али Анђела то није приметила јер је већ слала поруку другарима да се нађу испред њеног улаза што пре могу.
12
Тетка Роксанда је возила неки толико стар ауто да је боја која је некада била црвена прешла у нешто између наранџасте и ружичасте. Био је тако стар да деца нису ни знала које је марке, али је био бескрајно забаван зато што је имао прозоре који су се подизали и спуштали окретањем ручице, а не на дугме. Имао је и радио с касетофоном, али је музика с касете била нека безвезна, а они нису имали неку своју, јер никада раније нису ни видели касету. Ипак било је занимљиво притискати дугмиће и проучавати како касетофон ради. Песме нису могле да се бирају него да се преслушају по реду или премотају, што је опет био пипав посао јер код касета не постоји начин да се зна када је тачно почетак следеће нумере. Пошто су све песме с тетка Роксандине касете звучале исто, као некакво отегнуто мјаукање, уопште није било начина да се то открије, а није било ни много битно. Прво, зато што им се исто хватало, друго зато што вожња није трајала дуго те су већ били испред музеја. Телефони су им синхронизовано завибрирали јер су дошли до територије коју су означили за освајање. Повадили су их из џепова.
13
„Браво, децо“, тетка Роксанда је погрешно протумачила њихову акцију. „Чак и многи одрасли не знају да треба утишати телефоне пре уласка у музеј.“ Осмех којим је тетка Роксанда украсила ову похвалу био је тако искрено добродушан да су деца осетила грижу савести што им ни на памет није пало утишавање телефона и што су похвалу добили иако је нису заслужили. Брже-боље су погасили звукове на телефонима. Роксанда је затворила прозор помоћу великог шрафцигера са црвеном дршком који је извадила из свог цветног ранца, па су се упутили ка улазу.
Није им било свеједно. Нису баш често имали прилике да улазе у велелепне старе зграде, па још са тако грандиозним улазима. Са обе стране мермерног степеништа којим су се скрушено пели стајале су џиновске камене жене и главама придржавале таваницу музеја. Изгледале су строго и Анђела се, иако је знала да то нема смисла, бринула да не уради нешто глупо док се налази под тим озбиљним каменим погледима. Алекси је било подједнако непријатно. Пажљиво је посматрао камене жене, мермерне стубове, високу
14
таваницу и у себи, како је навикао, доносио закључке о свему што види. Зато ни сам није веровао када је чуо себе како изговара: „Ови стубови личе на кавурму.“ Девојчице су изгледале као да ће умрети од срамоте ту где стоје, а тетка Роксанда се насмејала. Тим АСА се тек ту згрануо. Одрасли би их обично прекоревали када би рекли тако нешто. Сем тога, нису знали да у музеју смеш тако гласно да се смејеш. И најчудније, Роксанда уопште није изгледала као да јој је непријатно од све те величине и раскоши. Није деловала скрушено као што су замишљали да се треба понашати у „храму уметности“, већ весело и слободно, као да је у својој кући. Чак као да је нестало и њене уобичајене уштогљености. „Стварно мало личи на кавурму. Него да вас питам, кад смо код сличности: личе ли вам каријатиде на некога?“ Погледали су је без икакве назнаке да су разумели о чему је реч, па је објаснила: „Каријатиде, то су ове камене жене што носе греду на главама.“ Пошто на ово нико није одговорио, тетка Роксанда је наставила. „Ви сад оставите ствари на гардероби, па погледајте шта има овде у атријуму и још мало размислите о
15
томе на кога вам личе. Ја за то време идем да се јавим другарици. Она овде ради. Видимо се!“, махнула је и нестала иза некаквих врата. Није могло боље од овога. Ем су били усред музеја који нико из њихове мреже до тада није освојио, ем их нико није надгледао и бранио им да се играју. Телефони су им и тако стално вибрирали и било је време да се крене у акцију. Први чекпоинт је био ту на улазу, и то – саме камене жене. Каријатиде, како су научили да се оне зову. Уперили су телефоне у скулптуре када им је пришао чувар и љубазно им се обратио. „Децо, слободно сликајте, само одавде надаље угасите блиц. Наравно, није опасно када је мермер у питању, али блиц оштећује слике.“ „Али ми уопште не сликамо него…“, заустио је Алекса, када га је Анђела прекинула. „Важи, нисмо то знали. Хвала најлепше.“
Скулптуре за „Видовдански храм“ Иван Мештровић
Алекса се мало изненадио. Обично је он био тај који би имао потребу да ућутка друге, све ако то и није радио. На његов изненађен поглед Анђела је одговорила лукавим чкиљењем: „Најбоље да се не расправљамо са одраслима. Шта њих брига за то шта ми радимо! Што мање објашњавамо – то боље.“ Сари се овај аргумент није допао, па је нестрпљиво уздахнула. Алекса није показао ни да се слаже ни да се противи. Њему је и тако било лакше да ћути. Поново су уперили телефоне у пр ви чекпоинт, односно у скулптуре. На екранима се појавила порука коју су Алекса и Анђела одмах угасили јер није била битна за игру, а Сара ју је проучила. „Скулптуре за Видовдански храм. Један од највећих скулптора XX века, Иван Мештровић, осмислио је ових дванаест каријатида, са још неколико скулптура које се чувају у Народном музеју, као део архитектонског комплекса Видовданског храма, који
никада није изграђен. Главни део ових скулптура настао је током уметниковог боравка у Паризу од 1908. до 1909. У највећа дела Ивана Мештровића убрајају се још и Споменик захвалности Француској и Победник на Калемегдану, Споменик незнаном јунаку на Авали, Споменик Светозару Милетићу у Новом Саду…“ „Још сте ту“, поново се појавила тетка Роксанда. „Јесте ли се сетили на кога вам личе?“ „Јесмо“, испалила је Сара као из топа. Није помињала да је ишта прочитала, већ је брзо наставила: „Ја сам била на Калемегдану пре две недеље и мама је рекла да ће ме водити поново. Нарочито сам уживала у скулптури Победник једног од највећих скулптора XX века, Ивана Мештровића, и ове ми жене личе на његов рад.“ Анђела и Алекса су сложно заколутали очима. Нису веровали да је толика шлихтара. „Браво, Саро! Одлично око имаш. Неки савременици су имали притужбе на његов рад, али ово су заиста ремек-дела југословенске скулптуре XX века. Него, да се не задржимо предуго на самом улазу, има овде још штошта да се види. Хајдемо даље!“ Сара ни у чему није уживала као у похвалама. Стога је дозволила себи један величанствени тренутак ужитка у хвали. Пустила је да је прожме – од врхо-
18
ва патика, преко танких ногу, па чак горе, небу под облаке, где се завршавала репом плаве косе. Лицем јој се ширио срећан осмех, од кога су јој ионако мале очи дошле као зарези и решила је да јој се тетка Роксанда веома допада. Зато су, док су се успињали широким степеништем застртим црвеним тепихом, тетка Роксанда и Сара и даље чаврљале о скулптору Мештровићу, згради музеја и њеној историји и осталим стварима за које Анђела и Алекса нису веровали да би икога могле искрено да занимају. Због тога су колутали очима толико да се Анђела спотакла и умало пала, што би била права брука ако њу неко нешто пита.
Децу је унутрашњост музеја збуњивала можда још и више него улаз. Није им било јасно каква то зграда има балкон у унутрашњости, а и нису били баш сигурни куда да се крећу. Ипак, тетка Роксанда је изгледала као да тачно зна куда иду. Ушла је у једну собу, а њима су телефони показали да се управо налазе пред још једним чекпоинтом. Овога пута – пред сликом брадатог човека с корпом пуном грожђа у рукама.
19
„Италијански виноградар“ Катарина Ивановић
„Драго ми је што сте и сами застали овде. Одатле сам и ја хтела да кренем. Замислите, децо, да је ову слику радила једна жена. Катарина Ивановић.“ Нико јој није одговорио јер је у току било заузимање другог чекпоинта. „Видим да вас то не фасцинира превише, али знате, она је била прва призната уметница међу Србима. Катарина је рођена пре више од двеста година, а тада жене нису могле да се образују или живе како су саме желеле. Морала је да иде чак у Беч како би похађала женску школу сликарства.“ „Што женску, је л’ жене другачије цртају?“, збунио се Алекса. „Немој да си глуп!“, брецнула се Анђела. „Била је у посебном одељењу зато што … ам…“ „Зато што су сликари сликали и наге моделе, а сматрало се да такво понашање не приличи дамама. Сем тога, морала је да иде чак тамо јер код нас у то доба није било школа“, допунила је тетка Роксанда. Било би супер да и сада нема школе, помислио је Алекса, али ништа није казао. Зато је Сара, након консултације с телефоном, имала шта да каже. „Е па мени се слика допада. А нарочито ми се допада то што је уметница спојила портрет и мртву природу у једну слику. Да ли је то ико пре ње урадио?“
21
9 788652 904747
22