Neko te posmatra by Kreativni centar

Moj svet

Oliver Usman Oliver Usman

Život petnaestogodišnjeg Denisa vrlo je predvidljiv: neprestano igra igrice, u školi redovno doživljava neprĳatnosti, drugovi mu se podsmevaju, kod kuće se stalno raspravlja s majkom, a uz to je i zaljubljen u Laru. Kad preko noći nestane dečak iz susednog solitera, počinje Denisova avantura koja mu potpuno menja svakodnevicu.

OLIVER UŠMAN rođen je 1977. godine u Vezelu. Oduvek je voleo da smišlja priče, a počeo je da ih piše kada je napunio dvanaest godina. Po završenim studĳama jezika i književnosti radio je u marketinškoj agencĳi u Berlinu. Danas, pored knjiga, piše i novinske članke o video-igricama i rok muzici, a drži i kurseve kreativnog pisanja. Živi u prirodi, van grada, gde sa suprugom Silvĳom Vit piše knjige za decu i mlade. Njih dvoje smislili su serĳal priča Hartmut i ja o haotičnoj družini koja živi u komuni. Njihov dom moguće je virtuelno posetiti na internetu, a o popularnosti serĳala govori i to da je maketa tog neobičnog doma bila postavljena kao prava kulisa u jednom muzeju. Slobodno vreme Oliver Ušman najradĳe provodi sa suprugom, u društvu s mačkama i ribicama. Osim toga, izuzetno voli da igra fudbal. Kreativni centar je u edicĳi Moj svet izdao i njegov roman Gejmeri.

Naslov originala Oliver Uschmann Das Gegenteil von oben © 2009 Loewe Verlag GmbH, Bindlach Oliver Ušman Neko te posmatra © Kreativni centar, 2016 Biblioteka Moj svet knjiga peta prvo izdanje Dizajn i ilustracije Dragana Nikolić Urednik Violeta Babić Lektura Violeta Babić Priprema za štampu Nebojša Mitić Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e‑mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača mr Ljiljana Marinković, direktor Štampa Grafostil, Kragujevac Godina štampe 2016 Tiraž 1500 ISBN 978‑86‑529‑0349‑8

S nemaÄ?kog prevela Olga LaziÄ&#x2021;

Nada je luksuz koji svako sebi moĹže da priuĹĄti. Silvija Vit

Komšijski prozori

grade nam pričaju priče. Ako dovoljno dugo posmatramo stanare, o njihovim životima možemo da saznamo mnogo više nego što bi i oni sami objavili na sopstvenoj početnoj stranici ili na profilu Majspejs. Mada, moram da priznam, skoro niko od komšija iz susednog solitera nema profil Majspejs. Evo, na primer, ona baka u kuhinji na osmom spratu, gospođa Nederman. Upravo rešava mozgalicu koju sam joj ubacio u poštansko sanduče. Ona naravno ne zna da je mozgalicu dobila od mene, jer pojma nema da je redovno posmatram dvogledom. Svakog ponedeljka u poštansko sanduče ubacujem joj novu zanimaciju – sveščice sa sudokuom, mozgalice, interaktivne kriminalističke priče u kojima je kraj uvek otvoren i treba sama da ga odgonetne. Vodim računa o tome da kvalitet uvek bude dobar; nikad ne kupujem jeftine ukrštenice i mozgalice. Jednom prilikom čak sam uspeo da nabavim slagalicu od 2500 delova. Ingo mi je posle rekao da je jedva uspeo da je ugura u poštansko sanduče. Ingo je vlasnik videoteke u prizemlju našeg solitera. Noću radi kao moj kurir: ubacuje pošiljke u poštanske sandučiće. Negde sam pročitao da sad prave mekane tetris kocke. Ne znam da li bi one mogle da uđu u poštansko sanduče. Možda bi Ingo morao da ih ostavi na gornjoj polici, onoj koja se nalazi iznad 150 poštanskih sandučića, i da na pošiljku zalepi veliku žutu cedulju na kojoj bih napisao:

Za gospođu Nederman … od prijatelja. Najradije bih joj poklonio konzolu, možda čak i nintendo DS. Siguran sam da bi joj se dopali Brain Training i Animal Crossing, mada ne treba preterivati. Uostalom, ne bih sve to mogao ni da platim. Imam petnaest godina, redovno dobijam džeparac od mame, ujaka i prababe, ali ne radim. Priznajem, malo me je sramota zbog toga. Baš bi bilo super kad bih, na primer, mogao da prodajem pivo, sokove i porno‑časopise na pumpi koja se nalazi na raskrsnici prekoputa. Tako bih se vraćao kući, na naš dvanaesti sprat, s džepovima punim para. Iduće godine punim šesnaest godina. Možda bih tad mogao da počnem da radim na pumpi. Zasad samo posma‑ tram komšiluk. Baš je zanimljivo to što se komšije uopšte ne pitaju odakle im stižu pošiljke koje zatiču u sandučićima, iako vide da nisu poslate poštom. Još interesantnije je to što ih uvek uzimaju. Evo, recimo, Nadin i Tomas, mladi bračni par, gore levo, na balkonu na devetom spratu. Otkad su zajedno posvađali su se već jedno sedam puta. Ne bih znao da kažem oko čega, ja ipak samo posmatram. Možda pokušavaju da im sve bude previše harmonično. Njihov stan je u svetlim bojama, bademantili su im beli, imaju cveće na prozorima, a na zidovima vise slike s cvećem u korpama. Nikada ne izlaze. Preko nedelje rade do dva po podne, zatim dolaze kući. Uglavnom sede na trosedu. Subotom se obavezno kupaju u kadi. Gosti im ne dolaze često, možda samo jednom mesečno. Postoje dve vrste njihovih svađa, pri čemu treba naglasiti da su bučne svađe uglavnom bezazlene. Kad se deru, ne mogu, naravno, ništa da čujem, ali ipak sve vidim. Vidim ih kako vrte glavama, kako im otiču žile na vratu, primećujem da postaju napeti i uvek znam da nije ništa strašno. Takve svađe često se završavaju seksom, taman da žile ne moraju da im splasnu. Tad prestajem da ih posmatram, čak i ako zaborave

da navuku zavese. Mogao bih sve da vidim, živim samo tri sprata iznad njih, ali seks među parovima je svetinja. Nemam nikakvu želju da ih tad špijuniram. Ozbiljnu svađu prepoznam kad ih ponekad primetim kako stoje na balkonu, ćute, puše i gledaju u različitim pravcima. Ona gleda prema železničkoj stanici, tamo u podnožju naša dva solitera, a on u drugom smeru, preko krovova gradskih zgrada, sve do mosta preko Rajne. Ona tad zamišlja sebe kako ulazi u neki voz i vozi se bez cilja, dok on vidi sebe kako uskače na veliki rečni teretni brod na kom ostaje celog života bez ikakve želje da ikada više bude s nekom ženom. To je takozvana žuta faza, odnosno trenutak kad sam pri‑ moran da podignem žuti karton. Da objasnim – reč je o žu‑ toj hartiji koju stavljam u žuti koverat. Prethodno sedam za kompjuter i pišem im pismo. Pišem da se durenje ne isplati, da moraju da se sete trenutka kad su se upoznali i šta je to što jedno kod drugog vole. Pišem da je on u pravu kad kaže da ona mnogo zvoca, kao i da je ona u pravu kad govori kako on ne obraća dovoljno pažnje na nju. Predlažem da subotom rade ono što on želi, nedeljom ono što ona želi. Podsećam ih na to da čovek nikada ne sme da odustane i da, dok god igra traje, treba otkrivati nove mogućnosti. Svaki put upali. Posmatram ih dok stoje u kuhinji. Drže moje žuto pismo i razgovaraju. On misli da je pismo od nje, ona misli da je od njega. Oboje tvrde da nije. Smiruju se. Sedaju. Čitaju iz po‑ četka. Gledaju se. Ljube se. I tako već sedam puta. Pomažem ljudima, utičem na njihovo raspoloženje. Moje komšije od prekoputa mnogo su zanimljivije od svih Simsa ovog sveta.1 „Denise, ručak je gotov!“ 1 Simsi (The Sims, engl.) – junaci veoma popularne strateške video‑igrice. U pitanju je simulacija svakodnevnih aktivnosti jednog virtuelnog čoveka ili više njih (Simsa) u kućama predgrađa Sim Sitija (prim. prev.).

Ustajem s kreveta na kojem sedim rukama naslonjen na ivicu, spuštam dvogled i stavljam ga u veliku fioku ispod kreveta. Bacam pogled na crnu vreću za sedenje i na veliki televizor ispred kog se nalazi moj plejstejšn. Tu je i omot igre Project Zero. Čeka me Miku Hinasaki, koja je i dalje u potrazi za bratom. Otišao je pre mesec dana da traži nekog nestalog pisca i više se nikada nije vratio. Progutala ga je stara kuća u šumi, a isto je učinila i s piscem i s njegovim pomoćnikom. Kad mi se desi da prođe mnogo vremena između dva igranja, iako je u pitanju samo trenutno stanje na memorijskoj kartici, uvek imam osećaj da sam Miku nekako ostavio na cedilu. „Onaj ludak Falke u grob će me oterati!“, kaže mama dok prilično neveštim pokretima odmotava kanap s rolovanog mesa. Volim da jedem njeno rolovano meso, samo što sam ja još nespretniji u oslobađanju mesa od tih kanapa. „Svaki put kad ga pogledam, on sedi u čajnoj kuhinji. Kad pacijentu menja kateter, treba mu pola sata da završi!“ Umačem krompir u ukusan sos i slušam mamu dok govori o zameni katetera. Ne smeta mi, sve sam to već čuo toliko puta. Mama radi u jednom velikom staračkom domu van grada, gore, na kružnom toku kod Citadele. Ona je šef celog jednog sprata. Dom se nalazi baš u onom pravcu u kom gleda Tomas dok sanjari o rečnim brodovima kad su Nadin i on u svađi. Rajna nije daleko odatle. Ljudi iz grada upravo tamo smeštaju svoje stare, u taj staklenik na rubu grada, gde više ničeg nema, samo poneki plac polovnih automobila i nekoliko otpada. Mama odlično radi svoj posao, mada bih ja više voleo da takva vrsta posla ne postoji. „Znaš šta kaže Falke kad mu kažem da mora da požuri jer ga čeka još dvadeset četvoro staraca?“ Klimam glavom jer uvek moram da ćutim i povlađujem joj dok ručamo. Ona tad ima potrebu da izbaci sve iz sebe, da se nekom požali. Moglo bi se reći da mama svoj posao

istovremeno i voli i mrzi. Niko se od njenih kolega toliko ne daje kao ona. Da joj sve baš toliko smeta kako uvek govori, siguran sam da bi se malo opustila, ali ne, ona to ne čini. Naprotiv, radi punom parom, stalno žuri, besni i tako ukrug. „Uvek ponavlja: Znate, koleginice Klajn, kad bih žurio i svakom se posvetio samo jedan minut, onda bi mi najbolje bilo da odmah odem da radim na poljoprivrednom dobru i da počnem da se bavim masovnom proizvodnjom! Razumeš li, sine, o čemu ti govorim? Ja se tamo satirem od posla kako bi na mom spratu sve besprekorno funkcionisalo, a on to predstavi kao rad u masovnoj proizvodnji. Pa šta sam ja?! Neka zla veštica, a on – dobri samarićanin!“ Mama lupa šakom o sto, pa gleda u moj tanjir i tako brzo mi oslobađa parče rolovanog mesa od onog kanapa, neko bi mogao da pomisli da je samo čekala na taj trenutak. Kanapčić spušta na prazan tanjir do mene, koji služi za otpatke; nikad ne zaboravi da njega stavi na sto. Nerviraju me ti mamini hitri, savršeni pokreti i ta njena sposobnost da i pored vrlo stresnog posla svakog dana, tač‑ no u jedan, bude kod kuće kako bi postavila sto i skuvala ručak. Ista stvar se ponavlja uveče u sedam sati. Nemam ja ništa protiv hrane, uvek je sve vrlo ukusno, ali mi često deluje kao prebacivanje, kao da je ona merilo svih merila koje niko ne može da dostigne. Gledajte, kaže nam svako njeno jelo, svakog jutra ustajem u petnaest do pet, jutarnja smena mi počinje u šest, imam pod sobom tri medicinske sestre, jednog negovatelja, dvoje učenika na praksi, tri stažistkinje i onog udarenog Falkea, negujem 24 stare osobe, idem u nabavku, u kući uvek imam sve što mi treba i svakog dana stižem da u jedan sat spremim svom sinu ručak. Jela koja spremam veliki broj muškaraca na ovom svetu spremao bi više od pola dana, a posle bi im trebalo isto toliko vremena da raskrče kuhinju. „Je l’ i moj tata bio seronja kô Falke?“, pitam i odmah se kajem zbog tog pitanja. Ne vredi, uvek mi izleti.

Mama spušta pribor pored sebe baš u trenutku kad se spremala da ustima približi božanstveno, mekano, ukusno meso umočeno u sos. Po njenom izrazu shvatam da je razo‑ čarana. Gleda me kao glumica koju Štefan Rab2 upravo pita da li je istina da ne nosi donji veš. „Eh, sine, do malopre sam bila i dobro raspoložena i gladna.“ Postoji najmanje pet razloga zbog kojih me ova rečenica izvodi iz takta. Glasno bacam escajg na tanjir, on odzvanja, krompir ispada iz tanjira, a onda i escajg završava negde na stolu. „Zbog čega nikada ne mogu da ti postavim najobičnije pitanje koje je u vezi s mojim ocem?“ „Nemoj sa mnom da razgovaraš takvim tonom!“ „Razgovaraj ti već jednom sa mnom o mom ocu!“ Diše ubrzano, uznemirena je. Meni srce samo što ne isko‑ či. Uvek je tako, stalno se ponavlja. Ponekad uspemo da se kontrolišemo po nekoliko nedelja, čak i meseci, ali ipak, među nama je to uvek prisutna tema. Stvara neku vrstu pritiska, dovoljno je da se dotakne ivicom noža i sve odmah puca i počinje da šišti poput upravo otvorenog ventila. Pod hitno bi neko morao da nam ubaci žuti karton u poštansko sanduče. No, u susednom soliteru nema osobe koja bi tako nešto mogla da učini. Mama mi ništa ne odgovara, samo počinje da rasprema sto kao da smo završili s jelom. Sklanja tanjire, tanjir za otpatke, šerpu s krompirima i mesom. Ostatke hrane pre‑ bacuje u posude koje vešto i brzo prekriva aluminijumskom folijom. Ponaša se kao da su u kuhinji uključene kamere, a da ona upravo snima reklamu. Brzim pokretima provlači 2 Štefan Rab (Stefan Raab, nem.) – nemački televizijski voditelj, zabavljač i muzički producent koji se 2015. godine povukao s javne scene (prim. prev.).

prljave sudove kroz mlaz vode, ubacuje ih u mašinu za su‑ dove, stavlja vodu za kafu i na parče hartije zapisuje šta treba da se kupi. Mama me izluđuje. Uvek funkcioniše kao mašina; ja to ne mogu. Za razliku od nje, nastavljam da sedim za stolom. U takvim situacijama sam bespomoćan. Mogu samo da sedim, da ćutim i da čekam da prođe. Osećam se loše zbog toga što ona rasprema i radi. Osećam se kao da nisam u pravu, iako vrlo dobro znam da jesam. Ne vredi, u meni ipak raste taj osećaj da sam pogrešio. Spuštam ton, u glasu se javlja odbrambena crta: „Zašto nikada ne mogu ništa da te pitam o tati?“ Sranje! Sad zvučim kao klinac od šest godina koji mamicu pita sme li da ide da se ljulja. Ne vredi, kao da zaista imam šest godina, ne mogu od toga da pobegnem. „Svako zna ko mu je otac, čak i ako taj otac nije prisutan.“ Nastavljam da se branim kao da sam se pretvorio o drugu osobu. Mama se okreće prema meni. Sad joj je pogled ne‑ kako grub … uostalom, uvek je takav kad se načne ta tema. „Hoćeš li da skačeš s mosta samo zato što to čine svi drugi?“ Dišem uznemireno, uši mi prosto gore. Nemam odgovor na to glupo pitanje. Ustajem, stolica udara o kuhinjske ele‑ mente iza mene. Jurim kroz hodnik, ulazim u svoju sobu i zaključavam vrata za sobom. Znam da me čeka Miku, ali sad me ona ne zanima, ne gledam u plejstejšn, pa uključujem Brothers in Arms: Hell’s Highway na Xboxu 360. Moja braća i ja trenutno se nalazimo u Holandiji. U toku je velika invazija Sto prve vazdušne divizije na Market Garden u Drugom svetskom ratu. Kažem braća, tako, uostalom, piše i u naslovu. Osim toga, na taj način mogu povremeno da provociram mamu i nastavnike. Mama uvek funkcioniše kao vojnik, ma koliko bila umorna. Nastavnici na času isto‑ rije nižu priče o ratu jednu za drugom, poput bisera koji se nižu na ogrlicu, ali kad iz zabave prokomentarišem kako su saveznički vojnici u Drugom svetskom ratu vrlo dobro

funkcionisali i dobro se držali, odmah počnu da mi drže predavanje o tome kako rat nipošto ne treba veličati. Taman posla da veličam rat! Samo kažem da nije malo ono što ovi moji momci i ja uspevamo da uradimo, tačnije – ono što ja uspevam da uradim. Moram da komandujem dvema vojnim grupama istovremeno i da bez prestanka donosim važne strategijske odluke. Doduše, posle svađe s mamom nije mi ni do čega. Naređujem napade prema sopstvenim procenama, ustajem, borim se, trčim preko polja kroz malo holandsko selo, pucam kao divljak oko sebe, posle se sakrivam iza nekog zidića. Dobijam dva metka, gine mi jedan vojnik. Ne želim da sačuvam takvo stanje igre; nastaviću kasnije da igram s prethodnim stanjem. Praviću se da se sve ovo nikada nije dogodilo. Prestajem da igram i osećam se kao da sam stvarno trčao. Posmatram neko grmlje ispred zidića, koje se leluja na vetru. Levo od mene nalazi se stara stambena zgrada. Nebo je oblačno; tu, pored, stoji jedno drvo. Zamišljam kako sam na prozoru te zgrade dok se rano ujutru u selu otvaraju prve prodavnice. Granje šušti pod nogama, svež holandski vazduh ulazi unutra i meša se s mirisom bora pored zgrade. Pogled mi pada na seosku ulicu, prelazi preko polja, vrba, visokih breza, nekog dalekog kanala i zidića tamo dole, levo na ulici, iza kojeg se podiže jedan vojnik i cilja mi pravo među oči… Okrećem glavu, zaustavljam igru, na ekranu se pojavljuje meni bez tona. Prilazim krevetu, pored njega je rasklimatani noćni stočić i na njemu radio‑budilnik. Dva i petnaest. Vadim dvogled iz fioke, smeštam se ispred prozora i gledam prema četrnaestom spratu susednog solitera. Vidim dečaka. Danas je ponedeljak, dan kad on ima trening gore, u hali Donja Rajna. Kući obično stiže oko dva ili dva i petnaest, u zavisnosti od toga koliko mu je vremena potrebno da se vrati kući. On i njegovi roditelji upravo sad sedaju za

sto, oba njegova roditelja. Otac mu je zaposlen kao domar za naša dva solitera, pa je uvek kod kuće. Domar se zove Andreas Tange. Ta porodica živi u stanu koji se prostire po celom če‑ trnaestom spratu. Iznad njih je samo krov s malom terasom i bašticom. Što se toga tiče, naša zgrada je nešto bolja, jer je na tom istom mestu kod nas bazen. Najprljaviji, najlošije održavan i najmanji bazen u nemačkoj pokrajini Severna Rajna – Vestfalija, ali ipak bazen. Kad su sedamdesetih godina gradili ove zgrade, nisu znali da će u njima jednoga dana živeti ljudi s malim primanjima, ali eto, vremena se menjaju. Ružno zvuči ljudi s malim primanjima, kao da i mi ne zaslužujemo da lepo živimo kao oni ljudi što imaju bašte, a nemaju 149 komšija s kojima žive pod istim krovom. U stanu na četrnaestom spratu domar Tange baš sada ruča s porodicom. Naručili su ogromnu picu sa salamom i tunjevinom, prosto se puši na sve strane, čini mi se da miris istopljenog sira dopire i do mene. Njegova mama nije kao moja. Ona radi pola radnog vremena, doduše ne znam tačno gde, i upravo je i ona stigla kući. Domar je jutros morao da prokontroliše popravku prozora dole, na trećem spratu, kod melanholičnog komšije Hensmana, koji je od mene dosad već triput dobijao žuti karton, nažalost bez nekog uspeha. Otac seče picu, podiže jedno veliko parče. Istopljen sir rasteže se kao žvaka i ostaje privezan za picu, dečak se smeje, majka nešto govori dok gleda sina. Na trpezi je pica big family umesto savršeno pripremljenog rolovanog mesa, ali tamo po‑ stoji tata. Zbog toga najradije posmatram tu porodicu; sviđa mi se to što ima tate. Deluju umirujuće na mene dok ih gledam, kao što mamu smiruju emisije o životinjama, ili komšinicu Nederman ukrštene reči. Uvek znam kako će im proteći dan. Njihov život teče kao duga mirna reka. U školi često od mno‑ gih čujem da upravo takav život nikad ne bi voleli da imaju, ne žele rutinu, ne žele harmoniju i slična sranja. Mogu oni tako da pričaju zato što su njihovi očevi svake nedelje kod

kuće, odlaze sa ženama i decom na mini‑golf, ma koliko se to nekima činilo bez veze. Ja nemam pojma šta moj tata radi nedeljom. Ne znam čak ni gde živi, ni kako se zove. Mama je pred vratima moje sobe i pita me: „Reci mi, molim te, Denise, da li misliš da je ovo u redu?“ Govori glasom koji tako dobro poznajem. To je glas koji mi zapravo kaže: Hajde, sine, da se pomirimo, ne želeći pritom da pogazi svoj ponos. Ništa ne odgovaram. Mama nastavlja: „Kupiću nam za večeru pečeno pile!“ I dalje ćutim. Smeškam se, jer pomisao na pečeno pile iz kioska ispred našeg ulaza u meni uvek budi osećaj sreće. Kad mama odluči da kupi pečeno pile, to znači da joj je proradila griža savesti. Tad postaje blaga i mila, prosto da čovek poželi da se o njoj brine, bar nakratko. Kakvi divni trenuci! Bez suvišnih reči ratne sekire su zakopane. Nastupa mir. Ventil je zapušen. Sad imamo vremena da pustimo pritisak da nadolazi. Čujem joj korake po tepihu i kako se polako udaljava u hodniku.

Sadržaj Komšijski prozori 5 Sijera Leone 15 Žuti karton 22 Prababin pogled na svet 33 Protivavionski topovi u Holandiji 39 Midi‑hlorijani 49 Neko me posmatra 57 Deca u šumi 60 Greška u sistemu 68 Badnje veče 86 Dečaci 92 Crveni karton 115 Galeb 120 Prodavnica zdrave hrane 140 Hark Olufs 151 Tajni svet u podrumu 174 Romantika pored bazena 197 Nevaljali dečak 228 Novi savez 252 Faul 262 Iza drugih vrata 274 Ne skači! 292 Pred nama je novi put 306

CIP ‑ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.112.2‑93‑31 УШМ АН, Оливер, 1977 Neko te posmatra / Oliver Ušman ; s nemačkog prevela Olga Lazić ; [ilustracije Dragana Nikolić]. ‑ 1. izd. ‑ Beograd : Kreativni centar, 2016 (Kragujevac : Grafostil). ‑ 309 str. : ilustr. ; 21 cm. ‑ (Biblioteka Moj svet / [Kreativni centar] ; knj. 5) Prevod dela: Das Gegenteil von oben / Oliver Uschmann. ‑ Tiraž 1.500. ISBN 978‑86‑529‑0349‑8 COBISS.SR‑ID 226351372

Moj svet

Oliver Usman Oliver Usman