Симеон Маринковић Необичне приче и једна песма Прво издање © Креативни центар, 2022 Дизајн Душан Павлић Илустрације Милица Раденковић Уредница Славица Марковић Лектура Бранка Тарбук Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Tел.: 011 / 3088 e-mail:www.kreativnicentar.rs446info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директорка Штампа Графостил, Крагујевац Година штампе 2022 Тираж 1500 ISBN 978-86-529-1058-8
МилицаИлустрацијеРаденковић
Kишобус Велики кишобран је стајао у ходнику и досађивао се. Иако је напољу падала киша, он никоме није био потребан. – Зашто ја не браним никога од кише? Па ја сам кишо-бран! То није у реду! Није више могао да издржи. Скочио је и кренуо напоље. Стаза је била сва у барицама. Прво је срео пужа: – Хеј пужићу, ходи под кишобран! – Под кишобран?! Ма не! Ја уживам на киши. Нека лије, лепо ми је! – Види ти то! – изне надио се кишобран. –Значи има и оних који воле да кисну! Онда је срео једног дечака:–Хеј, ходи да те за штитим од кише! – ре као је љубазно. 6
– Хвала, није ми потребно. Имам кишну кабаницу. Кишобран се забринуо. Пошао је даље. Спазио је дечака и девојчицу који су се склонили од кише испод једног трема. Причали су и кикотали се. – Извините, хоће ли неко од вас можда под кишобран? – упитао је опрезно. – Ми бисмо хтели заједно, ако може! – рекла је девојчица.–Какода не! Изволите! – насмешио се кишобран и сав се раширио. Дечак је ухватио кишобран за дршку и повикао: – Ово је сад наш аутобус! Брм - брм, ту - ту! Путујемо!Доксу трчали низ ули цу, кишобран је поми слио: Оооо! Види, види, па јa сам сада будемСвиђакишобус...миседакишобус!
8 Шта је важно Девојчица је трчала по ливади носећи цр вени балон. Изненада јој се канап отео из руке, балон је полетео и доспео на највише гране дрвета јабуке. – Ко си ти? – упитале су га јабуке. – Ја сам балон – рекао је. – Штета што ниси јабука. Био би укусан. Балон се замислио. – Ево ветра! – одједном узвикну. Ветар га је покренуо и балон се подигао у висине. Сусрео је птицу. – Хеј, ко си ти? – питала га је птица. – Ја сам балон – рекао је. – Штета што немаш крила. Могао би да летиш брзо као ја. – Баш је смешан! – рече друга птица која пролете поред балона.
Балон се растужио. Изненада осети да га нешто голица. Још док је био на дрвету један радознали мрав се попео на њега и сада је домилео наврх балона. Мрав повика из свег гласа: – Хеј мрављи народе и сви остали! Ја летим! Видим дрвеће и куће! Изгледају као мравињак! Ура! А онда је шапнуо балону: – Црвени балону, можда ниси укусан и немаш крила, али удобан си и носиш ме високо! Балон се радосно огласио: – Ура! Ово је баш забавно!
10 Кад се Милош спремаза вртић Сваког јутра док се спрема за вр тић Милош пакује разне ствари у свој ранац. – Он увек претерује! – жалио се ра нац.–Шта све имаш у ранцу кад је оволико тежак? – питала га је мама. – Па ништа. Само оно што ће ми бити потребно –одговорио је Милош. – Зашто носиш лопту? Имате је у вртићу. Њом ћете се играти, а ова лопта нека те чека код куће. – Не. Моја лопта ће се љутити што се играм другом лоптом.–Ашта ће ти ћебенце?
– Кад а у вртићу спавамо , волим да се покријем својимМилошћебенцетом.јеуранац покушао да угура и своју нај дражу играчку – меду. Тада се ранац побунио: – Е нећеш ставити меду! Поцепаћу се од толико ствари, јој! Шапице су некако и стале, али даље није могло. Ранац је цвилео. – Шта ће ти меда? Нека те чека код куће! – убеђивала га је мама. – Не! И он воли да иде у вртић! Ранац се није предавао. За меду није било места. – Ух, стварно не може да стане! – одустао је на крају Милош. А онда је из ранца извадио и ћебенце. – Хвала ти, Милоше, много ти хвала! – одахнуо је ранац. Милош је размишљао: – Мени ће ћебенце и меда много недостајати у вртићу. Мораћу да набавим још један ранац!
12 Жарка жеља једне метле – Нећу више да чистим! Хоћу као некада да летим, хоћу да обиђем свет! – побунила се метла. – О драга метло – рече јој тепих – баш лепо што сте ме подсетили. И ја сам некада летео. Носио сам по свету принчеве и принцезе и заљубљене парове. Сада су ми то само дивне успомене. – Али ја желим поново да летим! – била је одлучна метла.–Знам да желите, али метле су летеле с вештицама, а вештице праве разна неваљалства – рекао је тепих. – Неваљалства?! Ја не желим неваљалства! Хоћу само да упознам свет. Метла се растужила. Желела је да лети, али не с вештицом, па још и да праве неваљалства.
Усисивач је све пажљиво слушао. – Драга пријатељице метло, дирнут сам вашом ја ком жељом за путовањима. Много пута сте ми помогли и толико тога сам од вас научио. У знак захвалности, поклањам вам авионску карту за пут око света. Ја ћу вас заменити на послу. – Ох, какво дивно изнeнађење! Много, много вам хвала! – рекла је одушевљено метла.
14 Зашто су патике љуте Ана се наљутила на Сару, па је тако љута почела да шутира каменчиће испред себе. То је заболело њене патике. Падала је хладна киша, а Ана је намерно газила по ба ри ца ма. Патике су због тога цвокотале од хладноће. Биле су прљаве и мокре. Ана није довољно пазила , па је уга зила и у псеће гованце. Патикама није било ни ма ло пријатно. – Ех Ана, Ана! Па ти уопште не бринеш о нама! –јадале су се патике. – Бринем, али кад сам љута ја онда ни на шта не пазим – рекла је Ана. – Али Ана, ми тебе волимо! – говориле су патике. Пошто је Ана и даље била љута и непажљива , патике су једне ноћи изашле из ципеларника и сакриле се. – Где су моје патике?! – питала је Ана ујутру када је хтела да се обује и крене у вртић.
15 – Тамо су где си их синоћ оставила – рече тата. – Нема Тражилаих!је свуда по кући, али од патика ни трага. Помислила је: Сигурно су се на љутиле на мене! Размишљала је шта да Потомради.јеотишла у своју собу и повикала на сав глас: – Лепе моје патике, извините што нисам била добра према вама!Однекуд се зачу шушкање. Ана је мало размислила, па је поново узвикнула: – Патикице моје драге, извините што нисам била добра према вама! Одсад ћу вас чувати! Кад су то чуле, патике су се појавиле и стале испред ње: – Ево нас! Радује нас твоје обећање! Волимо да будемо с тобом!
Већ неколико дана играчке у Филиповој соби стоје разбацане. Нико се њима не игра. Када дође из вртића, Филип се игра напољу или се забавља игрицама на телефону. – Нећемо више да чекамо! – побуниле су се играчке. – Филип нас је заборавио. Али умемо ми и без њега да се играмо! Зашто да не?! У овој књизи дешава се много тога чудног: играчке се играју саме, метла жарко жели да полети, један кревет сваке вечери прича Раши приче пред спавање, а чупкасти облак с Месецом игра жмурке... Најмлађи читаоци уживаће у занимљивим догађајима које крију ове необичне приче и једна песма. 9 788652 910588