Pokvarni dom by Kreativni centar

тетници шаљу своју децу у покварни дом, али само ако су добра. Тако су Бебирога, Усуд из породице злих суђаја, омаја Лелујка, близанци Грозождерка и Страхождер Строгоглав и неколико хиперактивних патуљака доспели у исти разред. Управница Злоберта Штетковић својски се труди да их исквари … само што јој то баш и не иде од руке. А када им се буде придружио нови ђак Прззвољак, закуваће се прави пакао. Дакле – не какао, него прави правцати пакао! На сву срећу, има на свету јунака који ће се у пресудном тренутку умешати. Па ипак, до последње странице није јасно како ће се све то завршити...

Данијела Фишерова ПОКВАРНИ ДОМ прво издање

Наслов оригинала Daniela Fischerová Pohoršovna Text copyright © Daniela Fischerová, 2014 Illustrations copyright © Jitka Petrová, 2014 Copyright of the Czech edition © Mladá fronta, 2014 За издање на српском језику © Креативни центар 2017 Илустровала Јитка Петрова Превод Марија Илић Уредник Славица Марковић Ликовни уредник Душан Павлић Лектор Виолета Бабић Припрема за штампу Небојша Митић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум Тираж 1.500 Година штампе 2017 Ова књига објављена је уз подршку Министарства културе Републике Чешке.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.162.3-93-31 ФИШЕРОВА, Данијела, 1948 Покварни дом / Данијела Фишерова ; илустровала Јитка Петрова ; [превод Марија Илић]. - 1. изд. - Београд : Креативни центар, 2017 ([Београд] : Публикум). - 117 стр. : илустр. ; 23 cm Превод дела: Pohoršovna / Daniela Fischerová. - Тираж 1.500. ISBN 978-86-529-0387-0 COBISS.SR-ID 229154828

ило је то стварно фуј. Баш онако фуууј! Просторија је личила на стару школску учионицу. Није била проветрена бар сто година и ваздух је смрдео кô творове чарапе. А још је било и лето! РАСПУСТ! „Устајте!“, дрекнула је та огавна особа и треснула штапом о сто. Штап је био дугачак и расцветан на врху. Лако би њиме могла да ископа око и оном дечаку у последњем реду. Он је читао. Толико се био удубио да је уопште није чуо и није ни устао. Она му додуше није ископала око, али га је ошинула по глави. „Устајте, рекла сам! Сви на ноге!“ Четворо деце од десет до тринаест година је устало. Особа је вриснула: „Седите! Ја сам чувена Злоберта Штетковић, а ово је мој муж Твртко Штетковић“, па је штапом боцнула чудног човечуљка. Намрешкао је нос кô дебели зец кога много сврбе уши, а не може да се почеше. На глави му је била испрана зелена капа. „А ви сте једна банда хуља и ниткова који нас срамоте!“

У тај час догегала се најлепша мала девојчица коју сте икада видели. Светлела је кô божићна јелка. Насмешила се, пробала да махне шапицом, али је то за њу већ било превише. Пала је на пеленама тапацирану задњицу, али се није расплакала, као што би то учинило деведесет девет малих девојчица од сто, него се насмешила још веселије и рекла нешто попут: „Муааа!“ Злоберта ју је брзо подигла, темељно је протресла и мунула је у седиште за децу. „Сад слушајте, шампињони!“, наставила је. „Покварени људски младунци иду у поправни дом. Али ово је покварни дом. ПО‑КВАР‑НИ, разумете? И одавде нећете изаћи све док се не покварите, па макар овде остали до смрти. А пошто сте бесмртни, то ће баш потрајати, јелда?“ Прљава прозорска стакла су се затресла од њеног смеха. Ваљда је мислила да је рекла нешто смешно. „Пардон! Извините, али нисте у праву“, зачуло се из последњег реда. Злоберту је то запањило, као да је проговорила столица. Али то није била столица, него онај дечко с књигом. „Ми нисмо бесмртни, само веома дуго живимо. Бесмртност би била гњаважа.“ Злоберта није подносила да је неко исправља. „Нико те није ништа питао!“, бесно је прогунђала. „Штетковићу, прозови их!“ Њен муж се мало уплашио, али је послушно извадио списак и почео да чита: „Лелујка, род штетници, врста омаја“. Поред зида је седела чудна чупава девојка с лишћем у маховинастозеленој коси. Лењо је климнула и из косе јој је испао жир. Ухватила га је и појела. „Њен задатак је да натера путнике да се изгубе. Ако се налазе у шуми, има да их води у јаму, или у понор или у мочвару. Ако је у граду, има да их залуди до те мере да остану закључани у тоалету у метроу или да заспе у трамвају и пробуде се тек на последњој станици, одакле више ниједан трамвај не иде назад. Међутим, Лелујка се понаша сасвим супротно. Показује путницима исправан пут до циља…“ „Исссправан!“, засиктала је Злоберта. 6

„… а изгубљену децу води до њихове куће. У шуми чак црта ознаке на дрвећу! Невидљива је за људе и говори кô GPS…“ Штетковић се зачуђено окренуо ка Злоберти, јер није знао шта је то GPS. Она је само одмахнула бледом руком. „Ма то ти је једна људска измишљотина… Лелујка, покажи му!“ Омаја је започела монотоним гласом: „Двадесет метара право, затим оштро скретање десно. Након сто метара чаробна травка на путу, заобићи. Брвно преко потока, крећите се пажљиво, клизаво је!“ Злоберта је подругљиво фркнула. „Овакву смотаност још нисам видела! Нећеш изаћи из покварног дома док не будеш скроз кварна!“ Лелујка се правила да јој је свеједно. Почешала се по глави и око њих се раширио мирис четинара. Мушкарац је настављао: „Страхождер и Грозождерка Строгоглав!“ Близанци, отприлике дванаестогодишњаци, одмах скочише на ноге. Обоје су били риђокоси и скроз‑наскроз престрављени.

„Вас је овамо послао краљ Строгоглав, ваш отац. Жели да од вас направи тиране, али је Грозождерка, на његово велико разочарање, цитирам: Саосећајна цмиздравица, а Страхождер је страшљивац с доброчинитељским склоностима. Краљ Строгоглав захтева да вас доведемо у неред.“ Злоберта је осветољубиво рекла: „А последњи од вас изопачених је извесни Усуд. На ноге!“ Тај дечко већ се био вратио читању, али је тада оставио књигу и мирно устао. „Дакле, ти си тај што срамоти цео род злих суђаја?“, Злоберта је запретила кажипрстом. Врх кажипрста само што није дотакао Усудов нос и тамо се тресао од узбуђења. „Као да није доста што се уместо девојчице родио дечак! Суђаје су одувек биле женског рода! Да ниси бесмртно дерле, бацили би те у градску канализацију!“ „Нисам бесмртан, само…“, дечко се успротивио, али га Злоберта није пустила да заврши. „Ти треба да одређујеш бебама злу судбину! Богиње, вашке, стенице, кугу! А ти им дајеш мир и срећу! Фуј, срамота, фуј, стид и срам! И још уз све то – читаш књиге! Признај или ти се црно пише!“ „Аха, читам“, одговорио је Усуд мирно. „Књиге су супер. Човек се не досађује.“ „Чујете ли ви ово? Човек!“, пушила се Злоберта. „Ти ниси човек, ти си род штетник, врста зла суђаја! А зато што у свемиру не постоји сила која би могла да поништи оно што си ти одредио, најопаснији си од свих присутних. Ми смо штетници, треба да штетимо људима. Какав би то свет био кад људи не би патили, а? И дај овамо ту књигу! Нико ми овде неће читати!“ Истргла је књигу од дечака тако силовито да јој је излетела из руке и треснула Твртка Штетковића у тинтару, то јест у главу. Беба у дечјем седишту се закикотала и поново пробала да махне шапицом. Овог пута јој је успело, па је од радости заклатила и ножицама. „Скоро сам заборавио“, промрмљао је Штетковић трљајући чворугу. „Још је ту и ова Бебирога. Њена мајка Бабарога довела ју је овамо зато 8

што је одвратно цакана и још одбојније доброћудна. Неће је назад све док не научи два‑три простаклука и не постане права неваљалица.“ „То је све“, фркнула је Злоберта. „Ћутите и срам вас било што сте тако одвратно добри. Што се више будете стидели, тим пре ћете се покварити и посветити се злоделима.“

Изненада је одасвуд – испод стола, клупа, чак и испод Злобертиних ногу – искочило једно пет (или шест? или седам? или више? – није никако могло да се изброји јер су одмах скакутали тамо‑амо), дакле искочило је много патуљака, а сви су немирно викали: „И ми смо ту!“ „Нису на списку“, намргодио се Твртко прекорно. „Ко их шаље?“ „Ми смо се, молићу лепо, сами пријавили!“, бодро су одговорили. „Ми нисмо патуљци, него папатутуљци. Требало би да кињимо свакога, али ми препредено помажемо. Молимо вас, молимо да се покваримо!“ 9

Лелујка је заколутала очима (у смислу да такве безвезњаке још није видела). Злоберта је изненада вриснула: „Ко се усудио да опере прозор?!“ Збиља, као да је неко упалио светло, један прозор је толико блистао од чистоће да се чинило да у њему нема стакла. Иза њега се зеленео орах. „Ми! Ми!“, пиштали су патуљци. Скакали су увис и весело махали капицама као да су на трамбулини. „Такође смо вам угланцали леву ципелу, а десну већ нисмо стигли.“ „Е сад је доста!“, Злоберта је треснула једног од њих, а сви су углас закукали: „Јаоој!“, али се ипак нису уплашили и одмах су се угурали у клупу. Чинило се тада да их је пет. Или шест. „Штетковићу, идемо!“ Кренула је, а испод ногу истрчао јој је један патуљак. (Тако да их је ипак вероватно било шест. Или можда седам?) И друга Злобертина ципела сијала се кô нова. Злоберта то није приметила. Бебирога се закикотала и поново произвела нешто као: „Муааа!“

вече су им дали чинијице у којима је било нешто одвратно, што је изгледало као раскувана жабокречина. За пиће су добили воду из баре. Кад су уловили неколико кишних глиста из ње, уопште није била лоша за пиће. Злоберта им је запретила. Рекла је да онај који не поједе своју порцију, следећег дана неће добити ништа за јело. Бебирога је имала своју флашицу с цуцлом. (У њој је била кувана мухоморка од које би човек добио грчеве, али за бабароге је то права посластица.) Кроз опрани прозор сијала је бледозлатна месечина. На поду су били танки прашњави душеци.

„Сутра почиње строго преваспитавање!“, обећала је Злоберта и од шрафила сијалицу из лампе да не би могли да упале светло. „Свима вам желим ужасне снове!“ Кључ је затандркао и мали штетници су остали сами. Нико није проговарао. Краљевски близанци су дрхтурили као сува трска. Држали су се за руке. Грозождерка је цмиздруцкала, а Страхождер је грицкао нокте од страха. (На оној другој руци, не на оној којом је држао Грозождерку. Али то је ваљда јасно, зар не?) Лелујка је зевнула од досаде. Један патуљак је налетао на стакло кô бесна мува, али је стакло било тврдо, а прозор затворен. „Страхождере, шта да радимо, шта да радимо?“, цвилела је Грозождерка. „Наш драги татица је љут на нас.“ Када је рекла наш драги татица, по целом телу јој је искочила копривњача. „Да ли мислиш да ћемо успети да се покваримо?“ „Али не знам како се то ради!“, јадиковао је Страхождер, а ситна брада му се тресла. „Наш драги татица нас то није научио!“ Када је рекао наш драги татица, побледео је и позеленео. „Ваш тата није никакав драги татица, него један безобзирни билмез!“, рекла је омаја грубијански. Близанци су зацвилели од страха. Били су на свету дванаест година, али нешто слично још нису чули. (Можда некада у својој глави, али су се правили да то не чују.) „Ја умем да препознам билмеза, а ваш тата је билмез капиталац!“, наставила је грубијанка. У џепу мусаве хаљине нашла је кестен и сисала га је као бомбону. „Немој тако да говориш о нашем татици!“, цвилела је Грозождерка. „Говори! Говори!“, грајали су патуљци у хору. „М’рш тамо!“, оштро је узвратила Лелујка. „Баш ме брига!“ Усуд је живнуо. Био је мршав, и пегав и кракат. Изјавио је: „Слушајте, рођаци из фамилије штетника, Злоберта ми је узела књигу, па не могу да читам. Ја волим да читам, поготово приче. Из прича увек нешто сазнам. Овде ће баш бити досадно. Шта мислите о томе да причамо приче?“ 11

Лелујка се презриво искревељила. Страхождер то вероватно није укапирао. Патуљци су на тренутак престали да се врпоље. Онда се зачуо храпав одрасли глас: „Бар неко има мозак у глави, а не попару! Ја сам за!“ Сви су се запањено окренули према колевки. Били су убеђени да Бебирога спава. Бебана је седела. Извадила је из уста палац који је сисала, па је весело рекла: „Шта буљите у мене кô у серију? Па наравно да умем да говорим, чак и простаклуке, и то на пет светских језика. Да, такође пристојно владам компјутером. Можда умем да возим кола, нисам сигурна, то би прво морало да се испроба.“ Усуд је био запањен: „Шта?“ „Ми бабароге имамо одличну генетику. Чим се родимо, умемо да читамо. Карате учимо тек од треће године, нажалост. И не тек неки обичан карате, него бабарога‑карате! Мама обара четинаре једним ударцем руке. Хејха, хејха!, жива нисам, али имам тек тринаест месеци. (Значење речи хејха објасниће‑ мо вам касније.) Да то случајно нисте одрукали Штетковићима! Пред њима ћу се правити муааала.“ Усуд се први опасуљио. „Супер, Бебирого! Мени се одмах учинило да си паметна. Онда ти и ја можемо да разговарамо.“ Како је то изговорио, тако га је у нос погодио кестен у бодљикавом омотачу. „И тако дакле овако онако!“, разљутила се Лелујка. „Ти, паметњаковићу паметни, немој да се правиш важан! Да, ја сам само омаја и не читам књиге, али зато се не губим ни у Сахари, где би ти вероватно умро од жеђи. Нећу се изгубити ни на Северном полу, где би се теби заледиле и слине у носу, ја се просто нигде не губим … и ја хоћу прва да причам причу!“ Већ се толико било смркло да нису видели ни пертле на ципелама. „Гле! Ни ово не умеш, суперштајне, а?“ Лелујка је засветлела зеленкастим светлом. Коса јој је искрила и светлуцала. Помало је личила на улаз у циркус, али то су била треперава светлашца која има свака омаја. Сви су поседали око ње, догурали су ту и Бебирогу и Лелујка је почела да прича. 12

(1948) позната је чешка списатељица и драматуршкиња, ауторка бројних књига за децу и младе. Добитница је многих књижевних награда, а њен роман Покварни дом проглашен је 2014. године за најбољу дечју књигу на чешком језику.

Прво велико фуј.................................................................................................................... 5 Прва ноћ............................................................................................................................... 10 Омајина прича о тупавом Строгоглаву............................................................................ 14 Лелујка омађијава столицу................................................................................................ 17 Ужаси и згоде. Други дан................................................................................................... 20 Бебирога прича о Угљеши и Пламенки............................................................................ 22 Како то – послушан и непослушан у исто време?.......................................................... 28 Зове ГраКаКрСтр................................................................................................................. 30 Шта сад?................................................................................................................................ 34 Патуљаста прича. Господин Зурка.................................................................................... 35 Варљива врата..................................................................................................................... 38 Усуд има тајну...................................................................................................................... 42 Ноге увис!............................................................................................................................. 42 Страхождер прича о тетки Шкргутки.............................................................................. 44 Забулази Зуби Злурад ЗЗЗЗ................................................................................................ 46 Шашава страшила.............................................................................................................. 49 Чудно чудна тетка Шкргутка............................................................................................. 51 Сос у пакленом лонцу......................................................................................................... 53 Где наћи сирове жабе?........................................................................................................ 56 Душек заборава................................................................................................................... 58 Тробојна тетка Шкргутка................................................................................................... 61 Колица! Успињача!.............................................................................................................. 63

Уговор с ђаволом................................................................................................................. 66 Твртко иде у лов на вепра (или јелена)............................................................................ 69 Љути пакао........................................................................................................................... 72 Љубав за троје..................................................................................................................... 73 Пакао бесни......................................................................................................................... 77 Невидљива нит.................................................................................................................... 79 Усуд себи прича причу....................................................................................................... 81 Тетка хита............................................................................................................................. 84 Ђаволак с цуцлом................................................................................................................ 84 Баканџа у качамаку............................................................................................................. 87 Твртко Штетковић добија дар........................................................................................... 88 Страшко!!! Пим!!!................................................................................................................ 91 Злобертина велика тајна.................................................................................................... 93 Аутомобил јури ка Громуњу.............................................................................................. 95 Драге даме, одосмо у першун!........................................................................................... 97 Твртко даје све од себе........................................................................................................ 99 Грозождерка то зна боље.................................................................................................. 100 Пламени обруч.................................................................................................................. 102 Господин З.......................................................................................................................... 104 Столица, други пут............................................................................................................ 106 Јунаци почетници............................................................................................................. 107 Теткина борба са столицом............................................................................................. 109 Усуду нешто пада на памет.............................................................................................. 110 Стигла је поноћ!................................................................................................................. 112 Кнедле с воћем................................................................................................................... 114