Jasminka Petrovi} urednici Qiqana Marinkovi} i Sla|ana Ili} ilustrator Du{an Pavli} lektor Violeta Babi} prelom Neboj{a Miti} izdaje Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 telefoni: 011/2440-659, 3820-464, 3820-483 www.kreativnicentar.rs za izdava~a mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Grafiprof Tira` 3.000 ISBN 978-86-7781-689-6
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-36 ПЕТРОВИЋ, Јасминка, 1960 Риба риби гризе реп / Јасминка Петровић ; илустровао Душан Павлић. - Београд : Креативни центар, 2009 (Београд : Графипроф). - 56 стр. : илустр. ; 23 cm. - (Причам ти причу / [Креативни центар]) Тираж 3.000. ISBN 978-86-7781-689-6 COBISS.SR-ID 157912844
Jasminka Petrovi}
Ilustrovao
Du{an Pavli}
Sadr`aj
DVA LOKVAWA OKO PAWA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .6 TI GA JA, TI GA TI, TI GA NEĆEŠ POGODITI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .16 BELE KOKE ISPOD STREHE VIRE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .26 DVA LONČIĆA, ČETIRI POKLOPČIĆA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .36 RIBA RIBI GRIZE REP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .46
DVA LOKVAWA OKO PAWA
Katarina je stajala pored prozora. Ma~ak Flekica sun~ao se na ogradi i povremeno mrdao u{ima. Tata je sun|erom nanosio sapunicu na krov automobila. Katarina mu obi~no poma`e oko prawa kola, ali tati }e danas morati neko drugi da otvara i zatvara slavinu u gara`i. Wu ovog popodneva ~eka mnogo va`niji zadatak, ali o tome }e da razmi{qa tek kad mama prestane da joj se muva iza le|a. – Katarina, za{to ne iza|e{ napoqe? Vidi kako je lep dan! – Ne}u! – rekla je devoj~ica i odmahnula glavom. – Iza|i bar u dvori{te da pomogne{ tati! Da vidi{ samo kakvo je crevo kupio! Voda se pu{ta pritiskom na dugme. Milina jedna! Vi{e nema tr~awa do gara`e i okretawa slavine. Idi nek ti poka`e! – Umorna sam – rekla je Katarina i bacila se preko kreveta. – [ta je tebi, dete? Da nema{ temperaturu? Mama je sela pored we i stavila joj ruku na ~elo. Katarina nije bila vru}a. Jednostavno nije bila dobre voqe. Ose}ala se kao mleko koje se prosulo iz {oqe i po~elo da se razliva po stolu. A kako i ne bi posle onog {to joj se danas dogodilo u {koli!
– A da ti slu~ajno ne{to ne krije{ od mene? Taj mamin pogled ba{ joj ide na `ivce. Ona je majstor da napravi paniku u ku}i. Ako Katarina slu~ajno ne{to pokvari, slomi ili izgubi, mama mora to odmah svima da javi: i baka Zori, i teta Neni, i ujka Caletu i, naravno, tati. Ukoliko se tati ne dopadne to {to je ~uo, odmah mu se zacrvene u{i, a to zna~i da }e Katarina dobiti grdwu. Pro{le nedeqe to je zvu~alo ovako: – Izbrisala si mi sto pedeset stranica kucanog teksta! Ja sam mrtav ~ovek! To sam pisao dva meseca. Sutra u devet ujutru nam dolaze Nemci na sastanak. I {ta sad ja wima da ka`em?! [ta?! Znate, moja }erkica se malo poigrala va{im projektom! Kroz pola sata ujka Cale je bio ispred tatinog kompjutera. Posle dva sata do{ao je i wegov kolega iz ra~unskog centra, a oko pono}i je stigao i wihov {ef Zari}. Rano ujutru tata je dobio svojih sto pedeset stranica kucanog teksta, a Katarina slede}u zabranu: – Od danas ti i kompjuter ne smete da budete sami u istoj prostoriji! Jasno? – tatine u{i crvenele su se kao nikad ranije. Katarina uop{te nije dirala tatin tekst, ona je samo htela da pogleda kako… Ali, to sada i nije va`no. Uostalom, vide}e svi oni jednog dana ko je Katarina, a dotle … dotle }e
Joj!
morati da istrpi hiqadu i jedno mamino pitawe: – [ta nije u redu, du{o? Ti zna{ da meni mo`e{ sve da ka`e{. Katarina je za`murila. Pretvarala se da je sawiva. @elela je da bude sama. – Sve je u redu, mama, samo mi se spava – promrmqala je. – Onda je najboqe da se odmori{, pa }emo kasnije da razgovaramo. Devoj~ica je osetila mamin poqubac u kosi, a onda ~ula wene korake kako se udaqavaju ka vratima. ^im je mama iza{la iz sobe, otvorila je o~i i sko~ila iz kreveta. Uh, najzad je ostala sama! Pogledala je na sat. Imala je ta~no ~etrdeset pet minuta da na|e neko re{ewe. To nije malo vremena. Toliko traje jedan {kolski ~as. Ali odakle da po~ne? Mo`da je najboqe da pa`qivo sagleda ceo slu~aj... Za po~etak joj treba ogledalo. Gde ga je ono ostavila?
Katarina je preturala po ormanima i fiokama. – Nije ovde! Nije ni ovde! – uzvikivala je svaki ~as. Na sve strane letele su kwige, sveske, olovke, lewiri, papiri, pa ~ak i delovi garderobe. Majica je pala medi preko wu{ke, jedna ~arapa se zaka~ila za luster, farmerke samo {to nisu izletele kroz prozor, ka~ket je zavr{io u korpi za otpatke, a druga ~arapa je upala u akvarijum. Vi{e ni{ta nije bilo na svom mestu, ali tako je to kad se ne{to tra`i. – A da nije slu~ajno…? – najednom se setila devoj~ica i pogledala pod krevet. 8
Katarina je na{la ogledalo, ali je u me|uvremenu izgubila hrabrost. I sad od straha nije smela da se pogleda. – Tri … ~etiri … ~etiri i po … sad! Boqe da se nije o{i{ala! Dok je imala duga~ku kosu, u{i joj se uop{te nisu prime}ivale, a sada je nekako ispalo da na glavi ima samo u{i. – Klempava! Klempava! – setila se kako su je danas zadirkivali u {koli. Devoj~ica je zurila u svoj odraz u ogledalu. Stvar je bila mnogo gora nego {to je o~ekivala. Li~ila je na zeca ili, ta~nije, na slona. Kao da je sa obe strane lica ra{irila po jednu ogromnu lepezu. Nije smela da se pomeri. ^inilo joj se da }e u{ima zaka~iti slike na zidovima. Ili, jo{ gore, da }e poleteti. Imala je utisak da joj iz glave vire krila aviona. Ako se samo mrdne, izlete}e kroz prozor i onda }e joj se smejati ~ak i ptice s grana. Ovog puta joj nema pomo}i. To je sasvim sigurno! Pred ovim problemom zbunio bi se i ujka Cale. Uostalom, on ima tako fine male u{i da ne bi ni ~uo Katarinu kako pla~e.
9