Škola i životne veštine adolescenata by Kreativni centar

Kreat iv

Kreativni

ntar ce

{kola

VE[TINE

ADOLESCENATA Slavica Čarapić

Edicija Kreativna škola škola i životne veštine adolescenata Prvo izdanje Autor Slavica Čarapić Urednik Natalija Panić Lektor Mirjana Delić Grafički dizajn Neda Dokić Korice Dušan Pavlić Priprema za štampu Ljiljana Pavkov Izdavač Kreativni centar, Beograd Gradištanska 8 Tel.: 011/ 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 E-mail: info@kreativnicentar.rs www.kreativnicentar.rs

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

Za izdavača Mr Ljiljana Marinković, direktor

159.922.8 37.064.2 37.032-056.6 316.61-053.6

Štampa Grafostil

ЧАРАПИЋ, Славица, 1966 Škola i životne veštine adolescenata / Slavica Čarapić. – 1. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2016 (Kragujevac : Grafostil). – 87 str. : graf. prikazi ; 27 cm. – (Kreativna škola)

Tiraž 1.000

Tiraž 1.000. – O autorki: str. 87. – Bibliografija: str. 85.

Godina štampe 2016

a) Адолесценција b) Наставници – Ученици c) Адолесценти – Понашање COBISS.SR-ID 225701900

ISBN 978-86-529-0347-4

VE[TINE

ADOLESCENATA Slavica Čarapić

Sadržaj UVOD.......................................................................................................................................5 1. ADOLESCENCIJA............................................................................................................8 1.1. Zadaci adolescenta u izgrađivanju identiteta...............................................................9 1.2. Adolescentna kriza ........................................................................................................10 1.3. Škola i nastavnik u životu adolescenata......................................................................10 2. EMOCIONALNE VEŠTINE..........................................................................................13 2.1. Šta nastavnik treba da zna o emocijama.....................................................................13 2.2. Kako da podržite adolescente u ovladavanju emocionalnim veštinama................18 3. KOMUNIKACIJSKE VEŠTINE I REŠAVANJE KONFLIKATA ............................25 3.1. Modeli autoriteta i komunikacije sa adolescentima .................................................25 3.2. Kako da podržite adolescente u ovladavanju komunikacionim veštinama ..........26 3.3. Konflikti nastavnik–učenik...........................................................................................33 3.4. Konflikti među adolescentima ....................................................................................36 4. POJAM O SEBI, SAMOPOŠTOVANJE I ŠKOLSKO POSTIGNUĆE U ADOLESCENCIJI.......................................................................................................41 4.1. Šta nastavnik treba da zna o razvoju pojma o sebi i samopoštovanju u adolescenciji.................................................................................................................41 4.2. Kako da podstaknete razvoj samopoštovanja kod adolescenata ............................42 4.2.1. K ako se konfrontirati s pasivnim ponašanjem odraslih prema adolescentima....52 5. SAMOREGULACIJA U UČENJU................................................................................57 5.1. Šta nastavnik treba da zna o razvoju samoregulacije u adolescenciji......................57 5.2. Kako možete podržati razvoj samoregulacije u učenju kod adolescenata..............59 6. SAVETOVANJE I PEDAGOŠKO VOĐENJE ADOLESCENATA U ŠKOLI.........64 6.1. Opšte preporuke nastavnicima i odeljenjskim starešinama ....................................64 6.2. Kako možete savetovati adolescenta............................................................................67 6.3. Ugovaranje .....................................................................................................................70 6.4. Ovladavanje veštinom donošenja odluka...................................................................74 7. RAD S GRUPAMA ADOLESCENATA........................................................................76 8. RAZVOJ ŽIVOTNIH VEŠTINA ADOLESCENATA POSREDSTVOM NASTAVE I VANNASTAVNIH AKTIVNOSTI.........................................................79 9. LISTA SAMOPROCENE ŽIVOTNIH VEŠTINA......................................................83 Literatura ...............................................................................................................................85 O autorki ................................................................................................................................87

Zahvalnica Želim da zahvalim: • nastavnicima Elektrotehničke škole Stari grad u Beogradu i direktorki škole Ranki Vujičić za dugogodišnju saradnju u vaspitnom radu sa učenicima; • nastavnicima mr Nenadu Petroviću i Damjanu Stanojeviću za primenu inovacija u nastavnom radu sa učenicima i podelu iskustava tokom pisanja knjige; • nastavnicima Škole za oštećene sluhom – nagluve Stefan Dečanski u Beogradu i direktorki škole Leposavi Petrović za višegodišnju saradnju; • defektolozima Katarini Petrović i Ivi Urdarević za zajedničko učešće u programima saradnje učenika naših škola; • mojoj uvaženoj koleginici i velikom prijatelju Mari Šain za podršku u radu i pronalaženju stručne literature; • porodici Jelisavac iz Kanade za pomoć u pronalaženju stručne literature; • svim mojim edukatorima u oblasti transakcione analize i mojim učenicima. Autorka

UVOD Radeći u srednjoj školi, svakodnevno se susrećem sa izazovima i zamkama odrastanja adolescenata i teškoćama nastavnika. U učionici, na mestu na kojem se ukrštaju putevi adolescenata i nastavnika na poslovima učenja i odrastanja, često je veoma teško i jednima i drugima – jednako su zbunjeni, uplašeni, nesigurni, ljuti i ne razumeju jedni druge. „Ja se, u stvari, strašno plašim toga što ću jednog dana morati da odrastem!“ (Marko, 18 godina) „Šta je najgore što će ti se desiti zbog toga?“, pitam ja. „Moraću da naučim da živim. I to sam!“ „Kako ti se to čini?“ „Ne znam. Grozno je kad shvatiš da će sve proći i da postoji i smrt! Ne znam šta treba da naučim kako bih mogao da živim! Kako da izađem na kraj sa sobom? Kako s drugima? I gde to da naučim? U školi?“

Na taj način izrazio je nemir jedan adolescent, suočen s prihvatanjem konačnosti, donošenjem odluka, preuzimanjem odgovornosti za svoj život i brigu o sebi. Nastavnica je primetila ponašanje ovog učenika na času. Ono je bilo posledica trenutnog doživljaja nemoći i osećanja pod svim tim pritiscima. S njima učenik nije znao da izađe na kraj, a nastavnica nije znala kako da reaguje na takvo ponašanje. I tako je učenik stigao do mene, s preporukom da ga urazumim, da vidim šta ću s njim, uz obrazloženje da je on inače pristojan momak, i sa očekivanjem da rešim problem. U mojoj kancelariji našao se i nastavnik stručnih predmeta koji je posle dugogodišnjeg iskustva u privredi prvi put s dnevnikom bio u učionici. Počeo je razgovor o odeljenju jedva uspevajući da kontroliše bes: „Oni su užasni! Vi morate da uradite nešto s njima!“ U razgovoru sam želela da ga ohrabrim i ukažem mu na to da će s vremenom savladati nove veštine, kao što su vođenje odeljenja i komunikacija sa učenicima adolescentnog uzrasta, na šta je on rekao: „Šta ja tu imam da učim neke veštine?! Ja sam inženjer!“ „Da, a sada učite da budete nastavnik!“ Adolescenti su u najburnijem periodu života i suočeni su s brojnim zadacima koji su pred njima. Oni s tim zadacima nekada izlaze na kraj, nekada beže od njih ili se osećaju zaglavljeno, a vi u školi vidite izraz njihove nemoći. 5

S druge strane, kao nastavnik ste pritisnuti i zahtevima profesije i potrebama i izazovima adolescencije u učionici i s manje ili više uspeha izlazite na kraj sa svim tim. Često je teško prepoznati šta se krije iza ponašanja adolescenata, pa ste nekad ljuti na njih, nekad se osećate bespomoćno ili, izazvani njihovim ponašanjem, pokušavate da nekako dobijete bitku. Neki nastavnici adolescente jednostavno ne razumeju jer nisu imali prilike da tokom studija nauče ponešto iz pedagogije i psihologije, a u školu su došli slučajno, tragajući za poslom. Sebe vide isključivo kao prenosioce znanja. Neki prvi put ulaze u učionicu iz studentske klupe i ne znaju da li treba da budu drugari sa učenicima kako bi im oni poverovali da su, iako sa suprotne strane katedre, ipak na njihovoj strani. I onda dolazi do konfuzije jer oni koji nose dnevnik u rukama imaju i druge uloge, obaveze i odgovornosti. Veoma često srećem i nastavnike koji su preterano samokritični i strogi prema sebi. Oni se stalno preispituju – da li su dovoljno truda uložili, da li je trebalo drugačije, da li je moglo bolje i često se osećaju krivim za (ne)uspeh učenika. I sami roditelji u ovom periodu lutaju u međuprostoru između zatvorenih vrata detinjstva svoje dece i sveta odraslosti u koji deca još nisu stigla. I ne znaju gde su. Ponekad se grčevito drže sveta sigurnosti detinjstva („Ja verujem svom detetu! Nikad me ne bi slagala!“, zapomažu i ljute se poput deteta na vas kada im saopštavate neke neprijatne vesti, kao što su bežanje sa časova, problemi u školi i slično). Sve češće roditelji lutaju, tražeći čarobnu formulu za svoju vaspitnu ulogu i autoritet kod dece u adolescenciji, a mnogi od njih skliznu u nemoć. Na putu odrastanja tinejdžeri vide roditelja i nastavnika kao prepreke. U isto vreme, iako je to u njihovim godinama nedopustivo priznati, imaju i potrebu da ih važne odrasle osobe shvate, podrže i prihvate. Vi kao nastavnik i kao odeljenjski starešina možete biti osoba od poverenja, odrasla osoba kojoj će adolescenti verovati. Kao nastavnik u učionici vi ste na ispitu. Ako ubedite adolescente da od vas mogu dobiti nešto značajno, nešto što će im koristiti u životu, položili ste ispit. I sama često polažem te ispite u učionici. I desi se da čujem i osetim tišinu kada nešto važno kažem. To je posebna tišina, otvorenih očiju, uprtih pogleda. Ona mi govori da su čuli i prepoznali u onome što sam rekla nešto važno, da je moja poruka našla put do njih. I onda, kad mi posle časa učenik priđe i kaže: „To o čemu ste pričali iskusio sam u osnovnoj školi. Sada razumem šta sam propustio da uradim!“, pomislim da sam dobro obavila posao. Na šta vaspitanjem možete da utičete kada je reč o učenicima adolescentnog uzrasta? U ovoj knjizi dala sam predloge o tome kako ih podržati u pokušaju da razumeju svoja osećanja i osećanja drugih ljudi, da prihvate osećanja i izađu na kraj s njima, kako graditi odnos s njima, kako komunicirati i pomoći im da nauče da komuniciraju, kako rešavati konflikte s njima i među njima, kako im pomoći da nauče da sarađuju, rešavaju probleme, upravljaju učenjem, donose odluke i preuzimaju odgovornost za svoj život. Koliko je to nekad teško i nama samima? Koliko to i sami znamo? Kako se osećate sa ovim svakodnevnim izazovima u učionici? Možda su baš ovo veštine koje vam nedostaju da biste se osećali kompetentnije u svojoj ulozi i da biste bili zadovoljniji u svom poslu? Kroz svakodnevni život u školi i situacije u učionici nastavnici imaju priliku da se i sami razvijaju i da podrže i podstaknu razvoj važnih životnih veština kod učenika 6

adolescentnog uzrasta. Od vas kao nastavnika mnogo se očekuje, i to s različitih strana, i izloženi ste velikim pritiscima. Zato je važno da, učeći i ovladavajući ovim znanjima i veštinama, naučite da prepoznate meru i granice svoje moći i odgovornosti i da se u vezi s tim osećate dobro. A kada se vi osećate dobro u svojoj ulozi i profesiji, i vaši učenici će dobiti više od vas. Učionica tada može postati mesto na kojem će se udružiti mladost, energija, zrelost, znanja i veštine. I roditelji mogu iz ove knjige naučiti nešto o svojoj ulozi u razvoju životnih veština dece i adolescenata. Kao i vi, i oni mogu da dobiju podsticaj za sopstveni rast i razvoj u procesu odrastanja svoje dece, da izgrade čvršći oslonac u sebi i s više samopouzdanja budu moćna podrška detetu i adolescentu u razvoju životnih veština.

1 ADOLESCENCIJA Adolescencija (lat. adolescere – rast, sazrevanje) predstavlja životni period na prelazu iz detinjstva u odraslost. Počinje između 10. i 12. godine, a završava se između 20. i 24. godine. Razvojni put adolescenata obeležava sadejstvo hormonalnih, telesnih, emoci onalnih i kognitivnih promena i novih zahteva na planu psihosocijalnog funkcionisanja. Deli se na ranu adolescenciju od 12. do 15. godine, pravu adolescenciju od 15. do 18. godine i kasnu adolescenciju od 18. do 25. godine.

Karakteristike rane adolescencije (12–15 godina): ■■ okupiranost promenama i izgledom svoga tela; ■■ iznenadne i brze promene raspoloženja; ■■ potreba da testira i potvrdi svoje mišljenje i vrednosti, diskutuje o njima i suprotstavi se autoritetima; ■■ veliko interesovanje za vršnjake i podložnost njihovom uticaju; ■■ ambivalentna osećanja i ponašanja prema roditeljima – oscilacije između krajnje privrženosti i otpora; ■■ ponekad poremećaji u ishrani. Karakteristike prave adolescencije (15–18 godina): ■■ interesovanje za suprotni pol, ulazak u heteroseksualne veze; ■■ više nezavisnosti i manje otpora prema roditeljima; ■■ provođenje više vremena u društvu vršnjaka; ■■ razvijenija sposobnost za obrazlaganje i argumentovanje svojih odluka i izbora; ■■ interesovanje za budućnost – školovanje i karijeru. Karakteristike kasne adolescencije (18–24 godina): ■■ potreba za uspostavljanjem stabilnijih veza; ■■ projektovanje profesionalnih, bračnih i porodičnih odnosa; ■■ autonomni sistem moralnih i društvenih vrednosti; ■■ diskutovanje o društvenim i političkim pitanjima.

1.1. Zadaci adolescenta u izgrađivanju identiteta Adolescent ima mnogo važnih razvojnih zadataka: ▶▶ da prihvati svoje telesne promene, svoj novi izgled, da zavoli svoje telo i doživi sebe kao osobu određenog pola s probuđenim seksualnim interesovanjima; ▶▶ da ostvari svoju psihološku individualizaciju i separaciju od roditelja; ▶▶ da postepeno ovladava mehanizmima samoregulacije svojih osećanja, mišljenja i ponašanja; ▶▶ da izgradi svoj status u društvu vršnjaka i da istovremeno ne izgubi svoju individualnost i posebnost; ▶▶ da pronađe svoje mesto u društvu izborom profesije; ▶▶ da ostvari bliskost i emocionalno vezivanje. To su veoma izazovni i složeni zadaci koji adolescenta povremeno ispunjavaju strepnjom i sumnjama. Ispunjavanjem ovih razvojnih zadataka adolescent formira svoj identitet. Prema teoriji Erika Eriksona,1 razvoj ličnosti prolazi kroz nekoliko faza. Za svaku fazu je karakteristična jedna odlika, koju ličnost ostvaruje razrešavajući razvojnu krizu. Kriza u sebi nosi mogućnost za napredovanje ili stagnaciju i od njenog razrešenja zavisi prelazak u sledeću razvojnu fazu.

Razvoj ličnosti do perioda adolescencije prema Eriku Eriksonu Prva faza razvoja od rođenja do osamnaest meseci jeste faza sticanja osnovnog poverenja nasuprot nepoverenju. Poverenje će dete steći ukoliko su njegove osnovne fizičke i psihološke potrebe adekvatno zadovoljene. Druga faza je faza sticanja autonomije i traje od osamnaest meseci do treće godine života. U toj fazi dete intenzivno razvija svoje motoričke sposobnosti. Zato su mu, pored kontrole, potrebne i dozvole za samostalnost da bi razvilo osećaj autonomije i poverenja u vlastite sposobnosti. U protivnom će se kod njega javiti stid i sumnja u svoje sposobnosti. Treća faza je faza sticanja inicijative i savladavanja osećanja krivice koja traje od treće godine do polaska u školu. To je period kad dete uživa u otkrivanju i saznavanju sveta oko sebe, a simbolička igra zauzima značajno mesto u njegovom životu. Sputavanje inicijative može kod deteta izazvati osećaj krivice. Četvrta razvojna faza je faza razvoja umešnosti i vezana je za početak formalnog obrazovanja i polazak u školu. Dete usvaja znanja, veštine, umeća i pravila, razvija osećaj umešnosti i razrešava strah od inferiornosti. Radne navike i odnos prema radu imaju koren u ovoj fazi. Peta razvojna faza je faza sticanja identiteta nasuprot rasipanju identiteta. To je period adolescencije.

V. Smiljanić, Psihologija starenja, Beograd 1979.

Prema Eriksonu, adolescencija je faza izgrađivanja identiteta. Kako svaka faza nosi u sebi i razvojnu krizu, kao konflikt između razvojno zdrave i nezdrave mogućnosti, tako i u fazi adolescencije postoji razvojna kriza, kao konflikt između sticanja identiteta i konfuzije identiteta. Adolescent može doživeti privremenu krizu identiteta koja se ogleda u prolaznom neuspehu u oblikovanju identiteta i zbrci uloga.2 Identitet čine stabilne i integrisane karakteristike ličnosti, njenih sposobnosti, stavova, vrednosti, izbora i odluka. Ukoliko adolescent ostvari ovu integraciju, imaće konzistentan doživljaj sebe, napraviće realistične izbore, doneti odluke, preuzeti odgovornosti za njihovu realizaciju i imati jasan odgovor na pitanje Ko sam ja? U suprotnom dolazi do konfuzije identiteta i odlaganja donošenja značajnih životnih odluka.

1.2. Adolescentna kriza U periodu adolescencije dešavaju se privremeni zastoji i vraćanje unazad, pojavljuju se anksioznost, depresivnost i problemi u ponašanju. Kada je razvoj tekao usklađeno, kada su kompletirani razvojni zadaci iz ranijih faza, mlada osoba će se lakše suočiti sa izazovima adolescencije. Adolescentna kriza predstavlja kratkotrajno prenaglašavanje karakteristika ponašanja i osećanja koja se inače sreću kod adolescenata.3 Ona predstavlja prolazno stanje obeleženo dubljim sukobima, menjanjem i razgradnjom od kojih mladić i devojka trpe i koja može ali ne mora da otvori put ka dubljoj razgradnji i nazadovanju i da dobije patološka obeležja.4 Teškoće u savladavanju zahteva svedoče o tome da su zatajili neki mehanizmi prilagođavanja upravo u vremenu kada su zadaci oko uobličavanja sveukupnog identiteta (telesnog i psihosocijalnog) bili prejaki i kada su prevazilazili snage JA sistema.5 Treba pratiti da li adolescent uspeva da integriše ova iskustva nakon izvesnog vremena, da li se kriza produbljuje i pojavljuju simptomi dubljih poremećaja koji zahtevaju psihijatrijsku dijagnostiku i tretman.

1.3. Škola i nastavnik u životu adolescenata Svi dinamični procesi u razvoju ličnosti adolescenta odvijaju se i tokom njegovog boravka u školi. Adolescentima je potrebna škola kao bezbedna, stabilna i predvidiva sredina u kojoj mogu pronaći sigurnost u vreme kada je u njihovim životima sve nesigurno i neizvesno. Škola treba da bude mesto na kojem će se osećati prihvaćenim i na kojem će razviti osećaj pripadnosti i važnosti u sredini vršnjaka koji zauzimaju posebno značajno mesto na putu od vezanosti za roditelje do potpune samostalnosti.

2 3 4 5

K. S. Hol, G. Lindzi, Teorije ličnosti, Beograd 1983. D. Kecmanović i saradnici, Psihijatrija, Beograd 1983. N. Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, Beograd 1985, 241. Isto, 244.

Vi kao nastavnik u školi možete biti važna odrasla osoba, kojoj adolescent veruje i koju poštuje. Često i niste svesni toga koliko ste važnu ulogu imali u životima svojih bivših učenika i koliko ste sada važni u njihovim životima. Nekome ste možda osoba koja nadoknađuje ono što ne dobija u okviru porodice i koja daje važne razvojne poruke i psihološke dozvole što podržavaju rast i razvoj ličnosti. Teorija Pamele Levin6 Prema teoriji razvoja Pamele Levin (1988), razvoj prolazi kroz nekoliko faza u okviru kojih se kompletiraju razvojni zadaci. Prema ovoj teoriji, na svakom uzrastu detetu su potrebne određene poruke u vidu psiholoških dozvola od najvažnijih odraslih osoba za kompletiranje važnih životnih zadataka. U periodu adolescencije od trinaest do devetnaest godina potrebne su dozvole da se odraste, da se bude seksualan, da se nađe svoje mesto među odraslima, da se postigne uspeh i preuzme odgovornost za svoja osećanja i ponašanja. Prema ovoj teoriji, razvoj teče ciklično tako da nezavršeni zadaci iz jedne faze mogu kasnije da se kompletiraju. Ova teorija je u pedagoškom smislu optimistična jer ističe mogućnost sticanja korektivnog iskustva na kasnijim uzrastima. Ukoliko u odnosu s nastavnicima i vaspitačima tokom vaspitno-obrazovnog rada adolescent dobije potrebne dozvole, to može nadoknaditi ranije razvojne deficite.

Tinejdžeri će zaboraviti mnoge formule, lektire, istorijske podatke, ali životni obrasci koje su uz vašu pomoć savladali i s kojima se osećaju dobro ostaće njihovo trajno vlasništvo. Takav odnos ne možete izgraditi ako nastupate rigidno i s pozicije dominacije jer to ugrožava adolescentovu potrebu za osvajanjem autonomije i kontrole. To nećete postići ni kao nastavnik koji je drugar jer tako stvarate konfuziju kojom rušite svoj autoritet. Adolescenta u školi možete podržati u ostvarivanju važnih životnih zadataka u odrastanju a da time ne ugrozite njegovu narastajuću potrebu za autonomijom. Možete kreirati bezbednu sredinu u kojoj ćete učenicima predstavljati model za važne životne veštine i istovremeno osnaživati njihove kapacitete da misle, biraju, odlučuju i preuzimaju odgovornost za svoj život. U školi možete stvarati situacije u kojima će učenici imati prilike da: 6

▶▶ učestvuju u raznovrsnim aktivnostima; ▶▶ sarađuju; ▶▶ donose odluke; ▶▶ učestvuju u postavljanju pravila; ▶▶ učestvuju u odlučivanju o važnim pitanjima života i rada u školi; ▶▶ sučeljavaju mišljenja i stavove; ▶▶ ispolje razumevanje i empatiju za vršnjake i sl.

P. Levin, Becoming the Way we are. An Introduction to Pеrsonal Development in Recovery and in Life, Florida 1988.

Kao nastavnik možete ponuditi adolescentima optimalni nivo saznajnih izazova i prilika za učenje, afirmaciju, postavljanje i postizanje ciljeva i pomoći im u razvoju i primeni strategija učenja. U nizu svakodnevnih situacija u školi pokažite učenicima da su teškoće i prepreke ponekad sastavni deo učenja i ostalih životnih zadataka, ali da je moguće razvijati kapacitete da se s njima suoče i ovladaju veštinama razrešavanja. Takođe im skrenite pažnju na to da teškoće, prepreke i greške nisu samo zamka života već prilika za učenje, lični rast i razvoj. Uostalom, dok čitate ove redove, setite se i sami nekog svog nastavnika. Zašto se baš njega sećate? Sigurno ste nešto važno od njega naučili i poneli sa sobom u život, a možda i u profesiju nastavnika. Nastavnik može pomoći adolescentima da razvijaju pojam o sebi i da uče kako da: ■■ komuniciraju; ■■ sarađuju; ■■ rešavaju konflikte; ■■ ovladavaju i upravljaju emocijama; ■■ suočavaju se sa stresovima; ■■ efikasno uče; ■■ rešavaju probleme; ■■ donose odluke.

2 EMOCIONALNE VEŠTINE Emocije igraju važnu ulogu u našim životima. To su naše reakcije na situacije i događaje u kojima je došlo do neke za nas značajne promene. Emocije nas pripremaju za prilagođavanje promenama. Razumevanje svojih emocija i emocija drugih ljudi pomaže nam da bolje razumemo sebe i druge i da uskladimo proces mišljenja i akcije radi uspešnije adaptacije na promene. Emocionalne veštine doprinose socijalno prihvatljivom izražavanju emocija i uspešnijoj komunikaciji i odnosima s drugima. Kao i mnoge druge veštine, i emocionalne veštine se uče i razvijaju. Emocionalni život adolescenata je dinamičan. Telesne promene i probuđena seksualnost preplavljuju ih snažnim emocijama. Hormonske promene dovode do čestih promena raspoloženja – od euforičnog do depresivnog. Impulsivnost, nepredvidivost, težnja ka neposrednom zadovoljstvu i traganje za uzbuđenjima posledica su nezrelosti prefrontalnog korteksa – kontrolu ponašanja kod adolescenata još vrši emocionalni mozak (amigdala). Uobičajene emocije adolescenata su strepnja i tuga zbog rastanka sa svetom detinjstva u kojem su bili ušuškani i ulaska u svet odraslih. Zahtevi koji su pred adolescentima i nespremnost da ih sve i odjednom ispune mogu da ih preplave zabrinutošću. Ponekad se od toga brane osamljivanjem, izolovanjem i obrazloženjem sve je smor. Strukturalne promene u mozgu tokom adolescencije vode postepenom razvijanju sposobnosti učenja emocionalnih veština. Važne emocionalne veštine kojima adolescenti treba da ovladaju jesu: ■■ da prepoznaju i razumeju svoja i tuđa osećanja; ■■ da nauče da upravljaju svojim emocionalnim reakcijama; ■■ da razviju empatiju (saosećanje s drugima); ■■ da se prilagođavaju promenama; ■■ da se suočavaju sa stresnim situacijama; ■■ da uspostavljaju i održavaju veze s drugima.

2.1. Šta nastavnik treba da zna o emocijama I vi unosite svoje emocije u učionicu, baš kao i adolescenti. Kada razumete sopstvene emocije i emocije svojih učenika i naučite da uspešno upravljate svojim emocijama u različitim i izazovnim pedagoškim situacijama, moći ćete da podržite adolescente 13

u ovladavanju emocionalnim veštinama. Pored toga, imaćete više energije, bićete tolerantniji, kreativnije i uspešnije ćete podučavati, bićete otporniji na stres i profesionalno sagorevanje.

Prepoznajte emocije adolescenata da biste razumeli njihovo ponašanje

„Ne interesuju me ni škola ni treninzi … smeta mi kad se neko smeje pored mene... Ne mogu ovo više da izdržim … ne mogu da jedem, da spavam … stalno mi je ona pred očima… Nikad se nisam ovako osećao!“ (Ivan, 18 godina) „Ne znam … u stvari znam gde sam pogrešila. Uvek sam bila tu za svaki njegov problem, rastao je pod staklenim zvonom. Ovo je prvi put da mama ne može da reši problem.“ (Ivanova mama)

Tuga je osećanje koje se javlja kada osoba izgubi nekoga ili nešto što joj je važno i za šta je emocionalno vezana. Svrha tugovanja jeste u tome da se osoba emocionalno razveže od izgubljenog objekta, odnosa ili osobe i da se adaptira na nove životne okolnosti. Ponekad adolescent želi da bude jak i potiskuje tugu, čime blokira proces emoci onalnog razvezivanja. Tugu maskira preteranim unošenjem hrane, opijanjem, seksom, provodom, sedativima, zatrpavanjem obavezama. Značajan gubitak može biti uvod u depresiju. Gubitak voljene osobe postaje gubitak smisla života i sopstvenog postojanja. Depresivno osećanje javlja se kao veoma intenzivno i neprijatno, adolescent tada nema snagu i energiju za životne aktivnosti. Kada mlada osoba nije izgradila zrelije sisteme odbrane i kada je ostala u dugotrajnom odnosu simbioze s roditeljima, povredljiva je kada je reč o svim vrstama gubitaka. Depresivno osećanje kod adolescenata može biti potisnuto na nesvesni plan, a u ponašanju se može ispoljavati nesanicom, umorom, anoreksičnošću, slučajnim i učestalim povređivanjima (prelomima ruku, nogu i sl.) ili može biti maskirano neprirodnom veselošću (euforijom). Kada adolescent procenjuje da je ispunjavanje roditeljskih očekivanja uslov da bi zaslužio njihovu ljubav, a ta očekivanja nije u stanju da ispuni, on može da poveruje da će ga oni odbaciti. Tada oseća krivicu i postaje depresivan zbog neispunjenih očekivanja. Preokupiran je sobom, ispoljava nekad samomržnju, nekad samosažaljenje. Prisutna je želja za životom, ali se dešava da nagon smrti nadvlada i tada se adolescent prepušta samodestrukciji, koja se može okončati samoubistvom. Budite oprezni pred nekim ponašanjem i izjavama adolescenata koji ukazuju na depresiju i potencijalni rizik od samoubistva. Obavezno pozovite roditelje i odmah potražite stručnu pomoć u školi. Euforija je osećanje preterane i neobjašnjive veselosti i sreće koja nema osnovu u realnim životnim događajima. Adolescent se euforijom brani od depresivnog osećanja. 14

Anksioznost je vrsta strepnje koju adolescent doživljava kada procenjuje da nije u stanju da izađe na kraj s nekom teškoćom, da donese važnu odluku u nekom širem životnom kontekstu (npr. donošenje odluke o napuštanju roditeljskog doma, završetku škole ili studija). Anksioznost je neprijatno osećanje koje preplavljuje osobu zato što se ne može konkretizovati i vezati za određenu situaciju. Trema je osećanje strepnje koje se javlja u susretu s budućom važnom situacijom (ispit, test, takmičenje). Najčešće prestaje kada se osoba nađe u toj situaciji. Trema može biti stimulativna i tada ona pokreće snage i sposobnosti osobe za predstojeću situaciju. Inhibitorna trema sprečava osobu da uđe u važnu situaciju. Javlja se kod adolescenata koji imaju suviše visoke zahteve i teže savršenstvu. Strah je osećanje koje se javlja u situaciji kada osobi može biti ugrožen život, zdravlje, bezbednost ili neka druga vrednost. To je osećanje koje ima zaštitnu ulogu tako što omogućava osobi da izvrši brzu procenu i pripremi se za adekvatno reagovanje. Kod adolescenata je često prisutno potiskivanje straha i signala straha, kao i sklonost ka rizičnim ponašanjima u situacijama u kojima žele da potisnu i ignorišu strah i pokažu da su jaki. „On je meni rekao da ga sačekam posle škole.“ „Šta si uradio?“ „Video sam da me čeka u grupi i prišao sam.“ „Video si da ih je nekoliko i prišao si?“ „Nisam ja kukavica!“ (Miloš, 16 godina)

Ljutnju osećamo kada neko prema nama postupa nepravedno i kada ugrožava neku našu vrednost. Svrha ljutnje je da druga osoba promeni ponašanje. Osoba efikasno izražava ljutnju kada jasno drugome kaže da je ljuti određeno ponašanje i kad blagovremeno uputi jasan i razumljiv zahtev za promenu ponašanja, a pri tome ne napada drugu osobu. Adolescenti često imaju teškoće da razlikuju ljutnju i bes i da efikasno izraze ljutnju. Bes je emocija koja predstavlja eskalaciju ljutnje. Kada informacije upućene drugoj osobi ne dovedu do promene u ponašanju ili ako ljuta osoba u dužem vremenskom periodu prigušuje ljutnju i ne daje informacije drugoj osobi o ponašanju koje je ljuti, dolazi do pojačanja ljutnje i eskalacije u vidu besa. Bes kod adolescenata može imati destruktivne posledice i dovesti do nasilja. Treba napraviti razliku između ljutnje s jedne strane i mržnje s druge. Ljutnja je izraz odnosa prema ponašanju, a mržnja izraz odnosa prema biću. Adolescenti često u konfliktima sa odraslima ne prave razliku između ljutnje i mržnje jer ne razlikuju protivnika od neprijatelja.7 Zato zahteve odraslih za promenom ponašanja ne doživljavaju kao izraz ljutnje već mržnje.

Z. Milivojević, Emocije, Novi Sad 2007, 444.

„Profesorka me mrzi! Svakog časa me upisuje!“ „Šta radiš, pa te upisuje?“ „Pa pričam i telefoniram…“ „Šta možeš da promeniš?“ „Pa da pazim na času i da ne telefoniram.“ „Šta misliš, da li će te upisati ako promeniš ponašanje?“ „Pa … ne znam… Neće.“ „Šta njoj smeta, ti ili tvoje ponašanje?“ „Moje ponašanje.“ „Da, tvoje ponašanje izaziva ljutnju.“ „Pa dobro, ne mrzi ona mene, ali se ljuti.“ (Bogdan, 17 godina)

Prkos je omiljena emocija adolescenata. Prkos je emocija koja predstavlja izraz odnosa adolescenta prema osobi, najčešće roditelju ili roditeljskoj figuri koja je autoritet. Svrha suprotstavljanja autoritetu jeste da adolescent potvrdi sopstvenu vrednost i poziciju (u koje nije siguran) tako što će navesti drugu osobu da odustane od zahteva. „Moraš!“ – „E baš neću!“ „Ne smeš!“ – „E baš hoću!“

Dosada je vrsta frustracije koju adolescent doživljava u situacijama za koje procenjuje da mu ne pružaju mogućnost zadovoljenja bilo koje želje.8 U situaciji u kojoj je osobi dosadno a ne može da ode ona pribegava nekim nesvrsishodnim radnjama čiji je cilj da potroše emocionalnu energiju, kao što su grickanje noktiju, lupkanje olovkom, tipkanje telefona, pušenje. Drugi oblik ponašanja u ovim situacijama jeste povlačenje u sanjarenje i maštanje. Dosada za neke mlade ljude može biti neprihvatljivo osećanje. Oni beže od dosade tako što zasmejavaju druge, zabavljaju ih i animiraju. Pribegavaju tome zato što je to ono ponašanje koje je bilo potkrepljivano u porodici. Dosada je osećanje koje u periodu adolescencije nastaje i zbog napuštanja roditeljskih vrednosti iz detinjstva i traganja za sopstvenim vrednostima. Bežeći od dosade, neki adolescenti ovaj vakuum popunjavaju traganjem za senzacijama ili posezanjem za drogama i alkoholom. Osećanje stida je vrsta straha od toga da će osoba svojim ponašanjem doprineti da neka značajna osoba o njoj misli negativno.9 U osnovi stida je strah od odbacivanja zbog

8 9

Milivojević, Emocije, 327. Isto, 563.

verovanja o sopstvenoj neadekvatnosti. Kod adolescenata se često javlja i dismorfofobija, odnosno preokupiranost sopstvenim izgledom i uverenje da nešto s telesnim izgledom nije u redu. Zaljubljenost je u adolescenciji projektovanje idealizovane predstave o partneru na drugu osobu, uglavnom na osnovu neke fizičke osobine. Na osnovu telesnih simptoma adolescent shvata da je zaljubljen. Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko projekcija može da traje. Zaljubljivanje i odljubljivanje su normalni razvojni procesi na putu ka zrelosti. „Zaljubljena sam u Igora! Mnogo je sladak!“ (Teodora, 16 godina)

Otkrijte razliku između pokazanih i prikrivenih emocija – razmislite o tome šta prikriva neko ponašanje adolescenta

„Ponovo sam dobio keca na kontrolnom! Iscepao sam kontrolni i opsovao!“ „Zašto si to uradio?“ „Otkud znam. Pukô sam!“ „Kako se osećaš kad si pukô?“ „Pa, besan sam!“ „Zbog čega si besan?“ „Ne znam da li ću završiti razred!“ „Da li se brineš zbog toga?“ „Da … ne mogu da zamislim … plašim se da ću pasti na popravnom.“ „Razumem tvoju zabrinutost i strah.“ (Filip, 17 godina)

U učionici svakodnevno vidite spektar ponašanja adolescenata, ali vam nije lako da prepoznate da se iza određenog ponašanja u učionici kriju osećanja koja uznemiruju adolescenta i s kojima on ne može da izađe na kraj. Neke emocije su za adolescenta prihvatljive (bes, prkos), a neke nisu (strah, tuga). Emocije koje smatra neprihvatljivim adolescent prikriva i maskira drugim emocijama i ponašanjem jer se plaši da pokaže slabost (pravi muškarci se ne plaše, muškarci ne plaču, treba biti kul). Vidljivo ponašanje koje prikriva prave emocije nosi različit stepen rizika. U učionici se najčešće manifestuje kao verbalno suprotstavljanje, drsko ponašanje, a izvan nje u vidu ulaženja u fizičke obračune, vožnje u pijanom stanju i tome slično. 17

Radite kao nastavnik u srednjoj školi i pritisnuti ste zahtevima profesije, s jedne strane, i potrebama i izazovima adolescencije, s druge. Adolescente je ponekad teško razumeti ili je teško prepoznati ono što se krije iza njihovog ponašanja. To se pojavljuje kao problem naročito ako tokom pripreme za nastavnički poziv niste imali prilike da ovladate nekim znanjima iz pedagogije i psihologije. Iz ovog praktičnog priručnika saznaćete sledeće: • na šta vaspitanjem možete uticati kada je reč o učenicima adolescentnog uzrasta; • kako da podržite adolescente u pokušaju da razumeju svoja osećanja i osećanja drugih, da ih prihvate i izađu na kraj s njima; • kako da gradite odnos sa adolescentima, kako da s njima komunicirate i pomognete im da i sami nauče da komuniciraju; • kako rešavati konflikte u odnosu učenik–nastavnik, kao i one među adolescentima; • kako pomoći učenicima da nauče da sarađuju, da rešavaju probleme, upravljaju učenjem, donose odluke i preuzimaju odgovornost za svoj život. U ovom priručniku i roditelji će pronaći mnoge korisne savete, zahvaljujući kojima će postati moćan oslonac adolescentima u razvoju njihovih životnih veština.

9 788652 903474