Slamnata koliba

Moj svet

C A O VE N S J U EN

1

2

Naslov originala

《草房子》 曹文轩

Grass Hut © 2011 Cao Wenxuan Published by arrangement with Daylight Publishing House.

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme biti reprodukovan – mehanički, elektronski ili na drugi način, uključujući i fotokopiranje – bez pismene saglasnosti izdavača.

Cao Vensjuen Slamnata koliba © Kreativni centar, 2016 Biblioteka Moj svet knjiga treća prvo izdanje Dizajn i ilustracije Dragana Nikolić Urednik Anđelka Ružić Lektura Violeta Babić Priprema za štampu Tatjana Valjarević Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača mr Ljiljana Marinković, direktor Štampa Grafostil Godina štampe 2016 Tiraž 2.000 ISBN 978-86-529-0303-0

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд 821.581-93-31 ЦАО, Венсјуен, 1954 Slamnata koliba / Cao Vensjuen ; prevela Una Mišković ; [ilistracije Dragana Nikolić]. – 1. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2016 ([Kragujevac] : Grafostil). – 119 str. : ilustr. ; 21 cm. – (Biblioteka Moj svet / [Kreativni centar] ; knj. 3) Prevedeno prema: Grass Hut / Cao Wenxuan; izvornik na kin. jeziku. – Tiraž 2.000.

ISBN 978-86-529-0303-0 COBISS.SR-ID 221273356

Cao Vensjuen

Prevela Una Mišković

Ćela

1

Ć

ela He i Sang Sang bili su školski drugovi od prvog, pa sve do šestog razreda. Ćelino pravo ime u stvari je bilo Lu He, ali su ga seoska de­ ca prozvala Ćela jer je bio potpuno ćelav. U selu Joumadinu, u kojem je živeo, raslo je mnogo javora. S jeseni svi javori bi zarudeli da ih je bilo milina gledati. To selo bilo je puno ćelavaca. Kad bi gologlavi jedan za drugim prolazili ispod prekrasnih krošnji, nastavnici Joumadinske osnovne škole zastajali bi i ćutke ih posmatrali. Pod lišćem javora njihove glave nežno su se rumenele, a kad bi se ponegde kroz gustu krošnju pomolio zrak sunca, glava onog koji je tuda pro­lazio blesnula bi za trenutak kao komadić porcelana u pesku. Nastavnici bi ih posmatrali s rukama u džepovima ili ru­ku prekrštenih pre­ko grudi, pa bi se osmehnuli, ni sami ne znajući zašto. Ćela je već mnogo puta video taj smešak.

Koliko se Sang Sang sećao, do trećeg razreda Ćeli nimalo nije smetalo to što je ćelav. Možda je bilo tako zato što nije bio jedini ćelavko u selu ili možda zato što je još bio klinac, pa se nije setio da bi to moglo da mu smeta. Uvek je bio veseo.

Kad bi ga neko pozvao po nadimku, rado bi se odazvao kao da mu je ime bilo Ćela He, a ne Lu He. Ćela je bio savršen ćelavko. Njegov dug lep vrat podupirao je glatku glavu, a ona je bila bez ijednog ožiljka, potpuno

7

sjajna i pravilna. Pod sunčevim zracima bleštala je kao da je lakirana, pa su školski drugovi umislili da može da svetli i u mraku. Pošto je bio potpuno ćelav, drugovi su ga često po­­smatrali kao opčinjeni priželjkujući da liznu prst i njime ga lagano poglade po glavi. Ćelu su stalno trljali po glavi.

Kas­­nije, kada je otkrio da to svi vole, počeo je više da ceni svoju ćelu i nije dozvoljavao da je diraju kako se kome ćefne.

Kad bi mu neko krišom prišao i pipnuo mu glavu, smesta bi se okrenuo da vidi ko je. Ako je to bio neko slabiji, istog časa bi jurnuo na njega da mu saspe pesnicu, a ako bi bio neko ja­či, samo bi ga opsovao. Neki su tražili da je poglade – i to je moglo – ali je trebalo da se plati bilo slatkišem, bilo davanjem gumice ili olovke na zajam. Sang Sangu je jednom dozvolio da mu dvaput protrlja glavu u zamenu za slomljeni lenjir. Tada je Ćela poslušno spustio glavu pred Sang Sanga, a ovaj je pružio ruku da je pogladi dok je Ćela brojao: „Jedan, dva…“ Sang Sang je osetio koliko je glatka. Bilo je skoro isto kao kada je pre neki dan, pored reke, u ruci držao oblutak ko­ji je voda vekovima ispirala.

Kada je pošao u treći razred, jednog jutra, sasvim iznenada, Ćeli je počelo da smeta to što je ćelav. Niko više nije smeo da mu pipne glavu. Namrštio bi se na svakoga ko bi je makar i takao i odmah je počinjao da se s njim obračunava. Prestao je da se odaziva na nadimak. Pored toga, niko više nije mogao da ga protrlja po glavi u zamenu za nešto. Jednom prilikom joumadinski kasapin Ding Si video je Ćelu kako željno gleda u meso koje je stajalo na tezgi. Odrezao je komad od oko kilo, vrhom noža probušio na njemu rupu i kroz nju provukao kanap, pa ga podigao ispred dečaka: „Daj da ti protrljam glavu i dobićeš ovaj komad“, rekao je spreman da ispruži masnu ručerdu. „Prvo daj meso!“, odvratio je Ćela. Ding Si reče: „Daj prvo da te počešem, pa ću ti ga dati“. „Ne, prvo ti meni daj meso“, odgovorio je ovaj. Pošto je pozvao nekoliko prijatelja koji su stajali i razgovarali ispred radnje, kasapin

8

mu je predao meso. Ćela je posmatrao parče mesa – bio je to zaista dobar komad. Iznenada ga snažno zavrljači kroz vrata mesare, tako da komad mesa završi nasred prašnjavog puta, pa se dade u trk. Ding Si dohvati sataru i pojuri za njim. Kada se malo udaljio, Ćela stade, podiže sa zemlje ciglu, okrenu se i škrgućući zubima stade licem u lice s Ding Siom, koji je u ruci stezao sečivo. Ding Si se nije usudio da priđe ni korak bliže. Dva-tri puta je zamahnuo satarom, viknuo: „Ćelavko!“, okrenuo se i otišao. Ćela više nije bio veseo.

Jednoga dana, iako je pljuštala kiša, krenuo je u školu bez kišobrana. Uprkos pljusku, nebo nije bilo tmurno. Pod srebrnom kišnom zavesom Ćelina glava naročito se sijala. Iznenada se na putu pojaviše Džijue i Sijang Čun, dve Ćeline drugarice s crvenim kišobranom od voštanog papira, i pozvaše ga da im se pridruži. Ćela oseti da devojčice ispod kišobrana netremice gledaju njegovu glavu. Samo je prošao pored njih. Kada se okrenuo, video je da dlanovima zaklanjaju osmeh. Nije otišao u učionicu, već među bambuse pored reke.

Kiša je šušteći udarala po bambusovom lišću i kapala na nje­govu glavu. Ćela se snuždeno rukom počeša po njoj, gledajući ka reci. Na površini vode dve patke raskošnog perja plivale su kroz pljusak. Izgledale su srećno i zadovoljno. Ćela dohvati komad crepa sa zemlje i hitnu ga ka njima.

Patke preplašeno zalepršaše krilima i otplivaše malo dalje. Ćela je zatim bacio još nekoliko komadića crepa. Odustao je tek kada više nije mogao da ih dobaci do pataka. Osetio je da je zahladilo, ali je ipak krenuo ka učionici tek kada se za­vršio poslednji čas. „Neću više da idem u školu!“, rekao je ocu kad se predveče vratio kući. „Da li te je neko dirao?“ „Nije niko.“ „Pa što onda nećeš u školu?“

9

„Ne ide mi se.“ „Gluposti!“, otac mu odvali šamar. Ćela pogleda oca, obori glavu i zaplaka.

Otac kao da je iznenada razumeo. Okrenuo se i seo na klu­picu u mračnom uglu sobe, posle čega na Ćelinoj glavi od­blesnu treperavi odsjaj očeve cigarete.

Sledećeg dana otac ga nije terao da ide u školu. Otišao je u varoš i kupio nekoliko kilograma svežeg đumbira. Neko mu je dao tajni recept protiv ćelavosti. Rekli su mu da kosa može da izraste ako se glava četrdeset devet dana trlja svežim đumbirom. On je to rekao Ćeli i ovaj je odmah seo na klupicu i, ne puštajući ni glasa, dao ocu da mu glavu istrlja đumbirom.

Otac je posvećeno trljao, kao da je kovač koji pokušava da zadivi mušteriju predano glačajući bronzanu posudu. Ćela odmah oseti ljut bol, ali nastavi da mirno sedi i trpi.

Kada su ga Sang Sang i ostali sledeći put videli, Ćela je i dalje bio ćelav, ali mu je glava bila potpuno crvena, kao da se napio.

Kada je ušao u učionicu, jedna od devojčica, Džijue ili Sijang Čun, osetila je miris đumbira i tiho rekla: „Učionica smr­di na đumbir“.

Ceo razred bio je na okupu i svi su počeli da njuškaju. Ništa se nije čulo osim šmrckanja. Zaključili su da se u učionici zaista oseća đumbir, pa su počeli da njuškaju jedni druge. Činilo im se kao da svi mirišu na đumbir i da istovremeno niko ne miriše na đumbir. Ćela je sedeo ne mičući se. Kada je shvatio da će jedan nos, ili nekoliko njih, njuškajući na kraju stići do njega, te da će nanjušiti njegovu glavu, reče: „Moram u WC!“ Izleteo je iz učionice pretvarajući se da ne može više da izdrži. Otrčao je do reke, iskopao malo blata, razmazao ga po glavi i zatim isprao vodom. Ponovio je to nekoliko puta, sve dok nije zaključio da je potpuno isprao miris đumbira. Tek tada se vratio u učionicu.

10

Posle četrdeset devet dana na Ćelinoj glavi i dalje nije bilo nikakvih promena.

Došlo je leto – vreme kada se ljudi trude da skinu sve sa sebe, bilo s tela, bilo s glave – a Ćela je počeo da se pojavljuje pred meštanima Joumadina noseći na glavi tanku kapu koju mu je otac specijano kupio u varoši.

2 Sang Sang je bio sin direktora škole Sang Ćijaoa. Njihova kuća nalazila se u okviru kompleksa Joumadinske osnovne škole. Kao i sama škola, bila je to koliba sa slamnatim krovom.

Kompleks Joumadinske osnovne škole sastojao se od desetak slamnatih koliba povezanih u jednu celinu, koja je izgledala kao da je bila uređena po nekom pravilu i kao da je istovremeno sve u njoj bilo nabacano bez ikakvog reda i smisla. Kolibe su služile kao učionice, kancelarije, stanovi za nastavnike ili pak kao radionice, ostave i tako dalje. Svuda ispred, iza i između njih nešto je raslo: ili grm bambusa, dva-tri ružina stabla, sâd raznobojnih rascvetalih kana ili pak nekakvo žbunje prošarano cvetićima. Sve je odavalo utisak da se tu nalazi sasvim slučajno, kao da je tu odvajkada raslo i da je oduvek bilo baš takvo. Same kolibe nisu izgledale velike, ali su imale ogromne krovove i unutra su bile veoma prostrane. Takve kolibe u stvari su bile vrlo cenjene. Njihov krov nije bio napravljen od obične pirinčane ili pšenične slame, već od trske dovezene sa obale mora, udaljene stotinama kilometara. Takva trska obilato je rasla na morskoj obali. Kroz nju je hujao morski vetar i po čitav dan žarilo ju je jarko sunce.

Svaka njena vlat bila je duga i gipka. Čim bi sunce izašlo, zasijala bi kao bronzana žica, a kada bi dunuo vetar, ispuštala bi nekakav metalni zvuk. Kuće prekrivene takvom trskom trajale

11

su večno. Ovdašnji dobrostojeći ljudi štedeli su novac ne bi li sagradili takve kolibe. Trska kojom je bio prekriven krov Joumadinske osnovne škole bila je majstorski postavljena i bogato raspoređena. Bila je probrana pažljivije nego trska na bilo kojoj drugoj kući u selu i debelo naslagana, pa je u školi zimi uvek bilo toplo, a leti sveže. Pod vedrim seoskim nebom škola je odisala paorskom jednostavnošću, a kada bi sunce odskočilo visoko na nebu, njen krov bi raskošno zasijao.

Sang Sang je voleo te kolibe, s jedne strane zato što je i sam tu išao u školu, a s druge zato što se među njima nalazila i njegova kuća.

U tim kolibama, ispred i iza njih i svuda okolo, osećao se kao svoj na svome. One kao da su svima govorile: „Mi smo Sang Sangove“.

Sang Sang je bio Sang Sang. Nije bio kao druga deca i to ne zato što je bio sin direktora škole, već jednostavno zato što je Sang Sang bio Sang Sang.

Sang Sang je bio dosledan – uglavnom se moglo pretpostaviti da ili čuči negde s glavom u oblacima, ili izvodi neku nesvakidašnju lakrdiju. Primetio je da iako on živi u lepoj kući, njegovi brojni golubovi nisu te sreće. Sve što su mogli bilo je da se zavuku u rupu u zidu kako bi prespavali noć ili izlegli golubiće. Bilo mu ih je žao, pa je odlučio da im napravi lepši dom. Jednoga dana, dok otac i majka nisu bili kod kuće, pozvao je svoje drugove Ašua i Džu Sijaogua. Povadili su sve zdele i tanjire iz kuhinjskog kredenca i bacili ih u ćošak. Zatim su kredenac izneli napolje, pa je Sang Sang naložio drugovima da počnu s radom i da testerom i sekiricom kredenac preobraze u savršen golubarnik iz Sang Sangove mašte. Četiri noge bile su višak – odsekli su ih. Staklena vrata nisu bila potrebna – razbili su ih. Kredenac je imao četiri police, ali one nisu bile pregrađene u više delova. Sang Sang je poslao Ašua da iz svoje kuće ukrade nekoliko dasaka, pa da svaku iseče na tri dela. Računao je: tri stanara po spratu, na četiri sprata

12

– imaće dvanaest stanara. Osećao je da je za golubove napravio veliku stvar. Sam se divio svojoj velikodušnosti. U suton, kada su rumeni zraci slamnatu kolibu obojili u crveno, posle višestrukih napora dečaka, veliki golubarnik čvrsto je visio na zidu. Kad je majka uveče videla svoj polupani kredenac kako u obliku novog stana za golubove visi visoko na zapadnom zidu kuće, uvukla je Sang Sanga u sobu, zatvorila vrata i pošteno ga istukla. Ali Sang Sang nikako nije mogao da se nauči; nije prošlo ni deset dana i sve je bilo po starom. Jednog dana, dok se igrao pored reke, primetio je ribarski brod koji je mrežama lovio ribu. Svakom mrežom izvlačili su razne ribe i račiće, pa je poželeo da i on ima jednu. Ali kod kuće je nije imao. Srce mu je ustreptalo, po svaku cenu morao je da je nabavi. Vrtеo se gore-dole po kući i oko nje, sve dok nije ugledao veliku mrežu za komarce koja je poput šatora visila preko kreveta njegovih roditelja. Iako je to bila samo obična mreža za komarce, u njegovim dečačkim očima izgledala je kao savršena ribarska mreža. Svukao ju je u nekoliko zahvata, potražio makaze i zatim brzo i vešto od nje iskrojio mrežu za ribolov. Odmah je pozvao Ašua i ostale i od dva bambusova štapa sklepao ram za mrežu. Zatim je uskočio u čamac za čuvanje pataka i otisnuo se na reku da ribari. Ljudi sa obe obale reke izašli su da vide šta se dešava. Pitali su ga: „Sang Sang, od čega si napravio mrežu?“ Sang Sang je odgovarao: „Od mreže za komarce“. A u sebi je govorio: „Od čega drugog bih je napravio ako ne od mreže za komarce?!“ Ljudi na obe obale su se smejali. Jedino mu se učiteljica Ven Jouđun zabrinuto obratila: „Sang Sang, opet ćeš dobiti batine“. Sang Sang je iznenada shvatio ozbiljnost sutuacije, ali pod zainteresovanim pogledima tolikog broja ljudi ipak je ushićeno utonuo u radosti i čari ribarenja. U podne je majka u korpi pronašla kilo-dva ribe i račića i upitala: „Otkud ovi račići?“ „Ja sam ih ulovio“, odgovorio je Sang Sang. „Ti si ih ulovio?“ „Ja sam ih ulovio.“ „Čime si ih ulovio?“ „Eto tako!“ Majka je bila zauzeta pripremanjem

13

ručka, pa nije bila raspoložena za ispitivanje. U podne je cela po­rodica radosno ručala ribu i račiće. Jeli su i jeli kad se u majci ponovo rodila sumnja: „Sang Sang, čime si to ulovio svu ovu ribu?“ Sang Sang je upravo u usta ubacio velikog crvenog račića, pa je namerno počeo nerazumljivo da mumla. Majka je spustila štapiće, sačekala da Sang Sang proguta zalogaj, pa ga je ponovo upitala: „Dakle, čime si lovio ribu?“ Sang Sang je jednom rukom držao činiju, a drugom stezao štapiće. Krenuo je da ustane od stola, ali majka ga zaustavi zapovedničkim glasom: „Ne mrdaj! Govori – čime si lovio ribu?“ Sang Sang se povukao u ćošak. Sestrica Liuliu sedela je na stolici slasno žvaćući jednog račića i veselo mlatarajući nogama. Okrenula se ka Sang Sangu: „Bata je ulovio račiće mrežom“. „Odakle mu mreža?“, upita majka. „Od mreže za komarce“, odgovori Liuliu. Majka je spustila činiju i štapiće na sto i otišla u sobu.

Nije prošao ni tren, a ona se vratila u sobu i počela da psuje za Sang Sangom, koji se dao u beg. No, majka ga nije jurila.

Uveče, kada se Sang Sang vratio kući, nije dobio batine. Za kaznu je skinula mrežu za komarce s njegovog kreveta, pa su ga komarci toliko izujedali da mu je celo telo bilo prekriveno crvenim pečatima, a levo oko mu se sijalo koliko je bilo oteklo.

Bilo je to iskonsko leto. Čim bi sunce pomolilo lice, prostor između neba i zemlje ispunio bi se nevidljivom sparinom, a kad bi se sunce kao zlatni točak otkotrljalo tik iznad glava, postalo bi vruće kao u kazanu. Šaša pored reke se sparušila.

Ne mogavši da se odupru talasu vreline, biljke su sanjivo pognule glavice. Povremeno bi poneko prošao drumom, uvek u žurbi, kao da bi se spržio ako bi slučajno i tren duže ostao na suncu. Vrućina je svu decu, i onu koja su znala da plivaju i onu koja nisu, uterala u vodu, pa je na reci vladala graja.

Sang Sang se već nekoliko sati kupao u reci. Onda je izašao na obalu da pojede parče dinje, s namerom da posle ponovo ode na kupanje. Sedeo je na pragu kuće jedući voće i posmatrajući majku kako prutom trese prekrivače i zimsku

14

odeću, koje je pokačila po celom dvorištu. Znao je da se to zove letnje sunčanje. Na najvreliji dan u godini jorgani i zimska odeća iznose se na sunce i sunčaju kako se do zime ne bi ubuđali. Majka je ponovo ušla u kuću. Sang Sang je po­jeo dinju i baš je hteo da se vrati na reku, kad ga zadrža nova pomisao: Šta bi drugi rekli ako bi na ovakav dan obukao debelu odeću i postavljene pantalone? Setio se kako je pre neki dan, kada je išao u varoš, video da sladoledžija umotava sladoled u vatirano ćebe. Nikada mu nije bilo jasno kako se taj sla­do­ led, čvrsto zamotan u ćebe, potpuno ne istopi. To ga je zbu­ njivalo, ali Sang Sanga je ionako bilo lako zbuniti.

Džijue je baš tada, nedaleko odatle, dolazila u školu puti­ ćem koji je vodio kroz kukuruze. Na glavi je nosila lep letnji šeširić. Usput je nežno milovala lišće kukuruza koji je ispuštao jarkocrvene i sveže zelene rese. Džijue nije izgledala kao devojčica sa sela. Čak i u ovakvo vrelo leto bila je izuzetno ble­da. Njeno lice, ruke i noge, koje su virile iz kratkih rukava i nogavica, belasali su se među kukuruzima.

Sang Sang je provirio u kuću. Kada se uverio da je majka već zaspala na krevetu od bambusa, izašao je u dvorište.

Dok se znoj cedio s njega, probrao je odeću i obukao najdeblje postavljene pantalone i navukao očevu debelu jaknu.

Pogledao je naokolo i u sanduku ugledao veliku očevu šubaru. Nasmejao se, prišao sanduku i izvukao iz njega šubaru i natukao je na oznojenu glavu. Osećao se izvanredno. Pošto se osvrnuo oko sebe, izleteo je iz dvorišta i otrčao na čistinu između učionica.

Džijue je upravo ulazila u školsko dvorište.

Sang Sang se pravio da je ne vidi. Negde usput podigao je bambusov štap i tada se sav pun sebe šetkao po čistini.

Prvi koji ga je ugledao bio je učitelj Đijang Ilun. On je baš dremao u senci, na stolici od bambusa, kad mu se učinilo kao da neko hoda ispred učionica. Okrenuo se i ugledao natrontanog Sang Sanga. Isprva ga je posmatrao ne puštajući

15

ni glasa, ali ne mogavši više da se suzdrži, prasnu u smeh.

Odmah je ustao i otišao da dozove ostale nastavnike: „Brzo, dođite da vidite Sang Sanga!“ Čas samo što nije bio počeo. Učenici svih razreda ulazili su jedan za drugim u školsko dvorište.

Sang Sang im je priredio nezaboravan prizor. On je često drugima priređivao svakakve prizore.

Džijue se sakrila iza debelog drveta firmijane,1 pa je izvirujući posmatrala Sang Sanga.

Njemu se činilo da vidi njene crne oči, a opet, kao da ih ni­je video.

Oko čistine se bila okupila gomila dece. Svi su ga oduševljeno posmatrali. Neko je uzviknuo: „Jooo!“, na šta je odmah usledio odgovor. Dreka je odjekivala pod letnjim nebom bivajući sve glasnija. Sang Sang kao da je dobio neko nadahnuće!

Počeo je mahnito da kruži po čistini i da vitla štapom poput generala iz kineske opere.

Za tili čas buka se pretvorila u ritmičan povik: „Sang Sang!

Sang Sang!“ Krećući se sve žustrije, Sang Sang poče da pravi neke čudnovate pokrete. Čistina se pretvorila u njegovu pozornicu i Sang Sang se utapao u osećanju sreće koje mu je prožimalo celo telo. Kapljice znoja prekriše mu lice. Znoj mu je curio u oči, tako da više nije mogao lepo da ih otvori. Pa šta ako ne može da ih otvori? Ići će poluzatvorenih očiju! Možda zato što su mu oči bile poluzatvorene ili zato što se bez prekida vrteo ukrug, Sang Sangu poče da se muti u glavi, kao onda kada je krišom popio malo očevog vina.

Svuda po dvorištu stajala su bezbrojna golišava prsa, dok je u sredini stajala figura čvrsto umotana u debelu postavljenu odeću kao da je bila ciča zima. Neki od nastavnika su 1 Firmijana (lat. Firmiana simplex), ukrasno drvo poreklom iz Azije sa ši­ rokim listovima i sitnim zelenkastobelim mirisnim cvetićima (prim. prev.).

16

ga posmatrali grohotom se smejući, a drugi su se bili skroz presamitili od smeha, pa su utrčavali u školu da popiju malo vode i pokvase grla, suva od silnog smejanja.

Sang Sangov nastup dostizao je vrhunac.

Dok su ga svi gledali kao omađijani, u Joumadinskoj osnovnoj školi desilo se još nešto: Ćela je prvi put došao u školu noseći na glavi kapu koju mu je kupio otac.

Neko ga prvi ugleda: „Gledajte! Ko je ono?“ „Ćela!“ „Ćela!“ „To je Ćela!“ U tom času Ćela je sav važan išao putem koji je vodio ka školskoj kapiji.

Bio je mršav i visok. Njegove krakate noge nisu bile ružne, uprkos tome što behu pomalo pretanke. Pošto je bio u kratkim pantalonicama, pokazivale su se obnažene na suncu.

Ga­­zeći tim svojim nogama, Ćela se kao na vihoru s polja do­ lelujao u dvorište. Bio je go do pojasa, bosonog, a na glavi je nosio kapu. Kakva neobična i smešna pojava! Možda zato što su se svi već bili nagledali Sang Sanga, čiji se nastup već primicao kraju, ili zato što je Ćelina pojava bila još zanimljivija, svi se kao po zapovesti u isti mah okrenuše od Sang Sanga i us­meriše na Ćelu, ostavivši onoga samog na čistini. Ćela je i dalje prilazio. Kada je video da ga toliko ljudi gle­ da, isprva mu je bilo malo nelagodno, ali se odmah potpuno opustio. Izbočio je žgoljava prsa i krenuo pravo ka gomili, ritmički stupajući dugačkim nogama. U centru pažnje bila je njegova kapa. Belela se poput snega. Takva belina leti beše prava retkost i osobito je bola oči. To je bila savršena kapa.

Imala je elegantan vizir i sitnu finu mrežicu. S njom na glavi Će­­la je izgledao naočito i dostojanstveno.

Gomila se pred njim razmače kao da je stigao neki velikodostojnik.

Niko više nije obraćao pažnju na Sang Sanga. Sang Sang primeti da se čak i Džijue, koja se krila iza stable firmijane, okrenula da vidi Ćelu. Oseti se kao urma od koje je, pošto su

17

joj u slast pojeli meso, ostala samo beskorisna koštica koju su ispljunuli na zemlju. Jedino mu je preostalo da se vukući svoj štap postiđeno skloni u stranu. Na scenu je stupio veseljak Ćela.

3 Pred čistom belinom Ćeline kape deca se začas stišaše.

Osim kapom, drugovi su ostali potpuno zatečeni Ćelinim sa­ mo­u­verenim izrazom. Samo su ga nemo gledali. No, ne pro­ đoše ni dva dana, a drugovi prestadoše da posmatraju Ćelu sa strahopoštovanjem i počeše da priželjkuju da mu skinu kapu i opet vide glavu. Još se nisu bili navikli da je ne vi­de nekoliko dana zaredom. Ona je bila neizostavan začin nji­hovih života.

Sang Sang ne samo što je imao istu želju kao drugi već je imao i razloge lične prirode. Bio je besan zato što su ga svi na­pustili onog dana čim se pojavio Ćela.

Jednog dana, posle prvog popodnevnog časa, Ćelin drug iz klupe, ne mogavši više da odoli, zgrabio je Ćelinu kapu i svukao mu je s glave. „Ju!“, ciknu devojčica koja je to prva primetila.

Bezbrojni pogledi, poput noćnih leptira koji srljaju na plamen sveće, poleteše ka ćelavoj glavi koju već danima nisu bili videli. Svi se iznenadiše kao da je prvi put vide. Ćela odmah pokri glavu jednom rukom, a drugu ispruži ka onom dečaku i povika: „Vraćaj kapu!“ Ali ovaj nije hteo da mu je vrati, već otrča s kapom u ruci. Ćela pojuri za njim: „Vraćaj je, vraćaj! Vraćaj kapu!“ Dečak je sačekao da se Ćela približi, pa baci kapu i ona poput goluba raširenih krila polete kroz vazduh. Trenutak pre nego što ju je Ćela uhvatio, drugi dečak se pope na sto i uhvati kapu. Ćela pojuri za njim i tek što ga je stigao, on, po ugledu na prvog, baci kapu u vazduh. Ćela je jurcao na

18

sve strane po učionici, a kapa je bez prestanka letela po vazduhu. Taj beli golub bio je poput ptice na koju jurišaju mnoge šake, koja više nema mesto na koje bi se spustila, te joj je jedino bilo preostalo da sleti na tren i zatim ponovo uzleti ka nebu. Ćela je gorko vikao: „Moja kapa! Moja kapa!“ Kapa je po drugi put doletela u Sang Sangove šake. Sang Sang je stavi na glavu i pojuri između klupa izbegavajući Ćelu, koji ga je vijao u stopu. Sang Sang je bio spretan i Ćela nije mogao da ga uhvati. Kad se malo udaljio, Sang Sang se iznenada okrete i stade ukopan u mestu, pa u vojničkom stavu mirno podiže ruku i salutira. Kada ugleda Ćelu kako je već pru­žio ruku da mu skine kapu s glave, okrenu se i pobeže.

Sang Sang zatim dobaci kapu Ašuu i dade mu znak da brže potrči. Ašu dohvati kapu i otrča. Ćela htede da ga pojuri, ali mu se Sang Sang ispreči na putu. Kada je Ćela uspeo da ga za­obiđe i istrči napolje, Ašu se već bio zavukao u neku rupu. Ćela je gledao levo-desno u potrazi za njim: „Moja kapa, moja kapa…“ Hodao je sve sporije i sporije, sve sitnijim korakom. Oči mu se ispuniše suzama.

A Ašu se već bio provukao kroz bambusov gaj i ponovo se vratio u učionicu.

Sang Sang Ašuu šapnu nešto na uvo, na šta ovaj klimnu gla­vom, dohvati kapu i iskoči kroz zadnji prozor. Tada Sang Sang isprazni svoju torbu, izgužva je i ugura ispod košulje, pa istrča iz učionice. Ugledavši Ćelu poče da se lupa po grudima i povika: „Kapa je kod mene!“ Zatim se okrete i potrča ka polju.

Iako se već bio umorio, Ćela je nastavio da ga juri. Sang Sang je odvukao Ćelu daleko. On se tada okrenu ka školskom dvorištu i ugleda Ašua kako se vere uz školski jarbol. Već se bio dopola popeo. Ćela dohvati Sang Sanga: „Moja kapa!“ „Nisam je ja uzeo“, odvrati ovaj.

19

Ćela nastavi da viče: „Moja kapa!“ „Stvarno je nisam uzeo!“ Ćela obori Sang Sanga na ledinu: „Moja kapa!“ Uhvati Sang Sanga za košulju i videvši da se ispod nje nalazi samo izgužvana školska torba, udari ga pesnicom i zaplaka.

Sang Sang je jauknuo, pa se nasmejao zato što je video da je Ašu već okačio belu kapu o okruglu drvenu kuglu na vrhu jarbola.

Kada su se Ćela i Sang Sang vratili u dvorište, skoro cela škola bila se skupila ispod jarbola. Deca su zaklanjajući oči od sunca gledala naviše, u belu kapu na vrhu. Nebo je bilo veoma plavo, pa je bela kapa bleštala.

Ugledavši svoju kapu, Ćela se progura kroz gomilu i priđe jarbolu. Hteo je da se uzvere na njega da dohvati kapu, ali i posle nekoliko pokušaja uspeo bi da se popne samo dva-tri metra pre nego što bi skliznuo na zemlju, pa mnogi počeše da mu se smeju. Ćela se nasloni na jarbol i niz njega se sroza na zemlju.

Obesi glavu, stisnu zube i zaplaka.

Niko se više nije smejao, a neki počeše da se udaljavaju od jarbola.

Bio je vetrovit dan. Bela kapa se vrtela i vijorila na vrhu jarbola, kao da je u pitanju bio čovek koji se pitao da li je namestio kapu kako treba.

Stigao je i učitelj Đijang Ilun. Podigao je pogled ka vrhu jarbola i pitao Ćelu: „Ko je to uradio?“ Deca su se bila razišla; ostao je samo Ašu. „Da li si to bio ti?“, upita ga Đijang Ilun. „Da“, odgovori Ašu. Ćela je glasno povikao: „Ne! Sang Sang ga je naterao!“ Ćela je ustao, hteo je da uperi prstom u Sang Sanga, ali se on bio sagao i sakrio iza jednog žbuna. Đijang Ilun naloži Ašuu da skine kapu s jarbola i vrati je Ćeli, no Ćela je baci na zemlju: „Ne treba mi!“ Rekavši to, isteže vrat i polete pravo ka

20

Sang Sangovoj kući i prući se nasred dvorišta lica okrenutog ka nebu.

Sang Sangova majka izađe iz kuće i upita ga šta se desilo. Ćela nije odgovarao. Nije joj bilo druge nego da ode i potraži sina. Nije ga našla, ali je od ostale dece saznala šta se zbilo, pa se vratila u dvorište i rekla Ćeli: „Ne brini, Lu He, ustani, neće mi umaći!“ Ćela nije hteo da ustane. Suze su mu tekle iz uglova očiju, slivale mu se u uši i kapale na zemlju vlažeći prašinu.

Tek je Sang Sangov otac Sang Ćijao, koji se baš tada vratio, uspeo da ubedi Ćelu da ode kući.

Sang Sang se izvukao iz žbuna u školskom dvorištu i klisnuo u kukuruzno polje. Do mraka nije otišao kući. Majka nije izašla da ga doziva. Takođe je zapretila ćerki Liuliu: „Ne smeš da ga zoveš da se vrati kući! Nek crkne napolju!“ Podigao se vetar. Oko Sang Sanga nije se čulo ništa osim šuštanja listova kukuruza i kreketanja žaba u pirinčanim poljima.

Sang Sang se uplašio i iz kukuruznog polja izašao na livadu. U daljini je video svetlost u njihovoj slamnatoj kolibi.

Znao je šta znači to što ga majka ne doziva. Bio je tužan, došlo mu je da zaplače. Ali nije zaplakao. Okrenuo se i krenuo kod Ašua.

Majka ga je čekala do ponoći. Zabrinula se kad je videla da se Sang Sang zaista ne vraća. Iako je svima zapretila da nikako ne idu da ga dozivaju, sama je izašla na kapiju i gledala na sve strane.

Bojeći se da će se Sang Sangova mati brinuti, Ašuova majka pipajući kroz mrak dođe do njihove kuće i reče: „Sang Sang je kod nas, već je jeo i sad spava sa Ašuom“.

Kad je čula kako joj se sin snašao, u majčinom srcu se odmah ponovo rasplamsa srdžba. Rekla je Ašuovoj majci da Sang Sang treba da se vrati da spava kod kuće. Podigli su ga iz Ašuovog kreveta i poslali kući s majkom. Tek što su prošli

21

pored dve kuće, majka mu zavrnu uvo tako da mu se celo lice iskrivilo od bola i on zajauka.

Sang Ćijao ih je već čekao na raskrsnici: „Sad idemo kod Lu Hea da mu se izviniš!“ Te noći otac je probudio Ćelu iz čvrstog sna. Ćela je sanjivim pogledom gledao Sang Sanga koji je izgledao kao pokisao i čuo ga je kako zamuckujući govori: „Neću ti uzeti kapu nikada više…“

4 Ćela otad nijednom nije stavio tu kapu na glavu. Netrpeljivost između Ćele i ostalih rasla je iz dana u dan. Imao je nov moto: Ćelav sam, pa šta! Zato nije stavio kapu na glavu čak ni kada je stigla zima, a s njom i savršen razlog da nosi kapu, kao i svi ostali. Na sam pogled na njegovu golišavu ćelavu glavu usred zime svi su se stresali od hladnoće. Gologlav, Ćela je stupao u susret ledenom vetru, kiši i snegu.

Pred svima je naglašavao svoju ćelavost: Oduvek sam bio ćelav – zašto bih sada to krio?

Jedne srede pre podne došlo je vreme za vežbu civilne zaštite u kojoj je učestvovalo pet škola iz okruga i na osnovu koje su pravili rang listu. Tom prilikom vežbu je organizovala Joumadinska škola.

Počevši od ponedeljka, u Joumadinskoj školi svakoga jutra odvajali su po dva časa kako bi vežbali marširanje, postrojavanje i gimnastiku. Sang Ćijao, koji je mnogo polagao na ugled škole, pratio je sve oštrim pogledom i često padao u vatru glasno vičući. To je bilo u potpunoj suprotnosti s njegovim uobičajenim dostojanstvenim držanjem, brižljivo očešljanom kosom, besprekorno urednim odelom i nogavicama pantalona ispeglanim uzduž u ivicu oštru kao nož.

No, njegov uglađen izgled nestao bi čim se radilo o nečem

22

što se ticalo ugleda škole. Tada bi po čitav dan đipao po školskom dvorištu vičući na učitelje i učenike čim bi primetio nešto čime nije bio zadovoljan. Često bi napravio toliku zbrku da se više nije znalo ko šta radi ili bi svima pokvario raspoloženje, pa bi se svi ulenjili. Tada bi on sam preuzeo celu stvar u svoje ruke i toliko se iznurio da bi ostale obuzeo osećaj krivice, pa bi se jedan za drugim ponovo uključivali u pripreme.

Svi u toj oblasti znali su Sang Ćijaoa, čuvenog direktora škole.

Sang Ćijao je pred vežbu sazvao nastavnike i ozbiljno im se obratio: „Naša škola mora osvojiti prvo mesto. Razredne starešine biće odgovorne za sve probleme koje bude napravilo njihovo odeljenje!“ Dan pred takmičenje razredni starešina Sang Sangovog odeljenja Đijang Ilun pozva Ćelu u zbornicu: „Sutra pre podne ostani u učionici“. „Zar sutra pre podne nije takmičenje?“, upita Ćela. Đijang Ilun odgovori: „Ti lepo očisti pod, previše je prljav“. „Ne, hoću da učestvujem na takmičenju!“ „Već ima dovoljno učenika koji učestvuju.“ „Zar ne treba svi da učestvuju?“ „Rekao sam – sutra ostaješ u učionici.“ „Zašto?“ Đijang Ilun pogledom ošinu Ćelinu glavu. Ćela je pognute glave izašao iz zbornice. Pre nego što je izašao, besno je šutnuo nogom u vrata.

Sledećeg jutra, pod strogim nadzorom svojih nastavnika, učenici ostalih škola počeli su sa svih strana da pristižu na školski teren Joumadinske osnovne škole. Posvuda se orila pesma. Na hladnom zimskom danu sve se pušilo od žara.

Kada je Đijang Ilun ušao u učionicu, u njoj ne beše ni traga ni glasa od Ćele, pa on upita ostale učenike: „Da li ste videli Lu Hea?“

23

Neki odgovoriše: „On je na bini na igralištu“. Čim je to čuo, Đijang Ilun istrča na teren i ugleda Ćelu kako sedi na jednoj od stolica koje su bile pripremljene za učitelje iz drugih škola. Odmah se popeo na binu i povikao: „Lu He!“ Ćela se nije ni osvrnuo. Đijang Ilun podiže glas: „Lu He!“ Ćela se neodlučno osvrnu i čim ugleda Đijang Iluna, po­ novo upravi pogled prema učenicima drugih škola koji su se skupljali.

Učenici koji su stajali ispred bine kikotali su se upirući pr­s­tom na Ćelu. Đijang Ilun ga potapša po ramenu: „Idemo! Hajde sa osnovna škola nalazi se mnomJoumadinska nazad u učionicu!“ u nizu slamnatih koliba.

Kao i svakanadruga Ćela nije popuštao: „Hoću da učestvujem takmičenju!“ i ova ima svoje junake. su Sang „Ti škola, bi da učestvuješ?“, Đijang Ilunu uTuglasu promače podsmeh.Sang, njegova drugarica Džijue, tvrdoglavi Taj Ćela, podsmeh u bolno mesto, on sesin napravi blemaliubode kozarĆelu Si Ma, Du Sijaokang, sav, ustade sa stolice i ode do ivice bine, pa poče sumanuto bogatog trgovca, ali i baba Ćin, koja namerno da se kezi deci kojapiliće su stajala u blizini.po školskom pušta svoje da čeprkaju Đijang Ilun potrča za njim: „Vraćaj se sa mnom u učionicu, dvorištu, lepa glumica Bai Ćiao i brojni jesi li čuo?!“ drugi živopisni stanovnici Joumadina. „Hoću da učestvujem!“ Njihove priče, tužne i smešne, nežne i lepe, Đijang Ilun je morao da pristane. „U redu, ali prvo se vrati povezuje dečak Sang Sang, koji najviše sa mnom u učionicu!“, govorio je vukući Ćelu s bine. volida daučestvujem!“ čuči negde, s glavom u oblacima, „Hoću i smišlja razne nestašluke. Đijang Ilun reče: „Onda moraš da nosiš kapu!“ „Nemam kapu.“ „Naći ću ti jednu. Sačekaj ovde i ne mrdaj.“ Đijang Ilun otrča u svoju spavaonicu i iz sanduka izvuče svoju postavljenu kapu koja je tamo lenjo ležala, pa pohita nazad i natuče je Ćeli na glavu. Ćela skide kapu, protrlja se po glavi, zatim ponovo stavi kapu, pa se podrugljivo i čudnovato nasmeja, ustade i ode u svoju četu, koja se već beše skupila.

24

9 788652 903030