Stand by me

Moj svet

Naslov originala Judi Curtin Stand by Me Copyright© Judi Curtin 2017 Original Title: Stand by Me First published by The O’Brien Press Ltd., Dublin, Ireland, 2017 Published in agreement with The O’Brien Press Ltd. Džudi Kertin Stand by Me © Kreativni centar, 2018 Biblioteka Moj svet knjiga sedma prvo izdanje Dizajn Dragana Nikolić Ilustracije Aleksandra Nina Knežević Urednik Anđelka Ružić Lektura Mirjana Delić Priprema za štampu Tatjana Valjarević Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača mr Ljiljana Marinković, direktorka Štampa Grafostil, Kragujevac Godina štampe 2018 Tiraž 2000 ISBN 978-86-529-0576-8

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.111-93-31 КЕРТИН, Џуди Stand by Мe / Džudi Kertin ; sa еngleskog prevela Mirjana Popov-Slijepčević. – 1. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2018 (Kragujevac : Grafostil). – 142 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Moj svet / [Kreativni centar] ; knj. 7) Tiraž 2.000.

ISBN 978-86-529-0576-8 COBISS.SR-ID 267103500

Sa еngleskog prevela Mirjana Popov-Slijepčević

Prvo poglavlje

Ć

ao, Molikins. Čujemo se uskoro. Volim te.“ „Tata, hoćeš li više prestati da me zoveš Molikins?“ „Neću.“ „Oh, OK. Ćao, tata, volim i ja tebe.“ Prekinula sam vezu i legla na krevet. Uvek je veoma lepo kada se preko Fejstajma čujem s tatom, ali ne mogu a da ne budem tužna kada dođe trenutak da se oprostimo. Nisam se s njim videla sto godina i mada sam često ljuta na njega, stvarno mi strašno nedostaje. Kada je Bet upala u sobu i bacila se na krevet pored mene, oči su mi već bile pune suza. „Razgovarala si s tatom, zar ne?“, rekla je. „Kako znaš?“ „Pretpostavljam“, odgovorila je upirući pogled u moje oči. „Žao mi je, Mol … grozno je što ti tata živi tako daleko.“ Lepo je od nje što je to rekla. U pravu je. Stvarno je grozno što mi je tata tako daleko, ali njena mama je mrtva, a to je verovatno milion puta gore.

Bet me je zagrlila, a onda je odjednom skočila. „Hajde“, rekla je, „ostalo mi je malo džeparca. Hoćeš da kupimo sladoled?“ „Mislim da je to sjajna ideja! Idemo!“

5

*** Kada smo gotovo stigle do prodavnice, iza nas su se začuli neko pakanje i gakanje. Bilo je veoma glasno – kao da je pobuna u rezervatu ptica. „OMG!1 Kakva je to galama?“, uzviknula je Bet. Dok smo se okrenule, buka je već bila sasvim blizu. „Ćao, devojke“, rekao je poznati glas, propraćen gakanjem. „Baš mi je drago što vas vidim.“ „Grejame!“, uzviknula je Bet. „Šta to radiš? Nisam znala da si se vratio s puta.“ „Stigao sam tek sinoć, bilo je divno, jedno od najlepših putovanja na kojima sam bio.“ Grejam nam se nasmešio zabacujući glavu kako bi sklonio dugu kosu s krupnih, tamnosmeđih očiju. On je visok i mršav, a na sebi je imao iscepane farmerke denim i majicu sa slikom svoje omiljene rok grupe. Nosio je ogromnu pijačnu torbu – što ne bi bilo ništa neobično da se torba nije sve vreme mrdala i drmusala kao da je živa. „Nemoj mi, molim te, reći da ta odvratna galama dolazi iz tvoje torbe“, rekla je Bet. „Šta to imaš u njoj?“, upitala sam. „Oh, to je samo mama patka sa svojom dečicom“, odgovorio je ležerno Grejam, kao da u torbi ima običnu veknu hleba i flašu mleka. „Zalutali su na veoma prometnu saobraćajnicu, pa sam ih spasao sigurne smrti i sada ih nosim na jezero, gde će biti bezbedni.“ „To je stvarno lepo od tebe“, rekla je Bet smejući se. „Ali šta je to s tobom? Kako to da se ti uvek pojaviš kada se dešavaju neke čudne stvari?“

1 OMG – skraćenica od Oh My God (O moj bože) (prim. prev.).

6

„Nisam bio jedini koji se pojavio“, rekao je. „Tamo je bilo mnogo ljudi.“ „I zašto oni nisu pomogli?“, upitala sam. „Ko zna“, odgovorio je Grejam. „Neki nisu obraćali pažnju na patke, a drugi su samo zastajali da ih slikaju i onda su ova jadna stvorenja ostala prepuštena sudbini.“ „To je stvarno podlo“, rekla sam. „Je l’ možemo Moli i ja da pođemo s tobom na jezero?“, upitala je Bet. „Naravno“, rekao je Grejam. „Možemo zajedno da spasemo ovu malu porodicu.“

*** Grejam je na jezeru spustio torbu i iz nje je izbauljala ma­ ma patka protresajući perje. Glasno je gaknula i napolje je iskočilo pet preslatkih pufnastih pačića, koji su se odgegali za njom. Onda se sve šestoro bacilo u vodu kao da nikada nisu videli ništa tako čudesno. Okrenuvši se, majka nas je na trenutak pogledala i gaknula. „Ona ti zahvaljuje, Grejame“, rekla je Bet. „Zna da si joj spasao porodicu.“ Onda su mama i njena dečica otplivali i nekoliko trenutaka kasnije nestali iza rastinja na sredini jezera. „Moli i ja smo krenule u prodavnicu da kupimo sladoled“, rekla je Bet. „Hoćeš s nama?“ „Naravno“, rekao je Grejam. „Ali prvo moram nešto da uradim – to uvek uradim kada dođem u ovaj park.“ Nisam mogla a da ne osetim uzbuđenje. Ne znam šta je suprotno od dosadan, ali šta god da je, to je najbolja reč da se opiše Grejam.

Popele smo se za njim uz strmo brdašce na kojem je spomenik. On je na trenutak stao i pustio da mu vetar nosi dugu kosu.

7

„Šta sad da radimo?“, upitala je Bet. „Ovo!“, rekao je Grejam, a zatim se bacio na travu i otkotrljao dole.

Na trenutak sam pogledala Bet. Zar nismo prestare za kotrljanje niz brdo? Šta bi mama rekla kad bi nam na odeći videla fleke od trave? Šta ako negde ima psećeg izmeta – što je verovatno najodvratnija stvar na svetu?

Ali onda sam pogledala Grejama, koji je sav zadihan sedeo na travi ispod nas smejući se kao klinac. „Ko poslednji – magarac“, rekla sam, a onda smo se Bet i ja skotrljale do podnožja, gde smo legle na leđa, gledale u nebo i smejale se dok nam nije pozlilo. „Ti znaš da si lud, zar ne, Grejame?“, rekla je Bet kad je došla do daha. „Hvala ti, Bet“, uzvratio je Grejam. „To je nešto najlepše što mi je neko danas rekao.“ Bet je bila u pravu. Grejam je stvarno lud. On je najluđi sedamdesetogodišnjak koga sam ikada upoznala.

*** Grejam je stric Betinog tate. Uvek nosi farmerke i majice, a kada je hladno, oblači otkačene džempere koje kupuje u selu na vrhu planine za koju niko nikada nije čuo, negde u Južnoj Americi. On mnogo zna o prirodi, umetnosti, muzici, filmovima, knjigama i sportu. Mesecima putuje po svetu i nikada ne znamo kada će se pojaviti u svom kućerku nedaleko od mesta gde mi živimo. To je najzabavniji čovek koga sam ikada upoznala.

8

*** Na putu do prodavnice prošli smo pored azila za životinje. „Hajde da uđemo samo na sekund“, zamolio je Grejam, kao da je on dete, a da smo Bet i ja odrasle. „Obožavam da gledam kučiće i mačiće.“ Ušle smo s njim unutra i dvadeset minuta mazile i milovale sva dlakava stvorenja koja smo tamo videle.

Na izlasku smo prošli pored postera na kojem je pisalo SVE DONACIJE SU DOBRODOŠLE – MOLIMO VAS DA PODRŽITE NAŠE NAPORE. Grejam je preturio po džepovima i sav novac koji je pronašao stavio u kasicu. „Hej, Moli“, rekla je Bet. „Koliko žarko želiš sladoled koji sam ti obećala?“ Stvarno sam ga žarko želela – u glavi sam već odabrala čokoladu i karamel. Mogla sam gotovo da osetim na jeziku ukus ledenog krema i penastog karamela – ali onda sam videla kako me s postera gledaju velike oči slatkog malog šteneta i odmahnula sam glavom. „Kome treba sladoled!“, rekla sam, a onda smo zajedno ubacile novčanice kroz otvor. Čudno je to s Grejamom – on je nepredvidljiv, luckast i zabavan, ali postoji nešto drugo – dovoljno je da provedete samo malo vremena s njim pa da dobijete želju da budete bolji čovek.

9

Drugo poglavlje

Š

arlot, ovaj kolač sa šargarepom ti je stvarno fan­tasti­ čan“, rekla je Bet posle ručka. „Mnogo ti hvala što si ga napravila.“ „Sve za tebe, luče moje“, rekla je mama. „Znam da ti je omiljen.“ Prevrnula sam očima. Jasno mi je da me mama voli više nego što će ikada voleti Bet, ali od kada su Bet i njen tata do­šli da žive s nama, stvari su se promenile. Mama i Bet postaju sve bliskije i ponekad ne mogu a da ne budem pomalo lju­bomorna. Kad mama neki put napravi kolač od šargarepe umesto mog omiljenog čokoladnog kolača, imam osećaj da stavlja Bet ispred mene. (Znam da je to nerazumno, ali ne mogu da se oduprem – ja sam samo dete.) „Da li je neko za još jedno parče?“, upitao je Betin tata Džim. „Ostalo je mnogo.“ Svi smo odmahnuli glavom – prvi parčići koje je podelio bili su više nego ogromni i čak ni takav ljubitelj kolača od šargarepe kao što je Bet ne bi više mogao ni da zine. „Znam“, rekla sam. „Zašto ne bismo Bet i ja odnele jedno parče Grejamu? I on voli kolač od šargarepe – to je verovatno porodično.“ „Ne pokušavaš valjda da se izvučeš od pranja sudova?“, rekla je mama i meni je došlo da počnem da skačem i udaram

10

nogama u pod kao malo dete kada dobije napad besa. Pokušala sam da uradim nešto lepo i zašto je mama morala da pomisli kako sam sebična?

Možda je primetila da mi izlazi para na uši ili tako nešto pošto je prišla i zagrlila me. „To je veoma plemenita ideja, Moli“, rekla je. „Ti si divno dete. Hajde, idite!“

*** „Devojke, baš ste zlatne!“, rekao je Grejam otvorivši vrata. „Kao i taj kolač od šargarepe – upravo su se ostvarili svi moji snovi.“ Bet i ja smo otišle s Grejamom u dnevnu sobu u zadnjem delu njegove kuće. „Skuvaću nam malo čaja“, rekao je on. „Vas dve sedite i udobno se smestite.“ Pokušala sam da se ne nasmejem. U Grejamovoj dnevnoj sobi bilo je mnogo mesta za sedenje, ali nijedno nije izgledalo naročito udobno. Imao je jedan prastari kvrgavi kauč, dve klimave stolice i fotelju koja bi bila veoma lepa da iz nje na sve strane nisu štrčali zarđali federi. Odabrala sam stolicu koja je izgledala najbezbednije, a Bet je sela na ivicu kauča.

Dok je Grejam petljao u kuhinji, malo sam razgledala sobu.

Na policama u uglu bile su naslagane knjige, a neke su stajale i na podu ili prozorskoj dasci. Kamin i sto bili su prepuni raznobojnih skulptura iz celog sveta. Nasred poda nalazila se ogromna otvorena kutija ispunjena papirom izrezanim na rezance, iz koje su virili drugi ukrasni predmeti. „Pretpostavljam da je Grejam ponovo išao u lov na blago“, rekla je Bet gledajući kutiju. „Gde li će samo da stavi sve te nove stvari?“ „Nemam pojma“, rekla sam. „Stvarno obožavam ovu kuću, ali postoji nešto što mi nikada nije bilo jasno.“

11

„Šta to?“ „Kuća je prepuna stvari, ali na zidovima nigde nema slika ili fotografija.“ „Grejamova kuća je oduvek bila ovakva, još kada sam bila sasvim mala, više to i ne primećujem.“ „Znam, ali zar ne misliš da je veoma čudno to što…?“ „Šta je veoma čudno?“, upitao je Grejam. Imao je na nogama meke kožne sandale i nisam čula da dolazi. „Ah … ovaj … ništa“, rekla sam zbunjeno. „Da ti pomognem da staviš tacnu.“ Skočila sam i pomerila ogromnu hrpu knjiga kako bi mogao da spusti tacnu na sto. Onda sam ponovo sela i Grejam nam je dodao čaj. To najčešće nije najuzbudljivije piće na svetu, ali u Grejamovoj kući nikada ništa nije obično. Čaj je bio poslužen u visokim uskim čašama boje zlata. Umesto filter-kesica, u svakoj čaši je plutao cvet. Dok sam ih posmatrala, cvetovi su se u toploj vodi otvarali i bubrili – kao da gledam usporen film o prirodi. „OMG!“, uzviknula je Bet. „Ovo je najkul stvar koju sam ikada videla. Je l’ to pravo cveće?“ „Naravno“, odgovorio je Grejam. „To je cvetni čaj. Doneo sam ga prošlog puta iz Kine. Priprema ga moj dobar prijatelj Čang. Probajte i kažite mi šta mislite.“ Gucnula sam čaj. „Mmm!“, rekla sam. „Ima ukus jagode i breskve i…“ „Kao da piješ voćni koktel“, rekla je Bet. „Ovo je nešto najbolje što sam ikada, ikada probala.“ Baš u tom trenutku oglasilo se zvono na vratima. „To je verovatno moj drugar“, rekao je Grejam, skočivši sa svoje klimave stolice i potrčavši u predsoblje. „Rekao je da će danas možda svratiti.“ Bet je podigla obrve i znala sam šta pokušava da mi kaže.

Grejam ima mnogo, mnogo prijatelja i neki od njih su … zanimljivi.

12

Sekund kasnije Grejam se vratio. „Devojke“, rekao je, „ovo je moj prijatelj Čarli.“ Mama mi uvek govori da ne budem subjektivna i ja se stvarno trudim, ali…

Bet se pribrala brže od mene, pošto je ustala i rekla zdravo beskućniku koji spava iza tržnog centra. „Mm … zdravo, Čarli“, rekla sam pokušavajući da ne razmišljam o tome da sam ga prošlog puta videla kako kopa po kontejnerima iza supermarketa. „Drago mi je što smo se upoznali.“ „Zdravo“, rekao je tiho Čarli. Bilo mi je žao što mora da sedne na fotelju iz koje vire federi, ali možda to izgleda udobno čoveku čiji je krevet prljava vreća za spavanje i nekoliko tabli kartona.

Grejam je doneo Čarliju malo čaja i dao mu veći deo kolača od šargarepe, a on je rekao hvala toliko puta da sam se na kraju rastužila.

*** Na trenutak je bilo strašno neprijatno, ali onda, dok smo pijuckali čaj, Grejam je počeo da nam priča o svojim najnovijim putovanjima, uključujući posetu Maroku, Tunisu i Grčkoj.

Ubrzo me je zaboleo stomak od smeha. Čarli je bio pomalo stidljiv i nije mnogo pričao, ali se i on smejao. „Grejame, ti si tako zabavan“, rekla sam. „Mislim da bi u tvojoj priči i put do zubara zvučao zanimljivo.“ „Baš si zlatna“, rekao je Grejam. „Ali dosta o meni – recite mi šta ima novo kod vas dve. Kako škola?“ „Škola je OK, valjda“, rekla sam. „Osim projekta iz matematike i referata iz istorije, koje još nisam ni započela.“ „Ali ti i ja bi trebalo da smo posebno dobre u istoriji, Moli“, rekla je Bet. „A zašto?“, upitao je Grejam.

13

Okrenula sam se ka Bet i napravila grimasu. Znala sam da misli na naša putovanja u prošlost – a ona treba da ostanu stroga tajna. „Ah, ne postoji stvarni razlog“, odgovorila je Bet, svesna toga da je pogrešila. „Ma, ne brinite zbog toga“, rekao je Grejam. „Po mom mišljenju, školi se pridaje preveliki značaj.“ Nasmejala sam se pitajući se šta bi moji roditelji na to rekli.

Još malo smo razgovarali, a onda je Bet skočila. „Moli i ja moramo da idemo. Znaš kako tata poludi kada kasnimo.“ I Čarli je ustao. „Mislim da je vreme da i ja…“ „Zar nećeš da ostaneš na ručku, Čarli?“, rekao je Grejam. „Skuvao sam previše, kao i obično.“ „To je veoma ljubazno od tebe“, rekao je Čarli hrapavim glasom. „Pa … zbogom, Čarli“, rekla sam. „Zaista mi je drago što smo se upoznali.“ A onda sam brzo skrenula pogled jer sam bila prilično sigurna da se on sprema da zaplače.

Grejam nas je ispratio do vrata.

Bet ga je zagrlila. „Ti si veoma dobar čovek“, rekla je. „Ma kakvi!“, uzvratio je on postiđeno. Onda je brzo promenio temu. „Vidi šta mi je stiglo dok sam bio na putu“, rekao je pokazujući ogromnu hrpu neotvorenih pisama na stočiću u predsoblju. „Možda bi trebalo da sve to bacim u vatru i zaboravim da sam ih ikada dobio.“ „Ni slučajno“, rekla je Bet. „Moraš da ih otvoriš. Mogao bi u jednom od njih da pročitaš neku strašno dobru vest, a ako ih spališ, to nikada nećeš saznati.“ „Da“, nadovezala sam se ja. „Možda u nekom od ovih pisama piše da si dobio milion evra ili tako nešto.“ „Pretpostavljam da ste u pravu“, rekao je Grejam ubacivši pisma u kutiju ispod stola. „Obećavam da ću se pozabaviti njima – neki drugi dan.“

14

Treće poglavlje

S

ledeće večeri Betin tata Džim pripremio je za večeru špa­ gete. On to stvarno odlično radi, tako da niko nije mnogo pri­čao dok nismo ispaznili tanjire. „Trebalo bi da pozovemo Grejama sutra na večeru“, rekla je mama dok smo s dna šerpe strugale poslednje ostatke neverovatno ukusnog, kremastog sosa. „Jupi!“, uzviknule smo Bet i ja u isti glas. Večera je uvek mno­go zabavnija kada je Grejam tu.

Onda sam se nečega setila. „Džime, da li znaš zašto Grejam u svojoj kući nema slike na zidovima? Nema nijedne slike, fotografije ili postera – bilo čega.“ Džim je odmahnuo glavom. „Nemam pojma. Odlazim kod Grejama od detinjstva i oduvek je tako. Jednom sam o tome čak pitao tatu – znaš, on je bio Grejamov brat.“ „I šta ti je tata rekao?“, upitala je Bet. „Ni on nije imao pojma. Hteo sam da pitam Grejama da li postoji neki razlog, ali mi tata nije dozvolio.“ „Zašto?“, upitala sam.

Džim je odmahnuo glavom. „Tata nije hteo da mi kaže, ali jednom, kada sam bio malo stariji, a Grejam je otišao na jedno od svojih putovanja, pričao mi je malo više o njemu.“ „Šta je rekao?“, upitala je mama. „Rekao je da je Grejam mnogo mlađi od njega i da je bio

15

slatko, normalno dete – stalno se smejao i jurcao okolo. Pomenuo je i to da je bio skon avanturama.“ „To je verovatno tačno“, rekla sam setivši se kako se skotrljao niz brdo ne hajući što svi u parku zure u njega. „Grejam je oduvek bio neobuzdan“, rekao je Džim. „Ali tata mi je ispričao još nešto.“ „Šta?“, upitala je mama. „Grejam je bio još mali kada se on zbog posla preselio u London i jedne godine, kada je krajem leta došao kući na odmor, Grejam nije više bio ono isto dete.“ „U kom smislu?“, upitala sam. „Tata to stvarno nije umeo da objasni – čini se da je ostao u nedoumici čak i mnogo godina kasnije. Rekao je da je Grejam tog septembra bio neobično miran i pomalo odsutan – gotovo kao da je delić njegovog mlađeg brata umro.“ „Šta mu se dogodilo?“, upitala je mama. „To je ono najčudnije – koliko porodica zna, nije se baš ništa dogodilo.“ „A šta je Grejam o tome rekao?“, upitala je Bet. „Nisam siguran da ga je iko pitao“, odgovorio je Džim. „Tada je sve bilo drugačije. To se dešavalo … krajem pedesetih ili … u stvari, sada se sećam – tata je rekao da je to bilo 1960, poslednje godine njegovog boravka u Londonu.

Ljudi u to vreme nisu pričali o svojim osećanjima – mnogo toga je ostajalo neizrečeno. Mislim da su ljudi verovali da će njihovi problemi čarobnim putem nestati ako o njima ne pričaju.“ „Kao da je to dobra strategija za mentalno zdravlje“, rekla je mama. „I šta se posle toga desilo?“, upitala sam. „Pa, zapravo ništa“, odgovorio je Džim. „Kada je tata sledećeg puta došao kući, izgledalo je kao da se Grejam povratio – možda ne sasvim, ali nije više bio tužan kao ranije i … pa, znate već kako to biva – život ide dalje.“

16

„Svi znate koliko volim Grejama“, rekla je mama, „ali ako mene pitate, ima nečeg čudnog u tome što toliko putuje po svetu.“ „Maaama!“, rekla sam. „To ti je baš glupo. Da mogu, ja bih svakog dana negde putovala. Išla bih u Afriku, Australiju…“ „Znam da bi ti išla“, rekla je mama smeškajući se. „Ali Grejam je odrastao čovek, a odrasli ljudi ne rade takve stvari.

Grejam se ponaša kao da od nečega beži.“ „Od čega?“, upitala sam. „Misliš kao da beži od ubistva ili tako nečega?“, upitala je Bet kikoćući se.

I ja sam se nasmejala. „Grejam ne bi ni mrava zgazio – bukvalno“, rekla sam. „Nimalo mu se nije svidelo kada sam jednog pokušala da ubijem prošlog leta.“ „I spasao je one jadne patke da ih neko ne bi zgazio“, dodala je Bet. „A sećate se kada je prošle zime našao miša u kuhinji?“, rekla sam. „Grejam mu je dao veliko parče sira i onda ga je pustio u baštu.“ Svi su se smejali. „Savršeno dobro znate da ne mislim da je Grejam počinio zločin“, rekla je mama. „Pre će biti da postoji nešto s čim ne može da se suoči. Kao da mu je lakše da putuje po svetu nego da se izbori sa onim što mu se dešava u glavi.“ „To je zanimljivo“, rekla sam. „I možda je tačno – ali i dalje ne objašnjava zašto su zidovi u Grejamovoj kući potpuno goli.“ „To je misterija, u redu“, rekla je mama. „A neke misterije nikada neće biti rešene“, dodao je Džim. „Kao što je misterija ko je ovde za čokoladni kolač.“ Džimovi fazoni su obično glupi, ali su mu kolači fantastični i zato sam odolela iskušenju da prevrnem očima i s Bet sam jurnula ka frižideru.

17

Četvrto poglavlje Najbolji prijatelj će uvek biti uz tebe! To najbolje znaju Moli i Bet pošto su i u najlepšim i u najbolnijim trenucima uvek bile tu jedna za drugu. Zato su se veoma rastužile kada su saznale da njihov voljeni rođakbaš Grejam patidomaćeg“, zbog jednog davnosam prekinutog mamo mnogo zakukala dok smo se prijateljstva.

Odlučile su da mu pomognu i povele nekoliko dana kasnije polako vraćale iz škole. „To je surovo i trebalo bi da se zabrani zakonom.“ ga u Rikovu prodavnicu, gde su se prolaskom kroz „Stvarno voliš da dramiš“, rekla je Bet.godinu. Nije tajanstvena vrata svi vratili u 1960. „Govoriš kao moja majka.“ bilo lako snaći se, ali su devojčice ubrzo otkrile da Ona je moguće napravilapronaći grimasu.izgubljenu „Nadam seprijateljicu da se šališ.čak Volim je ipak tvoju mamu, ali uopšte ne želim da budem kao ona.

Uostai u vremenu u kojem nema Instagrama, a brojevi lom, možda ne moraš baš odmah da radiš domaći. Hajde da telefona se nalaze u nekoj debeloj knjizi pod nazivom svratimo do Grejama i vidimo da li je već počeo da planira telefonski svoje sledećeimenik. putovanje.“

I

Poseta Grejamu zvučala je mnogo zabavnije od učenja za test iz geografije i zato sam poslala mami poruku da ćemo doći kasnije, a onda smo malo požurile, spremne da se zabavimo u društvu našeg starog drugara. „Moje najomiljenije devojke na celom svetu! Uđite i ispričajte mi šta ste danas radile.“ Grejam se smešio kao i obično, ali kada smo Bet i ja krenule za njim u dnevnu sobu, znala sam da se nešto promenilo. Činilo se da mu je osmeh izveštačen, usiljen – kao da zapravo plače u sebi. Pogledala sam Bet i po njenom licu videla da misli isto što i ja.

Nadala sam se jednom od njegovih divnih cvetnih čajeva, ali Grejam nije ni pogledao ka kuhinji. Seo je na svoju klimavu

18

9 788652 905768