Ивана Нешић Тајнајезиканемуштог Зеленбабини дарови ДРУГИ ДЕО
Зеленбабини дарови ДРУГИ ДЕО Ивана Нешић Тајнајезиканемуштог
1. глава 5 Генерална проба Н еколико мушица зујало је око лименог тањира са шљи вама које су већ мирисале на џем и алкохол, онако како мирише јесен. Пар црних очију посматрао је мушице, а онда је мала корњача којој су те очи припадале шкљоцнула зубима према једној од њих. Мушица је остала неповређена, али је одлучила да ће јој на неком другом месту бити безбедније, прелетела је леју зрелих паприка и изгубила се у злат ном поподневу.Малакорњача великог имена Паун испратила ју је погледом, а онда се поново окренула ка свом пријатељу Мики, који је, наднесен над природњачку енциклопедију, пропустио читаву драму с мушицом. Нешто је преписивао из ње у кожни нотес, пљуцкајући коштице од шљива у прашину, а када је то завршио, обратио се корњачи. „Значи договорили смо се. Кад ја кажем: Пауне, напред!, ти онда прођи кроз овај обруч. Разумеш?“, Мика је показао обруч, који је у ствари био пробушена цедиљка с које је пажљиво одстра нио мрежицу тако да је изгледала као прави обруч са дршком. „Онда ти ја кажем: Пауне, хоп! и ти се попнеш предњим ногама на конзерву. Да испробамо.“ Мика је рекао Пауне, напред! и Пауне, хоп! и Паун је успеш но савладао обе препреке.
6 Тајна немуштог језика Увежбавали су тачку све док нису били потпуно задовољни. Паун је на Микине команде прошао кроз обруч, попео се на конзерву, подигао леву предњу ногу, па десну и поклонио се замишљеној публици. „Браво! Једва чекам да им покажемо шта знаш сутра на биологији. Сто пута си бољи од Слинчеве џукеле што шени. И од Славишине птице која говори.“ Паун је увукао пола главе у оклоп, а репић му се жалосно обесио.„Де,немој да си тужан. Па она само понавља речи, не разуме стварно оно што говори. То није ништа у односу на тебе и оно што ти јеси.“ „Је л’ ти то опет разговараш с том корњачом? Гроздана, па он опет прича с корњачом, рекао сам ти да не треба тако дуго да га остављамо самог с твојом мајком!“, отац је мрко гледао дечака и његовог љубимца. „Остави дете на миру. Што да не прича, ја сам причала и с лут кама кад сам била мала“, зачуо се глас из кухиње, где је мама с баком љуштила паприке за ајвар. „Па и ти си одрасла са својом мајком“, прогунђао је отац тако да га она не чује, савио недељне новине, тутнуо их под мишку и умарширао у кућу, препуштајући Мики своје омиљено место за столом испод старе дуње иза куће. Планирао је да га одјури одатле и да поподне проведе удубљен у светску политику из новина, али Микин разговор с корњачом и женино противљење да се згрози над тим тако су га наљутили да му се више није ни читало. Микини мама и тата тек што су окончали дугогодишње избивање од куће због посла и морало је да прође још времена да би се сви навикли на заједнички живот. Мика је схватио шта му се спремало и био је много срећан што није морао да напусти омиљено место за учење. Намигнуо је Пауну, то јест покушао је, али пошто није умео, затворио је накратко оба ока. Паун је успео да направи охрабрујући израз лица и као да су на тренутак на његовом оклопу затитрале све боје које људско око познаје.
7 Тајна немуштог језика То вас можда и не чуди уколико већ познајете ту малу корњачу. У том случају биће вам лако и да разумете зашто се расту жио на помен птице која говори и како је Мика тако лако успео да га истренира да изводи трикове. Ако га пак не по знајете, онда постоји нешто што морате да сазнате о њему: Мика је поуздано знао да га Паун разуме пошто су се за време лета које је управо измицало њих двојица сусрели у једној ствар ности стварнијој од ове наше, у којој људска бића и животиње могу да разговарају. Тада је дечак сазнао да животиње могу да разумеју људска бића увек, само што се обично не одлучују да то и покажу. На том путу упознали су страшну старицу Зелен бабу и рогатог и репатог створа маљутка Завишу, који је након свих авантура с Миком повео своје маљутке далеко, на једно боље место. Паун је из те пустоловине донео нешто сасвим посебно и достојно његовог имена: чудесан оклоп, блистав и шарен, који као да у себи садржи све боје које око познаје и могућност да то шаренило сакрије неугледним сивилом оклопа шумске корњаче. Када су се вратили, Мика више није могао да разуме Пауна и обојица су били мало тужни због тога, али су ипак одлучили да корњача остане, у својству кућног љубимца. Дечак се сећао како му је Паун испричао да жели да види света, да доживи авантуре које не би доживео милећи по шуми до краја својих дана.Паун је могао пажљивије да бира оно што жели, јер је опасно кад се неопрезно изречене жеље остваре. Мика је управо пошао у пети разред. Након свега што је пре живео тог лета чинило му се да ће са свачим моћи да изађе на крај, али је ипак имао много проблема. На пример, није могао да запамти како му се који наставник зове. Наставници пак нису ни покушавали: деца су носила плаве униформе и вероватно су им међусобно много личила. Нису се ни претварали да маре за њих онако као учитељица: на питања су одговарали преко воље и били су веома строги. Наставница српског терала их је да пишу саставе пенкалом, што Мики никако није полазило за
8 Тајна немуштог језика руком, мастило му је цурило, папир се бушио и не једном је проплакао изнад свеске, потпуно разочаран, јер је веровао да су његове муке с рукописом биле завршене у тренутку кад је учитељица одустала од покушаја да тај рукопис доведе у ред. Наставник физичког терао их је да бацају медицинку удаљ, при чему је Микина понекад завршавала толико близу дечаку да би се срамно докотрљала назад и ударила га у ноге. Наставник географије већ је међу претходним генерацијама био озлогла шен зато што је под изговором практичне наставе терао ђаке да чупају траву и да је носе у његово двориште. Живео је у кући која је била тик уз школу и у дворишту је чувао гуске, које су у сласт јеле ту траву. Мика уопште није волео гуске још од сусрета с гусаном тог лета у поштаревом дворишту. Једина светла тачка у тмурном школском животу били су часови биологије. Наставница биологије била је мала жена, необично кратких руку и ногу. Зато се у ходу смешно гегала, на начин који је све остављао у уверењу да је она добра и блага осо ба. И зачудо, то је било потпуно тачно. Кад год би јој се неко обраћао, слушала би га лица нагужваног осмехом. Није могла да поднесе да неко због ње пати, па би кад год неко не зна њен предмет, претпоставила да га неки опасни проблеми спречавају да научи и давала све од себе да открије узрок тих проблема. При томе је постављала неугодна лична питања и износила своје претпоставке, које би испитаника посрамиле прилично ако би били насамо, а потпуно ако би у близини било још некога. Та метода је давала изванредне резултате. Сви су се толико плашили да не дођу под лупу Амебе – како су је међу собом звали – да су биологију увек знали најбоље. Уз све то, она је Мики била и разредна, па су часови, на за довољство свих ђака, трајали кратко. Почетак часа Амеба би користила за то да провери изостанке и остала текућа питања, а током последњих пет минута часа ђаци су могли да представе неку своју биљку или љубимца или било какав пројекат. Ове недеље био је Микин ред. Он је планирао да одељењу представи Пауна, Невероватног Дресираног Рептила. Надао се да ће Паун
9 Тајна немуштог језика задивити све у одељењу, а онда ће он, као тренер, иступити и покупити заслуге. Још му се никад нико из школе није дивио и одлучио је да је време да се то промени. Осим тога, није волео да чува тајне, а тајна о чудесној Пауновој природи била је толика да се свакога дана једва суздржавао да је некоме не исприча. Биће му мало лакше, мислио је, ако открије свету један њен део, онај део о томе да је Паун бољи од обичне корњаче. Не мора да каже никоме колико бољи. Удахнуо је дубоко, очију пуних снова о успеху и слави, и спустио поглед на корњачу, која је сматрала да су за тај дан завршили, па је прешла на борбу с меканом шљивом. „Да провежбамо ми то ипак још једном. Пауне, напред!“
10 2. глава Н аредног дана Мика је, лепо очешљан и умивен, блистао у клупи, држећи кутију од ципела испред себе. Кутија је била увезана некаквим канапом и имала је рупице за ваздух тако да су сви знали да је унутра нешто живо, али су рупице биле мале, па нису знали шта је. Узалуд су мољакали –Мика није хтео да им покаже шта је унутра. Узалуд су се гурали око њега – дечак је држао обе руке на кутији. Није изашао ни на велики одмор, а нико није хтео да му донесе ужину из школ ске кухиње без допуштења да премијерно привири у кутију. Имали су џем и маслац и Микин стомак грмео је при помисли на кришке белог хлеба обилато премазане густим црвеним џе мом. Чак се и размишљао о томе да ли да изађе с Пауном до кухиње, али је одустао. Кутија је могла да му испадне, канап да се смакне и онда би сви видели шта је унутра. Још горе, неко би могао случајно да згази на Пауна, а дечак није био сигуран да је његов оклоп довољно јак да то издржи. И на крају крајева, сви добри парчићи били су вероватно већ разграбљени док се он премишљао да ли да изађе. Зато је стрпљиво седео у кабинету за биологију и чекао звоно док су у теглама око њега пливале мртве рибе, очи и бубрези. Када је час напокон почео, стрпљиво је сачекао да наставница исприча све што је имала о ћелији као основној јединици грађе Предавање
11 Тајна немуштог језика и функције сваког живог бића. На крају часа је затворила бе лежницу, скинула наочаре, протрљала корен носа и упитала: „Ко је беше спремио предавање за данас?“ „Ја! Ја!“, Мика се искобељао из клупе и стао испред табле. Мало је поправио панталоне и почео да сигурним, бесконачно спорим покретима развезује канап којим је кутија била увезана. Још лага није је подигао поклопац, гурнуо руку унутра и одатле извадио… Нико у одељењу није дисао. … бушну цедиљку и празну конзерву. Сви ученици збуњено су се згледали. Мика је компликованим низом покрета преврнуо кутију на бок и обема рукама показао према њој, онако како је једном видео да ради мађионичар. „Представљам вам нешто што свет још није видео. Предста вљам вам Микиног Невероватног Дресираног Рептила!“ Из кутије је измилео Паун. Жана из прве клупе рекла је: „Јао, што је цакан!“ Остали су рекли: „То? Донео си неко ђубре и обичну корњачу? Што се правиш целог дана да си донео нешто одлично?“ „Добро ниси донео глисту.“ „Или И„Кромпир.“парадајз.“такосуговорили све док наставница није повикала да се смире.„Лепа ти је корњача, Мико. Како се зове?“ „Зове се Паун!“, избаци Мика, на шта су сви у одељењу поново почели да се смеју. „Немојте, децо, име кô име. И шта можеш да нам кажеш о …МикаПауну?“је дубоко удахнуо и почео да декламује оно што је претходног дана преписао из природњачке енциклопедије. „Паун је корњача, тако да, попут свих осталих корњача, од лично види чак и у мраку и има страховито добро чуло мириса. Осим тога, он је храбар, одан и мој је најбољи друг.“
12 Тајна немуштог језика „Твој једини друг, мислиш!“ „Тишина позади. Настави, Мико.“ Мика је покушао да не покаже да се узрујао. Сад нека се смеју, али видеће они кад на ред дођу трикови. „Сада ћу вам показати како сам дресирао Пауна.“ „Мислиш, припитомио? Једе ти из руке?“, опрезно је питала наставница.„Не,дресиран је да изводи разне трикове. Као лав у циркусу“, одговорио је Мика са нескривеним поносом. Разредна га је сажаљиво погледала. Пошто је била наставница биологије, знала је да рептили, па међу њима и корњаче, не могу да се дресирају и да ће испасти смешан пред одељењем. Амеба се искрено трудила да упозна и заволи своје ђаке и зато је примећивала сваку појединост. На пример, било јој је савршено јасно да Мика није нарочито омиљен у одељењу. Нема ни месец дана како је година почела, прва од четири које ће морати да проведу заједно, и она је из искуства знала да ће крах који је приредба Мике и његовог Невероватног Дресираног Рептила имала да претрпи трајно оштетити његов углед. Можда у овом тренутку нико не обраћа пажњу на њега, али ако почну, то неће бити добра врста пажње – он ће постати предмет поруге, а то се касније споро мења. Зато је погледала у мали сат на уском црном каишу, видела да је до краја часа остало још врло мало времена и решила да га сама утроши како би спречила Мику да настави с приредбом и да се осрамоти. Спаковала је наочаре и оловку у торбу и рекла је оно чега је једино могла да се сети у том тренутку: „Јесте ли знали ви, децо, да корњаче део ваздуха удишу по моћу клоаке?“ Сви у одељењу почели су да се смеју и нису престали све док није звонило за крај часа. Наставница је схватила да је можда требало да изнесе неку другу чињеницу, али је било касно. „Добро, децо, следећи пут ће Жана донети нешто, јесмо ли тако беше рекли?“ Жана је потврдила, а остатак одељења више није слушао јер су истрчали из учионице.
14 3. глава П аун се страшно досађивао читавог дана. У кутији је било загушљиво и влажно, што је њему веома пријало, али је он из шуме пошао да би се нагледао светских чудеса, а не да чучи у тами. То сам могао и код куће, помислио је и искалио се на шарга репи коју му је Мика оставио у случају да огладни. Онда је увлачио ноге у оклоп и извлачио их, истовремено, па по дијагонали, па прво предње, па задње. И даље му је било досадно. Слушање Микиних часова није помогло, једино му је било мало забавно кад су читали басне, и то само док нису дошли до приче о корњачи која је мислила да јој је орао добар друг јер јој помаже да лети. Кад је схватио да орао само хоће да је испусти на стене да се разбије како би је појео, Паун се разочарао и одлучио да никоме не може да се верује. Мучило је њега нешто више од досаде. Он заправо није био убеђен да је показивање да разуме Мику добра идеја. Шта ако неко схвати његову необичност? Шта ако нехотице промени боју оклопа? Дечак му је причао о испитивањима на животињама и уопште се није радовао идеји о томе да се и на њему врше та испитивања. Да Мика још може да га разуме, он би поразговарао с њим о својим стрепњама. Можда би га убедио да то не ради или би пустио да га Мика убеди да је безбедно да Завера
15 Тајна немуштог језика то ураде. Овако није било ничега што би га умирило и стрепња је постајала све неподношљивија што је дан одмицао. Таман је дошло дотле да се Паун запита хоће ли моћи да бежи довољно брзо и да уједа довољно снажно ако буде био откривен кад је Мика отворио поклопац и истресао га из кутије. И док је Паун још трептао због светлости, настаде нека галама и он би враћен у кутију а да није приказао ниједан трик. Поред тога што је наставница Амеба генерално грешила око способности које корњаче поседују јер је мислила да су пре више глупе да би могле да се издресирају, она би, да ју је неко питао, рекла и да корњаче не чују добро. Није она крива, и њој су тако рекли на факултету. Али то је само још једна тајна коју ти мали створови имају пред људима. Праве се да су наглуви да би могли да прислушкују туђе разговоре. Зашто пролазе кроз све то кад људи ионако мисле да их они не разумеју – остаје непознато.Ето,када то знамо, знамо и како је Паун током последњег ча са успео да чује разговор који се водио шапатом у најдаљем крају„Коликоучионице.мене нервира овај дебели.“ „Јесте, све он мора нешто посебно. Шта мислиш, шта је за мислио да ће корњача урадити са оним обручем?“ „Можда да пролети кроз њега. Микине невероватне летеће корњаче. Хо хо хо.“ „Задња клупа, смири се!“ Задња клупа се није смирила, али се утишала. Паун је морао да задржи дах да би могао да их разуме. „Е, а шта мислиш да му отмемо кутију?“ „И да је изгазимо?“ Паун претрну до врха репића. „Не, па и ти га сад претера! Мислио сам да му пустимо корњачу у Паунуреку.“јелакнуло мало, али не потпуно. И он и Мика избега вали су реке још откако су се замерили Водењаку, господару свих вода. Иако је дао реч да им неће ништа, превише су добро
16 Тајна немуштог језика знали какав је крај чекао свакога на кога се Водењак намери. И сами умало нису доживели такав крај. А чак и да му се ништа не догоди у води, толика раздаљина вероватно би значила да ће остати неповратно раздвојен од свог друга Мике и да више неће имати никакав дом. „А знаш шта се ја мислим, да та корњача ипак не зна неки трик?“„Хоћеш да отмемо кутију, па да је терамо да изводи трикове?“ „Не, него… Не морамо да је мучимо, није корњача крива што је Мика глуп.“ Паун је мало заклимао главом, па се постидео. Није он стварно мислио да је Мика глуп, него је маљутак Завиша често то понављао. На брзину је убедио себе како клима само зато што се слаже да није у реду њега да муче, па је наставио с прислушкивањем.„Анесамоштоје глуп“, наставио је глас, „него све он мора нешто посебно. Набије нос у оне књижурине и мисли да је бољи од свих. Јој, само кад се сетим шта му је Буре радио.“ „Е, стварно, шта је с Буретом? Како му је у новој школи?“ „Ма ’де знам, никоме се више не јавља. Али чуо сам да седи у првој клупи и да се уписао у музичку.“ „У Мало„Намузичку?!“клавир.“супоћутали као да жале за Буретом, а Паун ништа није схватао. Онда се опет зачуо Слинац, у ствари је он био тај који је из освете хушкао остале на Мику. „Елем, како га је оно Буре прозвао?“ „Мислиш млакоња? Овај је падао у фрас кад му кажеш млакоња. Е, друга су то времена била кад је добри стари Буре…“ „Пусти сад Бурета. Имам план. Шта мислиш о томе да му за један велики одмор узмемо све књиге из торбе и да напишемо на корицама МЛАКОЊА великим словима?“ „Је л’ и на онима из библиотеке?“ „И на њима.“ „Ау.“
17 Тајна немуштог језика „Нема шта да јаучеш, ако нешто радимо, ајде да урадимо како треба. И онда кад он то буде видео, има да се расплаче пред свима. И онда ти улетиш и кажеш му Млакоња, и он ће се још више расплакати, и сви ће се смејати, и има да остане млакоња до краја живота“, што је у пракси значило – до краја осмог„Шторазреда.мутине кажеш, ти си и смислио план?“ „Зато што ће одмах да схвати да сам то био ја. Ти то не би могао сам да смислиш, па неће ни да помисли тебе да окри ви“, Слинац је био одлучан да преузме улогу вође коју је Буре упразнио онда када је нагло и без икаквог видљивог разлога одлучио да постане узоран и да се пресели у другу школу. „Е баш бих могао да смислим!“ „У реду, ево овако. Бићу редар за две недеље. То ћу урадити док сви остали буду били напољу. Зато ће посумњати на мене и зато ти мораш да им скренеш пажњу, тако да нико не помисли да сам ја умешан. Је л’ сад схваташ?“ „Задња клупа, је л’ ви баш хоћете да вас ја избацим?“ И утом је звонило. Шта је све ово значило, питао се Паун. Иако је био мудрији од осталих малих корњача, то с књигама није најбоље схватао. Нејасно је разумeo да је у њима похрањено неко знање и да Ми ка то знање добија тако што гледа у њих. Дуго је размишљао о томе и једнога дана закључио да ће знање боље усвојити ако га унесе у себе него пуким гледањем, као што се боље наједе кад поједе малину него кад је само мирише. Тако је откинуо и сажвакао пола листа из једне књиге. Био је то баш леп лист, шарен. Мика је нарочито често и радо гледао у њега и Паун се надао да ће, када то знање буде у њему, моћи да схвати шта је то што Мику толико занима. Али сачекало га је силно ра зочарење. Лист му се уопште није допао: није имао неки укус и тешко се жвакао, а није постао ништа паметнији чак ни пошто је лист изашао напоље природним путем. Уз то се Мика наљутио, несразмерно много по Пауновом мишљењу. На крају тог дана ипак је постао мало
18 Тајна немуштог језика паметнији: сазнао је да су те књиге Мики много важне и да их не треба јести. Сада ови дечаци хоће да ударе на оно што је његовом пријате љу најбитније, а он нема начина да га упозори. И што је још горе, планирају да га осрамоте и да му укаљају част, а част се у Пауновом систему вредности котирала прилично високо. Сад има две недеље да смисли како да помогне Мики да се не осрамоти. Како да му помогне када се више не разумеју, мучило га је док се клизао по глатком поду картонске кутије све до куће.
19 4. глава М ика је клечао поред кауча и млатарао бакиним шта пом испод њега. Није то стварно био бакин штап – никада га није но сила, него га је набавила само зато што је мислила да стари треба да га имају. Тако је штап служио целој породици кад је требало да се савије грана од вишње, на пример, или да се нешто дохвати са ормана или испод кревета, као тад. Није баш Мика ни млатарао њиме, више га је лагано повлачио лево дес но, као да хоће да истера нешто што му се откотрљало испод кауча, а не жели да оштети ту ствар. Кад претрага није дала резултата, прешао је да тражи испод креденца, па испод другог кауча, и тако је претражио простор испод свег намештаја који није био залепљен за под. „Ништа?“, питала је бака док је одвајала беланца од жуманаца. „Ништа“, Мика се вратио пред први кауч и поново кренуо да трага испод њега. Изгледао је тако снуждено да је баки од жалости попустила пажња и жуманце се пробушило, исклизло и помешало се са беланцетом. Потпуно без гунђања одложила је помешано јаје и почела да одваја нова беланца и жуманца. Тако је морало ако је мислила да јој шам успе: хтела је да обрадује дечака пуслицама кад већ није знала како да му помогне. Она његова Паун је нестао
20 Тајна немуштог језика мала корњача нестала је, а од ћерке и зета опет није било вајде. Зет је планирао да му купи другу, ако обећа да неће разговарати с њом, а ћерка је понављала како може да разго вара с ким год му се прохте. Бака није могла да схвати како то да они не разумеју да Мика неће нову корњачу, него само да му се врати пријатељ. Тренутно је изгледало као да само хоће да седи за столом у кухињи, главе поднимљене рукама и да размишља о Пауну. Имао је он обичај да тако нестане. Једном га није било два дана кад је налетео на напуклу лубеницу у башти и није хтео да се помери док је не докрајчи. Али то је било другачије. После тога је показивао очигледне знакове кајања док му је Мика објашњавао колико се бринуо и сасвим сигурно му не би опет учинио тако нешто. Зато је и било чудно што га нема већ три дана. Можда му се нешто догодило. Не, сигурно му се нешто догодило. А можда… Након оног дана у школи када нису успели да изведу тачку Паун је почео чудно да се понаша. Гризао му је књиге, пео се на њих и на сваки начин покушавао да га спречи да се спакује за школу. Када му не би успело, покуњио би се и одбауљао што је даље могао, показујући своје неслагање. Али са чим? Мика му је објаснио да мора у школу, а овај је изгледао као да схва та зашто се мора у школу. Питао га је је л’ хоће да још једном покушају да изведу тачку, он је енергично одбио. Само је тако куњао и изгледао као да нешто смишља – и на крају је нестао. Дечак није могао да не повеже све те детаље, само што није знао у шта их то повезује. У међувремену је бака узела кашику и виљушку и кренула да мути беланца, јер она није признавала жице за мућење и остале новотарије које је ћерка повремено покушавала да јој утрапи. Прекинут буком, Мика се попео у своју собу како би још једном претражио све њене ћошкове. Повадио је све ствари из ормана, па их је вратио. Мало је померио полицу с књигама, али је при томе заврнуо тепих и више није могао да је врати. Пошто га је било срамота да тражи помоћ, а нико други неће
22 5 . глава Н едуго затим дечак је седео за кухињским столом и ноктом чачкао миље. Онда се одважио да пита оно због чега је сишао. „Бако, можеш ли да ми прочиташ причу о немуштом језику из оне твоје старе књиге?“ „О немуштом језику? Одмах ћу, само да извадим пуслице. Мора много да се пази да не пожуте.“ Дечак начини мали покрет раменима. Њега уопште није било брига за то које су му боје пуслице. Шта фали жутој? И како то да се сви хвале кад им патишпањ пожути, а пуслице не треба да буду жуте? Још би се он размишљао о било чему што није немушти језик да га бака није прекинула. „Види, види, нашао си корњачицу. Где је била?“ „Само се створио ниоткуда“, одвратио је дечак мрко гледајући Пауна. Он је био додатни разлог због којег га није било брига које су боје пуслице. Неколико минута раније појавио се усред собе шепурећи се разнобојним оклопом и невероватном брбљивошћу.„Какотода одједном говориш?“, питао је запањени Мика. „Није питање – како то да ја говорим, него како то да ме ти разумеш?“, кезио се Паун. „Молим?“ Немушти језик
23 Тајна немуштог језика „Изиђи дер на прозор и послушај.“ Дечак је отворио прозор зато што је увек волео да послуша кад му се нешто каже. Његова послушност долазила је дели мично одатле што је био добар, а делимично из искуства. Ако питате некога да вам објасни зашто вас је замолио да нешто урадите, тај ће да се изнервира и да вам у превише речи објас ни оно што ћете после и сами да видите кад урадите како вам је рекао. Због тога је Мика одлучио да максимално скрати разговоре у којима му се нешто наређује и од тада је важио за најпослушније дете које је ико видео. Зато се и није бунио, него је само отворио тај прозор. Напољу није било ничег осим благе септембарске свежине. Неко је цепао дрва, шкрипало је нешто што је звучало као Милетов бицикл партизанка и као да се неко у даљини свађао с неким. „Па овде нема ничег.“ „Само послушај“, инсистирао је Паун. И даље ништа. Осим што је неко викао: „Бежи, бежи, видиш које је доба? Ако не кренемо одмах, помрећемо од хладноће.“ „Биће још лепих дана. Да останемо још мало?“ „Сви остали су давно отишли. Бежимо!“ „Чујеш их?“, Паун је поскакивао на тепиху. „Чујем, али их не видим. Ко ће да умре од хладноће?“ И„Ласте!“заиста, две ласте панично су облетале око блатног гнезда и свађале се. „Сад и ласте говоре?“, запањио се Мика. „Како се не сећаш? Па ми сви умемо да говоримо, само нас ви, људи, не разумете.“ „Али„Добро?“постоји начин на који човек може да нас разуме. То је ако поседује специјални дар: немушти језик.“ „И сад га ја поседујем? Па одакле ми?!“, зграњавао се дечак и даље.„Паја сам ти га обезбедио“, одвратила је корњача поносито.
24 Тајна немуштог језика „Испричаћу„Како?“ ти касније. Имамо сад до ста времена да се ис причамо.“„Пахвала. Ваљда“, Мика је нелагоду коју је осећао приписи вао томе што се бринуо за Пауна. „Али могао си бар да ми се јавиш,„Какознаш.“дати се јавим кад не могу да говорим?“ „Поштено. Ниси могао.“ Иако се Пауну очигледно није ћу тало, поћутали су мало. Мики се нов дар из неког разлога и даље није допадао, иако је схватао колико је чудесан и шта му све може донети. Било је ту нечег. Нека зачкољица. Не само зато што њему никад ништа не може глатко да иде него и зато што као да се сећао да му је бака некад нешто причала о том немуштом језику и да је ту било нечега због чега би се ваљало забринути. Зато је сада седео за столом и крцкао вруће пуслице. Бака није оманула. Биле су то стварно беле пуслице. У руци којом се није служио пуслицама била му је позлаћена оловка, а на столу испред њега мали црни нотес – био је спреман да хвата белешке из приче о немуштом језику. Бака се добро сећала тог нотеса, као и тога како је дечак постао чудан прошлог пута када је записивао ствари у њега. Али она ту није могла ништа сем да се нада да је све у реду и да му одговори на сва питања која је имао. Некако јој је било и драго. Када је Мика био сасвим мали, умели су по читаво вече да преседе читајући разне приче из једне књиге коју је много волео. Касније је дечак порастао и време које је проводио с књигама постало је само његово и баки није сметало да се бар на тренутке врате у те дане. Зато је натакла наочаре на нос, прочистила грло и почела са читањем: „У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном, идући за овцама, он зачу у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, ала се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то виде, стаде да гледа шта ће
25 Тајна немуштог језика змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило и пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из по жара: Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то виде, нађе се у чуду, па рече змији: Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори: Не бој се ништа, него ме носи кући, мом оцу. Мој је отац змијињи цар. Онда јој се чобан стаде молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже. Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати. У томе дођу у двор к оцу и отац запита змију плачући: Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како ју је био опколио пожар и како ју је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио? Чобан одговори: Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик. А цар рече: Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро.“ Пуслица се смрви у дечаковој руци и комадићи се откотрља ше на под. Бака значајно прочисти грло и Мика се покајнички спусти на све четири да покупи трошке док је она настављала с причом. Паун је увукао главу у оклоп и тако остао до краја при че да би избегао повремене погледе које је његов друг бацао ка њему. Прича се даље бавила последицама које је немушти језик имао: жена тог човека наслутила је да он крије неку тајну и страшно му је досађивала да је сазна. А он некако није могао да се одбрани, па је одлучио да јој удовољи и открије тајну, па
26 Тајна немуштог језика нек и умре. Само што се у последњем тренутку предомислио и, уместо да јој каже тајну, узео је да је испребија тако да јој никада више није пало на памет да га ишта пита. Мика је био искрено ужаснут јер су га сви облици насиља – на челу са насиљем према њему – ужасавали, а насиље у породици било му је потпуно страно. „А зашто само није одбио да јој каже?“, питао је баку. „Друга су то времена била, људи су тукли жене и за мање. Вероватно је сматрао да га не би оставила на миру. Онда би се некад излетео, можда случајно, можда из беса, и то би му било то.“ „А ти мислиш да би он онда стварно умро?“ „Мислим да би. А шта ти мислиш, да ли је мудро играти се упозорењима некога као што је Змијски Цар?“ „Мислим да уопште није мудро“, одговорио је Мика слабаш но, и даље мрко гледајући Пауна. Бака је сасвим погрешно протумачила његов поглед: „Сигурно се питаш шта би твој мали другар имао да ти ис прича. Ех, сигурно сто чуда, али није нама дато да знамо шта животиње крију. Видиш како је то опасна ствар.“ „Тачно видим. Хвала ти, бако, идем ја сад у собу да учим“, ус пео је да изговори и ставио неколико колача на тањир. Ношење хране у собу било је нешто што му је бака крадом допуштала, а што се мама свим силама трудила да искорени. „Ајде полако“, одговори бака, па убаци пуслицу у уста. Баш их је волела зато што не морају да се жваћу, него се саме отопе.
Зеленбабини дарови ДРУГИ ДЕО Друго измењено издање Написала Ивана Нешић Илустровао Добросав Боб Живковић Дизајнирао Душан Павлић Уредник Анђелка Ружић Лектор Мирјана Делић Коректура Бранка Тарбук Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Тел./факс: (011) 3088 446 e mail:www.kreativnicentar.rsinfo@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директорка Штампа Caligraph, Београд Тираж 2000 Година штампе 2022 Ивана Нешић Тајнајезиканемуштог CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41 93 31 НЕШИЋ, Ивана, 1981 Зеленбабини дарови. Део 2, Тајна немуштог језика / Ивана Нешић ; [илустровао Добросав Боб Живковић]. – 2. измењено изд. – Београд : Креативни центар, 2022 (Београд : Caligraph). – 162 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 2.000 ISBN 978 86 529 1041 0 COBISS.SR ID 64527369
Након сусрета са Зеленбабом Мика је мислио да га више ништа не може изненадити, али када од свог пријатеља Пауна буде добио на дар немушти језик, откриће да се грдно преварио. У чему је тајна немуштог језика и шта ће познанство са страшним Змијским Царем донети Мики? Чудесна прича о магијским бићима, људском свету и њиховом спајању и раздвајању. Маштовито, забавно, страшно и смешно истовремено. Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић 9 788652 910410
