Ако ти се свидела ова књига, прочитај и…
Лорел Ремингтон
Џ. Кертин Алис између две ватре
Џ. Кертин Зар опет, Алис?
Џ. Кертин Bonjour, Алис
Џ. Кертин Само не питајте Алис
Џ. Кертин Алис и Меган заувек
Ух, што волим кување! Оно је често много забавније од онога што се скува. Све то сецкање, мешање, додавање зачина и пробање – па нема ничег бољег од оног дана кад окупите друштво и породицу како бисте направили величанствену мешавину у којој ћете сви уживати. И управо о томе говори ова укусна прича. Тринаестогодишња дeвојчица Скарлет Купер са својим другарицама и дечком који јој се свиђа постепено открива савршене тајне састојке за пријатељство, породицу и љубав – помоћу кувања!
Џ. Кертин Алис прискаче у помоћ
Џ. Кертин Ивино путовање
Џ. Кертин Ивино летовање
Џ. Кертин Препустите то Иви
Лорел Ремингтон
Џ. Кертин Моја сусетка Алис
ТАЈНИ КУЛИНАРСКИ КЛУБ
ТАЈНИ
КУЛИНАРСКИ КЛУБ
Лорел Ремингтон пише за децу, тинејџере и одрасле. Пореклом је из места Еурека у Калифорнији, али с породицом живи у Сарију, у јужној Енглеској. Њен први роман Тајни кулинарски клуб победио је на такмичењу Тајмса и Издавачке куће Чикн хаус за најбољи дечји роман у 2015. години. Књига је инспирисана животом њене три ћерке, које воле да кувају (али и да једу). Лорел Ремингтон каже да обично мора да спрема кухињу после њиховог кувања, али када то не ради, најчешће је у својој соби, где пише следећи роман.
svet je jedan
Наслов оригинала Laurel Remington The Secret Cooking Club Оригинално издање на енглеском језику први пут је штампано 2016. под називом: The Secret Cooking Club The Chicken House 2 Palmer Street Frome, Somerset BA11 1DS United Kingdom Text copyright © LAUREL REMINGTON 2016 Сва имена ликова и називи места коришћени у књизи заштићени су под именом © LAUREL REMINGTON 2016 и не могу се користити без дозволе За издање на српском језику © Креативни центар 2017 Библиотека Свет је један књига деведесета прво издање Уредник библиотеке Дејан Беговић Уредник издања Виолета Бабић Илустрације Душан Војнов Лектор Виолета Бабић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Небојша Митић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел. 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Графостил, Крагујевац Година штампе 2017 Тираж 2.000 ISBN 978-86-529-0385-6
Лорел Ремингтон
ТАЈНИ КУЛИНАРСКИ КЛУБ Са енглеског превела
Данијела Михић
Све док се нешто кува, пријатељство ће бити топло. Пословица
Најгори дан у недељи
Флаша кечапа je прдуцнула и последње црвене капи распршиле су се по тосту моје сестре. Згрчио ми се желудац, али, истини за вољу, већ ми је одавно и било мука. Био је петак ујутру, 7.50. Преостало је још десет минута. „Има ли га још, Скарлет?“ Келси је обрисала браду рукавом школске блузе и оставила црвени траг на манжетни. „Не“, одговорила сам јој. „Нема више кечапа, а мама је заборавила да га купи. Али доста ти је!“ Показала сам јој бару кечапа размазану по целом тосту, преко путера. Било је стварно одвратно. Келси има скоро седам година, али и даље све што једе премазује кечапом као да је то пета категорија основних принципа правилне исхране.1 Основни принципи правилне исхране сврстани су у четири категорије: рационална исхрана, уравнотежена исхрана, разноврсна исхрана и равномерна исхрана (прим. прев.).
1
5
Лорел Ремингтон
Гурала сам кашиком натопљене житарице по чинији, али ми се није јело. Друштво из одељења вероватно је скакало од среће што долази викенд, сигурно су слали поруке једни другима, паковали ствари да би преноћили једни код других, ковали неке супер планове. Али не и ја. У том тренутку желела сам само да се отвори рупа насред наше кухиње и да ме прогута … јер је у осам сати мама објављивала нов текст на свом блогу. Лудачким погледом прелазила сам по кухињи. Можда сам све могла да зауставим тако што бих искључила струју, или случајно испустила мамин лаптоп у каду или што бих изненада постала невероватан хакер и успела да пошаљем неки вирус у компјутере хиљада њених пратилаца – и све то у наредних седам минута. Знала сам, међутим, да је за то било прекасно. Нова објава већ је стајала на серверу, лебдела је у сајбер-простору. Била је спремна да обелодани своје постојање и да рашири детаље из мог живота који ће ме избламирати пред целим светом. Која ли је овонедељна тема? Покушавала сам да се присетим свега што сам урадила. Ништа нарочито, јер сам напустила све секције и допунске активности на крају прошлог полугођа. Тако сам зауставила објаве на тему: Десет најбољих разлога због којих виолину свог детета треба да баците у ђубре или Степовање… Јесам ли ја то родила дете с две леве ноге? 6
Тајни кулинарски клуб
Али, уз то, било је толико тога што нисам урадила: нисам, на пример, спремила своју собу, а нисам се побринула ни да Келси опере руке после велике нужде. Пре две недеље мама је направила смешан тест на тему: Где има више бацила – у соби моје ћерке или у јавном тоалету? Тај је изазвао преко двеста коментара њених пратилаца и донео јој је пет нових оглашивача – произвођача средстава за чишћење – за њен сајт. Те ноћи је поручила пицу да прославимо. Кејси је појела мој део (с кечапом), а ја сам седела у својој соби и питала се има ли краја свему томе. Одустала сам од доручка и однела чинију у судоперу. Са спрата се чула вода и мама како певуши. Остала је докасно претходне ноћи како би довршила текст, а то што је била будна тако рано, сигурно је значило да је објава прилично добра. „Пожури“, рекла сам Келси. „Нећу да касним!“ Није да сам баш много желела да се икада више појавим у школи, али и то је било боље него да видим маму и да се претварамо како смо нека нормална породица. „Али треба ми још кечапа!“, показала ми је Келси снуждено тањир. Премазала је танак слој кечапа по већ натопљеном хлебу и олизала нож. „Види, купићу ти га после школе, важи? А сад иди и обуј се.“ Зграбила сам њен тањир и понела га ка канти за ђубре. На врху гомиле смећа налазило се 7
Лорел Ремингтон
неколико згужваних листова папира. Извадила сам један и раширила га. Била је то одштампана верзија мамине последње објаве. Бацила сам поглед на сат – преостајао је још један минут. Погледала сам наслов: Збогом, факултету! Моју ћерку ти и не занимаш. Док су ми се очи пуниле сузама, замутиле су ми се речи на папиру.
8
Нова девојчица
Отпратила сам Келси до капије њене школе. Неке маме почеле су да се дошаптавају кад су ме угледале. Све су већ биле прочитале нову објаву. Док сам ишла узбрдо, ка мојој школи, један од дечака из рагби тима упутио ми је гримасу. „Збогом, факултету!“ Претварао се да плаче одмахујући руком уз то. Двојица дечака с којима је био почела су да се смеју. „Хеј, кажи мами да хоћемо још једну објаву о твојим гаћицама!“, повикао је један од њих. „А шта кажеш на један ударац у твоје?“, упитала сам преврћући очима (јер шта ми је друго и преостајало него да прихватим игру). Онај дан када је изашла објава да и даље носим гаћице са сликама Дизнијевих принцеза буквално је био најгори дан у мом животу. Све док није изашла она на тему: Је л’ то нешто цркло у тој торби за физичко? Па онда на тему нашег разговора о птицама и пчелама. Лице ми је горело док сам 9
Лорел Ремингтон
журно ходала ка учионици. Знала сам да су сви у школи прочитали последњу објаву. Нисам имала где да се сакријем. Први час био је енглески. Села сам у задњу клупу исувише слуђена да схватим да Гречен седи испред мене. Окренула се допола у клупи. „Ћао, Скарлет! Јеси ли ОК?“ Звучала је пријатељски, али сам знала да само глуми. Гречен је једна од девојчица која се трудила да постане моја нова најбоља другарица кад је мамин блог постао популаран. У то време мислила сам да је баш супер то што толико девојчица жели да буду моје нове најбоље другарице. А онда сам чула нешто док су се Гречен и Алисон дошаптавале. Гречен је рекла како би волела да њена мама пише блог о њој и да би био много занимљивији него блог моје маме, јер се Гречен кандидује за ученичког представника у Савету родитеља и наставника, док сам ја најдосаднија девојчица на свету. Прочистила сам грло како би постала свесна мог присуства. „Ох, Скарлет, ћао!“, опоравила се одмах (како то иначе и раде принцезе из Савета). „Како си провела викенд?“ „Лепо“, одговорила бих некад, а тада сам само слегла раменима и нисам рекла ништа. Нисам је питала како је она, јер под а) није ме занимало и под б) није ми се слушало о ученичком савету, њеном новом намештају у боји лаванде, њеним часовима јахања, а ни о било чему другом што 10
Тајни кулинарски клуб
Гречен ради јер није постојао нико ко би целом свету преносио лоша дешавања из њеног живота. Алисон није ни покушавала да буде пријатељски расположена. Она ме је игнорисала и претурала по торби у потрази за сјајем за усне. Алисон је много лепа – висока и плава, са савршеним теном и крупним зеленим очима и, што је најгоре, свесна је тога. Да је она ћерка моје маме, не би јој пронашла ништа лоше да о томе пише. А да сам ја на њеном месту, не бих имала времена да се бакћем са особама као што сам ја. Госпођа Карвер, наша разредна, ушла је у учионицу и почела да пише нешто по табли. Звоно се огласило и баш у том тренутку неко је протрчао поред мене и заузео место у првој клупи. Био је то Ник Фар, најслађи дечак на свету. Све девојчице с моје године мисле тако. „Лепо од вас што сте нам се придружили, господине Фар“, рекла је госпођа Карвер подижући обрве. „Задовољство је само моје!“, одговорио је Ник. Окренуо се и намигнуо Алисон. Моја утроба спарушила се као увели цвет. Није баш да ми је тад било до дечака, али ни за хиљаду година момак попут Ника не би ни приметио да постојим. А у тим околностима, то је вероватно било и добро. Умрла бих уколико би неко сазнао да ми се свиђа и да та чињеница још заврши на мамином блогу. 11
Лорел Ремингтон
То је била следећа из низа ствари на којима треба да будем захвална Гречен. Игнорисала сам онај коментар о најдосаднијој девојчици на свету и извесно време сам се трудила да је натерам да ме заволи. Радила сам на њеној кампањи да уђе у Савет родитеља и наставника, прикључила се неколицини секција у којима је била и она, помагала јој да уради домаће задатке из граматике и из све снаге се трудила да јој будем добра другарица. Али баш у то време мама је почела да пише о мом приватном животу – како сам од џепарца купила дезодоранс, да и даље спавам с плишаним медом, да се трудим да постанем део популарне екипе и тако. Све су то били детаљи које никада нисам помињала пред мамом, јер сам престала с њом да разговарам. Информације су негде цуриле. Посумњала сам на извесну особу, па сам испричала Гречен неколико измишљотина, као, на пример, да желим да се офарбам у розе и да урадим пирсинг на носу. Нешто од тога појавило се на мамином блогу. Била сам престрављена, али не и изненађена. Суочила сам се с мамом, но она је успела све да изврне. Рекла је да је једна од мојих другарица забринута за мене и да ако икада пожелим да разговарам, она је ту да ме саслуша … бла, бла, бла (и да бих ускоро, кад будем напунила тринеаст година, можда и могла да урадим пирсинг на носу). Као да је то битно. Тада сам се исписала из свих секција, прекинула са свим допунским 12
Тајни кулинарски клуб
активностима и престала да се дружим с Гречен и Алисон. Уосталом, у чему је поента? Госпођа Карвер почела је с предавањем. У глави ми је био хаос од свег тог размишљања о мами и о томе како бих волела да започнем нов живот у неком граду у ком ме нико не познаје. Тада бих можда могла да будем стара ја – забавна девојчица с много другарица, нестрпљива да проба све што је ново и да се смеје самој себи кад погреши. Зар су прошле тек две године откад сам била та девојчица? Скоро да се и не сећам времена кад нисам имала овај мучан осећај срама у стомаку. Зурила сам право у сат на зиду кад ме је изненада у реалност вратило нешто што је говорила госпођа Карвер: „И заиста, потребно је много више од добрих оцена да бисте се уписали на добар факултет“. Прогутала сам кнедлу. Наравно – и моја наставница је прочитала објаву. У том тренутку отворише се врата учионице. Госпођа Френклин, директорка, ушла је у пратњи девојчице коју никада дотад нисам видела. Носила је исту досадну униформу као и сви ми, али нешто на њој натерало ме је да је пажљивије загледам. Као прво – била је врло лепа са оном црном сјајном косом, овалним лицем и заобљеним уснама које се природно осмехују. Али што је најважније, чинило ми се да је заправо фина. Док је разгледала около, на трен су нам се погледи срели. 13
Лорел Ремингтон
„Извините што вас прекидам“, рекла је госпођа Френклин. „Ово је Виолета Сандерс. Она је нова ученица и биће у вашем одељењу.“ Директорка јој је показала ка празном месту, две клупе даље од мене, и девојчица је села. Извадила је свеску и оловку из торбе, гризући притом усне као да је мало нервозна. „У реду. Добро дошла, Виолета!“ Госпођа Карвер пребирала је по папирима и онда наставила с предавањем. Нова девојчица гледала је право. Бацила сам поглед у њеном правцу. Виолета. Осећала сам се као да имамо нешто заједничко јер наша имена означавају боје.2 Али док моје име мени не пристаје – Скарлет је име за живахну, провокативну, самоуверену девојчицу, а не неку са испраном плавом косом, кошчату, ону која би се радије сакрила у торбу него да привуче пажњу на себе – Виолета њој и те како пристаје. Чак ми се чинило да су јој и очи плавољубичасте. Пало ми је на памет да бисмо можда могле да се спријатељимо. Пошто није знала ко сам, то би било као да почињем из почетка. Али у том тренутку Гречен је погледала Виолету преко рамена и осмехнула јој се. Уздах ми се отео из груди. То је било то. Виолета је била запљунута од стране популарне екипе, 2
Scarlet (енгл.) гримизна, љубичастоцрвена боја. Violet (енгл.) љубичаста боја (прим. прев.).
14
Тајни кулинарски клуб
а моје тајне убрзо ће бити разоткривене и тачка. Ту је свему био крај. И то се управо и десило. После часа Гречен и Алисон изашле су с Виолетом из учионице руку подруку, као да су целог живота биле најбоље другарице. Ужинале су за истим столом у трпезарији. Посматрала сам их с друге стране просторије. Гречен јој је показивала нешто на телефону, а онда у мом правцу. Виолета је подигла поглед, а ја сам га спустила. Ник је пришао њиховом столу и сео и сви су почели да чаврљају и да се смеју. То ми је већ било превише. Устала сам, бацила у ђубре остатке безукусне бораније с кобасицама направљеним од мистериозног меса, а онда сам се крила у тоалету до почетка следећег часа.
15
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.111(73)-93-31 РЕМИНГТОН, Лорел Тајни кулинарски клуб / Лорел Ремингтон ; са енглеског превела Данијела Михић ; [илустрације Душан Војнов]. - 1. изд. - Београд : Креативни центар, 2017 (Крагујевац : Графостил). - 291 стр. : илустр. ; 19 cm. - (Библиотека Свет је један ; књ. 90) Превод дела: The Secret Cooking Club / Laurel Remington. - Тираж 2.000. ISBN 978-86-529-0385-6 COBISS.SR-ID 233983756
Ако ти се свидела ова књига, прочитај и…
Лорел Ремингтон
Џ. Кертин Алис између две ватре
Џ. Кертин Зар опет, Алис?
Џ. Кертин Bonjour, Алис
Џ. Кертин Само не питајте Алис
Џ. Кертин Алис и Меган заувек
Ух, што волим кување! Оно је често много забавније од онога што се скува. Све то сецкање, мешање, додавање зачина и пробање – па нема ничег бољег од оног дана кад окупите друштво и породицу како бисте направили величанствену мешавину у којој ћете сви уживати. И управо о томе говори ова укусна прича. Тринаестогодишња дeвојчица Скарлет Купер са својим другарицама и дечком који јој се свиђа постепено открива савршене тајне састојке за пријатељство, породицу и љубав – помоћу кувања!
Џ. Кертин Алис прискаче у помоћ
Џ. Кертин Ивино путовање
Џ. Кертин Ивино летовање
Џ. Кертин Препустите то Иви
Лорел Ремингтон
Џ. Кертин Моја сусетка Алис
ТАЈНИ КУЛИНАРСКИ КЛУБ
ТАЈНИ
КУЛИНАРСКИ КЛУБ
Лорел Ремингтон пише за децу, тинејџере и одрасле. Пореклом је из места Еурека у Калифорнији, али с породицом живи у Сарију, у јужној Енглеској. Њен први роман Тајни кулинарски клуб победио је на такмичењу Тајмса и Издавачке куће Чикн хаус за најбољи дечји роман у 2015. години. Књига је инспирисана животом њене три ћерке, које воле да кувају (али и да једу). Лорел Ремингтон каже да обично мора да спрема кухињу после њиховог кувања, али када то не ради, најчешће је у својој соби, где пише следећи роман.