Ulf Stark Lobanja u staklenom zvonu Za mene kao dečjeg pisca glavna scena, ako se uopšte o takvoj sceni može govoriti, valjda je sama glava. Moja i tuđa. Tamo, unutra, nalazi se zasvođeno pozorište u kojem svest i podsvest izvode svoje komične i tragične predstave. Tamo nastaje izmišljeno. Nije izvesno ko to radi. Tamo se improvizuje i proba. Novi jezički kostimi iznose se iz garderobe i isprobavaju se. Glavni likovi se smenjuju (ali to sam ipak, u osnovi, ja). Kulise se ruše: naša stara srušena kuća na selu, učionica u predgrađu, moja dečačka soba, pakao, tatina zubarska ordinacija… Moj tata, koji je bio zubar, držao je (iz nepoznatog razloga) mrtvačku glavu u ordinaciji, u prizemlju naše kuće. Stajala je tamo, na vrhu ormana, sa injekcijama i sjajnim kleštima, i praznim očnim dupljama buljila s visine u pacijente. Možda je tata mislio da ona tera pacijente da jače zinu? Kad bi se tata posle podne odmarao, što je radio svakog dana između dvanaest i jedan, dešavalo se da dovedem nekoliko drugova da bih im pokazao mrtvačku glavu. To je ulivalo poštovanje. Morali smo da se ušunjamo da ne bismo probudili tatu. Već samo to bilo je uzbudljivo. Onda bismo se suočili sa smrću. – E, ovo je gospodin Gustavson! – rekao bih najmračnijim glasom pošto bih skinuo lobanju sa ormana i stavio je na radni sto, pored crnog telefona i sveske za zakazivanje pregleda. Mrtvačku glavu zvali smo Gustavson po nekom mršavom komšiji. Na njoj je bilo kukica koje su mogle da se otkače, a zatim je samo trebalo skinuti gornji deo da bi se videlo gde se nekada nalazio mozak. Donja vilica bila je pokretna. – Dobar dan, dobar dan! – rekli bismo pomerajući njegovu vilicu. – Šta ima danas za klopu? – Uvek isto. Zemlja i malo kišnih glista – odgovorili bismo. Tada bi lobanja uzdahnula. – Ali ne budi tužan – rekli bismo. – Možemo da ti ispričamo vic! Hoćeš li da čuješ jedan? Glava bi klimnula. I kad bismo ga ispričali, toliko bi se smejala da je vilica htela da joj otpadne. – Oh, hahaha, umreću od smeha! – rekao bi KlasJeran, koji bi gospodinu Gustavsonu pozajmio avetinjski glas. – Pazi, bre! – rekao bih. – Tata će poludeti ako je razbijemo. Vilica je najvažnija. Pa on je zubar! Ajmo napolje da igramo fudbal! Tako smo to izvodili. Izazivali smo smrt i svoj strah. Bili smo kao mali devetogodišnji Hamleti s Jorikovom lobanjom u rukama. Plašili smo sami sebe, istovremeno se zabavljajući. Da, u detinjoj oholosti, nasmejali bismo i samu smrt. To je uglavnom isto ono što i sada radim. Pretvaram svoje manjeviše detinje maštarije, mirise, doživljaje, ukuse, slike – sve senke života koji sam proživeo – u reči. Da bih postigao baš ono što smo moji mali prijatelji i ja nekada radili s lobanjom u staklenom zvonu: zabavi me, malo me uplaši i ispričaj dobru priču koja sadrži i radost i tugu. Nama, ljudima, tu začuđujuću sposobnost dala je priroda – da možemo da stvaramo jezičke paralelne svetove, tako upadljive u svojoj nestvarnosti, da možemo da osetimo vetar u kosi kad okrenemo list u knjizi i da čujemo krike galebova. A priroda je valjda s tim nešto htela.
1
Mislim da je htela i nama da omogući da sopstvenom životu damo smisao i stvorimo uzbuđenje. Pre nego što smo se moj stariji brat i ja rodili, trebalo je da moji roditelji dobiju ćerku. Tata i mama dugo su pokušavali da dobiju dete i dugo su to čekali. Tata je pročitao sve moguće knjige o vaspitavanju dece. A mama je naučila sve o nezi dece. Bili su pripremljeni. Ali, kada se dete rodilo, bilo je mrtvo. Za mamu i tatu to je bila velika žalost. Posle smo mi došli kao uteha, najpre brat, a potom i ja. Ali ta mrtva devojčica još je postojala kao neko imaginarno biće u porodičnom životu. Brzim nečujnim koracima prelazila je po parketu. Kad smo sedeli i jeli, katkad se dešavalo da mama pogleda kroz prozor prema zadnjem dvorištu – kao da je očekivala da ta nevidljiva ćerka uđe kod nas ostalih da bi jela slaninu i kupus s bešamelom. Njena odsutna prisutnost treperila je u vazduhu. Tada bi se tata nakašljao. – Pa, momci, šta ste danas radili? – rekao bi. Njemu je bilo teže da se druži s nevidljivim. Ali za mene to nije bio nikakav problem. Za mene je ona bila najbolja starija sestra koju sam mogao da imam. Nikada me nije vukla za kosu, niti govorila šta da radim, kao što su činile sestre mojih drugova. Ne, ona je bila divlja i zabavna pošto nikad nije stigla da dobije neko vaspitanje. Ona mi je pomogla da izvežbam svoju sposobnost da se družim s nevidljivim. Jedino što me je brinulo bilo je to što neće doživeti radosti zemaljskog života: da odgleda neki stvarno dobar kaubojac, da jede slatkiše, da pije gazirani sok, da se popne na najviše drvo i da se ljulja na grani ili da upozna moje najbolje drugove – Bjernea, Beru i Klas Jerana. Tako da sam je pustio da zauzme mesto u mom telu. Pozajmio sam joj svoj jezik, svoje uši i oči i poveo je na svoja omiljena mesta. Obilazak sam završio u tatinoj ordinaciji i pokazao joj lobanju u staklenom zvonu. – Strava, a? – rekao sam. – Aha. Hoćemo li malo da mu bušimo zube? – rekla je glasom koji je pozajmila od mene, čežnjivo gledajući Gustavsonove kutnjake. – Ma ne! Još malo pa će tata da se probudi, tako da sad moramo da se rastanemo na neko vreme – rekao sam. Napisao sam knjigu o imaginarnoj sestri, pod nazivom Moja sestra je anđeo. Kad sam počeo da je pišem, opet je dozvana u svoj nevidljivi život, isto onako nemirna i neukrotiva kao ranije. I pomislih: Zar ovo, u stvari, nije ono što želim kad pišem – isto ono što sam želeo i u svom detinjstvu – da deci pokažem sve ono najuzbudljivije iz svog sveta? Želim da vide slike mog detinjstva, da osete mirise mog detinjstva, da dožive sve drame iz moje glave, iz njenih moždanih pozorišta. A danas ponekad povedem sestru sa sobom kad govorim o svojim knjigama u školama. Mi – dečji pisci u Švedskoj – često posećujemo škole. Te susrete sa đacima uglavnom priređuje Centar pisaca, organizacija koja posreduje pri zakazivanju poseta pisaca školama, ustanovama, bibliotekama itd. S radom je započela 1967. u mom nekadašnjem stanu u Starom gradu, u Stokholmu. Od tada sam bio u većini gradova u Švedskoj i sreo sam na hiljade dece. – Sada ćete upoznati pravog pravcatog pisca – kažu nastavnici. Deca me gledaju. Izgledaju kao da bi radije upoznala nekog mrtvog. Što se mene tiče, srećan sam što sam živ. I ubrzo počinjemo da razgovaramo, deca i ja, o tome kako su
2
književnost i reči fantastične. Kako mogu da nas odvedu na mesta na kojima nikad nismo bili, da nas navedu na misli koje nikada ranije nismo imali i na to da svet vidimo tuđim očima. – O čemu ste razmišljali kad vam je nastavnik čitao knjigu Moja sestra je anđeo? – pitam ih. Neko je mislio na deku koji je umro. Neko je mislio na susetkinog psa kog je čuvao nedelju dana kada je ona operisala koleno. Neko je mislio kako to izgleda kad se roni otvorenih očiju – na nešto čega u knjizi uopšte nije bilo. Ali peraja jeste. Neko je mislio na to kako mu je bilo kad se popeo na drvo i pao. Jedna devojčica mislila je na to kako je, kad je bila s bratom u bioskopu, svirala duvajući u ulaznicu sve dok ih nisu isterali iz sale. Tada mi se učinilo da čujem promukli avetinjski smeh moje sestre. – Dobro – rekao sam. – Svi ste pomislili na nešto drugo. Tako je to s dobrim knjigama. One nas navode na to da se nečeg setimo. One nam stvaraju razne slike u glavi pošto smo svi različiti, a ono što je svako od nas doživeo nije isto. – Što nam sad nešto ne ispričaš? – mole me. – Pa ti si ipak pisac, zar ne? – Da, jesam – kažem ja. A onda im pričam o lobanji u staklenom zvonu.
3