Naslov originala Yvonne Prinz STILL THERE, CLARE Copyright Š Yvonne Prinz 2004 First published by Raincoast Books, 2004 Published in agreement Raincoast Books, Vancouver, Canada Za izdawe na srpskom jeziku Š Kreativni centar 2005 Biblioteka Svet je jedan kwiga ~etrnaesta drugo izdawe Urednik biblioteke Dejan Begovi} Urednik izdawa Violeta Babi} Prevod s engleskog Vesna Sofrenovi} Ilustracije Vladimir Stankovski Lektura i korektura Violeta Babi} Dizajn korica Du{an Pavli} Dizajn i priprema za {tampu Milorad Miti} Izdava~ Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. 011/38 20 464, 38 20 483, 244 06 59 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdava~a mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Publikum, Beograd Tira` 3.000 ISBN 978-86-7781-335-2
S engleskog prevela
Vesna Sofrenovi}
1
– Heej, Kler! Okrenula sam se. Margaret, koja sedi u klupi iza mene, tutnula mi je u ruku presavijen papiri}. Na wemu je velikim crvenim slovima pisalo: POVERQIVO. ^ovek bi pomislio da, u najmawu ruku, poruka sadr`i kqu~ za re{ewe gladi u svetu ili lek protiv side. – [aqi daqe! – pro{aputala je. Kao da se pla{i da bi mi mo`da palo na pamet da je pro~itam! Margaret i Tifani, koja sedi ispred mene, najboqe su drugarice. Sede}i doskora zajedno, toliko su pri~ale, kikotale se i na svakog pokazivale prstom, da su na kraju uspele da iznerviraju ~ak i gospo|icu Kemlani, na{u razrednu, ina~e najstrpqiviju osobu na svetu. Ba{ sam ja morala da budem ta sre}nica koju su odabrali da sedi izme|u wih dve. Sada mi je du`nost da omogu}im da wihove tajne nastave da se odvijaju bez zastoja na vezama. Zvu~i sme{no? Verujte da i jeste. Kucnula sam Tifani po ramenu i dala joj ceduqicu.
5
Ivon Princ
– Hvala – zacvrkutala je, zgrabiv{i mi poruku iz ruke jarkocrvenim noktima. Posmatrala sam kazaqku koja otkucava sekunde kako, kao u usporenom filmu, prolazi pored crne dvanaestice na satu postavqenom iznad vrata. Otkucao je jo{ jedan minut. Jo{ sedam minuta i posledwi ~as }e biti zavr{en; po~iwe vikend. Osvrnula sam se po u~ionici. Svi su kao lepkom bili prikovani za sat ili su se zabavqali, svako na svoj na~in. Sem Stern, razredni silexija koji sedi iza Bernarda Rozmana, zaka~io je na klupu pra}ku i komadi}ima gumice ga|ao je Bernarda u potiqak. Bernard je svakodnevno morao da trpi Semovo i`ivqavawe, ali se pravio kao da ni{ta ne prime}uje. Xodi, koja sedi iza Sema, pa`qivo je u{ivala prste iglom i koncem. Bredi, u klupi iza Xodi, ~a~kao je tako predano po krasti na laktu, kao da je hirurg koji upravo vr{i operaciju na mozgu. Dok je gospodin Vinters drvio ne{to o o{trim uglovima i paralelogramima, miris tek poko{ene trave i sve`e zemqe s aromom pe~uraka, koji je ozna~avao po~etak leta, uvla~io se kroz svih {est otvorenih prozora i razdra`ivao nas. Sve {to nas je trenutno zanimalo iz matematike bilo je brojawe, ali minuta. Posle prvog juna, {to je slu~ajno ba{ danas, svima u {koli jedino je bilo va`no to koliko je jo{ ostalo do zavr{etka {kolske godine i po~etka raspusta. Mo`da }e mi iz mati{a i zakqu~iti trojku, ali ipak znam odgovor na to pitawe: ostalo je jo{ dvadeset sedam dana. Poku{ala sam da se usredsredim na ono {to je gospodin Vinters govorio, ali sve {to sam ~ula
6
Svima u {koli jedino je bilo va`no to koliko je jo{ ostalo do zavr{etka {kolske godine i po~etka raspusta. Mo`da }e mi iz mati{a i zakqu~iti trojku, ali ipak znam odgovor na to pitawe: ostalo je jo{ dvadeset sedam dana.
Ivon Princ
bila je zbrka: „Bla, bla, bla, ravnokraki trougao, bla, bla, bla, prav ugao“. Jadni gospodin Vinters! U na{oj {koli on je jedini nastavnik koji nije razredni stare{ina, tako da nema ni svoju u~ionicu. Zato je primoran da se potuca od u~ionice do u~ionice, nose}i izno{enu aktovku i u woj gomilu matemati~kih spisa i kwiga. Da bi stvar bila jo{ gora, kad god bih pogledala gospodina Vintersa, o~i bi mi se zaustavile na vrhu wegove potpuno }elave glave, sa samo nekoliko retkih dlaka koje su se dr`ale na }eli kĂ´ davqenik za slamku. Ogoqeni deo glave toliko se sijao da nije bilo lako ne buqiti u tu wegovu }elu. Jednom prilikom sam o tome razgovarala s mamom i ona me je posavetovala da se iz petnih `ila potrudim da ne buqim u }elu, zato {to se mu{karac izuzetno te{ko miri s gubitkom kose. Pogotovo neko tako mlad i zgodan kao {to je gospodin Vinters. On zgodan?! Bqak! Mora da se mama samo {alila. Mo`da mi je tek dvanaest godina, ali to ne zna~i da ne znam ko je zgodan, a ko nije. Gospodin Vinters je simpati~an, ali sumwam da bilo koja devoj~ica u na{oj {koli ma{ta o wegovom talentu za baratawe razlomcima ili o nekoj drugoj matemati~koj gluposti. Pogledala sam kroz prozor na {kolsko dvori{te ba{ u trenutku kad je gospodin Bjankini, na{ nastavnik fizi~kog, na terenu za fudbal okupio grupu de~aka u zeleno-belim dresovima. S wima je i{ao prema sali za fizi~ko, koja se nalazi u zgradi od crvenih cigala. De~aci su se izme|u sebe dobacivali loptom. Gospodin Bjankini je odli~an primer za ono {to ja smatram zgodnim. Ima crnu kovrxavu i ne-
8
Voli te tvoja Kler
marno o~e{qanu kosu i o`iqak na bradi, koji ga dodatno ~ini zanimqivim. Uvek je u {orcu za fiskulturu, ~ak i zimi, a od wegovog vragolastog osmeha svaki put mi iznova posko~i srce. Sve mi se ~ini da sam zaqubqena u gospodina Bjankinija. Na moju veliku `alost, sve devoj~ice u {koli ose}aju prema gospodinu Bjankiniju isto {to i ja, pa kod wega nemam ama ba{ nikakvih {ansi. Spadam me|u najvi{e devoj~ice u mojoj generaciji, noge su mi duge i mr{ave, i kao da se pokre}u sasvim nezavisno jedna od druge. Uz sve to, ravna sam kô daska. Nema razloga da nosim brus, jer ~ak i Bernard Rozman ima ve}e grudi od mene. Pro{le jeseni, kad smo po{li u {kolu, sve sedmakiwe su se pojavile s prslu~i}ima – toliko ponosne da samo {to u vestima nisu to objavile. Dok smo se presvla~ile, Odri Xouns, devoj~ica s kojom radim fiskulturu, pogledala mi je u grudi i sve~ano izjavila: „Vidim da tokom leta nije do{lo ni do kakvih promena, Kler“. Mo`ete zamisliti koliko sam se osetila poni`enom, ali se za inat ni slede}eg dana na fiskulturi nisam pojavila u brusu. [kolska godina samo {to se nije zavr{ila, a ja sam, eto, dogurala do kraja, sve se pretvaraju}i da mi nije stalo, iako bih bila spremna da i za najmawi trag grudi hladno dam ~itavu u{te|evinu namewenu daqem {kolovawu. Na trenutak sam poku{ala da pazim na ono {to je govorio gospodin Vinters. Nastojao je da bude dopadqiv, ali wegova strast za geometrijom kao da je isisavala ono najboqe iz wega. Dok sam gledala kroz prozor misli su mi ponovo odlutale, opet usredsre|ene na gospodina Bjankinija.
9
Ivon Princ
Gospodin Bjankini je svestan da postojim jedino na atletskoj stazi. Prili~no dobro tr~im, a najboqe rezultate posti`em u trci na osamsto metara. Ko zna za{to, verovatno zbog mojih krakatih nogu! U`itak mi kvari devoj~ica po imenu Xini Xermejn. Em je boqi sprinter od mene, em joj je na telu sve raspore|eno ba{ onako kako treba, ako znate na {ta mislim! Xini je ujedno i najpopularnija devoj~ica u {koli. Kao da sve to nije ve} i previ{e, jo{ ima i brata – profesionalnog hokeja{a. Ponekad, kad Xini ne do|e u {kolu zbog bolesti ili ko zna ~ega, pogled gospodina Bjankinija zaustavqa se samo na meni dok prolazim kroz ciq. Proveri {topericu, a onda mi uputi svoj ~uveni vragolasti osmeh. Ti nezaboravni trenuci poma`u mi da nastavim daqe, sve dok ponovo ne do`ivim istu ~aroliju. @ivim za te trenutke. Nego, da ja to ne razmi{qam isuvi{e o gospodinu Bjankiniju? U tri i petnaest zvono se napokon oglasilo. To kao da je bio znak za po~etak stampeda ka izlaznim vratima. Hodnici u {koli petkom mogu da budu izuzetno opasni. Svako misli da vikend po~iwe onog trenutka kad nogom stupi na plo~nik, tamo izvan ograde kojom je oivi~eno {kolsko dvori{te. De{avalo se da neke |ake i izgaze na putu do tog grani~nog mesta. Isti takav haos nastao bi kad bi neko, recimo, ugasio svetla i potom pritisnuo dugme za po`arni alarm. Dok sam poku{avala da do|em do svog ormari}a, trudila sam se da savladam gu`vu. Jedva sam se nekako probila kroz gomilu. Kad sam pri{la, Dejmon Bejls je stajao oslowen na moj ormari} i
10
Voli te tvoja Kler
razgovarao s nekom devojkom. Morala sam tri puta da mu ponovim da se pomeri. Prave}i se da me nije ni primetio, napokon se udaqio, s rukom obavijenom oko struka te devojke. [ta da radim?! To je pri~a mog `ivota. U roku od nekoliko sekundi ostala sam potpuno sama u praznom {kolskom holu. I nije mi se preterano `urilo. Iako mi se sme{io letwi dan, nisam se radovala nastupaju}em vikendu. S tetka Ri|anom sam se bila dogovorila da u subotu odemo na pla`u, {to je doga|aj zbog kojeg bih u normalnim okolnostima bila izuzetno uzbu|ena. Ipak, ni{ta nije uspelo da mi odagna misli sa onog {to je ovog petka posle podne trebalo da uradim i ~ega sam se unapred u`asavala – trebalo je da se oprostim s Elsom.
11