Zauvek drugarice

Заувек другарице

1

Naslov originala Silvia Roncaglia AMICHE X SEMPRE Anime gemelle Copyright © 2013, Edizioni EL S.r.l., Trieste Italy За издање на српском језику, ћирилица © Креативни центар 2015 Biblioteka Свет је један књига осамдесет пета прво издање Urednik biblioteke Дејан Беговић Urednik izdawa Анђелка Ружић Ilustracije Марина Веселиновић Lektor Mирјана Делић Dizajn korica Душан Павлић Priprema za {tampu Татјана Ваљаревић Izdava~ Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdava~a мр Љиљана Маринковић, директор [tampa Графостил Tira` 2.000 ISBN 978-86-529-0217-0

Silvija Ronkaqa

zauvek

Drugarice Са италијанског превела Весна Мостарица

Мојим младим изворима надахнућа и саветницама Алиди, Софији и Виторији

Сваки пријатељ ствара свет у нама, свет који раније није постојао, и само преко тог света настаје не­­ки нови свет Анаис Нин

Правог пријатеља држи обема рукама Афричка пословица

Опклада

Три мускетара, то сви знају, у ствари су била че­тири. А најчувенији, ког се свако сећа (осим Бар­­­­баре), био је управо тај четврти – Д’Артањан. И три најбоље другарице, иако то још нису знале, имале су четврту. Ја сам та четврта која тек тре­­­ба да се појави у њиховим животима и постане нај­­чу­­­венија, пошто сам управо ја, Катерина, хроничар наших авантура. Да, знам, Катерина је више име за неку стару тет­­­ку, а не модерну јунакињу од четрнаест година, али су моји родитељи још од првог дана мог жи­­­­­­­во­та желели да у мене утисну, попут жига, свој обе­­­схра­брујући начин живљења: старински, страшно старински! А мој брат Едоардо Камило, шта би тек он требало да каже? Поштедела бих вас сада свог другог имена. Открићу само ако то баш желите да знате јер сте, у бр­зој идентификацији с главним ликом, већ спре­ м­ни да патите због мене и са мном. ОК, сами сте тра­жили! Зовем се Катерина Антониета.

9

Силвија Ронкаља

И тек оног дана када сам напунила четрнаест го­дина смогла сам храбрости и снаге за први – за мо­ју мајку нечувени – прекршај. Расплела сам ки­ ке, које ми је упорно плела од моје треће године, отишла код фризерке и рекла јој да ме ошиша модерно, као дечака. И сада – чујте, чујте! – из моје као катран црне косе избија један прамен ружичасте боје, зачешљан мало увис. Али вратимо се Д’Артањану и тројици мускетара јер, баш као што је он изазвао на двобој истог дана у различито време Портоса, Атоса и Арамиса, који су потом од непријатеља постали његови нераздвојни другари у авантурама, и ја сам изазвала Барбару, Алесандру и Валентину истог поподнева: једну у два, другу у три и последњу у пола пет, да будемо прецизни. Не на двобој, очигледно, али је за мене тај поду­ хват био још храбрији јер сам их практично изазвала да постану моје најбоље другарице. Да бисте добро схватили ту причу, морам да се вратим корак уназад и нешто вам признам. Најпре признање, тако ћу испљунути жабу. Под притиском старинског васпитања, авај, морам то да признам, одрасла сам с прилично старинским навикама и особинама. Моја мајка то не зна, али ружичасти прамен више је изазов мени самој него њој или целом свету, како она воли да мисли на тај свој мелодраматични начин.

10

Заувек другарице

И ево мојих грехова: ја сам, то јест била сам, пре поменутих напуњених четрнаест година, озбиљна девојчица, веома образована, мирна и врло повучена и усамљена. Моја омиљена забава било је читање, не стрипова, него правих књига и класика који су ми прерано постали познати, као и књи­­ га за одрасле. А то је и даље једна од мојих стра­­сти јер, ако се вирусом читања заразиш у нај­мла­ ђим годинама, заражен си заувек. Затим гледам и ангажоване филмове и поучне документарце јер ТВ у нашој кући има тешку ману, веома озбиљну за један телевизор, а то је што није повезан са антеном, него само с DVD чи­ тачем. Лукав потез родитеља! Као што се фрижи­ дер у кући редовно пуни само свежом, здравом и органском храном, тако мама и тата хране DVD са­мо филмовима и документарцима које су паж­ љиво изабрали и који имају образовни карактер … или, у најмању руку, уметничку вредност. Е, али однедавно, као вирус у неком компјутеру, у читач су почели да се увлаче хорор филмо­ви и фил­­мови катастрофе које је мој брат врло брзо научио да скида са интернета. Едоардо Камило воли сцене splatter1 и спектакуларне катастрофе са што већим бројем жртава: циклоне, цунамије, ледено 1) Поджанр хорор филма са акцентом на уништавање тела и бол који оно изазива (прим. прев.).

11

Силвија Ронкаља

доба које ће врло брзо зауставити целу планету, лиф­тове који падају, авионе који у томе не заоста­ ју, чудовишта која стижу из најдаљег свемира да од Земље и њених становника направе фаширане шницле. То је омиљена забава Едоарда Камила, који се са шеснаест година, иако је ни­зак, а можда баш зато што је низак, понаша као силеџија и ве­ рује да је вековима, уместо годину и седам месеци, старији од мене и зато се прави да је брат ко­ји све зна и убацује ружне речи у своје неписме­не раз­говоре. Ту се види да образовање није све и често не дa­­­­ је очекиване ефекте, већ може да има врло разли­ чите резултате. Едоардо Камило и Катерина Антониета, у ствари, деле исти пар родитеља и преживели су исти старински васпитни третман, испуњен строгошћу и оштрином, али су се ипак насукали на две супротне обале. За мог брата и Мики Маус је превише ангажо­ва­ на лектира. Он се храни видео-игрицама, ка­­тастро­ фама, нутелом, хамбургерима и кобасицама. Да, здрава исхрана је од њега направила идеалног куп­ца у Мекдоналдсу. Распричала сам се, али то се догађа и на почетку нај­бољих романа. Стварају се контекст, амбијент, ат­мо­сфера. Представљају се главни ликови. У ства­­ри, сада морам да вам дам мало информација.

12

Заувек другарице

А међу ликовима мој брат је посебно важан јер цела ова прича почиње од њега или, боље речено, од изазова у виду опкладе коју ми је он упутио. А ту је и један филм, један од оних које су одобрили родитељи. Филм који смо, пошто је прошао њихову цензуру, мој брат и ја одгледали једне вечери, тек што смо се преселили из унутрашњости у град. Наслов филма био је Мој најбољи пријатељ, иро­­­­ничан и горак, помало интимистички, свакако не жанр филма за Едоарда, али је њему био симпатичан Дени Бун, један од глумаца, јер га је већ гледао у Доле на Северу, а због тог филма се готово упишкио од смеха. Едоардо Камило катастрофичне филмове повремено смени и понеким комичним. Надао се да ће га Мој најбољи пријатељ насмејати, али је то филм који те наводи да се смешиш, а не да се ва­ љаш од смеха, и на крају је између осталог и помало дирљив, а мој брат је забранио потресеност ме­ђу могућим осећањима. Сматра је срамнијом од падања на испиту. Да се вратимо филму, то је прича о антиквару Франсои, јунаку и особењаку. Обузет само пос­ лом, он има много обавеза и у ствари нема ниједног пријатеља. Његова партнерка га изазове, у ви­­ду опкладе, да нађе једног правог пријатеља у ро­ку од десет дана. Случајно ће више пута срести неког таксисту: једноставног човека, брбљивог, 13

Силвија Ронкаља

љубазног, али у ствари такође врло усамљеног. Фран­соа ће покушати да се спријатељи с њим само зато да би добио опкладу. Е па сад стварно не могу да вам испричам целу причу! Лепа је и можете да је погледате, а овде није тај филм сам по себи важан, већ идеја коју је дао мом брату.

– Еј Катерина – рекао је – да ли би ти прихватила такву опкладу?

– Шта хоћеш да кажеш?

– Изазивам те да сад, кад смо дошли у град, на­ ђеш најбољу другарицу. И бићу великодушан: даћу ти месец дана. Мислиш ли да можеш да успеш? Ето још нечег што нисам поменула, а чини ми се да је најважније, то је да до четрнаесте године нисам имала другарице и да сам била усамљенија од пантљичаре.2 Док је мој брат имао гомиле пријатеља и познаника, ја сам остајала повучена у неком углу с књигом у руци. Добро, на селу је жи­вела и моја рођака: биле смо истих година и ра­с­ле смо заједно, дакле нисам морала да освајам ње­но пријатељство. И то пријатељство је, да тако кажем, расло заједно с нама. И мени је било довољно да разговарам с њом. Уз то, у селу су се сви познавали и било ми је до­­­­­вољно када ми неко добаци Ћао, Катерина! при 2) Игра речи: пантљичара на италијанском гласи уса­мљени црв (прим. прев.).

14

Заувек другарице

су­срету у једној од четири улице које су тамо постојале или када бих ушла у пекару или апотеку, па се нисам осећала усамљено. Али онда је тата, који ради у банци, добио унапређење и преселили смо се у велики град, где сам заиста била сама. Није било оне рођаке, затим нова школа, незгодан прелаз у више разреде. Било је доста тога да се препаднеш, а ја сам то заиста и била – препаднута. Дакле, тек што смо се преселили, а мој брат ми је понудио изазовну опкладу. – А шта ћу добити ако прихватим? – упитала сам.

– Хтела си да кажеш шта губиш! – искезио се brother. – Мораћеш да ми платиш 10 сладоледа код Криспина и 10 евра допуне за мобилни. Мој брат и ја делимо исту страст према сладо­ ледима и Криспино је у почетку био једина слатка ствар у новом граду: права посластичарница с ве­ликим П! Што се тиче допуне за мобилни, не знам шта бих радила с њoм пошто никад нисам имала кога да зовем. Али ако будем победила, помислила сам, има­ћу најбољу другарицу којој могу да телефонирам. И онда сам жарко пожелела да добијем опкладу, али не из ината. Први пут сам заиста поже­ле­ла другарицу јер је град био превише велики и хаотичан да би човек у њему преживео сам и зато што су ми 15

Силвија Ронкаља

можда, с ружичастим праменом, у гла­ву ускочиле неке нове мисли и коначно сам била спремна да по­станем модернија и нормалнија девојчица.

– Прихватам! – рекла сам тада. – Али тражим ме­сец дана откад почне школа!

– Преселили смо се пре двадесет дана, мама нас је одмах уписала у теретану. Ја сам већ упознао гомилу супер света, а ти ништа! Ако мислиш да ћеш у школи имати више среће … у шта сумњам … али хајде нека ти буде. Школа почиње за девет дана. За девет дана почиње одбројавање. За један месец хоћу да видим неку да често долази у ову кућу и мени се закуне, с руком на срцу, да је твоја најбоља другарица! Па нема сумње, мој брат је баш умео да врти нож у рани!

– Пристајем. Договорено, Едоардо Камило! Искористила сам прилику да му се реванширам тако што ћу га ословити именом, и то пуним, што он није подносио.

– Ако ме још једном будеш тако назвала, одра­ ћу те живу! – заурлао је пропративши ту претњу се­ ријом непоновљивих ружних речи. Откако је изашла сага филмова о вампирима и он гледао Сумрак, прихватао је да га зову Едвард, у част Едварда Антонија Мејсен Калена, лепог про­ тагонисте те серије, чију је фризуру чак покушао да имитира, али с јадним резултатима.

16

Силвија Ронкаља

З

ахваљујући једној необичној опклади, четири девојчице постају нераздвојне другарице. Катерина, Барбара, Алесандра и Валентина зује и брбљају попут Четири Муве, забављају се и поверавају једна другој. Тајне акције које организују створиће им бројне неприлике, али се оне са свим тим суочавају заједно и сложно попут четири мускетара. Тајне, смех и сломљена срца – једино правило је ЈЕДНА ЗА ЧЕТИРИ и ЧЕТИРИ ЗА ЈЕДНУ!

18 9 788652 902170