Наслов оригинала Вαγγέλης Нλιόπουλος ПАΙΞΕ ТО АΝАПОΔА Copyright © S. Patakis S. A., Greece За издање на српском језику © Креативни центар 2011 Библиотека Свет је један књига четрдесет девета прво издање Уредник библиотеке Дејан Беговић Уредник издања Бојана Савовић Илустрације Никола Витковић Редактор и лектор Виолета Бабић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Небојша Митић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел. 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум Тираж 3.000 ISBN 978-86-7781-820-3
Vangelis VangelisIliopulos Iliopulos
ZAVRTI UNAZAD Превела с грчког
Александра В. Јовановић
НАГРАДА за најбољи дечји детективски роман, коју додељује Женско књижевно друштво Грчке
У спомен на Киру Сину, председницу Стручног одбора Женског књижевног друштва Грчке
Пролог
Прошла је поноћ једне зимске ноћи. Испред куће коју је обасјава ла сјајна месечева све тлост заустави се црна лимузина, а из подрума, у којем је горела слаба светиљка, допирали су звуци неке ита лијанске песме. Из аутомобила изађе средовечни возач и отвори тешку гвоздену баштенску капију, која је била откључана. Пође према кући и док је прилазио, отворише се подрумска врата. Очигледно је његова посе та била очекивана, то јест није дошао ненајављен. Упркос томе што му зика која је допира ла из куће није преста ла, што се подрумска све тлост није угасила и што се врата нису затворила, кроз неколико мину та вратио се у пратњи другог мушкарца, који је био млађи од њега. Тај млађи застаде да би бацио још један поглед према кући. Затим обојица уђоше у аутомобил и нестадоше у ноћи.
5
1
„Оставите ме на миру – сви! Досадили сте ми! Стално неки договори… Доста ми вас је!“, гневно викнух на маму. Бака, која је стајала поред ње, не рече ништа. Понекад бих се правио љут само да бих предупредио њихову вику, али је овог пу та разлог био другачији. Предмет наше данашње свађе била је мамина жеља да почнем да узимам приватне часове енглеског. Мама се окомила на мене због моје решености да засад не учим ништа осим оног за школу, јер ми је ова година донела много невоља. Већ је стигло пролеће и само сам хтео да дође ле то и да се заврши школска година. Нисам желео да себи натоварим још и часове енглеског. Ионако ми је седми разред изгледао претежак, посебно од децембра, кад сам због татиног одласка прилично запустио школске обавезе. Мисли су ми биле негде другде. Мучна атмосфера у кући натерала ме је да одрастем пре времена и стога сам пожелео да већ једном сам почнем да одлучујем о себи. „Манолисе, храним те и облачим, ја све плаћам и зато ја одлучујем! Још си мали. Одговорна сам 7
Вангелис Илиопулос
за тебе, посебно сад, кад сам ти и мајка и отац, а ти и не примећујеш шта све чиним за тебе него се издиреш.“ Овако би мама говорила чим бих престао да вичем, све док не бих затражио опроштај и пристао на приватне часове енглеског само да јој удовољим. Али овога пу та нисам јој дозволио да ми соли памет. Морао сам да је преду хитрим. Због тога, иако сам се већ био смирио и мада ме је љутња прошла, ипак наставих да вичем да бих добио у времену и размислио о томе шта ћу даље. Кад бих отишао да мало прошетам, полудела би. Уоста лом, куд бих и могао да одем? Код Никоса или неког другог другара из школе? Њихове маме исте су као моја, а уз то, ту су им и очеви. Што ће рећи – грдња у стереофонији. Довољно би било да се јави мама, па да почну. Нисам имао друге. Купатило је било једина просторија у кући која се закључава. Затворих се тамо. Закључао сам врата и пустио воду да тече у кади како не бих чуо шта ми говоре. Плакао сам од немог беса и намеравао да тамо останем целе вечери.
8
2
Ни сам не знам колико је времена прошло; плакао сам дуго и очи су ми биле надувене и црвене. Био сам уту чен. Сео сам на про стирку и зарио лице у шаке. Споља се ништа није чуло. Било је очигледно да је мама рекла шта је има ла и да је, схвативши да је више не слушам, отишла код неке пријатељице. А бака? Можда им се обема нешто догодило? Забринуо сам се, али нисам баш могао тек тако да отворим врата. Одлучио сам да останем закључан све док не затраже да им отворим и док ме лепо не замоле. Одједном ми неко проту ри лист хартије кроз прорез испод врата. Препознах бакин рукопис. „Манолисе, изађи, јер више не могу да издржим. Морам у тоалет. Можда мислиш да сам већ толико стара да могу да носим пелене… Подсећам те да нисам баш стара као Акропољ. Мама ти спава и сад је прилика да одеш у своју собу. Спремила сам ти тост. Навиј будилник на пет ују тру и дођи испред врата подрума – чекаћу те тамо. Хтела бих да ти покажем нешто важно.“ 9
Вангелис Илиопулос
Бака је била мудра жена. Месецима је без речи подносила патњу после нестанка сина. Живели смо с њом, јер је та стара приземна кућа у Мелиси на Атици, коју је саградио мој прадеда 1938, била њена. Од подрума је отац направио гарсоњеру у којој је живео пре него што се оженио. Сад је зовемо магацином. У њој није било ничег што би мени било занимљиво, јер чим би човек отворио врата, угледао би метле, средства за чишћење и остале реквизите за одржавање чистоће. Бака је била веома тајанствена и ника да није говорила о својим намерама, чак ни онда када није било разлога да било шта скрива. Откад јој је мама рекла: „Да ти је син овде, не бих морала да будем и мајка и отац“, нарочито се није мешала у питања која се тичу мене. Наравно, увек ми је погледом исказивала љубав и подршку кад год бих запао у неку невољу, али никада није покушавала тако нешто. Тајни састанак у подруму! Ово је био прави пуч. Шта ли је имала на уму? Отворих врата и пре него што сам изашао, бака промаче поред мене у тоа лет не погледавши ме. Пођох према својој соби. Иако сам дотад био безвољан и утучен, бакино писмо улило ми је нову снагу. Појео сам тост који ми је оставила на ормарићу и навио будилник на пет. Нисам смео пропустити састанак. 10
3
Пробудио сам се у десет до пет. То ми се догађа само кад идемо на пут или кад треба да одем код мог друга Никоса да играмо игрице на интернету. Кад ме буде за школу, права је мука – моле ме док будилници звоне, а затим отварају прозоре и откривају ме не бих ли устао. Е, сад је било другачије. Искључих будилник, обукох се и као лопов, на врховима прстију, изађох у башту. Мркли мрак. Само ми је једна сијалица из подрума показивала пут. Помислих да је бака већ сишла да пронађе то што хоће да ми покаже. Угледах неку фигуру како стоји пред вратима магацина – црни огртач, црна капа и тамне наочаре. Следи ми се крв у жилама! „Мислила сам да више ниси де те, али се и даље понашаш као клинац. Зар се тако долази? Без маске!“, рече и скину наочаре. „Бако! Зашто си се тако обукла?! Је л’ то најновија мода?“, упитах је и праснух у смех. „Ово је одећа твог деде, а сачу ва ла сам је за овакве прилике. Је л’ хоћеш да нас види неко са улице и да каже твојој мами?“ 11