га књи јма a с ног овом род цег Н њигу а н ер ју к ђу Mе иге у Ху деч . 2 1 Плакета д књ јбољ Трг о за на
Нагр ада дечј Неве у књ н з игу а нај у 2 бољу 013 . год ини
Вођен жељом да спасe свет, али не
сасвим лишен себичних мотива, дечак по имену Мика пролази кроз чудесне светове и необична искушења. Сваки из свог разлога, Мика и маљутак Завиша затичу се у служби код Зеленбабе, старице велике моћи и тајанственог порекла. Хоће ли дечак и маљутак успети да се изборе с моћним митским бићима и да докажу да заслужују тајанствене Зеленбабине дарове?
Наставак авантуре
Ивана Нешић
Илустровао
Тихомир Челановић
1.
глава
Мика
М
ико, дете, видим те! Остави тај хлеб!“, заорило би се кућом чим би се Мика приближио кухињи. Бранили су му и да улази у шпајз да не би крао кекс. Нису га слали у продавницу јер би успут начео све што је тамо пазарио. И то ако би уопште купио оно по шта су га послали, а не оно што му је срце тражило. Уколико вас Микина превелика љубав према храни не на веде на погрешан пут, и сами ћете већ закључити да је Мика био добар дечак. Поштовао је старије, пуштао је баку да га облачи онако како је желела, иако би тада изгледао као какав прерасли лутак из доба када је она још облачила лутке. Тамну косу уредно је чешљао на страну. Једини уступак царству шпилхозни и карираних кошуљица била је Микина обућа. Одмалена су његове пуначке ножице одбијале да проводе време у лакованим ципелама које је бака с љубављу бирала. Мика је скичао, викао, а када би га натерали да се обује и пође – клизао би се и падао на леђа. Бака је тешка срца одустала од ципела и дозволила Мики да носи изношене цокуле које су припадале његовом покојном деди. У почетку су му биле толико велике да је носио вунене ча рапе и лети и зими. Захваљујући чарапама, цокуле су му само мало ландарале. Када су му стопала нарасла, избацио је вунене
5
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
чарапе, а цокуле су и даље мало ландарале. На крају су му ноге некако попуниле унутрашњост обуће, а сви су се зачудили на кога се изметнуло тако ногато дете. Мика се ништа није чудио – Мика је био срећан. Како је само волео своје цокуле! Оне су га односиле свуда: на места која је волео и познавао, а онда би га изненадиле и одвеле на неко сасвим ново и непознато место. Не знајући тајну његове чудесне обуће, људи су мислили да он само ту мара. Ти исти људи питали су се и како дете које толико вре мена проводи у шетњи на свежем ваздуху може да остане толико дебело. Али они нису знали тајну његових џепова: у једном је крио фишек пун ратлука, а у другом књигу. Чим би се нашао изван погледа одраслих, Мика би засео у неку хладовину, извукао би књигу и ратлук, па би се препустио чи тању и жвакању. Као што је ратлук увек био мекан, мирисан и посут ситним шећером, тако су и књиге увек биле узбудљиве, с јунацима пред које је судбина постављала задатке којима је изгледало да нису дорасли, прелепе деве и чудотворне предмете. Мику деве нису нарочито занимале; када би уопште о њима размишљао, питао се зашто се јунаци замлаћују с девојчицама које су досадне и понашају се размажено, уместо да се мачују чаробним мачевима или пале ствари ватреним лоптама. Понекад би Мика пустио књигу да падне у траву и почео да изиграва хероја по ливади. „Хаи!“, пробо би замишљеним мачем кржљав жбун. „Сју!“, спалио би планину која се назирала на хоризонту својом ватреном лоптом далеког домета. Пушке, пиштоље и остало оружје новог доба није користио. Бака му је испричала како је оно криво што је дека нестао у великом рату, оном другом по реду, и оставио му цокуле. Дечак с тим није желео ништа да има. Микино омиљено место била је једна пољана на другом крају града. Планирано је да се на том месту сагради вишеспратница, па су готово сви станари кућица које су окруживале пољану
6.к
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
подигли око својих дворишта високе ограде да их штите од погледа зи дара и стан ара будуће зграде. Тиме су себи пре времена уск ратили поглед на још праз ну пољаницу и Мика се ту осећао заштићеним. То је тако било откако су почела његова лута ња и остаће тако ко зна до кад – због неких дозвола и осталог у шта се Мика ним ал о није разумео на пољаници никада ништа није сазидано. Дечак је волео градилишта јер су га подсећала на маму и тату. Њих двоје били су архитекти и путовали су широм земље како би подизали лепе и нове грађевине уместо старих које су нестале у великом рату. Мика је био поносан на то што су они стварали и увек се хвалио друговима чији су родитељи радили обичне послове. Оно што никоме од њих није признао било је то колико пати што их због њиховог посла виђа много ређе него што његови другари виђају своје родитеље. Волео је он и места предвиђена за градњу јер је у томе видео прилику да се његови родитељи прихвате тог посла и остану с њим бар док траје изградња. Зато се надао и да ће на маленој ливади бити подигнута највиша зграда на читавом свету, од сто спратова, и да ће његови родитељи остати на том задатку до пензије. У паузама између читања критичким оком премеравао је ливаду и замишљао велелепну творевину коју ће управо они ту подићи. У тим плановима једино га је мучило старо, прошупљено стабло дивље крушке под којим је најрадије лежао. Било би му жао да крушка страда како би уступила место конструкцији од метала и бетона. Стабло је било дебље него што крушке знају да буду. Мора да је много старо, помислио би дечак
7
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
с времена на време. Нека чудесна сила уврнула га је некада давно тако да је кора дрвета спирално вијугала око дебла све до ретке крошње, суве с једне стране, а пуне лишћа и слатких плодова с друге. Иако искривљено, дрво дечаку никада није изгледало претеће, већ сасвим супротно – као да му још изда лека жели добродошлицу. И по највећој припеци могао је да нађе хлада под тим дрветом, ако ништа друго – гурнуо би главу у шупљину при корену дебла и чинило би му се да је невидљив за читав свет.
8.к
2.
глава
Маљуци
О
д свих чудесних створења која су икада настањивала ове просторе маљуци су без сумње најтајновитији. Толико су се клонили људи да данас многи и не знају за њих. Да су их само ретки видели, не треба ни помињати. Али шта је то што помаже маљуцима да остану неприметни иако нису невидљиви? То је најобичнија превара: када их неки човек изненади, они се брзо спусте на све четири, погну главу и шмугну у траву. Ако их човек и спази, угледаће њихов дебео реп, покривен кр љуштима, и помислиће да је у траву побегао обичан гуштер. Децу није тако лако преварити. Делом јер су ближа земљи, па боље виде шта је то што по њој гмиже, делом јер деца виде тачно оно што је пред њима, а не оно што очекују да виде. Нека су мудра, па задрже за себе то што су видела. Другу децу одрасли називају маштовитом, ако су благонаклони, и којекако ако то нису. Али шта је уопште то што може да се види код једног ма љутка? Не баш много јер није већи од палца. Онда, ту је тај реп. Поред репа су и две јареће ноге, длакаве и црне. Две ноге маљутку су сасвим довољне за нормално кретање и четво роножном увијању прибегава само у случајевима крајње
9
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
нужде. Ноге излазе из пара ватреноцрвених гаћица. Нико не зна зашто, али маљуци се с тим гаћицама рађају и оне су им једино добро које поседују. Руке су им налик на људске и веома снажне. И као да то све није довољно, глава им је рогата, с лицем тако ругобним да га је страшно и погледати. На свету више нема тако много магијских створења. Нека су протерана, нека су једноставно одлучила да је време да се њихово постојање у свету који припада људима заврши. Колико је њима било познато, маљуци с пољане били су једина преостала нељудска разумна бића. Није ни чудо што би се кадикад осетили усамљеним и пожелели друштва, било чијег. Зашто ли се онда никада нису обратили људима? Није у питању то што нису говорили људским језиком – јер јесу. Није у питању ни то што су тако мали да су им и гласићи претанки, јер би маљутак, само кад би хтео, могао надгласати војску од пет хиљада људи. Ни њихова страховита ружноћа није их бринула јер се маљуци својом ружноћом диче и с муком је стичу; са сваком годином коју преживе постају све ружнији. Шта је онда то што је маљутке спречавало да се придруже људима и окруже се свим дивотама које је свет ван ливаде могао да им понуди? Да би се одговорило на то питање, мора се кренути од самог почетка. Прича о Дедици Некада давно један је човек начуо како људи причају о маљуцима. Било је згодно имати маљутка, казивала је прича, јер је створ свом господару могао да буде пријатно друштво и да му испуњава све жеље. Нису биле у питању обичне жеље, попут биштења или чишћења обуће, већ праве жеље. Онакве какве су се могле испунити једино чаролијом. Друго је то време било, па је маљутака било чак и на продају: продавали су се на вашарима, у маленим затамњеним теглама у
10.к
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
које купац не би смео да завири пре него што дође кући. Ако би случајно завирио у теглу – маљутка би нестало, а из тегле би се извио прамичак дима. Ако би пак стигао кући и тек онда завирио у теглу, и тамо уместо маљутка опет пронашао прамичак дима, он би се вратио на вашар да се буни, јер маљуци нису били јефтини, али би онда најчешће открио да је и продавца нестало. Можда би се и човек из наше приче тако преварио само да је имао довољно пара да себи купи једну теглицу. Али је њему маљутак управо зато и био потребан, да би дошао до пара, јер сам никако није умео да их заради. Постојао је још један начин на који је могло да се дође до ма љутка. Само … он је био страшно мукотрпан. Ваљало је пронаћи јаје које је петао снео, па га девет година под пазухом грејати. Предање не каже како, али је човек успео да пронађе такво јаје. Девет га је година чувао и под пазухом грејао. А кад је прошла девета година, јаје је, кажу, напукло и из њега се по јавио зрак светлости шареније од дуге и лепше од ичега што је људско око дотад видело. Из светлости се промолила једна рука, па и друга, и за њима читав маљутак. Када се искобељао из љуске, маљутак је зевнуо, осврнуо се да види где се то нашао и громким гласом упитао: „Има ли овде нешто за јело?“ Тако је настао Дедица, први предак свих маљутака с пољане. Дедица је свог човека из захвалности дуги низ година служио: сваку жељу срца његовог испуњавао је, а увече је с њим пред огњиштем седео и причао му приче. Умео је Дедица лепе приче да испреда, о чудима каква на свету не постоје нити ће, а умео је чуда и да чини: ни из чега је стварао предмете и ствари које су његовог господара учиниле срећним и богатим. Заузврат човек му је пружио дом, неговао га је и хранио јелима бираним. Лепо су се слагали човек и Дедица, али је с временом људско срце отврднуло. Већ је добио све што му је маљутак добавити могао: злато, сребро, блага небројена. Имао је још и верну љубу и синчића руменог као јабука. Чим се човек навикао на
11
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
благостање, пожелео је више. Пожелео је ствари о којима му је Дедица приповедао, али пошто оне нису заиста постојале, маљутак их није могао створити. Човек му је то љуто замерио јер му се учинило да је непослушан и одлучио је да више нема рачуна да га храни и поји. Решио је да га се отараси. Замолио га је да оде, али је Дедица то глатко одбио. Избацио га је из куће и закључао врата, али се Дедица с ла коћом спустио низ оџак и вратио. Запретио му је батинама – Дедица ни да чује. На крају га је убацио у врећу, везао ју је и бацио у реку. Ка да се вратио кући, Дедица га је мирно чекао на свом старом месту, иза пећи. Човек је тада схватио да се те беде неће лако решити и да му не преостаје ништа друго него да се отисне у бели свет по помоћ. Највећи богаташ у срезу потуцао се попут скитнице по туђини. Предање каже да је седам гвоздених чизама поцепао док није сазнао да у кршу, у пећини, постоји једна баба која му знаде лека. Безнадан се упутио у пећину, умало главу не изгубивши: пећина је била мрачна, на сваком се кораку могло упасти у бездан или се утопити у мрачној води. Коначно, у срцу пећине, седела је нека баба и џарала ватру штапом. Човек је поздрави и повери јој своју муку. На крају завапи: „Баба, помажи како знаш и умеш, мени живота са оним створом више нема!“ „Шта је било? Добио си све што си желео од маљутка, па ти је досадио?!“, гракнула је баба. „Немој да се љутиш на ма лог створа; није он крив што не може да оде. Маљуци се за цео живот вежу за онога који их је створио и ни претње ни молбе не могу их отерати. Ако се на силу раздвоје од свог створитеља, они пате и све ће урадити да се поново уједине. Једино што је твом маљутку важније од тебе јесте његов голи живот, и то једва. Претње смрћу не помажу. Ја знам како да га се решиш, али ми пре тога мораш обећати половину свега што ти је маљутак прибавио!“ Човек брже-боље обећа.
12.к
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
„Добро. Упамти шта си ми обећао, а упамти и шта ти сада го ворим: најсигурнији начин на који маљутак може да се усмрти јесте да се скува у врелом уљу. Мало ће прскати и пиштати, па ће га на крају сасвим нестати.“ „Живог да га убацим у уље?“ „Неће више бити жив кад завршиш с тим. А сад иди кући, реши се Дедице и не брини око нашег договора. Што си ми обећао – биће моје“, насмеја се баба и показа чељуст пуну зуба. Док је журио кући, човек је задовољно трљао руке. Сад зна како да се реши маљутка, а с бабом ће лако. Баба је стара и ћорава, мислио је. Неће моћи да превали толики пут, сурваће се у бездан по овој пећинској тами, погинуће и пре него што крене. Ја сâм своје благо сигурно јој нећу донети. Када је стигао с дугог пута, човек се, не назвавши бога укућа нима, упути право према пећи. Сипао је уље у шерпу, а када га је жена упитала шта то ради, одговорио је: „Ово је за нашег Дедицу.“ На овом се месту мора признати да је Дедица био алаво чељаде, па се утом створио код шерпице да види шта му се то спрема. Узалуд је чекао да човек насецка мало лука или кромпира, да убаци пилећи батачић или коју рибу из реке – овај је само мрко стајао, а уље се загревало све док није почело да цврчи. Баш није штедео на уљу, размишљао је маљутак, а увек виче на жену кад стави више од кашике. Види само колико га је, могао бих да пливам у њему. Ту он ођедном схвати шта му се спрема, цикну силовито, гурну шерпу и проли уље, које прсну на све стране и изгоре човека по лицу. Док је овај викао, Дедица скочи с пећи и истрча кроз врата. Од тог дана нико га од укућана више није видео. Човекове опекотине полако су зацељивале и, иако је било јасно да ће остати наружен ожиљцима до краја живота, мислио је да је то мала цена: коначно се ослободио несносног маљутка. Богат човек не мора да буде леп. Чељад у кући сва су му здра ва. Још му се док је лутао по свету родила и ћеркица, лепа као
13
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
сунчев зрак. Никоме није ништа говорио о погодби с бабом ни о томе како је намерио да је превари. Али четрдесетог дана по Дедичином нестанку, док је породица вечерала, небо се састави са земљом и фијукну страшан ветар. Одмах затим зачу се и куцање на вратима. „Неко куца“, рече жена. „То сигурно грана гребе по вратима. Седи“, одврати човек. Куцање се поново зачу. „Отворићу да проверим“, рече жена. „Жено, седи! Не хлади кућу због своје луде главе“, поново је спречи муж осетивши језу. Куцање се не зачу по трећи пут. Уместо тога, врата се широм отворише и спрам муње која баш тада блесну оцртала се фигура погрбљене старице. Свеће које су осветљавале собу утихнуше, огњиште се загаси, а бабини зуби синуше неприродним сјајем. „Подај ми оно што је моје!“, нареди она. Човек се ухвати за прса. „Подај ми, незахвални човече, или златнике своје и кућу и марву ил’ ми пак дај децу своју, сина витеза и кћер лепотицу!“ Маљуци не памте шта је човек одлучио да да баби. Једни говоре да би се свако одрекао блага зарад деце. Други сма трају како му је злато сигурно било прече чим му је срце би ло толико тврдо да је покушао да усмрти Дедицу. Но, то се маљутака и тако није тицало. Важно је било да се Дедица изба вио, ођурио на пољану на којој је неко време самовао. Кад му је самоћа досадила, пожелео је себи друга и тако је настао други маљутак. Убрзо је пољана оживела од маљутачке вреве. Размножавали су се чим би се зажелели друштва све док нису закључили да их је превише и да морају да престану с тим ако не желе да буду примећени. „Није лош овај живот на ливади“, знао је Дедица да каже. „Није онако удобан као лешкарење иза пећи, али на ливади макар нико не покушава да те скува у уљу“, завршавао је задовољно сучући бели брк.
14.к
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
ПУ ТО В А Њ Е К Р О З Т Р И В АТ Р Е
Гордана Малетић
Ако сте у трагању за необичном књигом, па вам у руке дође роман-бајка „Зеленбабини дарови“ Иване Нешић, на правом сте путу да доживите велику књижевну пустоловину. На са мом почетку затећи ћете главног јунака, дечака Мику, како три пута мења аутобус да би „после шест дугих сати вожње“ стигао у М. носећи око врата рукавицу у којој чучи патуљак. У овој тачки можете бити сигурни да ће наставак читања донети многа изненађења и да ће ваш читалачки труд бити награђен. А убрзо ћете открити чему су служиле тврдње о одликама овог и других јунака, који на почетку књиге живе једни близу других, у миру или неспокоју. Кад Зеленбаба, позната као „старица погрбљена и увијена у таман плашт“, забркљачи по котлу који кључа на зеленој ва три, ствари крећу неминовним непријатним током. И већ како бива, необична скупина јунака, коју сачињавају усамљени де чак што воли да чита, непокорни патуљак и радознали млади представник света корњача, мораће да решава немогуће за датке по бабиним прохтевима. Временом ће се показати за што Зеленбаба шаље баш њих, а не неког другог, да прелазе у подземни и водени свет и да се паштају скачући кроз зелену, црвену и плаву ватру. Будући стално у животној опасности и у немилости разних чувара, којима такође треба удовољавати овако или онако, тој тројици ће се дешавати најнеобичније и најневероватније ствари. Али откриће се и да бабини прохте
193
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
ви имају дубљи смисао, који превазилази свет чуда и досеже до овог нашег, у којем важе људска правила и закони. Срећа је што су страшна искушења недужних јунака исприча на на смешан и духовит начин, уз мноштво дијалога што врве од разумних и шашавих примедби и закључака. Њихова над мудривања, нагваждања и препирке ипак се претварају у за једничке акције, а затим и у слогу. Из њих ће произаћи много доброг, ма како оно у први мах изгледало необично. Тако се и читаоци постепено навикавају на мале победе које тројка осва ја, па је бриге за главне актере све мање, а јача предосећање да ће на крају све бити како треба. Зато подносимо њихове муке, које се ипак окончавају, ма како се то безизгледно чинило. Неки читалац може помислити да се, пошто је већ у свету чуда све могуће, тамо ствари дешавају стихијски и без реда. Али није тако. Свет оностраног само је другачији и не значи да нема својих законитости. Улазак смртника у њега обично се кажњава ако се не испуне захтеви моћника већих од Зеленбабе. Али у овој књизи огледање с натприродним бићима која треба умилостивити за читаоца постаје извор смешног и узбудљивог. Захваљујући шалозбиљном приповедању, верујемо у срећан ис ход и, док навијамо за наше јунаке, радујемо се и смејемо. Можда најлепше у овој књизи јесте то што је она резултат познавања наше народне митологије и традиције, али и уни верзалне симболике. Зато нам прича коју читамо однекуд звучи познато иако је нова. Ми који смо читали бајке знамо како се догађаји одвијају у њима и да ће се све завршити како треба, будући да је добро старије од зла. Сусрети са алама, чумама, водењацима, русалкама за нас углавном нису нови, а наше несвесно биће сећа се да је о њима слушало још од дав нина. Истина, неки ће први пут сазнати за бајаличке речи и за њихове поруке или упознати инструментаријум баба врачара, у који спадају, осим котла, још и конац, чешаљ, огледало, ча робни прах и слично. Романописац Ивана Нешић ослањала се и на митове, што је леп књижевни поклон онима који могу да га препознају. Зналачки је обновила свет митских простора из
194.к
з
ЕЛЕНБАБИНИ дарови
бајки, који је повезала с нашим добом. Истина, данас магијско више нема оно дејство које је имало у давним временима, па често служи за подстицај смеху и руглу, али утолико боље. Када три јунака изађу из пећине, испливају из воде, искоче из ватре и врате се баби обављена посла, она ће најзад призна ти због чега их је мучила и тиме ће све доћи на своје место. И наједном ћемо и њу доживети у новом светлу. Видећемо једно усамљено биће које испашта због забрањене љубави и покушава да ослаби оштрицу већ такорећи одслужене казне. Заузврат што су јој помогла у томе, њена три изабраника, по неприлагођености три међусобно слична мушкарчића, добиће поклоне. И ту ће их поново чекати изненађења, јер ко би рекао да се наизглед обичне ствари могу развити у нешто далекосе жно значајно, што уме да промени живот. А баш такви ће бити Зеленбабини дарови, како нам ауторка подробно најављује. Ова весела, необуздана и мудра књига објасниће нам да, на неки начин, свакоме од нас треба искушења и пробâ да бисмо ојачали. Кад бабе врачаре штогод закувају или смушени па туљци одлуче да нешто ураде на свој дрзак патуљачки начин, сејући ситне пакости, онда људима не преостаје ништа друго него да се замисле и направе потезе које можда никада не би. Но, „није пао снег да помори свет већ да свака зверка покаже свој траг“, како нас учи народна мудрост. Недаће су ту да се савладају. Најхрабрији, најодлучнији и најмудрији побеђују, али се сви мењају, само то неко примећује, а неко не. И у замеша тељеству „поклона“ које сви у животу добијамо неки ће извући поуку и научити нешто добро, а неки неће, али се сви развија мо и мењамо. Тако и Зеленбабини дарови отварају нове могућ ности. Завиша и Паун добиће прилику да остваре нешто лепо и добро у свом животу, док ће дечак Мика по повратку родитеља бити мање усамљен и много срећнији, као што и треба да буде. Кад прочитате ову вредну књигу, покушајте да одговорите на нека од питања која не могу да вам, у духу овог штива, не поставим. Можда можете и да их међу собом упоређујете, а онда, ко зна … успут се може десити много тога.
195
РАЗМИСЛИТЕ О СЛЕДЕЋИМ ПИТАЊИМА КОЈА ПОКРЕЋЕ ОВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО: Да ли вам се некад учинило да у свету није увек све онако како изгледа на први поглед? Вреди ли магија данас и куда нас може одвести? Мислите ли да је лако измишљати жеље? А шта ако нам се оне испуне? Може ли се кројити свет по својој мери? Јесу ли главни ликови заслужили Зеленбабине дарове? Који је од њих највреднији? Да ли је данас тешко смислити и написати бајку?
БИ О Г РА Ф И Ј А Ивана Нешић, историчарка уметности и списатељица, рођена је у Ћуприји 1981. године, а данас живи у Београду. Дела су јој инспирисана причама које је слушала у детињству, балканском митологијом, лепотом и уметношћу. Написала је три романа за децу: Зеленбабини дарови (награда Невен за најбољу дечју књигу у 2013. години), Тајна немуштог језика (награда Змајевих дечјих игара Раде Обреновић за 2014. годину) и Мисија: Музеј.
Прво издање Написала Ивана Нешић Илустровао Тихомир Челановић Дизајнирао Душан Павлић Уредник Анђелка Ружић Лектор Мирјана Делић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Тел./факс: (011) 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 e-mail: info@kreativnicentar.rs www.kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директор Штампа Космос, Београд Тираж 1500 Година штампе 2017
га књи јма a с ног овом род цег Н њигу а н ер ју к ђу Mе иге у Ху деч . 2 1 Плакета д књ јбољ Трг о за на
Нагр ада дечј Неве у књ н з игу а нај у 2 бољу 013 . год ини
Вођен жељом да спасe свет, али не
сасвим лишен себичних мотива, дечак по имену Мика пролази кроз чудесне светове и необична искушења. Сваки из свог разлога, Мика и маљутак Завиша затичу се у служби код Зеленбабе, старице велике моћи и тајанственог порекла. Хоће ли дечак и маљутак успети да се изборе с моћним митским бићима и да докажу да заслужују тајанствене Зеленбабине дарове?
Наставак авантуре