Библиотека Свет је један књига тридесетдевета прво издање Уредник библиотеке Дејан Беговић Уредник издања Славица Марковић Илустрације Синиша Бановић Лектор Виолета Бабић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Марко Хубер Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел. 011/38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум, Београд Тираж 3.000
Верослав Ранчић
Зимзеленов хиподром
Хиподром се налази на ивици града. Велика кружна стаза на којој се одржавају касачке и галопске трке, осим у кишне дане, увек је прекривена фином, ситном прашином боје рђе. На левој страни, према излазу, мањеж је окру жен живом оградом и брезовим облицама. Из над њега уздижу се остарели храстови испре плетаних крошања, па се сунце с напором про бија до ситне и оштре модрозелене траве. Неда леко од мањежа, уз само тркалиште, изграђене су покривене трибине са судијским торњем, док се са западне стране, у близини ограде, протеже низ ниских боксова за клађење. С леве стране хиподром је ограђен високим зидом зараслим у пузавицу. Од места где се за вршава зид почињу пашњаци ергеле, опкољени багремовом оградом и вретенастим тополама. Иза њих су се шћућуриле мале периферијске зграде, веселих дворишта пуних цвећа у исече ним аутомобилским гумама, с понеким певцем 5
Верослав Ранчић
који у праскозорје скаче на жичану ограду и дуго оглашава долазак дана. Током летњих месеци босонога дечурлија ту тњи преко дворишта, између мушкатли и изник лог белог лука у лејама, јурца уличицама са тро тоарима од цигала и прска се водом из црева на хидранту Расадника – све док их не појури чу вар, запенушао од љутине. Тада се они распрше преко ниских дворишних ограда, као јато птица када међу њих јурне пас трагач. С почетком асфалтних улица, до којих се до лази безмало вертикалним успоном с ижџигља лим коровом, ка небу се пропињу громаде соли тера, најчешће сивих бетонских прочеља, узаних балкона, кроз чије прозоре од раног јутра до касне ноћи треште звуци телевизора. Уз источну и јужну страну хиподрома проте же се железнички насип, којим сваких десетак минута протутње композиције возова. Преко вр ха насипа види се речна ада и рукавац са зимов ником за сплавове. Весели кровови кућица на води обојени су црвено, жуто и ултрамарин пла во. Када реком пролазе малени тегљачи, вукући за собом до горње границе газа натоварене шле пове, валови покренути њиховим прамцима до сежу до рукаваца, преносећи таласање на много бројне понтоне привезане за котве на обали. Гле дано с трибина хиподрома, чини се као да кро 6
Зимзеленова последња трка
вови кућица на сплавовима играју некакво весе ло коло. Током пет дана у недељи хиподромом се про стире спокојство, онај необичан мир због којег младе мајке, гурајући колица с малишанима, до лазе да у летњој хладовини кестенова преприча вају синоћни филм приказан на телевизији или да једноставно посматрају зелену завесу крошњи иза које се скрила врелина града. Сенке јутра на хиподрому ремети само цвркут птица и топот копита у мекој прашини тркачке стазе, којом пројуре расна грла, вођена брижном руком џокеја. Али два дана у недељи, суботом и недељом, трибине хиподрома се претварају у узаврео ко тао. Поклици, бодрења, довикивања просецају небо над тркалиштем, разбијају се изнад разли сталих топола и промичу преко железничког на сипа у правцу рукаваца и реке, где одзвањају као многоструки ехо радости и разочарања. После првог одласка на хиподром одељенски старешина Драгица Илић забележила је у свом дневнику: „Чини ми се да сам бар делимично схватила зашто се Зоран и остали везују за хипо дром и ергелу. Вероватно осећају оно што је и мене данас запљуснуло – несагледиво осећање слободе. Живот! Пркос! Сунце је тамо топлије, трава заносније мирише и дан је заслепљујуће 7
Верослав Ранчић
блештавији. Када се прође кроз капију хиподро ма, улази се у свет који је тешко описати. Он мо ра да се осети!“ На том хиподрому Зимзелен је проживео своје најлепше и најтеже дане.
8
Ергела се буди
Микош је устао рано. Сишао је низ дрвене степенице. Оне су са стајалишта, пред његовом собом у поткровљу штале, водиле у двориште. Одврнуо је славину на чесми и пустио да вода шикља у млазу – све док није постала хладна. Затим се добро испљус као, гласно дувајући и узвикујући: – Охо! Опа, бато! Леденица – ледена! Опа, опа, опа! У задњем дворишту, иза коњушнице, мирис покошене траве мешао се с мирисима муља и трске који су долазили из правца реке. Увлачећи резак јутарњи ваздух дубоко у себе, Микош је обишао ниску зграду од печене цигле и ушао у коњушницу. Зимзелен га је препознао по ходу. Одавно су му се у свест урезали спори, мукли кораци. То су били први звуци које је чуо одмах по рођењу. Микош га је први извео на зелени пашњак, први га је повео низ стазу и упознао са славним трка чима ергеле: Цезаром, Јулијом, Цаканим… Давно 9
Верослав Ранчић
је то било. Али Зимзелен се сећао свега. И ништа није желео да заборави. – Здраво, Зелени! – промумлао је Микош, ми лујући лепу главу коња. – Данас ће бити „опа, ба то“ дан! Уживаћемо обојица. У ствари, сваки дан треба проживети као да је једини у животу. Сла жеш ли се са мном? Зимзелен га је гуркао њушком и тихо рзао уда рајући десним копитом о ситну плеву на поду коњушнице. – Шта је, Зелени? Да се ниси заљубио? Знам ја тебе! Допала ти се Клеопатра... Ма заборави! Она ће бити овде само неколико дана – до дер бија, а онда одлази. Нећу да ми патиш и цмиздриш у љубавним боловима! – Микош се смејао на сав глас. Коњушница се орила. Али Зимзелен га је и даље гуркао њушком. – Ако није љубав, шта је онда? – упитао је Ми кош са забринутошћу у гласу. – А…! Петак – и хтео би шећер. Е, не може. Данас добијаш мед… Тако је то прописано. Стари ветеринар, а нова правила! Јесте! Чекај само да пробаш – ако не будеш зарзао: „Опа, бато“, ја ћу почети да летим по овој коњушници. Хоћеш да ти дам часну реч? Даћу је! Ионако је не бих одржао! „Ништа не разумеш, Микоше“, туробно је раз мишљао Зимзелен. „Погледај ми десно копито. Блебећеш о меду, уместо да ми погледаш копито.“ 10
– Шта је, Зелени? Да се ниси заљубио?
Верослав Ранчић
Кроз Зимзеленову свест наново је прошла слика догађаја од протекле ноћи. Дошао је онај надувени Хаџић. – Хоћемо ли победити, Зимзелене? – распити вао се, загледајући његову десну предњу ногу. – Е неће моћи, кљусино! – Нагло је испустио Зим зеленову десну ногу. Бол који је Зимзелен осетио при додиру копита и ситне плеве није био наро чито јак, али је протресао цело његово тело. – Нешто ти смета, кљусино – церио се Хаџић. – Е па, да знаш: побеђује се на разне начине, а губи само на један. То ће се теби догодити сутра. И сада, посматрао је Микоша који се прибли жавао носећи пластичну посуду. – Ево меда, пријатељу! – говорио је Микош, спуштајући посуду у Зимзеленове јасле. Увек на дан трке он је чашћавао Зимзелена са две-три ка шике слатког сирупа. И увек се изговарао да је у питању ново наређење старог ветеринара. Није желео да призна своју слабост. Испод ока је пос матрао Зимзелена и тихо се смешкао. – Добро, а? Знаш ти шта је добро, рђо моја! Зимзелен је чкиљио према Микошу једним оком. Волео је старог шталског момка с којим је прошао све славне трке и осетио све сласти побе де. Док су остали из ергеле примали пехаре и разметали се његовим победама, Зимзелен се увек питао зашто Микош стоји по страни, испраћа 12
Зимзеленова последња трка
га на трку и сачекује после победе, а никада није примио никакав пехар, венац или било шта слич но. Каква је то животна правда? Али Зимзелен је морао и да призна тужну ис тину: Микош је почео да стари. Више није раз мишљао као некада – отупели су му рефлекси, иначе би одмах схватио зашто непрекидно удара десним предњим копитом о иситњену плеву. – А шта ћемо данас, мој „Опа, бато“? – питао је Микош као да се више обраћа себи, него што говори Зимзелену. – Знаш ли какви су они из Златице? Аждаје, мој Зелени! Аждаје! – Наједном је почео да се смеје. – Баш нас брига, је ли тако „Опа, бато“? Баш нас брига. – Спустио је глас, говорећи поверљиво, иако никога није било у близини. – Слушај ти само Видоја. Опет ће они да пиље у твоју стражњицу, само ако слушаш Видоја. Из ормана са прибором и амовима узео је чет ку и чешагије и почео оштро да тимари коња. Знао је да Зимзелен воли те нагле покрете чеша гије по длаци, који су му масирали мишиће и по бољшавали циркулацију крви. – Само слушај – настављао је Микош – немој као прошли пут да их изазиваш махањем репa. Протутњиш крај њих и машеш им репом као за ставом. Полудели су, знаш? Тотално су сишли с памети! У реду, оставиш их иза себе, бато... То се 13
Верослав Ранчић
подразумева! Али немој да их изазиваш. Немој да радиш другима ништа што не би волео други да раде теби. Замисли да јуриш стазом, поред те бе пројури рецимо ... Цезар, и ти бленеш у њего во дупе! Ма иди, молим те! Замисли како би се осећао! И сетивши се једне мисли коју је случајно чуо при расправи тренера и која му је сада као упла шена птица прхнула сећањем, додао је, опрезно жмиркајући према Зимзелену: – И када губи и када побеђује, човек мора да буде скроман и племенит. Зимзелен је и даље чкиљио у Микоша. Штал ски момак је почео да се врпољи. „Прочитао ме је одмах, рага тркачка“, помислио је, али је рекао: – Нећеш ме послушати, осећам. Баш си кварњак, мој Зимзелене! Нежно га је миловао по врату док је коњ тихо рзао од задовољства. Споља су почели да допиру добро познати звуци – ергела се будила.
14
Дaнас је дерби
– Нећеш се мрднути из куће! – Бранкин глас је секао као бријач и није трпео никакав при говор. – Али, мама... – Зоран је покушао да умилос тиви разјарену мајку. – Никакво „али“! Рекла сам ти да нећу да те видим на хиподрому, нећу да те видим у ергели – и тако ће бити! – Данас је дерби! Милорад је проговорио тихо и, мада га није подносио, Зоран је био захвалан очуху што се ставља на његову страну. – Ти се не мешај! – праснула је Бранка. – Дос та ми је његовог хиподрома, његовог оца, штал ских момака – а и тебе, ако хоћеш да знаш! – Мислио сам само... – наново је заустио Ми лорад. – Последњи је тренутак да почнеш да мислиш на прави начин. Он не иде на хиподром! Јасно?! – Нема ничег лошег у томе што Зоран жели. Не треба му забрањивати да виђа оца. 15