Argus Books Online Magazine #3 by ARGUS Books&Magazines

Broj 3. april 2013.

Argus Books Online Magazine

Piše: Lazar Janić

Naslovna strana:

Zelena Bolest iz obližnjeg Šumarka © Lažni Pekmez Stanoje

Čim sednem sa drugarima da popijem piće, a oni počnu o datumu. Ja kažem, izvinite, ja još uvek gledam u sat, a ne u kalendar. Kao, ako se Dačić ne dogovori sa Tačijem, nećemo dobiti datum. Ako ne budemo znali koji je datum, znaćemo bar koliko je sati. Izgleda da Srbija još nije dobila datum ni za početak proleća. Promenio se jezik. Nekad su ono što danas zovu datum, zvali šargarepa. Naš narod je nekad to umeo još lepše da kaže. Govorilo se: ne lipši magarče do zelene trave. Šta bi sve mogli da imamo datum? Mogli bi, možda, u prodavnici menjati datum za kilo ˙leba? Dani koji započnu bez datuma se ne računaju. Preskačemo ih kao doručak i večeru. Kako ćemo slaviti državne praznike, slave i rodjendane bez datuma? Moraćemo ponovo slaviti prošlogodišnje. Nije da mi nemamo datume, nego naši datumi nisu priznati u Evropi. Evropa me podseća na staru gospodju usedelicu, frapantno našminkanu, koja sedi u rasklimatanoj stolici za ljuljanje, i pije čaj. “Pola kocke šećera i kap mleka sa o,o5 posto aflatoksina, moliću lepo!” “Hoćete možda jutarnje novine”? “Neću, čitali su mi večernje...” “A da Vam navučemo deku malo višlje, da ne nazebete? Vidite koji je DATUM?” “Aaaa, o tome vodite brigu vi mladji, stare gospodje se ne pitaju za DATUM.” “A da Vas počešemo malo gde Vas svrbi, tu oko Grčke ili možda Kipar?” “Aaaa, Kipar, pa ne svrbi to mene, nego Ruse!” “A da Vas potapšemo malo po ledjima, da lakše podrignete?” “To može, volim tapšanje.” “Eto, sad kad ste se tako lepo izrigali, hoćete, moliću lepo, da nam date datum? Ne znamo šta ćemo bez datuma, ubi nas neizvesnost.” “Aaaa datum... A koji je danas datum?” Ne živi se od datuma... Živi se od danas do sutra. Ako mi još neko danas spomene datum, poslaću ga odmah do te stare gospodje da je češka po ledjima!

U2 – The Hands That Built America

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Dok je septembarska noć 196o. godine sve više padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kućice zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića kao kroz dva oka, samo lojanom lampom, petnaestogodišnji dečak je umirao…

Kada su ga jednom novinari pitali veruje li u Boga, Plank je odgovorio da posvemašnja materija potiče i postoji samo zahvaljujući sili koja izaziva vibraciju čestice atoma i drži na okupu taj minijaturni atomski sunčev sistem, te se mora pretpostaviti da iza te sile stoji neki svestan i inteligentan um.

On mlad, ona mlada. Volleo je i voljela ga. Upoznali se u rudniku. Pogledi se njihovi sudariše. Oba oka mu ispadoše. On postade slepac a ona ode u Njemačku.

Za Argus Books Online Magazine pišu Lazar Janić, Goran Skrobonja, Stevan Šarčević, Branka Vojinović Jegdić, Ivan Tomić Mister, Nikola Marković, Lažni Pekmez Stanoje, Biljana Kitić Čakar, Nada Lukić Drinska, Goran Radičević, Slavimir J. Zelenkapić, Diana Brkić, Sofija Sonja Perović, Anica Prekajski, Danijela Tuba, Željka Ignjatić, Gordana Pavlović A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Lazar Janić

1 ‘A vozovi idu, ne haju za tugu, starca koji stoji i dugo ih gleda… Pre poslednjeg voza leći će na prugu, usamljeni čovek, umoran od svega.’ “Vozovi idu”, Aleksa Lakić 1995. PROLOG Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem prema blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala kao kod ribe na suvom, a u pluća više ništa nije ulazilo, osim možda, trulog lišća i raskvašene zemlje, koji su mu napunili ždrelo. Zadnjim atomima snage pokušavao je da progrize tu opnu koja ga je sprečavala da diše... Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otići će pravo do majke, koja ga sigurno već sa zebnjom pogleda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom... Samo jos jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve, ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao, ma samo da udahne kroz ovu ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo... Dok je septembarska noć 196o. godine sve više padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kućice zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića kao kroz dva oka, samo lojanom lampom, petnaestogodišnji dečak je umirao… 1. Kad je otvorio oči, samo je nejasno pomislio na san koji mu je navukao nekakvu zebnju oko srca... Mile je otvorio svoj lap-top i vešto, sa par udaraca prstima po tastaturi, pregledao svoju elektronsku poštu. Ništa naročito nije bilo, osim što se Ivan, njegov drugar, trenutno nalazio na mreži. I ne razmišljajući, uputio mu je video poziv. “Hej, ti majmune, je li ti nekad jebeš nešto uživo, osim što po ceo dan čatuješ sa nekim jadnicama, koje su u svom ljubavnom životu spale na tebe?”, rekao mu je smejući se. Ivan se cerekao sa ekrana zavaljen u svojoj stolici u studentskoj sobi, u studenjaku, iza njega se video neuredan krevet i polica sa nabacanim knjigama. Bio je to smeđ, štrkljast momak u ranim dvadesetim, sa nebo plavim očima koje su mamile devojke. “Ma nemaš ti pojma, ludače, koliko A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

nesrećnica sa fejsa bi isekle vene samo da budem sa njima, ali, znaš ti mene, ja opslužujem samo moju Natašu... Sad sam se i ja uključio, treba da skinem nešto o nelinearnim jednačinama za fax... Je li se vidimo večeras u Floku?” “Pa kako?”, to je u njihovom žargonu značilo ‘pa naravno’, viđali su se skoro svakodnevno, a najviše u klubu “Flok” u zgradi ispod Milovog stana. “Imam nešto samo da obavim u gradu, a u Floku sam do šestice...” “Opet ti keva šalje pare iz Čikaga, ti ništa drugo danju ne obavljaš u gradu, osim što dižeš dolare...” “Ne seri, ne dižem nikakve pare, ja za razliku od tebe radim, a ne čekam samo da mi nešto padne sa neba, kao ti.” Ivanu je tek to bilo smešno, hvatao se za stomak dok se cerio. “A ti zoveš radom to što se šepuriš kao obezbeđenje pred ribama po splavovima, izigravaš žestokog momka, a u stvari gledaš samo šta ćeš u sitne sate da privedeš u stan!” “Ej, majmune, rad je sve što ti donosi kintu, a ako još spojiš lepo sa korisnim, tim bolje,” smejao se i Mile. Ovakvi razgovori su bili karakteristični za njih dvojicu, i jedan i drugi su voleli da se zezaju, ali, kad bi jednom od njih nešto bilo potrebno, onaj drugi bi prevrnuo svet da mu pomogne. “Hajde, brate, vidimo se onda kod Lakija u Floku?”, pitao je pomirljivo. “Ako se ne vidimo, upalićemo svetlo”, Ivan se primakao veb kameri i na ekranu se videle samo njegove usne nameštene za poljubac. Cmoknuo je kameru i odmakao se, široko se cereći. U istom momentu Mile je skočio, ispružio ruku, i, kobojagi, uhvatio poljubac prstima, a onda ga polako stavio sebi na obraz. To je bio njihov štos kojim su uveseljavali drugove i pravili ribe ljubomornim. Kad je ugasio lap-top, Mile je ustao sa troseda i istegao se. Bilo je vreme za njegovu jutarnju gimnastiku, sklekove, trbušnjake, i sve ostalo čime je sebe mučio kako bi održao kondiciju, i svoje lepo oblikovane mišiće. Bio je to lep, crnokos dečko, sa žućkasto-mrkim očima, koje je on voleo da zove zelenim. Falio mu je koji centimetar do 180, i zbog toga je često voleo da kaže da je ocu ponestalo materijala kad ga je pravio. Ali zato je svojih sedamdeset i nešto kilograma lepo oblikovao u sklad bicepsa, tricepsa, pločica, i to uglavnom vežbama. Nije voleo teretane, smatrao je da su momci koji se tamo nabilduju samo “naduvani”. Pomerio je malo stočić sa tepiha, i počeo prvu seriju sklekova. Živeo je sam u trosobnom stanu u širem centru grada. Stan je bio majčin, koja je već nekoliko godina bila u Americi. Otac mu je bio advokat, imao je veliku kancelariju i novu porodicu. Razveli su se kad je Mile napunio osamnaest. On im to nikada nije oprostio, bilo ga je stid od društva zbog te činjenice. Ostao je sa majkom, doduše, samo par meseci, a onda je ona otišla sa svojom novom ljubavi u Čikago. Dobio je stan, i svoju slobodu. Roditelji su svoju krivicu pokušali da mu nadoknade parama i poklonima, ali on je to primao bez ikakve želje. Više je voleo da sam zaradi svoj dinar. Iako je bio prirodno inteligentan, škola ga nije nešto zanimala, i jedva je čekao da završi nekakvu srednju školu učenika u privredi, nešto za parne kotlove, ni sam više nije znao kako mu se zove zanimanje. Za život je zarađivao radeći u firmi za obezbeđenje imovine i lica “Protekta”, kao izbacivač u diskotekama ili klubovima. Odgovaralo mu je radno vreme, radio je od četvrtka do nedelje od 20h do 04h. Danas je bio tek utorak i bio je slobodan. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Oznojan, završivši sa poslednjom serijom sklekova, ušao je u kupatilo i podesio toplu vodu. Za trenutak je stao ispred ogledala, samo u gaćama, i posmatrao učinak vežbi naduvavši mišiće u stavu kako bi to napravio Mister Univerzum. Zadovoljan, hitrim pokretom je svukao bokserice, i ušao pod tuš. I sada, dok mu je mlaka voda spirala znoj sa tela, ponovo se setio sna. Nije to bila nekakva noćna mora, bože sačuvaj, jedina jeziva stvar u vezi ovog sna je bilo to što ga je već mnogo puta, i to u dlaku isto, odsanjao... ...Bila je to kuća, delimično zaklonjena drvećem, do koje je vodio uzan pošljunčen put, zarastao travom. Predeo mu je bio nepoznat. Iza njega je bila šuma, kroz koju je takodje prolazio isti ovaj put. Odande sam valjda došao, mislio je, mada nikad nije znao odakle je došao, jer san je uvek počinjao odavde. Tu, na izlasku iz šume. Ispred njega je bila padina brežuljka. Napred, visoka, nikad košena, već požutela livadska trava, i, na samom vrhu, stara kuća čiji su zidovi bili zaklonjeni divljim bršljanom. Kasno popodne, sunce samo što nije zašlo. Njegovo potamnelo lice gledalo ga je iza tamnih oblaka pri horizontu sa njegove desne strane. Bilo je kasno leto, ili rana jesen. Lišće još nije počelo da žuti, ali je bilo prohladno, nekakav hladan vetar duvao mu je u lice. Pošao bi pošljunčenom stazom, vukući polako noge, i milujući desnom rukom vrhove izđiklalih visokih travki. Kuća se činila daleko, i, kako je prilazio, činilo mu se da se još više odaljavala. Na kosoj liniji brežuljka sa leve strane, na par desetina metara od puta, ćutke je stajalo usamljeno, veliko suvo drvo, sa tek po kojim listom na gornjim granama. Središnja, najdeblja grana bila je prelomljena, i nebo je parala njena oštrica, poput nekog klina. Kao da ga je nekad davno pogodila munja, i prepolovila ga. Drvo je bilo bolesno, skoro mrtvo. Čak je i gnezdo, koje je video u račvi jedno grane, bilo prazno. Kad je ponovo pogledao prema kući, video je da mu je dosta izmakla. Imao je osećaj da je sve oko njega mnogo šire, u svakom pogledu beskrajno šire... kao da je neko na google earthu zumirao predeo! I tu se san završavao. Nekada bi se na ovom mestu budio, a nekada je san prelazio u nešto drugo, kao kad, na primer, sanjaš da voziš helikopter, i uživaš u osećaju lebdenja, a onda se san zaverenički okrene, i vidiš sebe kako sa mukom okrećeš pedale bicikla kroz neko blato. “Pa, dobro,” rekao je poluglasno dok se brisao. Moje sećanje nije od papira, dodao je u sebi, pomislivši na svog prijatelja Lakija. Jer da, pomislio je, Laki je živeo okružen tonama papira, starih knjižurina, časopisa, stripova, od čega je, bar dve trećine, bio i pročitao… 2. Klub stripoteka “Flok” se nalazio u prizemlju ružne zgrade arhitekture real socijalizma pedesetih, u kojoj je Mile u potkrovlju imao stan. Nekada je to bila samoposluga, velika ružna prostorija visokih zidova od oko stotinjak kvadrata. Kad je lanac trgovinskih kuća sredinom devedesetih godina prošlog veka propao, Laki je, uloživši skoro svu ušteđevinu, kupio jevtino lokal od firme u stečaju, i tu se uselio. On je prostoriju preuredio napravivši iznad galeriju, na kojoj je stanovao. Do galerije su vodile jake drvene stepenice od hrastovih greda i fosni, koje su bile u dnu desnog ugla prostorije. Sa obe strane od ulaze bile su police do poda galerije

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ispunjene knjigama, stripovima, DVD-ima, časopisima i mnogim drugim zaboravljenim stvarima koje si mogao kupiti samo tu, i nigde više u celom gradu. Po sredini prostorije nalazile su se manje police, u dva reda, ispunjene sličnim sadržajem. Tu si mogao kupiti egzotične poklone za rođendan, indijske majmune od drveta i tkanine, ukrasne sveće i dimne štapiće. Veći deo prostorije je bio ispunjen DVD i VHS filmovima, koji su se tu rentirali ili prodavali. U jednoj polici se nalazilo nekoliko hiljada starih gramofonskih ploča, već zaboravljenog pretka CD-a. Pa onda maske, indijanske, ili Majkla Majersa, pa slike minijaturne i one veće, reprodukcije i originali od poznatih i nepoznatih slikara, pa kolekcija tabakera i Zipo upaljača, sa svim mogućim reljefnim ilustracijama. Tu nije bilo nečego čega nema. Kad bi, možda, neka zalutala mušterija ušla i zatražila komplet cevi za WC šolju, Laki bi se, možda, samo malo zamislio, a onda rekao, dobro, to nemam, ali imam knjižicu u kojoj možete pročitati sve o tome kako se postavljaju cevi u kupatilu. Pa bi onda zaronio u policu, i istu pronašao i stavio pred zabezeknutu mušteriju. U sredini kluba, desno od pulta za kasu, odmah ispod stepeništa, nalazio se mali drveni stočić u starinskom stilu i oko njega isti takav dvosed i dve fotelje za ljuljanje. Tu je mušterija mogao dobiti kafu iz automata u plastičnoj čaši i jedno dugačko predavanje Lakijevo o temi koja ga je, ili ga nije zanimala. Tu je on bio kralj zemlje izgubljenih stvari u vremenu i prostoru. Kasnih četrdesetih godina, širokih ramena, obučen u stilu sedamdesetih u džins, sa licem na kome se nisu videle godine, ali jeste nekakvo veliko životno iskustvo iz prohujalog vremena. Kratko ošišan, na keca, sa isto tako kratkom bradicom skoro sasvim sedom, izgledao je kao nekakav profesor koji uči osnovce jednačinama. Mile je znao da je Laki završio Pedagošku akademiju, ali nije ni jedan čas održao učenicima, ako se ne računa to sto je uvek imao da rasčini neku temu mušteriji koja je imala vremena da to sasluša. Upisao je on i Pravni fakultet , ali ga je zabatalio i, još dok je bio mlad, otisnuo se u svet. Radio je svašta, konobarisao, radio na građevini, ali i bio mornar, doduše na reci... I sada se vratio u svoju luku, i odatle ga više niko nije mogao isterati. Kao da se umorio od takvog života, šta li... Oženjen nije bio, a da li ga je neko čekao tamo u belom svetu, to je samo on znao. Galerija je bila replika donje prostorije, sa izuzetkom, što se na sredini nalazila ogromna ugaona garnitura okrenuta prema policama sa TV-om, kompjuterom i muzičkom linijom. Zidovi su bili ispunjeni ormanima sa sličnim sadržajem kao i dole, u klubu. Valjda sve što nije moglo da stane dole, Laki je kao hrčak vukao gore, u galeriju. Na podu su bile naslagane gomile knjiga i kompleta časopisa i stripova, kao svojevrstan lavirint između ulaza i ugaone garniture. A ona je bila posebna priča. Tapacirana u tamnocrvenoj veštačkoj koži, sa dva lakta, na koju je moglo sesti desetak ljudi, a bogami, kad se izvuče, i polovina njih i da prespava. Tu se odvijao društveni život posle osam uveče, kad je klub bio zatvoren. Koliko noći je Mile tu proveo u brojnom društvu, gde se slušala muzika šesdesetih, pilo Lav pivo i pušilo toliko, da su se posetioci mogli videti samo ako bi razgrtali dim rukama. Mala kuhinja, u kojoj je dominirala rashladna vitrina sa staklenim vratima, u uglu galerije, sa velikim šankom. Pored kuhinje bila su dvoja hrastova vrata, od kojih su jedna vodila u malo kupatilo, a druga u malu spavaću sobu, kojom je dominirao veliki francuski ležaj. Sve to upotpunjavalo je sliku staništa Lakijevog, kao iz nekog starog filma o muzeju odbačenih stvari. Lakija je upoznao još kad je bio klinac i dolazio sa mamom da kupi

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

neku knjigu koja mu je bila potrebna za školu. Laki mu se smešio, nazvao ga je Mishelin, a jednom mu je čak i poklonio veliki strip album tvrdih korica o indijancima i osvajanju Divljeg zapada. Kasnije, kad je bio stariji, dolazio je i sam posle škole, dok su mu roditelji bili na poslu. Fascinirao ga je taj nestvarni svet kluba, a još više ga je fascinirao Laki, koji mu je izgledao kao vođa karavana pionira što su išli u osvajanje divljeg zapada, iz stripa koga je pročitao. Bio je rešio da prelista i rukom opipa svaki eksponat u klubu, ali, valjda zato što je Laki godinama sve više toga skupljao, sve ove godine mu nisu bile dovoljne za takav podvig. I danas bi pronašao nešto što još nije video, a kad bi pitao je li to nešto novo, Laki bi mu, smejući se, rekao da to tu stoji još od ’99-te... Vraćajući se iz grada, zaustavio je motor Suzuki, očev poklon za osamnaesti rođendan, i, razmislivši malo da li da ga ostavi u garažu iza zgrade, ipak odlučio da ga ostavi ispred kluba. Nije još bilo pet sati, i mislio je da ako Ivan bude ranije prolazio gradskim busom iz Studentskog doma, videće motor i sići će na narednoj stanici. Tri stanice dalje, na istoj liniji, živela je i Ivanova devojka Nataša, pa bi on mogao i da produži do nje, ako ne bude video da je Mile već stigao. Kad je otvorio vrata, veselo ga je pozdravilo zvonce, znak da je neko ušao. Sa sterea se čuo nekakav stari rok. Odmah je čuo Lakijev glas kako nešto objašnjava neuglednom ćelavom liku, koji je sedeo ivicom dupeta na fotelji, sa obe ruke držao plastičnu čašu sa vrućom kafom ili čajem, i znojio se po ćeli. Žmirkajući, slušao je Lakijevu recenziju nekoliko DVD filmova koje je ovaj držao u ruci, jedan po jedan odvajao i objašnjavao zašto baš taj ne treba da kupi. Mile je video da su to, uglavnom, akcioni filmovi, ali mu je kupac izgledao kao neko ko se, u stvari, više razume u porniće. “E, vidiš, ovde je Van Dam mator, a ribe su kao izvađene iz kace sa kupusom. Tu je, naravno, i zla banda, i to ne jedna, nego dve, hogani i pogani, društvo kao, otprilike, oni u skupštinskom restoranu, samo što još ovi imaju i pištolje. On je, kao, umoran od života, ali mu se još ne umire, naročito od kako ga prebiju, ukradu mu motor i ostave da istruli u pustinji. Dobro, ne bi baš istrulio, ima tu i nekakvih ptičurina lešinara, ali mu se priviđa i neki indijanski vrač, pa se oni udruže da ubijaju od batina te motorokradice. Najjača scena je kad se ribe upišaju u gaće kad vide ošamućenog Van Dama kako udara glavom u odškrinuta vrata... U ovom drugom se matori Van Dam povampirio, ne zna ni gde ide ni gde udara, ali srećom, povampirio se i Dolf Lundgrin, pa se oni zajedno ponovo prisećaju slavnih dana iz prvog dela Univerzalnog vojnika,” nabrajao je Laki ređajući jedan po jedan DVD pred skupljenog ćelavka, koji je izgledao kao neko ko je baš hteo da ponudi na prodaju Kirbi usisivač, ali, nekako, ne može da dođe do reči. Tada je Laki registrovao Mila, preko lica mu je prešao otvoren osmeh, i udarivši lako zatvorenom šakom o Milovu ispruženu pesnicu, rekao, samo na momemenat prekidajući koncentraciju: “Gde si, Mishelin, sedi, sad ću ja časkom ovde završiti.” Rekao je to tonom kao da misli na dovršavanje pogurenog ćelavka, a ne na prepričavanje sadržaja filmova, pa se Mile u sebi nasmejao. Seo je na stolicu za ljuljanje, uzeo nekakav otvoren filmski časopis sa stočića, i počeo da ga prelistava, znajući da je to Lakijevo časkom, još barem četvrt sata. “Pazi sad, oni misle da smo svi mi bez pola mozga, pa da možemo da progutamo ova njihova sranja od scenarija, režije i trećerazrednih glumaca, koji glume kao u porniću,” nastavio je Laki, a i ćelavko se malo

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

malo lecnuo, kao da je hteo nešto da doda, ali mu je zafalila baš ta polovina mozga u kojoj se formiraju rečenice. “Valjda misle da je dovoljno da pronađu neku ribu sa većim brojem brusa nego kvocijenta inteligencije, pa ćemo se mi polomiti da im napunimo bioskopske blagajne, radi tamo nekih sisa. Pa, ako hoću da gledam sise, ima toliko toga u porno filmovima! Sisa i golih dupeta ima valjda više nego gaća, a takve slike uz, obavezne, razbijene njuške, pljušte iz ove nove produkcije. Evo, na primer, ovaj...” i Laki je nastavio da analizira sledeći film koji mu je došao pod ruku. Pola pročitanog časopisa i dvadesetak minuta kasnije, Laki je završio kratak pregled preporuka ćelavku za gledanje, i ovaj je sramežljivo odabrao jedan, valjda od sramote da ne uzme ništa, posle tako iscrpnog predgovora. “Odličan izbor!” kratko je prokomentarisao prodavac, kao da malopre nije i taj, baš kao i sve ostale filmove iz ponude, popljuvao. Ubacio je DVD u kesicu, uzeo ispeglane pare koje mu je ćelavko pružio i skoro ga otpratio do vrata, kroz koja je ovaj, maltene izvinjavajući se zbog svog lošeg filmskog ukusa, trapavo izašao. “Ti si lud,” smejao se Mile dok mu je Laki prilazio. “Da nismo zajedno odgledali većinu tih filmova, još bih mogao i pomisliti da su takvo sranje!” “Treba sve posmatrati i sa ružnije strane, tako se dobija kompletan uvid u celinu slike.” Laki se ponovo široko osmehivao. “Nećeš skoro ovog debeljka-ćelavka videti, samleo si ga kao teškaš protivnika u muva kategoriji.” “O, ne sekiraj se ti, nije njemu ovoliko vremena posvetila ni rođena mama, doći će on ponovo da diskutujemo o filmovima!” “Da tako nešto već nisam viđao, ne bih ti poverovao!” nasmejao se Mile. “Samo mi nikad neće biti jasno kako možeš toliko vremena da potrošiš na takve gubitnike!” “Svakakvog cveća u božijoj bašti...”, tiho je prokomentarisao Laki, i kao da mu je nekakva senka načas preletela preko lica. A odmah zatim, ponovo se okrenuo Milu, i veselo upitao: “Je li, molim te, reci mi samo odakle ti ona od juče ujutru, čim je izašla iz zgrade znao sam da je noćila kod tebe, šljapkala je bosa po baricama koje su ostale posle perača ulice, jednu cipelu sa štiklom je držala u džepu od jakne, a drugom je mahala na putu i zustavljala taksi? Uz sve to je još nešto i psovala, neku avliju ili nekakvu rakiju, nisam dobro čuo šta od starog dobrog Mik Džegera, koga sam upravo slušao. Uvek si dovodio fine ribe, sve su nekako uvijale ustima dok pričaju, ali ova je sve redom psovala, baš kao da je kćerka ciganina kočijaša...” “Htela je da je vozim motorom kući, a ja sam joj dao za taksi i rekao da mi je motor na farbanju”, cerekao se i Mile. Čulo se zvono kad su se otvorila vrata, i Mile je pogledao da vidi da nije to slučajno Ivan, ali nije bio, bila je to jedna gospođa koja je htela da razgleda figurice za poklon. Dok se Laki bavio svojim poslom, ustao je i otišao do automata za kafu, i ne razmišljajući, odmah odabrao ono što uvek pije, kratki espreso, prethodno ubacivši u aparat novčanicu od 20 dinara. Dok je čekao, slušao je Lakija kako hvali određeni artikal na taj način što bi iskritikovao onaj koji se nalazio pored njega. Pomislio je da će opet, možda, prisustvovati dugačkom monologu, ali je gospođa brzo uzela onu prvu figuricu koju je i htela, platila i otišla. “Doći će večeras i Ivan, možda i sa devojkom”, rekao je kratko Lakiju kad se ovaj vratio. On je slegnuo ramenima, u stilu, svejedno mi je, malo poćutao, pa

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

rekao: “Čini mi se da devojka nije samo lepa, nego je i pametna. Šta ono studira? Istoriju umetnosti?” “Valjda arheologiju. Šta ja znam. Meni je sve to isto.” “Tvoje ribe uglavnom studiraju pušenje kurca i jebanje na sto načina,” osetio je prekor u njegovom glasu. “Kad ćeš naći jednu pravu, zar se ne umoriš od toliko glupača, kako im samo popamtiš i imena?” Da mu neko drugi to kaže Mile bi se naljutio, ali je znao da je Laki u pravu, i ovaj mu je tako nešto i mogao reći. Uzdahnuo je i tiho još jednom rekao: “Šta ja znam...” A onda, želeći da promeni temu, rekao: “Opet sam sanjao onaj san...” Laki ga je prodorno pogledao. “Zar još niko nije pokosio tu prokletu livadu?” A onda se na trenutak zamislio i počeo: “Jebiga, ti znaš da ja nisam neki psihoanalitičar i tumač snova, ali sam listao malo literaturu od kako si mi prošli put ispričao za taj tvoj san... Snovi su svojstveni svakom čoveku, pa čak i životinje sanjaju. Samo spavanje je mehanizam opuštanja mišića i odmaranje nervnog sistema, kako bi čovek sakupio snagu za sve ono što ga čeka kad se probudi. Čovek provede trećinu svog života u spavanju, pa prema tome, to je jedna važna stvar u njegovom životu. E sad, najveći deo spavanja celokupna aktivnost organizma je umanjena, osim u jednoj fazi, takozvanoj REM fazi kad je povećana moždana aktivnost. Ta faza traje od osam do trideset minuta i ponavlja se više puta u toku noći. To je faza ‘kolutanja očiju’, kad se oči ispod kapaka brzo pomeraju. Tada sanjamo...” Laki je malo zastao, uzeo cigaretu iz paklice sa stočića i polako pripalio. “E sad, ljudi su oduvek pokušavali da protumače snove, naročito kad bi sanjali neke strašne stvari, poput veštica, vremenskih neprilika, i, što ne reći, svoje ili nečije smrti. Uglavnom, pravilo je, da što su snovi ružniji, njihovo značenje je povoljnije. Na primer, sanjati nečiju smrt, znači produžiti mu život... Snovi su najčešće odraz nekog snevačevog iskustva, njegovih želja i razmišljanja...” Malo zastavši, da povuče još jedan dubok dim, opet nastavi: “ Ovaj tvoj san je malo drukčiji od drugih, jer se stalno ponavlja, i, može se reći, da te opseda. Ovde se ne može prosto tumačiti san na osnovu nekog tvog iskustva. Frojd, koji se mnogo bavio snovima, takve snove je nazvao ‘arhaičnim ostacima’, koji čine nekakvo duhovno nasleđe. Jung je to nazvao “kolektivnim nesvesnim’, kao nekakvim ljudskim praiskustvom koje leži u svesti pojedinca.” U tom se čulo zvonce, i jedan lik je ušao u klub. Laki je zastao, pridigao se sa dvoseda, pogledavši u pridošlicu. Ovaj na nikog nije obraćao pažnju, nego se odmah uputio polici sa stripovima. Laki je imao ogromnu kolekciju stripova počev od ovih novih izdanja “Veseli četvrtak”, svaka sveska u celofanu, od po 190 dinara, pa onda nekoliko stotina polovnih stripova “Zlatne serije” i “Lunovog magnus stripa”. Cena ovih stripova je bila različita, zavisno od stanja u kojoj se nalazio strip i od toga koliko je bio redak na tržištu, i kretala se i do 250 dinara po svesci. Tu su onda bile i cele kolekcije strip revija “Stripoteke”,”Denisa”,”Eks almanaha”, pa strip albumi tvrdih korica najboljih crtača sveta. Pridošlica je uronio u taj svet, i Laki je znao da je ovaj zaboravio na vreme, i da će proći dosta dok se za nešto ne odluči. Rekao mu je samo: “Komšija, ako Vam zatreba pomoć, slobodno zovite,” i ponovo se okrenuo Milu. “Kad bi tvoj san rasčlanili da bi mu videli značenje po ‘sanovniku’,” nastavio je Laki, “dobili bi nekoliko slika, koja svaka za sebe, ima neko

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

značenje: stara kuća, bršljan, hodanje uvelom livadom, staro drvo precepljeno munjom, prazno gnezdo, zalazeće sunce, vetar koji duva u lice... Neću da te plašim, ali mogu ti reći, da mi se kosa digla na glavi, kad sam video u sanovniku da svaka ova slika sama za sebe znači neku nevolju... Naravno, može biti, i da je to samo nekakav pejzaž koji si video na nekoj slici, ili deo nekog filma koji si gledao, pa na to zaboravio...” Laki je zaćutao. Lice mu je bilo zamišljeno, gledao je odsutno negde prema izlogu, ali Mile je znao da je on sad odlutao negde daleko u svoju prošlost. Izgledao je kao da razmišlja o nečem što je hteo da zaboravi, o nekoj tajni koju ni sa kim još nije podelio, i nikad ni neće... Onaj što je razgledao stripove, uputio se prema kasi noseći u ruci nekoliko komada. Laki se prenuo, ustao, pregledao ih, sabrao cene i naplatio. Mile je video da je ovaj izabrao nekoliko svesaka Marti Misterije, doktora za onostrano. Sa sterea se čula obrada stare stvari od Nazareth “Love hurts” od Nan Vernon. Odličan ženski vokal u prvom planu i tiha muzika koja se probijala iz daljine. Mile je zagonento gledao u veliku uramljenu sliku na zidu iza dvoseda, nekakva zimska idila sa kućom na brežuljku zaklonjenom čempresima. Na trenutak je pomislio na kuću iz svog sna, ali ova je bila veća, brvnara od drveta, sa potkrovljem. Iz odžaka je veselo izlazio dim. Ne, to nije bila ta kuća. I Laki je posmatrao neku sliku. Samo, ta slika je bila u njegovoj glavi i stigla je iz davne prošlosti. Valjda, iz prohujalog vremena kad je on bio mlad. 3. Tog leta 1985. godine nešto ga je vuklo da se vrati kući. Tamo nije bio skoro tri godine, od kako je iznenada odlučio da se otisne u svet. Tad je bio još student Beogradskog univerziteta i pomoću indeksa je otišao najpre u Nemačku, a posle i u druge zemlje Evrope. Zadnje dve godine je bio u Iraku, radio je na građevini. Imao je ugovor još do kraja godine, ali je iznenada, krajem septembra uzeo neplaćeno i vratio se u Srbiju. Kad je izašao iz autobusa na Valjevskom putu, do zaseoka Lakića imao je još nekoliko kilometara da prepešači. Bilo je toplo, pretoplo za ovo doba godine. Put je bio kolski, pošljunčen, ali neravan. Ovde su se još mogle videti zaprege sa volovima ili konjima, mada je bilo i traktora. Krivudao je između brda, prolazeći pored retkih kuća, pored kukuruznih polja, a najviše pored livada i pašnjaka, gde su se još napasala goveda. Ponegde pored puta uzdizali su se spomenici na grobovima vlasnika imanja. Ovde je tek odnedavno prestao običaj sahranjivanja na imanju pokojnika, ali su ovi krajputaši jos merkali prolaznike. Nije nosio puno stvari, jedna putna torba sa najpotrebnijom garderobom i poklon za majku. U kaubojkama i farmerkama, i samo majici bez rukava, zategnutoj preko širokih preplanulih ramena, sa dugom kosom vezanom u rep, više je ličio na nekog zalutalog hipija, nego na nekog iz ovih krajeva. Mislio je da ga niko neće prepoznati, par seljaka je video, nazvao im dobar dan, i oni njemu, ali su ga gledali ispod oka. Ni on njih nije poznavao, ali dobro, bio je još daleko od kuće. (nastaviće se) A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Goran Skrobonja

SVA TESLINA DECA (2013) Odlomak – ekskluzivno za Argus Books Online Magazine

http://www.goranskro bonja.com/

Maks Plank je bio prinuđen da se pridrži za svoj laboratorijski sto kako ne bi pao na čist, gumom obložen pod. Mašio se naslepo naslona stolice, ne skidajući pogled sa površine stola, privukao je i onda teško seo na nju. Prešao je rukom preko ćele i dvaput nervozno stegnuo pesnicee zagledan netremice u predmete kojih do maločas nije bilo na praznoj crnoj ploči. Uspelo je, pomislio je, negde između ushićenja i očajanja. Uspelo je. Prošle godine, kada je od Nobelovog komiteta dobio obaveštenje o tome da je postao dobitnik te nagrade za dostignuća na polju teorijske fizike, setio se svog starog profesora iz gimnazije Maksimilijan, matematičara Hermana Milera, koji ga je uveo u svet astronomije i mehanike. Sada, međutim, nije mislio na njega, niti na druge profesore ili saradnike sa kojima je gorljivo raspravljao o kvantnoj teoriji: u glavi su mu bili deda i pradeda po ocu – obojica svojevremeno profesori teologije u Getingenu. Šta bi mu oni rekli u ovom trenutku? Kako bi reagovali kada bi im rekao, i dokazao, da je čovek prešao poslednji stepenik i postao ravan Bogu? Osmehnuo se nervozno i drhtavim prstima stegao bradu i obraze, zagladio brkove. Nije bio ni svestan toga da mu se usne tresu. Ustao je, krutih udova, i osetio bol u leđima. Ali sada, kostobolja koja je inače povremeno umela da bude nepodnošljiva bila je tek bezazleno, daleko tištanje. Prišao je metalnom ormariću u uglu prostorije, ispod zidne električne lampe, i obazrivo se sagnuo da izvadi iz njega tešku kristalnu bocu punu tamnosmeđe tečnosti. Nasuo je sebi čašicu sladunjavog likera koji je pio veoma retko, u posebnim okolnostima. Iskapio ju je, zažmurio, udahnuo duboko i sipao ponovo. Kada su ga jednom novinari pitali veruje li u Boga, Plank je odgovorio da posvemašnja materija potiče i postoji samo zahvaljujući sili koja izaziva vibraciju čestice atoma i drži na okupu taj minijaturni atomski sunčev sistem, te se mora pretpostaviti da iza te sile stoji neki svestan i inteligentan um. Za Planka je um bio matrica svega. Neki su tu njegovu izjavu protumačili kao priznanje da je jedan od najvećih svetskih naučnika zapravo religiozan, dok su drugi govorili kako on tim rečima huli na Boga i dokazuje da je okoreli ateista. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Sada... posle ove večeri... sva ta pitanja i dileme izgubile su smisao. Odložio je čašicu na ormarić i ponovo se zagledao u predmete na stolu, okružene prototipom uređaja za čije su mu konstruisanje bile potrebne godine, još od sudbonosne Solvejske konferencije u Briselu, kada se upoznao sa Ajnštajnom. Iako u duši konzervativan i nesklon revolucionarnim novitetima i spekulacijama, Plank nije mogao pobiti Ajnštajnovu logiku i argumente; bio je to onaj prelomni trenutak kada je sa polja teorijske fizike stupio u područje njene praktične primene. Profesura na Berlinskom univerzitetu omogućila mu je potom da izgradi ovu udobnu i malu eksperimentalnu laboratoriju u pomoćnoj dvorišnoj zgradi porodične kuće Plankovih u Grinevaldu. Piće mu je pomoglo da se pribere. Misli su mu sada grozničavo jurile. Znao je šta mora da uradi. Prišao je telefonu, podigao slušalicu i rekao operaterki na centrali da ga spoji sa brojem linije koju je univerzitet dodelio njegovoj ličnoj asistentkinji. Slušao je sklopljenih očiju zvonjavu sa druge strane veze, a onda konačno čuo podizanje slušalice. „Magda? Magda, molim vas, oprostite zbog toga što vas zovem ovako kasno.“ „Herr Plank?“, začuo se sanjivi ženski glas. „Šta se dogodilo?“ „Sećate li se, Magda, da mi je pre nekoliko meseci stigao poziv iz Srbije, sa Beogradskog univerziteta, da

održim tamo seriju predavanja?“ Mala stanka, a onda: „Da, mislim da se sećam. Rekli ste, ako se ne varam, da im ništa ne odgovaram dok ne budete isplanirali putovanja za ovu godinu. Želite li da im sutra ujutro nešto odgovorimo?“ „Da, da, draga Magda. Odgovorite im telegramom da im mogu biti na raspolaganju... sredinom juna. To će mi dati dovoljno vremena da pripremim predavanja i sve ostale pojedinosti.“ „U redu, biće to svršeno odmah ujutro.“ Nešto u tonu ženinog glasa ukazivalo je na to da Magda fon Burov, doktorantkinja kvantne mehanike i sekretarica velikog Nobelovca, ne razume zbog čega je on morao da je pozove upravo sada da bi joj dao takva upustva. „Još nešto, Magda.“ Plank načas zaćuta, kako bi ponovo prešao rukom preko lica. „Molim vas da pribavite telefonski broj i stupite u kontakt sa kancelarijom gospodina Nikole Tesle, u njegovim Laboratorijama Tesla, u Beogradu.“ „Da?“, odgovorila je njegova asistentkinja, sada već potpuno razbuđena. „Sa kakvim zahtevom?“ „Ne sa zahtevom“, ispravi je Plank, „već sa molbom. Zamolićete ih preko telefona, a potom poslati i zvaničan dopis poštom, na memorandumu Univerziteta, za sastanak sa gospodinom Teslom prilikom mog predstojećeg boravka u Beogradu. Napomenućete kako je posredi novo naučno otkriće koje bi za njega moglo biti veoma interesantno. Jeste li zapisali?“ „Jesam“, odgovori reče gospođica Fon Burov. „Vi ćete sutra doći u uobičajeno vreme?“ „Nažalost, ne, draga Magda. Čini mi se da sam se malo prehladio i bilo bi bolje da uzmem slobodno do kraja nedelje. Pomerićete mi sve sastanke za sledeći utorak pa nadalje, a predavanja iz matematike i mehanike u četvrtak i petak održite vi umesto mene. U redu?“ Kratka tišina. „Naravno“, začu on odgovor. „Još nešto?“ „Ne, Magda. To bi bilo sve. Laku noć.“ „Laku noć, Herr Plank.“ Ostao je načas zagledan u slušalicu koju je držao levom i telo telefona koje mu je bilo u desnoj ruci. Onda je malu slušalicu okačio o viljušku i odložio aparat na ormarić. Magda fon Burov je bila savršena asistentkinja i nimalo nije sumnjao da će obaviti ono što je od nje zahtevao bez greške. Ali upravo to njeno savršenstvo nagonilo ga je na pomisao da je napoložaj postavljena zahvaljujući suptilnoj manipulaciji tajne policije. Plank nije imao nikakvih iluzija o svom položaju. Bio je slavan, ugledan i bogat: stvarao je budućnost, zajedno sa ostalim nadarenim naučnicima njegove generacije, ali to ga nije činilo nezavisnim od političkih i državnih interesa carevine. Danas, u martu 1919. godine, svet je kročio u tehnološko doba neslućene perspektive, i ljudi poput Ajnštajna, Planka – pa i samog Tesle – bili su itekako svesni toga da se iza kulisa svetlog i optimistički otvorenog sveta naučnih konferencija odvija mračna špijunska aktivnost velikih sila, željnih da ostvare nad suparnicima naučnu, tehnološku i vojnu premoć. Nije bilo nikakve sumnje da njegova asistentkinja polaže račune nekome iz sedišta carske tajne policije u Vilhelmštrase. Ali, bila je to činjenica koju je morao da prihvati i otrpi. Podesio je naočari na nosu, vratio se crnom stolu i obema rukama oslonio o njegovu ivicu, zagledavši se u neobične objekte obasjane slabim svetlom lampe. Udahnuo je duboko, progutao nasuvo i nesigurnim rukama podigao prvi od njih. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Stevan Šarčević

Vilinska Krv Putovanje se oteglo, a krajolik kroz koji prolazi deluje nestvarno. Površine unaokolo su zelene, geometrijski su izdeljene i protežu su se u nedogled. Ponegde bagrenjari izranjaju među beskrajnim vinogradima, a u njihovim senkama se skrivaju uredni kućerci. Telefon je već satima mrtav. Signala u ovoj vukojebini nema. Selo se pojavljuje pred njom. Radmila zaustavlja kola i otvara haubu. Uzima čekić iz prtljažnika, a zatim udara po oslabljenom kućištu motora. Još jednom. I treći put. Ulje navire kroz pukotinu. Uz tresak zatvara haubu, seda za volan i nastavlja. Ubrzo ulazi u naselje nalik ilustracijama u brošuri o seoskom turizmu. Motor kašlje i crkava. Savršeno natempirano. Izlazi i visoka štikla propada u pesak. Psuje, podiže tamne naočare. Psi laju. Odnekud dopire mukanje. Obazire se oko sebe. Živahno blebetanje živine stvara idiličnu zvučnu zavesu, ali ne vidi ni jedno jedino ljudsko biće u okolini. Efekat minića, kožnjaka i šminke otpada. Šta li seljačine u ovoj zabiti rade sa parama? Prave terevenke u mesnoj zajednici? Mora se držati plana. Fotografije je hiljadu puta proučila i pamti svaki detalj. Prepoznaje kuću koju traži. Prilazi i dohvata kvaku na niskoj kapiji. Ogromno kučište, besno lajući, ustremljuje se ka njoj. Okleva. Zastaje. Zabrinuto proučava zabalavljenu čeljust ljutite životinje. Jedno vreme stoji sa rukom na kapiji, a onda se uz škripu otvaraju vrata na kući i izlazi čovek koga traži. Odeven je u odrpano odelo što mlitavo visi na opuštenim ramenima. Domaćin viknu na psa i ovaj se povlači od kapije. Ipak, ostaje vrlo blizu i oprezno motri pridošlicu. Sasvim dovoljno da ne zakorači u dvorište. Sačekuje domaćina na kapiji. Ima okruglo lice koje, zbog gubitka kose na prednjem delu glave, deluje još okruglije. Krupni staromodni brkovi prekrivaju mu usnice. Oči zamaskirane naočarima krupne dioptrije počivaju na njenom telu. Igor je bio u pravu, seljačina je pohotljiva nakaza. Uvežbano navlači izraz ovčice iz crtaća. Uspeva da istisne i par suzica. Pažljivo, da ne pokvari šminku. - Jao, u nevolji sam gospodine! Kola su mi se pokvarila, a telefon ne radi. Možete li mi pomoći, molim vas! - Pogled domaćina joj počiva na nogama. - Pomoć'?! Huh, pa ja nisam avtomehan'čar. Tute i' nema baš nijednog. - Čovek izlazi, iz dvorišta, odlazi do auta i podiže haubu. Odmahuje glavom. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

- Ovo mož'te srediti tek kod Jose u Blatištu, ako jošte nije zabatalio dućan.

domaćin nekome. Neko vreme tišina je teška, a zatim ulazi žena sa poslužavnikom. Oštre crte lica. Sva u čvorovima. Koža potamnela od sunca. Mišićava. Ispijena. Pogled joj prelazi preko gošće. Odbojan. Naliva casei odlazi. Belo! Prinosi čašu usnama. Kiselo. Vino za alkoholičare. To nije ono po šta je došla.

- Šta ću sad!? Ko će mi pomoći – grudi izbacuje u borbeni položaj. Pogledu dodaje nijansu očaja. Levu nogu lagano povija, podiže ruku na slepoočnicu. Deluje.

- Vi'te, iduće nedelje Pajo ide do grada, pa vas mož' povesti. progovara domaćin.

- Err... Pa uđite gospoja, možete se tute malo odmorit' pa ćemo vidit' šta da radimo.

- Ta mož'te i o'de kod nas. Niko neće umret'. - baš ono što je i htela. Vreme za akciju.

- Joj hvala vam. Hvala mnogo! - njišući bokovima prilazi domaćinu. - Ne znate koliko mi ovo znači – Hvata ga obema šakama za ruku u gestu poverenja. - Zovem se Radmila glas joj odiše prepuštanjem. - Ta hajte molim vas. Ljudi smo. - Seljačina se prima. Topi se od miline. Ulaze u kuću. Bedno uređena, gotovo sirotinjska. Pretpostavka da je veliki novac u selu može pasti na pamet samo sirovinama. Igor je budala. Seda na rasklimatanu stolicu i zavodljivo prekršta noge. - Jel' biste pop'li čašu vina? - seljobera bulji u nju kao da vidi šećerlemu. Oh, bilo bi mi zadovoljstvo gospodine. dobro kontroliše glas. Zvuči zavodljivo. - Maargitaa! Daj bokal onog našeg! - dovikuje

- Jao, šta ću dotad. Nisam videla nikakvu gostionu. - unosi u glas maksimum patetike.

Zahvaljuje uz osmeh prepun obećanja. Seljačina bali. Margita je vodi do sobe. - Beži odavde, ništa dobro ovde za tebe nema – šapuće pre no što joj preda čistu posteljinu. Radmila je prezrivo odmerava. Rugobno ljubomorno čeljade. Pojebaće joj se sa mužem pod nosom i ona to zna. Zatvara vrata za sobom ne slušajući dalje. Mnogo puta je igrala ovu igru. I to za mnogo manji ulog. Večera, novac, usluga... Ne zovu je uzalud Rada Kuja. Ovoga puta ne sme pogrešiti. Čak i pre nego što je očekivala čuje ključ u bravi. Vrata se lagano otvaraju. Mužjak je stigao. Baš kako to i treba da bude. Šunja se, spušta gaće, podiže jorgan. Radmila je naga, pravi se da spava. On joj razmiče noge, zavlači se, prodire. Ona otvara oči i glumi iznenađenje. Oglašava se tiho, da ne probudi suprugu. - Šta to radite? - seljačina ne odgovara, dahće poput vepra. Veštim pomerajima mu pomaže. Toplina u utrobi joj daje do znanja da je gotovo, trenutak pre no što se uljez strovalio kraj nje. Zatim noćni posetilac ustaje i izlazi. Vreme je za spavanje. Jutro je i sprema se za pritezanje omče. Igorova klinka je preturila kuću, ali je najpre odigrala istu ovu igru. Pre no što je zbrisala sa plenom, ipak je rekla Igoru nešto korisno. Domaćin zna biti brbljiv kad je u nevolji. Rada Kuja je pametnija. Ima dodatni adut. Čim je ustala rasula je iz flašice zečju krv po čaršavu, a zatim i po sebi. Pažljivo, samo na prava mesta. Oblači se pazeći da krv bude vidljiva, zatim izlazi do zajedničke prostorije. Ne zaboravlja da ponese uplašeni pogled. Pohotljivac je već tamo. Pije kafu. Podiže pogled i Radmili je jasno da je upao u zamku. - Sva s' krvava. Ajd' u kupatilo, oper' se – čini što joj kaže, ne komentariše. Zatvara vrata za sobom i osluškuje. Čuje nervozne korake, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

otvaranje vrata, tihu psovku. Briše krv sa butina i izlazi. Seda za sto. Najzad napaljeni jarac ulazi i pažljivo je posmatra. Ne deluje uplašeno. Neočekivano mirno joj se obraća. - Jes'l ranije bila s muškim? gleda ga poluzavodljivo poluprestravljeno trudeći se da ne pogreši u grimasi i odmahuje glavom. Domaćin razumevajući klima glavom, pa ustaje i ponovo izlazi. Vraća se sa bokalom u ruci. Nasipa joj vino. Crveno! Prinosi čašu usnama i zna šta joj je u ruci. Peščarsko crveno! Legenda! Samo jedno vino se naziva Vilinska krv. Obožavano i basnoslovno skupo. Vino za odabrane. Samo na jednom jedinom mestu nabavljivo. Hiljadu puta analizirano, hiljadu puta kopirano i nikada dostignuto. - Polako pij. Jako je, al' će ti dat' snagu. - pravi se glupa, klima glavom. Zna ona kako se pije Vilinska krv. Dok licka vino glavom joj prolazi Igor i njegova glupost. Pokrasti proizvođača! Seljačine proizvode stotinjak flaša godišnje i kolika god da je pojedinačna cena litre, ukupna zarada na nivou sela je mizerna. Zaradu dele nakupci, distributeri i trgovci. Samo jedno je ovde vredno truda. Ulazi žena. Posmatra je

svojim vodnjikavim očima. Zna šta se noćas dogodilo. Vidi joj u pogledu. Bes, tuga, ljubomora. Mnogo puta je videla takav pogled kod nesrećnica kojima je otimala muškarce. Skreće pogled, naizgled nevino. Domaćica izlazi, mužjak se kezi. Rutinska igra. Dan prolazi lagodno. Domaćini su po ceo dan ili u vinogradu ili u podrumu. Podrumska vrata su iznenađenje. Cela kuća je dno ukusa, ali ovo je visokootporni čelik sa najmodernijim bezbednosnim šarkama. Brava je prekomplikovana čak i za njeno nemalo iskustvo. Dok prolazi dvorištem presreće je žena. Kako se ono zvaše? Ah da, Margita. Tiho joj se obraća. - Devojko, ne znaš šta radiš. Odlazi odavde... - nešto je čudno u njenom pogledu. - Ne misliš valjda da ću ti odvući muža? Tu nakazu? Ostavljam ga tebi rugobo! - Mog muža da odvedeš? Ne razumeš... - ne dovršava rečenicu, muškarac pristiže sa druge strane. Margita se povlači, ali u pogledu bačenom ka njoj Rada raspoznaje strast. Zadovoljstvo je preplavljuje. Još jedan mogući put do bogatstva. Kad mužjak te noći ulazi u sobu noge su joj skupljene. Začuđeni pogled. - Ne ovde, dušo. Uradimo to u podrumu – šapuće. On se trza. Očito je na mukama. - Ne u podrumu. Ne još. - nešto u njegovom tonu sprečava je da insistira. Otvara se i prihvata da se plan promenio. Žena je možda pitomija. Igra postaje komplikovana. Idućeg dana odlazi do voćnjaka. Muž se zaključao u podrumu i sad je prilika da se zaigra na rezervnu kartu. Žena je ne primećuje, i Rada je procenjuje. Mišićava i vitka, savijena nad čokotom. Težak rad i muž idiot iscrpli su je pre vremena. Pa ipak, posao je posao. Udesila se, zavodljiva je i doterana. Dovikuje umilnim glasom. - Jeste li za šolju čaja? - žena se okreće, sleže ramenima, zatim klima glavom. Rada se okreće i zavodljivo njiše kukovima dok odlazi. Doteruje se ogledajući se u prozorsko okno. Zatim smerno iznosi čaj. Žena je posmatra dok spušta poslužavnik. Obuća joj je zaprljana i to rađa ideju. Igra dominacije, stari oprobani trik. Vadi maramicu, spušta se u klečeći stav i briše gumene čizme. Margita ispija čaj. Radmila je uporna u poslu i neko vreme vredno lašti, a zatim progovara, ne dižući pogled. - Kakvo je ono vino koje sam juče pila? - Noga se trgla. Pitanje ju je pogodilo.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

- Naše domaće. Zaboravi na njega! Odlazi odavde što pre možeš. - zvuči ljutito. - Ali to vino je bilo izvanredno! Postoji li neki tajni postupak u pripremi? - Ti... Ti nisi slučajno ovde, zar ne? Poslali su te da saznaš tajnu Vilinske krvi! - Vilinska krv? Šta je Vilinska krv? - Radmila pokušava da zabašuri ono što zna. - Slušaj curo, veruj mi da ne želiš da znaš. Poslednji put te molim da nas ostaviš na miru i odeš. - Bes u glasu postaje opipljiv. Vreme je za sve ili ništa. - Ali ja mogu biti vrlo dobra devojka. Samo me interesuje vaše vino. Možda bih mogla kod kuće da ga napravim. - ljubi joj nežno mišićave noge. Osim blagog drhtaja nema reakcije. Žena ćuti, a poljupci postaju sve nežniji i sve se više pomeraju uz butinu. Kradom podiže pogled i vidi da ona lagano ispija čaj polusklopljenih očiju. Deluje zamišljeno. Nastavlja igru, ali pre no što stigne do međunožja Margita spušta šoljicu i nežno je hvata za podbradak. Podiže joj glavu i gledaju se u oči. Taj pogled! Neočekivano se u njemu uhvatilo nešto Radmili nepoznato. - Ne sada, devojko. Ne ovde. Noćas ću te povesti u

podrum i tamo ćeš spoznati tajnu. Tamo ću te uzeti. - izgovara, a zatim ustaje i izlazi. Najzad! Noćas! Dan prolazi u iščekivanju. Dosadno joj je i kroz glavu joj prolaze nedavni događaji. Naglo se našla u nemilosti i obrela se na ulici. Probrana zadovoljstva i lagodan život nestali su isto onako naglo kao što su i došli. Povratak u blato nije bio prijatan. Bes sa Olimpa funkcionisao je trenutno. Sva vrata behu zatvorena, svi prijatelji nestali. Ostalo je da se vrati uličnoj prostituciji. Jedini način preživljavanja. Uvaljivala se u kaljugu sve dublje, a onda se pojavio Igor. Igor sirovina. Njena zaboravljena ljubav iz vremena dok je ljubav donekle poznavala. U jednoj jedinoj strastvenoj noći mnogo joj je toga ispričao. Priču o seljačinama koje prave Vilinsku krv. Priču koje se prisetila kasnije. Onda kad se među polusvetom proneo glas o nagradi za informaciju. Igor je tih dana naleteo na nož. Samo jedna osoba je znala odakle treba krenuti. Bila je tačno gde treba, a noć odluke se spuštala. Pre no što je legla okupala se i našminkala. Prekrila je čaršavom nago telo i posle ko zna koliko vremena osetila uzbuđenje. Srce je tuklo i telo joj je drhtalo u iščekivanju. Vrata se otvoriše posle čitave večnosti, Par domaćina ušlo je zajedno i najednom je shvatila da ljubomore među njima nikada nije bilo. Ko zna otkada su ovo planirali i sa koliko devojaka uradili. Pa ipak, neće dozvoliti da je iznenađenje omete u naumu. Sklapa oči. Čuje ih kako prilaze. Pokret je nagoni da oprezno proviri kroz trepavice. Žena je ta koja uklanja sa njenog tela prekrivač. Sa osmehom se okreće muškarcu, a onda se naginje ka njoj. Blago prelazi rukom preko kože i spušta glavu. Progovara. - Probudi se devojko, vreme je.- Radmila otvara oči i glumi zbunjenost. Naizgled čedno pokriva telo rukama i širom otvara oči. - Ne stidi se curo, lepa si. Želela si da vidiš podrum. Vreme je. Hvata je pod ruku i podiže iz kreveta. Radmila poseže za haljinom, ali iznenadno jak stisak na zglavku je u tome sprečava. Smešeći se, Margita progovara. - To ti neće biti potrebno – Hvata je pod ruku, grubo podiže i bezobzirno vuče ka vratima. Muškarac je tamo i takođe je hvata pod ruku, pa prolaze hodnikom. Izlaze na dvorište. Hladnjikavo je i koža joj se ježi, a stopala joj bocka trava. Najednom postaje svesna da joj ne dopuštaju usporavanje i dah nelagode je prožima. Grubost nije predvidela kao deo igre. U mnogo perverzija je učestvovala, ali ovo je bilo drugačije. Nije osećala putenost. Jednostavno su je vodili. Bez reči. Bez osmeha. Sopstvena golotinja joj je postajala sve nelagodnija među to dvoje do grla zakopčanih ljudi.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

prkos, podiže glavu i koraci joj postaju sigurniji. Stižu. Ključ se okreće. Dva desno, jedan levo, tri desno, dva levo... Lopov u njoj memoriše sekvence sve dok ne odjekne škljocaj koji označava povlačenje šipova. Ulaze i oseća hladnoću betona pod stopalima. Burad skriva zidove upravo onako kako to i treba da bude u vinskom podrumu. Gajbice su razbacane unaokolo, a centrom prostorije dominira ogromna kaca iz koje samo što se ne preliva šira. Nad njom je neka vrsta dizalice. Vazduh je prepun teške vlage i miriše na grožđe i alkohol.

Kuda idemo? progovara drhtavim glasom. - Tamo gde si želela. U podrum gde ćeš saznati tajnu Vilinske krvi. –iznenada shvata da u ženinom govoru više nema nepravilnosti karakterističnih za seljačine. Osmeh joj je hladan, ruke su joj grube. Radu izjeda nejasna slutnja da premalo zna o neobičnom paru i da joj sve vreme izmiče nešto jako važno. Čudne misli. Korača sa njima dok joj nelagodnost muti misli. Jedva se savladava. Tek kad pred njima iz tame izroniše čelična vrata uspeva da se sabere. Podiže glavu i steže zube. Šta je to sa njome? Kao da je šiparica. Koliko li je dosad čudnih igara videla, u koliko njih učestvovala? Možda je upitanju strah da ne omane u nakani. Nagrada za poniženje nikad nije bila ovolika. Skuplja sav svoj

Najednom žena je pušta. Muškarac je grubo dohvata za obe ruke. Oseća dodir čelika na zglavcima, a zatim čuje oštar zvuk bravica. Lisice! Koju morbidnu igru igraju ove seljačine? Samo da sazna ono zbog čega je došla i reći će im šta zaista misli o njima. Guraju je, poležu na ledeni betonski pod. Ne voli sado mazo igre, ali istrpeće. Ovog puta. Škripanje čekrka joj privlači pažnju i podiže pogled. Žena ka njoj privlači konopac što visi preko dizalice. Kada joj muškarac grubo dohvati noge, strah počinje da je obuzima. - Šta to dođavola radite?! - ne obraćaju pažnju na njenu dreku. Obmotavaju joj konopac oko gležnjeva. Vezuju je. - Ne brini devojko uskoro ćeš saznati tajnu vilinske krvi. - žena pritiska taster na zidu. - Ne, ne! Pustite me perverznjaci pogani! Jebem li vas odvratne. - čuje zvuk motora. - Ovo u kaci je kevedinka, ali to nije ništa naročito. Postupak je standardan i poznaju ga dobro i oni što su te poslali. Ima samo jedna sitnica za koju ne znaju. Sastojak zbog koga smo vino nazvali Vilinska krv. - mehanizam je povlači i grubi pod joj povređuje leđa. Panika nadvladava. Pokušava da se otrgne. Uzalud. - Oslobodi me smesta! Kučko! - vrišti dok udara o ivice ogromne kace. Mehanizam je podiže i uskoro visi naglavačke iznad penušave šire. Žena pritiska taster i podizanje se zaustavlja. Muškarac iz ugla dohvata dotle pogledu nedostupnu kosu i brus, pa lagano oštri sečivo alatke. Žena joj se smeši i gotovo sažaljivo objašnjava. - Ah, nikako slatkice. Još malo i znaćeš o našem vinu mnogo više i od nas samih. Muškarac joj predaje kosu i ona prilazi Radmili. - Vidiš, ove godine tvoja krv će biti sastojak koji razlikuje Vilinsku krv od svakog poznatog vina. Onaj sastojak koji tvoji nalogodavci ne poznaju. Stevan Šarčević A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Aleksa, priseća se, zovem se Aleksa. Razum se topi na vrućini maslac na tiganju. Jedini susret koji se nije smeo dogoditi. Pogrešna frakcija pustinjskih komandosa. Izmakao je, ali od toga nema koristi. Tek je par kilometara dalje, poslednja flaša je iskapljena. Pokušava da obriše oči, zatim se spušta na tlo psujući znojavu košulju kojom samo nadražuje oči. Nešto krcka. Kompas! Bio je u zadnjem džepu! Izbacuje krhotine i diže pogled. Ispljunuvši pesak nakupljen u ustima neko vreme posmatra let svojih pratilaca. Lešinari nikad ne odustaju. Još par isporuka i imao bi dovoljno novca da plati najamnike. Ovo je trebalo da bude tek prva faza unosnog posla. Sad ostaju sunce, pesak i uporna eskadrila što će mu oglodati kosti. Odjednom se pojavljuje daščara. Okreće se prema prizoru što varljivo titra u izmaglici. Samo radoznalost. Pomišlja da mu se vrelina poigrava mozgom, jer u slici nešto ne štima. Kao škripanje gudala bez kojeg bi kompozicija zvučala maestralno. Sklapa oči. Kad ih tren potom otvara, slika se razbistrava. Čudno, sve je tamo, ali prizor ne spada u Euklidovu geometriju. Nema dubinu. Kao poster nalepljen direktno na vidno polje - sa tom razlikom da bi on imao debljinu papira. Ovde te dimenzije jednostavno nema. Psuje u sebi; fatamorgana. Možda jednostavno treba sačekati kraj. Snovi o kancelariji na obali i o sekretarici u miniću završavaju se ovde. Nikad poslovnog čoveka od njega. Neko vreme kleči lica zagnjurenog u dlanove, a onda čuje zviždukanje. Halucinira. Podiže pogled i vidi dobrodušno lice podnapitog čikice. Dok pokušava da prihvati ono što vidi, pridošlica mu se obraća. - Što s' iščuđavaš? Pa i ti bi im'o tol'ku tibu da si stuko piva k'o ja! Umesto odgovora Aleksa liznu ispucale usne. - U bircuzu, ga ima kol'ko voliš. - to izgovorivši nastavlja geguckavim hodom. Aleksa obnovljenom snagom puzi ka daščari i posle čitave A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

večnosti stiže. Sumnjičavo pruža ruku i shvata da su vrata stvarna. Ne razume nedostatak dubine, ali to ga više i ne zanima. Pruža ruku. Brava je podmazana, a vrata fino balansirana. Ulazi. Lukovi tavanice gube se u visini. Problem sa perspektivom i dalje postoji, ali sada je suprotne prirode. Iako vidi pročelje prostorije, dužina je beskonačna i prkosi svakom razumnom poimanju. Kružno raspoređeni prozori sa zaobljenog čela prostorije bacaju pregršt svetlosti duž bircuza na čudno osmišljeni način. Centrom prostorije prostiru se klupe i stolovi sa podnapitim gostima. To se umnožava u nebrojenom mnoštvu, ali slike nisu identične. Gosti za stolovima ne samo da nisu istovetni, nego nisu ni iz istog istorijskog perioda. Geometrija mesta je ludačka i Aleksa nijednog trenutka ne uspeva da odredi udaljenost do najbližeg stola niti njegove dimenzije, a ponajmanje od svega broj ljudi koji za njim sede. Obazrevši se po sceni pretrnu, jer shvata još nešto. Vrata su nestala, a prizor beskonačnog bircuza se nastavlja i u pravcu iz kojeg je došao, u istoj neodredljivoj perspektivi. Umirujuće deluje tek jedini prirodno postavljeni objekat u celoj toj papazjaniji. Prilazi šanku i obraća se barmenu.

- Jedno pivo. Krigla se našla na šanku bez ijednog uočljivog pokreta spodobe. Smakao ga je naiskap. Apatinsko! Ne seća se da je spominjao svoje najdraže pivo, niti razmišlja o tome kako je ovamo stiglo sa drugog kraja sveta. Čim je spustio kriglu u njoj se penušala nova tura. - Dobrodošli u Raskršće. - izgovara domaćin. - Ima li izlaza odavde, ako nisam previše znatiželjan? - obrati se tobož mirno šankeru. - Naravno, gospodine. Čim nađete ono zbog čega ste došli. odgovori mu ovaj. Besmisleno. - Kako li sam samo to mogao da zaboravim. Možete li me možda podsetiti šta ja to u stvari tražim? - trudi se da održi mir iskapljujući i drugu kriglu. - Pa posle toliko piva mislim da ćete potražiti toalet. - odgovor beše jednostavan. U pravu je, itekako. Okrete se, zakorači, pa se najednom priseti da pita: - A gde se toalet nalazi? - iznenada je potreba izrazito snažna. - Prođite kraj Vikinga, pa pored legionara skrenite desno prema Hunima. Odmah iza zavese. - objasni mu ovaj detaljno. Aleksa klimnu glavom. Nije prešao ni tri koraka kada se prostro kao proštac, saplevši se o podmetnutu nogu. Grubi smeh se zaorio pre no što je digao pogled na tri mračne prilike u stetsonima sa rukama na revolverima. - Izvinite...- promrmlja. Koliko toliko dostojanstveno ustaje, pa produžava ka svom cilju. Uopšte mu se ne dopada ovo mesto. Tek što usplahireno odmače par koraka, put mu preprečuje palica sa impozantnim krstom na vrhu. - Jesi li grešio sinko? - pogled mu se sreće sa prodornim pogledom čoveka u mantiji. Da li je grešio? Napustio je ženu i dvoje dece da bi zbrisao sa kafanskom pevaljkom, nije plaćao alimentaciju, prevario je rođenog brata na ostavinskoj raspravi, prodavao oružje obema zaraćenim stranama i izbacio na ulicu pseto pre no što je krenuo ovamo. - Ne oče – odgovori sa smeškom. Palica se ukloni i inkvizitor sugestivnim glasom kaže: - Znaću ako si lagao. Istinu ću izvući točkom i željezom, a telo ti pročistiti plamenom lomače. Idi s bogom. - drhtavim korakom skrete

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

desno prema Hunima i odmakavši zavesu ugleda dežmekastu staricu gde sedi na razdrndanoj stolici lupkajući iglama za štrikanje. - Upotreba se plaća? - upita setivši se da je novčanik izgoreo zajedno sa vozilom. - Naravno. Šta najviše želite u životu? - počasti ga baba oronulim pogledom. Kakva je ovo groteska? Šta želi? Da se olakša i napusti ovo suludo mesto. Ipak reče kratko: - Nemam novca. - Baba se bezubo nasmeši. - Platili ste. Prva vrata desno – nije imao živaca da se upušta u nesuvisle rasprave, pa žurno otvara vrata i zakoračivši zinu od zaprepašćenja. Svuda oko njega je pustinja, sunce mu prži vrat, a od bircuza ni traga ni glasa. Diže pogled i vidi lešinare što kruže nad njime. Potreba je prejaka i sprečava ga da razmišlja o neočekivanom obrtu. Dok sa olakšanjem posmatra kako pesak munjevito upija mlaz, čuje zviždukanje. Zakopčavši pantalone okreće se i vidi dobrodušno lice i golemu trbušinu. - Opet si tu? Ti baš nemaš gde da odeš, a? - obraća mu se dedica. - Molim? - Ne razume pitanje, kao ni mnogo šta drugo. - Pa proš'o si kroz Vrata! Na milijardu jedinki jedno ljudsko biće dobija tu privilegiju! Preko Raskršća su prolazili carevi, milijarderi i vojskovođe. Ti si prvi u poslednjih hiljadu godina koji se 'vamo vratio! http://stipansevernjak.blog spot.com/

- A? - reče sve što mu je palo na pamet. - Budalo! Šta god da si poželeo, ostvarilo bi ti se. - reče čiča pa produži i uskoro se izgubi na titravom horizontu. Odustaje od pokušaja da objasni sebi ko je čiča usred nedođije i razmišlja. Mogao je biti u svojoj dendijevskoj kancelariji koju nikada neće imati i razgranavati biznis kojim se nikada neće baviti. Mogao se vratiti da vidi decu i nahrani psa. Mogao je povratiti porodicu koju je rasturio. Užas pristiže tek kada konačno spoznaje šta stvarno želi. - Sunce li mu kalajisano! Mogao sam poželeti još jednu kriglu piva!. Stevan Šarčević

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Branka Vojinović Jegdić

ŠTAP BABE IKONIJE Marama joj nije samo oči pokrivala , a i njih bi rijetko ko mogao da vidi kada bi moglo da se hoda zabrađenih očiju. Kad bi joj se marama iznenada opustila , žurila bi da je ponovo utegne kako joj ne bi vidjeli paralizom nakrivljena usta , kojih je lijevi kraj vukla neka sila nevidljiva zemlji , zaustavljajući joj riječ na polovini , zalogaj u grlu i osmjeh u začetku. Iza usana bi katkad provirilo ono nekoliko usamljenih zuba kao natrulo kolje na nekoj ogradi koja odavno ništa ne zagrađuje. Oči su joj uvijek bile kao posle dugog plača , i ako niko ne pamti kad je zadnji put suzu pustila , i ako je i na prvi pogled jasno kad je vidiš da je život samo putevima plača vodio. Te neke svoje zarobljene u sebe tuge i štapa nije odbacivala na svim tim putevima svojim. Štap je uvijek bio sa njom , čak i u krevetu , jer mora da se bojala da će je i tu dok spava bolest još više ukliještiti u svoje stege da ni štap pored kreveta neće moći dohvatiti , ili da će joj ga neko u snu odnijeti , ili joj je kao predmet za uspavljivanje potreban bio , slično malom djetetu koje u tu svrhu koristi zvečku ili kakvu drugu igračku. Čudna je bila baba Ikonija , baš u tom dobu u kojem je i ja pamtim. Kao djevojčica ostala je bez oba roditelja , oca je odnio rat , a majku bolest , a i baka joj je bila na putu ka svijetu u koji su se oni prerano preselili. Ali ta njena baka se još pomalo oslanjala o zemlju jednim štapom kao da se branila da u nju ne upadne živa onako pogrbljena. I opirala se dosta dugo dok mlada Ikonija nije sa srpom i motikom ušla na dno tuđe njive , da u moru klasja i svoj snop požanje. Rasla je podižući brata i obilazeći tuđa imanja i maštala da sa tim srpom i u svoju njivu uđe jednom , vidjela je kako pada klasje pred njom , kako se krstine zidaju , hljeb njen kako miriše , svo polje ljepota obuzima. A onda je došao on , princ sa najmanjom njivom u selu , ali njena , mislila je.Kopaćemo je po dva puta ako treba , to će biti manje nego sam ih okolo iskopala , a sve za tuđi groš. I kopala je jedno ljeto , a već jesen odnese njega , osta joj njiva i dijete u stomaku. Dako bude sin da očevo ime i imanje ponese , nadala se...I bi sin. Ova kolijevka će ostvariti moju sreću , moju budućnost , ne , sva zla mi ne mogu ništa imam ja mog junaka i ratara , moga činovnika budućeg , žandar on ima da bude , ej , žandar , a majka se prošeta ponosno niz selo pa niz varoš. Mašatala je noseći kolijevku na leđima , pokrivenu dobro da ko kakvo zlo ne unese u nju , izbjegavala čeljad na putu , krila kolijevku u ugao iza šporeta od A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

očiju posjetioca u jedinoj sobi. Nosila je kolijevku kao kakav teret – protiv teret svim drugim teretima koje je morala nositi i činilo joj se da joj ta kolijevka drži ravnotežu , da joj ona zaista pomaže , da joj olakšava. Požurila je da ga oženi od četrnaest godina , neka mu krila rastu , neka se od njega razlete tići poljima zemaljskim , nek zaimaju , nek otkupe imanja sa šumama i njivama plodnim , sa izvorima , sa radnom čeljadi... I gle , tek mu sedamnaest godina a dva sina guguču , golubići mali , ali eto ga ponovo rat. Opet mlada siročad iz te kuće krenuše teškim stazama sudbine predaka. A ona bi sudbine svoje bake , samo što bolest nju puno ranije spusti na štap nego babu što starost darova štapom , ali činilo joj se da je koristila babino iskustvo pa se štapom što bolje snalazila. Sa tim štapom je doštapala do životnog uspjeha dva svoja unuka. Iškolovani, dobro zaimali, pokušaše joj pružiti udobnost, ali sva udobnost njena je bila u njenom štapu. A nađoše je jutros u krevetu sa štapom prigrljenim, štapom koji, pričala je, nevjerovatno liči na onaj bakin.

OLAKŠANJE Znao je da ga je pregazilo vrijeme svojim dugim koracima i da kruni zadnje dane života žaleći što se taj rastanak približio.Ma koliko puta da je doživio poraz, nastavljao je da igra tu utakmicu vjerujući u pobjedu.Potiskivao je sva sjetna sjećanja i prizivao da ga okruže samo vedra osjećanja.Uostalom, život je pun nataloženih tuga i radosti i samo je razlika u debljini tih slojeva. Proljeće je pristizalo sa kašnjenjem ali prepuno mirisa kajsijinog cvijeta koji je opijao kroz otvoren prozor.Udisao je željno, znajući da se njegova staza sve više sužava.Život je pred njegovim očima kotrljao uspomene i on se smješio u sebi svim onim srećnim danima.Bilo je tu i promašaja, pogrešnih odluka, propuštenih šansi, porušenih mostova ali on je sve to zanemarivao.Lagao je sam sebe iako je znao da je sve uzalud, jer se pisala poslednja stranica njegove knjige.Zapitao se zašto i sad laže sam sebe i bježi od loših sjećanja kad zna da se od njih ne može pobjeći, jer su ona tu u njemu i ma koliko da se zavaravao i nije mislio na njih, ona su ga žuljala do bola.Zakopavao ih je duboko u sebi ali ona su se uvijek ispravljala i prkosila.Oh, kako je teško to kajanje koje je godinama nosio kao breme na plećima trudeći se da ga bezuspješno zbaci.Uostalom, zar ga sad neće konačno skinuti i osloboditi se, pomisli sa olakšanjem. Pokušavao je on da vaga sve svoje odluke u želji da ne griješi, ali nikada nije uspio da tačno izvaga.Nema te vage koja može da izmjeri koliko je potrebno grama sreće ili mudrosti u novom danu.Ponekad je išao nasumice, onako kako mu se učini u tom trenutku da je pravi smjer.Putokaz mu je bio ono u njemu čežnjivo što vuče naprijed. Ceste života su često izlokane i prašnjave, ponekad pune mulja koji vuče sebi ali ih je gazio sa podignutom glavom bez savijanja i obrtanja preko ramena.Samo tako je je pokušavao pobjeći od kajanja koje je uporno išlo za njim. Znao je dobro koja će se vrata za njega otvoriti i kao da već čuje glas: -

Znaš li ti nesrećniče svoje grijehove?

Znam – odgovara drhtavim glasom.

A zašto si ih toliko dugo krio?

Mislio sam da mogu pobjeći od njih. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kaješ li se?

Kajem, ali ništa sa tim ne mogu promijeniti. Pravilno govoriš. A šta bi uradio da se vratiš tamo gdje si zgriješio? -

Ne znam!

Prvi put čujem ovakav odgovor. Svi uvijek kažu da nebi pogriješili.Samo ti ostavljaš mogućnost da bi ponovo pogriješio.Mudro. On zaista nije znao šta bi uradio da se vrati na početak. Sada je otključao zarđali katanac na sanduku sjećanja i ona izmilješe iz tame pa okupana svjetlošću krenuše da ga grizu.Oh, kako su ga boljeli ti ujedi ali je stisnutih zuba ćutao i trpio. Suviše mlad da bi donosio odluke, suviše vezan za porodicu, suviše lakovjeran da bi znao šta je ispravno, suviše...Eh, koliko je tada tih suviše on izmišljao samo da se opravda. Volio je on nju i ona je voljela njega, i bio je spreman da je oženi kada je rekla da čeka njegovo dijete, ali tada se umiješala njegova porodica ne dozvolivši mu taj brak.Izgovore su nalazili u tome da je starija od njega sedam godina, da se viđa sa drugima i da nije njegovo dijete.Mladost i poslušnost su poklekli pred autoritetom porodice ili njegova nedovoljna ljubav.Otišao je

daleko, zaposlio se i rijetko dolazio.Od nje su se svi odrekli i ostavili je da sama krči svoje trnje ali je uporno ponavljala da je on otac tom djetetu koje ju je obilježilo.I ona je morala pobjeći i sakriti se od pogrdnih riječi i kletvi koje su išle za njom.Čuo je da je rodila sina ali nije osjećao nikakvu ljubav jedino osjećaj krivice. Vremenom je upoznao drugu ženu i sa njom dobio troje djece.Znao je da se i ona udala i da je taj čovjek prihvatio dijete kome je ona rodila još dvoje djece.Nisu se nikad sreli ali do njega su uvijek stizale priče o njoj koje on nije tražio ali su one lako pronalazile put do njega i on ih je uvijek slušao pažljivo.Vrijeme je potisnulo u zapećak sjećanje da ima sina i sva radoznalost i želja da ga upozna poklekli su pred svakodnevnim problemima koje je život donosio obilato svakog dana. Kada su djeca odrasla a on uplovio u mirnije vode onda je riješio da potraži sina.Otisnuo se tim brzakom znajući da ga čeka neizvjesnost.Lako ga je pronašao ali nije htio odmah da se sretne sa njim, već je iz daljine pratio njegov život u kome njegova kockica mozaika nije mogla naći svoje mjesto.Gledao je divnog, mladog čovjeka prepunog vrlina koji je dijelio svima osmjehe i pažnju ne štedeći ni malo.Bio je ponosan na njega.Čak i kad su se u prolazu slučajno dotakli on mu je podario uz osmjeh i izvinjenje.Kada je konačno skupio hrabrost i pojavio se pred njim, njegova ispružena ruka je ostala bez uzvraćenog stiska onako u vazduhu da visi kao da je iščašena.Nije ga ni saslušao već mu je umjesto osmjeha uputio prezriv pogled, okrenuo se i otišao.Ostao je da gleda za njim još dugo nemoćan da se pokrene i ispija taj pehar gorčine.Znao je da je kriv i da je postupio nerazumno došavši jer nije imao pravo na to.Nije bio uz njega kad se rađao, nije učestvovao u odrastanju, stasavanju, školovanju,...Sve je to radio umjesto njega neko drugi a on se eto drznuo i došao da uzme sina koji je postao čovjek.Kao da se radilo o paketu, pa ide da ga podigne sa pošte.Razumio je i prihvatio njegovo odbijanje a u duši se gomilo čemer.I tako se sva nadanja razbiše o stijenu zablude a vir ih odvuče u svoje tamne dubine da se više nikad ne domognu obale. Ispričao je sve porodici, jer je znao da bi bila dovoljna samo jedna mala laž da uništi sve ono što je godinama brižljivo gradio i održavao.Od tog dana se više o tome nije govorilo ali je on znao da ga oni pažljivo posmatraju.I sada, kad je sve iz sebe izlio u rijeku koja će sve odnijeti, želio je da ga vidi još jednom. Znao je da je to sebično ali srce se potajno nadalo tom susretu. Čekao je... Branka Vojinović Jegdić

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

POGREŠNA INVESTICIJA Ostanem ja bez posla kao i armija ostalih.Probam da nađem posao, ali ne de.Sa svojih pedesetak i kusur godina niko neće ni da čuje za mene, njima nisu potrebni matori , istrošeni radnici.Svi traže mlađe , još uvijek naivne mi stariji, odavno razočarani braćemo bostan prije ljeta. Naljutim se ja i za dvadeset četiri lična dohodka napravi štalu, kupim kravu , dvoje prasdi i nekoliko mladih pilica da mi odmah počnu nositi jaja.Posadim ja i povrće a voća sam imao nešto malo u bašti. Zapnem ja i radim od jutra do mraka. Uz mjesečno primanje sa Biroa rada mogu kupiti brašna taman da preživim ovaj potop. Moja okućica mi izgleda kao barka. Žena pazi neku staricu pa to što zaradi damo državi da i ona preživi. I ja bih pazio starca ali me niko neće da primi, nemam odgovarajući profil. Uzmem jednu livadu za male pare i pokosim, ali strpah sijeno nekako blizu ulice.A sunce uždilo pa zemlja gori. Jedne noći pita me žena: -

Pobogu čovječe, šta to radiš?

Ništa, ništa samo ti spavaj.

Kako ništa? Prošla su tri sata. Gdje si išao?

- Probudim se i čujem neke glasove. Provirim kroz prozor, kad vidim neki se momci vraćaju iz provoda. Pomislih : Šta ako puše pa bace opušak? Morao sam da obiđem sijeno, jer bi na ovom ognju odmah planulo. -

O čemu ti misliš noću – čudi se žena.

Ja to radim svaku noć, za svaki slučaj – promrmljah u bradu.

E, ovo prvi put čujem u životu – reče ona vrteći glavom.

Znao sam da u sebi misli kako sam se razišao s pameti što gledano njenim očima i nije daleko od istine. Bližio se i kraj ljeta. Polako sam mogao da odahnem jer su noći bivale duže i svježije i ako su dani još uvijek vrelinom pržili. Uzmem neki kukuruz da sameljem za svinje. Priključim ga na struju kod staje a utikač nekako labav pa neće da se pokrene. Obrni - okreni, otud - odvud, neće pa neće. Malo ga ljutito drmnuh i on proradi. Meljem ja i kad stigoh na polovinu riješim da se odmorim. Odem u kuću i popijem kafu. Kad se vratih on ponovo neće. Kajem se što prekidah i popih kafu jer će mi izaći

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

na nos. Drmam ali ne pomaže pa vidno iznerviran počeh i da psujem. Odlazim u kuću ljutito kunući : -

Ognjem planulo da se više danas ne mučim.

Zadržah se ja u kući duže i dok ručah mene srdžba prođe.Krenem da probam ponovo u nadi da ću uspjeti ali kad izađoh ostah skamenjen.Sijeno gori li, gori. Upalio ga oganj. Eto ti što si tražio to si i dobio,pa sad gasi – mislim u sebi ali ćutim. Dotrčaše komšije i spasismo kuću i kravu a štala i sijeno sagoreše.Odoše za tren moja dvadeset četiri lična dohodka. Sačuvah ga od drugih ali ne i od sebe. Branka Vojinović Jegdić

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

DETE PALOG NINDŽE Moj tata beše nindža, a mama je bila domaćica. Dok se on okolo nindžao ona je prala, peglala, kuvala ručkove i tako to. Njegovo nindža-odelo uvek je bilo besprekorno čisto i mirisno, katana i šurikeni savršeno izglancani, a obroci koje mu je spremala optimalno energetski izbalansirani. Tata je voleo mamu i mama je volela tatu. Od tog voljenja nastao sam ja, moja seka, moj bata, papagaj Čipi, i celo jato zlatnih ribica u velikom akvarijumu. Bili smo srećni, siti, voljeni i seksualno neuznemiravani. Rečju - savršena porodica, kao sa reklame za savršenu porodicu. A onda je tata jednog dana izgubio posao, kada je njegova firma "NINDŽA-PRO DOO" prodata na tenderu jednom lokalnom moćniku, i sve je krenulo nizbrdo. Tata se odao alkoholu, propio je svoje nindža-odelo, katanu i šurikene. A mama se prokurvala da bi nas sve skupa održala u životu. Sestra je, čim je dobila prve naznake ženskih atributa, krenula majčinim stopama, brat očevim, papagaj Čipi stopama suvih rebaraca put kuvanog pasulja, a celo jato zlatnih ribica iz velikog akvarijuma njegovim. Ja tu više nisam imao šta da tražim pa sam skupio ono nekoliko svojih prnja i zauvek otišao od kuće. Kao dete palog nindže i posrnule domaćice nisam baš imao nekih izgleda za pronalaženje posla u ovom hladnom i surovom svetu. Zato sam počeo da hvatam vinske mušice i da ih zlostavljam između dve cigle. Nije neki posao ali je bolji od ničega. Dve cigle se sporo habaju a vinskih mušica ima koliko hoćeš, a ako ih i nestane, uvek su tu pegave larve zelenortskog mucavca, i jedan zalazak sunca nad ostrvljem u daljini.

Ivan Tomić Mister (1975) Nadrealistički umetnik iz Kragujevca. Piše kratke priče i pesme, proglašava i proizvodi nadrealističke objekte i magične kutijice. Do sada je objavio tri knjige, uključujući i znamenitu "Bacanje majmuna u nesvest i druge misterije". Objavljivao je takođe u raznim časopisima, zbornicima, na umetničkim predmetima i na druge neformalne načine. Jedan je od osnivača Nadrealističke Umetničke Grupe "pola Mačke"

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

U.S.ER!

http://www.facebook.com/Na drealistickaUmetnickaGrupap olaMacke http://www.facebook.com/pag es/Bacanje-majmuna-unesvest-i-druge-misterijeIvan-Tomi%C4%87Mister/558081977556615

Astronauta iz misije APOLO 11, odmah po sletanju na Mesec, priteralo da sere. Spusti on pantalone od skafandra, i isere, u jedan mali krater, svoje uredno protestantsko govno, obriše bulju mesečevom prašinom, ponovo navuče pantalone i, vidno olakšan, gotovo leteći, odskakuće odatle u nove mesečarske avanture. Pre toga je, međutim, u to svoje skockano puritansko govno, zabo jednu malu američku zastavicu, i tako aranžirano ga, za uspomenu i dugo sećanje, fotografisao na rastanku. Dotična fotografija je kasnije objavljena u svim štampanim i elektronskim medijima na Zemlji, pod sledećim naslovom: PRIPADNIK NEPOZNATE VANZEMALJSKE RASE MAŠE AMERIČKOM ZASTAVOM POZDRAVLJAJUĆI KONAČNI DOLAZAK DEMOKRATIJE NA MESEC. Onaj seronja od astronauta je od prodaje te fotke zaradio gomilu zelembaća, i nastavio je da sere gde stigne, uvek zabadajući po jednu malu američku zastavicu na svakom "istorijskom" poprištu svoje defekacije. A kako su mase Zemljana bile spremne da progutaju svako sranje, pod uslovom da je u njega zabodena ponosna zastavica sa zvezdicama i prugicama, on je živeo na visokoj nozi, samo od prodaje istog, u raznim prigodnim pakovanjima. Ne znam, možda je to bilo samo neko plastično holivudsko govno u pustinji Nevada, i tome slično. Ko zna... Ali ipak, meni je, ako ćemo iskreno, nešto oko tog Meseca oduvek smrdelo.

PUCKETANJE ZGLOBOVA Iza jednih zatvorenih vrata čuči nešto. Čujem kako mu pucketaju zglobovi, puno zglobova. Više zglobova nego što mogu da prebrojim osluškujući njihovo pucketanje. Ako otvorim vrata videću šta je to, ali se bojim, onako na neviđeno, količine tih zglobova koji pucketaju. Na prstima, pokušavam da se nečujno od zatvorenih vrata udaljim. Svestan da me, svakoga časa - pucketanje zglobova može odati.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

IZA NEVIDLJIVOG DRVETA SERE NEVIDLJIVI ČOVEK Iza nevidljivog drveta sere nevidljivi čovek. Ja koji tuda prolazim ne vidim ga ali se pravim lud. Verujem da mu je neprijatno iako je nevidljiv, baš kao što je i meni neprijatno iako ga ne vidim. Ja znam da iza nevidljivog drveta sere nevidljivi čovek, on zna da ja to znam, i to je sasvim dovoljno. Ne znam kako znam, niti kako on to zna, ali mi je svejedno neprijatno, kao što je pretpostavljam i njemu.

DETE BEZ GLAVE Dovela majka dete bez glave u parkić iza zgrade da se malo poigra na ljuljaškama, vrteškama, penjalicama i ostalim glupostima. Ono se tu ljuljalo, vrtelo, penjalo i glupiralo sa drugom "normalnom" decom, i sve je izgledalo "normalno" osim što dete nije imalo glavu, ali ako se izuzme to, sve je bilo kako treba i nikako drugačije. U sumrak je majka deteta bez glave povela dete bez glave kući na večeru, a ono je od parkića do ulaza u zgradu sve vreme hodalo na rukama, mlataralo nogama po vazduhu, i izvodilo besne gliste sa otvorenim dušnikom koji je zviždao kao dugme na koncu i ćurlikao poput pridavljene barske droplje, na opšte zgražavanje i padanje u nesvest slučajnih prolaznika i dokonih bakica na klupama i terasama širom novog betonskog naselja. Dete bez glave je kod kuće večeralo, nije pogledalo crtani, nije opralo zube, i onda otišlo na spavanje. Majka je potom ušla u njegovu sobu i poljubila ga u oba ramena. Dete bez glave je zaspalo. Majka deteta bez glave je oprala sudove, odgledala novu epizodu omiljene serije, istuširala se, oprala zube i napokon otišla na spavanje. Majka deteta bez glave je ubrzo zaspala. U celom stanu zavladali su mrak i tišina. A onda je dete bez glave polako otvorilo vrata i kruto, hladnim bosim stopalom stupilo u sobu svoje majke. Ivan Tomić Mister

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

PLASTIČNE KUPOLE Kuća u bliskoj budućnosti. Zidovi drečavo žute boje, LCD televizor prilepljen uz zid, hologrami u obliku pravougaonika smenjuju slike porodice sa raznih putovanja. letovanja i ludovanja po belom svetu. A zatim, pri kraju, slike i simboli novih Ideologija, Pokreta i Novih državnih sistema, zatim se prikazuju slike ljudi odeveni u ista odela, u žute odore, koji se klanjaju vrhovnom poglavaru, ideološkom vođi, proroka sutrašnjice.

Glava No. 1

- Dobar dan, gospodine. - Dobar dan. - Došli smo da vam popišemo stvari, molimo vas izađite iz kuće, brzo ćemo mi to. Reče čovek u crnom poslovnom odelu, sa kravatom i opasnim crnim naočarima. Vlasnik kuće koji je još bio u svojoj hippy pidžami, upravo probuđen iz najslađeg jutarnjeg sna, kroz polu – osmeh reče: - Ali zašto ovaj put ? I ne bi mu sve jedno. - Niste platili račun za vazduh za prošli mesec, a stigla vam je opomena, Evo, vidite. Agent reče hladno, i pruži mu ružičasti papirić. Papiriće je stavio na sto, na gomili istih, misleći da je samo još jedan od onih bezazlenih računa koje će platiti blagovremeno. - Propisano od strane države, gospodine. Države za koju ste i Vi glasali ! Nasmeja se Agent i poče da ulazi u kuću, ne sačekavši vlasnikovu dozvolu. - Stanite, stanite. Pa već ste mi popisali stvari za pijaću vodu, za prošli mesec, koju distribuirate, iako sam veći deo popio iz sopstvenog bunara ispred kuće, i na kom sada stoji tabla „Vlasništvo Države“, iz kog ste mi Vi zabranili da pijem! - Ah, ne, ne. Od kako je uveden novi zakon, sve površine. uključujući vaduh, kopno, pa i podzemlje sada su vlasništvo svih građana, tj. vlasništvo države. Pa je normalno da Ona to i kontroliše onako kako je najbolje za sve ! Taj bunar, verovatno nije adekvatan za vaše potrebe, a u ostalom voda koju mi prodajemo sintetički je modifikovana na taj način da u sebi sadrži visok nivo minerala, aditiva i svih onih supstanci koje omogućavaju da jednim pravilnim A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

putem čini vaše telo jačim, a Vas zdravijim i ispunjenijim.. a samim tim poboljšava i uslove života. - Pa, da, zato ćerka ne može da prestane da mi se smeje čitav dan, kad se naleva kao luda, tom vašom sintetičkom, nazovi – vodom. A u ostalom, tri put je skuplja od obične! - Propisi gospodine, kvalitet se plaća! Hajde, pitajte vašu ćerku za mišljenje. Na mladim ljudima svet ostaje, njihovi glasovi se cene. Da li možda želite da se vaša deca, naši budući naraštaji, zaraze kakvim boleštinama ? Sami ste glasali za taj sistem, molim vas, budućnost je pred nama ! - (gospodin za sebe) E, jbm-ti budućnosi.. - Molim, Vi ste to rekli nešto, Vi nešto za .. - Ah, ne, ne (zakašlja se), niste me dobro čuli, nego čuo sam da dajete popust za vazduh u slučaju da neko od potrošača ima drveće u dvorištu. - Da, ali to je samo za penzionere, gospodine, molim Vas, ne zaluđujte se time. A i to samo za one privilegovane, stare borce za slobodu, mada ih je većina pomrla. Ali, videćemo mi već za to drvo.Ako je previše staro možda ga i posečemo, ko zna, hvala što ste nam spomenuli. Manite se toga sad, jedan hrast manje više, može da se preživi, uostalom ne morate vi da

mislite o tome, na Vama je samo da plaćate, haha.. Nego rekoste da su vam već popisali stvari zbog neplaćenih računa za vodu ? - Da. - A, leteći brzoautomobil ? - I to.. - Dobro..lepo.. ( klimao je glavom i zapisivao nešto u svoju sveščicu) - Pa šta ćemo sad ? (nestrpljivo upita vlasnik) - Pa ništa.. (lice mu je postajalo sve ozbiljnije) - Kako ništa, dajte molim vas, kako ništa ? (nije mu bilo sve jedno, ali za tren je pomislio da je sve sprdnja, nije gledao TV zadnjih nekoliko dana, nije ni znao za ove zakone, bio je iznenađen, ali opet u njemu je postojala iskra nade da je sve ovo smislila kao šalu neka lokalna televizija, i sada mu se ceo „moderni“ svet smeje i od njega pravi ludaka.) - Imate lepu kuću gospodine, šteta što više nije vaša. Hahaha.. mislim šteta što neće biti vaša. Baš sam šaljivdžija, zar ne ? Ako u roku od 3 dana ne isplatite dug od hiljadu i sedam stotina evra, plus pdv 66.6 %, dolazimo po vas, konfiskujemo vam kuću, a vas šaljemo u „Plastične kupole“ gde ćete naučiti sa kakvom predanošću ljudi rade da bi ništaci kao Vi imali vazduha da dišu ! Do viđenja! (okrenu se i ode, isto tako nenajavljeno kako je i došao). - Plastične kupole. Ma o čemu ovaj govori! Video sam da rade nešto okolo grada, nemoguće je da su već završili. Odškrinuo je zavese i video kako se u daljini uzdiže visoki zid od plastike. Kakva li je ovo smejurija? – pitao se, ne nalazivši odgovora na svoje mučenje. - Prošlo je nekoliko minuta, a onda se agent sa naočarima vratio. Domaćin u pidžami je rekao: - Već ste došli da mi uzmete dom? - Nemojte da ste tako nestrpljivi, to može bar malo da sačeka. Nego, da li poznajete osobu sa identifikacionim brojem 041189872220? - Hm, mislim da ne, zar ne znate njegovo ime? Pa, čekajte, zaboga, pa to je matični broj mog rođenog brata? Da li mu se nešto desilo? - Čujete li vi sebe, ime? U kom veku živite... Da, broj 041198972220 je danas javno bičevan na Trgu Slobode. Upravo su mi javili. - Bičevan? Zbog čega, kako.. bičevan? Bože! To još uvek rade? A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

- Nikad nisu ni prestali. Broj 041189872220 danas se namrštio svojoj šefici sa posla i nije je propustio kroz vrata kada je želela da uđe. - Ali, sumnjam da je to namerno uradio, možda se nešto zamislio.. ili, jednostavno, odlutale su mu misli, i otkad je zločin ne biti ljubazan prema ženama? - Bio šef žena ili ne, nadležni treba da se poštuje. Jedan radnik, pardon, podređeni radnik, mora da propusti svog šefa, ili šeficu. I moram da Vas upozorim, previše upotrebljavate tu božansku reč, tu religioznu izmišljotinu! Opametite se gospodine, ili će kuća biti ono najmanje što ćemo od Vas oduzeti! - A, šta bi ste to mogli da mi oduzmete, a da nije kuća? - Život gospodine. Sam život.

Intervju sa profesorom Tomislavom Pavlovićem u daljnjem tekstu T. i asistentom Mladenom Marković, u daljnjem tekstu M. Reporter, u daljnjem tekstu R, piše za dnevni list Pravda.. u ''bliskoj'' budućnosti za 50 godina, Jun, 2062 godine leta Gospodnjeg Intervju: R: Dobar dan, gospodine Pavloviću, drago nam je što smo konačno stupili u kontakt sa vama. Tražimo Vas već decenijama, a što je normalno za današnje vreme, jer tako uvažen profesor kao Vi, ima pravo da ne odgovara na e-mailove studenata, a pogotovu na e-mailove opštepoznate redakcije Pravda. Pa, da ne budem drzak, ali moje prvo pitanje za večerašnje izdanje glasi: ,,Da li vi mislite da ste iznad zakona i pravde? T:

Pa, vidite.. Ja mislim da jesam..

M: JA, ću odgovoriti na vaše pitanje umesto profesora. Profesore, ne stresirajte se molim Vas. Pre svega, moram da kažem, da ne razumem svrhu vašeg pitanja, kažete da je profesor izvan domašaja Pravde? Pa normalno da jeste izvan domašaja svakog zakona! Jer da nije, svaki student bi imao prava da se na nešto žali, tako da, stvarno ne razumem svrhu vašeg pitanja. R: Dobro, dobro. Možda sam previše direktan. Doći ćemo do toga kasnije. I, ako mogu sa profesorom da razgovaram? Ipak je ovo intervju vezan za njega, a ne za Vas. M:

Stvarno ne razumem konstataciju vašeg odgovora, ali dobro.

R: Profesore, pre svega, ako biste bili ljubazni da nam kažete kako ste uspeli ovoliko dugo da se održite na poziciji stalnog profesora nesvakidašneg i impozantnog Fakulteta Filuma? Koji se često u poslednje vreme oslovljava kao Filum Firma. T: Pa, vidite.. to je vrlo interesantno pitanje. Sve je počelo kad je naš uvaženi kolega A. B. Nedeljković konačno stupio u kontakt sa vanzemaljcima. Oni su nam, u zamenu za par ''rasnih'' studentkinja poklonili takvu cyber tehnologiju, da smo mi prosto postali besmrtni. R: Aha! To znači da su se onoliko časovi SF-a i obaranja studenata isplatili? T: Oh, da! Pa naravno! Vidite, od tolikog novca kojim su studenti plaćali obnavljanje godina zbog modernizma i SF-a mi smo skupili dovoljnu sumu da izgradimo jedan svemirski brod i posetimo vanzemaljce. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

R: Dakle Vi ste posetili vanzemaljce. I, šta su vam oni rekli? T: Oni su nas podržali u našem nastojanju da oborimo što veći broj studenata.. M: Profesore, ja stvarno ne razumem svrhu ovog pitanja! T: Smirite se Mladene, pa istina mora jednog dana da izađe na videlo! R: Da, smirite se Mladene. Profesore, molim Vas nastavite. T: Pa, vidite, ti eliensi su nas prvo držali kao zatvorenike. Ali, posle su ustanovili da imaju veću korist od nas ako smo na slobodi. Pa smo u dosluhu sa njima narednih godina obarali što veći broj studenata, da smo na kraju skupili novca za prvu svemirsku stanicu i vojnu bazu na Marsu! R: Da li je ta baza još uvek aktivna?

obaveza na Marsu, često je zapostavljao radove studenata te ih je obarao iako za to nije imao razloga.. M: Profesore, ja stvarno ne shvatam svrhu ni ovih pitanja, ni Vaše iskrenosti.. ja Vas molim da..! T: Začepite, gospodine Mladene. Kao što kažem, istina jednog dana mora izaći na videlo! R: Molim vas nastavite, uvaženi profesore. Imajte u vidu da će list Pravda ceniti vašu iskrenost. Šta se potom desilo sa stanicom? T: Pa, jedne godine, mislim da je to bilo krajem maja ili aprila daleke 2012. –te, profesor A.B. se putem jednog tajnog subuniverzalnog kanala meni javio i upozorio me na iznenadni napad na našu tajnu i cenjenu stanicu na Marsu! R:

T: U tom trenutku nismo imali pojma ko bi to mogao da bude, jer smo bili zaštićeni od strane naših drugara sa Titana, jednog od meseca Saturna. To su jedna divna bića, jedna znate ovako, nesvakidašnja bića. Kakve oni samo kritičare modernizma imaju, pa to je znate.. prosto... divno. Ja sam svoje studente i terao da čitaju njihove eseje i radove, pa to su divni ''ljudi'', pametni ''ljudi''. Pa samo da čujete te anđeoske glasove i da vidite te njihove divne pipke i tu sluz... Naježim se, evo, naježim se kad se setim! R:

R: To može da objasni zašto mu treba toliko vremena da pregleda kolokvijume, sve te silne kolokvijume, sve četiri godine Firme, to jest,Filuma. T: Pa, naravno, ali ne samo to. Zbog svojih

Profesore, a pitanje?

T: Kakvo pita... ah, da! Izvinite, ja se tako malo zanesem. Čovek nije mašina, znate, doduše, sad i jeste postao mašina sa napretkom cyborg tehnologije sa Titana, ali.. R:

T: Da, naravno. Profesor baš zbog tog razloga drži predavanja samo subotom! Ostalih dana u nedelji je zauzet oko mnogobrojnih poslova koji se tiču vođenja i organizacije organizacije naše vojno-edukativne baze na Marsu.

Da li ste znali ko Vas napada?

Profesore, pitanje? Nemamo više vremena...

T: Eh, te divne face sa Titana... Da, da (pauza od pet minuta). Izvinite, morao sam da resetujem sistem. 120 godina života nije malo. To je skoro čitav vek i po'. Ovako dakle.. Profesor meni javlja da je uspeo da skupi ono malo borbene flote što je ostalo u Sunčevom sistemu i na obodu Mlečnog puta koji se borio protiv neke daleke sile koja je želela da napadne zemlju, ništa strašno, kad preko mikrofona ja čujem onaj poznati glas koji me je mučio toliko godina. R:

A, ko je to bio..?

T: Moja noćna mora.... Komandant Venerske Armade, profesorka Šekspirović lično! R: Mislite na Diktatorku Venus, koja se popularno oslovljava sa Rather Nasty? T:

Da. Lično ona. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

M: Ja stvarno evo više, ne mogu da slušam ove laži! Ja stvarno ne razumem svrhu ovog izlaganja profesore! Pa upropastićete čitav projekat porobljavanja poznatog dela svemira, a ja ću izgubiti svoje pravo da vladam, vi ćete mene upropastiti, vi vi vi, a ja sam tako želeo da vladam... moj najgori košmar se ostvario, moja muka, tolike godine mučenja da Vi, sada, kad smo na korak ostvarenja našeg sna. Vi, prokletničeeeeeeeeeeeeeee ee! T: Ma, jednom!

začepi

već

[Profesor pritiska dugme na svom satu, i za delić sekunde iz zida koji je odjednom nestao izlaze dva vojnika u narandžastim FILUM – Firma uniformama. M. viče... Neeeeeeeeee! I, oni ga odvode u jednu od soba za mučenje u dubinama vojne zgrade gde je nekada bio Knežev Arsenal.] T: Vratiće se on. Samo mu treba malo korekcije na pozitronskom delu mozga, znate, počeo je da sanja neke gluposti – robote koji se bore za svoju slobodu. Strašno! R: Razumem ja, profesore, nego ne znam da li će razumeti šira Javnost koja čita Pravdu. Samo, zamolio bih vas da nastavite sa izlaganjem. T: Da.. pa vidite, ta Diktatorka ustvari uopšte nije bila ljudsko biće! A pošto sam ja služio dugi niz godina

pod njenom jurisdikcijom tokom programa raznih perioda književnosti i epoha, i pošto sam se naslušao raznih gluposti, bilo mi je dosta svega! Pošto sam tada bio na vrhuncu svoje cyber snage i robotike, za tili čas sam ušao u jedno od moja dva vozila za putovanje relativističkim brzinama, naravno, to su brzine približne brzini svetlosti. R:

Kako ste odvažili za taj poduhvat spasavanja stanice na Marsu?

T: Pa, znate, ja sam morao to da uradim! Prosto tolike godine omaložavanja, znate, to retko koji čovek može da podnese. Ja sam se kinjio i iživljavao na one studente koje sam obarao. Davao sam programe modernizma koji su bili namenjeni za dvosemestralne stare programe, za onu generaciju znate, koja je bila nešto ozbiljnija od ovih što prepisuje sa telefona i papirića.. ma užas, pokušavao sam na sve načine da ih nateram da se rasplaču i čupaju kosu, ali nekako su uspeli da se izmigolje iz mojih besnih profesorskih ruku. Čak sam i jednog studenta namerno obarao 6 puta, na kraju je on sazvao komisiju i položio sa desetkom. Možete li zamisliti koja je to bruka bila za mene? Ali, dobro, barem sam ga namučio do srži. Ovo sa Diktatorkom Venere Rather Nasty je za mene više bio lični hir nego neki herojski poduhvat. Da nekom ispričam celu priču mogao bi da snimi čitav jedan ciklus taktila, znate, to su oni filmovi sa osećanjima iz Hakslijevog dela Vrli novi svet.. eto, zahvaljujući profesoru A.B. ja sam malo proširio svoje vidike. R: Možete li nam bar malo opisati taj herojski podvig? Ne znam kako drugačije da ga nazovem! T: Pa, evo nešto u kratkim crtama: Za tili čas sam obukao svoje svemirsko odelo. Nalepnica Filum Firma Galactica je jasno bila vidljiva na uskom kožnom skafanderu. Javio sam svom robot–asistentu koga vi znate kao kolega M., koji je zapravo više puta menjana verzija savršenog modela robot–studenta znate. Sve je počelo kad smo mu naredili da obriše prijatelje sa fejsbuka, što je on poslušno i uradio. Ali, saznali smo da je savršen za naše cyborg eksperimente kad je on u stvarnom životu počeo da izbegava ljude, da ogovara kolege i da priča za jednog određenog kolegu najgore stvari što je ličilo na neko emotivno pražnjenje ličnih kompleksa. Taj student je bio antipod, ili sušta suprotnost Androidu M. Markoviću, a što je interesantno imali su isto prezime. I dok je jedan odolevao našim serumima i antitelima, drugi je posustajao i sve više ličio na mašinu i roba ( a svi znamo odakle reč robot potiče) koja nam je potrebna ovde na jednoj Instituciji i Firmi koja bi jednom mogla da vlada čitavom galaksijom. I baš zbog te sušte suprotnosti, M. je često svesno i podvesno postavljao to pitanje: A koja je svrha našeg života i smisao našeg postojanja... No, bilo je šta je bilo. M. je već u to vreme bio izmenjena ličnost, rob institucije i važan šraf našeg sistema. Ja sam imao većeg neprijatelja sa kojim sa morao da se suočim i od kog sam se ježio a to je Komandant Venerične flote, R.N. Šekspirović R: Interesantna priča, profesore. Nisam znao da vas pamćenje tako dobro služi. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

T: 10100 terabajta je sasvim dovoljno memorije da u nju skladištim sve informacije koje su mi dovoljne. Ali, moram da napomenem, da je ta Venera zapravo antigravitacionim zracima odvučena na jedno mesto pogodnije za razvijanje života, tako da nemojte da pomislite da se radi o lošem science–fictionu koji se zasniva na nenaučnim nečinjenicama. Ipak sam ja profesor, pa moram da objasnim te nepikanterije i nesitnice. R: I,. šta je bilo sa dotičnom moćnom ženom? T: [smeh] Ha, ha.. Pa ja je ne bi baš tako nazvao. Možda je bila komandant, ali ipak je ona jedno nežno biće, zaboravljeno, kome treba dati pažnju i prema kome treba pokazati razumevanje.

dosta toga da prođe. Ja mislim da je ljubav ono što je mene izvuklo iz problema. Ljubav, ljubav i samo ljubav. Nikad neću zaboraviti kad sam samo jednim poljupcem sprečio uništenje jedne od najvažnijih vansvemirskih konstrukcija čoveka na Marsu. Ta stanica je prekretnica čitavog čovečanstva! R: Zahvaljujem Vam puno što ste bili ljubazni da odgovarate na moja pitanja. Nadam se da ste shvatili njihovu poentu. T: Naravno da jesam. U meni je dovoljno ljudskosti da shvatim reporterske, a i studentske probleme. Zahvaljujem Vama na datoj prilici. Što bi englezi rekli Good Luck! A, Titanci Šat el BarAb = što bi značilo, Live long and Prosper! Kopiraju malo Vulkance, ali to je hommage to A.B. Razumite ih. R: Zahvljuj0me profesore. Ovo je Moja prva, a nadam se ne i poslednja SF priča, Vaš, verni Reporter. p.s. Nadam ste da ste uživali. sva sličnost sa stvarnim ljudima i likovima je slučajna nijedna životinja nije povređena tokom snimanja intervjua Nikola Marković

R: Aha, znači taj taktil bi zapravo bio ljubavni film? T: Ne znam tačno kojim bi ga žanrom okarakterisao. Ali ima tu ljubavi i romanse, mi smo se na kraju i zavoleli. Ipak je ona predsednica planete čiji je pun naziv 13xVeneraxyz 060200200. R: Vrlo interesantno. Drago mi je što sam večeras pričao baš sa Vama. Ipak ste Vi jedan čovek od reči, pa nam recite koju ste pouku izvukli iz vašeg višestogodišnjeg iskustva kao profesor, a i kao jedan interplanetarni Astronaut? T: Pa vidite, zaključak nije mala stvar. Čovek, pa i kiborg (i mi smo bar polovinom ljudi), treba kroz A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

La탑ni Pekmez Stanoje

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Lažni Pekmez Stanoje ... reče jedan od truloKobilaša i svi postadoše reklama. Tu, odmah preko puta ove priče stojao je pijani solarijum u pripremi. Gazda neki šveđanin na privremenom radu negdje. Jednom, jutros ujutro porani sunce pa pravo u solarijum na prženje. Isprži ono malo jaja što je za doručak trebalo, i kad je izlazilo, na vratima, sudari se sa drugom iz školskih dana, gazda privatnikovim usvojenim sinom Šestopalcom iz kraja kod negdje. Veoma su se obradovali jedan drugom, odmah padoše jedan drugom u sevdah, emocije, podrigivanje. Mnogo emotivno bejahu njihov ponovni susret običnom hidrauličnom prolazniku koji poskakivaše na jednu nogu i psujući nešto sebi u bradu ode niz kaldrmu duguuuuuuu. Dogovoriše se drugari, Sunce i Šestopalac, da se ponovo vide. Da malo prizivaju duhove prošlosti, da zajedno popiju kafu i bombone na dobojskoj tvrdjavi. Trte mrte, pade dogovor. Raziđoše se i svako krenu putem svojim. Šestopalac skrenu desno da namota u krivini, i onako sav pod utiskom bliskog kontakta sa starim jaranom, udari u geometra Jamboliju. Pade Jambolija, ne zna pojma šta ga udari. Ustade sav zdrobljen i pođe da galami na Šestopalca šeprtljavog i smotanog. Ma da ti jeb...ma stani...ma jeb... bippppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppp.... znaš!!! Izvinjavao se nespretno/smotani Šestopalac, ali to nije pilo vode kod geometra (izlječeni H2O-holičar). On hoće da zove ivicu sa maricom ili 100 dinara. Šta ce smotani Šestopalac, konta, duma, tripuje te naposletku priče on odluči da plati. Bolje tako nego da upozna ivicu u marici. Zavuče ruku u džep pantalona kad tamo nema ništa. Još više pa dublje pa naširoko on zavuche-opet ništa. Jeb...CENZURISANO! bippppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppppp pppppppppppppppppppppppppppp ti sijalicu, nema mi para. Misli se roje po glavi, đe su, šta su, kome, čemu, kako? ....rece jedan trulokobilaš i svi postadoše reklama. Veliki upitnik mu se pojavi iznad glave.. konta on sad kako da kaže geometru da je negdje izgubio nadjeni novac i da ga sačeka do sutra pa ce mu on doneti u utorak. Gleda u njega geometer i onako u sebi pomisli kakav je ovo neuravnoteženi degenerik nestabilne labilnosti povezane sa šeprtljavom smotanošću. Jok, ja hocu pare i A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

zarez. Šestopalac se naglo okrenu, podje da trči i trči i trči... SVADBA,SVADBA....OVAJ ZA NJIM TRČI I TRČI I TRČI I CIČI, SKIČI, VRIŠTI... i naposletku stade geometer da popije konjak. Odustane od ganjanja jer ovaj prvi bejahu mnogo brži. Onako sav zadihan, geometer nije primetio da ga je ganjao do same raskrsnice u centru akustičnog grada. Samo što je skonto, udari ga autobus. Kroz usi su mu samo izlazile poslednje reci: jedna lasta ne čini, ona proleće. Udar ga baci tridesetak metara uskotračne vazdušne linije, te je preletio na drugu stranu ulice.Pri sletanju, aterirao je na slepca koga je na povodcu vodio cuko zvani pas. Uplašeni cuka zvani pas pođe da trči. Povuče i slepca sa sobom te ga je vukao četiri ulice po asfaltu brišući s' njim ulicu. Skrenu desno cuko zvani pas u slepu ulicu, izvadi bonsek, presječe lanac i otrča negdje daleko u daljinu ka nepoznatom pravcu ostavljajuci slepca na milost i nemilost caffettiinn kafićkoj bandi. Polako se smrkavalo, kad primjeti slepac nekakvu zimzelenu sjenku koja se približavala iz mrače uličice i bivala sve veća i veća i veća. Konta on, gotov sam, crna rupa došla po mene. AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA AA!!! Onako sav sjeban od straha, upiša se u gaće. Taman pomisli još ovo sranje da me snađe kad pfff...ukakio se. Od sada šuti, reče on u sebi. A sjenka se sve više približavala. Kad je vec prišla dovoljno blizu da je slepac može vidjeti I skontat šta je, neko upalio svjetlo u haustoru susjedne zgrade. I ugasi. Na trenutak je slepac skonto ko mu prilazi. To su bili ozloglašeni banditi patuljastog rasta. StrAh I trepet čitavog kraja. Ustade slepac, zauze gard u počne da mlatara rukama. Vide banditi da je zajeban. Nisu mu smjeli prići jer slepac ne gleda gdje udara. A to boli. Od straha svi pobjegoše. Odahnu slepac, sjede da se odmori naslanjajuci se na jedan od zidova, kad odjednom ...ZZZ!... upade mu mušica u oko. On pođe da se češka, ništa ne vidi, nema pojma gdje goni I u svom tom nekontrolisanom apćiha ponašanju, idući tamo-vamo, gore-dole, propadne u šaht. Neko ostavio otvoren šaht i sticajem nesrecnih kartonskih okolnosti jadni slepac propadne u njega. Lezhi on dole na dno šahta sav usplahireno govnast, polomljen, poderan. Ništa nije osećao.... sva mu dugmad pootpadala, njemački zip fajl rajfešlus se otvorio, ispala mu minđuša, pirsing iz pupka. Ma strašno. Gleda on tako gore kroz otvor šahta, ptice trče sporo proleću, oblaci jezde, koraci odzvanjaju. Hmmm, koraci, neko stiže da mu pomogne-pomisli on. Prc, banditi se vratili i vracaju šaht na mjesto. Poslednje što je video bila je trenerka marke slanina adidas na jednom od patuljaka. 'bem ti sijalicu! -Šta sada da radim- duma u sebi sljepac. Ma šta ću, idem kroz kanalizaciju pa negdje moram izaci. Krene ti on tako. Tama. Smrdi. Štakori u poodmakloj trudnoći pjevaju. Voda kaplje, hladna januarska noć. Pođe da se sjeća svoje drage, svoje voljene, svoje svjetlosti.

SAD ZAMISLITE BALONČICE IZNAD NJEGOVE GLAVE, JER SE SJEĆA SLEPAC, I ZATO ŠTO SAM JA TAKO NAPISAO. HVALA.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

On mlad, ona mlada. Volleo je i voljela ga. Upoznali se u rudniku. Pogledi se njihovi sudariše. Oba oka mu ispadoše. On postade slepac a ona ode u Njemačku.

PREKID BALONČIĆA. HVALA. To ga rastuŽi te pođe da plače u šahtu. Plače kao suza. Malo se smiri i onako već umoran od puta kroz cjev, leže da malo odspava. Naglo skoči iz dubokog sna i promlati glavom levo-desno. Vani dan, lijepo vreme samo malo sparno. U obližnjoj kafani svirao je S.T.R.A.J.K, ma jojj. Otkud ja ovde? Češka se on po začuđenoj glavi, kad mu nečija ruka pade na rame. On se okrenu i vidje svog vjernog cuku zvani pas koji se vratio po njega. Cuki je bilo krivo što je ostavio gazdu samog I pošto ga je puno grizla savjest za dupe, vratio se. Sjedoše njih dvojica na kafu pa mu cuko sve ispriča... i kako se pokajao, i kako je naletio na patuljaste bandite koji su se hvalili kako su nekog lika zatvorili u šahtu... i ... .... rece jedan od truloKobilaša i postadoše reklama. Skonto je po opisu da je to gazda, potrči on i po njuhu skonta đe i tako ga izvuče iz govana. Ovaj mu iz zahvalnosti naruči jednu dvolitru i baci kosku. Cuko je mnogo volio da trči za tom koskom. Ode, uzme, vrati gazdi i tako non-stop. Popi cuka pivo, gazda kafu kad cuka zamoli gazdu da baci kosku. Ovaj slepac baci, cuka potrči i kad je stigao do koske pregazi ga valjak. Nisu skontali da se ulica kopa, stavljaju radišini radnici novi, ljepši, savitljivi asfalt. Ciknu cuko, prestade štrajk, prozori popucaše, beba zaplaka, iskipi čorba, a slepac osta nepomičan. Nije mogao da vjeruje svojim očima šta se desilo. I dok je stajao nepomično, pođe da duva vjetar. Onako neki laganica. Duva on, ali nekako sve jače. Slepac stoji. Duva on još jače. Lete papirići, prašina, kese. Odjednom mu se na čelo zalepi neki komadic papira. Skide sa čela i viđe da u ruci drzhi 100 dinara. Pogleda u vjetar, namignu i reče mu: TI ČASTIŠ. A ovaj duva li duva.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Anica Prekajski A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kad je bio mrak, kad je bio mrak, pojurila mačka miša čak, čak, čak. Pojurila mačka miša čak, čak, čak, a da l' ga je progutala, to ni ona nije znala - jer je bio mrak, jer je bio mrak... A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Dušan Radović

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Club VAGABUNDO Hrtkovci https://www.facebook.com/pages/Club-VAGABUNDOHrtkovci/187210794704562 A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

http://posaonainternetu.com/affiliate/affiliate.php?id=635&group=6 http://posaonainternetu.com/affiliate/affiliate.php?id=635&group=10

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Goran Radičević

ZORANU, BRATU MOM

I. Zorane,zoro rumena hladni su Lima talasi potanja kruna slomljena i tamne zlatni ukrasi. Krunu što majci propade u noći groznog jauka, radost kad joj nestade kad tuga iz nje zakuka. Suza da lice umiva za život jedan cijeli crnina da je pokriva dan da joj ne bijeli. Umjesto plavih daljina od nas te zemlja dijeli. II. Od nas te zemlja dijeli i hladan,ćutljivi kamen, talasi mutni nam uzeli svu tvoju snagu i plamen. Kad zvijezde sve utrnu sa njima i ja kad svenem kroz tu tamu i crninu ti bićeš živ za mene. Patnja i bol ipak minu dođu druga vremena, neki zraci Sunca sinu tuga je druga nevjerna… U srcu nosimo prazninu radosti naša slomljena. III. Radosti naša slomljena biserna suzo majčina posle dugo vremena ona je opet kraj sina.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Tugu je svoju nosila iza stisnutih usana, suzom je lišće zalila od divljih trešanja. Bolom je bolovala jedan život cijeli a tugu svoju znala sa prirodom da dijeli. Sa zemljom kojoj te dala anđele krila bijelih. IV. Anđele krila bijelih zvijezde sada sviraju muziku nota umilnih kojom te dozivaju. Putuje zlatnim stazama mlada ti duša nevina, praćena divnim notama zvjezdanih pijanina. Pjesme ti pjevaju anđela horovi, uzalud te dozivaju Tifran i orlovi… Tu gdje oblaci igraju nestaju tvoji tragovi. V. Nestaju tvoji tragovi, minule sve su nade, te noći kada polomi ovo srce u komade. Niko se ne vraća sa staze vječnosti, rastaju se braća… ako ti skrivih oprosti. Lik tvoj mi donesu dugine divne boje, U njima moj ponosu još slutim oči tvoje… Sjećanja skupljasmo rosu u nama još postoje. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

VI. U nama još postoje nježne riječi i šale, sjećanja na težnje tvoje na želje i ideale. Tako se lik ti dragi u nama opet stvara, da tugu malo blaži i da nas razgovara. Samo u olujnim noćima kad sinu munja blicevi, suza u očima zna da smo tugu živjeli i da u nama svima bola su oštri mačevi. VII. Bola su oštri mačevi, tuge su vreli plameni a duša samo želi da se okameni. Da ledom srce zaledi da tugu ne osjeća, uzalud,ne vrijedi patnja je samo veća. Život u suzama postaje svjet bez boje, postaje zbirka sjećanja na tebe i dane tvoje. Tog dana su,bez pitanja rasjekli dušu na dvoje. VIII. Rasjekli dušu na dvoje, rasjekli srce na pola, plameni tuge moje i vatra žarkog bola. Riječ je postala lelek, suza je postala jecaj, život je postao teret, sreći došao kraj. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Zalud livade krasne cvijetom cvjetaju zalud na nebu jasne zvijezde sijaju… Zalud u sate kasne anđeli pjesmu pjevaju. IX. Anđeli pjesmu pjevaju na putu tvom te prate, dok zvjezde noću sijaju u sebi tražim te brate. O nije tuga to,nije, od tuge to je više, ono što u sebi krijem sa lica suze briše… Živim u selu malom i gledam more sinje, dječak u tijelu starom na kosi mojoj inje, talasi pjevaju žalom tvoje se ime pominje… X. Tvoje se ime pominje u svakoj strofi i stihu i kako idu godine slušam tu pjesmu tihu. Sad samo prepisujem iz duše svoje riječi, još za tobom tugujem jer tuga se ne liječi. Dok vrijeme i godine tijelo mi ispijaju, sjećanja na naše dane još u njoj klijaju i sad kad zora svane u oku suze sijaju.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

XI. U oku suze sijaju, u oku njihov je dom, ne dam da se kotrljaju naniže po licu mom. Dok jedne tihe noći kad zavlada tišina ne pustim da moje oči daruju suze mrtvima. Te noći neka se vrata tuge moje otvore, dok žalim majku i brata šumi mi, šumi javore. Neka tog noćnog sata mramoru suze govore. XII. Mramoru suze govore duša ga njima zaliva, plačite oči do zore noć vas od ljudi skriva. Govore suze kamenu i dragim sjenima, za jednu krunu slomljenu u talasima Lima. Nikada ne može duša da stigne do vas bliže, i dok sebe samu kuša nisku od suza niže. Uzalud srcem sluša odgovor nikad ne stiže. XIII. Odgovor nikad ne stiže tek hladan kamen ćuti, zora je sve bliže,bliže i uskoro će svanuti. Svitanja mnoga rumena dočekah sa tugom, posle nekog vremena tuga mi postala drugom.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kako prolaze dani duši je mojoj gore od tuge riječ je brani usne same govore… Sreću život sahrani mramore,hladni mramore. XIV. Mramore hladni mramore, gdje je kruna slomljena, još tražim odgovore posle toliko vremena. Čemu u oku suze, zašto u srcu tuga, zbog čega noć mi uze mog i brata i druga. Zbog čega ostadoh sam, zašto mi njega nema, zbog čega je kruna okrutno polomljena, zbog čega pjevam tužan Zorane,zoro rumena.

Magistrale Zorane,zoro rumena Od nas te zemlja dijeli Radosti naša slomljena Anđele krila bijelih. Nestaju tvoji tragovi U nama samo postoje Bola su oštri mačevi Rasjekli dušu na dvoje. Anđeli pjesmu pjevaju Tvoje se ime pominje U oku suze sijaju Mramoru suze govore, Odgovor nikad ne stiže... Mramore,hladni mramore.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Славимир Ј. Зеленкапић ТРЕЋИ ТРЕЗОР СЕЋАЊА Мили у спомен

РАСТОК У РАСТОКУ СРОЧЕН

Како зоре, зору да одране Нова рана, у рану стару, да стане Кап у роси, првом росом, да не кане Дана у дану, ненадан да бане? Точим мисли, у мислима новим Беспућима истим, дуго пловим Кућу наде, кровом да укровим Душу задушену, у безречју, сам да благословим Вихорно се вихор диже Моје срце, Твоме срцу ближе Пламен у пламену... Ватра тело лиже Корак у кораку, силази све ниже... Оде време, у безвремље ћутње Слутња слутњу следи, саме слутње На смрт пишем неписане љутње Тражим окончана окончања, побркане смутње Песма дарована, ново дародарје збори Покор исти стаса, у истој покори Извор је замућен... Крвави извори Пад у паду, бук запењен, у хладној одори Коначиште немо, конаку се спрема Миле моје миловане, одавно нема Гроб до гроба, мртво гробље дрема Расток у растоку срочен, расула се последња поема

http://www.novapoetika.com/ almanah-autori/slavimir%20j%20zelenkapi%C4%87%20%20srbija/

Иди трагом, траг некуда води Смрт стасала, смртно поље обиљем да роди Затон живота, не стреми другој слободи Учмала учмалост, у исти збир, најзад све своди

ДОК ЈАХАЧ ДРУМ КОПИТА

Вид оставе збира За доток нове наде Време протоком дан руинира Ко ноћу тајно чупа моје засаде ? Кроз тмину корача скривени ход Узмиче у загрљају сенки Трули посечен пањ и његов задњи год Замор пристигла тупа, на крају пијаних теревенки

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Бујица мутних вода куља јако Раздире препуклу брану Бела се пена поиграва, таласе баца лако Ко ће да размрси збиљу у зебњу замотану ? Мало је остало простора самоће Све је одбегло у заветрину ћутње На сваком кораку стежу обручи злоће Окивају у предвечерје продоре потајне слутње. Мерила правде не важе На дивљем ветру покидана Ноћ у ноћи последње преваре слаже Самује пуста кућа похарана Закаснела мисао пала у логу жита Полегла трулеж гњили сама По која искра севне док јахач друм копита Папучар понизно клепеће старим папучама Свитање занемело чека обзорја туге Док крик сове уснулу ноћ буди Најежили се трњаци и здружене поруге Отреса небо росу и закаснело време луди Докле ће докони вид оставе да збира ? Пресушила је река за доток нове наде Време протоком дан руинира Ко ноћу тајно чупа моје песме, засаде ?

НЕ ДАЈ СЕ ПЕСНИЧЕ

Уплакане очи Скривене иза тешких веђа Утопиле се у безгласје Самоћу ћуте... Како побећи преко ? Заобићи обале старих међа Док потере трају ? Сузе последње замке не слуте Дуго се напрежем да чујем Њену арију Да дознам одзиве гроба ... У пустој ноћи Када се прсти смрти, У мозак зарију Беоњаче ће опет вид дати Мојој слепоћи...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Три разливена тока, Пре увира Разграђују долину мог бола До сржи Расуте белутке сећања Нема ко да сабира Не дај се песниче... Опсаду смрти издржи...

КАД ХУМКА ОТЕЖА

Овде у стегу пробој надошле свести Отрежњење од задњих траума Доход истине из Божје заповести Не силази на странпутице са главног друма Данас се поиграва узбуркана машта На усецима коре малог мозга и даље У дрвореду маслина скрива се Божја башта Процеп раздора заспао у убилачке раље Три свере ниже... Затон самује векове У муљу истина затрпана За опомене не мариш... Ни што те Он зове Данас је стигла смрт, заказана је сахрана Вече се спрема обданицу да смени Разделница нејасно затамни сунце Коме дати срце када се окамени ? У које крило сакрити остављене младунце ? Пре рока сазри песник отрован муком Побели коса, ум и срце, изненада у потаји Још не зна како је вођен, чијом руком Са глувим добом све оглуви, умукну и откуцаји Крв не може у трагу поруку да срочи За неко сећање пре заборава Ко ће епитаф да уреже на надгробној плочи Кад отежа хумка, и сасуши се трава...

ТРИ СЛИКЕ СМРТИ

Опрости мирисна ружо Немире искри, у зову јутра Пре него се сенке оспу, да дан одуже Хоћеш ли на извор сећања доћи, бар сутра ? A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Недељно поподне глувари самоћу Незване мисли ума, сабирају се ко стада Поток бола и неуморни таласи буком клокоћу На оронуло животно коло, препуно јада Мила, тако смо далеки за зборове низа У протоку времена боре се жеље уснуле Мерио сам дубину твојих очију, из близа О, зашто, зашто су са ружама увенуле ? Опрости лепото руже Док недељно поподне самоћу глувари И дубоке бразде мојим срцем плуже Не знам куда то беже Из моје собе напукли чађави дувари И које не размрсиве чворове љубав веже? Гледам три слике смрти, дуваре Урамљене у једном раму Моју уморну душу горчином роваре У мрклој ноћи запалио бих месец, да одагнам таму А он се сакрио ко бегунац мали Не долази у наше котаре смрти Где су се загубили моји велики идеали ? Шта може ову самоћу потрти За збирове низа, још увек смо драги, важни Три слике смрти, нису раздружене Измичу крајеви далеки, опустошени, влажни... Поноћ са тугом све односи, ко мехуре пене Расуто перје летописа, ветрови витлају Сећања распрскава време Ни наше руже, мирисе своје не познају Рођене строфе умиру саме На надгробним плочама, у епитафе неме Твом гробу самоникле руже, још увек ме маме

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Diana Brkić

Jeka Slutiš li ikad čaroliju pogleda, moćnu, a neopipljivu snagu zjenica na obrazu? Zadrhtiš li ikada onako, bez razloga, jer proljeće je na prozoru, a tebi baš neki nemir nacrtao šare po grudima? Opet su te ove oči izljubile i ruke se u mislima tvoga tijela nagrlile. Tiha, nadohvat pogleda ti stojim, a tvoje oči pretrpane tuđim osmijesima ne primjećuju dušu posramljenu porazima. Hoćeš li me barem ispratiti pjesmom?

“Rođena sam 1972. godine u Livnu, BiH, ali cijelo djetinjstvo provela sam na otoku Mljetu, okružena slobodom malog mjesta i svojim najdražima. Pisati sam počela još u školi, svoju prvu zbirku pjesama izdala sam 2011.god pod naslovom „SR 111“, a u zborniku „Literat“, Društvo dubrovačkih pisaca objavljuje i moj rad. Pjesma „Ljubavna igra“ uvrštena je u Međunarodnu zbirku ljubavne poezije u izdanju Kulture Snova, Zagreb.”

Nikad za mnom nećeš pružiti ruku, a ipak, zastat ću na pragu i neću disati taj jedan beskonačni tren. Znam, dobro znam, neće se dogoditi baš ništa. Nećeš svijet okrenuti naglavačke da rijeke krenu uzvodno, da noć se kroz podne vrat k zori, da more k sebi primi raspršeni val i iz ničega život mu da. Nema, najdraži, više vremena. Ti nemaš snagu boriti se, a ja sam svoju rasipala, drugima davala, u bescjenje. Pred kaležom sudbine sad se klanjam i pristajem biti zrak, nevidljiva koprena jutra, raspršena jeka želja u tišinama. Daleka i ničija. Jeka... Jeka....

Neprikladno sasvim Bilo bi zaista neprikladno da se spetljam s tvojim mislima i zaposjednem tuđe mjesto za stolom tvog ocrtanog prostora i sasvim neprikladno da ti zaiskrim u snovima kad mrak je gust i ljepljiv i svaku svjetlost otkriva. Bez dileme, neprikladno bi bilo svako moje postojanje u tvojim grudima. Po nekim pisanim pravilima, ja sam sasvim neprikladna, neprihvatljiva. Da, zaista. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kišno jutro Jutros se umivam kišom. Ti se s kišom miluješ. Jutros je jutro odlučilo biti mazno, sneno, tobom obliveno, i biti toplo na tvojim rukama, i biti vrelo na mojim bedrima. Jutros je jutro odlučilo slaviti ostatke noći, i kao s prepune svatovske trpeze osladiti nepce još malo, umornim nogama koji veseli takt odsvirati dok se drže rasutog veselja. Jutros je jutro odlučilo odgoditi dan za koji sat i stvarnost za koji život. Jutro, moj saveznik, moj zaštitnik, moja tanka nit od beskraja do beznađa. Jutros kiša i ti.

Zaljubljena Zaiskrilo more u oku, Zaigrali se galebi, A sunce se smije U tebi. Zaboravih ne gledati u te, Zaslijepljena, Izgubljena, U tvojim dubinama sam A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Zatočena, Okovana, Zaljubljena.

Jutra u boji Priželjkujem buđenja u boji. Galebi se svijaju u čaroliji sna, pod pospanim nebom, u tišini jutra, mirujemo more i ja.

Ne idi Ne idi! Ni kad te tjeram od sebe ludo hrabro, budi jači! Ne idi! Bez tebe kraj mene ništa ne ide na dobro, budi veći! Ne idi! Ne broji moje riječi. Kad nemoć dotuče razum, malo toga ostane za reći. Kud god pogled krene, izgubljene bitke već su opjevane. Teško je dalje, ne umijem skriti rane. Ne znam čime mjeriti vrijeme, mjeriti sate. Ne znam kako otupiti srce da ne misli na te. I zato, ne idi. Budi jači, budi veći. Od svijeta što spremna sam ti dati, do tebe stižu samo moje riječi.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Sofija Sonja Perović

STARI ZNANAC Ne pričaj sa mnom kao sa starim znancem nemoj da me gledaš kao prošlost dragu kad si me pratio u stopu zaspivao i budio sa mnom ! Tražiš li mi to na licu tragove vremena ili samo procjenjuješ štetu ili me tražiš pod gomilom pepela kao nestali grad nakon erupcije ? Ako je istina , da se voli samo jednom ja sam svoj bonus ispunila... I ne pričaj sa mnom kao sa starim znancem ne pitaj ,gdje sam do sad bila !?

“Poeziju pišem od malena, ali do 2011. nijesam nigdje objavljivala. Tada sam sa grupim autora učestvovala u stvaranju zbirke namjenjene u dobrotvorne svrhe. Zbirka se zove "Dajem riječ za osmijeh".”

Bolje se pokloni nadamnom ,kao nad grobom ne traži ništa slično ostavljenom ono što si nekad ,možda , volio ihhh, još kad je umrlo za tobom ! Ne pričaj sa mnom,na taj način i skini taj osmjeh, nepristojan je! Ko se još smješi nad mrtvacem ne želim ti biti draga uspomena?!

DJEVOJČICA SA ZAKRPLJENIM SNOM NA SEBI Gledaš me čudno, a ja sam samo djevojčica sa zakrpljenim snom na sebi, uštopanim na nekoliko mjesta... Snom dugim pola ljudskog vijeka, koji se vuče poput pelarine u boji livade početkom ljeta. Gledaš me dok se ljuljuškam na svom tmurnom oblačiću mašući lastama dok odlaze grakćući ždralovima u pozdrav... Znam da se oni vraćaju, ali ,da li zatiču i mene u povratku?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Zato , kako je red, pozdravljam odlazeće, ja, mali dživdžan, kome prijeti dolazak zime... duge, duge bez prestanka... A tu se preživi samo od dobrote. Samo sam mala djevojčica ogrnuta snom, kao pelarinom , u boji kasnog proljeća, zakrpljenim na nekoliko mjesta. Zato me ne gledaj čudno dok čučim na vrhu svog malog, tmurnog oblačića...i mašem ti ... dok snijeg sipa po meni.

DOĆI ĆE JESEN Znam da gorjeće šume plamenim bojama jeseni... Baš one kojima ja i ti nikada nećemo šetati. I nečija će, možda , drugo stopala lomiti već umrlo lišće,grubim đonovima. Znam da će se navući oblaci i biće sivih boja, dok ih mi nećemo upoređivati sa krilima golubova, držeći se za ruke. Liće opet kiše, duge i dosadne,ali mi nećemo kisnuti pod njihovim kapima krijući glave pod jednom jaknom... Doći će jesen, a ja i ti nikad nećemo doći, na mjesto, gdje s e zaljubljeni sastaju, kad vjetrovi počnu zakopčavati kapute, svojim hladnim prstima. Biće jeseni i bez naših zagrljaja, jer po pravilu, jesen ne zaboravi da dođe, dok ljubav nas zaboravlja, kao mi , prošlogodišnje lišće.

KAKO SAM TI SLABA, OČE Tako sam ti mala Tako sam ti slaba, oče. Tako mi još treba tvoj zagrljaj... Toliko dragih ljudi više nema sa moje strane svemira... Ali, večeras baš ti mi trebaš. Roditelj sam, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

starim, sijedim, bore me svakodnevno šaraju i iscrtavaju mi lice valjda vrijeme pokušava na meni da dočara slike koje još pamtim... da te ne zaboravim,oče. Ipak sam još djevojčica koju si nosio na vratu... koju si vodio sa sobom na posao... Sa kojom si sjedio za stolom, čitajući Ćopića i njegove pričice... Tako sam ti mala, Džidžo da bih te rado zvala tatom i savila se u tvoje krilo kao nekad... Tako sam ti stara , a tako mala da bih rado bila ono tvoje dijete u čiji život si se kleo. Bila bih tvoja curica koju si učio da boksuje ali ne i da nisko udara... Govorio si, da je najvažniji fer -plej... Izgleda da nije , bar danas, u vrijeme kad ja ne mogu pesti da stisnem, osim povremeno od bola... I nakon tebe , učila sam od tebe, da, ako se igraš sa svojim životom nekog drugog možeš da povrijediš... Ali, sad je već kasno da ti kažem šta si me naučio, ikako drugačije, nego ovako.

NIJESAM SE PLAŠILA Nijesam se plašila neprobojno guste tame u hladnim, zimskim noćima, dok sam drhtureći od zime , opipavala i rukama tražila, prolaz iz nšta u nigdje. Ni iskeženih zuba pasa lutalica, kada sam kroz čopor prolazila, smiješeći im se, tepajući im... nijesu mi htjeli nauditi. Nijesam se uplašila gmizavaca u visokoj travi , dok sam šetala zamišljena pokraj rijeke, gledajući talasiće koji su se stvarali u plićaku. Tjerajući žabice da u mom prisustvu poskaču u vodu, da bi razbili pjenu na kamenitoj, maloj plaži... Plaži,koja zaklonjena vrbovim granama, još tamo negdje čuči, u ćošku mog sjećanja, nepromijenjena trskom i šašom A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

koji su je progutali. Ni oštrih, probojno- hladnih pogleda ljudi, koji me prijateljem nijesu zvali... Bila sam hrabra! Bila sam nesvjesno , ludo hrabra. Nijesam se plašila jezivih priča, nekad čuvenih, koje se prikradu u samoći... kad zvuk mačaka u parenju ,na plač i jauk potsjeti... a sjenke se izduže i zlokobno zaigraju u poluosvjetljenoj sobi! Bila sam hrabra! Ali sam se uplašila jako kada sam shvatila... Oh, kako me je bilo strah...! Usne su pobijeljele, ruke se zatresle, oči zacaklile... kada sam shvatila... da roj tih raznobojnih insekata prijeti mom s mukom stečenom miru... mojoj polusmrti, kojom sam živjela tako dugo... koja je toliko potsjećala na pravu smrt, da se od smrti nijesam plašila. Oh, kako me je bilo strah...! Sad shvatam, da je imalo od čega.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Anica Prekajski

MOJA REKA Danas sam tražila odgovor Reka je ćutala, Spokojna u svom proticanju. Stranac sam, Što korake ostavlja na obalama. Reka mi odgovara šapatom, Nagoneći me da slušam. Stranac sam.

PONOR Da bih do sebe stigla Od tebe sam otišla, Za korak ispred tuge. Dubok ponor Mojih snova, Tvojoj stazi, Prepreka je, Nepremostiva.

ŽIVOT U OKOVIMA Zaborav Bez praštanja, Sećanje Bez savesti, Kazna Bez samilosti, Ples je duše U tami Večnog straha, Život u okovima.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

NOVIH BUDJENJA DAH Ovaj korak Što ga mrvim, Pod pepelom I sivilom, I noć bez putokaza, Kaplje u tamu. Tišina se raspukla Kao da će jutrom pokucati, Novih budjenja dah.

NEMA TRAJANJA Ispraćena senkom Posustalog dana, Poželeću suton Okupan u mirisu lipe. Uspomenu krhku poput nade, Pomilovaću finim Tkanjem noći. Nema trajanja Sem u rečima. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Danijela Tuba

Slušaj

Otvori... Mržnja sve pustoši i svet, svet se ruši. “Skoro sam počela da pišem... Zovem se Danijela Tuba i rođena sam u Čačku 1995. godine. Idem u mašinsko-saobraćajnu školu i učenica sam trećeg razreda, smer: mašinski tehničar za kompjutersko konstrisanje. Idem na kreativno pisanje koji vodi profesor Milan Gromović.”

Otvori... Previše je životinja, a san se ne sniva. Otvori... Budućnost gori, a to se ne vidi. Otvori... Samo sam sanjar i realnost poklanja šamar. Otvori... Pusti me da uđem, jer disanje boli. Otvori... Plašim se mraka, senke, budućnosti daleke. Otvori... Otvori dok nije kasno, dok ne shvatim sve jasno. Otvori...

Crna stvarnost Sečiva noževa Tupe se na koži. Vrisak ponavlja slova, Ambis ružno ruži. Reka bola Nosi sreću. Oblaci sivi ostaju, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Svetlosti nema. Tama nas proždire. Jasno je sve, Eho ne čuje se. Bes i tuga, Očajna staza je duga, List života pada.

Budjenje

Polje uvelih ljudi na kamemoj zemlji spava. Svoda plavog nema, oluja se budi. Iz nebesa duga seva. Vatreno cveće spaljuje sasušene dane. Zaspale duše mostove ruše. Četa sreće podiže zastave slobode. Paperjasta krila su poletela. Armija napuštenih osmeh je obukla.

Mrtva zver

Buka para niti misli, šta gost pokušava da misli? Zatočen u nirvani, pokušava kucati na stakleno oko. U zenici, čudovišno stvorenje kida odraze, dere obraze, jede duše. Lupanje nogama A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

neznanca budi. Odzvanjanje glasova, zver muči. Tupi očnjaci grebu kožu. Bes curi, sene pomažu. Stakleno oko puca. Zver ne diše. Vlažnim prstima pretura po džepovima, mrvicama lepi lica nestala.

Krvavo mastilo

Nokti se zarivaju u kožu, sopstvenom krvlju pisac piše. Crvenom vodom ukrašava zaboravljene i prašnjave, pepelom vatre napuštene rečenice. Noć je hladna. Cepanje lica na delove ne sakriva rane. Vađenje belih klikera, zdravlje realnosti vara. Usne što su ljubile, nema ih više. Noć je hladna. Vatra još pucketa, ali njoj buka smeta. Šaputanje napuštenih duhova ne budi sva očekivanja. Miris krvi se oseti, pisca samo mastilo pamti. Noć je hladna.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Željka Ignjatić

BLJESAK STVARNOSTI Buđenje, bolna spoznaja u dodiru sa stvarnošću, napuštanjem maštom satkanih osjećanja. Udubila sam se u sebe, osluškujem šta mi misli nameću, želja da pobjegnem iz mog kaveza u kojem sam sama sebe zatvorila, napravim pokret rukom, želim da sklonim rešetke, ali one nisu tu one su unutra, u meni. Zarobljena u svojoj mašti, hoću slobodu od same sebe, srećna za bljesak stvarnosti, najavu svijetlosti koja dolazi napuštajući maštu, poslije slatkog maštanja i istinskog buđenja. LJEPOTA MUŠKOG TIJELA Oči su prvo divljenje moje tu želim da vidim sebe. Pogled moj na usta se spušta volim da su odlučna i čulna. Ruke tvoje moju pažnju privlače gledam kakvu igru im daješ. Ramena, iskreno, puna volim da svoju glavu tu rado odmorim. Guza je mjesto gdje pogled mi leti, sklad neki mora imati. Golicavo mjesto za kraj ostavljam, stida radi ili može biti obmana prava. A kada gledam očima sve želim da osjetim dušu uokvirenu tijelom, spremna sam na ustupke svoje, ne trebaju svi dijelovi k’o fotografija biti, cijelina je važna da ljubav pokrene u meni.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

LJUBAVNA FANTAZIJA

“Zovem se Željka Ignjatić, rođena 8.8.1964.god. u Crkvica, Zenica, BiH. Završila sam srednju ekonomsku školu u Doboju 1982.god Ove godine sam izašla u javnost sa mojim pjesmama, duže vrijeme sam čitala ih za svoju dušu, poželila sam da moje pjesme nađu put do svih koji prepoznaju ono što je i njima blisko. Član sam Književnog kluba „Jovan Dučić“, Doboj. Učestvovala sam na Evropskom fejsbuk pesničkom festivalu u Novom Sadu sa pjesmom „Moja ljubav“. U pripremi je zajednička zbirka citat.rs, izlazi krajem aprila, učestvujem sa pjesmom „Moje sunce“.”

Plovim na talasu ljubavne fantazije. Gledam te zatvorenih očiju, osjećam žudnju da te dodirnem u mojoj ljubavnoj fantaziji. Čujem te zatvorena u sebe, glas koji ima moć da me svu prožme u mojoj ljubavnoj fantaziji. Mirišem te u noći, muškim mirisom mi mirišeš u mojoj ljubavnoj fantaziji. Osjećam te u kosi, na usnama, tijelo mi pališ dodirom u mojoj ljubavnoj fantaziji. U ustima osjetim slast tvog poljubca u mojoj ljubavnoj fantaziji. Ni moje šesto čulo nije bez osjećaja, osjetim te, tu si u srcu u mojoj ljubavnoj fantaziji. U želji da svaki talas okeanu se vrati odakle se zatalasao u mojoj ljubavnoj fantaziji. NAŠA SLIKA Ne dolaziš mi u snove, ljubavni snovi otvorili su put u nepoznato. Probudio si u meni nešto što nikome nije uspjelo do sada, ne spavam a nisam budna, nalazim se u polusnu ili u polujavi, u prostoru između sna i mašte. Razotkrio si me, ogolio, skinuo si sve maske zaštite stvorene do sada, pokrenuo sva moja najljepša ljubavna sjećanja, približio ih. Skidaš ciglu po ciglu sa zida koji sam izgradila u ljubavnim patnjama i novim bojama slikaš moje novo ljubavno platno. Sa radošću nesebično ostavljaš srušen zid. Srećan si, otvorio si moje bolne tajne, ne daš da budu potisnute, da tiho tište

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

da ječe. a opet dovoljno glasno Nedaš da budeš žrtva svih mojih promašaja do sada, hoćeš čisto platno da slikaš po njemu samo našu sliku, samo našim bojama. Osjećam da si otkrio u meni meni samoj nepoznat ljubavni model i probudio želju da uzmem kist u ruku i sa tobom bojim najdražu moju sliku, našu sliku. NEBESKI SPOJ Slovima koje tvore riječi, riječima koje tvore smisao govorim ti što budiš u meni. Ležim, ništa drugo ne radim, sama sam sa sobom, tada mi ide u susret ono što mi najviše znači. Ljubav mog života je tu, ponekad za trenutak te smijene draga mi bića koja volim. Kada ostanem sama sa tobom, želja i čežnja ožive, to pripada meni, ali, tako je jako, da, znam i ti si tu. Nježni smo, volimo se, sve nijanse ljubavnih boja su tu, govoriš mi lijepe riječi koje sam maštom prizvala. U tvojoj želji da toplim riječima osvojiš moje srce, najdraži muški trofej, otvara ti put i za druge trofeje, koji ti jačaju osjećaj za muško. Za žensko srce najveći trofej je kada doživi ispunjenje sna i pored sebe ima voljeno muško biće koji je čini voljenom ženom. Spoj voljene žene i muškarca otvara nebeski svod iznad ljubavne postelje, najudobnije gnijezdo u kojem voljeni sva svoja čula osjećaju u punoj moći, kroz beskrajnu ljepotu prolaze spojeni u jedno. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Gordana Pavlović

http://borbazapoeziju.bl ogspot.com/

MOJA SRBIJA Privila si me na grudi svoje a nisi me rodila pomazila nežno po glavi belim mlekom podojila i svu ljubav na mene prenela moja Srbija! Raširi ruke,obli me toplina zagrli me Šumadija pronađoh put do izvorišta svoga bivstvovanja smisao postojanja iako me nisi rodila odgoji me moja Srbija! I srce moje rasplinu se od miline kao zlatna polja Vojvodine spremno da opet ljubav uzvrati da veruje,voli i pati da bol i tugu od sebe protera nauči ga moja Srbija! Znam! Rana je tebi otvorena krvari po kosovskim božurima uzalud isekoše deo tebe prisvojiti ne mogu za sebe oni što nisu ljudi jer duša se uzeti ne može zato ponosna budi nisi ti samo domovina ti si majka,moja Srbija! Hvala ti mati, što si me u život vratila što sam i ja majka postala i dva ti čeda rodila i ponosno živim i tebi se divim. Neka ceo svet okreće glavu uzdizaću tvoju slavu tvoju veličinu piše istorija samo je jedna i jedina,moja Srbija!

KAP, ZRNO I ZEMLJA Kao kap u moru moje je ljubavi snaga izgubljena u prostranstvu vodenog blaga u izgnanstvu A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

sad svoju kaznu sluzi u progonstvu sa tugom se druzi. Kao zrno peska u pustinji moje je srce izgubljeno vetrom noseno sa jednog na drugo mesto po delić ostavljalo suncem prženo a toplotom ne zagrejano. Kao jedna pahulja snežna moja je duša nežna u trenu na najvećem vrhu bila padala polako i sporo se topila zemlju je dotakla istopila se i nestala. Još samo ponekad kad vetrovi zaplešu zrno peska do mora odnesu, talasi se zanjišu na obali kap i zrno ostave da se za trenutak sa zemljom spoje...

DIŽEM GLAS Dižem glas protiv svih ratova na planeti niko nema pravo da se sveti dato nam rođenjem da uzima da živimo u blagodeti mira. Dižem glas u ime majke što je sina odgojila da raste ,stvara i decu ima a ne da bi ga u borbu spremila i grob mu suzama zalivala. Dižem glas u ime sve dece ovog sveta čije su detinjstvo ukrali pesmu proleća i miris cveta puškama i smrću zamenili.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Dižem glas čujte me,o prokletnici stiće vas suze svih majki. nedovršena detinjstva biće osvetnici razorena ognjišta postaće progonioci gnev nedužnih osetiće i vaši naslednici. Dižem glas Dosta je! I previše za čoveka što slobodu i bližnjeg voli, što se ljubavlju i istinom bori za plavo nebo i iskonska jutra za parče hleba i lepše sutra. Dižem glas u ime svih pacifista na planeti. ostavite se ratovanja prizovite se pameti, dosta je bombi i rata prigrli bližnjeg kao brata, ratujte nežno na poljima ljubavi jer samo čovek može da voli.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Nove Knjige

Lazar Janić Veštičje ludilo

Lazar Janić Misli očešljane vetrom

Lazar Janić Oni su ovde, sa nama

proza

roman

Izdavač Argus Books&Magazines

…Senke lisca i grale s u mu na l i cu s a mo nji ma zna nu i gru s kri va l i cu, uz muzi ku s umske ptice. Kao macevi, srpovi s unceve s vetl os ti ul a zi l i s u mu u oko, i on ga za tvori , pa opet otvori , i s a d ni je bi l o s vetl a, ali ni je bi l a ni ta ma . Voda mu je ves el o kl okota l a oko nozni h prs ti ju, s pi rajuci crnilo visenedel jnog nepra nja ... Sa ga o se, i zahva tivsi sakama hladnu penu ta l asica, ispljuskao s e po gol i m grudi ma . Stres avsi se od iznenadne drhtavi ce, opet s e s a ga o i s a d je puni o us ta hl a dnom tecnoscu, prozdirao ju je halapljivo, a visak i z s a ka ra zbacivao po ra menima i l edjima... I to mu ni je bi l o dos ta , nego je s eo u s l junkovito korito i veslao rukama, gurajuci s a plitkom vodom i gomi l e bel i h, s i vi h i crveni h obl uta ka s a dna . Os eti o s e os l obodjeni m, i od odjednom os vojene s l obode, dobio je zelju da vi ce! I vi ka o je s umske ptice, vikao je istocni veta r, vi ka o je s va kog koga se s etio, a onda, onda vi s e ni je vi ka o, nego je s a mo vri s ta o od ra dos ti ! Ovo je na stavak romana “Kuća obra s l a brš l ja nom”.

Te 1966. Indi ra Ga ndi je i za bra na za premi jera Indi je, Žorž Pompi du za predsednika Francuske, Bitlsi s u harali UK i otkri ven je Sa turnov mes ec Epi metej.

Da je neko te s eptemba rs ke noći 1895. godi ne prolazio nadomak La ki ća , š umom pored potoka ispod kuće Arandjela La kića, vi deo bi strašan prizor! Aleks a La ki ć s toji pored va tre, i zbezuml jeno ga l a mi na jednog, s a rukama unazad za drvo vezanog deča ka, gol og do poja s a i bos og, s a mo u ga ća ma, i s a ma ra mom na gura nom u us ta ! Iza njega s edi jedna vezana devojka , duge crne kos e, u bel oj, prl ja voj i i s cepanoj ha l ji ni , s a krpom za puš eni m us ti ma i razrogačeni m oči ma , koprca s e, bezuspešno pokušavajući da s e os l obodi vezova !

roman

Te 1966. Rona l d Rega n je pos ta o guverner Ka l i forni je, u Ki ni je počel a kul turna revolucija, Roling Stouns i i zda l i Pa i nt i t Bl a ck i rodi o s a m s e ja . Te 1966. Al eks a La ki ć je i ma o š es t godi na , i gra o s e na l i va di pored kuće obra sle bršljanom i nije ni s lutio da sam s e ja rodi o. Upoznali smo s e tek 2010. Došao je kod mene sa dvolitrom ra ki je i reka o: Doba r da n, ja s a m Al eks a La ki ć. Žel i m da ti i s pri ča m jednu pri ču. Ta njegova priča me je oborila s nogu, i l i je to možda uradila ra kija koju je doneo? Pri ču s a m pretoči o u roma n "Kuća obra s l a brš l ja nom".

Al i , niko nije prolazi o š umom, i ni ko to ni je vi deo, jedino s e i z neke da l ji ne čuo demonski s meh neke žene, i l i je to s a mo veta r, hučući kroz š umu, učinio da to ta ko zvuči ! Prva dva del a tri l ogi je i zmedju jedni h kori ca ! Al eks a La ki ć je, od 1895.g. do 2010.g., u proputova nju a l terna ti vnom s tva rnoš ću.

Ra ki ju s a m popi o.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Niki Pelegrino Recept za život roman Izdavač Paladin Recept za ži vot bi treba l o da bude jednos ta va n: l juba v i s reća , porodi ca , pri ja telji i malo hra ne – a l i ži vot je retko ka da ta ka v. Al i s želi da iskoristi život koliko god može – na kra ju krajeva , ona zna kol i ko s e on l a ko može izgubiti – i zna da os eća ka ko ži vi puni m pl ući ma onda ka da – kuva . Ba beta je či ta v s voj ži vot provel a obra đujući vrt ma le kuće na i ta l i ja ns koj oba li, kako bi hranila porodicu koja je sada odra s l a i oti š l a od nje. Jednog leta, te dve žene s e upozna ju u oronuloj mediteranskoj vi li, i otkri va ju da govore za jedni čki m jezi kom, jezi kom hra ne. Tamo, pod vrelinom s unca Italije, ili u hl a dovi ni nara, progovori će o ta jna ma , i zneti jedna drugoj s voja s tra hova nja i na de. Al i ži votne l ekci je ne mogu s e na uči ti ta ko l a ko.

Ijan Mekdonald Reka bogova

Rik Hautala Mala braća

roman

Izdavač Paladin

15. a vgus t 2047. Sreća n ti s toti rođenda n, Indi jo... Sredi nom dva des et prvog veka Ma jka Indija je ista kao i sada – drevna i puna mladosti, siromašna a opet neverovatno bogata. Raznol i ka , na s i l na , di vna i strašna, uzbuđujuća i zbunjujuća . Drža va zagušena na ci ja ma i kul tura ma , protka na gotovo seizmičkim kontrastima i s uprotnostima. bezmalo dve milijarde ljudi gura s e na potkontinentu i po uza vrel i m gra dovi ma – ki bera ba di ma – gde s e pra s tara kultura i vrh vi s oke tehnol ogi je s us reću da bi i znedri l i nova druš tva i – moguće – novu ra zumnu vrs tu. REKA BOGOVA je knjiga jednako velika i s na žna ka o i njena tema. Njen veličanstveni s kup ra zl ičitih likova – od genetički us a vrš eni h 'Bra mina' do kuri ra koji prenos e del ove tel a , s meri čki h na učni ka do 'Da rma pol i ca ja ca ' (drža vni h ubi ca veš ta čke i nteligencije) – upleten je u međus obno poveza ne pri če koje s e bl i že za vrš etku kos mičkih ra zmera koji će zauvek izmeni ti na či n na koji poi ma mo s ebe, ži vot i va s el jenu koju na s ta njujemo.

Proš l o je pet godina otkad je Ki p Haua rd vi deo ka ko mu ma jka umi re u uža s ni m muka ma usred kovitl a ca „ma l i h s međi h s tvorenja.“ Pet godina košmara i s traha od mra ka . Pet godi na borbe da s e i zbori s oni m što je sigurno bio s amo plod njegove ma š te... Al i untsigahank – „mala braća“ na jezi ku Mi kma k Indijanaca – nisu proizvod mašte. Grozna š ums ka bi ća koja s e s va ki h pet godi na hrane l judskim mesom, mala braća s e s premaju da ponovo izađu i z podzemlja na površ i nu. I ova j put, deča k koji je pri s us tvova o nji hovoj prethodnoj gozbi neće i ma ti kuda da pobegne. ODAVNO NISAM PROČITAO HOROR ROMAN! – Sti ven Ki ng

BOLJI

PROZA RIKA HAUTALE BLISTA ZAHVALJUJUĆI PREDANOSTI I NENADMAŠNOM SPISATELJSKOM UMEĆU. – Pi ter Stra ub.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Stiven King Dalas ´63

Sergej Lukjanjenko Nova straža

Gijom Muso Sedam godina kasnije

roman

Izdavač Vulkan

Da na 22. novembra 1963. godi ne tri pucnja odjeknula s u u Dalasu. Džon Kenedi je ubi jen i svet je zauvek i zmenjen. Šta bi bi l o kada bi to moglo da s e promeni ?Šta a ko jeda n čovek i ma mogućnos t da s e vra ti kroz vreme i i zmeni tok i s tori je?

Sve je mi rno. Moskovske Straže paze da ne na ruš e krhku ra vnotežu i održa va ju s ta nje opreznog pri mi rja .

Od el egantnih pariski h ul i ca do s a mog s rca Ama zona , ova j bri l ja ntno na pi s a ni tri l er poveš će va s u neponovl ji vu a va nturu, prepunu napetosti i nezamislivih obrta . Boem i umetnica žestoke nara vi , Ni ki će uneti vi hor svežine u Sebastijanov s tabilan i bes prekorno uređen ži vot. Ia ko s u ol i čenje potpune s uprotnos ti , l juba v će pl a nuti i zmeđu nji h neverova tni m i ntenzitetom. Ubrzo će se venčati i dobi ti bl i za nce: Ka mi l u i Džeremi ja . Al i bra k nemi novno kreće ka gorkom kra ju: optužbe, a fere, prezi r… Na kon burnog ra zvoda , oba rodi tel ja dobi će s ta ra tel js tvo na d jedni m detetom – Sebastijan će kćerku vrl o s trogo odga ji ti , dok će s e Ni ki drža ti popus tl ji vog s ta va prema s i novl jevi m nes ta š l uci ma . Godi ne neos etno prol a ze. Oboje će ponovo i zgraditi svoj život, što dalje jedno od drugog. Onda jednog da na Džeremi nes taje. Da l i je pobega o od kuće? Il i je ki dnapovan? Niki nema i zbora – mora da s e obra ti za pomoć bi vš em mužu koga s koro da nije vi dela sedam godina. Ka ko bi s pa s l i ono š to i m je na jdra goceni je, Sebastijan i Ni ki moraju da ujedine snage i krenu u potragu za sinom. Dok blizina či ni s voje, oni će ponovo osetiti bliskost ka kvu s u da vno iskusili i zapitati se da li je za i s ta s ve za uvek i zgubl jeno…

Džejk Epi ng je tri des etpetogodi š nji na s tavnik engl es kog jezi ka u a meri čkoj drža vi Mejn. Jednog da na , pri ja tel j Al će mu otkri ti neverovatnu ta jnu: u njegovoj os ta vi nalazi se vremenski portal koji vodi u 1958. godi nu. Al ubeđuje Džejka da krene u neverova tnu mi s i ju – koja je odjednom nestvarno stvarna – da pokuš a da s preči Kenedijevo ubistvo. Ta ko počinje Džejkova a va ntura , u kojoj ka o Džordž Ambers on dospeva u s vet El vi s a i Džona Kenedi ja , upozna je os obenja ka Li ja Os va l da i l epu bibliotekarku Sejdi Da nhi l , koja pos ta je l juba v njegovog ži vota . Džejkov novi život prevazilazi s ve za kone fi zi ke i norma l ne gra ni ce pros tora i vremena, ali da l i će to bi ti dovol jno da os tva ri s voju mi s i ju? Oda jednom jednostavni jem vremenu i na peta mi s teri ja koja će va s os ta vi ti bez da ha, Dalas ’63 je još jedno Ki ngovo remek-del o eps ki h ra zmera .

Is pra ti vš i na a vi on s a ra dni ka Noćne s tra že i z i nos tra ns tva , Anton Gorodecki s eda da popi je pi vo u a erodroms kom ka feu. Kra j njega i znena da prol a zi debel juš ka s t deča k. Počeo je da s e dernja čim je prošao kroz vra ta Šeremetjeva D. − Neću! Neću! Neću da l eti m! Ma ma , pa š će a vi on! Anton i s tog trena s hva ta da gl eda u nei niciranog Inog, potenci ja l nog pra vog proroka , koji mu s a opš ta va deo uznemirujućeg proročanstva. Noćna s traža pokuš a će da regrutuje deča ka u s voje redove, s a mo š to ovog puta na nei niciranog Inog neće navaliti Ta mni , već i s konska i drevna sila, nepobedivi l ovac s a pl a mteći m oči ma , koji dol a zi pra vo i z noćni h šuma – Ti gar. Anton će otkriti da o s vetu koji del i s l judi ma ne zna gotovo ni š ta, i da postoje pra i s kons ke s i l e koje na dzi ru Ine...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Orasio Kasteljanos Moja Bezumlje

Dragan Velikić Severni zid

Džejms Paterson Zli Vuk

roman

Izdavač Laguna

Roma n slavnog salvadorskog književnika koji i stražuje s trahote ra ta na izuzetan i za pa njujući način.

U knji ževnom univerzumu Dragana Vel ikića, satkanom od s udbina njegovih medi teranskih junaka koji, u vrtl ogu i s torije i tra ganju za izgubljenim i dentitetom, domišljaju pravu istinu o s vojoj zemlji – roman Severni zi d zauzima pos ebno mesto koliko na planu asocijacija i meta fora, toliko i na fonu balkanskog fa tuma s kra ja XX veka i i zbegličkog mentaliteta nekadašnjih Jugoslovena.

Ko s e boji? Al eks Kros s e bori protiv najokrutnijeg i na jmoćnijeg ubice na kog je do s ada na i šao – ta janstveog grabljivca poznatog pod na dimkom Vuk. Prvi Kros ov s l učaj otkad je prešao u FBI zbunio je njegove nove kolege. Po či tavoj zeml ji neko usred bela dana kidnapuje muš karce i žene i nestaje bez traga. Aleks s hva ta da ti l judi nisu oteti zbog otkupa. Nji h s u kupovali i prodavali, a i zgleda da je Vuk zl očinački um koji stoji i za te s trašne trgovi ne. On uvodi novu vladu užasa u orga nizovan kriminal.

Dobro ne razmislivši i ne predvi đajući do koje mere će ta odluka promeniti njegov ži vot, prota gonista Bezumlja prihvata pos ao da pregleda i s redi tekst konačne verzi je izveštaja o genocidu koji s u pretrpeli i ndijanski narodi jedne s rednjoameričke zemlje. U maloj sobi s edišta Nadbiskupije, junak se suočava sa vi š e od hiljadu strana koje iznose optužujuća svedočanstva preživelih i očevi daca. Ta da postaje svestan užasa koji ga i s tovremeno opčinjava i uznemirava jer u teks tovima pronalazi metafore i nes vakidašnje jezičke obrte koji živo predočavaju pokolje i svireposti, nei zrecive na bilo koji drugi način. Na poredo sa ti m kolosalnim zadatkom teče junakova sva kodnevica, povremeno ba nalna i promiskuitetna stvarnost, u oš troj s uprotnosti sa njegovim osećanjem progonjenosti i opasnosti kao i opsesijom na s iljem koje bi moglo da se pretvori u njegov pakao.su davno iskusili i zapitati se da l i je zaista s ve zauvek i zgubljeno…

Roma ni Dragana Velikića istrajno s u i ops esivno va riranje teme o neutaženoj čežnji ličnosti da se otme delovanju velikih meha nizama Istorije, Ideologije i Politike. Sti l ski gotovo besprekorno napisan, Severni zid nudi naročitu vrs tu za dovoljstva u tekstu. Tihomir Brajović Severni zid je blistavo komponova n roman ra fi nirane strukture koji sadržinski pokriva či ta v dva deseti vek. „Sudbine se pona vljaju.“ Ta lapidarna rečenica koju i zgova ra Velikićeva junakinja nukleus je ovog roma na. Severni zid je poema o s va kodnevicama u nemirnim vremenima koje Velikić bravurozno transformiše u knji ževnost. Oliver Jungen

Ti s e bojiš Ia ko se divi neiscrpnim resursima FBI-ja, Al eks postaje nestrpljiv zbog nespretnosti u Bi rou i preterane obazrivosti u trenutku ka d treba s tupiti u a kciju. I sam vuk s a motnjak, on mora da s e upusti u tra ga nje za novim plenom i pokuša da s pase neke žrtve dok su još žive. Dok s e slučaj zakuvava, Aleksu ključa i kod kuće. Bi vša verenica Kristina Džonson na prasno se vra ća u njegov život – a li ne iz ra zl oga koje bi Al eks voleo.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Džo Haldemen Večiti rat

Mauro Korona Kraj iskrivljenog sveta

Branko Dimitrijević Serbian Poets Dream

roman

Izdavač Čarobna knjiga

Izdavač Evro Giunti

Izdavač Čarobna knjiga

Dobi tnik nagrada Hjugo, Nebjula i Lokus za na jbolji SF romane.

Početkom te strašme zi me kada i znenada presuše svi energetski i zvori ljudi s u prvo uznemireni, zatim vi ču i zapomažu ophrva ni s trahom. Na kraju nastupa zl oslutna tišina. Ljudi umiru. Čovek, da bi preži veo, mora da stvori nov svet vra ćajući s e vrl i nama i vrednostima koje je s a vremeno društvo potpuno zaboravilo. Za ova j roman Ma uro Korona je 2011. godi ne dobio poznatu italijansku književnu na gra du " Ba nkarela"

Godi nama je Branko Dimitrijevi ć šetajući ul i cama San Franciska patio za Beogradom. Nedostajalo mu je mlako pi vo, neljubazni konobari, aljkavi policajci, gužva u tra mvajima, ogovaranja, s pletke i na meštaljke. Nedostajali su mu i oni Beogradu i Srbiji tako svojstveni boemi i umetnici za koje i prijatelji često više ne zna ju kojom s e umetnošću bave, jer su se umes to stva ranju umetničkih dela pos vetili življenju umetnosti i li umetnosti ži vl jenja. Nedostajala mu je i romantična l jubav, ona u kojoj i ma i malo patnje, jer uvek postoji s umnja da a ko s e ljubav os tva ri, onda to nije ona prava. I onda je Di mitrijević, ne bi l i se utešio, jednog dana s eo i napisao ovaj roman i u njega stavio s ve ono što mu je u dalekom svetu nedostajalo. Ovo je roman i za sve one u s vetu kojima nedostaju Beograd i Srbija, a l i i za one koji nikada nisu nogom kročili u te geografske pojmove, ali vole romane s čvrs tom pri čom i mnoštvom zabavnih epi zoda. A o duhovitom dijalogu da i ne govori mo.

Redov Vi lijam Mandela bačen je kroz pros tor i vreme da bi se borio u hi l jadugodišnjem međuplanetarnom ra tu proti v nepoznatog i neosvojivog nepri jatelja. Čini s ve š to je potrebno da preži vi teška iskušenja i vra ti se kući. Al i, rel a tivnost vremena koje s vemirsko putova nje i zaziva – dok za Mandelu proti ču meseci, na Zemlji prolaze vekovi – uči niće da će ga povra tak u domovinu uža snuti više nego ra t u kojem je učes tvovao. Ova j roma n je prvobitno zamišljen kao a l egorija na rat u Vi jetnamu. Dok se nevol jni vojnik bori, pitajući s e da li sve to i ma i kakvog smisla, svet koji je ostavio kod kuće drastično se menja, a on postaje s tra nac u sopstvenoj domovini. Ovo je pri ča koja s e može odnositi na bilo kog pojedinca i na bilo koji ra t, što je, nažalost, či ni uvek savremenom i aktuelnom.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

roman

Radenko Smiljanić Enigma jedne knjige i jednog kamena

Mark Lajnas Šest stepeni – Naša budućnost na toplijoj planeti

Izdavač Krug Commerce

Izdavač Laguna

Roma n koji će vas nasmejati i vra titi opti mizam. Zanimljiva priča o neobičnoj i i zmi šljenoj borbi glavnog junaka, koji je s preman na sve, kako bi ostvario s opstvene planove. Sarkastičan i neumoran, preterano optimističan i s a mouveren, glavni akter romana Laki, ne beži od iskušenja, borbe, ne poseduje s tra h, niti se plaši osude okoline, ali zato pos eduje vi ziju i nadu da će promeniti svet i os loboditi ga nepotrebnih predrasuda.Dolazi do raskrsnice onog trenutka kada upozna Jelenu.

Nes va kidašnje pojave i zazivaju strah među ži teljima jednog balkanskog sela. U ra zreš enje ovih pojava uključuje se grupa s eoskih mladića i devojaka. Pri družuju im s e i dve ruske studentkinje sa knjigom u kojoj s u mnogi odgovori iz prošlosti, s a dašnjosti i budućnosti. Povezujući knjigu s a kamenom, kojeg s u na čudan način prona šli u selu, shvataju da ova dva predmeta i maju isti i zvor i cilj.

Jeda n put vodi ka uspehu i ostvarenju s nova , drugi predstavl ja večnu ljubav.

Si gurnim i dobro izgrađenim književnim s ti lom, sledeći tok događaja, pisac ne za s taje, ne zadržava s e na opštim či njenicama, nego s e pažljivo trudi da pods takne či taoce na razmišljanje, izazove i h da mu s e pridruže i tako otvore nova pi ta nja i i zvedu za ključke analizirajući s va kodnevne enigme na koje u životu na i lazimo. Slaviša Pavlović

Slaviša Pavlović Nema šanse da ne uspem

Na ra s krsnici, gde bi mnogi zastali, i za brali, doneli konačnu odluku, Laki kao nepopravljivi optimista, tra ži s ve, vođen s opstvenom filozofijom da ništa nije nedostižno, i da će od dva ra zličita puta na praviti jedan, savrš en, sa dve trake u s meru ka zvezdama.

Dobi tnik prve nagrade na konkursu "Zl a tni omnibus"

„Sa mo da znate, ova knjiga je za s trašujuća.“ Sunday Ti mes Šta bi bilo kad bi svet postao šest stepeni topl iji? Či ta ve regije ne bi bile pogodne za život. Či ta ve populacije bile bi zbrisane. U nekim del ovi ma Zemljine kugle s uva zemlja puca i kruni s e. U drugima, potopi ra zaraju zeml ju. Dobro došli u s vet topliji za šest s tepeni. Dobro došli u našu budućnost. U ovoj eksplozivnoj knjizi Ma rk La jnas i s tražuje tvrdnje naučnika da će u ovom veku gl obalna temperatura porasti između jednog i šest stepeni, što će i mati ra zoran i s hod. La jnas nas provodi s tepen po s tepen, poglavlje po poglavlje kroz š est s tupnjeva globalnog zagrevanja i ističe gl obalno upozorenje: preduzmimo nešto odma h i li ćemo se s uočiti s opasnošću ma s ovnog istrebljenja. Šes t s tepeni je izuzetno značajna knjiga koja nam pokazuje put do stva ranja novog s veta dok ne bude prekasno.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Hauard Sauns U zagrljaju suludog života Izdavač Red Box Ča rl s Bukovski (16. a vgust 1920 – 9. ma rt 1994) proži veo je jedan i zuzetno buran i teža k život, često na samom dnu ali je umetnik u njemu uvek pobedio. Pi sao je i z egi stencijalne nužnosti, da bi preživeo s vetl ost sva kog novog dana.Neiscrpan tema tski i zvor za mnogobrojne priče, pes me i romane pronašao je u vlastitom ži votnom iskustvu, u proživljenim dra ma ma iz detinjstva, mladosti i vremena ka d je l utao Amerikom, klošario, opijao se, ra di o besmioslene poslove da bi preživeo, u ga l eriji žena koje je upoznao na svom putu. Iako je sebe doživl javao kao s ti dljivog i povučenog čoveka, kome je a l kohol neophodan da bi živeo s l judima i da bi stvarao, on je gotovo do hipertrofije otkri o i najsitnije detalje svoje intime, i ta ko s tekao epitet jednog od najbestidnijih umetnika u istoriji književnosti. Ma koliko njegov s vet bio za čudan, potresan, š okantan, ostao bi na nivou obične i s povesti da nije Bukovskog opsenara, obda renog da u svemu vi di ono komično, da u s va kodnevnom otkrije elemente fa ntastike i da najjednostavnijim jezikom i s priča ponekad banalne, a ponekad neverovatne i dramatične događaje, ali uvek duhovito. Sve š to je napisao (preko pedeset knjiga) prožeto je humorom, koji je čes to distanca od užasa.

Hilari Mantel Leševe na videlo

Dejvid Mičel Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta

roman

Izdavač Čarobna knjiga

Izdavač Laguna

Na s tavak romana Vučje l eglo, koji je ta kođe dobitnik Nagrade Men Buker (2009), Leš eve na vi delo je delo koje i s tražuje jednu od najtajanstvenijih i na js trašnijih epizoda engleske istorije: propa st i pad Ane Bolen, druge žene Henri ja VIII. Ma da je godinama izgarao od želje da se oženi s vojom l jubavnicom Anom Bolen, Henri VIII vi še nije opčinjen njome. Nije i s punila obećanje da će mu roditi sina, a njena s melost, inteligencija i samovolja dopri nele su tome da se otuđi od starih pri ja telja i plemićkih porodica Engleske. Na kon smrti prognane Ka tarine, prve kra l jeve žene, Ana Bolen postaje predmet gl a sina i pretnji koje izrastaju u niz nemilih doga đaja tokom kojih će je proglasiti nevernicom i i zdajnicom. Henri VIII na ređuje svom glavnom savetniku Tomasu Kromvel u da je s e reši. Međutim, Bol enova s e ne da lako svrgnuti, pa Kromvel mora da stupi u savez s nepri jateljima ne bi li je uklonio. Koju će cenu i sam morati da plati tokom pos lednjih nekoliko dana Aninog života?

Roma n koji blistavo oživljava tektonske pokrete na mestu dodira Istoka i Zapada. Dra ma tičano, zabavano, dirljivo, mudro, i ns pirativano i nezaboravno iskustvo. Pođi mo do mesta nimalo nalik nekom drugom: malenog, veštačkog ostrva u Za l ivu Nagasakija, koje je či tavih dvesta godi na jedina kapija i zmeđu Japana i Za pada. Tu, na samom izmaku 18. veka, ml a di holandski pisar stiže s namerom da s tekne veliko bogatstvo. Umesto toga, i zgubiće srce. Za koračimo na ulice Dedžime, i krenimo među trgovce, uhode, tumače, sluge i konkubine na tom mestu prožimanja dve kul ture. Kroz tu priču o poštenju i pokva renosti, o strasti i moći, neprekidno proveja va tema vl asti – vl asti nad boga tstvima i vlasti na dušama, i na kraju o vl a s ti nad smrću samom.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Argus Books Online Magazine broj 3. april 2013. Izdaje Argus Books&Magazines Beograd

Glavni i odgovorni urednik Lazar Janić Telefon redakcije 0616080806

E-mail lazar.janic@yahoo.com Website http://lazarjanic.wix.com/argu sbooksmagazines Reklama Cela stranica

1000 din

½ stranice

800 din

¼ stranice

500 din

Specijalna ponuda: 3 stranice

Facebook https://www.facebook.com/Ar gusBooksMagazines Twitter https://twitter.com/ARGUSBo oksMag Magazin je online besplatan

2000 din

Mesto za Vašu reklamu

Radio program: Svakog dana od 00.00 h do 24.00 h... Radio o filmu, rock´n´rollu, kokicama, pivu i haktivizmu... http://chaplinradio.weebly.com A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Mesto za VaĹĄu reklamu

Lazar JaniÄ&#x2021; http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer http://lazarjanic.blogspot.com/ http://onisuovdesanama.blogger.ba/

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Argus Books&Magazines Vam sa ponosom predstavlja

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Pulp – She´s A Lady

Argus Books&Magazines https://www.facebook.com/ArgusBooksMagazines https://www.facebook.com/groups/ArgusBooksMagazines/ https://twitter.com/ARGUSBooksMag http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Gangs of New York - Ending

Argus Books Online Magazine broj 4 izaÄ&#x2021;i Ä&#x2021;e 20. A r maja g u s B o o k2013. s O n l i n e Mgod agazine

100