Argus Books Online Magazine #2

Broj 2. mart 2013.

Argus Books Online Magazine

Ko nije znao šta je mleko, sad je naučio iz medija…

Mleko je prehrambeni artikal, na drugoj strani supermarketa, od piva.

Prozvode ga svi sisari, a prodaje se samo kravlje.

Krave su nekada bile lude, ali sada su se, izgleda, opametile: Pa, ko bi znao i za aflatoksin, da nam ga one, u mleku, nisu dale?

To je zato što se ne hrane travom, nego zabranjenim kukuruzom!

Majčino mleko, svi smo, izgleda zaboravili…

Bebe su sigurne: majčino mleko je zdravo, jer majke se ne hrane kukuruzom!

Ja ne pijem mleko… nisam aflaholičar.

Sad znamo da Knežević pije mleko... Ne znamo za Nikolića, Vučića i Dačića? Takve majka, izgleda, više ne radja!

Ali, to za krave, nije ništa drugo nego svinjska podmetačina, zbog svinjske ljubomore. Kao, ne zna svinja šta je... aflatoksin?

Aflatoksin je nova izvozna šansa Srbije! Razmenjuje se za GMO hranu!

- Konobar, daj mi jedno mleko!

- Ne držimo mleko, samo aflatoksin i alkohol...

A šta ste vi to navalili, mleko, pa mleko, pa njega ne pije ni premijer, samo ministar poloprivrede?!

Kad sam zadnji put na sistematskom pregledu davao mokraću, doktor mi je rekao da je normalno da je ona boje piva. Nije rekao: boje mleka!

Ja ne pijem mleko… Pijte ga vi, ako smete!

A to da će teći med i mleko... samo je parola za lakoverne! Čuo sam za potoke suza, ali nisam za potoke mleka!

Iskreno, ja sanjam samo potoke piva!

Lazar Janić

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

2

4 Kad sam imao dvanaest godina, život mi se sastojao iz rutine, i kasnije je sve tako nastavilo, ali, sada, možda prvi put u životu, ja imam datum tog neočekivanog dogadjaja, koji prekida rutinu, i stvarno zaslužuje da se od njega započne nešto takvo maštovito, kao što je lični dnevnik…

Samo, što ja ne znam koji je danas datum…?

Samo, što ja ne znam, trenutno, gde se nalazim…?

Samo, što ja sada, u stvari, i nisam više ja?!

10

35

Slaviša Pavlović je 2010. godine objavio roman ZAVET, za koji je nagrađen književnom nagradom PEGAZ. Za pripovetku „Česma trgovca Alekse“ nagrađen prvom nagradom na međunarodnom festivalu „Vojislav Despotov“ 2011. godine. Iste godine, na festivalu „Stanislav Preprek“ u Novom Sadu osvojio prvu nagradu za priču „Tamnica slobode“. 2012. godine objavio roman „Nema šanse da ne uspem“ za beogradsku izdavačku kuću Smart studio, gde je jedan od urednika proze.

SVA TESLINA DECA Novi roman je u nastajanju svojevrsni prednastavak (prequel) "Čoveka koji je ubio Teslu." Evo jednog malog odlomka koji ne otkriva previše...

Za Argus Books Online Magazine pišu

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

3

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

4

Negde u vremenu…

Prošle su godine, od kako sam poslednji put bio pomislio na dane svog detinjstva…

Zapravo, mnogo se toga više ni ne sećam, sada, kada se godine života polako približavaju brojki pedeset. Sećam se jedne stvari, da sam tada hteo započeti da vodim lični dnevnik, u svesci A4 formata, tvrdih, žutih korica. Imao sam, možda, dvanaest-trinaest godina, kupio sam tu svesku od djačkog džeparca, upravo za tu namenu. Prvo sam napisao, na četvrtastoj beloj nalepnici, svoje ime i ispod toga krupnijim slovima “Dnevnik”, i dugo razmišljao pre nego što sam upisao prvi datum… Hteo sam, samo za sebe, da zabeležim na papiru, moje bogate dogodovštine i avanture, ali koje se ne bi sastojale samo od odlazaka u školu, igranja i spavanja… Maštao sam da će mi se dogoditi nešto neočekivano, nešto što će promeniti rutinu, da bih od tog dogadjaja počeo da upisujem datume. Nešto kao, slučajan pronalazak grobnice sa rimskim blagom, ili dolazak nekih tajanstvenih posetilaca u selo, sa zlim namerama, koje ja razotkrivam, ili, bar, otkriće izvora nafte na dedinoj njivi... Dani su prolazili, ništa se tada meni bitno nije dešavalo, i, kakav sam nestalan bio, i tada, kao i sada, brzo sam od tog mog nauma odustao.

Sveska je završila medju redovnim školskim priborom, počeo sam u nju upisivati domaće zadatke, možda iz hemije ili fizike, samo sam prethodno odlepio izdajničku nalepnicu sa neprikladnim naslovom…

Sada kad pogledam, čini mi se i da se čitav moj život sastojao samo od gomile započinjanja nečega i isto toliko odustajanja od istoga.

Zato je i meni samom čudno zašto sam sada, ponovo, dobio želju da vodim dnevnik? Nije to, valjda, samo zato što sam došao u posed prelepe beležnice, B4 formata, sa koricama od govedje kože, boje meda i meke na dodir, a da nemam zašto drugo da je upotrebim?

Ipak, mislim da nije. Kad sam imao dvanaest godina, život mi se sastojao iz rutine, i kasnije je sve tako nastavilo, ali, sada, možda prvi put u životu, ja imam datum tog neočekivanog dogadjaja, koji prekida rutinu, i stvarno zaslužuje da se od njega započne nešto takvo maštovito, kao što je lični dnevnik…

Samo, što ja ne znam koji je danas datum…?

Samo, što ja ne znam, trenutno, gde se nalazim…?

Samo, što ja sada, u stvari, i nisam više ja?!

Na početku…

Rekao nam je da se zove Admiral, ili da se ne zove tako, nego da mi treba tako da ga zovemo, i to mi je, na prvi pogled, i bilo jasno zašto.

Pojavio se pred nama u raskošnoj admiralskoj uniformi neke strane zemlje.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

5

Pošto je pričao italijanski, pretpostavio sam da je to uniforma italijanske mornarice. Zato što ja zapravo i ne znam kako izgleda uniforma italijanske mornarice. Ali, možda izgleda baš ovako? Ili je to bio samo jedan pozorišni rekvizit, u pozorišnoj drami, u koju sam, kao nekakav statista, iznenada i neočekivano upao? Ali, najbolje bi bilo da je opišem.

Boja joj je bila bledoplava. Možda zato da dočara more, ali nije to bila boja mora, ono je plavlje, bila je to mnogo bledja boja, više nalik osunčanom nebu, bez ijednog oblačka. Ali, zato su ukrasi na njoj bili veličanstveni. Zlatno-žuti uprtači i opasač utegli su njegovu bluzu na njegovom izduženom, mršavom telu, do samog tela. Na naramenicama je imao, na dve crne pravougane tkanine, izvezene zlatne činove, u obliku lovorovog venca i nekoliko debljih i tanjih zlatnih linija. Na desnom rukavu, počev od ramena, pa do lakta, spuštale su se zlatne rese, slične onima na indijanskim bluzama, samo duže. Na desnoj strani grudi imao je nekoliko redova ordenja, sjajnih novčića na zlatnim ili crvenim lentama, koji su visili ispod nekoliko debljih i tanjih, oko dvadesetak santimetara dugačkih prišivki, obojenih sa naizmeničnim, žutim, crnim, zlatnim i crvenim kvadratićima. Ordenje je zauzimalo skoro celu desnu stranu bluze, od grudi, pa skoro sve do opasača. Jedan red sjajnih dugmadi, istobojne mandžetne na rukavima, u dva reda, i lenta od upletenog zlatnog kanapa, od levog ramena pa do levog džepa, sve je to sjajilo, i vrištalo sa bluze. Bluza nije imala okovratnik, nego se završavala ruskom kragnom, uz grlo.

Uske pantalone nisu imale ukrase, osim po dve široke zlatne pruge sa spoljašnjih strana. Pantalone su padale skroz do crnih plitkih cipela, ulaštenih do nepodnošljivog sjaja. Kad bi Admiral seo, i nogavice se malo podigle, tada bi se videlo da ima crne čarape, koje su dopirale visoko do listova nogu. Njegovu kožu ispod uniforme nisi mogao videti nigde, čak je i na rukama imao tanke bledoplave rukavice, osim na njegovom licu.

A bilo je to lice suvonjavo, nekako sitno ispod previsoke šapke na njegovoj sasvim beloj kosi. Umorne, bledoplave oči, okružene sitnim borama, dugačak, ravan orlovski nos i tanke i kratke usne, odavale su utisak, ne tako starog, ali umornog čoveka. Bledilo njegove kože još je više dočaravalo taj utisak. Činilo se da je uvek sveže izbrijan i podšišan, kao i sada kad je pred nama prvi put stajao.

Da se zaustavim sad malo ovde, kad kažem pred nama prvi put, mislim preda mnom, jer ostali moji… kako da ih nazovem, možda cimeri?..., činili su mi se kao da Admirala od ranije poznaju. Najbliže mom krevetu bio je krevet jednog dečaka od šesnaestak godina, bio se pokrio belim čaršavom sve do vrata, preko njega su ležale samo gole, mršave ruke prekrštene na grudima. Njegova gola ramena su se tresla dok se dečak smejao. Imao je lep, širok i zvonak smeh, i njime je pokazivao svoje pravilne, bele zube, koji su se još više isticali svojom belinom na preplanuloj koži. Imao je još uvek dečje crte lica, nasmejane plave oči, kratak i pravilan nos i neposlušnu plavu kosu; dečko je bio lep, ali bezobrazan, nije kulturno smejati se starijem čoveku dok on priča, pa makar pričao i na italijanskom; pogledao sam ga namrštivši obrve, pokušavajući da izgledam prekorno, ali, on na mene nije obratio pažnju!

Sad sam video da ni ostali u sobi Admirala nisu baš sa pažnjom slušali. Ustajali su iz svojih kreveta, samo u donjem vešu, ulazili i izlazili iz sobe i bavili se svim ostalim stvarima kojima se čovek bavi kad se probudi; samo niko na uniformisanog čoveka nije obraćao pažnju. Iako je izgledalo da priča svima, ispalo je je da priča samo meni, jer sam ga ja A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

6

jedini slušao, iako nisam razumeo skoro ni jednu reč, osim, jelda, da se zove Admiral; to je više puta ponovio kuckajući sebe prstom leve rukavice po ordenima.

Admiral se zatim naklonio, okrenuo i izašao iz sobe.

A soba je bila velika, i u njoj je bilo smešteno, sa mojim, ukupno šest kreveta. Pored svakog kreveta bio je mali pisaći sto sa lampom i stolicom, i orman za garderobu i knjige. Na dva mesta stajala su dva paravana u obliku polica za knjige, otvorenih sa obe strane, i ispunjenih ukrasima, knjigama i uramljenim fotografijama sa stalkom. Na taj način soba je bila podeljena na tri odeljka, za po dve osobe, ali se kroz paravane providilo izmedju njih. Na jednoj, dužoj strani zida, bio je veliki prozor sa balkonskim vratima, upola sakrivenim teškom zavesom od šifona, od plafona do poda, od zida do zida, koja se na sredini razmicala. Debeli tepih, takodje od zidova do zidova, prekrivao je pod. Na sredini sobe, bliže prozoru, još je bilo mesta i za veliki trosed, dvosed i dve fotelje, sa niskim ovalnim stočićem. Sa plafona su se nisko spuštala, iznad svih odeljaka i iznad troseda, četiri lustera, sa usko usmerenom svetlošću, koji su mogli nezavisno jedan od drugog da se pale, bacajući snop svoje svetlosti samo ispod svog odeljka, a ostavljajući ostale u polumraku. Ne sećam se da sam ikada u životu bio u ovoj prostoriji, ali, pre pet minuta probudio sam se ovde, i nisam mogao da se setim otkud da sam tu?

Sad, kad malo razmislim, ne mogu se nikako setiti ni mog prethodnog budnog stanja, pre ovog. Nije to bilo baš kao da imam potpunu amneziju, naprotiv, tačno sam znao svoje ime, i mnogobrojne dogadjaje iz svoje bliže i dalje prošlosti, čak do dana najranijeg detinjstva; čudno, ranije sam vrlo često imao zbrkana ta rana sećanja, ali sad su mi sva bila jasna, nekako, kao na dohvat ruke. Jedino, nisam mogao da se setim jučerašnjeg dana, koliko god da sam se sada, u ovim trenucima, naprezao. Čak, možda ni prekjučerašnjeg, ali sve ranije, pa naravno, svih stvari iz svog života sam se sećao tako jasno, kao da su se desile juče!

Dobro, ne juče, … dan-dva pre juče… Promocija mog prvog romana, kao mladog pisca koji čitaoca vezuje za svoju knjigu armiračkom žicom, u dupke punom SKC-u, gde su bili svi moji prijatelji, pisci Moma Kapor, Milan Oklopdžić i Bojan Dimitrijević; letovanje u Veneciji sa Marijom, kada sam joj poklonio Ilustrovanu istoriju umetnosti u tvrdom povezu, a ona meni školjku iz koje se čulo more; adrenalin u gradu pod sirenama za vazdušnu opasnost, odakle sam izveštavao, poput ratnog dopisnika, mnoge svetske štampane medije, Algemajne Cajtung, Figaro, Komsomolskaja Pravda… Sve mi je bilo kao na dlanu, ceo život, dogadjaj do dogadjaja, slika do slike, izoštreno do najsitnijeg delića; ali, sve te dogadjaje, i sve te slike, nikako nisam mogao svrstati hronološki, sve su mi bile tu, pred očima, sve jednake, podjednako oštre i jasne, ali koja je od njih ranija a koja kasnija? To nikako nisam znao…

U razmišljanju me je prekinuo dečak, onaj koji se malopre smejao Admiralu; sad je stajao pored mog kreveta, samo u boksericama, visok, mršav, preplanuo; nisam tad saznao, ali kasnije mi je rekao da je to celo leto sa ribarima na brodici mrežama lovio ribu, na Zadarskom kanalu, u blizini Kornata, zato je bio tako osunčan; široko se osmehivao i pružao mi ruku da se upoznamo. Rekao sam mu svoje ime, a on meni reče da se zove Jurica, da je u ovoj sobi najstariji gost, jer je tu već tjedan dana, i da mi je došao zaželeti dobrodošlicu. Rekao mi je nešto, što mi je zazvučalo vrlo čudno, u smislu kako svi gosti uglavnom dolaze noću, i baš kad sam hteo da ga upitam o svom dolasku, da bih sebi razjasnio ovu

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

7

nepoznanicu, ne stigoh; jedan mladić ga je, prolazeći pored mog kreveta, iza njegovih ledja, udario jastukom po glavi, i oni su zacičali, uhvatili se i pohrvali, tu na sredini sobe, obojica se uglas smejući.

Hteo sam sad i sam da ustanem, otkrio sam svoju plahtu, ali sam se, u sledećem trenutku, opet brzo pokrio; sa iznenadjenem, otkrio sam da sam ispod nje, potpuno go! Nije da sam imao običaj spavati go, baš naprotiv. Nisam ni neki obožavalac pidžama ni noćnih košulja, ali, donji veš mi je, obično, bila prikladna noćna odeća, osim kad bih bio u Marijinom društvu, jedino tad mi ne bi trebao. Ali, u sobi punoj muškaraca, priznaćete, nije ni prijatno ni prikladno! Sad sam došao i do misli koja mi zagolica pažnju. Pošto znam da nemam običaj, kad ležem da spavam sam, svlačiti se do gole kože, nametnuo se vrlo nepobitan zaključak: neko drugi, a ne ja, sinoć me je svlačio pre spavanja… ?

A onda, kao naknadni potresi smirivanja tla posle zemljotresa, do svesti dolazi još jedan detalj. I podižem pokrivač ponovo da taj detalj još jednom proverim. Ispod njega ponovo golo telo, ali… telo koje nije moje?!

Kakvog ga se, bar, odavno ne sećam! Zategnuta koža, ravan stomak, sitne crne dlačice po grudima, preponama i mišićavim nogama… telo mladića, a ne, skoro starca, od pedeset godina?! Obmotavam čaršav oko struka, skačem sa kreveta, u jednom skoku preskačem dva dečaka na podu, i trčim do prvih vrata, za koja mislim da vode u kupatilo! “Polako, dečko”, kaže mi mladić sa kojim se skoro sudaram na vratima, i ulećem iza njih, u potrazi za ogledalom!

Apoteoza… … Koplje rimskog centuriona je probolo iznad boka telo umirućeg čoveka, i svetina je počela da se razilazi…

Josif je izdaleka zamišljeno gledao vrh ograde Getsemanskog vrta, koji se rasplinjavao pod crvenom svetlošću zalazećeg sunca. Stari čovek je upravo razjurio od sebe služinčad, koja se bila ustrčala oko njega, da bi mu saopštili vest o svršetku dogadjaja. Gomila oko ograde sada se razilazila, ćutljivi muškarci i žene koje su naricale. Još nekoliko minuta je stajao gledajući svetinu, a onda se i sam okrenuo i pošao za slugama.

Rimska vlast nad Judejom, provincijom podeljenog Izraelja, nije bila ni bolja ni gora nego u drugim osvojenim zemljama, a sada provincijama Rimske Republike. Bila je okrutna, ali i potkupljiva, spremna na spletkarenje i zavadjanje društvenih grupa, radi lakše vlasti, ali i u stalnom nespokoju od mogućih pobuna. Najvažnija stvar za rimskog prokuratora, ipak, bilo je redovno ubiranja poreza, i lično bogaćenje, kako bi što pre nadoknadio dugove prethodne javne službe u samom Rimu, i spremanje za novu, posle svršetka prokonzulstva. Ono je uvek bilo svojevrsna nagrada, nekad zaslužena a često potkupljena sumnjivim zaslugama. Znao je to Josif, jer bio je on član Sinedrije, Veća staraca, i sa takvim rimskim službenicima imao je posla veći deo života. Ali, Josif je bio i esen, i nije se mirio sa rimskom dominacijom.

Gotovo je, pomislio je, još uvek žustro koračajući. Pobuna je u samom začetku doživela neuspeh, i sad se moralo spašavati šta se spasti može. Mnogo denara je koštalo podmićivanje rimskog službenika, ali je to nešto što je moralo da se učini. Još nije sve bilo ni gotovo, bezbednost porodice je bila sad ugrožena, i morao je hitno da Magdalenu i Lazara izvuče iz Jerusalema. Njegov svetovni položaj kupovao mu je još A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

8

nekakvo vrlo kratko vreme, ali, ukoliko se uskoro ne sklone, ni plaćeno mito neće im više garantovati život!

Bog je svemoguć, pomolio mu se Josif. Sačuvaće on decu Izraelja…

Ali, pre toga je trebalo učiniti najvažniju stvar!

I Josif je ubrzao korake, idući prema Solomonovom Hramu.

Danas je bila Pasha, i u vreme tog svetovno-verskog praznika Sinedrija ne zaseda, i dan se provodi u molitvi. Ali, Josif je već bio ugovorio sa Jakovom, koga su nazivali još i Pravednim, a koji je sad u Hramu, čeka da preuzme sedam sanduka svitaka, skupljenih tokom više desetljeća, i pohranjenih u kući Josifovoj. Bili su to dokumenti izvorne esenske vere, učenje Ivana Krstitelja, ali i rodoslovlja sveštenika-kraljeva iz loze Davidove, plemena Judinog, čiji su i Josif i Jakov bili potomci. Svici su sad morali biti sakriveni u podrume Hrama, na bezbedno mesto, daleko od dohvata Rimske kurije, ali i domaćih političkih i verskih oponenata, koji su služili Rimu. Jer, Josif je sad morao na pogibeljan put.

Na tom putu vrebale su mnoge opasnosti, mogućnost spasenja porodice jeste bila izvesna, ali ne i sigurna, i takav rizik za gubitak vekovnog blaga nije mogao preuzeti na sebe, da bi ga sa sobom poneo.

Jakova je zatekao na stepeništu Hrama, ćutljivog i zagledanog u nebo iznad Jeruzalema. Još je bilo crveno, sunce je tek skoro sišlo ispod linije horizonta.

“Gotovo je”, rekao je Josif Jakovu.

Jakov je bio duplo mladji muškarac od Jakova, i iako je već bio sveštenik i učitelj, pao je ničice pred noge Josifove, pozdravljajući ga.

Josif ga uhvati za ramena i izdiže do svog lica. “Možeš da se ponosiš, tvoj brat je junak; hrabro je izdržao sve muke”, rekao je Jakovu.

“Gde je on sada?”, pitao je Jakov.

“U Getsemanskom vrtu, čuvaju ga legionari. Tamo su i Marija i Magdalena, i dva esenska sveštenika-vidara. Došli su pravo iz Aleksandrije. Pomazaće ga, pre nego što ga ostave u grobnici. Ali, mi sad moramo da se dogovaramo o poslu, koji se noćas mora izvršiti!”

I dva čoveka, Josif i Jakov, udjoše u Solomonov Hram, dok su se sa Jeruzalemskog neba polako iskradali poslednji sunčevi zraci, a prva ukrsla zvezda najavi početak sudbonosne noći…

Lucidnost ili ludilo…?

Doktor sedi za radnim stolom pored prozora, ima preko ušiju navučenu vunenu kapu i beli mantil. Pred njim je otvorena debela knjiga, koju sa pažnjom čita, jedva podiže pogled da me pogleda kad su me uveli u njegovu ordinaciju. Bez reči pokazuje rukom mojim pratiocima da me posednu u stolicu ispred njega, i ponovo spušta glavu na tekst ispred sebe. Čovek ima oko četrdeset godina, bradu od sedam dana, i miče usnama dok čita. Iskrećem glavu da bih video šta čita, ali tekst je na nekom egzotičnom stranom jeziku, možda grčkom, pismo je neobično, ima ovakvih slova: Είμαι ένας άνθρωπος που ονειρεύεται ... i tako slično.

Odustajem od čitanja, ne znam grčki, kao što ne znam ni italijanski, ali, doktor ne odustaje! Ostavlja me da sedim narednih deset minuta a da mi se ne obraća… (nastaviće se) A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

9

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

10

Ko je osetio život u studentskim domovima zna da je leto najdosadniji period.

Skoro svi odlaze već početkom jula, provode vreme kod kuće, putuju na more, pune baterije kako bi se sredinom avgusta vratili i počeli pripreme za septembarski ispitni rok.

Pustoš. Tišina. Nigde nikoga...

Kao u filmu Pobesneli Maks.

Mislim da u ministarstvu prosvete i portiri dobijaju kolektivni odmor, zato što su sve školske ustanove pod ključem.

Najveći skup se održava u kafiću Fontana, samom srcu Studentskog grada, gde pored konobara i ostarele kafe kuvarice možete videti dva, u najboljem slučaju tri gosta koji sedeći za stolom satima ispijaju ujutro naručenu kafu.

Ne znam kako bih izdržao da prvih nekoliko dana nisam provodio vreme u potrazi za zaposlenjem. Međutim, iz meni sasvim razumljivih razloga, odbijao sam ponuđene poslove, pronalazeći mane, a ustvari, nisam želeo mučenje, smatrajući da mladost ne treba protraćiti uzalud, nenadoknadivo izgubiti osam sati zarad bezvredne kinte.

Nisam bio bez novca, zahvaljujući ušteđevini zarađenoj tokom prolećne nestašice cigareta. Tačnije 200 maraka. Ako se uzme u obzir da je prosečna, malo bolja promoterka najstarijeg zanata koštala 30 maraka, onda shvatate da se nisam našao na udaru sankcija, za razliku od ostatka zemlje. Naime, Savo je tokom onih ratnih godina u Bosni napravio posao sa jednim unproforcem, našeg porekla, i po povoljnoj ceni dobijao boksove lažnog Marlbora sa aromom Drave, pa smo ih u zajedničkoj akciji preprodavali bogatim studentima, ostvarujući pozamašne prihode.

Jednom prilikom, vraćajući se iz grada susreo sam Cimijevu dobru prijateljicu, bolje reći simpatiju, Marijanu. Divna devojka, lepog lica, zanosnih oblina učtivo se javila pričajući o zavladaloj dosadi u Studenjaku.

Nemoj ništa da mi pričaš. Toliko je dosadno da sam se već navikao, pa mi se čini da ću vremenom postati dosadan.

Isto mislim. Javio mi se tvoj cimer – rekla je misleći na Cimija.

Mene je zaboravio. Svi su me zaboravili. Ti si prva osoba sa kojom razgovaram u zadnjih nekoliko dana – odgovorio sam u očajanju.

Onda hajde da popijemo kafu i ispričamo se?

Nisam odbio, već smo prošetali do već spomenute Fontane, seli za prvi sto i počeli neku neobaveznu priču o Ivici. Jedina zajednička tema. Trudio sam se da mu podignem rejting izmišljajući događaje i veličajući njegovu ljudskost, šaljivost i dobrotu.

Začudio sam se koliko Cimi može da bude dobar čovek.

Samo da mu se nešto ne desi – rekla je.

Zašto, šta mu je? – upitah.

Pa toliko ga hvališ da se bojim da ga ne urekneš – nasmejala se.

Bojim se da će mu se posle ovoga posrećiti – odgovorio sam samouvereno.

Odmahnula je rukom u stilu „duvaj ga seljačino“ i započela najgoru moguću temu o jebenom, odvratnom, nikakvom, trulom fakultetu. Ona je od onih devojaka koje su, iz nekog razloga, pored svakodnevnog učenja, čitale velike, debele knjige bez slika, nevezane za fakultetsko gradivo. Šta sam uopšte mogao da pričam sa njom?!

O Hajduk Stanku, poslednjoj pročitanoj knjizi i to sa zakašnjenjem u osmom razredu?

Nema šanse!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

11

Kulturno sam podržao težnju za doktoratom iskazujući divljenje i potrebu za svakodnevnim usavršavanjem. Takođe, gledajući njene grudi, napomenuo sam neophodnost učenja jezika kao obaveznog sredstva za komunikaciju na svetskom tržištu, i izrazio nadu da će skoro ukidanje sankcija doprineti razvoju kako privrede tako i društva u Srbiji.

Prijatno se iznenadila izlaganjem, ne primećujući da se šalim, produbljujući priču o političkim zbivanjima u zemlji. Mene političke gluposti nikada nisu interesovale, ali sam, zarad ubijanja dosade, nastavio dubokoumni razgovor, osuđujući svakodnevni uspon švercerskih aktivnosti, potajno razmišljajući kako da proširim biznis na prodaju benzina obogaćenog vodom iz Studentskog grada. Čekaj sad, znam da si ti prodavao cigarete. Zašto si to radio ako si protivnik sive ekonomije? – upitala je u želji da započne ozbiljan politički dijalog.

Zla godina naterala orla da zimuje međ kokoškama – odgovorio sam.

Njegoš?! – uzviknula je impresionirana odgovorom.

Sva sreća pa nekoliko puta razmislim pre nego što kažem, inače bih odgovorio Ma kakav Njegoš, Mićko crnogorac.

A Mićko je Savin rođak, propali student književnosti i povremeni ilegalac koji se svakodnevno bezrazložno hvalio zarađenim novcem od izdavanja neke šupe u Kotoru. Kada bih ga pitao zašto ilegališe pored tolikih prihoda svaki put bi mi odgovarao istom rečenicom. Ali nisam znao da su to Njegoševe reči izrečene pre 150 godina.

Bio je to dovoljan razlog za rastanak.

Narednih nekoliko dana sam trunuo u sobi radeći sklekove do iznemoglosti, ponekad bih prošetao do drugog bloka, sedeo na klupama Studenjaka u nadi da ću susresti Jelenu, devojku zbog koje sam provodio dosadno leto u domu.

Iako zvuči kao otrcana fraza, zaljubio sam se one večeri, na Pandurovoj ispraćajnoj žurci, kada me je, na neki čudan način, kroz verbalnu provokaciju, ismevala zbog skoka kroz prozor. Imali smo zajedničke prijatelje, viđali se na žurkama i koncertima na platou, ali nikada nisam uspeo proniknuti tajnu osvajanja tada za mene savršenog bića.

Ja se teško zaljubljujem, takav sam po prirodi, idem od jedne do druge, ne razmišljam previše. Međutim, mene, za razliku od drugih, ne pogađa otrovna strela ljubavi u srce. Ne patim, ne umem to, nisam pesimista, već kao da poturam glavu pod praistorijski buzdovan i tako ošamućen jurim za ostvarenjem ljubavnog cilja.

Desila mi se prava zaljubljenost ranije… Davno… Skoro sam poludeo, nekako se uozbiljio, postao drugačiji, nije bilo alkoholisanja, glupiranja.

Ponovo sam bio preplavljen istim osećanjem živeći za trenutak kada ćemo se videti.

I dočekao sam. Nakon unapred plaćene dojave portiru drugog bloka.

Išao sam prema Plavoj kapiji, kada me je „slučajno“ primetila.

Laki, pa ti si u gradu? – upitala je.

Tu sam, nigde ne idem. Ostao mi je još jedan ispit za uslov pa polako čituckam.

Ko bi to očekivao od tebe. Svaka čast. Veoma pohvalno.

Da ti znaš samo šta sve možeš da očekuješ od mene – odgovorio sam.

Daj – nasmešila se – Rekla sam ti da ne budeš seljak. Smiri se malo, bićeš mi simpatičniji.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

12

Kakav dražesni osmeh.

Učinilo mi se da ću uspeti.

Primirio sam se kulturno spuštajući loptu tokom razgovora. Iznenadila se koliko sam ozbiljan i pristala da popijemo kafu u narednih nekoliko dana.

Nekoliko dana? To je za mene kao večnost – rekao sam.

Dobro, zvaću te sutra ili prekosutra. Ti se potrudi da budeš u sobi. - odgovorila je i srdačno se pozdravila.

Zovi u bilo koje vreme. Ne spavam nikad pre trojke.

Kupio sam hranu i piće za dva dana preživljavanja u sobi očekujući sudbonosni telefonski poziv. Ni vrata od WC-a nisam zatvarao samo da čujem zvono. Ali ga prvog dana nije bilo.

Sutradan sam obrijao grudi kako bi mi se bolje prepoznavao razmak nastao svakodnevnim sklekovima, pripremio mirišljave sveće i ispeglao najnoviju majicu kupljenu na buvljaku, vernu kopiju jedne od najpoznatijih robnih marki. Nešto kasnije, uz prigušenu muziku, pripremio sam kondome, stavljajući ih na samo meni vidljivo mesto iznad kreveta.

Konačno, bio sam spreman da zakoračim jedan stepenik više u životu, ispunim svoju višemesečnu težnju i umirim se pored Jelene. Ne mogu da osporim želju za seksom, obzirom da sam bio zagoreo kao vojnički kazan, ali sam je gledao nekim drugim očima.

To ne bi bio samo seks, već vođenje ljubavi, ono pravo, retko ostvarljivo.

Nervoza…

Strepnja…

Razočarenje…

Sati su prolazili. Skoro ponoć.

Zvono…

Pritrčao sam telefonu, čekajući da nekoliko puta odzvoni. Klasično udaranje po čežnji.

Dobili ste sobu sa kultnim brojem jedan…dva…tri… Uzor mladih, legenda Studentskog grada, talenat nad talentima… Distributer svega što vam je potrebno… Laki na telefonu. Kako vam mogu pomoći? – uvek sam se tako javljao na telefon.

Uzore mladih da nemaš brufen, nešto me glava boli – začuo se glas Nemam brufen, ali bi masaža itekako pomogla – odgovorio sam Osmeh… Oduševila se.

Ti si lud, skroz… – rekla je.

Ne menjaj temu. Kod tebe ili kod mene? – odgovorio sam šmekerski.

Soba mi je u haosu. Ako ćeš da skuvaš kafu dolazim odmah, ali nemoj da me ispališ za masažu. Stvarno me boli glava.

Primljeno mlada damo. Očekujem vas – odgovorio sam i spustio slušalicu.

Sama pomisao na masažu ulivala je dodatnu sigurnost. Najzad ću biti sa Jelenom.

Upalio sam sveće, potrošio skoro pola bočice osveživača vazduha, pustio kasetu Pink Flojda, namestio frizuru mirišljavim čičkovim uljem, naprskao se zelenim brutom, sakrio preostalih dvadeset boksova cigareta i uradio deset sklekova kako bi se mišići napregnuli. Preko dana sam namerno razbio sijalicu tako da je atmosfera sa prigušenim svetlom, uz sveće prosto budila emocije.

Kucnula je tri puta. Otvorio sam vrata nabacujući dobro uvežbani osmeh.

Kad se nisam srušio. Kratka, skroz seksi haljinica sa ogromnim dekolteom. Videlo se da nema grudnjak. Masaža i seks u najavi. Postojao je samo jedan problem. To nije bila Jelena. Ćao Marijana – izustio sam stidljivo. Ćao distributeru i maseru – odgovorila je.

Možete misliti kako sam se osećao shvativši da je na telefonu sa druge strane bila Marijana.

Sedi – rekao sam začuđeno Što si tako namršten? Jesam li došla u pogrešno vreme?

Ma ne, samo me odjednom glava zabolela. Izgleda da je prelazno – pokušao sam da se izvučem kako bih je izbacio iz sobe nakon popijene kafe.

To znači da ću i ja tebe morati da masiram.

Ostao sam bez teksta. Sećam se kako su mi ruke drhtale dok sam stavljao šećer u lonče za kafu. Šta da uradim? Misao koja mi se motala po glavi. Da li da kresnem otkrovenje leta, naizgled ružno pače naglo pretvoreno u predivnog labuda, suzbijem danima naglašeni seksualni naboj i sasvim obično veče pretvorim u avanturu, ili, da Marijani ispričam lovačku priču o dugogodišnjoj devojci koju nikad nisam prevario.

Sveće, muzika… Baš si kreativan – govorila je dok sam obigravao oko rešoa.

Kafa je bila gotova. Više nisam imao opravdanje da bežim. Držao sam propisno rastojanje dok se nije u potpunosti opustila i legla na Cimijev krevet spominjući masažu.

Pa kako ću kroz haljinu. Mislio sam da te namažem mlekom za telo – nisam to hteo da kažem, ali je đavo iz mene govorio.

Okreni se onda, svući ću haljinu do struka. Nemoj da gledaš.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

13

Nevoljno sam namazao leđa i kružnim pokretima započeo seansu. Njeno telo je prosto mamilo, vuklo… jako, neizdrživo… I peder bi se napalio razmišljajući o njenim grudima. Neko vreme sam se branio, prisećajući se Cimija, njegovog kreveta, prijateljstva… Bila je to borba dve ličnosti, Srećka i Lakija.

Nažalost, oduvek sam znao da je Laki beskrupulozniji tip.

Tucali smo se kao životinje u emisijama na Animal planetu.

Nekoliko puta, bez kondoma, ne razmišljajući o posledicama. Strast je bila toliko jaka da smo probali sva tri kreveta, zajedničko tuširanje hladnom vodom, na podu… Ništa nam nije bilo strano. Zaspali smo zagrljeni, goli, znojavi i zadovoljeni.

Ujutru sam se pokajao zaključivši da smo u vezi.

Tako se ponašala. Grlila me, ljubila, držala za ruku.

Danas neću učiti.

Provešću ceo dan sa tobom.

Tako mi je lepo ovde – bile su njene prve reči.

Nisam mogao da kažem ne.

Otišao sam na tuširanje, da smirim mozak, razmislim o svemu i skupim snage za izjavu saučešća Marijani nakon izdavanja otpusne liste.

Telefon! – uzviknula je Nemoj da se javljaš – odgovorio sam Otvorila je vrata od kupatila, odmerila me, onako golog, od glave do malo ispod struka i rekla Ti ništa ne kapiraš, ljubavi. Već sam se javila.

Jelena čeka na vezi.

Kakav bedak. Da posedujem najmanji, gotovo nebitan samoubilački gen, ubio bih se istog trenutka.

Halo – rekao sam nevoljno.

Hoćeš da kuvaš kafu? – upitala je Naravno Jeco, očekujem te.

Brzo sam se obukao, sredio krevete, doveo sobu u stanje nejebališta i prokomentarisao da očekujem posetu u nadi da će Marijana iz kurtoazije otići.

Super, jedva čekam da upoznam tvoje prijatelje.

I upoznale su se. U početku sam samo ćutao, slušajući razgovore o ženskim problemima da bi nešto kasnije, u svom stilu, kroz šalu, predložio trojku bez kormilara.

Laki!!! – začuđeno me je pogledala Marijana.

Ma pusti ga, on stalno lupa, a ne misli tako. Osim možda kad je pijan – odgovorila je Jelena A mislio sam. Samo, nije bilo šanse. Ako upotrebim metaforu reći ću da sam tog dana popušio najveći kurac na svetu. Izdao prijatelja, i upropastio mogućnost veze sa Jelenom. Postoji li nešto gore!? Postoji!

Najveći udarac sam podneo onog trenutka kada su razmenile brojeve soba i dogovorile se da malo češće popiju kafu zajedno. To je ta loša strana letovanja u Studentskom gradu. Malo ljudi, pa svako sa svakim hoće da se druži..

Ipak, kao optimista, glumio sam finog, kulturnog i pažljivog dečka kako bi Jelena stekla drugačiju sliku o meni i sve to uzela u obzir kada Marijanu skinem sa grbače.

I tu se priča ne završava. Dvadesetak dana kasnije Marijani je kasnila, navodno nekoliko dana, pa obzirom na manjak prijatelja u domu, obratila se za savet svojoj novoj drugarici. Kakav maler. Uništila me psihički, ubila u pojam i potpuno narušila osvajačke planove. Nikad nisam želeo da neka devojka dobije, nošen jednostavnom činjenicom da se to negativno ispoljava na seksualni život, ali sam ovog puta, ponet strahom od očinstva, priželjkivao krv više od Save Savanovića.

Tantal se usrećio u poređenju sa mnom. Ja sam jeo sebe.

Smučio mi se život, Studenjak, žene, seks, sve naročito kada bih na ulici video dete u kolicima. A tih dana su mali baksuzi bili skoro na svakom koraku. Kao da su me pratili, mada se to verovatno ranije dešavalo u istoj meri, samo ih nisam primećivao prilikom odmeravanja njihovih mama.

Napokon, jednog jutra se otvorilo nebo pustivši dugo priželjkivanu "kišu neroditeljstva". Moja sreća se mogla poistvetiti sa radošću očeva koji nakon tri kćerke dobiju sina. Ponovo mi se vratio osmeh na lice, naročito kada sam u Fontani popio pet klekovača za isto toliko minuta dok se konobar oduševio primećujući bakšiš u iznosu dnevnog pazara kafića tokom letnjeg perioda.

Jedino Marijana nije bila srećna.

Dobila je još nešto...

Otkaz! je 2010. godine objavio roman ZAVET, za koji je nagrađen književnom nagradom PEGAZ. Za pripovetku „Česma trgovca Alekse“ nagrađen prvom nagradom na međunarodnom festivalu „Vojislav Despotov“ 2011. godine. Iste godine, na festivalu „Stanislav Preprek“ u Novom Sadu osvojio prvu nagradu za priču „Tamnica slobode“. 2012. godine objavio roman „Nema šanse da ne uspem“ za beogradsku izdavačku kuću Smart studio, gde je jedan od urednika proze.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

14

Znate li šta je to fufa? Naravno da ne znate!

Ja znam! Mene tako zovu!

Nije mi tako ime. Kum me je krstio Ljubica. A čula sam i zašto. Rekao kum da nikad nije video tako jasne, ljubičaste oči kod neke bebe. Kao ljubičice. I eto, dade mi ime po cvetu. Mislim da nikad niko toliko nije promašio. Hm! Sve sam bila, ali cveće nikad!

A fufa me zovu oni koji bezbedno i mirno sede iza svojih zamandaljenih prozora, čuvaju svoj porodični mir, srču supu na nedeljnom ručku, a jednim okom gledaju ko to dolazi na moja vrata. Razmiču zavese i vrebaju kad će moji noćni posetioci da se iskradu i ispraćeni lavežom pasa odu u noć.

Fufa se ne radja. Ona to postaje. Nekad od svoje volje, nekad jer je okolnosti nateraju na to. I recite mi, molim vas, jesam li kriva što za sebe tražim radost života? Jesam li kriva što želim na svojim grudima, butinama, stomaku da osetim mušku ruku? Mislite li da je lako biti sam? Probajte! A onda me osudjujte!

Nisam ja oduvek bila takva. Rasla sam kao i svaka devojčica u palanci Bogu iza nogu. Sanjarila o nekom posebnom koji će doći, uzeti me za ruku i odvesti u lepši život. Nisu ta sanjarenja bila prevelika. Valjda nisam ni znala kako se živi, pa moje maštarije nisu ni odlazile dalje od kućice i bašte, od čopora dečurlije oko mene, od osmeha koji je uvek samo za mene bio rezervisan.

A kada sam se zadevojčila počela sam da hvatam zadivljene poglede muškaraca dok sam prolazila. Brzo sam se razvila. Moje grudi su htele da iskoče iz prerasle bluze. Ljuljala sam kukovima samo da čujem zvižduke ushićenja meni upućene.Smejala sam se, a oni k’o uspaljeni ždrepci balavili za mnom.Bila sam atrakcija u palanci.Imala sam lepu kosu. Dugačku, do pola ledja. Kao griva mi se prosula po plećima. I mati mi takvu imala. Kad oplete pletenice oko glave ko krunu da nosi. Samo mi žao što nisam visoka. Sve mi Bog dao, a visinu nije. Ma dobro, na kraju! Kažu da se i otrov čuva u malim bočicama. I takva kakva sam bila kao da sam bockala ljude. Misle čim me vide da sam onako, slobodna, previše za njihov ukus.

Nerviralo me je ponašanje većine ljudi iz mog mesta.Učmao gradić, porodični ljudi, ćerke i sinovi k’o kalupom da su pravljeni. Kad sretnu muško, devojke obore pogled. Ha,ha,ha! Koja smernost! Ma povatali bi se na ulici, samo da su smeli. Čuješ po nekad ona pobegla s onim! Onaj ostavio ženu i decu, pobeg’o sa kurvom! Ona rodila u sedmom mesecu, a dete ko od brega odvaljeno! Nije nego!

Sve go’ prevarant! Ali spolja nema ništa da se vidi. Jok! Sve fino i pošteno!

Korzo je bio posebna priča. U dve kolone, jedni tamo, drugi ovamo, šetaju, merkaju se, zato su i došli. Drugarice se podlakte i šetaju tako. Momci, sve finoća do finoće. Dodju do kraja korzoa,obrnu krug, pa opet ispočetka. Oni kibiceri, mangupi što gledaju, stoje sa strane i samo prate šta se dešava. Ko je s kim, ko koga gleda, ko bi se s kim u mraku izgubio.

I na oko sve po propisu i sve kako treba.

Vesna je bila tipični predstavnik onoga što sam prezirala, a u suštini po malo i zavidela. Rasla je na drugom kraju grada, bile smo vršnjakinje, ali kao da smo bile sa druge planete. Moj otac običan radnik dok je njen bio direktor u lokalnom preduzeću gde je moj radio. Odatle je sve i počinjalo. Nije me gledala, nisam bila njeno društvo, a nisam ni mogla. Oko nje su se okupljale devojčice slične njoj iz bolje stojećih porodica. Često sam je gledala dok je prolazila ulicom noseći violinu u ruci. Dolazila je kod profesora muzike jer su joj plaćali i privatne časove.

Po nekad se iz otvorenog prozora profesorove kuće čuo zvuk violine. Zastala bih malo, a onda brzo krenula dalje da ne izgleda da prisluškujem.

Zato sam ja, bar po meni, bila zgodnija i momci su me više gledali. Ali ne na onaj način kako su gledali Vesnu. Nju su posmatrali nekako zazirući. Mene sasvim drugačije. Kao da bi me istog trenutka silovali. Pa šta ću? Nisu svi na isto brdo tkani!

Ja sam bar poštena u svom nepoštenju. Prvo prema sebi. Znam kako izgledam i znam da volim što je tako.

Vidjala sam Ranka. Mnogo mi se dopadao. Uvek je bio okružen gomilom drugara. Bio popularan u društvu.Mislila sam o njemu i njegovom osmehu. Nije mi trebalo mnogo da to u njemu pronadjem.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

15

Igrao je fudbal i bio jedan od glavnih fudbalera u lokalnom timu. Crn, naočit, sa divnim plavim očima, brčićima koje je štucovao i belim zubima koje bi sinule kad bi se nasmejao.Ko bi mu odoleo? Ja nisam mogla!

Kad me je prvi put onako dobro odmerio kao da me je tad prvi put i video. Ma, znao je on mene i ranije, ali me nije gledao. A jednog trenutka je shvatio da sam odrasla. I tada mi se život potpuno promenio.

Prišao mi je na korzou. Ako mi verujete, nisam znala kako se zovem. A ni da vam kažem o čemu smo pričali. Samo znam da mi je rekao da sam lepa, da sam porasla kao iz vode, da odavno nije tako lepu devojku video na korzou. I da mi je to godilo. A vama ne bi? ’Ajde da se lažemo!

Počeli smo da se vidjamo. Šetali korzoom k’o i sve druge ovce. A kada me je poljubio k’o da mi se nebo sručilo na glavu. Drhtala sam, noge me nisu držale! A on je uživao. Rekao mi je da sam sveža, da mu prijam ko niko do tada. Pričao mi je još koješta, a ja naletela k’o muva na lepak. Ko da mi je mnogo pa trebalo!

U isto vreme u mene je bio zaljubljen Dule. Dečko koga bi svaka majka poželela za zeta. Dobrica jedna, duša od čoveka. A i lepo je izgledao. Vitak, crnpurast, veseo. Samo bi gubio prisustvo duha kad je bio pored mene. Crveneo je, mucao, jedva do daha dolazio. Znam da me je voleo. Ali, šta da radim? Ja nisam njega.

Mogao je sve da mi pruži. Život kakav nikada nisam imala, porodicu, jer je bio okružen njima i važili su za primer dobrih ljudi. Čak sam se i njegovoj majci svidjala. Zvala me snajkom kad god bi me videla. Ali, neće dušaaa! Ja sam htela Ranka A dobro sam znala da je on sve ono suprotno od Duška.Da li je uvek negde zapisano da čovek uvek želi ono što nema? Duško je želeo mene, a ja ginula za Rankom!

Majka mi se ljutila kad je čula s kim idem. Ranko je već imao lošu reputaciju.

Smenjivale su se kod njega devojčice zatelebljene u njega. Malo potraje, malo se šetaju, pa ga već vidiš kako drugu merka. A ona sedi u nekom budžaku i ronza. Govorila mi je majka, govorile drugarice. Moja Bosa, komšinica sa kojom sam šetala, svakodnevno me je izveštavala i s kim je bio i gde je stao i sa kim je pričao.

Ranko se družio sa Radovanom. Uopšte ne znam šta je njih dvojicu privuko jedno drugom. Ranka kuče nije imalo za šta da uhvati, dok je Radovan, čini mi se, u svakom džepu imao gomilu para. Njegovi na selu, srećni što im je sin odskočio od okoline, slali su kapom i šakom. Nešto mislim, a možda grešim dušu, možda je i to bio razlog što mu je Ranko bio najbolji drug.

Radovan je počeo da se vrti oko Vesne. Nije me to ni čudilo. Nekako, para na paru ide. Ali su mi bili i smešni. Šetali su jedno pored drugog, strogo pazeči da se ne dodiruju slučajno. Ne bi bio red!

A šta su pa oni znali? Nisu osećali onu jezu kada počnu žmarci po koži da ti se pužu od Rankovog dodira. Ni onu vrelinu koja me je obuzimala dok smo se ljubili.

Nisu znali kako sam kao mačka prela kad osetim njegovu ruku da mi se zavlači pod bluzu. Uuuuh! I sad kad se toga setim dodje mi lepo.Ali, guska ,guska. Šta ona pa zna?

Vodali smo se tako. Meni lepo! I njemu, vidim! Svaki put kad smo bili zajedno sve smo se slobodnije milovali. Joooooj, majko moja! Lepote!

I šta bi, bi! Jedne večeri nismo se zaustavili. Letnje doba, mi šetali po okolini.

Nigde žive duše! I počnemo da se ljubimo. Pa i do tad smo to radili! Pao mi neki mrak na oči. Nisam se bunila kad me raskopčao. Prijalo mi! Ni kad je počeo po grudima da me ljubi! Bilo mi i do tad lepo, ali ko tad, nikad!

I mic po mic, ode mu ruka gde nije bila. Ja se malo nećkala, ali milina me neka obuzela. Neka bude šta god hoće! A još kad uze moju ruku i stavi je sebi na bedra. Prepala sam se! Vidim ja, neće na dobro da izadje. A lepo miiii!

I ćutim. Puštam ga i dalje. A on se osilio kad vidi da se ne bunim. A zna, beštija, da mi prija.I nije prestajao sve dok sama nisam poželela da nikad ne prestane.

Možda je tada počela moja propast. Ali kad sad pomislim, opet bih isto učinila.

I tako, našla se bula u čem’ nije bila. Bolelo, jašta! Ali zaboravila ja na bol.Posle više nije! A on srećan i presrećan! Ko da je i njemu prvi put. Ljubi me i tepa da sam njegova ljubičica. Da mirišem kao cvet, da sam neubrana.

Moram da priznam da sam posle bila i zbunjena i uplašena. Znam ja da to nije u

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

16

redu. Ne radi se to pre braka!

Nemaš burmu na ruci, ništa nemaš! Samo ludu glavu i vrelo telo. A znam i da sam volela mog Ranka. I da bih ga opet pustila da sa mnom radi šta želi.

Valjda mi bila tak’a sudbina! Čekala bih ga sva ustreptala posle utakmica, a on se iskradao od ostalih, hvatao me za ruku i vodio u obližnji šumarak. Neću da vam pričam šta smo radili. I vi to radite, samo zamaskirano, u potaji, da vas niko ne vidi!

Najsmešnije je što sam, zahvaljujući Ranku I Radovanu počela nekako da se družim i sa Vesnom. Našli bi smo se nas četvoro, sedeli u poslastičarnici i pili kabezu.

Naravno na Radovanov račun. Gledala sam Vesnu kako uspija ustima dok priča, kako uzima čašu sa podignutim malim prstom. Uvek je imala lepe haljine. Ona i Radovan su se trudili da drže razgovor na visini dok smo Ranko i ja samo sevali očima jedno na drugo. I redovno se završavalo tako što bi smo se nas dvoje u jednom trenutku pogledali i skoro istovremeno ustali od stola. On bi mi prebacio ruku preko ramena sve dok bi nas neko gledao, a kad bi smo zamakli, joooooj, kako me je stiskao uza se! I ja njega, neću da lažem.ono dvoje zalupanaca i dalje je ostajalo da piju kabezu.

I trajalo to celo leto tako. Išli smo van grada, tražili usamljena mesta gde nas niko ne vidi. I ljubili se i mazili do besvesti.

A onda nešto što sigurno nismo očekivali ni on ni ja. Ostala sam trudna. Ko je u onim trenucima lepote i slasti uopšte razmišljao o posledicama? Saznanje da se nešto sa mojim telom dešava u prvi mah me i nije zabrinulo. A onda sve češće jutarnja mučnina, izostanak mesečnog pranja, vrtoglavica. Kada sam postala svesna zbog čega je sve to, prepala sam se. Bruka i sramota! Još jedno kopile koje će nositi žig celog života.

Neprospavane noći, potoci suza, grdnje i batine kod kuće. Opet i opet!

Moja Bosa je prva saznala. Zabezeknuto me je posmatrala otvorenih usta. A onda je skočila na mene da me čupa i bije: -Budalo jedna! – vrištala je!

-Samo idiot kao ti to sebi može da dozvoli! Šta si mislila dok si to radila? I šta ćeš sad, pitam te? Ostaviće te, ni osvrnuti se neće! Ko zna koliko je takvih kao ti uvalio u ista govna! I šta će mama i tata da ti kažu? I komšije? Pitala sam se brine li ona o meni ili o sebi? Kome ja to kvarim reputaciju? Ako se družimo trudnoća nije prelazna! Bila sam besna i danima nisam htela da se vidim s njom.

Kada sam Ranku rekla i on se upaničio. Nije bio spreman na ženidbu, bili smo mladi. Ni na obaveze. A vreme je prolazilo. I za abortus je već bilo kasno. A ko će sa stomakom do zuba da sedi i da skuplja prezrive i podsmešljive poglede po palanci.

Na kraju sam pobegla sa Rankom. Hteo, ne hteo, morao je i on da ponese odgovornost onoga što smo zajedno radili. Nije mi bilo žao. Ni osvrnula se nisam!

Ranko je našao posao u Beogradu, a i neki fudbalski klub je za njega bio zainteresovan.

Samo smo pokupili nešto stvari, seli na voz i obrli se u Beogradu. Veliki grad, utopićemo se u njemu.

Nisam se ni pozdravila sa mojima. Ostavila sam cedulju da ne misle da mi se nešto desilo. A Bosi sam napisala da me ipak nije ostavio. Da bi bolje bilo da i ona tako nešto uradi. Možda joj je to jedini način da se uda. Znam da sam bila bezobrazna i jetka! Znam da sam bila nepravedna prema drugarici kada sam joj tako napisala. Ali sam bila ljuta jer me nije podržala. Ja nju bih! Šta god da joj se desi!

Našli smo sobicu u uzanom dvorištu prepunom stanara. Jedni drugima su u tanjir gledali. Rekli smo da smo venčani. A nismo! I naša Slavka se rodila kao kopilče.

Najsladja moguća beba koju sam videla. Sa Rankovim plavim očima i crnom ćubom na vrh glave. I mojim smehom od koga se sve orilo. Sve je najlepše pokupila naša Slavka. Sada smo nas dve čekale Ranka posle utakmice. Ali ne samo mi. Bilo je tu devojčuraka, muvale bi se oko svlačionica, kikotale se i vrebale ko će od fudbalera prvi izaći. Znam kako to ide! Nije ni čudo što Ranko nije odoleo.

Ljubomorna sam bila, neću da lažem. Vrištala sam, pljuvala ga, klela. On bi me gledao onim svojim plavim očima kao da me je procenjivao. Kao da merka stoku na pijaci. I nije se mnogo svadjao. Samo se jednog dana pokupio i otišao. Rekao mi je da je dobio ponudu da igra u Australiji. I da je rešio da ide. Naravno da to nije podrazumevalo da povede i nas. A šta će mu kamen o vratu?

Neću mnogo da vam pričam o tim danima kad sam ostala sama sa detetom.

Znala sam da se u palanku ni mrtva ne bih vratila. Ne bez Ranka.

Prigrlim ovo moje detence, legnem u prazan krevet. Hladno mi u krevetu, hladno mi u duši. Liju suze curkom. Slavka vidi da ja plačem, pa se i ona zarože, a da i ne zna zašto plače. Plakale smo tako zajedno, plakale, pa prestale.

I isekla sam kosu. Nisam htela više da budem onakva kakva sam se dopadala Ranku. Gledala sam kako mi padaju pramenovi pod makazama frizera. Bilo mi žao.Godinama sam je puštala. A Ranko je mnogo voleo. Provlačio mi je prste kroz kosu, navijao oko prsta dok smo sedeli negde. I sad sam je isekla. Neka je!

Samo sam sačuvala pletenicu koju je frizer ispleo. Onako, za uspomenu. Kao da se uspomene tako ispletu i ostave negde na čuvanje. Svašta od mene!

Jednog dana došla mi Bosa. Da vidi kako živim. Znala je da je Ranko otišao. I sa onim: -Jesam li ti rekla?- umesto dobar dan hrupila u moju sobicu. Šta da joj kažem? Da je bila u pravu? Možda i jeste, ali je to bio moj izbor. Odlučila sam da se otrgnem iz žabokrečine, pa makar se to obilo meni o glavu.

Pitala sam je šta se dešava u palanci? Rekla mi je da se Vesna i Radovan uzimaju.Tako predvidljivo! Prave ogromnu svadbu. Pola palanke o tome priča.

Sašila je venčanicu, od nekog posebnog materijala. Pa kud bi se ona venčala tek onako, u nečemu što nije posebno? Posle putuju na more, na medeni mesec.

Tate plaćaju! A već su im i stan opremili. Samo da se usele.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

17

Osvrnula sam se po mojoj bednoj sobici!

Ma, neka je! Misli da je uhvatila Boga za bradu ako se uda za Radovana. Žao mi je jer mislim da on nije vredan pažnje. I kako će jedna damica koja svira violinu da se nosi sa muževljevom porodicom sa sela? Ma kako bogati bili! Viri im luk iz dupeta! To što se Radovan malo šlifovao ništa ne znači. Koreni su koreni! Ali, naravno, što bi ona mene slušala, ovako posrnulu i pokvarenu? Neka je! Samo da ne doživi nešto ružno! Nikad joj to ne bih poželela.

Ja sam morala da gledam sebe, da vidim šta ću.Bez škole, bez nekog posebnog znanja, šta sam mogla da radim? Počela sam da se raspitujem i na kraju se zaposlila u fabrici. Da šijem.

Mašina ispred mene, brdo džepova za prošivanje na stolu, teraj jedan šav po ceo dan.

Tako danas, tako sutra, svaki dan isti, samo se šavovi menjaju. Nekad na džepovima, nekad na rubovima pantalona, nekad na nekom drugom delu odeće. Ali šavovi uvek isti.

Osam sati prošivanja. Ipak, trebalo je jesti, trebalo je od nečeg živeti. I ono dete kod kuće izdržavati.

Na poslu drugarice nisam stekla.

Nekako mi nisu pasovale. Ili sam ja bila sasvim drukčija, ili je njima nešto falilo.

Tek, ja sam ti bila posebna država. Naidje po nekad majstor što održava mašine, nasmejemo se, popričamo, on bi malo da se omasti, ali slaba vajda od toga.

Nisam htela tu gde radim ništa da brljam.Ni poslovodja mi se nije dopao. Pun sebe, kao da je motku progutao. Šetkao se izmedju nas, nadgledao šta koja radi, stavljao primedbe i kad nije bilo potrebno. Samo se pravio važan. Čim okrene ledja mi ga opsujemo.

Onako, sa zadovoljstvom. Valjda je to jedini način da mu nekako doakaš. Jebi ga, pa niti smo mi svetice, a ni on ništa bolji od

nas.

A lepa sam i dalje bila. Doduše, zaoblila sam se, popunila, ali, šta smeta? Ima i onih koji vole baš takve. Jedne večeri sam potražila Rankove stare drugare iz kluba. Svakojakih je tu bilo.

I neprimetno je krenulo. Malo danas, malo sutra, neko nekad da me uteši, nekog da utešim ja, tek uvek bi se našla neka dobra duša da bude sa mnom. Izašli bismo uveče , moja Slavka i ja i „nas muz“ kako bi ga moja ćerka zvala. Na ćevape! S lukom! Kako je moja Slavka to volela! Zaspala bi posle sita i srećna.

Ništa nije videla! Nekad bi smo je onako usnulu pravo iz kafane nosili u krevet.

Nekad bi se jedva dovukla umornim nožicama i jedva čekala da legne.

I volela je moja Slavka sve naše muževe. I oni su nju voleli. Donosili bi joj bombone, lutkice, po neku sitnicu. A i ja sam opet bila zadovoljna. Kad god sam htela imala sam osmeh samo za sebe. Nekad duže, nekad kraće, ali je bio moj!

A moja Slavka rasla.I ništa joj nije falilo! Bila je srećna! To vam tvrdim!

Interesantno je bilo da sam se nekako šoferima najviše dopadala. Bog bi ga znao zbog čega? Ili bi se oni onako usput, iz kamiona, zaželeli ženskog mesa, pa dolazili kod mene. Ko ih je kod kuće čekao nikad nisam pitala. A šta bi mi vredelo i da pitam? Da su to hteli ne bi mrdali ispod ženine suknje.

Ovako, lepo meni, lepo njima, a ženi se posle svaki vrati! A nisu baš bili ni svi onako, po mojoj meri. Neki voleli i da popiju, pa im se otkači ruka po nekad.

Nadju razlog i kad ga nema. Te, ovaj te gleda, te, šta si se tamo zablenula, pa šta misliš sa kim si i sve tako nešto! Nikad ljudski da im udješ u narav.A posle sline i kažu kako više neće nikad.

-I nećeš! - mislim se! -Pa šta sam ti ja? S kakvim pravom dižeš ruku na mene? I ko je taj što će meni da naredi da to trpim? Ma ni za sva blaga sveta!I lepo ti ja takvog šutnem! Ne idem kad me zove, ne javljam se kad poručuje, ne otvaram vrata kad lupa. Pritajim se sa mojom Slavkom u sobi, spustim zavesu, nek misli gde sam. A i Slavka mudrica! I ona već naučila kad mora da bude mirna. Ni da šušne! Posle se zajedno smejemo kako smo ga prevarile. On će nas!? E, vala neće!

Taman mi se život nekako ustalio. Malo radim kad mogu, malo uživam sa Slavkom, malo uživam u životu. Uvek se nadje neko kome sam mila. I ko se meni dopada.

A posmatram ovaj svet oko mene. Sve porodični ljudi. Nije to neka klasa, ali pristojan svet i žive od svog rada. I meni je nekako jasno zašto me gledaju popreko. Štrčim! Kvarim im prosek. Žuljam ih! Vaspitavaju ćerke kao da će sutra samo samo da uživaju i da ih nikakva muka neće snaći. Zaštićene! Pažene i mažene.

Ima preko puta ulice, u velikoj kući, jedan pop sa ženom i ćerkom. Niko ga ne ferma ni za po lule duvana, ali on misli da je nešto posebno. Možda i jeste bio pre rata, sad više nije tako. Ćerka mu sva svilena. Kada prodje ko da lebdi.

Zemlju ne dotiče da se ne isprlja. Mnogo me podsetila na Vesnu Ja se javim kada prodjem. Šta ću, tako mi vaspitanje. Ona okrene glavu k’o da sam, bože me prosti, smrdljiv sir! Samo još fali da zapuši nos. Eto svakojakog sveta ima. A da je snadje neka nevolja, ne bi znala ni gde joj je dupe, a gde glava.

Ja im nisam ni prineti. Kao da im je ispod časti da žive u istoj ulici sa mnom. A, iskreno, baš me briga! Ne diram ih, neka me ne diraju! Svako neka živi kako mu se svidja. Meni je ovako dobro!

Kad idem ulicom svakog sam u stanju da pogledam u oči. Jebe mi se, pravo da vam kažem, za njihovu finoću.Kakva sam, takva sam! Ima me podosta, na sve strane kipi! I što sam deblja, to više ima onih kojima se svidjam. Vole ispod sebe da osete mekano. Bar mi tako kažu. Mada mislim da nije to u pitanju. Svidja im se moja vesela narav, moj smeh, moj glas kad zapevam. A sve to radim sa merakom. Valjda ljudima dosta tegobnog života pa kad dodju kod mene opuste se, budu onakvi kakvi žele da budu.

A svašta se i meni dešavalo. Budibog s nama! Hahahaha! Moram ovo da vam ispričam.

Skupilo se društvo u kafani. Kod Kikevca. Neko doba noći. Svi pošteni već otišli kućama. Muzika trešti, a pevačica se uvija, sela bi u krilo ovim alamanima, samo

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

18

da izmami neku paru. Peva, nije da nije, ali brate, samo koske u njoj klepeću. Kad se nagne ispadaju ispod one tanke kože.

A ona navalila, pa uvija dupetom, trese sisama, ide od stola do stola.

Meni neki djavo nije dao mira.

Kažem, mogu ja to bolje od nje!

Počeli ovi mangupi oko mene da se kesere, da me podbadaju kako nisam u stanju ni da se okrenem, a kamo li da igram kao ona. A meni malo treba. A i popila čašu, dve, pa me zagrejalo. Luda žena, a šta ću!

Skočim ti ja i počnem da igram i da pevam. Devojčica vodu gazi!

Hahaahaah! To je trebalo videti!

Počeše da padaju opklade dokle ja mogu da idem. Urnebes u kafani! A muzika namirisala lovu, pa opalili i ne prestaju.

Ona se jadnica povukla, vidi da od mene ne može da dodje do izražaja.

Moja haljina se penjala sve više kako sam ja vodu gazila.

Muškarci navijaju, a ja se totalno pogubila. Ne vidim više nikog oko sebe. Igram i pevam za sebe. Uživam život do koske!

I onda skočim i napravim špagu.

Sa sve mojih sto kila! Jaoooooo!

Vriska i cika u kafani!

Ovi moji me podigoše sa poda, ljube me i tapšu. Ko po ramenu, ko po pozadini! A mene tek onda svaka koščica zabolela!

Pa luda li sam, majko moja! A znam da ću tek sutra da vidim moga boga kad treba da ustanem za posao. Ali, neka!

Jednom se živi!

Mnogi bi hteli društvo i za piće.

A ja od tih nisam. Ne ide mi nikako! Mogu čašu špricera uz jelo da popijem, mogu i dve, ali već mi više ne prija. A neću i kad me teraju. Ništa groznije od pijane žene u kafani. Muškarcu to nekako i priliči. Usvinji se, ne zna gde mu je dupe, a gde glava, pa ništa. Sutra malo mamuran i gotovo. A pijanu ženu da vidiš! Pored svega još i to! Ne ide, brate, nikako ne ide!

Nije ni meni uvek lako. K’o da mi teče med i mleko. Javili mi

onomad da mi majka umrla. Dugo sam od kuće, nemam baš ni neke lepe uspomene odande, ali majka je majka. Mnogo mi žao bilo. Otišla sam sa Slavkom u palanku.

Više od pet godina nisam bila tamo, a kao da sam pre pola sata otišla. Ništa se nije promenilo! Isti ljudi, isti korzo, isti pogledi. Samo sada srećem i neke zavidljive. Misle valjda da, ako sam u Beogradu, sve mi potaman. Gledaju Slavku dok idemo ulicom. I pitali bi i ne bi! Vidi se na njoj čija je ćerka. A njega nema.

Otišao za svojim životom i ne pita ni za nju, a ni za mene. Divna priča za posleponevnu kafu.

Ali, znate šta? Baš me briga! Puca mi prsluk za njihove priče i ogovaranja. Došla sam majku da sahranim, da vidim oca, drugi me ne zanimaju.

Otac ostario, kao da je deset, a ne pet godina prošlo od kako ga nisam videla.Sad i majka umrla. Nisu uvek baš živeli ljudski, ali su bili zajedno. Znam da će mu faliti. Živeće sam. Kod mene nema gde, a i da ima on ne bi hteo. Suviše smo se odrodili. A mislim i da mi nikad nije oprostio što sam ga onako obrukala pred komšijama.

Bosa se udala. Sve po redu i zakonu. Stomak joj do zuba. Muž joj je mlakonja, da te Bog sačuva. Ali je po meri okoline. Dodjoš neki! Nisam ga ranije poznavala.

Pozdravio se sa mnom sa takvim prezrenjem kao da sam gubava. Tek ovlaš mi pružio ruku. Mamicu mu ćiftinsku! On zna nekome da sudi! Ali, neka ih! Kako ko sebi kroji, tako će i da nosi! Bosi samo mogu sreću da poželim. Ja imam svoj put.

I za Radovana i Vesnu sam čula. Žive na visokoj nozi. Sredili se, opremili stan, imaju i kola. Vozikaju se po okolini. Došli da mi izjave saučešće. Pitaju za Ranka, a dobro znaju šta je s njim. Mislim da se Radovan i on dopisuju povremeno.

Posedeli neki minut, pa otišli. Vesna me i dalje gleda sa visine. Sad tek ima razloga za to.

Kad sam se vratila u moju sobicu kao da sam tu došla kući. Prerasla sam palanku. Što se mene tiče, teško da ću opet ići tamo. Nemam za šta! Više tu ništa ne prepoznajem kao svoje.

Sačekao me Beograd, mesto gde možeš lako da se izgubiš. Ako nećeš ne moraš nikoga da poznaješ. To je doduše teže u mom dvorištu, ali i tu su se ljudi skupili sa raznih strana. Ne mogu, a da po malo ne žive i tudji život. Tak’a im narav, valjda!

Gledam moju Slavku pa se pitam kakav li će njen život biti? Sada je tu sa mnom, suviše je mala i da meri i da osudjuje. Šta li će biti kad poraste? A možda, gledajući mene, neće ni znati da živi na drugi način. Ne bih joj to volela. K’o što sam ja išla za mojoj srećom, tako i ona mora. Da se ne osvrće. Pa kud puklo, da puklo.Ja sam palanku ostavila, sada mislim da je to zauvek. Nije daleko prostorno, ali kao da je preko sveta. Ovde sam se zabetonirala, ovde ću i da crknem.

A moram i ovo da vam kažem! Neka mačka će da se protegne! Hahaha! Ona svilenica popova juče mi se javila na ulici.Zabezeknula sam se u nju, ne znam šta joj bi? Nešto mi se izmenila, izbečila u licu i ne para više nosom oblake kad ide ulicom. Nešto se sa njom dešava, vidim ja. Daj Bože da na dobro izadje! Ali, to je njen problem! Ja ne zabadam nos u tudje stvari.

Gledam sa sobom šta ću! Usrećila sam se ponovo! Opet sam zatrudnela. Ne mogu da kažem tačno sa kojim od mojih muževa. Sedi na mravinjak pa reci koji te mrav ujeo. Tako i ja! Razmišljala sam o tome da očistim dete. Ali. živa duša, greh je! Moje će biti, šta me briga ko mu je otac! I tako sam ostavila bebu.

Ma, kako nosim, deset sam mogla da rodim, a da ne osetim.Slavka je bila dete ljubavi. A šta li je ovo drugo, majko moja? Nije da ja ne volim ljude sa kojima spavam, ali je to ipak nešto drugo. Ranko je Ranko, da mu pas mater!

Posle kad se Svetlana rodila videla sam da liči na Marka. Bela i prozirna baš kao i on. I zvali smo je Beli. Moj zrikavi Beli. Nakrivila bi glavicu na jednu stranu, začkiljila onim zrikavim okom i glasno objavila: „Mama, evo ide nas muz!“ Časna reč, ne lažem vas! Isto je govorila kao Slavka.

Moram nešto i o Marku da vam kažem. On je bio priča za sebe. Vozio neku kamiončinu, pa tek s vremena na vreme navrać’o u Beograd kad tuda prolazi. I

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

19

desilo se da je sedeo u kafani kad sam ja izašla sa Maricom.

Sedele nas dve za stolom, malo pijuckale, malo gledale okolo, malo prepričavale svaka svoju muku. Ona sušta suprotnost od mene. Ko da si vešalicu obuk’o.

Visoka, mršava,samo joj kosti klepeću. Ali, neću da kažem.

Lepa žena. Za one koji vole takve. A nije ni loša po duši.

Nadjemo se nekad, posedimo, popričamo, pa svaka na svoju stranu. Tako i onda. Dogovorile smo se da se vidimo i ispričamo. Nismo odavno.

Nalivale se malinom, ni ona nije volela mnogo piće. Mene priteralo od silne vodurine.

Morala sam da odem do klozeta. I kad sam prolazila pored jednog stola zviznu me neko po dupetu, onako, sa gustom. Ja nisam ni pogledala ko je. Onako iz okreta, lupim mu šamarčinu da je sve zvonilo.

Nije moje dupe ciganski doboš da svako lupa po njemu kako stigne. Znam i ja da vratim. Tek onda pogledam koga sam lupila.

Grmalj od čoveka. Sav beo, bela mu kosa, bele obrve, ma i trepavice bele! A šake ko lopate. On se zabezeknuo u mene, nije očekivao da ću da mu vratim dar. A ja se tek onda prepala. Šta ako sad ustane ovoliki pa me smlavi? Onda se nasmejao. Grohotom! Reče da se odavno nije našao u ovakvoj situaciji. I ponudio me da sednem, da se pomirimo. Šta ću? Sednem ja preko puta njega, a on se i dalje kliberi.

Kaže da nije mogao da odoli, da mnogo voli ženske sa takvim dupetom.

Nije nego! Pa zar se to u kafani radi? Raspričali se mi, ja na Maricu i zaboravila. Marko mi prič’o kako putuje svuda kamionom. Pita me hoću li nekad s njim da se provozam. I da vidim malo sveta. Ma išla bi’ ja, ali gde ću ono žapče kod kuće?

I tako se mi zbližimo. Navrać’o često! Donese mi s puta nešto.

Materijal za haljinu, ogrlicu,

Slavki igračku. Potrajalo neko vreme pa ga nema više. Ni većeg čoveka, ni blaže duše od njega. Rek’o mi da mu menjaju trasu puta. Da će da putuje na drugu stranu. I da se verovatno više nećemo videti. I da za oproštaj hoće da mi nešto učini. Da sa njim idem na jednu njegovu turu. Ide na more, vozi neku robu , pa se vraća za neki dan.I hoću li sa njim?

Nešto se mislim, a što da ne?Nikad nisam videla more, pitanje je da li ću da ga vidim i nadalje. Što da ne iskoristim kad je već Marko voljan da me poveze?

Pitala sam ga i za Slavku. Da i nju povedem. Nemam kome da je ostavim, a mirna je, duša moja, neće ona nama smetati. Marko mek kao što je i veliki pa pristane. Dete, dete. Ima mesta u kabini pozadi, smestićemo je tamo. Neka spava. Dugačak je put.

Tražila sam slobodno nekoliko dana u fabrici. Što mi ne bi dali kad radim kad god treba i da zamenim nekog, a i prekovremene šihte? Dobro mi dodje svaki dinar.

A imam i vremena za sebe i za Slavku. Samo kad sve lepo rasporedim. I sad mi dali celu nedelju. Ima da se nauživamo nas dve na putu.

Kako smo se samo spremale da putujemo. Ona cupka po kući, peva da ide na more, a ne zna ni šta je to. Samo nek se nešto dešava. Ja gledam šta da ponesem kao da idem na mesec, a ne na tri, četiri dana.

Sačekao nas Marko.Obećao, pa i održao obećanje. Nas dve radosne što putujemo, što ćemo videti kako izgleda i to more. Slavka zaspala, gde ona može dugo da izdrži! Marko i ja se raspričali. Dobro je i njemu i meni. Ja njega zabavljam da se ne uspava za volanom. On se meni smeje kako se oduševljavam svim i svačim kuda prolazimo.

Put truckav, oblaci prašine se podigli, a mi kroz Bosnu samo vozamo. Ja pogledam one planinčine okolo, uhvati me strah. Dole urvina, put uzan, kamen gde god pogledaš. A Marko ništa! Ni abera ne daje za one krivine , ni provalije.

Smeje se, priča, a meni se neka grudva skupila u stomaku čim bacim oko kroz prozor.

-Ma ne plaši se! – kaže on -Zar sam jednom ovuda prolazio! Čim izadjemo iz planina videćeš kako je lepo na moru. Voda da joj ne vidiš kraja. Sastavilo se nebo sa horizontom. Samo čekaj!I imao je pravo! Kako sam osećala teskobu medju onim brdima tako mi sad puca širina u očima. Neverovatno! Dokle god ti oko dopire voda! I to prozirna, svaki kamenčić vidiš kako se šareni na dnu. Moja Slavka stala, ne skida oči sa onog prostranstva. Otvorila usta, muva da joj uleti.

Marko nas ostavio na plaži. Reče da ide da istovarii robu pa će posle da dodje po nas. Uhvatila sam moje dete za ruku. Sigurnije je tako! Hodamo po onom sitnom kamenju do vode, skinemo cipele, pa zagazimo malo. Voda topla, samo ti miluje stopala.I probali smo je! A ona slana! Koliko li je samo soli tu moralo da se izruči da bude ovoliko posoljena? Ne može da se pije. A baš smo htele!

Ovakvu vodu nikad nisam videla. U palanci gde sam živela potočić protiče ivicom grada. Zarastao u kupine i drač. Hladna voda k’o led. Dok pregaziš na drugu stranu slede ti se noge.

U Beogradu Dunav i Sava. Velike reke, brodovi po njima plove. Ali nije ova boja.

Mutna. Ni nalik na ovu lepotu. Mislim da sam se tada zaljubila u more.

Ponela ja kostim za kupanje. I nije neki, ali sve jedno. A ne znam da plivam.

Skinula se i ja i Slavka, došao i Marko, pa seli na obalu, talasići nas zapljuskuju, a mi cičimo čim naidje neki veći.Marko gleda nas dve pa se nama smeje. I milo mu što nas je poveo sa sobom.

Milo mu bilo i posle. Odveo me u neku kuću gde su imali sobe za šofere koji tako dolaze s vremena na vreme. Kao da smo one talase u krevet preselili. Veliki Marko, velika ja, pa kad se podovatismo, leti perje! Noć za pamćenje.

Bili smo još dva dana tu. Obišli malo okolo, Vozali se čamcem. Drugi narod, druge ulice, sve drugo.Ne znam kako oni žive, ali meni se dopalo. A možda i zbog mora, zbog onog mirisa na so, na vodu, na sunce. Kažu da je gadno zimi.

Nema snega, ali duvaju jaki vetrovi i more vitla talasima. To mi se već ne bi svidelo.

Kad ti je nešto lepo brzo prodje.Tako i naš boravak na moru.Vratili smo se natrag

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

20

istim putem. I sad me bilo strah kad smo se vozili ivicom puta, ali vredelo je malo se i straha nakupiti. Imaćemo o čemu da pričamo kada se vratimo kući. I Slavki se more dopalo. Stalno je htela da se vozi čamcem i ništa je nije bilo strah dok je ručicom brčkala po vodi.

Pozdravili smo se sa Markom kad smo se vratili u Beograd.

Otišao svojim putem.Žao mi bilo, ali, to ti je život.Nisam ni sanjala kakav mi je poklon ostavio.A ni on to nikad nije saznao.

Nastavim život tamo gde je stao. Nema nečeg posebnog tu.

Boriš se da preživiš, boriš se da uhvatiš još malo radosti od života. Ne misle svi isto.

Mnogima smeta to što meni dolaze.Pa se i zamerim sa komšijama zbog mojih posetilaca. A posebno kad su videli da sam opet trudna. Žalili se negde i opština me preseli.

Slavki teško palo, navikla se.

Meni bilo žao, tu sam sa Rankom došla, tu Slavku rodila, a sad i drugo dete nosim. Ali, sila boga ne moli.Preseliše nas u senovitu ulicu, tu u blizini.Opet u jednu sobu, opet u dvorište prepuno poganih jezika. Jedino što je bilo više dece u dvorištu, pa je bar moja ćerka imala društvo za igru. Onda kada njihove mame nisu bile ljute i ogorčene što im jedna fufa kvari život u dvorištu. A možda su se plašile za svoje muževe!

Ha, ha, ha! Ma ne bi’ ja ni jednog ni štapom dotakla! Nisu oni moj soj! A i ne znaju tako lepo da se smeju.

Pitali su me kako ja, ovako debela, mogu da zainteresujem tolike muškarce? Pazi da im ne kažem! Neka probaju! Možda im i uspe!

I još nešto. Ne vide oni ono iznutra. Ne vide koliko je moje srce. Kao i telo. Veliko! A možda će posle onoga od juče početi drugačije da me posmatraju! Ne hvalim se i ne želim neke velike reči zahvalnosti. Samo da im u oku po nekad spazim iskru

poštovanja.

Nemanja, klinac iz komšiluka, juče strpao kliker u usta. I počeo da se guši.

Pomodrelo dete skroz! Jadničak mali! A žene unezverene, samo se uzvrtele.

Pojma nemaju šta da urade da spasu dete. Ja ga dohvatim za noge. Okrenem ga naopako. Računam, ispašće kliker sam! Ma jok! Ništa! Nemanja se oklembesio u mojim rukama. Umre dete! I ja mu gurnem prste u usta. Duboko! I iščeprkam kliker! Majko moja što sam drhtala! Kad je udahnuo i počeo da plače, ja sela na zemlju. Sa svim ovim mojim kilama. Nikad se u životu nisam toliko uplašila. Tek mi posle bilo jasno šta je moglo sve da bude. Sačuvaj Bože!

I znate šta! Jutros mi Mara ostavila saksiju muškatle na prozor! Mara! Najveća alapača i zlobnica u dvorištu. Ostavila meni, fufi od koje je glavu okretala dok prolazim, cveće od muškatle koju je sama pelcovala! Ne mogu da verujem! A možda se i svet menja.

A vama ću još nešto da kažem! Nekako mi se dopadate! Smejte se! Pustite radost da struji vašim venama! Jedan je život, brzo proleti. Ne znam šta će sutra biti. Zato treba ispuniti svaki dan.

Zaboravih da vam kažem za Jasminu, popovu ćerku. Došla mi jednog dana na vrata. Hoće da priča sa mnom. Šta li ona ima sa mnom da priča? Za malo da joj zalupim vrata ispred nosa. Ali onda pomislim: ma nije ona bez velike muke došla kod mene. I pozovem je da udje. Majko moja! Ja mislila da me snašla gadna sudbina sve dok nju nisam čula. Plače i priča.

Počela da studira. Fina duša, rekoh vam ja! I na fakultetu upoznala Boru.Tada je bio sa lepom plavom devojkom. Gledala ga je zaljubljeno, a on se šepurio kada je prolazio sa njom. Katarina! Jedna od najatraktivnijih devojaka na fakultetu.

Jasmini omrzlo i ime, a ne samo devojka. Poželela je da je skloni daleko od Bore, da joj ne smeta, da je ne vidi.I poželela Boru samo za sebe. Nije je bilo briga šta Katarina o tome misli. Uvek je dobijala šta bi htela.

Bora je bio apsolvent.Govorio je da mu fali par ispita da diplomira. Visok, lepo gradjen, moderno obučen.I Jasmina se dala na posao. Našla bi mu se na putu, gledala ga kad joj se činilo da on ne vidi, pozdravljala ga po drugaricama.

Zaljubila se kao prava guščica.I kad joj je na kraju prišao i počeo da joj se udvara, njenoj sreći nigde kraja. Puna joj usta Bore! Samo je o njemu sanjala, jedva čekala da svane da ode i bude sa njim na fakultetu. On je sačekivao posle predavanja, vodao je po Kalemegdanu, išli u bioskope, u pozorište.Pričali o tome kako će da se uzmu čim on diplomira. Da je iz unutrašnjosti, ali da njegovi mnogo dobro stoje. Jasmina srećna. Htela kući da ga dovede i upozna sa roditeljima.A on sve izbegava. Uvek pronalazi druge razloge. Jednog dana je pozvao na rodjendan. Skupiće se društvo u njegovom stanu, doneće malo hrane, malo pića.

Voleo bi da dodje da je upozna sa svojim drugarima i nekim rodjacima.

Naravno da je otišla. Kupila mu i poklon. Ne znam šta reče. Kad je stigla, soba u polumraku, muzika svira sa gramofona, puna soba. U onom dimu od cigareta i zaklonjemim sijalicama i ne vidi koga sve tu ima. Igrali, čestitali Bori rodjendan, popili neku. Ona nenavikla da pije, ali nije htela da mu odrekne. Vrtelo joj se u glavi, pojma nije imala šta se sa njom dešava. Samo je shvatila da su se na kraju svi redom izredjali na njoj. A da je Bora stajao sa strane i kupio pikslu. Skupljao pare od muškaraca za neki trenutak proveden sa njom. Na kraju se onesvestila.

Probudila se kao ruševina. Svi snovi koje je imala sručili su se u blato. A Bora je nastavio da je proganja i podvodi svojim prijateljima. Kad bi se pobunila pretio je da će da ode i sve ispriča njenom ocu. Ne zna šta više da radi. Zapustila je studije. Plaši se ujutru da ustane iz kreveta. A ne sme nikom da kaže.

I tako se setila mene. E, moj Bože! Ja njoj da pomognem? Finoj popovoj ćerki? Šta ću? Obećala sam joj. Imam drugare, ljude koji ne pate od lepog ponašanja, ali zato hoće da se nadju u nevolji. Ispričala sam im i zamolila da nekako reše stvar na svoj način.Ma, za mene bi i gore stvari učinili, a ne da preplaše nekog džukca. Nekoliko njih našli Boru. Isprepucali ga, svako mu rebro prebrojali. Malo mu i nož pokazali. Ne bi oni njega bocnuli, ali otkud on to zna!I Zapretili mu da će loše da se provede ako se približi Jasmini ili ako negde bude pričao o njoj. Bora sitna duša, uplašio se na smrt. Kad je vidi na ulici prelazi na drugu stranu. Ona u početku zazirala, a posle vidi da se on sklanja pa joj odlaknulo. Živnula opet.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

21

Izgubio joj se onaj paćenički izraz u očima. Došla kod mene pa me ljubi i zahvaljuje. Samo joj liju suze. Mani me se ženo!

Nisam ja to učinila da bi mi se ti zahvaljivala. Nego pamet u glavu i od sada gledaj s kim se družiš!

Eto, ni sanjala nisam da ću u popovoj ćerki da steknem prijateljicu. I danas smo bliske, mada je ona i dalje fina.

Prolaze godine kao tren. I ne primetiš kad proleti. Samo po deci vidiš kako se od zamotuljaka koje si u krilu držala pretvaraju u odrasle ljude.

Povremeno mi navrati i Duško!

Onaj isti koji je onako bio zaljubljen u mene dok smo bili u palanci. Sada je i on u Beogradu. Nije se oženio, kaže i da neće! Davno se preselio, snašao se ovde lepo. Radi, ima stan, dobru platu. I još uvek neke želje u vezi mene. Ma zna on sve! Nije od juče! Mislim da bi i zagrizao i oženio se samnom kada bih ja to htela.

Ali, neće dušaaa! To se ništa kod mene nije promenilo. Čovek na svom mestu, ne mogu da kažem! Petoro da rodim sa drugima ne bi mu smetalo. Ali, jebi ga! Valjda je tako negde zapisano!

Radim i dalje. Malo sam napredovala. Sada šijem komplikovanije stvari. Ali tu je sve isto. Obrni, okreni, traka je to. Samo gledaš kako ćeš što brže i bez škarta da završiš posao. Jedva sačekamo vreme za jelo, da popušimo koju i da se malo ispričamo na pauzi. Po osam sati si na poslu sa istim ženama, znaš kad je koja sa mužem spavala, a kad se posvadjala i sa kim. Ja o sebi ne volim mnogo da pričam. A znam i da me osudjuju sve ove poštene žene koje bi možda isto to uradile samo da imaju hrabrosti. A možda i rade, samo kriju. Ja bar ne krijem kako živim. Pa zato me i zovu fufa.Svoj posao ne nosim kući, a kuću ne donosim u fabriku. A i šta da im pričam? Moje

strahove? One ne bi i onako to razumele.

Moja Slavka se zadevojčila. Počinje od štrkljaste devojčice da se polako pretvara u lepu devojku. A kako vreme prolazi mene neki strah počinje da hvata. Šta ako moje ćerke ne budu imale razumevanja za moj život ovakakav kakav je? Dok su male sve možeš da im serviraš. Da im daš čokoladu ili lutku i da misle da je sve u najboljem redu. A šta ako i one počnu da me osudjuju kao što to rade ljudi oko mene? Ne znam kako ću to da preživim! A ne umem drugačije da živim.

Jednog dana iz starog komšiluka došla Rajka, prva komšinica tamo gde smo stanovali. Donela pismo. Ne za mene. Na Slavku adresirano. Iz Australije. Setio se Ranko da ima ćerku. I pisao.Otvorim pismo. Morala sam! Slavka je moje dete.

Hoću da vidim šta to posle toliko godina hoće otac da joj kaže. A on piše da se sredio. Da lepo zaradjuje, ima kuću. Oženio se, ali nema dece. Ne može žena da mu rodi. A on poželeo da ima naslednike. I setio se Slavke. Do sada nije. Ni žutu banku da joj pošalje! Kako sam živela sa njima i šta sam imala da im pružim, to ja znam. A on se sada setio da mu je ćerka odrasla.I poželeo da je vidi! Ništa manje nego da dodje kod njega i njegove žene. Da će da joj omogući da živi kako je zaslužila. A ne pita kako je do sada živela. Čak ni adresu stana nije znao nego na staro dvorište poslao pismo. Šta da kažem? Sita sam se isplakala. Ne ide da joj ne pokažem pismo, a ne mogu ni samo tako da joj ga turnem u ruke. Kako da joj objasnim da se njen tata iznenada zaželeo ćerke?

Mislim da to čak nije ni bila njegova ideja. Sigurno ga žena pritisla da piše.

Možda i njoj počeo da vrda, pa misli da će tako da ga veže za kuću. Kad već nije mogla da rodi da bar prigrli njegovo dete. Svašta je žena u stanju da uradi da sačuva čoveka do koga joj je stalo. Sad to znam, onda nisam!

Dala sam joj pismo. Nisam smela da ga sakrijem od nje. Ne bi bilo ispravno! Ko sam ja da njoj krojim sudbinu, kad ni svoju nisam znala ljudski da iskrojim. Neka sama odluči šta joj je činiti.

Posle sam našla pismo ispod njenog jastuka. Svo zamrljano suzama. Nije ni Slavki lako. A ja moram da budem po strani. Ako joj kažem da ne ide, ne znam šta je ovde čeka. Ako kažem da ide, nikad je više videti neću. Daleko je Australija. Moraće sama da odluči jer je njen život u pitanju.

I odlučila moja Slavka! Dugo joj je trebalo, ali rešila se. Hoće da ide! Zna da će joj u početku biti teško, da su to za nju i nepoznati ljudi i napoznata zemlja. Ali, zna i to da će sigurno bolje da živi sa imućnim ocem nego sa mnom i Belkom u jednoj sobi.

Nisam je sprečavala, a srce mi se na froncle kidalo. Neka ide! Možda će tamo sreću naći.

Potrajalo je dok joj je Ranko obezbedio sve papire koji su bili potrebni. Kupio joj kartu za brod. Preko silnih mora ima da plovi. A tamo je čeka med i mleko.

Ispratili smo je Svetlana i ja. Kupila sam joj sve novo. Neću da tamo kažu da sam je bez ičega poslala. Pa makar odmah sve u djubre pobacali. Svako za svojom sudbinom, pa i moja Slavka tako.

Poslala mi pismo kad je stigla. Rekla mi da je na brodu izabrana za mis putovanja. Moja Slavka?! Sa najlepšim plavim očima i crnom ćubom na glavi.I da su je otac i maćeha čekali na pristaništu. Kako je sve veliko i lepo. Da joj falimo već sada, ali da u kući ima svoju sobu, u dvorištu bazen za kupanje i dvoja kola u garaži. I da joj je otac mnogo lep. Iste oči kao ona ima. Ali mu kosa pobelela. Nije više onako crna kao njena. Neka! Samo neka je njoj dobro, ne marim što je otišla!

I onda pitate zašto plačem? Pa, nije lako biti fufa! Onako, sa etiketom.

Sad sam ostala sa Svetlanom u ovoj mračnoj sobi, u ovoj tihoj ulici. Priča se da će jednog dana da sve to sruše. I da svima daju stanove. Onako, prave! Da imaš svoj klozet, a ne da čekaš u redu u dvorištu. Možda ću i dočekati taj dan. Moja zrikava Belka i ja!

Eto, sad znate šta je fufa! I ako me vidite nekad da plačem, ne zamerite! Samo mislim na moju Slavku! Ranko mi uopšte ne pada na pamet, da mu pas mater!

Još sam nešto rešila. Vratiću se u palanku.Znam da sam rekla da ni mrtva tamo ne bih više, ali ni ovde mi nema mesta. Htela, ne htela, godine idu. Nisam više

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

22

onako sveža kao što sam bila.Šta ću kad mi se ova moja lepota uruši? Kome ću takva da budem potrebna? A i zbog moje Svetlane. Beograd je ala! Ždere i guta, ne gleda koga će.

Jasmina mi je stalno na pameti.

Volela bih Svetlanu da poštedim takvog života. Pa makar ostala naivna i prostodušna kao što su žene u palanci. Nek ide onim korzoom, neka se gleda sa momcima, neka je. Ipak je to nešto drugo.A valjda neće biti takve sreće da naleti na nekog Ranka, ili, daleko bilo, Boru.Samo da ne naleti na nekog kao što je Radovan.

Sirovina i pored glazure.

Imala sam ja pravo! To je zlo od čoveka. Sa Vesnom izrodio četvoro dece. Tri sina i ćerku. A onda se propio i počeo da se kocka. Sve što su njegovi stekli i čime se on busao ode na kocku.

Jednom mi Vesna došla sa svom decom. Pobegla! Sva modra i izubijana. Nedelju dana sam je lečila. Od svih koje je znala ona došla kod mene! Žene koju je sa takvim prezrenjem gledala. I šta je trebalo ja njoj da kažem sada?

Od one gorde prefinjene devojke napravila se na sparušenu, izmoždenu, ubijenu ženu. Koja violina, koji bakrači?

Onaj skot od muža sve popio i prokocko! Mlatio je da joj istera finoću, kako je govorio. Mnogo mi je bilo žao. Nije zaslužila da tako prodje u životu. A možda nije ni znala da se nosi s tim. Da je bila grublja, robusnija, možda bi mogla da izadje na kraj sa onim čudom od čoveka. Ovako je samo znala da pati.

Nisam mogla ništa da joj kažem.

Greh je! I ona dečica što su se kao pilići oko nje okupili. Tuga jedna! Rekla sam joj da može da ostane kod mene koliko god želi. Ono što ima za mene i Svetlanu biće i za nju i njenu decu. Samo plače i priča kako se ogrešila o mene! Zašto? Jer nije u meni videla čoveka ravnog sebi? Kao da ja to nisam znala i ranije! Ali neka! Neka

njima bude dobro, više ne tražim.

Radovan posle deset dana došao po njih. Plakao, slinio, kleo se mrtvom majkom i ocem da nikad neće više kocku u ruku da uzme. Samo da se vrate. Ne može bez njih.I ona ćurka poverovala! Nisam smela mnogo da se mešam, mada sam joj rekla da dobro razmisli. Kad čovek počne sa kockom teško može da prestane, A uz to i da pije! I onda ih sve mlati po kući. Ponovo mu je oprostila, po ko zna koji put! Ne znam kako će na kraju da ispadne, ne sluti mi na dobro.

I znate, svakome se lomovi dešavaju u životu. Nekoga potkači više, nekom bude manje, ali nikog ne zaobidje.I nisu to uvek ružne stvari. Može i od sreće da se precrkne.

Tako i ja! Dobro da sam ostala živa od uzbudjenja! Polako, reći ću vam!

Lupa mi neko na vrata. Samo što sam skuvala kafu i zapalila cigaretu. Bole me noge, podigla sam ih na stolicu. I kada sam čula da neko kuca, prvo sam opsovala. Ko god da je, nije naišao u zgodno vreme. Pa valjda i ja imam pravo malo da budem sama?

Ustala sam ipak.Vidim senku muškarca ispred vrata. A nikog ne očekujem. Kad sam otvorila na pragu stoji Ranko. Moj Ranko! Beo k’o ovca, sa dubokim borama po licu. I dalje je onako suv, ni grama suvišnog sala na njemu. Ali sa beskrajnim umorom u očima. One vesele iskrice koje pamtim ugasile su se. Čak se nekako i smanjio, nisu mu ledja onako prava ko što su bila.A ipak je to moj Ranko.

Zanemela sam. Nisam znala šta da mu kažem. On me je samo gledao i na kraju me pita hoću li ga pustiti da udje? Bože! Naravno! Sva sam se smela!

Bez reči sam se sklonila u stranu i pustila ga unutra. Ušao je, osvrnuo se i dobro osmotrio našu sobicu. Svetlana nije bila tu. Ja sam se na kraju prenula i požurila da pokupim razbacane stvari po krevetu. Ponudila sam mu da sedne.

Teško se spustio na stolicu. Gledali smo se, a da nismo ni bili svesni da nam suze cure niz obraze. Uhvatio me je za ruku i tog trenutka su sve godine koje su bile izmedju nas kao krpom izbrisane.Celu noć smo pričali. Vratio se! Razveo od žene. Nije pomoglo ni što je Slavka došla. Oni su već i tad bili dva sveta. Samo su živeli u istoj kući, jedno pored drugog. Slavkin dolazak samo je odložio ono neminovno.

A sada je i ona otišla od njega. Udala se naša Slavka. Našla dobrog čoveka.

Vole se i žive dobro. Možda ipak nije pogrešila što je otišla preko sveta za svojom srećom.

A on se upravo zbog toga vratio. Da me potraži. Nije važno više kako sam živela.

Ni on nije bio svetac. Želeo bi da bude sa mnom. Tu je i Svetlana, naravno.

Njemu neće smetati. Gledam ga, ne znam šta da mu kažem! Toliko je vode proteklo, maltene, ceo život prodje. Ode mladost, ode lepota, tragovi svega se vide. Ne stidim se i ne sakrivam ih! Živela sam kako sam morala i htela. Sad je on ponovo došao da vrati točak unazad.

Znam da ću na kraju da pristanem. Ne zbog toga što on sa sobom donosi sigurnost u starosti. To jeste važno, ali mi nikad nije bilo najvažnije. Možda neće biti ni one vatre koja nas je onako grejala dok smo bili mladi. Ali nežnosti ima.

Preliva mi dušu! Zagrlila sam ga . Pomilovala po beloj, razredjenoj kosi. Moj Ranko! Da mu pas mater! Ipak je moj!

Danas je za nas veliki dan. Selimo se opet u palanku. Ranko kupio kuću. Veliku, lepu. Stiže mu penzija iz Australije. Ne mora da misli kako ćemo da živimo. Kad pogledam ono malo stvari što sam skupila, sve je stalo na jedan kamion. Ceo život na jednom kamionu. Vraćamo se zajedno. Ranko, Svetlana i ja! Pogledam povremeno mog Ranka, opet mu iskre oči. Vraća mu se smeh. Glasniji je, samouvereniji nego što ga pamtim. A opet nekako mirniji, zadovoljniji. Za sebe da ne pričam! Ima Boga ipak! Valjda sam i zaslužila da me malo pogleda.

Jedino se sekiram za Vesnu. Jebi ga! Zbliži se čovek sa nekim za koga je mislio da ga ni na ulici neće pogledati. A sad nekako došlo vreme da ja o Vesni mislim.

I o njenoj deci. Prosto osećam obavezu, mada ne znam zbog čega?

Radovana su našli u nekom jendeku. Završio onako pijan, bez dinara u džepu.

Ništa nije ostavio ni deci ni njoj. Samo stid i sram.Ali, Ranko mi kaže da ne brinem. Pomoći će! Neće ih na ulici ostaviti. Zbog mene, ne zbog Vesne! Ni zbog Radovana! On to nije zaslužio. Moj Ranko! Duša moja!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

23

Стајао је непомичан на плажи од најситнијег песка, укотвљених стопала, везан као сидром. Висок, кошчат, разбарушене косе, још привлачног младоликог изгледа мада је био зашао у седму деценију. Презрели сутон наливао се у стешњену котлину и на мало рибарско насеље, налик на кочоперни градић, уских каменитих уличица, оронулих фасада, црвених кровова, чију је идиличну лепоту последњих година, као и у другим многим местима уз обалу, нарушила нагла изградња већих апартманских зграда намењених тржишту и које су незграпно штрчале између старих приморских кућа. Тиме је ово симпатично место много губило.

Јовица Ђурђић (1949), песник и приповедач за децу и одрасле читаоце, аутор је књига: Уснула девојка, Лариса, Љубичасто горје, Санак Склопиочић, Како волим Ану, Руке вечерњих љубавника, Љупко тело, Кошута и лопочи, (The Roe And Water Lilies), Истргнути рукопис, Њене очи море, Жирафа Жералдина, Симонине очи, Лепо је бити код куће, Звезде на узглављу (избор пјесма на двадесет страних језика), Калина и морски коњиц, Лето без Веронике, Киша и влати (Deszcz i źdźbła), Пепео згаслог лета (2012) и Опојни мирис греха. Двоструки је добитник награде "Драго Жерве” и Златне значке Културнопросвјетне заједнице Србије, као и других награда и признања. Заступљен је у многим антологијама, изборима књижевних радова и лектири за основну школу.

На себи је имао кратке панталоне светле боје, морнарску мајицу на ситне пруге и сламнати шешир широког обода, који је повремено скидао и махао њиме испред носа, као да се брани од комараца. Лице му беше преплануло од сунца, као и руке и чврсте ноге са видљиво белим зрнцима соли, нарочито по маљама. Сваког трена удисао је ширином плућа мирис мора и мирис лета који је толико волео, препуштајући се том ужитку потпуно, помало зачуђен и разочаран осталим купачима који су плажу напуштали чим би сунце просуло задње зраке мирном површином мора. Није схватао шта то те људе тера да се тако нагло и ужурбано подижу, пакују ствари и одлазе пропуштајући оно што је по њему најлепше, вечерњи смирај и морско плаветнило по коме се вода леска као златасте плочице. Куда то журе, питао се загледан у сву ту лепоту воде, мириса лаванде, борова и другог приморског биља и вечерње тишине. Остајао је последњи седећи заваљен у своју платнену столицу на расклапање, загледан у руменило сунца све до његовог ишчезнућа, потом би устајао и бос застајкујући дуго шетао плажом уз воду чији су таласи запљускивали песак, поравнавајући отиске стопала купача који су отишли. Неометан ни од кога, утонуо у нека своја размишљања, која можда и нису била неке тешке бриге, како се могло чинити, погнуте главе, ишао би с једног на други крај плаже очито веома уживајући у томе. Када се пре неколико година појавио у месту и када су га мештани почели у пролазу примећивати, брзо су закључили да је то неко од оних дођоша који су купили апартман, не намеравајући да се дуже задржавају у њему, осим за време летњег купања. С њим није било тако. Он је током године, углавном када је топлије, већ почетком раног пролећа па све до касне јесени, долазио и остајао дуго. На поздраве једва да је одговарао. Ни с ким није успоставио контакт, ни с ким се није зближио, као да је намерно избегавао познанства и као да му није било стало до њих. Од првог дана ручавао је у ресторану Лаванда, заузимајући увек исто место на тераси готово наднесеној

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

24

над море. Уз јело је пио по чашу доброг црног вина, понекада и другу, али никад више. Био је умерен у свему. За столом је након ручка или вечере остајао дуго, често читајући новине, књигу или посматрајући пучину по којој су клизиле рибарске барке уз једнолично бректање мотора. Конобари су били навикли на њега и није им сметало његово нешто дуже остајање за столом, јер у ресторану и није било неке гужве, осим током јула и августа. Сви су, ипак, запазили да он има неку своју муку с којом се рвао, нешто што га је тиштало и од њега стварало самозатајног човека, који, ето, и сада стоји као укопан у песку, мало оборене главе, са шеширом у руци, пободен као споменик и као да и не намерава да се помери. Наравно, нису могли ни наслутити каква је велика трагедија задесила овог човека и колико су велики његова патња и бол. Они, доброћудни мештани и махом рибари, не богати, али не ни сиромашни, одрасли на шкртој острвској земљи, која је мало давала а много искала, и који су то мало што су имали љубоморно чували, да стигне до идуће бербе, да је затражио, радо би поделили то што имају, чак и бол. Он ништа није тражио, само то да га сви оставе на миру, сам доприносећи томе на начин да је као сенка промицао крај њих, тих, скрушен и одсутан. Виђали су га у дугим шетњама поред мора, између борава нагнутих према води, далеко од места. Ишао је полако увек погнуте главе, само понекад осмотривши неки нови предео, а онда опет погледа упртог у тле, као да нешто тражи. Исто је било и у уским стрмим уличицама, поплочаним углачаним камењем, међу кућама чији се малтер са фасада рунио нагризен сољу коју је бура уносила међу њих. Људи му се нису обраћали, после првих поздрава на које је шкрто одговарао или остајао без њих, схватили су да је најбоље препустити га њему самом. Посматрали су га, понекада повевши разговор о њему, нагађајући штошта, а онда се препуштајући својим пословима и бригама. Јер, он је био само још један нови повремени становник у њиховом месту, истина који се дуже ту задржавао од осталих, али су се помало навикавали на те нове придошлице који су желели имати нешто своје на мору. Неки од њих су стварали присна пријатељства, купујући ујутро свежу рибу коју су рибари продавали на обали одмах из барки, суве смокве или маслиново уље. Знао се понекад задржати на обали где би рибари извукли своје старе дрвене барке, сасушене и оштећене, вешто их поправљајући, мењајући по неко њено ребро, брусећи и бојећи. Посматрао је поиздаље како то раде, не сметајући, не запиткујући; само стојећи и одсутно зурећи као да гледа кроз њих. А и они су њега остављали на миру, као да кажу: Нека гледа, нама не смета. Радили су то занесено, заборављајући потом на њега, који би се након неког времена неприметно изгубио. Тек би приметили да га нема, или у даљини видели како одлази према молу.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

25

То и беше најинтерсантније за њих, то што свако вече, лепо обучен, зависно од годишњег доба, лаганим кораком одлази дугим молом на његов крај где се заустављао последњи за тај дан пристигли трајект. Чинило се да некога чека, да у мноштву очекује да се неко напокон појави. Стајао би по страни уз високи камени зид који је с једне стране на молу служио и за одбрану од високих морских таласа, сада подигнуте главе која помно прати сваког путника који излази. Путници су излазили, дочекивани загрљајима оних који су их сачекивали, гласно се довикујући, вукући ствари. Понеки би се ненамерно очешао о њега, извињавајући се или не, а он, као да није марио ни за шта, само би се мало померио и остајао тако да стоји. И чека. Чека да се и последњи путник искрца, а када би трајкет напустила и посада, уверивши се да тај неко кога је чекао ни тог дана није дошао, окретао се и враћао у апартман. И тако данима. Увек иста слика, увек иста дубока туга у његовим очима због некога ко није дошао, а он га је с нестрпљењем очекивао. Трајекти су сваки дан долазили и одлазили, он је упорно чекао, а нико ни даље није долазио да би се поздравио с њим. Људи

су помислили да он то чини тек тако, из навике, без неког посебног разлога, само да му прође време. Једном је на повратку прилазећи штанду од Луције купио зделицу сувих смокава, задржавајући се накратко и прозборивши неколико реченица с њом. Црнпураста Луци, како су је од миља звали, била је старија девојка бујних усана, која се из неког разлога није удала. Гледала га је продорним погледом и одмах јој се свидео. Желела је дуже с њим да разговара, али је он плативши и учтиво се захваливши отишао узбрдицом бирајући хлад на оној страни улице супротно од мора. Други дан се поново зауставио и поново купио зделицу смокава, рекавши да су веома укусне. Луција се поново трудила да заподене с њим дужи разговор, а он је на сваку њену реченицу или питање одговарао врло кратко и незаинтерсовано. Ипак је запитао да ли познаје неку жену која би му била спремна повремено темељитије очистити апартман. Када је Луција, сва озарена и понадавши се неком чвршћем познанству, рекла да би сама то могла учинити, да има времена и да јој је новац потребан, прихватио је. Дошла је једног јутра у његов апартман, а након неколико измењених речи и упута, он ју је изненађену оставио саму да ради и отишао у шетњу. Луција се помало разочарана бацила на посао, прво пажљиво разгледајући сваку ситницу, не додирујући је без потребе, склањајући непотребне ствари. Поглед јој је привукла већа фотографија уоквирена у једноставан црвени оквир од лакованих танких летвица са које су јој се осмехивале две жене, вероватно кћерка и мајка, помислила је. Дуго их је посматрала. Напросто је била опчињена њиховим изгледом, одећом и осмесима који су пленили. Из размишљања ју је тргао звук зидног сата након ког је наставила рад. Завршиви посао села је на столицу и даље посматрајући ту фотографију, питајући се и нагађајући ко би му то могао бити. Када се након дужег времена вратио у стан, понудио је пићем, након ког су се брзо растали. Платио јој је више него што би такав рад могао коштати, кратко прозборивши: – Ја сам Филип. Долазила је повремено у његов апартман, дотјерана, пажљиво нашминкана и сва озарена, и увек се понављало исто. Након обављеног посла, попијеног пића, преузимања новца, можда неколико речи, растајали су се брзо. Луција о њему није дознала ништа и било је као и на почетку. Копкало је много ствари и желела је да се с њим зближи, али он није показивао ни најмању жељу за то. Само би јој учтиво захвалио и замолио да дође након одређеног времена.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

26

Крајем августа, у предвечерје, при самом крају лета, када се трајект зауставио уз мол, Филип је као и обично поново стајао на свом старом месту. Путници су уобичајено излазили и одлазили. Тада се на мостићу појавила једна жена са шеширом на глави и лаганом торбом у руци. Витко тело јој је стезала ручно осликана лепршава хаљина. Њен чврст и одлучан ход у сандалама с повишеном потпетицом одавао је слику отмене даме. Одмах се видело да је знатно млађа од њега. Филипу се лице озарило, осмех му је прекрио лице, закорачио је према њој и привио је у дуг загрљај. Њен глас, њен ход, баршунста кожа, груди, прегиб врата, њене још видљиве јамице на лицу, очи боје неба у води, све је након толико година на њој остало исто. Филипу је срце заиграло као средњошколцу. Стајао је тренутак пред њом и као да није веровао да је ипак дошла. Пролазећи поред Луције, приметивши је у последњи тренутак, застао је да купи смокве. Насмешио се рекавши жени поред њега да сачека. Додајући неколико плодове за тачну меру осмотрила ју је од главе до пете и препознала једну од жена с

фотографије. А када су њих двоје продужили даље, Луција је као скамењена стајала и зурила у њиховом правцу, заборавивши да услужи следећег купца који ју је пожуривао. Следећих дана мештани су их често виђали заједно. Срећући их у шетњи, на плажи или док су ручавали у Лаванди, приметили су велику промену на њему. Одједном је живнуо и био други човек. Весело се осмехивао и нешто уз помоћ немирних руку објашњавао жени, што је она повремено знала попратити веселим кикотом. Половином септембра, с још врелим сунцем, топлим морем и ноћима пуним звезда, виђали су их како седе на спруду и на малој барци коју је вода ту избацила. Жена, или девојка, нико није сазнао шта је и ко она, на себи је имала свилену хаљину с дискретним, једва видљивим акварелним ружама и косу распуштену низ леђа. Њене витке руке, гледане из даљине, док му је нешто објашњавала, могле су значити радосно осликавање неког догађаја или свађу. Видело се да је он слуша, миран и обореног погледа. А када би устали и почели шетати уз море, њихове су се фигуре као две тамне сенке оцртавале наспрам сунца. Шетали би дуго, као што је и он раније сам чинио, а онда одлазили у апартман и у њему нестајали, заборављени и далеко од погледа знатижељних мештана. Нико више није ни размишљао о њима, осим Луције која више није одлазила да чисти апартман. Филипу се сан вратио. Та жена коју је толико дуго ишчекивао, због које је и купио апартман у мирном рибарском месташцу на мору, сада је била ту. Био је сав испуњен срећом и журио је након што би покуповао потребне ствари да се што пре врати. Она би за то време седела унутра или на тераси зурећи у плаветнило мора и испраћајући погледом пролазнике, барке и трајект који се заустављао крај мола. У касну јесен, када дани постају мирнији, место опусти, нестане вреве и буке, а нека притајена сета се увуче у све ствари и људе, када све постане опуштеније и без журбе, мештани су приметили да се Филип не појављује на улици. Уместо њега жена која је стигла тарајектом сама је излазила у куповину намирница и по новине. С неколико купљених ситница ужурбано се враћала у апартман и више се није појављивала ни на улици ни на тераси. Људи су помислили да је он некуда неопажено и накратко отпутовао, остављајући лепу жену у апартману и да ће се сваког часа појавити. А када се данима и данима није појављивао и када су се уз завијање сирене пред апартманском зградом тог јутра које беше притисла нека густа тишина зауставила кола хитне помоћи, били су много изненађени видећи како на носилима износе Филипа, омршавелог и бледог. Након неколико дана и одлазака у болницу у оближњи град на копну, у смирај дана са косим зракама сунца, полупразним трајектом је A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

27

отпутовала и загонетна дама. Док се трајект лагано одлепљивао од мола стари рибар Фран, слажући рибарску мрежу у барку, немо је погледао у свог помоћника који се на брзину прекрстио.

– Прошао је још један живот – рече с немалом сетом у гласу. – Онај њен, она сенка од човека, чекао је да се ова дама појави па да умре. Други рибар је нетремице погледом пратио трајект и даму на њему.

– Да није дошла, још би он дисао, шетао уз море и одлазећи на мол чекао да се појави. Вратила се још једном, када је зима већ озбиљно почела да нагриза, да среди папире и прода апартман. Филипа нико никада више није видео, а ускоро ни размишљао о њему, заборавили су га сви, осим Луције. Јовица Ђурђић

Господин Пасквал лагано зауставља аутомобил пред кућом на адреси која му је била назначена. Излазећи из њега, бришући чистом марамицом од батиста чело и врат, осматра њено лице и фасаду према улици, као да проучава да ли ће бити довољно добра за дужи боравак њега и фамилије током лета. Његова ћелица са нешто дужом коврчавом и потпуно белом косом, која обрубљује главу, светли на вечерњем сунцу које само што није зашло. Жеља му је да проведе угодан одмор и да успут проучава далматинско биље. Пасквал је средовечни господин који сваки тренутак посвећује биљу и увек се нада да ће једном наићи на неку непознату и још неоткривену врсту. За овогодишњи одмор с фамилијом одабрао је мало острво и место на самом његовом издуженом крају, изложено сунцу лети и бури зими. Спуштајући се кривудавом и уском цестом великом низбрдицом, између два гола и висока камењара, побојао се да ће овај крај оскудевати у биљу које га интересује. Али када се између каменитих брда спустио у долину која се према свом крају све више ширила, зелену с обје стране пута, са баштама, маслинама и смоквама, схватио је да није погрешио. Радовао се томе. А када се потом провезао у близини дуге пешчане плаже, залутавши тражећи улицу, био је задовољан што ће му супруга и кћерка моћи уживати у чистом мору и купању. Осмотривши добро кућу господин Пасквал закључује да је уредна, са довољно места за паркирање под надстрешницом, цвећем и високим боровима уз ограду који дају пријатну хладовину. Закључује још да кућа није далеко од плаже и да аутомобил неће морати да користи, што га радује. Он је дуго возио од Париза и осећа како га помало боли сваки део тела, протеже се, али зна да ће тај умор брзо да мине. Из куће излази Корина, власница апартмана за изнајмљивање, осмехнута и срдачна, која са неколико лоше изговорених речи добродошлице на француском жели да остави утисак добре домаћице. С њом је и њен син Лука, свршени средњошколац, чији је такође задатак да дочекује госте и помогне унети ствари у апартман. Господин Пасквал пита да ли је на добром месту, пружајући Корини папир који је добио у туристичкој агенцији, а она летимичним погледом потврђује да су стигли на праву адресу. За то време Лука, оком младог јастреба и са загонетним осмехом, посматра напупелу, танконогу и мршаву девојчицу, ушпичених сисица, ломна струка, бледоликог лица, сву разиграну, у белој хаљини и већ закључује како је лепа што га радује. Он и не обраћа пажњу на њену маму, али чује да се зове Натали. Њему је важно да сазна име отмене девојчице и она му пружајући руку открива да се зове Моника. Господин Пасквал устаје свако јутро веома рано, док сви спавају и одлази на брег изнад места до цркве, пењући се задихан, одакле посматра излазак сунца. Он је толико задивљен призором да ни за што не би пропустио тај ужитак. Седи потом на каменом зиду и диви се руменилу и зракама које просипајући се површином мора претварају у златасте праменове, доле у низини, испод њега, по крововима и уским уличицама. Преко рамена има повећу ланену A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

28

торбу, белу, у коју бере разно биље за чајеве, а поједине целе откинуте стабљичице с великом љубављу ставља у стару књигу и пресује за свој хербаријум. У апартману ће те биљке да разврстава у мапу средње величине, записујући понешто испод сваке, свакако наводећи и место и време где је убрана. Он никако не може да одоли јаком мирису смиља, милиону малих жутих сунаца, цветовима боје жуманца, који расту ниско полегли између камења, сада већ добро сасушени, сагиње се, бере их, милује. Они су скромни и узвишени. Одушевљава га жалфија, или како рече Корина кадуља, која је у старом Риму била света биљка, лек за све болести, дивљи коромач, столисник и стотине других биљака које препознаје, за које други не маре и којима не знају имена.

– Зашто да умре човек коме у врту расте жалфија?

– готово наглас изговара ове речи господин Пасквал присећајући се много прочитаних књига о биљу. Потом се присећа још једне мисли и понавља је у себи: Онај који жели дуго да живи, мора користити жалфију. Како људи нису свесни тога? Затим се сагиње и ножем с великом пажњом копа око жалфије, разгрће земљу с намером да целу биљку понесе и у апартману стави у вазу, а онда однесе и пресади у свој врт у Француској, јер зна да је ова далматинска биљка врло цењена, да има најбоље етерично уље са

врло добрим саставом. Он је помало зачуђен људима који не користе све благодати овог поднебља, који не беру ове драгоцене биљке за чајеве током године. Они и не знају шта пропуштају, мисли милујући погледом све што проналази. Одушевљен је бујним грмовима рузмарина, лаванде, пелина, мајчине душице, метвице... и трага за њима, мада је свестан да у ово доба године не може све да их нађе. Када се умори, након што оде предалеко, плашећи се да не залута, господин Пасквал зна да мора да се врати, јер ће супруга и кћерка да се забрину што га нема. Дочекаће га кад сунце буде већ високо, кад нагло загреје и постане вруће и када би оне да иду на плажу. После доручка сви скупа одлазе на море, али је то њему помало досадно, јер стално сања о биљу и види нове слике крајолика које треба да посети. И с плаже осматра околна брда на која би могао да се попне, и дугу котлину стешњену сурим камењарем, зелену и утихлу долину коју пресеца готово пресушила речица, поред које је дошао и којом би могао да се врати пешице, да завири у сваку њиву, сваки врт, да се диви презрелим смоквама које људи врло мало беру, да с љубављу осматра свеже плодове и зелене листове маслина, да иде узводно уз ту речицу без воде, али уз коју се кад има доста воде, види то стојећи на самом крају њеног тока, тамо где увире у море и где се мешају слатка и морска вода, јата риба из мора устремљује узводно и стреловито враћа. Чини неколико корака узводно и већ препознаје стабла зове, дрена, ред липа са дебелим хладом, орах. Мештани су га већ били запазили. Схватили су ту његову љубав за биљем, али им је на неки начин био чудан. Лето се одужило, а он је већ два пута продужио свој боравак. Приметили би његову седу главу како штрчи негде између сувозида, како се сагиње и усправља, немо стоји и посматра, сав у неком свом свету и како одреда све сусрећући и доброћудно осмехујући се поздравља као да су му најрођенији. И они су њему отпоздрављали, учтиво, схватајући да је странац и да га то њихово биље које они једва примећују веома занима. Неко би чак покушао да му објасни где има највише неког биља, мучећи се с језиком, више гестикулирајући него говорећи, а када би закључио да он ништа није схватио, само што га не би узимао за руку и водио на то место. Ипак су продужавали за својим послом, остављајући га самог и не разумевајући потпуно ту његову љубав према биљу.

– Ено га онај! – рекао би неко показујући руком у његовом правцу.

– Који? - упитао би знатижељник упирући поглед у смеру испружене руке саговорника.

– Онај што бере наше траве, Француз.

– А, да. Видим га. Чудан човек. Шта ће му све те травуљине? Као да тога нема и у његовој земљи.

– И нема, да знаш. Неке су биљке само наше и има их само код нас. Нигде на свету нема таквих. Пред вече, док би се супруга уживајући излежавала на плажи, и даље улазећи и излазећи из мора, а кћерка одлутала некуда с Луком, спријатељивши се с њим од првог дана, он би не јављајући се ишчезавао узводно уз речицу. Завиривао је иза сваког жбуна, одлазио у зарасле њиве које више нико није обрађивао, размицао гране ниских стабала, трагајући за својом биљком. Ту и тамо могао је видети неког усамљеног магарца у тору или на повезу како мирно пасе, или само жмирка великим очима на још увек врелом сунцу, стојећи тако у месту. Негде је наилазио и на мала стада оваца, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

29

пољске колибе са алатом, на жези увели врт с парадајзом и другим поврћем. Закључивао је како су дугогодишње кише спирајући брда нанеле довољно земље и формирале ове мале парцеле с обе стране речице, неке зарасле у коров, а неке с љубављу обрађене. Кад би с неким сељаком заподевао разговор заустављајући се крај његовог врта, видећи да се не разумеју, жалио је због те препреке. С доброћудним смешком подизао је руку као да говори: Браво! И продужавао даље. Средином августа, у предвечерје, госпођа Натали је дуго очекивала мужа да се врати у апартман. Упорно је погледавала с терасе ишчекујући да се сваки час појави, јер је било прошло веома много од његовог одласка. Са најцрњим мислима страховала је да му се нешто није догодило. Толико дуго никада није био одсутан и у договорено време би се појављивао са својом торбом пуном лековитих трава. Када је очајна и пуна страха покуцала на врата домаћице Корине, она је одмах скупила неколико комшија да га иду тражити, полазећи и сама с Натали према цркви на брегу. У сами сумрак нашли су га стрмоглавце и смешно пресамићеног иза једног сувозида, главе загњурене у биљу, као да га мирише. Није могао да се помери и дисао је тешко, ожеднео и малаксао. Људи нису одмах схватили шта му се

десило. Неки су помислили да га је угризла змија, да се онесвестио од врућине, други да је неспретно пао, што се испоставило као тачно.

– Сломио сам ногу – кркљао је упирући болан поглед према супрузи.

– А не знам ни с кичмом како је. Неко је предложио да га не помичу док не дође лекар, али је Виктор, стари, мало погурени и ћутљиви рибар, сасвим смирено, након што је супруга мужу подметнула руке под главу, опипавши му цело тело, закључио да је с кичмом све у реду, али да је нога опасно страдала. На брзину су склепали приручна носила од дасака и жице заостале од радника који су ту раније радили испред цркве и положили га на њих. Јечао је због великих болова и осећао неописиву жеђ. Провео је неколико сати непомично лежећи на сунцу и био је сав исцрпљен. Људи су ћутећи понели господина Пасквала низ стрмину, крећући се полако и пазећи на њега. Он је имао још толико снаге да се чврсто држи за носила гледајући у бистро небо. Мирисало је на метвицу, или му се то само чинило, и горе сасвим високо, као да се не миче, лебдео је један галеб, као да га прати. Начас је зажалио што више неће моћи да сакупља биље и што ће се у Француску вратити сломљене ноге. У мислима је пребирао ону биљку у коју је био загњурио нос док је лежао преко сувозида и питајући се да ли је то та биљка за којом је трагао и коју је намеравао открити. За њима су корачале Корина и Натали с пуном торбом далматинског биља, ћутећи. Јовица Ђурђић

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

30

Ништа није онако како нам се чини, или не бар како изгледа на први поглед. Верујемо у оно у што нам је потребно да верујемо. Најчешће не пониремо у дубину ствари и не сагледавамо их у ширину. Сви смо ми помало површни, ма колико били уверени у то како нисмо. Спремни смо да верујемо у своју непогрешивост. Очима се не види све најбоље. Ма колико били убеђени у своју истину, она је увек мало друкчија. Често сам се после неког времена могао уверити у то и схватити своје заблуде. Колски пут, прав и пун рупа које је издубила вода, био је омеђен њивама са високим кукурузом чије су зелене сабље лагано трепериле и спарушеном травом прекривеном смиреном прашином. Она се лењо слагала у нове слојеве као ситно мливо након сваког проласка возила. Њен облак дизао се иза нас и засипао утихнулу равницу. Летње сунце је немилосрдно жарило, ауто је био без климе, прозоре нисмо могли отворити, па смо се унутра кували поскакујући по колским рупама. Срећом, од асфалта до те њиве и реке вожња није трајала дуго. Одахнули смо кад смо изашли на тепих свиленкасте траве и у хлад испод широке крошње ораха која је наткривала и део бараке. Ту бараку на највишем делу терена, који је багер

насипањем због поплава још подигао, од дрвених гредица и дасака склепао је Игоров отац, мој тетак пре неколико година, након што је отишао у пензију и одлучио да се бави узгојем лубеница и диња. Делимично је на њој сваке године поправљао оштећења или уводио неку новину; променио нешто на крову, уградио стари прозор да улази више светлости, озидао роштиљ, пробушио тло и допро до подземне воде постављајући ручну пумпу, доносећи од куће неки стари комад намештаја, постављајући велики дрвени сто од храстових тавалона и две клупе од распиљених балвана, сејући траву испред њеног предњег дела... Њива се налазила поред саме реке, кривудаве, бистре и зеленкасте, оивичене дебелим врбама, тополама и другим стаблима, са једним рукавцем у близини који се одвајао и стварао бару. Тог лета Игор и ја, као кажњеници, требало је да будемо чувари тих зелених врежа бостана и диња које су допирале до саме бараке. Ништа није помогло што смо данима мољакали и убеђивали наше родитеље, били су одлучни: овог лета нема мора! Беше то најтежа казна која нас је могла задесити, јер смо већ сањарили о Будви, дугој пешчаној плажи и девојкама које смо ранијих година упознавали. Али, због неположених испита, вероватно по договору, одлучили су да нас казне. Ни моја мајка ту ништа није могла. Гризла је усне и слегала раменима: Отац је тако одлучио. А он је само кроз бркове промрсио: – Биће ти ове године добра и река, мангупе. И, ето, обрели смо се на њиви поред реке која се набујала с пролећа излевала и плавила све до асфалтног пута, а онда повлачила и кротко текла према истоку остављајући наплавине. Плодна земља давала је од себе издашно све што је могла; све што би се посејало бујало је и ђикало према небу или се разлевало и пузало по површини. Отуда теткова идеја да узгаја бостан. Мрзовољно смо истоварили ствари које смо довезли, распоређујући их по дрвеним полицама, а онда се опружили по лежајима и укључили транзистор. Ниједан није имао воље да говори, само смо ћутали гледајући у мекоплаво небо кроз прозор и зраке сунца које су се пробијале кроз крошњу ораха и падале на праг отворених врата. Певао је Арсен Дедић моју омиљену песму Девојка из мог краја и она ми је сада звучала још заносније и лепше него иначе. О, море! О прелепа Будво! Овог лета те нећемо видети. Тетак је долазио често аутом с приколицом да покупи дозреле лубенице и диње и да их вози на пијацу. Поред тога што смо их чували, наш задатак био је и да на време оберемо оне које су биле дозреле и да спремне чекају на утовар. Доносио нам је све што нам је требало и ништа нам није недостајало. О томе су нарочито бринуле наше мајке. Прво бисмо истоварили два напуњена акумулатора и враћали празне, а онда и све оно што су нам слале њих две. Тако смо проводили спарне дане и још спарније вечери, углавном се досађујући, слушајући музику, купајући се у реци скачући у бистри вир с накривљене врбе, кад би нам досадила врућина и зрнца прашине у зраку и играјући шах до бесвести. Када је Игор у бесу због изгубљених партија разбио шаховску таблу о стабло ораха, нацртали A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

31

смо поља на картону и наставили да играмо. И док је дању владала готово потпуна тишина, без икаквих звукова осим понеког гласања птице, ноћу нас је излуђивао једнолични глас ћука у дубини поља и оркестровани крекет жаба из рукавца. Као да су се такмичиле која ће гласније. Ништа нежнији нису били ни комарци, због којих шкиљаву сијалицу нисмо ни користили, па ноћу нисмо могли читати. У предвечерњим сатима, када се небо зацрвени изнад ниских брегова у даљини, знали смо дуго седети или лежати у платненим лежаљкама, без речи. А онда посматрати широку куполу неба, начичкану треперавим звездама које у граду нисмо могли видети у таквом обиљу. Најинтерсантнији изум мог тетка био је подземни хладњак који је смислио. Ископао је дубоку рупу, све до подземне воде, бетонирао зидове, а дно оставио слободно. У хладњак смо спуштали велику пластичну канту са пивом, соковима, лубеницама и дињама. Покривали смо је дрвеним капком на шаркама, као што се покривају цистерне за воду у приморским местима, само тамо тешким лименим поклопцима. Тако смо увек имали добро охлађено пиће и бостан. Ту учмалу досаду у један сумрак, након купања и освежења у реци, док смо били наднесени и задубљени погледом у

шаховске фигуре, помало одсутни и заокупљени само тиме, прекинуо је глас изнад нас.

– Криви потез! Брецнули смо се обојица јер нисмо приметили нити смо могли очекивати да нам се неко неопажено и тако тихо приближи, а у ову пустопољину ретко је ко залазио. Нико осим тетка никада није навраћао, а реком би само повремено прошао понеки чамац. Готово да смо непотребно и били чувари бостана, јер и није били оних који су намеравали да га краду, нити га је крао, тако да смо све више увиђали да је за обојицу ово само била добро смишљена казна. Подижући поглед видели смо пред собом сподобу зараслу у велику црну браду, сличну Марксовој. Између великих коврџа, брадурине, бркова и дебелих обрва нетремице су нас посматрале тамне ледене очи, баш сасвим мирне, без трептаја, као да се познајемо одавно. На десном образу, одоздо према оку, назирао се ожиљак, мало црвенкаст. На себи је имао излизане фармерице, карирану кошуљу предебелу за лето и невелику платнену торбу смешно повезану чворовима за два краја неким ужетом, укосо преко груди и појачаним крпом против жуљања на рамену. На ногама му беху сандале испуњене прашином. Тренутак смо изненађени ћутали и посматрали га, а онда је Игор с дрскошћу у гласу упитао: – Ко сте ви и откуда сте се одједном створили?

– Не брините – одговорио је брадоња не спомињујући своје име. – Само сам пролазио обалом реке. Радим то повремено у ово време. Једноставно се крећем и уживам у њеној лепоти. Могао би се и окупати, помислих, осећајући да би му то добро дошло јер је изгледао као прљави клошар, чекињаст и знојав. Деловао је јадно, помало смушено, као неко коме не бисте дали ни две овце да чува. У том тренутку приметих како у руци држи неколико струкова сирка, које одбаци примећујући мој поглед.

– Па, седите, кад сте већ ту – понуди га помирљиво Игор. – Мало сте нас изненадили. Али не смета. Јесте ли жедни? Пристигли ништа не одговори, седе скидајући своју торбу, а Игор му већ тутну у руке пивску боцу. Он је загрли обема крупним шакама као да опипава њену топлоту, отпи гутљај и поново рече: – Криви потез, кажем... – и онда стаде с великим жаром да објашњава зашто тако мисли и шта би било боље да је Игор одиграо. Игор га је забленуто гледао, час њега час шаховске фигуре, мрштећи се.

– Откуда долазите? – знатижељно запитах гледајући у овог необичног човека коме мора да је сва та маљавост на лицу много сметала, прекривена зрнцима прашине и са капљицама зноја на челу које су клизиле у њу. И руке су му биле прекривене бокорима црних длака, све до рамена. Било је неке необјашњиве мирноће у његовим покретима, неког бола и туге на том укоченом лицу с кога су просејавале дубоке тамне очи када би нас погледао. Ништа. Опет без одговора. Придошли настави о шаховским проблемима као да је пречуо питање, све више се удубљујући у ту причу, са нешто више светлости у очима, као да га је то занело. Ми смо слушали. Мрзовољни Игор не отрпи, него подиже глас и дрско понови: – Питамо вас откуд сте стигли, човече? Разумете ли ви нас?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

32

– Разумем, разумем – помало уњкавим гласом ће придошли. – Ја радим тамо, горе... – показа руком на брда – па када завршим посао онда се спуштам на реку и идем узводно, а затим се истим путем враћам. Одозго је река тако лепа и не може јој се одолети. Чинило се да ништа више нећемо извући из овог чудака, па нисмо ни инсистирали да сазнамо његово име, него смо наставили причу о шаху и другим стварима, дуго у ноћ, шкрто сазнавајући још понешто о њему. Радио је дању као слуга код неких људи на брдима, а навече, ето, диви се лепоти реке. Иде узводно, па се враћа назад и пење на брдо. Чуо је наше гласове и пришао, тихо као пантер. Растали смо се око поноћи. Нестао је као што се и појавио, након што је појео пола лубенице, захваљујући се кратко. Мало погурен, корачајући тихо као мачка, једноставно је ишчезао у тами према обали, без правог поздрава, док смо ми немо стајали и гледали за њим. Мислили смо да се тиме решавамо овог чудака и да га више нећемо видети. Разговарајући касније о њему Игор и ја смо му дали име Чудни, кад већ нисмо успели да сазнамо како се зове. Појавио се опет након неколико дана, али сада не сам. Пратила га је лепушкаста девојка стаменог тела, чврстих ногу и великих груди. Осмехивала се широко и била је причљива.

Испоставило се да Чудни лети ради код њених родитеља и да су први пут заједно у шетњи крај реке. Ни она није рекла његово име, с разлогом или без њега, или смо ми заборавили да питамо. Дан се ближио крају па нас је позвала да се заједно окупамо. Прихватили смо, али је Чудни, коме смо изгледа с правом дали то име, остао седећи на обали и посматрајући нас, док смо ми уживали гледајући њено једро тело које се као видра час губило у дубини, час израњало уз цику и смех. На себи је имала само гаћице, беле и провидне. Отишли су након што смо још неко време седели испред бараке, јели лубеницу и дињу, причали, углавном она и нас двојица. Дали смо им по једну лубеницу и дињу да понесу, што је она радосно прихватила, а Чудни ни гласа да пусти. Посетили су нас још два или три пута тог лета, она весела и разговорљива, а Чудни ћутљив и загонетан, затворен у себе, без осмеха и с неким грчем или болом на лицу, а онда се данима није догађало ништа. Већ смо помало били и заборавили на њих, проводећи уобичајено дане чувара, док нас једног дана није изненадио полицијски аутомобил који је у облаку прашине дојурио пред бараку. Дремуцкали смо у поподневном миру испод ораха и пре него што смо се снашли два полицајца су стајала испред нас. Затражили су да пођемо с њима, а када смо им објаснили да смо чувари бостана, ништа није помогло, већ су нам строже наредили да кренемо, уз објашњење да ће нас вратити за сат времена. Закључали смо бараку и невољно пошли ништа не схватајући. Командир станице, након што смо ушли у његову канцеларију, одмах је Игору пружио фотографију и запитао: – Познајете ли ову девојку? И пре него што је фотографија дата и мени Игор је одговорио да је познаје.

– А откуд је познајете? – наставио је командир. – И када сте је задњи пут видели? Игор је детаљно испричао све, од првог сусрета с Чудним до задњег с њим и девојком. Ја сам ћутао, јер је Игорова прича ваљда била довољна. Командир није веровао да му не знамо име, али је потврдио да се девојка зове не Теса, како нам је рекла, него Тереза. И да су нестали обоје. А онда су донели торбу Чудног и из ње извадили подебљу књигу орнаментима украшених тврдих корица, која је, испоставило се кад сам је узео у руке, била специјално направљена у штампарији. Била је сва испуњена краснописом, песмама и причама.

– Видите, имамо нека сазнања, али не и име тог човека. Нигде се није потписао. А испоставило се да је име до кога смо дошли лажно. Три месеца касније, на факултету, колегиница ми је дала угледни књижевни часопис, напомињући да обавезно прочитам једну причу, уверавајући ме да ће ми се сигурно свидети јер је тако лепа и питка и да подсећа на моје летошње чување бостана. Прича је била кратка и читао сам је са посебним задовољством препознајући у њој многе детаље и слике са реке. Или ми се само све то тако поклопило након лета и улоге чувара. Испод приче је било име и презиме аутора које ми није ништа значило.

Јовица Ђурђић A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

33

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

34

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

35

Novi roman je u nastajanju - svojevrsni prednastavak (prequel) "Čoveka koji je ubio Teslu." Evo jednog malog odlomka koji ne otkriva previše...

Goran Skrobonja

je rođen 28.03.1962. godine u Beogradu. Diplomirao je 1985. na beogradskom Pravnom fakultetu. Od 1986. pa do danas bavio se profesionalno spoljnom trgovinom i bio na rukovodećim funkcijama u kompanijama „Simpo“ Vranje, „ICN-Galenika“, „Terra Trade“, „Decotra Engineering“ i „HIPPetrohemija“, da bi od 2009. postao generalni sekretar Srpskog udruženja izdavača i knjižara (SUIK) iz Beograda. Takođe, od 1990. godine, Goran Skrobonja je imenovani stalni sudski tumač za engleski jezik pri Okružnom sudu u Beogradu.

Prva Goranova priča koja se pojavila u nekoj zvaničnoj publikaciji bila je „Poklon s neba“ koju je objavio zagrebački časopis Sirius u svom broju 134 (jul 1987).

Od tada, on je objavio brojne kratke priče, novele i romane, preveo hiljade i hiljade stranica vrhunske žanrovske književnosti s engleskog jezika i kao izdavač objavio neka od ključnih dela koja se mogu uvrstiti u žanrove horora i naučne fantastike.

Ponekad, u poslednje vreme sve češće, a naročito u ovakvim noćima, pukovnik Dimitrijević oseća čudnu udvojenost, kao da se čvrstina sveta gubi, tkanje stvarnosti oko njega postaje porozno i nematerijalno poput dima i on iza te gaze, zalelujane koprene, nazire neku drugu stvarnost, svet koji nastanjuju duhovi, akteri događaja koji nikad nisu bili, a opet jesu, tamo negde, tamo nekad. Dok smrknuto i zamišljeno puši, zagledan u titrave zvezde na nebu iznad Beograda, pukovnik se nužno pita nije li na svom životnom putu negde skrenuo pogrešno i srušio čitavu jednu vasionu koja je mogla biti, a sad je – eto – samo snoviđenje ili halucinacija.

Možda je to bilo onog dana kad je otišao vračari udno Kalenića guvna, da mu pročita sudbinu – tada još poručnik, tek stupio na dužnost posle završene akademije, pun ideala i snova o tome da služi Otadžbini, da je učini velikom, ravnopravnom sa drugim silama, i ujedini narod čiji je sin bio, zaokruži državnu teritoriju, ako treba ognjem, kartečom i krvlju.

Bio je spreman da žrtvuje sopstveno biološko biće tom cilju, da uzmakne od imperativa mesa i kloni se žena (osim kada je u njima gledao ženski ideal, kao u svojoj majci Jovanki ili prelepoj i otmenoj gospođi Genčić, supruzi jednog od najbogatijih i najviđenijih Srba).

Srbija je trebalo da bude njegova zaručnica, čista i plemenita onako kako nijedna stvarna žena nije mogla biti.

Ali danas je sve drugačije – pa tako i on, i ta njegova nesuđena verenica. Kada mu je vračara – nije to bila neka obična kurbetka, već u čaršiji poznata „bela ciganka“ kojoj ga je poslala njegova sestra Jelena, da mu kaže kakva ga svetla i slavna sudbina čeka – besramno pokazala svoju tajnu, raširivši noge na kanabetu u onoj svojoj sumračnoj čatrlji, kad je tamo spustila prste i otvorila je pred njegovim pogledom, Dimitrijević je osetio – usred lupanja srca i vrućine koja mu je zažarila obraze i uši – kako je došao do račvanja staze koju je do tog trenutka smatrao pravom i jasnom, koliko god dugačka bila. Na jednoj strani su bili ideali, neprestano tik izvan domašaja; na drugoj damaranje životinjskog bivstva, podatno i pokorno, pred njegovim očima i rukom. Iskušenje. Iskušenje kojem nije odoleo. Od tog dana, posle vrele, vlažne, znojave inicijacije u svet čula, on više nije bio isti, i slutio je da se jedan sušti deo njegove ličnosti posle tog čina kao ovaj dim iz cigarete vinuo u vazduh, napustio ga, nestao razvejan lakim beogradskim lahorom.

A ni Srbija više nije bila ista. Sada, činilo mu se, umesto na zaručnicu, jedru, lepu, mladu i nevinu, ona pre liči na pomalo podgojenu sredovečnu raspuštenicu željnu razvrata, spremnu da do kraja iskoristi život čiji kraj već nekako sluti, iako je naizgled zdrava i prava, čila i A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

36

Romani i priče Romani: Nakot, Vojnici Korota, Čovek koji je ubio Teslu Zbirke priča: Od šapata do vriska, Šilom u čelo, Tihi gradovi

privlačna. Veliki deo krivice za to on pripisuje dvojici znamenitih ljudi: kralju – i Tesli.

Jer ovo je doba nezapamćenog prosperiteta koje je svakog starijeg stanovnika srpske kraljevine čini prirodno podozrivim. Veštim poigravanjem dinastije Sinđelića na rubu interesa svetskih sila – Turske, Rusije i Austrougarske, ali isto tako i Francuske i Britanije – kao na ivici varljivih i bezdušnih brijača, narod je u proteklih sto i nešto godina sačuvan od ratova, nesreća i gubitaka života i imetka.

Istovremeno, država se gradila polako, strpljivo, toliko nesrpski metodično da su oponenti dinastije i njene politike mogli samo jalovo da zakeraju zbog toga što taj ozbiljan politički projekt tako sporo ide: najpre autonomija, pa status kneževine, formiranje začetaka skupštinskih tela i prosvetnih institucija, gradnja parlamentarne monarhije po ugledu na druge savremene evropske države, koncesije za razvoj putne i železničke mreže, modernizacija policije i vojske te uspostavljanje čvrstih veza sa drugim dvorovima na kontinentu ženidbama i udajama – na polzu seljaka, trgovaca i sve brojnijih industrijskih radnika zahvaćenih neumoljivim zamahom progresa.

Radikalska Pašićeva vlada je već dvanaest godina uspešno sprovodila poljoprivrednu reformu, seljacima su bili dostupni povoljni krediti, a vinogradarstvo i vinarstvo bili su u dotad neslućenom procvatu: najbolje francuske sorte loze uspešno su sađene i kalemljene, a autohtona srpska vina iz Župe, Topole i smederevskog kraja pila su se na dvorovima Evrope i u najskupljim restoranima sveta.

Beograd se sada mogao meriti sa jednom Peštom ili Bukureštom, ako već ne sa Parizom, Petrogradom ili Londonom: parobrodi i, u poslednje vreme sve češće moderne lađe sa motorima na naftu ili elektriku, krstarile su Dunavom i sistemom kanala prokopanih u centralnoj Srbiji, olakšavajući prevoz i trgovinu žitom, mesom, voćem. Na obodima grada tri vazdušne luke mogle su da prime i najveće nebeske lađe, dirižable koji su povezivali prestonicu ne samo s evropskim metropolama, već i sa Malom Azijom i, odatle, sa Dalekim istokom. A ono što je kralj Stevan III Sinđelić učinio 1900. godine, kada je dekretom proglasio da je kompanija Nikole Tesle sledećih pet decenija oslobođena plaćanja poreza i dažbina, pod uslovom da svoje sedište iz Amerikanske Unije preseli u Srbiju i u njoj organizuje eksperimentalna istraživanja i industrijske poduhvate, učinilo je da Beograd sine kao zvezda koja je sišla s nebesa u srce Balkana da zauvek odagna tmine zaostalosti, sujeverja i plemenskih mržnji i razmirica, da ih zameni naukom, svetlom napretka i mondijalizmom u onom njegovom najlepšem vidu. Stoga sada, polovinom 1919. godine, nikoga više ne iznenađuje to što je čuveni Maks Plank odlučio da upravo tu predoči svetu svoja najnovija saznanja i teorije koje će, kako je svetska štampa nagoveštavala, zauvek promeniti način na koji čovek poima vasionu oko sebe. Široki bulevari blistavi od električnih svetiljki i šarenih reklama, puni vozila i ljudi, energije koja struji tamo-amo u neprestanom toku, i velika nova zdanja, kako ona državna u gradskom jezgru, tako i privatna u otmenim četvrtima punim parkova i hladovine, sve je to bio prirodan ambijent za obznanu novih saznanja i istina koje su ljudima otkrivali marljivi naučnici, inženjeri i konstruktori sa svih strana. Beogradski A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

37

Sajam postao je mesto na kojem su se svake godine uzbudljiva otkrića pokazivala radoznaloj publici, pod tihim pokroviteljstvom Tesle i njegove kompanije, a nove fabrike i pogoni za proizvodnju najsavremenijih izuma nicali su duž Dunava podno Karaburme, Mirijeva i Višnjice, da snabdevaju tržišta širom sveta. Doduše, posledično obilje novca i kapitala dovelo je i do toga da Srbija postane interesantna i onima koji ne žive od poštena rada – raznoraznim umetnicima i kvaziumetnicima, kockarima, mešetarima, sumnjivcima svake fele, zločincima i špijunima. Gradska policija i kraljevska žandarmerija bile su formacije ustrojene strogo, po ugledu na najefikasnije takve službe u svetu, i kriminala nije bilo onoliko koliko ga je moglo biti – ili je makar bio suzbijen u pojedine četvrti većih gradova i varoši, koje je običan građanin znao naširoko da zaobilazi. Secikese i lupeži, razbojnici i ubice, strogo su kažnjavani dugogodišnjim robijama, a sudovi su smrtnu kaznu i javna pogubljenja nalagali vrlo restriktivno, samo u slučajevima kada je to zaista bilo neophodno.

Ipak, sa špijunima stvari nisu bile tako jednostavne.

Kralj je znao koliko je sada Srbija „obaveštajno interesantna“ velikim igračima na svetskoj političkoj sceni, i blagovremeno je pokrenuo stvaranje posebne kontraobaveštajne službe pri vojsci, a na njeno čelo postavio otresitog oficira i dokazanog patriotu, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, dajući mu odrešene ruke. Ubrzo zatim, štampa je u liberalnoj srpskoj kraljevini počela često da uzima na zub pukovnikovu organizaciju, taj „otuđeni državni aparat koji nikome ne polaže račune“, kako je pisala Politika 12 . marta 1915, i spočitava Apisu da se „meša u sve i svašta“ (Štampa, 6. januar 1916.) i zapravo ima ulogu „kralja umesto kralja“ (Novine serbske, 7. maj 1917.). Ali bez obzira na to, služba je funkcionisala efikasno i tiho, upravo onako kako sada mora delovati dok se čitava ta stvar sa Plankom i Teslom ne završi.

Dok s uzdahom pali novu cigaretu na balkonu svog stana u Volginoj, pukovnik se pita šta bi – i kako – danas činio da onog davnog dana nije zastao na vratima vračarine kućice, stupio natrag i zatvorio ih za sobom.

Ali kao i uvek, to ga raspoloženje napušta i stvarnost se vraća u kolosek, obrascima precizno matematičkim, i Apis shvata da zapravo niko nema nikakvog izbora, da ljudima vlada skup formula i da je sloboda volje samo još jedna od tih bioloških algebarskih funkcija koju će jednog dana neki od ovih velikih naučnika protumačiti, dobiti Nobela i dokazati da Bog ne postoji.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

38

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

39

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

40

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

41

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

42

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

43

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

44

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

45

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

46

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

47

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

48

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

49

Club VAGABUNDO Hrtkovci https://www.facebook.com/pages/Club-VAGABUNDOHrtkovci/187210794704562 A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

50

http://posaonainternetu.com/affiliate/affiliate.php?id=635&group=6 http://posaonainternetu.com/affiliate/affiliate.php?id=635&group=10

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

51

Славимир J. Зеленкапић ЧИТАНКА СЕЋАЊА

поема Мили, с љубављу…

1. Смрт је другу раку ископала... Сву ноћ добује киша Ветар кроз кости свира И срце добује груди Неће да се утиша Успомена успомену буди Мила, у доласку збира Буди овде за тихо надање, Пре узврата тешке море Једна жеља расте, Препире се с гробом Кипи из Псалтира Ове ноћи пепељасте Сам са собом Водим тужне разговоре... Како прећи болом, Границу спознаје ? Одкуда умљу, Толико безумља ...? Глуво доба ноћи Исписује мога срца откуцаје Зора спаса Можда неће никад доћи, Слаба душа сумња... Дани празнине, данима теку Песмо мала, Бар ти кажи, у одјеку Ја сам остао без гласа Смрт је другу раку ископала...

2. Одужило се ово бдење Бриди зрење На длану истине Сви пориви разбили се Ко таласи пене Један паук још стражари По сред паучине Одужило се ово бдење Мила одавно чека мене У смртној превари Ове ноћи тражим речи, Речи загубљене... Оток душе слути У затону Затамљене свести Празна соба ћути Ко сада слуша ову песму бону

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

52

Расцеп душе дроб ми кида Самоћа боли, док мучки убија Убога ћелија пожути Мала песмо, небеске мере Како венац сплести У похари врта живота, Хоће ли ново семе да исклија Да се извије бршљан вере Преко смртног зида Изворишту своме да се упути?

3. Сву ноћ скупљам успомене Додир неба, Размиче ми путе Гроб Вољене, Опет се уздиже, Близином Сву ноћ скупљам успомене Разасуте Лутам дуго зовом, Постојбином... Миле нема... Пет година ево мину Нема моје наде... Велике љубави... Са ким да поделим Велику празнину ? На храм душе Спустила се реза... Прерано је смрт забрави Куда да идем ? Чему да се предам...? Књиге, песме, људи... Све празнином збори Отимам се ... Трајем... Усуду се не дам Глава бунца Своје као туђе снове... Чело ватром гори

4. Не остављај ме животе ! Сам са собом Водим тужне разговоре Ове ноћи тражим речи, Речи загубљене

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

53

Пред твојим гробом Размеђе миленијума Њиву сећања опет оре И пожњевене дане Ко крстине, У стогове дене Срце јеца, попут звона јечи Откуда умљу, Толико безумља... ? Простоте... ? Мала песмо, драгуљу Како венац сплести ? Опрост тражим Боже... Само један грумен Христове доброте Мало Благодати... Искру нове Благовести... Ватре љубави да се умноже Исток да се роди ведар, румен... Не остављај ме животе !

5. Запис Њеног и мојег умирања Сву ноћ сакупљам Успомене разасуте Отимам се... Трајем... Усуду се не дам У Божју кућу идем Под Христове скуте Само Његову Велику љубав знам И сада се кајем - Смрти, одложи долазак - Олујо престани...

- Ућути... ! Овде у овом поетском зову У људком распећу, рани Запис је Њеног и мојег умирања Читанку сећања Одбол пети листа Смем ли да ти као Исус Ове ноћи, заповедам У име Христа...!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

54

Саша Мићковић НА ВРХУНЦУ СЛАВЕ

*1* Боже, подари нам пшеницу и вино једна шака соли биће за све доста. Воћњаку сам мало јабука откин`о да странца угостим к`о најдражег госта. Овде је за сваког остављено место луталица мисли припитоми, скраси. Ову земљу бира и сам Бог за престо кад са Копорина звоник се огласи. Ветрови се тихо сударају, нежно, разносећи мирис ружичастих лати и зимско је јутро идилично, снежно чим природу зима мразем обрлати. Мајко наша света како одолети? Осоколи род свој, пусти га да лети. *2* Осоколи род свој, пусти га да лети питомином овом што спокојно ћути, и овај ће народ груду заволети кад искру живота у трену наслути. Ово време кад се као прах разиђе на Небу свој дворац Шумадинац гради. Када смрт под нокте кришом му подиђе тек тад му се живот истински ослади. Срећа нам кораке често запљускује, с другог нам се света аскурђел обраћа. На дамару чекић суво злато кује, крвцом расточеном све се овде плаћа. Јастреб се у небо вртоглаво вин`о живот је све маске раном зором скин`о. *3* Живот је све маске раном зором скин`о одбацио старе кошуљице своје. Дани дуже трају и грех је премин`о па се и секунде као вечност броје. Из дубине ноћи тек се чују птице шеретски нам звезда светлошћу намигне. Месечина купа позлаћено лице, душа хоће к`небу већ да се уздигне. Дан за даном капље из божанског низа, свак` на крају себе у потаји позна. Време је зубато, голу срж нагриза све док човек судбу волшебно не дозна. Златним концем, иглом, хаљине исплети, анђео се моли да нас све просвети.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

55

*4* Анђео се моли да нас све просвети темеље камене вечност да л` то спира? Једном ће нас неко одавде узети чисто своју силу да издемонстрира. Пред кућним олтаром све чешће се клекне на све с миром гледа преко старог плота. Вечерња молитва као гром одјекне па око аорте дечије обмота. У телу се буди чуло онострано, очи румен краду и капљице зоре. Хоризонте јасне и поље пространо освежава мирис са борове коре. Дрхтури у нама прадедовска клица, на врхунцу славе кличе Србијица. *5* На врхунцу славе кличе Србијица свеци воду газе, стопа им пламиња. Умножила свака себе породица, тамјан у кандилу полагано тиња. Бесмисао некад врисне од свог смисла, кротко Шумадија ка вечности миче. Од силине среће и сва коб пресвисла ал` стубе ка Небу, ко нам то измиче? На трошноме прагу седи старац седи, гледајућ` у сутра поглед му је свис`о. Кад се време стушти минут много вреди, унуцима шуму, пропланке препис`о. И лужник зашуми по ком срна скаче, скинула са себе зимске огртаче. *6* Скинула са себе зимске огртаче оживело све је, немирно све хита. У одору нову брезе се пресвлаче, проклијало семе баченога жита. И тамо крај воде купачице виле расплетених кика, бисер - шкољке траже. У дубини ока звезде им се скриле, мирисе им с тела топлота разлаже. Запаљива песма из грла косача, најфинија нота по пољани штрика. Смрт је тако близу ал` живот надјача, природна темпера живи пејзаж слика. Огласи се славуј, Орфејева птица к`о да бруји земљом са гитаре жица.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

56

*7* К`о да бруји земљом са гитаре жица док танани звуци свуд око нас веју и главица мала ту је свезналица, девојачке усне кикотом се смеју. Ушушкан у гнездо ор`о лет свој сања, поглед му залут`о кроз маглину ветра. У тајанство света опрезно урања племенито пловећ кроз дубине етра. Кад нас археолог буде ископав`о, кости кад нам буде превртао крте, прогледај и тада расцветана главо, ветрови нас као ветрењаче врте. Искрено се прашта, засмеје и плаче, акорди се сетни то пред нама свлаче. *8* Акорди се сетни то пред нама свлаче. Васељена цела ослушкује звуке. Сребре се извори и бистрином зраче, освежимо лице, оканимо муке. Под сазвежђем песник још само бугари из мравињка речи, крилатице згрће. Пецну ли га дубље мисао поквари па га силно стресе ново надахнуће. Призор који видим говори за себе, мајка своме чеду пољубила очи и кад камен пуца нико не озебе, једно се у друго лето тихо точи. Цветним су дезеном шаране празнине, стидљиво природа згужвала хаљине. *9* Стидљиво природа згужвала хаљине и евенке ниже по дворишту, вазда. Пред свитање када месечина мине нови дан уз Божји благослов се сазда. Воштаница вије црвенкасти пламен светкује се празник, узми мрву дрена, за бољитак куће и да будеш стамен, окретан к`о видра, борбен као мрена. И у доба давна преци су нам знали да за себе зграбе тек кол`ко им треба. Од плоднога царства плашећи се, крали, кад не беше кише не беше ни хлеба. Издашне нам њиве, зрију шљиве плаве, растаче се сребро коритом Мораве.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

57

* 10 * Растаче се сребро коритом Мораве, обале су трошне исто као људи. Таласи нас носе к`о понизне мраве а од зрнца среће све зна да полуди. Камен воденице својим ритмом шушти за усташца гладна бело брашно меље. Пастир звезде чита, зна језик немушти за свиралу врби кору бритвом деље. Фрулашеви звуци упрели се грањем и скупа са ветром к`о да химну брује. Тонове поредим с чаробним блистањем, јутром звук то плута, далеко се чује. По тлу када светлост к`о бичем ошине, белина се, магла, обалом расплине. * 11 * Белина се, магла, обалом расплине заиграле складно напупеле крошње. Мехури су пуни у родне године, класје зањихало к`о народне ношње. Песници мастилом историју кову из пера им вире к`о крв вреле капи. Одани истини као светом слову ал` и они копне к`о што глечер лапи. Да окусиш прошлост зове те Опленац, звекет бајонета буди Калемегдан. Због Србије свијам сад сонетни венац, свако од нас бије тајно луди мегдан. Ореол кад гране сред свечеве главе и сунчеви зраци таму ће да смлаве. * 12 * И сунчеви зраци таму ће да смлаве једном ће и нама већ да се раздани. Изасланици ће с Неба да се јаве будећи све оне који су поспани. Велики ил` мали под прелепим сводом истим путем газе, охоло ил` мирно. Очарани децом, узвишеним плодом, опстанак, бољитак, осећање збирно. На леђима терет оловни носили, изгарали попут неке старе звезде. Поколења често у брдима крили кад хорде свирепе к`о куга пројезде. Ослушни брзаке, ломе се о стене, ја и сада слушам песме божанствене.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

58

* 13 * Ја и сада слушам песме божанствене а задржим сузе, дубоко у себи. Девојачка грла, све нас гласом плене, Србијом се пева, а зашто и не би? И на крају овог уплетеног венца хоћу да дочарам како се то воли. Крстио је отац свог сина, првенца, jуначког си рода, тако га соколи. Управо смо зенит руком домашили, ближи ли смо дуги или пољу смиља? Дрхтећ` од раскоши мало уплашили, попуцале опне од силног обиља. Некад ми се живот на теме окрене. Арија ми душу, успомене прене! * 14 * Арија ми душу, успомене прене потрчимо скупа, лаки, босоноги. Распламсајмо ватру у срдашцу жене, жар њихов на кожи кушали су многи. У распуклу јесен кад птице одлећу, с пролећа кад почне све да врви, дише, смеха се одрећи, лека за све нећу. Почуј, поток звони кад добују кише. Жар освита згрћем у једноме хвату руб свемира нишчи са лакоћом снева. Погледаш ли горе видећеш позлату, искрица живота бури одолева. Не треба ти много, верујеш ли силно, Боже, подари нам пшеницу и вино. МАЈСТОРСКИ СОНЕТ Боже, подари нам пшеницу и вино Осоколи род свој, пусти га да лети. Живот је све маске раном зором скин`о Анђео се моли да нас све просвети. На врхунцу славе кличе Србијица Скинула са себе зимске огртаче. К`о да бруји земљом са гитаре жица Акорди се сетни то пред нама свлаче. Стидљиво природа згужвала хаљине Растаче се сребро коритом Мораве. Белина се, магла, обалом расплине И сунчеви зраци таму ће да смлаве. Ја и сада слушам песме божанствене, Арија ми душу, успомене прене.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

59

PESMA ZA KIŠNOG ČOVEKA U vremenu bezdušnosti Gurnutih u vrtlog greškom, Proklinju nas dok nestaju, Nas posmatrače smrti Sa pristojne udaljenosti.

KROZ VATRU

Аnica (Filipović) Prekajski,rodjena je 1966. godine, u Senti, Srbija. Gimnaziju je završila u Senti 1985. godine. Po zanimanju je tehičar pravne struke.

Svoje radove objavila je u sledećim antologijama, zbornicima i zajedničkim zbirkama: Antologija „Deca starog Bakunjina“ Ivana Glišića, Zborniku „Naša knjiga“ - Saveza književnih stvaralaca Zapadnog Balkana, u zbirci grupe autora „Dajem riječ za osmijeh“ i Almanah-u br.1. Nove Poetike, kao i u zbirci grupe autora „Stihom govorim“. Krajem 2O12.te godine objavljuje svoju prvu samostalnu zbirku poezije „Koraci tišine“. Živi i stvara u Adi, Srbija.

Stižem Neuglednim prašnjavim putevima, Kroz unakrsnu vatru.

Razotkrivanje traži:bol,strah i samoću Kao u igri slučajnih ljubavnika, Tela žednih nežnosti.

Ogoljenost bez imitacije Kroz unakrsnu vatru, Koja pred sobom odnosi sve!

ODLAGANJE LJUBAVI Odlaganje ljubavi je Danas i sada, Zaobilaženje sreće Padanje u san, Usred lepog sunčanog dana.

Odlaganje ljubavi je Danas i sada, Sa dušom u klopci Potamnelih rima.

TRAGOVI NA DUŠI Otkucaji predvečerja Bude uspavana ćutanja.

Za tragove u duši, Nehajno bačene usput Na stazu života, Za njih nas ne pita niko Oni su razlivena Senka sutona, Kojoj Svetlost izmiče Na zalasku.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

60

OSLUŠNUTI… Oslušnuti nečujno Isceljujuće je.

Rika zveri nadjačava muk, U satima prodatim u bescenje.

Potrebno mi je Svetlosti da skinem Vlagu sa očiju, Iz vode sam, Od peska, Sa mrakom U korenima.

RAZGOVOR Rekli smo I koža se otvorila, Laka kao pad.

Rekli smo I kiša se muzikom nerazrešenih tajni, Prosula po nama.

Rekli smo I zavladala je Tišina.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

61

Žarko Dragićević, pisac, art grafičar, gnostik i publicista, napisao je knjigu anatomija svjetlosti 1994. godine, u kojoj novim misaono - poetskim izrazom iskazuje nerasvijetljenu i hermetičnu svjesnost. Knjigom Stepenište Huane Vargas 1987. godine, nagovještava vizionarsku poetiku novog jezičkog izraza u literaturi (misaono - refleksni hermetizam).

U likovnoj umjetnosti postao je međunarodno poznat kao istraživač umjetničkog grafičkog stvaralaštva M. C. Eschera, jednog od najeminentnijih grafičara u istoriji umjetnosti. Osim intelektualno - istraživačkog rada Escherovog stvaralaštva, usavršio je primjenjenu grafičku tehniku repro - art realizacije, kojom je Escher ostvario svoj kompletan umjetnički opis i izložbom u galeriji Forum prikazao kompletan Escherov grafički opus. Žarko Dragićević je predsjednik Internacionalnog Instituta Montengro , dugogodišnji publicista, novinar i analitičar globalnih procesa svjetskog poretka.

Osnivač je časopisa Svijet Biznisa i Onogošt Standard, autor velikog broja radova iz oblasti umjetnosti, kulture komunikacije, metafizike i psihotroniike, publikovanih u domaćoj i inostranoj štampi.

Spiritualnim dostignućem stekao je Magnu Cartu, Metaph ysics maestro of Montenegro. Praktičar je eminentnih evropskih gnostičkih krugova. Specijalizovao se u oblastima: NLP - neuro lingvističkog programiranja, uticaj kosmičkih, prirodnih i energetskih zračenja na ljudsku svijest.

Proučava arhetipove i oblast kolektivnog nesvjesnog. Radi u timu za naučno objašnjenje parapsiholoških fenomena. Na simpozijumima i seminarima govori na temu: “Uticaj konvencionalnih i nekonvencionalnih grupa na formatiranje ljudskog uma”.

Knjige ONA KOJA TE VOLI, CRVENI AUTOGRAM i ANATOMIJA SVJETLOSTI, ostvarenje su novog poetskog izraza i uvod u traganja za novom proznom formom u romanima BESKONAČNOST i AUTOBIOGRAFIJA NEPOSTOJEĆEG (u pripremi).

Rođen je 1963. godine, studirao je književnost i jezik, Public Relations i promotivno prezentacioni marketing u Crnoj Gori, Engleskoj, Italiji i Njemačkoj. Trenutno radi na kreiranju i ostvarenju internacionalnog multimedijalnog projekta ČOVJEČANSTVO PROBUDI SE .

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

62

CORONA BOREALIS Mjesto gdje cvjeta lotos, i stara razglednica, poslata sa bezimenog broda, sredinom sedamdesetih, u ruci sa ožiljcima budi latice i privija se pitam odakle dolazi budim se i ne znam ko sam Kroz ispruženu ruku zrači kristalno sazvežđe CORONE BOREALIS nestajemo u izvoru žive i kreativne svjetlosti Vidiš ruku, gledam gejzire spektralne koji me spuštaju u srce izvora da li je bijeli cvijet SRCE ili VJERA, Corona, zračenje svjetlosti bez svjetlosti Borealis, izvor vidljivi i sa sjajem bijelo ljubičastih tonova Zraci su osjećajni kao misao o čarobnoj melodiji galaksija kao pogled kosmosa sjedinjen u SRCU čiji ritam otkucava stvaranje novog univerzuma Danas cvjetaju lotosi tek rođena djeca imala su pogled odraslih u raširene dlanove kapala je svjetlost CORONE BOREALIS i nečujno se razumijevamo SA Suštinom, zaustavljeni u krajoliku beskrajne tačkaste strukture kristalizovani u središtu svijesti U tvom vrtu igraju svjetlosni kristali iz presijavajućih tačaka stvaramo lavirint svjetlosnih niti, i emociju tišine beskonačnog jedinstva svijesti koja se spaja sa gejzirima svesvjetlosnim koji kroz oblake razasute nestaju u nesvjesnom, u naizgled praznom prostoru Beskraj u kojem se sretamo svake večeri A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

63

u neodređeno vrijeme postoji dok između svjetlosnih vodoskoka hodamo iako u svojim sobama, treperimo sklupčani razotkriveni u posteljama pustimo da obličja žive čulima oblaka svjetlosti u nježnom vrtlogu pomućenosti Umom bez razuma, razgovaramo o postojanju u stvarnosti U bašti igraju se, sa bezglasnim vjetrom, kojim to čulima osjećamo, dah u blaženom vatrometu oblika koji su nepostojanje vremena i bezvremena, prostornosti i besprostornosti u beskonačnoj toplini u kosmičkoj materici treperi poljana beskrajnosti u ritmu svjetlosnih niti U sjedinjenju transformišemo boje sa oblacima izvijamo se i stvaramo tijelo TVORCA LJUBAVI u dubini nezamislivog univerzuma sjeme stvaranja rastvara se I kao svjetlosni leptir budi treptaje slobodne, izvan prostora u kojemu sve prestaje da postoji leptiri svjetlosti sazrijevaju kao sazvežđe, ili jaje života U svemiru predodređeni Ponovni doživljaj istog pogleda vrati na početak Svega ugao posmatranja Perspektiva ne postoji u ravni u kojoj ćemo se sresti impresijom o identičnosti iluzija je i trougao u kojem ne postoji nijedan drugačiji ugao osim svevidljivog trougla koji se rađa i istu stvar sadrži u prostoru bez kapija Sve je perspektiva, iz koje ponekad gledam nedostatak ponekog lista koji postoji a ne osjećam ga više A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

64

U ambijentu bez perspektive i zvuka rađaju se trouglovi između svjetlosti i svijesti nikada ne saznam ko koga to posmatra i koji mi ugao pripada u trojstvu stvaranja Mentalni oblak i oblik emocije prenosi Jedinstvo energije rađanja koja nije sadržana u prostoru i ne osluškuje vrijeme U krošnji gustog granja noćne pjevaju ptice hodamo zelenim poljima, otkuda znaš da je zeleno pitaš otkuda znam da postoji grlim svjetlost dodira u svjetlosti ne postoje granice sagledavanja Priroda, budi pjesmom i nečujnim šapatom krila i vjetrom koji ravnomjerno miluje bezredno rasuto drveće i vlati neugažene trave U neodređenim koracima izmišljena staza, obasjava stvorenu RIJEČ obostranog razumijevanja ličnost i priroda, lutajući su okean energije drugačiji od onog iz čega dolazimo kao svjetlosna tačka između dvije dimenzije i beskonačna emocija koja spaja iako nema snagu gravitacije U u polju iz kojeg dolazimo nedostaju tragovi i shvatim da u SVEMIRU gradimo nevidljivi most između božanskog i sebe jedinstveno smo biće prvo Dvoje u danu razdvajanja, prvo Dvoje u danu samokažnjavanja koje osjeća Bol i iluziju razmožavanja samo smo svjetlost spoznajnih tačaka iz koje dolazi, magma kreativna misao Postanka A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

65

SkiCe Za aUToPorTreT Smisao svjetlosti nježne, kako me živi po čijim će tragovima da krene u čiju misao da zaluta Kiša me miluje, ili riječ neka puštam da obuzme njena snaga topla i patnji pustim da u meni traje kako bih znao da sreće ima i da negdje drugo nekom prolazniku drugačije pada kiša zaborava64 Ne budi površan, Idiote, dok sazrijeva tijelo šta će svjetlost biti u času dok sveukupnost prolaziš U času smrti, u lice se smijem onom u čemu ne umrijeh nikad u nesvjesnom poretku smrt je smislenost za Emociju

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

66

SATIRIČNA PJESMA

Mrzi bližnjega jer toliko je lucifera u susjedstvu zatvori betonsko-mentalni sklop Ne zaboravi, ipak uključi alarm neko pokušava da provali u mentalnu pustoš i nedefinisani sklop izazovan je prestižni hrastavi sto i prekrivač od kamilje dlake elektronika ne štiti od spritualne prevare od Erosa ne štiti Vašu toplu i nabreklu Vašu neporočnu ženku, soj skorojevićki, ne ograničava snop nevidljivih talasa, inspiriše je odsustvo i sumnja, kada rođena je, onda je sasvim svejedno onda je sasvim svejedno Eros nevidljivi u tamnici na pozornici zaigrao je, kao što nikada igrao nije kao što jeste, ono što jeste od postanka poročka savjest i čistota tijela ispod maske Ona večeras živi, par tvrdih pornića vaša službena odsutnost i skitnja haustorima inspiriše upali alarm u sopstvenoj svijesti lokalni poštar, pijanac i putnik trgovački razmjenjuju brojeve službeno odsutnih Alarm!!! i broj vaš napamet znaju, hodajući si rogati trofej, koji posljednjih dana snima čistač đubreta i svojoj djeci priča priču sirotinjsku o gospodi predstavu o moralu živim i ne dozvoljava mi iako me mogućnost, da Vas u kompletu odradi prilično raduje i inspiriše sadržaj satire ove o instituciji braka među snobovima

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

67

VIJENAC OD SONETA

I Zar sad suza samo,teški uzdah tvoj, posle svake nade koja je minula, ti si jedna rana,samo jedan bol, jedna trošna biljka skoro uginula.

O, majčino srce,ti okrutno,tvrdo, živiš od sjećanja i tugom se hraniš, da je sreća teret težak kao brdo, to bi brdo mogla suzom da sahraniš.

Tuga je nešto što procveta noću kad zastori tame od pogleda kriju, patnja voli čamu i voli samoću, tada suze mogu slobodno da liju...

Bistra je ta suza ko rosa na voću a ta suza san je što te budi noću.

II A ta suza san je što te budi noću. pa se probudiš,bol postaje veći, budna ti se vraćaš u svoju samoću u kojoj nigdje nema mjesta sreći, samo patnja tiha,mirenje sa bolom, osvit prepun tuge iza sna o njemu, tragove mu tražiš po svijetu ovom, lik njegov tražiš okolo u svemu.

Lik njegov tražiš a tu je u tebi urezan patnjom po cijeloj duši, nijesi spremna i priznala ne bi da te tvoja suza ubija i guši i da te vodi ka tami dubokoj, tuga tvoja teška,bol i nespokoj.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

68

III Tuga tvoja teška,bol i nespokoj prijete da te još živu sahrane, srce tvoje slabo, bije ljuti boj da pronađe nešto što liječi rane.

Za ranu od tuge lijek ne postoji, majčina je tuga patnja koja raste dok se cijela duša tamom ne oboji i ne vine gore u nebo ko laste.

Ni riječ utjehe ta duša ne prima, ne miriše cvijet,ljeto ne postoji, samo crna boja i vječita zima, zaborav za svijet što živi u boji.

To je nemir danju i nespokoj noću, ah,nespokoj koji vodi u samoću.

IV Ah,nespokoj koji vodi u samoću i majčina tuga koja srce slama, to je ono što te muči danju,noću, ko pitanje koje postavljaš zvjezdama, da ti kažu kako da živiš bez njega i kako da jednom tu tugu preboliš, ali i kad jednom odeš iza svega ti ćeš sina, majko, i mrtva da voliš.

To ti je sudbina svake tužne majke koja je svoje sahranila dijete, pa u kapi jednoj tvoje suze svake kapne kap otrova koji ubije te.

I dok nad njim plačeš i pališ svijeće njega više nema,vratiti se neće.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

69

V Njega više nema,vratiti se neće ovom svjetu suza sazdanom od tuge, nema tog jauka,ne postoje svijeće koje bi ga mogle odvojit od duge, jer on sada leti na krilima tame kroz predjele divne nebeskih visina, neke druge note sad mu dušu mame opija ga ukus anđeoskog vina, zemlja mu je samo kuglica od blata, okovi su njeni sa nogu mu pali i on leti usred anđeoskog jata u bijelom,lijep,tvoj anđeo mali, dok ti liješ suze sred patnje i čame.

U naručju noći hoda svjetom tame.

VI U naručju noći hoda svjetom tame i mi ga vidimo u snovima samo, jer za nas je,Tanja, dok brojimo dane zabranjeno svjesni da kročimo tamo, Tako je i njemu moguće da dođe jedino dok snovi sklapaju nam oči, zato nas posjeti samo kada prođe stazom svojom kraj nas,pod okriljem noći.

Ali jednog dana kada se sudbina smiluje i nama u vrijeme neko, ti ćeš opet biti pored svoga sina jer je tamo blizu,prošlo i daleko.

Do tog dana on kao kroz cvijeće korača smjelo i pun tihe sreće

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

70

VII Korača smjelo i pun tihe sreće na putu što ga ka zvjezdama vodi, nikad Davor, junak, uplašit se neće, pa ni od te staze kojom sada hodi, staze koja stoji pred svakim čovjekom.

Tužno je kada mladost njome krene, to je tuga što se ne liječi lijekom, za majčinu suzu ne postoji cijene kao što utjehe nema za tu tugu kojom gori srce majke ucveljene, ali za tu stazu žalosnu i dugu ne postoji nikom bjekstva ni zamjene.

Njom sad hoda Dado i ne broji dane luče hladnog Sunca ka sebi ga mame.

VIII Luče hladnog Sunca ka sebi ga mame da plamenom svojim njihov led zagrije, da tom vrelinom sijaju i same ko što nikad Sunce zasijalo nije, pa iako tuga para tvoje grudi znaj da je je njega i nebo voljelo, Bog uzima rano one koje ljubi i sudbini se crnoj tako htjelo, ti se svakog dana budiš sa suzama, umjesto vode miju tvoje lice no jednog dana shvatićeš i sama da su njemu zvjezde bile suđenice, da je on ponos i neba bijela i pjeva pjesmu dušama bez tjela.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

71

IX I pjeva pjesmu dušama bez tjela tvoj sin junak da im olakša lutanje, ti tu pjesmu čuješ i kad ne bi htjela kao neko tiho,prisno šaputanje i ona te nekad iz sna noću budi ko da sin te mladi isped vrata zove...

O, ne zove, jer on daleko od ljudi sanja neke divne a vječite snove.

No ponosna budi što si ga imala nema svaka majka za ponos razloga, ti si ipak svijetu od svog srca dala jednu divnu mladost i samo zbog toga nebo će vječite pjesme da poje mirisnim dušama ko njegova što je.

X Mirisnim dušama ko njegova što je zvjezdana prašina ukrasiće pokoj, anđeoska pjesma njima će da poje da im bude vječni i blaženi spokoj, a ti ćeš jednom kad suze presuše i kada se tuga pretvori u sjetu osjećati mir od vječne mu duše, znati da si čovjeka darovala svjetu, pa iako žal će zauvjek da traje jer takva tuga za majku je vječna ipak ona majci i utjehu daje sjećanje na dane kad je bila srećna.

To je sjećanje poput sjajnog vela oreol svijetli plamena bijela.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

72

XI Oreol svijetli plamena bijela Davoru se danas oko duše vije kao luča sjajna sija mu sa čela da mu put pokaže i tamu razbije, put koji ga gore ka zvjezdama vodi na mjesto suđeno što na njega čeka, ponosna budi jer on smjelo hodi tamo gdje ga vodi ta staza daleka, da odraste nije vremena imao nebo ga uze prije toga dana ali je djetetom već čovjek postao i to nek ti bude utjeha i hrana jer bio je ljubav sve družine svoje vatra koja ljubi,srce njegovo je.

XII Vatra koja ljubi,srce njegovo je srce što zauvjek prestade da kuca, samo odraz njegov ko dugine boje u vaseljeni hladnoj još svjetluca i u dušama njegovih drugara kroz sjećanje divno iz lijepih dana, ostaće odsjaj te vatre i žara kao vječna sjeta i na srcu rana.

Suza i ponos,ponos koji traži da se dalje živi i smije i pjeva, pjesma mu teret crne zemlje blaži, pjesma i svijetla luča mjesečeva u noćima kada mjesec sija jako i zato ponosna danas budi majko

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

73

Magistrale Zar sad samo suza,teški uzdah tvoj a ta suza san je što te budi noću, tuga tvoja teška,bol i nespokoj, ah,nespokoj koji vodi u samoću.

Njega više nema,vratiti se neće, u naručju noći hoda svjetom tame, korača smjelo i pun tihe sreće luče hladnog sunca ka sebi ga mame i pjeva pjesmu dušama bez tjela mirisnim dušama ko njegova što je, oreol svijetli plamena bijela vatra koja ljubi, srce njegovo je i zato ponosna danas budi majko, ćilibar suza pusti za junakom.

XIII I zato ponosna danas budi majko anđeo mu vjenac zlatne mirte plete iako bez njega teško ti je jako iako mu pričaš a on ne čuje te i utjehe nema tek suza čemerna jedna drugu stiže niz uvelo lice, i kida se duša bolom izmučena i patnja je teška bije nemilice, teška li si suzo za sinom kanula, jauk za jaukom vatrom grlo para, tuga tijelo pali ko vatra planula, srce jadne majke plamenom izgara i dok gori plamen na to srce lakom ćilibar suza pusti za junakom.

XIV Ćilibar suza pusti za junakom jer danas sinove sahranjuju majke, pa ostaje suze na licu usahlom i riječi tuge krvave su bajke i danas je suza zamjenila note, pa jauci mjesto pjesme odjekuju, šta radiš od ljudi prokleti živote suze bola danas osmjeh zamjenjuju.

O,stani sudbino ne uzimaj mlade, pusti ih da žive život divni svoj, ostavi im ljubav,ne diraj im nade, ostavi im sreću i slavuja poj.

Za umrlim sinom uzdišeš i plačeš zar sad samo suza,teški uzdah tvoj ?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

74

I Marija je najtužnija osoba koju sam ikada upoznala. Kao da u sebi nosi bol i tugu celoga sveta, a ne samo svoju. Sećam se, nekada je bila puna života, dan joj je bio prekratak za sve što je htela da uradi, a osmeh joj je uvek krasio lice i davao sjaj njenim očima. Onoga dana kada je on sklopio svoje oči, i njene su umrle. Njegova smrt ju je obeležila za ceo život. Sve posle njega je izgledalo kao noćna mora iz koje nikako nije mogla da se probudi. Slike mrtvačnice, raskomadanih tela, i dan danas je bude iz sna. Otišla je iz svog rodnog grada u provinciju, gde joj je sve bilo strano, ljudi - neljudi, na izbeglice su gledali s podsmehom, omalovažavali ih na svakom koraku.

Sreća, barem je dobila posao i imala priliku da pomaže ljudima. To joj je i bio celi smisao života. Pomoći nekome, videti nečiju radost na licu.

Za svakoga je imala toplu reč, savet, utehu, samo je njoj nije imao ko da pruži. Novi prijatelji, koje je tu stekla, mislili su da je ona zadovoljna i ispunjena žena.

A ona je svako veče, kada zatvori vrata svoje sobe, skidala sa sebe masku i onda bi na videlo izašao sav njen bol, bol koga nije mogla, a ni htela ni sa kim da podeli, jer je bio samo njen. Barem joj bol ne mogu uzeti, jer su joj uzeli sve, osim golog života.

Godine su prolazile, Mariji su se sve činile iste, jedna nalik na drugu, kao jaje jajetu.

On se pojavio sasvim iznenada, javio joj se, mada je o njemu već čula.

Prilično mračan, zatvoren. Ipak, za vrlo kratko vreme je uspeo da prepozna njeno pravo lice, da razotkrije njenu tugu, i svaki osećaj.

Tih dana sam sretala Mariju, imala je neki čudan sjaj u očima, sličan onom nekadašnjem, i bila sam srećna zbog nje. Bilo je i vreme, dosta je samovala, živela kao pustinjak, kuća, posao, posao, kuća. Pričala mi je da je upoznala nekoga, da je ponovo osetila da joj kuca srce, da ima osećaj da bi ponovo mogla da voli. Znala sam koliko joj je potrebna ta ljubav, jer sam jedna od retkih koja je znala sve o njoj. Marija je čeznula za zagrljajem, za nečijim ramenom na koga se može osloniti i ćutati. To je za nju bio vrhunac bliskosti između dvoje ljudi, zagrljaj, kao osećaj pripadnosti nekome.

Nisam je više srela. Javila mi se samo porukom da odlazi, daleko, što dalje i od njega i njegovih lažnih, dvosmislenih reči. Nije imala snage da se bori.

Poslala mi je slike, bila sam zapanjena... Marija nije izgledala nikada toliko loše, čak ni onda kada je izgubila čoveka koga je volela više od sebe.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

75

Nekima Bog daje sreću na vagone, a nekima na kašičicu, a i nju, kad prinesu ustima, shvate da ima okus čemera...

II

Moram ti reći da mi se Pariz uopšte ne dopada. Što ga više upoznajem, sve mi je ružniji, prljav, za ne poverovati. Možda mi se to samo čini, jer ga obilazim sama, i ne vidim one lepote o kojima svi nadugo i naširoko raspredaju. A tek Mona Lisa...Znala sam da će me razočarati, baš kao u onoj, tresla se gora, rodio se miš. I ona mi liči na njega, ali i to je bolje, nego da me podseća na vranu. Njih je ovde ionako previše, crnilo zavladalo na sve strane.

Biljana (Kitić) Čakar, rođena u Sarajevu. Inženjer organizacije i menadžmenta. Živi u Prnjavoru (RS - BiH).

Sve što je stvarala i pisala od devete do tridesettreće godine, uništeno je u ratu.

Pisanju se vratila pre dveipo godine, nakon petnaest godina pauze.

Pesme su joj objavljene u Zborniku „Beskrajni plavi krug“, Književnog kluba „Miloš Crnjanski“ iz Bijeljine, čiji je i član, u zbirci grupe autora „Stihom govorim I i II“, u zborniku „Vidovdanske besjede Vučijak 2012“; Književnog kluba „Talasi“ Prnjavor, zborniku Književnog kluba „Vihor“ Derventa, „Iz vode pjesma ljepotom daruje“, u zbirci grupe autora „Bit ću haijin“, Antologiji „Arte stih“ te u zajedničkoj međunarodnoj zbirki ljubavne poezije „Valentinovo”

Šta da ti kažem o sebi, jutra bez nade, večeri i noći duge, kao da su polarne. Inje se uhvatilo oko srca, tuga diše zajedno sa mnom. Ne mogu ni da pišem pesme, ne znam više o čemu bih. Da kažem da nikada niko nije toliko voleo nekoga, kao ja njega, ne vredi, srce od kamena, pod kojim čuči nezakopana prošlost, to neće shvatiti.

Evo, ne znam ni šta bih tebi pisala, i ovih par redova su za mene pravi napor. Jedino što želim je, da svemu ovome dođe kraj i da krenem tamo gde svi idu, bilo da su grešni ili ne...

III Marije više nema. Zaspala je večnim snom, sa njegovom slikom na grudima.

Pitam se često, da li je on mogao naslutiti zadnje otkucaje njenog srca...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

76

RASTEM PREMA ZEMLJI Rastem prema zemlji Bliža mi je nego nebo Kosa se već upliće U stoletno korenje Zaspaću snom prirode Jesen će da mi svira Od vetra sonatu Koja će da raspiri Sva ružna sećanja Kiša će da spere Uspomene Na leto i proleće Spremna sam Čekam zimu Rastem prema zemlji Porasla sam već dovoljno Da u njoj imam postelju Koju mi niko neće oteti

NE ZAMERI MI Ponekad kažem ono što ne treba Ne uzimaj mi to za zlo Ti barem znaš da iz mene govori strah One što je uvek gubila, a ovaj put Plaši se da ne izgubi tebe Još uvek sam u duši dete Koje bi htelo svu ljubav samo za sebe I ne slutiš kakva se u meni oluja dešava Koliko lepih reči ostaju na rubu usne A neke nesmislene budu izrečene Znaš, kada te ugledam Ja prestajem da mislim, umesto mozga Progovara moje srce Pretvaram se u želju za tvojim rukama U kojima ću konačno pronaći mir Nakon toliko vremena samoće Teško se privići na sreću

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

77

Moje slomljeno krilo ti si zalečio Jedino s tobom želim da letim I molim te, ne zameri mi Iz mene samo progovara žena Koja te neizmerno voli

SAN O MASKI Kriješ se iza maske Bezličnog bića Maska si bez pokrića U gomili stvarnih Prepoznah ti Lice bez obličja Željno nove krvi Da li si svestan da Mračnim dubinama I vlastitoj obmani Sve više toneš Savršen zločin Ne postoji Uvek se potkrade Sićušna greška Po kojoj se Krivac otkrije I na kraju slomi Takvima zatvor Ne treba Duša im crna Najgora tamnica Vlastiti pakao Najgora robija

ZALUD Zalud je Sunce Prosulo svoje zrake Da ugreje smrznutu Od bola, Zemlju Uštap se sinoć skrio Ni suza Danice A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

78

Ni zov ostalih zvezda Ne otkriše ga Gluva noć Jutro nemo porodila

NE BIH UMELA Bez tebe Bila bih samo Zaspali cvet Na polegloj travi Koji osluškuje Kako zemlja Umrlim snom diše Bila bih Alisa u zemlji aveti Zaglavljena U mračnom tunelu Prošlosti i uspomena Postala bih i sama Jedna od tih sena Bez tebe Jutra ne bi Mirisala na nadu A sutoni bi bili jalovi Obojeni sivilom Sa tobom Svet je postao Čarobni vrt ljubavi U kome ponovo Novorođenim snom dišem

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

79

Dečak Miloš Tešić Jedan Jedna Jedna Jedno Jedna Jedna Jedna Jedna Jedan Jedan Jedan

dečak. priča. ljubav. sećanje. bol. tuga suza. noć. pad. stepenik više. osmeh i dalje ga krasi…

Ogledalo duše

Volim trenutak kada te pogledam u oči.

A ti već gledaš u mene.

Pogledi nam se na sekundu zalede.

Reči više nemaju nikakvo značenje.

Jednostavan osećaj da možemo i univerzum da osvojimo. Želim da ponovo vidim tu čistu ispunjenost u tvom pogledu.

Taj pogled razbija tamu oko moje duše.

Taj pogled rastura zid oko mog srca.

Dao bih život da ponovo osetim tu ispunjenost.

Samo taj pogled može da me učini srećnim i spokojnim.

U tvojim očima se vidi svo dobro ovog sveta.

U tvojim očima se vidi čistina.

A kažu da su oči ogledalo duše…

Poklon

Nisam bio drug ni saputnik.

Jednostavno, imao sam sreću.

Dajem svoja osećanja kome god trebaju…

Jer, ja znam!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

80

Tata

Još jedna besana noć prolazi.

Njen kraj je označen najtužnijom baladom, Koja tiho teče, dok se svetlost hladnog jutra polako probija kroz zamagljene prozore.

U meni neki nemir vlada. Želim da se smirim i da sve ponovo bude kao nekada.

Pokušavam sve zaboravu da dam i da potonem u san.

Nikada se neću smiriti.

Imam sve, ali mi ništa ne treba, jer nemam više tebe.

Neznanac

Glup datum.

Pomogao mi je tri dana…

Posle, stao je na tudju stranu.

Nemam gde.

Osim, da se javim neznancu.

I prigrlio me kao brata!

Ni njegova priča nije lepa…

Niko ne voli tužne price…

Ovo je priča uzora!

On je sad u mojoj priči!

Konobar

Ja sam konobar.

Traže mi million saveta.

Za sve imam odgovore.

A gde sam ja?

Poslušaće me i krenuće im bolje…

A gde sam tu ja?

Moj osmeh krije patnju.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

81

Crvene i zlatne majice

Lakoća duše i gorak ukus skandala teško je kada se veliki porazi slave.

Svaka je sudbina dovoljno mala dok ne osetiš miris nagorele trave.

Crvene i zlatne majice dolaze na prostirci između jave i sna.

Kroz glavu mi šareni vozovi prolaze i pitam se da li sam to stvarno ja.

Pitam se zašto svima donosim tugu, zašto sa mnom i pesme tuguju.

D ali to još uvek sanjam prugu sa koje svi vozovi nestaju.

Crvene i zlatne majice dolaze da me obuku i polože na skut.

Sve bivše i buduće moje odlaze jer ja se spremam na veliki put.

Sada ću zauvek da putujem sam, postaću samo senka na platnu.

Ti ćeš me videti ponovo, znam, kad obučeš majicu cevenu i zlatnu

Miris lipe u maju

Већ одавно не пролазим улицом липа. Вечити незаборав покрио је моја плећа. Док напољу страшна киша сипа све ме, баш све, на тебе сећа. И то да си мирисала на липу док цвета, На невен, на јоргован, на кап јутарње росе. А ми, сво дечаци, са нашега света сањали смо несташни прамен твоје косе. Сада, поново, у мом крају замирише липа, срце ми зазебе, а мирис липе у месецу мају поново ме заувек сећа на тебе

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

82

ZVER

U mojoj glavi, na mome licu, u telu stanuje zver za koju samo ja znam.

I ja je skrivam u svečanom odelu dok šetam gradom napušten i sam.

Ponekad šetamo zajedno bez nade nudim joj primirje i večiti spas.

Ponekad u proleće srce mi se iskrade, tada ponovo želim da mislim na nas.

Zver me ne da, ja sam samo njen.

Skida mi odelo, kravatu i cepa sako.

Nisam više onaj dačko snen koga je bilo voleti lako.

U mojoj glavi, na mome licu, u telu žive sve pesme i napuštene balade.

Dok šetam gradom u svečanom odelu prolaznike molim za tračak nade.

Oni ne znaju kako je ljubav lepa, zbog nje se živi na vodi i hlebu.

Ali moja je zver bahata i slepa iumesto ljubavi nudi mi raskoš na nebu.

Ja sam sad ulična senka ovoga grada zalutali lažni pesnik u blatu i vodi.

Znam da nečija duša mora da strada kada se ljubav ponovo rodi.

Када бих имао кога да волим

Када бих имао кога да волим знао бих да ми не требају крила да летим. Кроз снове бих ходао понекад и ћутао бих док не занемим. Осмех је птица што у мислима се враћа. Док ти додирујем длан луда песма до мене допире. И то баш она што је написах у сновиђењу нашег далеког додира.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

83

Љубав је само прича о верности измишљених песникових јунака. Полулудило што нас је пробудило из сна затуреног иза неког буџака. Када бих имао кога да волим осим тебе Знао бих да нисам луд и чудо. Знао бих да на свету постојати треба као ваздух, као птица, као парче хлеба. Зато милим све да ми опросте Што нисам пронашао свој пут, Што не могу да се скинем до душе и да им поклоним свој скут.

Na rubu sna

Још једна суза за крај и парче неба златно, као набујали поток на рубу сна. Још једна слика, упропашћено платно пространа игра на путу до дна. Увек се снебивам када те видим, плаше ме игре на слепо. Признајем да се стидим што ти узех све што је лепо. Ал' ми душа за тобом трепери У својој немоћи посипа траг. Моје те око из прикрајка мери: Да л' сам ти још бар мало драг? Грудвицама среће посипам снове, све чекам да стигнеш са неке стране. А наше приче и старе и нове Претварам у песме нама знане.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

84

НАГРАДА Јуче пожељех да постанем лептир, а претворих се у твој кошмарни сан. Снови су ми црни памук и немир. Лепо би те било вољети , бар још један дан. Јуче ме убише сузе твоје чисте, искрене као бистра ријека. Ако некада искајем грехе своје нека ме награда иста чека. Нека ме Нека ми Нека ми Нека ме

тера гонич прљав и црн. у ушима одзвања сабласна јека. у срце забоду велики трн. награда иста чека

ОГЛАС

Ево зимска распродаја: продајем душу хаварисану, истрошену, обавијену лажи. навиклу на стрепњу, тугу и сушу на прегорели живот без трунке дражи.. Ево, продајем и остарелог пса, уморног, баченог на ливади руже. Купиће га онај који зна Даму још лептири по недрима круже. Продајем и ваздух који дишем и романтичну сонату у g-molu. За све вас овај оглас пишем, купите, па уживајте у мом болу.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

85

bojim se

s tobom mi je tako malo falilo da dotaknem zvijezde i svakog jutra toplina šalice me podsjeća na tvoje glatko lice Bože, koliko mi nedostaješ Pitam se Hoće li itko smoći hrabrosti i očistiti sve te bolne rane iz moje duše Ponestaje mi strpljenja i vremena ljudi koje bih volio Nemaju mjesta u svojim životima za mene Ne uspijevam im ni suzom ni stihom dotaći dušu Noći mi se poput bodljikave žice zabadaju u meso I makar vapim za snom Sniti mi ne daju bojim se da ču ipak zavrtjeti bubanj pa nek olovni leptir bude zadnji posjetitelj mojoj glavi

plavi medeki

neki ljudi imaju sudbinu koju i zaslužuju a čime li sam ja to zaslužio ovaj stan prepun samoće i sve one žene koje su me kao voljele a čijem sam tijelu bio ulje za sunčanje uvijek sa vrlo kratkim rokom trajanja netko tamo , očito voli miris moje boli a ja još uvijek tražim posudu u ženi koja mi neće prebrzo prazniti baterije oblačno nebo se otvorilo i onda opet brzo zatvorilo progutavši iznenađeno Kutinsko sunce možda ču baš sa tobom opet biti anđeo važno je da izgovoriš prave riječi u pravo vrijeme i da mi ne fučkaš i ne laktariš me dok pokriven snovima hrčem u mojoj pidžami sa razigranim plavim medekima

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

86

lovac na leptire

Nemam pojma zašto se ljudi čude kad i zimi trčim zamrznutim poljima maslačaka i hvatam leptire pa, iz ljubavi kažem ja uporno radoznalima jer ljeti imam puno veće šanse i uloviti po nekog neopreznog leptira a ja ne volim nikome lomiti krila i zatvarati u staklene sarkofage hvaleći se njihovom smrću ali zato uživam u zimskom lovljenju leptira i to je sport baš za mene tvoje grudi se uzdižu kao dva snijegom pokrivena brda a ja neumorno sanjkam svoj jezik po njima bradavica – dolje – bradavica osjetim ti i otkucaje srca ubrzavaju vrijeme da se okrenem i spustim jezikom do šumarka gdje ne umiru ptice pjevajući a ja sam jedina zvijer što se pohotno i ne samo jezikom gnijezdi u samom grotlu tvog uzavrelog vulkana i toliko želim skončati u njemu

tko pita ne skita

svaki muškarac, osim svoje majke treba u životu jednu finu i dobru ženu u svim dosadašnjim zajedničkim mučilištima nisam je pronašao i sve su bile jedna gora od druge nisu one bile izvana loše dapače ulaštenih i sjajnih karoserija i s besprijekornim radom bokova ali uvijek sa nepopravljivom greškom na motoru i noćas spava stari mačak na štaglju i cijeli park kestenova

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

87

sniva i moja draga Trnoružičasta Kutina i mada joj svakim danom cipelama ljubim lice ona ipak polagano no sigurno umire gotovo sam sasvim odustao od spašavanja samog sebe počeo sam gubiti niti sa stvarnošću ništa mi više nije bilo važno a naučio me život i neke vrlo važne stvari da se banane mogu guliti sa bilo koje strane i jabuke i naranče isto no još nisam siguran sa koje strane da počnem tebe guliti sa prednje ili stražnje strane da sam isprobam ili da ipak poslušam narodnu mudrost -Tko pita ne skita –

uspavani leptir

Čuo se pred noć tetrijeb iz obližnjeg šumarka A vjetar je prpošno nadimao jarbole tuge Na mojim usnama još spava leptir Što željno čeka da probudi zaspale strasti u tebi Lonja je opet pobjegla iz kuće A polje je lonjsko postalo more Život je uistinu začaran krug Ponekad krvnik Drugi put drug Možda i jesam suviše star za tebe I bezobrazno te i bez pitanja kradem i provlačim kroz moje stihove Ali otkrit ču ti ono što izgleda ne vidiš Moja je duša prekrivena zvijezdama I taj maleni svemir ja stvorih za nas I nadjenuh mu tvoje ime

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

88

La ni Pekmez Stanoje

Veliki haugzdrav za Vas. Ja sam danas skontao za ovaj magazin.

Priajtelj me prijavio u Kreativno pisanje pa sam video. Odlican stvar, sve pohvale. I sam pisem neke stvari pa bih vam volio poslati da vidite sta to radim pa ako bude malo dobro mozda i objavite u svom magazinu. Zovem se Sinisa, iz Bijeljine sam, RS. Pisem pod pseudonimom Lazni pekmez Stanoje i pisem mnogo toga, od hidraulicnih pricica do kartonskih pjesama kako ja to volim reci :) Pravac mi nije definisan, jer su mi svi rekli da ovo jos ne postoji ahhhahaah!

Ovim putem vam saljem nekoliko radova, pa da vidite. Puno haugzdrava od mene...

Lazni pekmez Stanoje i Anoreksicna ideja o debelom crevu u velikoSTOPALOdukciji Vam Predstavlja:

Akusti na patka Nekada davno živjela je akustična patka. Vreme je provodila, igrajući se u praznoj tegli ajvara, sa najboljim drugom plišanim jorgovanom. Jednog dana odlučila je akustična patka da ode u pustinju i tamo otkrije suštinu suživota. U pustinji je rasla mala krava simultanka. Igrala je šah sa Jogom. Tog dana sunce je sijalo više nego oblačno. Povika patka: "O, ti mala svemoguća kravo, šta da radim sa suživotom!?" - tužno zajeca akustična patka i zavuče glavu u ladan beton. Mala krava se nije ni osvrnula. Samo je otpjevala: "moje noge bose krvave eksere vole" -reče mala krava i izdahnu Jogi na grudima vukući poslednji potez bjelim topom na ef4. Sat je stao. Vjetar u očima. Zemlja u oblacima. Zadrhta patka. Strah joj se uvuče u grudi. Zavuče ruku u džep, izvuče jaje na oko i žrtvova ga Jogi u čast male krave. Okrenu se i vrati se plišanom jorgovanu. the kraj A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

89

KORNJA INE CIPELE zelene su oči pokisloga mrava, miševi u kosi traže šargarepu, plakale su suze, otišle su oči, kupio sam kaput, ušao mi pod kozu, koza daje mljeko, kiselo je groždje flaširao sam kišu, miriše na sir epp bubamara trči ka golu jede zutu mrkvu, dimjačar bez slova sapleo se o glistu, spala tetovaža, otisla u šumu i ujela je vuka maslačak je na kvascu, daje dobra jaja, ustipci u sjenu ljube se u mraku tableta i voda jure se po blatu, upali u bunar, prevrnuli su želju, prevrću se oči kotrljaju u jarku, zgazio sam slona, pokazao mu zube otišli zubaru, pojeli smo ćevape, nema ljubavi u centru grada ali ima ćevapa, cipela na zidu smije se komarcu idu brza kola, prestižu i misli, jaje je ukislo, pokondireno meso, krava jede svinju, svinji nije svejedno, tetrapak u mraku, navukao kapu, jedna mala baka sa kišobranom u ruci, pjeva jednu pjesmu, aj stisni pa povuci, gliste su na zidu, jedu suvo grozdje kamen je u bubregu našao ljubav prvu, razbio se od piva, poljubio je jetru, srce hoće krvi, vampir je u duši, vene traže izlaz,

u ušima se puši, nos je dobar čovek, stalno priča apćihaa, kosa brzo raste, na krastavce navikla, vrat ima oči, noge pasu čarapu, ruke su u njemačkoj mahale ka staklu, aplauz za štikle, pupak je u modi pupak je u modi izbušio rupu, ledja su pokisla, nazebla je kičma, usne ljube usne obraz štipa tetka, strina mazi trbuh uh alal sam se prejelaa, nokti hoće mesa, trudna je i vagina, velike su oči rajskog baštovana krastvac je žirafa, paprika u duši, palim cigaretu, kroz uši mi se puši ljuta kobasica našla svoga druga, idemo u kino, prdi slana guza, bikini se stidi svoje boje tena, oči su miševi, slonovi su mali, tanga gaće skače i voli čokolade krava je visoka do poda je noga, sijalica namiguje poštaru u magli, dete iza zida oštri svoje grudi, jezivo se smije, drugo djete plače na mesečini svjetli trudnoća u sjenci kamenje u kosi jede male zube, djeca su stara piju svoju dušu, dnk struktura izmenila je kozu, sada mjauče kao ptica, umesto da skače na žirafu, utičnice u glavi uključene su oči, vidim i u mraku, dotakli smo samoću, samoća je u gužvi čuje se i srce, otkucaj života umiru i živci, živci su u konja kao krila na ptici ide jedan robot, stoji na litici pojeo sam papriku, punjena je sirom, sirevi su mladi smrzli se na putu, ispali u blato, narasla im brada cipele u noći, tvoje i njene oči ćorava su posla, dlakavo je jaje, obrijane noge kod moje su babe, frižider u glavi, ohladio srce, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

90

kameno je djete, istopilo se sunce, simpl past tens jede banane akuzativ prdi od ribe slane, engleski zviždi za curom kad prodje, tako mlada a već madjarica dodje cipele u hladu sažvakale mladu, na venčanje pošla, obrijala bradu, mladoženja šuti familija plače, žirafa u vrtu jede rajsko voće, torta je na spratu, ljubi se sa liftom, ugasili svetlo negde na četvrtom, oči suze plaču, udade se mlada, osta jedan robot odvrnutog šarafa, kuma mnogo gladna, pojela bi i gumu kišobran u koljenu narucio vodu, otvorena česma, kaplju mala slova, srce se kotrlja, hrčak vozi kola, zec jede srnu, srna traži patku, patka riče kao svinja ali pomoć joj nije stizala kornjača u zidu zazidala srce, mali dječak plače, izgubio živce, kući su problemi, mama tuče tatu, kornjača u zidu zakucala srce, bunar želja curi, dječak je u strahu, pepeo u prahu zamutio vodu, kornjača u zidu pojela je srce, krastavac u pidžami skuvao je kafu, probudila se patka, odmotala žvaku, čunga lunga mjauče papagaj se brije, u frižideru jaje porodilo je mačku tegla je u modi, zatvoreni ljudi,

šarana salata, emocije čiste, dnk analiza služi se u bašti, ide brzi zeka, svetluca u masi šepa leva noga, semafor u duši pali se i gasi, zgazio sam slona, slabe su mu kosti the kraj je na početku umornoga lista, obukla se pidžama kiša je pokisla.

BALADA O ECU pst! ide zli zeka... malim slovom život počinje pada kiša, blato je koračaj sve bliže, vidiš nosim pune džepove pazi se ide zli zeka, zaspao je prazna sjećanja ispadoše uff, dobro je mirno teče reka otpada odjekuju teška zvona ide zli zeka, hahahaha... smješan je skrećemo poglede, sagni se da prodje patka da bježimo, lako je uz pomoć svemogućih krava ide zli zeka, lagao sam te užasno oprosti mi, svanulo je jutro probudjeni su krik i strah dizeš ruke ka nebu ptice prevrću očima djeca lepe lobanje u albume jedna djevojčica kaže da srećna je ekseri plaču, zakivaju se suzama ide zli zeka, iscedjen do kostiju ustani sakrij pogled suzama, zatraži milostinju ide zli zeka, pomoli se u hramu otpada izgovori riječ život hahahahahahah ide zli zeka, više nemaš ga hahahahahah sjedimo na zidu pogledaj dole, visoko je ide zli zeka, osmeh ledi se A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

91

borba protiv ludila ide zli zeka, budne su oči navikle na svet drhtavim glasom hipnotisan gleda suviše smo umorni probudi se iz bunila ide zli zeka, nož mu svjetluca na grudima razapet bez svesti okamenjen stojiš na ivici ponora uskači u brod, bjezim hladna mjesecina stigla je nova garnitura ludila ide zli zeka, lagano poskakuje hladan dodir, trenutak...kuc kuc, u tvoj san ušao je! čestitam, srecan kraj života.

Veliko slovo i kraj počinje.

Dobar dan,komsija. Stigla penzija, srecan kraj života vam počinje.

Ide zli zeka, ne zna da mnozi, al' zna da djeli lobanje na dva.

Ne okreći se, ostavi osjećanja.

Kiselina, u njoj si zaspala.

Ide zli zeka, pulsira srce od kamena.

Gotovo je, sekunda vječnosti samo ostala je.

Ide zli zeka, mrtvih osluškuje jecaje.

Ide zli zeka, pripremi se.

Ide zli zeka...

Stani.

Upiskio se zeka, prehladjena bešika njegova je.

KORNJA E U NAMA krvave su oči rajskog baštovana, ruke su mu stare, navikle na suze, noge tumaraju beznadjem dana, poljubio je smrt prije rastanka, umorne su oči njegovog pogleda,

komarci u roju izujedali mu misli emocije čiste, zarobljene u tunelu srama drhtavim glasom doziva sjećanja umire i poslednja kornjača u nama

ENA i pasulj Jednog lepog dana probudi se covjeculjak i sjede na stolicu da se odmori. U tom zanosnom odmoru on pogleda kroz prozor i u daljini ugleda tresnjino drvo na kome je rastao pasulj. Skonta da je fin dan i mogao bi da proseta do drveta i ubere malo pasulja.

Podje ti on tamo, ruke u dzepove, suta kamencice usput i zvizduce laganu pjesmicu. Dodje do drveta covjeculjak, gleda kako je dobro rodio pasulj. Ubere kilo pasulja, vrati se u kucu, nalozi smederevac, stavi lonac, naspe litar vode, istrese pasulj i iznenada zastane zamisljeno. Razmislja on, pa cekaj malo covjeculjak, a tko ce ti skuvati pasulj a znas da ni jos kuvanje nije izmisljeno. Tada on skine jaknu, otkopca dugmad sa kosulje, skide kosulju, baci je u cosak sobe. Brzo otkine sebi rebro, od jedne polovine napravi zenu a drugu polovinu stavi u lonac sa pasuljom.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

92

Argus Books Online Magazine broj 2. mart 2013.

Izdaje Argus Books&Magazines Beograd

Glavni i odgovorni urednik Lazar Janić Telefon redakcije 0616080806

E-mail lazar.janic@yahoo.com Website http://lazarjanic.wix.com/argu sbooksmagazines Reklama Cela stranica

1000 din

½ stranice

800 din

¼ stranice

500 din

Specijalna ponuda: 3 stranice

Facebook https://www.facebook.com/Ar gusBooksMagazines Twitter https://twitter.com/ARGUSBo oksMag Magazin je online besplatan

2000 din

©2013.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

93

Mesto za Vašu reklamu

Radio program: Svakog dana od 00.00 h do 24.00 h...

Radio o filmu, rock´n´rollu, kokicama, pivu i haktivizmu... http://chaplinradio.weebly.com A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

94

Mesto za VaĹĄu reklamu

Lazar Janić http://lazarjanic.wix.com/lazar http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic http://lazarjanic.blogspot.com/ http://onisuovdesanama.blogger.ba/

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

95

Argus Books&Magazines Vam sa ponosom predstavlja

Argus Books online Magazine broj o. januar 2013.

http://issuu.com/lazarjanic/docs/argus_online_magazine/1

Argus Books online Magazine broj 1. februar 2013.

http://issuu.com/lazarjanic/docs/argus_books_online_magazine_broj_1./1

Argus Books&Magazines nova izdanja 061/6080806

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

96

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

97

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

98

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

99

Argus Books Online Magazine broj 3.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne 100 izaći će 20. aprila 2013.