Argus Books Online Magazine #4

Argus Books Online Magazine BESPLATNA PROMOCIJA AUTORA U BESPLATNOM MAGAZINU

Redakcija prima tekstove isključivo putem elektronske pošte. Za objavljivanje u magazinu možete poslati 5-6 priča, pesama, odlomak iz romana ili druge tekstove, sliku autora, slike eventualno objavljenih knjiga i link ka sajtu ili blogu autora, na mejl lazar.janic@yahoo.com Samim slanjem tekstova na našu adresu autor pristaje na ustupanje autorskih prava Argus Books&Magazines za objavljivanje tekstova u elektronskom izdanju magazine

Konkurs za zbirke priča, pesama i aforizama Argus Books&Magazines pokreće konkurs za priče, pesme i aforizme, koje će biti objavljene u tri zbirke grupe autora.

Naslovna strana: Fatalna Privlačnost © Pepi Kotoraš

Tema je slobodna. Radovi ne smeju biti do sada objavljivani u knjigama niti na web portalima. Autori mogu poslati jednu ili više priča, izmedju 2000 i 5000 reči, najmanje 5 ili više pesama,10 ili više aforizama, ali od jednog autora u zbirci će se naći samo po jedna priča, pet pesama, ili 10 aforizama po izboru priredjivača.

Najbolje radove od 10 autora biće objavljene u tri zajedničke knjige, u izdanju Argus Books&Magazines.

Zbirke će biti objavljene u štampanom i elektronskom izdanju.

Autorska prava objavljenih autora biće ugovorena ugovorom izmedju autora i izdavača.

Pročitaj više

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

2

Za Argus Books Online Magazine pišu Lazar Janić, Stevan Šarčević, Mirjana Cvetković, Nikola Marković, Lažni Pekmez Stanoje, Goran Radičević, Saša Mićković, Nikola Matić, Mina Imširović, Sanja Radulović, Danijela Beli, Branka Vojinović Jegdić, Anica Prekajski, Nikola Šipetić Tomahawk, Miloš Tešić, Željko Bajić, Dragan Kalović Kale A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

3

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

4

Lazar Janić

2 Blog: http://lazarjanic.blogspot.com/ Website: http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer Iza njega je naišao stojadin, vukao se polako, izbegavajući rupe na putu. Za njim se vijorio oblak prašine. Baš lepo, pomislio je, samo mi je još to trebalo, i sklonio se malo da ga propusti. Auto je iznenada zakočio pored njega, oblak prašine ga je sustigao i obišao, otvorio se prozor i kroz njega se pojavila jedna čupava glava, koja je viknula: “Aleksa Lakiću! Jel´ si to ti, Aleksa?!”, smejao se neko kroz svoje požutele zube. Tek kad se malo razišla prašina koju je podigao auto, prepoznao ga je. Bio je to njegov drugar iz detinjstva Mihajlo Luković, zvani Kameni.

“Ej, Kameni, ja sam, Laki!”

“Nije te bilo više od deset godina u ovim krajevima”, zamislio se, “Nisam te video još od osnovne škole... Nego, ‘ajde, ulazi, da te bacim do kuće, i ja se vraćam iz Valjeva.” Otvorio mu je desna vrata.

Laki je obišao spreda auto i seo na mesto suvozača.

Kameni je živeo par stotina metara niže od Lakijeve kuće. Bili su komšije i nerazdvojni u ranom detinjstvu. Kad je završio osnovnu školu, Laki je otišao u Beograd, tu je živeo u Učeničkom domu. Retko je viđao Kamenog, jer je retko dolazio kući, radio je preko raspusta u gradu. Od onda se više nisu družili, životi su im se razišli svojim tokovima. Laki je bio ljut na sebe što je svog druga Kamenog skoro i zaboravio...

“Ej, Kameni, Kameni, pa šta mi ti radiš?” pitao je.

“Radim zemlju sa ocem, šta bi’? Nisam ja završio nikak’e vel’ke škole, k’o ti!” Gledao ga je pa dodade:” I nisam ja više Kameni, sad me više niko tako ne zove.”

“E, ja ću tako da te zovem, uvek sam te tako i zvao!”, nasmeja se Laki. Malo poćuta, pa upita: “Je li viđaš moje?”

Kameni ga je gledao. Bio je to krupan momak, od sto kila što bi se reklo, čupave crne kose nikad češljane, obučen u štofane pantalone i košulju, odelo koje je oblačio kad ide u grad. Nije to bila baš prikladna odeća za ovu vrućinu, košulja mu je do pola struka ispod pazuha bila mokra. Polako, porazmislivši, reče: “Viđam, i ne čuh od njih da dolaziš. Jel’ oni znaju da dolaziš?” Auto je polako plovio nizbrdicom.

“Nisam stigao da javim. Odjednom mi je iskrslo.”

Kameni je neko vreme ćutao, i gledao ispred sebe. Nesto je mrmljao sebi u bradu. Odjednom se prenu, pa ga oprezno upita: “A jel´ ti majka pisala?”

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

5

Laki ga pogleda. Neko teško osećanje mu preplavi telo, baš kao i tamo u Iraku, kad ga je nešto vuklo kući.

“Reci mi, ako nešto imaš da kažeš. Kako su moji?”

Kameni se predade. “Pa, dobro, kad ja već moram biti taj koji će ti reći loše vesti! Aleksa, otac ti je na samrti. Poj’o ga rak.”

Laki preblede. Nije mogao da progovori. I Kameni je ćutao i gledao put. Laki mu je zbog toga bio zahvalan. Otac mi je na samrti, pomisli.

To me je vuklo. To me je vuklo kući. Zbog toga sam danima imao isto ovakvo osećanje zebnje kakvo sam imao malopre... Ali, stani, to ne može biti moguće. Majka je pre mesec dana pisala i ništa mi nije pomenula. Kakav je to rak da čoveka pojede za mesec dana? Onakvog čoveka? Skoro se nasmejao pomislivši, pa Lazar Lakić bi mogao ovog tu Kamenog da nosi na leđima sav ovaj put kojim se klackamo...?

Pročistio je grlo i tiho upitao: “Koliko dugo je bolestan?”

“Od prošle zime. Ja sam ga vozao po lekarima. Istopio se. Im’o je stodva’es’ kila, a sad nema cetr’es’.”

To nije moglo da ima smisla, pomisli. Pa od prošle zime sam dobio od majke nekoliko pisama. U svakom je pisala da su svi dobro?! U svakom slučaju, stižemo, sad će mi sve razjasniti.

Stizali su. Pošljunčen put se peo uzbrdo kroz šumicu. Još par stotina metara, pa će se pojaviti i njegova kuća. Gledao je kroz prozor u šumu. Prisetio se kako je sa ocem tu sakupljao drva. Prvo bi došao šumar i bojom obojio stabla koja su se smela rušiti. Šuma je bila njihova, ali nisu smeli obarati zdrava i jaka stabla, samo ona starija i oronula. Otac bi pljunuo u šake, uzeo sekiru, i obarao jedno po jedno.

Nije mu dozvoljavao da bude tu kad ih obara. On bi kasnije došao i vukao odsečene grane. Tako bi spremali ogrev za celu zimu. Nekad bi bilo viška i za prodaju. Ko li je ovog leta spremio drva, sad kad je otac bio bolestan?, pomislio je. Čim su izašli iz šume, ugledao je. Izgledala mu je manja nego što se sećao. Oronula, mala kućica, na vrhu brežuljka, zarasla u bršljan.

Izgledala je i ona bolesna.

Kameni je zaustavio auto na vrhu brežuljka, ispred neugledne kapije. Udario je sa obe ruke po volanu, pogledao Lakija praznim pogledom i rekao: “Sad, šta je, tu je. ‘Aj’, pa se vidimo kasnije, navrati ako stigneš kod mene na rakiju.”

Kad je izašao, Kameni je malo brže nego što treba poterao stojadina dole niz put, i nestao iza krivine koja je savijala iza njegovog ambara. Kao da je bežao od bolesti.

Stao je na kapiju. Kuća je stajala levo od njega, malo uvučena iza čardaklije, ispružena dužom stranom prema dvorištu. Tri sobe, sa ulazom u srednju. Ispred, celom dužinom dugačka veranda. Desno, naspram kuće, bio je ambar i iza njega drugo dvorište za kokoši. Ni one se nisu čule. Pravo je bila štala i iza nje senik.

Noge su mu bile teške, i samo je stajao.

Tada se na vratima kuće pojavila sitna ženica, sa maramom.

Njegova majka Lenka.

Majko, pomislio je, ali nije mogao da izgovori.

“Aleksa, sine,” rekla je to tiho da je jedva čuo. A onda jače: “Aleksa, sine! Stigao si majku da obraduješ! Oca da vidiš! Lazare, stigao nam Aleksa,” ovo zadnje je doviknula okrenuvši se prema vratima. A onda je poletela prema kapiji.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

6

Odigao je od zemlje kao da je i ona imala četrdeset kila. Zagrljeni, ništa nisu govorili, osetio je samo kako joj se telo grči, dok je jecala.

“Dobro, de, de ...” govorio je, ne znajuci šta drugo da kaže.

Naglo se odvojila od njega, pogledala ga uvis, i krajičkom marame brisala suzu.

“Kako si lep, da te se majka nagleda! Mislila je majka na tebe sve ove čamotne godine od kako si u belom svetu!”

A onda se zamislila i tiho prošaptala: “A otac ti je nešto bolestan...” I sad je htela to da umanji, rekla je to kao da ga je uhvatila prehlada, ništa strašno...

“Zašto mi ništa nisi o tome pisala?,” upitao je prekorno, skoro oštro.

Malo se trgla, i tiho prošaptala: “Lazar mi nije dao. Svako pismo sam morala prvo da mu pročitam pre nego što ga pošaljem tebi...”

Pomislio je na oca. Istina, bio je to ponosan čovek. Ali ovo? Da zabrani da mu išta kaže? I neka sumnja, kao crv, ušunjala mu se u glavu...

Polako su krenuli prema ulazu. Dva stepenika, odškrinuta vrata i u sobi je. Na sredini sobe veliki drveni sto sa hoklicama. Levo, mala vitrina sa posuđem. Na njoj su stajale dunje. Pravo, ispod malom prozorasa čipkanom zavesicom, smederevac na drva, pored njega otoman. Na njemu je sedela jedna baka u crnini, pognuta, i nešto šaptala, kao da se molila. Njegova baka Ilinka.

Podigla je lice i pogledala ga.

Prišao joj je i poljubio je. Nije se pomerila, samo ga je gledala. A onda je ponovo počela nešto da mrmlja usnama.

“To je tvoj unuk, Ilinka, postao je pravi čovek!” ponosno joj je rekla Lenka, a njemu objasnila: “Baka je počela pomalo da se gubi.

Samo tako odluta...”

Levo i desno su bila vrata od druge dve sobe.

“Gde...?,” zaustio je, a majka mu pogledom pokaže na desnu, zadnju sobu.

Ušao je polako. Soba je bila zamračena. Bila su tu dva kreveta. Kad su mu se oči privikle na mrak, primetio je na jednom krevetu nešto malo, zgrčeno ispod pokrivača. Videla mu se samo glava. U stvari, videle su mu se samo oči. Sive, ugasle, tupo su gledale u plafon.

Prišao je, i nagnuo se da mu bude u vidokrugu.

Oči su ga gledale, i u njima se video samo užas!

Trnci su mu prošli niz kičmu.

Sve što je hteo da kaže, zaboravio je pred tim očima.

To jeste bio Lazar Lakić, njegov otac. Bar oči su bile njegove.

4.

Sedeli su u velikoj garnituri na galeriji, slušali muziku, pričali i, šta bi drugo, pili pivo i pušili.

Ivan je došao sa Natašom nekoliko minuta pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli na galeriju.

Ivan je pričao, a ostali su se smejali.

“E, sad ću da vam ispričam kako sam imao informativni razgovor sa policijom, u subotu!’”, kaže Ivan, pa nastavi: “Znaš onog klinca, Mile, što smo ga upoznali u “Riju”, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju?”

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

7

“Joj, znam, onaj ružni, žut kao da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne sa dva!”, smejao se Mile.

“Krenem ja u petak popodne kod Nataše u stan, i sretnem njega.

Pozdravimo se, i priča on kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije važno, kaže kako plaćaju 900 dinara gram, i zove mene da odemo negde na pivo, kad proda.” Smeje se, a Nataša ga gurka, i moli: “Ćuti, nemoj...!”

“Pričaj sad kad si počeo,” ubeđuje ga Mile.

“Elem, kažem ja, ne mogu, žurim, krenuo sam kod Nataše u stan, ona me čeka. On se ponudi da dođe i on, i da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da neće ni doći...”

“Polakomila se budala na pivo,” smeje se Mile.

“Nataša za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci, i okačenom nekom ribom, na drugoj ruci. Zvoni, mislim, probudiće pola komšiluka.

“A ta njegova riba nema šesnaest godina!”, ubacuje se Nataša.

“Uvučem ih unutra, da ne bude komšije, a naročito baba Tažvaku, što živi u dvorišnom stanu pored Natašinog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nataša na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio i dop, izvukao nekoliko crta, ponudi i nas, mi odbijemo, i oni pošmrču sami...”

“Sve se bojim da bi ti odbio, da te ja nisam klepila,” kaže Nataša. “Što, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,” brani se Ivan.

“Nije ti dobro od dopa,” cereka se Mile.

“I nastavimo da pijemo,” nastavlja i Ivan da priča, “karton se prazni, čak i ova moja se napila, i daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, kaže ima vremena, u dvanaest. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, oni ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvorištu, vidim ljube se. Kažem mu požuri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, da ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja napio... Ne znam šta mi je bilo, udarilo mi pivo u glavu.”

Svi se smeju, Ivan nastavlja: “Posle dvadesetak minuta, ja i Nataša taman hteli, znaš, kad opet neko legao na zvono, ne prekida. Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili su na gradski. Kreten kupio u dragstoru još jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. Šta ću, uvučem ih unutra, Nataša obesila nos, mislim, strelja me očima. Oni seli ponovo na svoj krevet, opet priča, opet pivo, srećom, nema više dopa. Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi se uvalili, šta ću, udri tugu na alkohol.

Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nataša, besna, neće ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone samo do pola dupeta. Nataša ode u kupatilo, a ja ostao da im držim sveću. Posle se okrenu, sad je ona gore, jaše ga, samo je u majici, na mene ni ne gledaju. Otišao bi i ja u kupatilo, ali Nataša zaključala. Da izađem napolje, probudiću baba Tažvaku, a Nataša nema više soba, to je garsonjera. Sedim tako, pijem pivo, ćutim i sam sebi pušim od muke.”

Opšti smeh, smeje se i Laki.

“Mogao si bar telefonom da snimiš pornić, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu,” kaže Mile.

“Ne prodajem dečju pornografiju,” smeje se Laki.

“Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i režiser i kamerman, nazvao bih film “Bitanga i princeza”...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

8

Sad, koliko je ona princeza, to nije važno, bitno je da je on bitanga, jer je problematičan.”

“I kako se to završilo?”, pita Mile.

“Radili su to do četiri ujutro, kasnije su se pokrili. Nataša se vratila u krevet, legla i okrenula mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na televiziji. U pet su otišli, ovaj mi kaže, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu više...”

Provala smeha, smeje se i Nataša.

“I kakve to veze ima sa informativnim razgovorom?” pita Mile.

“Primila me Nataša da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni telefon, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog, i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Kažem, poznajem ga, video sam ga juče po podne u gradu. On mi kaže, priče vam se ne slažu. Kažem, nisam još završio, kasnije je došao sa svojom devojkom kod moje devojke u stan, pili smo pivo, otišao je u pet ujutru. Pandur mi kaže kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i pričali. Kažem, nije tako, rekao sam kako je bilo. “Šta bi ti sam sa njim radio celu noć na trgu?”, pita Mile.

“Ne znam u kom je lik tripu, ne bi ni sa devojkom provodio sam celu noć na trgu, a ne sa njim. Pandur me na kraju pita, da li mi je nudio neku tehniku, i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me zove on, kaže, brate, bio si o-key, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve, i uz to poskidam mu i svu ostalu rodbinu po spisku, i kažem mu da me više ne zove.”

“Sad možeš da platiš sledeću turu piva, pošto si se kod pandura tako jevtino izvukao,” kaže Mile.

“Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao ni tehniku ni zlatni lanac!”

“Ma, šalim se, ja ću, ko još hoće pivo?”

Laki je odmahnuo rukom da neće. Ivan je gužvao svoju praznu limenku. “Hoćeš ti, šećeru?” pitao je Natašu, a onda je rekao Milu: “Ma, donesi i nama dva.”

Mile je otišao do šanka, uzeo iz rasladne vitrine tri limenke piva, i ostavio u novčanik na šanku 300 dinara. “Zadrži kusur,” rekao je novčaniku.

Bacio je još sa šanka jednu limenku u Ivanove otvorene šake. Uz put mu je bacio još jednu, kad je Ivan prvu pružio Nataši.

“Hej, nisi mi rekao kako je na vožnji?, “ upita Mile Ivana. Ivan je išao na obuku za vozača B kategorije.

“Juče sam tek prvi put sa poligona izašao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, pre toga, je li imam tremu. Kažem nemam, pre nego što sam došao, već sam omanuo tri piva! On pita, je li znam ja koliko je dozvoljeno po novom zakonu da imam alkohola u krvi? Znam, kažem, ali znam i da neću duvati pandurima dok sam u auto školi. On kaže, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem imao više od o,30 promila alkohola, mogu slobodno da idem kući...”

“Neki drkadžija,” kaže Mile. “Čuj ovo, samo što sam izašao na ulicu, pojuri auto neki pas lutalica lajući za točkovima. Kaže mi on, pazi da ne udariš psa. Kažem, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on će, ako zgaziš psa, to ti se računa kao da si zgazio pešaka, pašćeš na polaganju.

Kažem, neću zgaziti pešaka, pešaci ne trče i ne laju za autima.”

“I, jesu li preživeli svi pešaci tvoj prvi čas na ulici?”, smeje se Mile.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

9

“Pešaci jesu svi preživeli, ali Dragoslava zamalo da udari kap, kad na semaforu nisam stao na crveno svetlo!”

“A što nisi stao?”, pita Mile, i već se hvata za stomak od smeha.

“Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti kažem, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj raskrsnici napravi polukružno okretanje. Mislim, daj odluči se, kažem, čekaj, jesi li mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeću, i u tom proletim kroz crveno”.

“Ti nisi normalan!”, rekla je Nataša.

“Slušaj ovo...,” nastavljao je Ivan da priča svoje dogodovštine sa obuke za voznju.

Mile i Nataša su se smejali, dok je Laki sedeo zamišljen u svojoj fotelji, vrlo retko učestvujući u razgovoru, samo kad bi ga neko nešto direktno upitao.

Nešto pre deset Nataša i Ivan su odlučili da odu ponovo do Natašine garsonjere.

Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se, i oni su otrčali prema stanici, jer je upravo nailazio autobus.

Mile je stao pored svog crnog suzukija od hiljadu konja. Laki je na vratima široko udisao svež vazduh.

“Nisi nešto večeras raspoložen?” konstatovao je Mile.

Laki se pravio da je prečuo pitanje.

Odlutao je mislima negde daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka ovde.

Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu.

Laki je još neko vreme stajao na vratima kluba.

Mislio je na svoju kuću u rodnim Lakićima, praznu, napuštenu već mnogo godina, iz koje je pobegao u jezivom užasu, on, koji se ničeg nije plašio, sa željom da se više nikad ne vrati...

Pomislio je u sebi, bože, kako da kažem Milu, da je ta kuća iz njegovog sna, možda moja kuća…?

5.

Običaj je bio da, kad je u kući bolesnik na samrti, komšije i rodbina dolaze da sede pored njega preko cele noći, da ga čuvaju.

Lazar je imao rak grla. Već duže vreme nije mogao da priča.

Otpustili su ga iz bolnice pre desetak dana da umre kod kuće. Od pre dva-tri dana nije uzimao ni vodu ni hranu. Samo su mu vlažnom maramicom kvasili usne.

To veče, na dan kad je Aleksa stigao, u kući je bilo desetak ljudi i žena. Po dvoje-troje sedelo je pored Lazarevog kreveta, a ostali su sedeli u srednjoj sobi, pili kafu i rakiju i pričali.

Ovog trenutka kod Lazara je bio Ilija Luković, otac Kamenog, prvi komšija i najbliži prijatelj. Sa njim je bila i njegova majka Velebita Luković, žena od preko sedamdeset godina, ali još uvek visprena.

Povremeno je ulazila i Aleksina majka Lenka, da vidi da li nešto treba, da donese sveže pokvašenu maramicu, ili dospe Iliji rakiju.

U srednjoj sobi se vodio neobavezan razgovor, pričalo se o vremenu, letini, i svakodnevnim poslovima.

Pričao je Milutin Jevđić, valjda najstariji žitelj zaseoka Lakići, starac koji je pamtio i lepa i ružna vremena, čak i vreme pre Balkanskih ratova.

“E, kažete ljudi, velika je vrućina, ali kakve ja vrućine pamtim, kad sunce siđe sa neba i pogori svu letinu, da govedo nema gde živu travku A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

10

isčupati... Sećam se da sam kao dečak pravio kule od šljunka u koritu Jadra, jer preko leta nije bilo ni kapi vode da poteče. Ne znate vi deco,” obraćajući se Aleksi i Mihajlu “Kamenom”, “ kakva je vrućina bila one godine kad ste se vi rodili, a jadni rab božji Marko, brat Lazarov, i stric tvoj Aleksa, ispust’o bogu dušu svoju, tamo dole u šumi, na stazi kozjoj prema potoku, bog da mu dušu prosti.”

“Stric Marko je umro od astme kad je imao petnaest godina,” rekao je Aleksa.

Milutin ga je zagonetno gledao pa je nastavio: “Da, da, od asme... od smrta, što bi se reklo, nije tom detetu od početka bilo suđeno da živi, takav se rodio, evo je Ilinke, tu žive, može da kaže, bio je bolešljiv od kolevke.”

Baba Ilinka je sedela na otomanu i nije ga čula, ljuljkala se napred nazad i nešto mrmljala, kao da je baš pevala uspavanku tom istom Marku.

“A bilo je i tak’o vreme, kad se Marko rodio, nije bilo lekara, rat je još traj’o, a otac mu Gavro pogin’o tamo kod Valjeva a da ga nije ni vid’o. Pogin’o zajedno sa ocem svojim a mojim saborcem još iz prvog velikog rata, mojim imenjakom Milutinom, da da... Ubili ih dušmani, našli ih posle zajedno zagrljene i jedva ih razdvojili kad su ih sa’ranjivali..”

Milutin nije pomenuo da su i Gavra i Milutin, kao i on sam, bili u četnicima, kao i uostalom većina seljaka iz ovog kraja, ali Aleksa je to znao.

“E, jadna nam je ova naša mučenica Ilinka, namučila se kroz život, kako, samo ona zna. I čovek i svekar od početka u ratu, njoj na pleća nekoliko sitne dečice, samo je Lazar rat preživeo... I na kraju, dobi još jednu nesretnu dušu, Marka, da se muči s njim, šta je jadna preturila preko glave, dobro je i živa!”

Aleksa je gledao u svoju baku Ilinku, i bi mu nešto teško oko srca.

Uzdrža se da ne pusti suzu.

“Jedino joj je Lazar bio uzdanica, izrast’o je u pravog čoveka, na dedu, vodio je kuću k’o pravi domaćin još od kako je dorast’o za motiku...” Aleksi se činilo da ga Milutin gleda nekako prekorno, kao da je hteo reći, a ti, Aleksa, čim si odrastao, otišao si i ostavio svoje da se sami muče. “Lazar je Marku bio k’o otac, pazio ga je k’o svoje dete...’

Aleksa je spustio glavu i gledao u svoju čašicu sa rakijom.

Milutin je nastavio svoj monolog: “E, mnogo izgibosmo u ovim ratovima, eto, iz prvog rata u selo smo se vratili ja i Milutin i Savatije i još samo nekoliko ljudi. Pa selo se zove Lakići, a u njemu samo jedna kuća Lakića, tvoja Aleksa, a ostalo sve izumrlo u bedi i ratovima ...”

“Imao je Milutin još jednog sina, Radovana, junačinu, pogin’o je hrabro još četr’es druge, braneći srpstvo.” Malo poćuta, pa dodade: “Treći sin otide pred rat na škole, pa ga ovi nekrsti što i na svoju krsnu slavu pljuju, preludiše i prevukoše na svoju stranu, streljale ga vlasti u Beogradu, jer je propagir’o nekakvu revoluciju... Sećam se, kad je Milutin čuo za Jovana, plak´o je više od muke što ovaj pogibe za komuniste!”

“Moj deda-stric Jovan je ranjen kad je uništavao gorivo za nemačke tenkove. I on se borio protiv okupatora. Uhvatili su ga i mučili, ali nikoga nije odao. Posle su ga Nemci streljali,” stao je u odbranu svog dedestrica Aleksa. Milutin na to ništa nije odgovorio, nego je nastavio:

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

11

: “Pričam ti kako i Radovan i Jovan pogiboše mladi, još se ni ne oženivši ...I tako, od cele loze Lakića ostade samo Lazar.” Malo poćuta, pa dodade: “A iza njega ti, Aleksa.”

Malo je opet poćutao, pa tiho dodao: “Eh, šta ti je život, koliko god da doživiš, kratko je, a posle se u sanduku dugo leži..."

Baka Ilinka, koja je svo vreme pogruženo sedela na otomanu i ćutala, odjednom je ustala i vikala, smejući se: “Oni su ovde, sa mnom! Oni su ovde, sa mnom! Lenka, pogledaj, oni su ovde, sa nama!” i veselo pokazivala majci prema lusteru.

U sobi je nastao tajac. Svi su pogledali prema plafonu, i ugledali dva leptira, koji su lepršali oko sijalice.

U tom su se otvorila vrata od sobe. Tu je stajao Ilija Luković, i gužvao svoju kapu. Pogledao je u Aleksu i rekao: “Aleksa, Lazar je upravo izumro...”

6.

Bilo je tek deset uveče, i za njega je to još bilo rano. Rešio je da se odveze do kluba u kojem je preko vikenda radio. Još jedno-dva piva, da malo proćaska sa drugarima, ako ih bude, i, što ne reći, da odvoji neku malu da mu ispuni noć.

Kafe klub “Scilla” se nalazio u strogom centru gradu, u jednoj od uličica koje su presecale pešačku zonu. Od četvrtka do nedelje klub je radio kao diskoteka, gostovali su prenaduvani gradski high tech didžejevi. Od ponedeljka do srede atmosfera je bila mirnija, čak si ponekad mogao naći i slobodan sto.

Otišao je pravo za šank. Radio je novi dečko, znao mu je ime, ali ga nije dobro poznavao.

Ali, on je poznavao Mila, bar je znao šta ovaj pije. Bez reči mu je doneo mali Lav, i pokazao mu, sačekao da on klimne glavom, i onda ga otvorio. Mile je voleo da pije iz flaše.

U klubu večeras nije bilo neke gužve, bilo je zauzeto par stolova, uglavnom u bašti, a veći deo prostora unutra je bio prazan. Samo neke goste je znao iz viđenja, jer su često dolazili. Pretpostavio je da je još rano, današnji klinci su izlazili tek u jedanaest.

Otpio je u cugu jednu trećinu piva iz flaše, zapalio jedan Winston 100s iz paklice, i duboko uvukao prvi dim, uživajuci u osećaju koji mu je preplavio celo telo.

“Gde je Zukić?”, upitao je konobara. Draško Zukić je bio njegov kolega iz obezbeđenja, koji je trebao raditi večeras.

“Izašao je nesto da kupi,” odgovorio mu je konobar, a onda, pogledavši prema vratima, dodao: “Evo ga, vratio se!”

Zukić je bio krupan, malo više prosed nego što bi se očekivalo za njegovih trideset sedam godina, ali čovek pun snage, energije, i neke vesele prostodušnosti, koja je izbijala iz njegovog stava. Poreklom iz Kljuca, u Bosni, živeo je u Beogradu zadnjih petnaestak godina, tu se i oženio i napravio dvoje dece, jednog dečkića i jednu curicu. Mile ga je znao zadnje dve godine, radili su zajedno u Protekti.

Mile se ceo okrenuo na stolici, podigao uvis obe ruke i veselo mu viknuo: “Pa gde si ti, brate, gde lutaš?” (nastaviće se)

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

12

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

13

Stevan Šarčević

Reči u vremenu

Zastupljen: U zbirkama priča: „Najkraće priče 2010“, „Najkraće priče 2011“ „Jedan zivot u manje od devetsto znakova“, "Baton", „Nešto diše u mojoj torti“, „Kako sam ubio ljubav“,„Vetar po ocu“, „Velesove suze“ „Antologija jugoslovenske kratke proze“, „Slavin poj“, i "Anomalija 2" U fanzinima: “Meteor”, “Terra”, “Eridan” i “Raketla”, U časopisima: „Znak Sagite“ i "Afirmator" U E-časopisima: “Argus Books Online Magazine”,„Libartes“, „Arteist“ i „Škrip".

Na Web portalima: „Art Anima„ , ,ProzaOnLine“, „Beleg“ U Webzinima: „HellyCherry“ i „Trablmejker“ Zbornicima poezije: „Između dva sveta“ i „Osmeh život krasi" Osvojio: Prvo mesto na konkursu „Beleg“ 2013

I Te noći prvi put sanjam o beskonačnom padu. O padu u ponor, kad tlo nestaje pod nogama, u kome padam i padam. U njemu nema nade za spasenjem. Nema šanse da ću se zaustaviti. Sve vreme sam svestan da ću udariti u stenu koja me čeka tamo dole i da će boleti.

Buđenje je naglo. Alarmni signal sa khaanoor staze objavljuje veliku novost i čitavo selo je na nogama. Brat me istresa iz postelje i saopštava mi da će lovci, iz nekih samo njima znanih razloga, deci dozvoliti da pođu sa njima u lov. U rekordnom roku spreman sam za polazak.

Pri pokretu se baš i ne proslavljamo. Balansirati na leđima nemirne životinje je samo naizgled jednostavan zadatak. Inače pitomi, nenaviknuti na naše nevešto postupanje, počinju da se otimaju i vrte. Poneki nemilosrdno zbacuju neiskusne jahače. To bi možda bilo rešivo, samo da nije privuklo pažnju devojčica, koje počinju sa zadirkivanjem : - O, stare babe! - dobacuju.

- Pakosne kučke! - odgovaramo crveneći i boreći se sa khaanoorima.

- Devojčice su u pravu! Niste ni za šta. - presuđuju stariji posmatrajući naše nevolje.

To pomaže, jer bes usmeravamo na životinje i najzad uspevamo da ih obuzdamo. Potom se oglašava starešina sela.

- Napred, mladi ratnici! Pokažite devojčicama kako se ubijaju khaanoori!

Iako je to izgovoreno u šali, naše oči ponosito zaiskriše, uprkos mrgodnim izrazima lica i pohod započe. Moj brat, Seth Kaa, koji je na prelazu iz detinjstva u zrelo doba, prvi put dobija priliku da u lovu učestvuje na ravnoj nozi sa iskusnim ratnicima, što u njegovim očima predstojeći događaj čini izuzetno važnim. Što se mene tiče, odlučujem da se prilepim uz njega i, ako bude potrebno, pomognem mu da se ne obruka na svom prvom velikom lovačkom ispitu.

Khaanoor je krupna autohtona vrsta, otprilike naše visine, ali pritom nabijeno, teško i snažno živinče. Meso mu je izvanrednoga ukusa, krv lekovita, a koža se koristi za izradu terenske odeće i damskih potrepština. Kosti se upotrebljavaju za proizvodnju kvalitetnih medicinskih i kozmetičkih preparata.

Divlji khaanoori se kreću u krdima ili parovima i obično izbegavaju svaki susret sa našom vrstom. Njihove migracije se najčešće odvijaju sa juga ka severu, predvidljivim maršrutama.

Saterani u bezizlaznu situaciju znaju biti veoma opasni i nejednom je neoprezni lovac bivao povređen ili čak ubijen u susretima sa razgnevljenom životinjom. Ponekad se u toplim sobama, uz prijatno pucketanje vatre u kaminu, pričalo da postoje khaanoori mesožderi, strašne zveri koje presreću zalutale putnike i ubijaju ih, ali ja u te priče nikada nisam poverovao.

Za moj narod te su životinje sama srž života. Oslanjamo se na njihovo postojanje koliko i na vazduh koji dišemo, ili vodu koju pijemo. Život bez khaanoora je jednostavno nezamisliv.

Kada se khaanoor navikne na ruku gospodara, služi najčešće kao tegleća marva. Domaći khaanoor je karakterističan po nepokolebljivoj naklonosti gospodaru i izrazito zaštitničkom odnosu prema deci, a po naseljima predstavlja pravu napast zbog neutoljive potrebe za igrom i pažnjom.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

14

Lovci krenuše galopom ka brežuljkastim poljima na severoistoku, pokušavajući da presretnu krdo na mestu gde će ono napustiti šumu. Divlji khaanoor je intenzivnim lovom već prilično proređen i u svojim migracijama sve više beži iz prenaseljenih južnih krajeva prema opustelim severnim prostranstvima, odakle se najvećma nikada ne vraća.

Zbog toga je pojava većih stada prava retkost.. Hitre noge naših životinja gutaju prostranstvo i nedugo potom, stigosmo na jednu uzvisinu, a pred očima nam puca neočekivani prizor. Čitava dolina vrvi od nebrojenih telesa khaanoora koji, napustivši šumu, postojanim kasom napreduju ka severu. Jedno od poslednjih legendarnih krda, kojima su nekada prostranstva planete obilovala.

Gotovo u istom trenutku kad ugledasmo krdo, ono postaje svesno opasnosti i prelazi u galop, naglo počevši da se zbija. Lovci pojuriše za njima i razviše se u kosu formaciju naspram uspaničenog krda. Jašući kroz gustu prašinu trudim se da ni za trenutak ne izgubim brata iz vidokruga.

U prvim trenucima, pokraj podivljale mase koja neobuzdano galopira pokušavajući da izbegne lovce, gotovo da sam nesvestan svojih postupaka.

Srećom, od prvobitnog šoka ubrzo se oporavljam i počinjem da se koristim razumom. Uspaničeno stado, kroz gustu prašinu, nazirem kao beskrajno talasanje.

Zaglušuje me tutnjava nebrojenih udova i prasak pneumatskog oružja, dok me moja životinja bezglavo nosi kroz opšti haos raspomamljenog krda. Prve životinje počeše da padaju pogođene iz samostrela, a još više ih urliče nastavljajući sa bezumnom jurnjavom, dok im iz leđa, kao perjanica, vire višestruko nanizane strelice.

Khaanoori su žilava stvorenja i nije ih nimalo jednostavno upokojiti. Ako strelica ne pogodi vitalnu tačku, ponašanje im postaje histerično i teško je proceniti kada će se okrenuti protiv napadača. Čak i kada su smrtno ranjeni, valjaju se po tlu i poslednjim trzajima pokušavaju da zaustave lovce, trudeći se da zaštite ostatak krda.

Najednom primećujem zastrašujuću scenu; kobila koja juri između dva mužjaka ruši se pogođena. Jedan od mužjaka se zaustavlja i okreće se ka Hamenu, mom najboljem prijatelju, koji juri kroz prašinu za ocem. Hamenov khaanoor prestrašen zaustavljanjem divlje životinje, naglo skreće, što razbesnelog mužjaka podstiče da krene za njim. Ko zna šta bi se desilo da idućeg trenutka tri uspaničene ženke iz sve snage ne naleću na mužjaka i spotakavši se, sve četri životinje stadoše da se valjaju po tlu unoseći ogromnu zbrku u izbezumljeno stado. Uverivši se da se nemili događaj završio bez neželjenih posledica, nastavljam da jurim za bratom, preskačući tela ulovljenih životinja što leže u nepravilnom nizu, prepuštene ženama da ih dokrajče i pripreme za transport.

Stado počinje da se rasipa i moj brat odabira jednu krupnu ženku sa kojom juri uporedo, ne uspevajući nikako da odvoji pogodan trenutak kako bi ispalio strelu u izmičuči plen. Životinja se odvaja od stada i juri ka obližnjem šumarku, očito nameravajući da među drvećem zavara trag. Sa zebnjom shvatam da smo se odvojili od glavnine. Brat, najzad, ispaljuje prvu strelu koja završava u khaanoorkinim slabinama. Životinja bolno vrisnu, ali ne usporava očajničku jurnjavu. Sledeća strelica pogađa je ispod desne plećke, opet bez ikakvog vidljivog rezultata. Tek treća strela izaziva ozbiljnije krvoliptanje, ali životinja nema nameru da se preda i spasonosno okrilje šume sve je bliže.

U jednom trenutku, gotovo doviknuh bratu da batalimo nesretno stvorenje, ali u zadnjem momentu potiskujem taj impuls. Meso khaanoora obezbeđuje obrok porodici, a koža i kosti donose preko potreban novac za život, jednom isporučene fabrikama na jugu. Lov je važan preduslov opstanka zajednice, pa se čak i pomisao o milosti prema plenu, smatra psihičkim poremećajem.

Pre no što se ženka ruši nadomak prvih krošnji, ispaljeno je još četri strelice. Međutim kobila nastavlja sa batrganjem. Brat, sustigavši je, iskače iz sedla i prilazi teško ranjenoj životinji. Ova uprkos brojnim ranama uporno puzi ka šumarku. Najzad i ja pristižem, ushićen bratovim lovačkim trijumfom i tek tada vidim da je on skamenjen i da, držeći za grivu ženku što teško dahće, turobno bulji u plen. Ne razumem. Krupna ženka je izvanredna lovina koje se ne bi postideo ni mnogo iskusniji lovac. Brat podiže pogled, vidim njegove suze i shvatam da nisam jedini koji se sažalio nad khaanorkinom sudbinom. Ohrabren mojim prisustvom, najzad prevlači sečivom preko grla nesretne životinje.

II Andarell nikada nije posumnjala da su Serge bile zlo. Niko pri zdravoj pameti neće ustvrditi suprotno. Genocidna vrsta čiji su zločini zaustavljeni tek posle operacije "oslobodilac". *** Dani po velikom lovu protiču grozničavo. Posla dranja, usoljavanja, tranžiranja i spremanja zaliha nisu pošteđeni ni najmlađi. Padamo od iscrpljenosti i roditelji najzad pokazuju milost, te nas oslobađaju posla. Najzad se vraćamo dugim lutanjima po divljini. Kasno je popodne kada se sa nekolicinom drugara obresmo duboko u šumi, torbica prepunih sveže ubranih katenki, koje smo nadaleko tražili. Najednom Hamen se oglasi:

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

15

- Ne smemo dalje. Put ka severu je zabranjen. pogledasmo ga prekorno, mada smo to svi dobro znali. Jardan, najmlađi pripadnik družine, naivno zapita: - Zna li neko zbog čega? Prezriv smeh proprati njegov ispad.

- Zbog toga što će nam, ako budemo uhvaćeni gde lutamo u zabranjenom pravcu isprašiti guzice. - odgovorih mu s visoka.

- Ma to svi znamo, nego da li iko zna pravi razlog? nadoveza se Hamen na pitanje.

-Priča se da tamo daleko u ledenim predelima postoje naselja domorodaca. Nekada davno vodile su se strašne bitke protiv njih. - Ogan beše najstariji među nama i njegovo mišljenje je uvek uvažavano.

- Domorodci su potisnuti na sever. - dodadoh, ne želeći da ispadnem neobavešten.

- Zašto vojska ne pobije divljake? Svet bi bio mnogo bolji bez njih. - oglasi se ponovo Jardan.

- Sever je ogromno prostranstvo. Ne mogu sve sustići. - odgovori mu Ogan.

- Mogli bi da koriste letelice. Zar ih više nemaju? nastavi da se glupira Jardan.

- Imaju, ali ne smeju da ih koriste. - odgovorih mu.

- Glupost! - naduri se mališa.

- Nije. Svi znaju se da smo na ovaj svet stigli bežeći pred neprijateljem.

Odrekli smo se tehnologije da ne bi privlačili ogavnu vrstu što pustoši među zvezdama.

Letelice će se upotrebiti tek ako nas neprijatelj pronađe. reče Ogan. Većina nas je dobro znalo priče što su se prenosile sa kolena na koleno, ali deca rođena na samom rubu civilizacije, saživljena sa prirodom, teško da su takve priče mogla ikako drugačije shvatiti nego kao lekcije koje moraju savladati ako ne žele da zarade učiteljičine grdnje. Bila

je to toliko davna istorija, da se čak ni odrasli nisu slagali u svim pojedinostima, dovodeći u sumnju čas jedan, čas drugi deo legendi o narodima sa zvezda. Bi mi žao Jardana, pa pokušah da skrenem temu: - Moj otac često putuje na jug. Pričao mi je o tamošnjim gradovima.

Zgrade koje razdiru nebo, samohodna vozila i ulična osvetljenja... - počeh da se razbacujem svojom obaveštenošću.

- Pa jeste, ali to nije u redu. - prekide me Ogan.

- Zašto? - nastavi Jardan da zapitkuje.

- Zato što to nama u provinciji nije dozvoljeno, eto zašto. Tehnološki embargo! - zadnju kovanicu Ogan izgovara sa takvom važnošću kao da je jedini sposoban da je prevali preko usana. Strašno me sekira taj žabac. Radi mira u ekipi odlučujem da oćutim njegova pametovanja. Kako god bilo, okrećemo se i u tišini polazimo prema naselju. Raspoloženje mi se nešto kasnije popravlja, pa se smejem Oganovim šalama. Dobro raspoloženi i zadirkujući se međusobno, stižemo nadomak sela kada mrak već počinje da se hvata i tu najednom zastajemo, zabezeknuti zadivljujućim prizorom koji se ukaza pred našim očima.

U smeni dana i noći, u polumraku, ispred nas bljesnu najveličanstveniji vatromet koji smo ikada videli. Žuta i grimizna boja smenjuju se, najpre kao blještava kugla, a zatim kao rasprkavajući komadići usijane magme što streme ka nebu.

U prvim trenucima nikakav zvuk ne prati monumentalni prizor, i tek kada jeziva tutnjava dopre do nas, postajemo svesni da se dešava veliko zlo.

Kao bez duše pojurismo ka selu i po pristizanju shvatamo razmere užasa.

Nijedna građevina više ne stoji uspravno. Tlo je prekriveno krhotinama, krvlju i spaljenim leševima – podjednako i ljudi i životinja. Sve odjekuje od urlanja i vrištanja ranjenih i umirućih, a nozdrve ispunjava užasni smrad paljevine. Oni koji mogu da se kreću pokušavaju sa izvlačenjem zatrpanih ili se trude da poviju jezive rane suseljana. Bezglava jurnjava kroz opšte rasulo razorenog sela, odaje utisak srušenog mravinjaka, iz koga histerično kulja masa dezorijentisanih stanara.

Niko nema predstavu odakle je razaranje došlo i čime smo zaslužili takvu sudbinu. Komunikacije su prekinute pa vesti tek u toku prepodneva donose izbeglice iz obližnjih varošica.

Užas sa zvezda je stigao! Vesti o invazionim Rozberanskim trupama sustižu jedna drugu, sve groznija od groznije. Većina i dalje ne veruje u glasine, pričaju da je u pitanju nekakva prirodna katastrofa. Konfuzija je potpuna.

Popodne protiče u zbrinjavanju ranjenih i sahranjivanju mrtvih. Bez obzira na nejasnu situaciju, ratničko vaspitavanje prevladava paniku i preživeli su spremni za evakuaciju.

Kontroverzne glasine pridošlica govore o užasu sa zvezda, o smrti gradova, o rasulu armije, o neprijatelju koji ubija sve što se pokrene. Cele noći karavan iščekuje pouzdanije izvore vesti, odlažući pokret ka severu.

Vest o uništenju sveta donose vojnici, poreklom iz našeg sela, koji se vraćaju iz vojnih jedinica. Definitivno potvrđuju razmere tragedije. Saznajemo da je armija u rasulu, prestonica preplavljena neprijateljskim snagama, a manja mesta jednostavno više ne postoje, sravnjena sa zemljom iznenadnim bombardovanjem iz troposferskog oružja. Sve najgore što su izbeglice pričale, pa i deset puta gore, sada potvrdiše i naši ljudi. Odlaganja više nema i karavan kreće.

III Prvi dani ispunjeni su očajem i beznađem. Kergahten, naše selo, već bledi u sećanjima, izgnan neprestanim skrivanjem i postojanim kretanjem.

Nema određenog plana. Putujemo i to je sve. Da smo samo naslućivali ono što nas je čekalo, možda bismo bili zadovoljniji neuznemirivanim napredovanjem.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

16

Gubim račun o dužini našeg putovanja kroz beskrajnu ravnicu, ponajviše zbog monotonog krajolika kojim neprestano prolazimo.

Prve jasne slike vezane su za uspinjanje uz planinske prevoje.

Prvih dana puta gubimo nekoliko teških ranjenika, ali ne susrećemo se ni sa kakvom pretnjom. Ali kako god zaspim vraća mi se uvek isti san : Pad, pad u rupu bez dna.

Napušta me poslednji tračak jave, trzam se. Padam i nema oslonca i to traje, traje. Ima li dna? Traje. Ponor. Dole su stene. Iz noći u noć.

Prave nevolje počeše kad zalađosmo u visoko gorje.

Iako je rano proleće, kola usecaju tragove u duboki snežni pokrivač. Guste sitne pahulje nošene vetrom, koji kao da nikada ne prestaje, zaklanjaju vidik i upadaju u oči. Hladnoća je nepodnošljiva i gotovo dva dana smo praćeni vejavicom.

Kada mećava najzad prestaje, u početku nasumično i povremeno, a zatim sve češće i u sve većem broju, kroz gusto rastinje oko puta naziremo hitro promičuće sivkaste senke.

Bandgoli divljaju, ali uprkos besnom lavežu sve se više pribijaju uz kola u pokretu. Ono što promiče kraj nas, naše životinje strahovito plaši.

Uzaludni pokušaji ustreljivanja brzih uljeza samo pojačavaju naš nemir i do večeri niko ne uspeva da identifikuje tajanstvene pratioce. Tek kada smo se već ulogorili i kada je kroz tamu oko nas počelo odjekivati otegnuto zavijanje, stariji ratnici se dosetiše šta bi nepoznata pretnja mogla biti; bans taranti, užas severa.

I dalje naziremo hitre pokrete u tami, jasno razaznajemo škripanje snega pod moćnim šapama i krckanje granja pod krupnim telesima.

Ipak, niko se ne usuđuje da napusti okrilje logorskih vatri od kojih zveri očito zaziru. Otac mi setno požele lepe snove

kada se najzad uvlačim u džak za spavanje i dok tonem u san napola sam svestan da očeva krupna figura zakriljuje ulaz u šator i nazirem varničenje energetske palice. U toku noći budim se uznemiren urlanjem, režanjem, snažnim okidanjem samostrela, vrištanjem i pražnjenjima električnih palica.

Očeva nepokretna pojava na ulazu u šator me svaki put umiruje i neosetno ponovo tonem u snove. Tako prođe ta noć, istovetna kao i šest narednih.

Svako jutro nedostaje nekoliko bangdora, ali i poneki njihov vlasnik, a sneg je na mnogim mestima zamrljan krvlju. Sećam se prvog leša bans taranta koga ugledah. Zveri u velikoj meri liče na bangdole, pa me začudi tolika netrepeljivost između dva bliska životinjska soja.

Tek kada se niz planinske prevoje spustismo u niže predele bans taranti prestadoše da nas progone. Ponovo je proleće posvuda oko nas i nastavljamo putovanje vedrijeg srca. Kao da svi za trenutak zaboravljamo kako smo se ovde našli. Niko ne zna kuda idemo, ali dobro znamo da nemamo gde da se vratimo.

Naselje je razoreno.

Uskoro postaje jasno da se naše putovanje odvija po zapuštenoj, ali vidljivoj, znalački urezanoj i temeljito izvedenoj cesti. Za dete poput mene to nikakvo čudo nije, ali odrasli sa nelagodom i u po glasa komentarisašu njeno postojanje. Uskoro razabrah da su put po kojem hodimo izgradili starosedeoci planete.

Opasnosti ravnice nisu ništa manje negoli u planinama, ali ovde skrivene i podmukle. Šesti dan brojimo četri sunarodnika manje. Umiru u napadima zmija i pod naletima insekata što navaljuju u rojevima.

Uskoro nas put dovodi do impresivnih ruševina kroz koje prolazimo gotovo čitav dan. Ruine kameno – čeličnih nastambi i ponegde ostaci čudesnih vozila i mehaničkih igračaka, delo su drevnog naroda. Radoznalost čiktaha nije ni izbliza zadovoljena kratkim i nevoljnim odgovorima roditelja. Mrmljaju nešto o životinjama i naglo postaju zaokupljeni zapregom. Pitam se zbog čega niko ne govori o domorodcima i o herojstvima koja su činjena u vreme rata protiv njih, kad su herojske sage iz zvezdanih vremena tako popularne?

Noćni prolaz © Pepi Kotoraš

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

17

IV Kao što u snovima biva, padam u bezdan ništavila i nigdine. Ko ili šta da me zadrži?

San se rasplinjava u dubinama tmine, i slutim nešto od tla na čijim ću kamenjarima razdrobiti kosti.

Takvo je i buđenje.

Kostolomno.

Osećam snažne bratove ruke kako me podižu i kroz polusan teško razaznajem njegov ljutiti glas : - Nespretni čiktah! Ako budeš nastavio da padaš, sledeći put ću te podići udarcima noge!

Snažne ruke me vratiše u kola i postadoh svestan sveta oko sebe.

Cvilež kolskih osovina, glasno tandrkanje točkova, jasno dozivanje khaanoora, povremeni lavež bandgola. Shvatih da sam pao sa kola u pokretu.

Svuda okolo vlada tama i konvoj postojano napreduje kroz preteće rastinje koje se kroz mrak razaznaje svuda oko nas.

Zagrnućem ćebe i pokušavam da razaznam koje je doba noći.

Možda negde pred zoru.

Ježim se, trnci prolaze vratom, delom zbog hladnoće a više zbog beznađa našeg bega.

Progonjeni poput divljih zveri probijamo se kroz divljinu severa; za mnoge od nas ovo je poslednje putovanje.

Ubodi insekata, ujedi zmija, napadi bans taranata, glad...

Karavan je desetkovan od onog dana kada smo krenuli na put.

Sa začelja kolone kroz noć odjekuje prodorno elektronsko zavijanje. Trenutak kasnije karavan naglo živnu.

Uznemireno dovikivanje, prasak korbača po leđima teglećih životinja, stenjanje khaanoora u naporu da naglo promene pravac teško natovarenih kola, zveket ratne spreme koja se naglo vadi iz kontejnera...

Kola podamnom naglo menjaju pravac i sišavši sa puta zaustavljaju se pod okriljem gustih krošanja. Bat koraka i zveket oružja ubrzaše se posvuda oko mene, a tren potom osećam prebacivanje deflektorske mreže preko glave i podižem pogled. Susrećem se sa mrgodnim bratovim očima. Shvata da ga gledam, smeši se. U punoj je ratnoj spremi. Ni dan danas ne mogu da razumem brzinu kojom su naši ratnici za tren oka bili potpuno spremni za okršaj. To je bilo nešto sasvim prirodno; vekovno iskustvo jednog ponosnog ratničkog naroda.

- Tiho sada Mantele. Rozberani dolaze.

Sav prethodni metež sada je utihnuo. Čak su se i životinje umirile, kao da su znale da nam se primiče ono najstrašnije što može da nam se desi.

Kroz muk što se nadvio nad karavanom, tihi šum servo motora na ojačivačima zglobova i uznemireni pokreti khaanoora deluju poput groma. Kroz mrkli mrak sevanje energetskih palica, što se u ravnomernim razmacima uključuju, deluju kao izdajničko signalno svetlo i skupljam se pod pokrivačem, trudeći se da budem što manji. Što nevidljiviji. Šta ja tu mogu da učinim?

Derle, balavac, čiktah; beskorisna smetnja ratnicima...

Visokofrekventni pulsirajući zvuk privlači mi pažnju i dižem pogled ka nebu. Crvenkasto žmiganje što se lagano provlači između zvezda daje mi do znanja da je nad nama Rozberanska patrolna letelica. Gotovo mogu da osetim pipke njihovih detektora kako prelaze preko mene. Tišina oko mene postaje izluđujuća i sasvim neprimereno trenutku, želim da zapevam i zaplešem na mesečini! Želim, ali ne činim.

Signalna svetla patrolnog broda neuznemireno nastaviše da odmiču i olakšanje mojih saputnika postaje gotovo fizički opipljivo. Deflektori su obavili zadatak.

Ovoga puta...

V Rozberanske patrolne letelice sve češće krstare nebom iznad nas. I dalje ne znamo prave podatke o događajima na jugu, ali zloslutne pojave ne nagoveštavaju ništa dobro. Dvanaest dana uspevamo da izbegnemo njihove poglede. *** Andarell u vojsku nije stupila iz patriotizma ili zbog ratobornosti.

Bežala je. Odrasla je na Stilgallatu, uz grubog oca, religioznog fanatika, zlostavljane majke i dementnog brata, na farmi toliko udaljenoj od sveta da je jedini način da završi školu, bilo da učitelj u rasklimatanom vozilu dolazi jednom nedeljno da je podučava. Učitelj je bio taj koji ju je uputio na vojnu školu, kao jedinu za koju nije potrebna školarina.

Ukratko, jedne noći jednostavno se iskrala sa farme, samo sa onime što je imala na sebi, i sve do dana današnjeg nikada više nije ni pomislila na porodicu. *** Budim se iz sna o padu usred pakla. Vatrene kugle rasprskavaju se posvuda uokolo, drveće dokle god pogled dopire gori sablasnim plamenom, nesnosna buka razbija mi sluh. Poslednji uzdah mog naroda sveo se na trenutak plamena, treska i vrištanja. Potom dolazi trenutak tišine u kome tamu brazdaju stotine blještećih traka, a zatim muk kidaju vriskovi mojih sunarodnika iskasapljenih energetskim oružjem. Tamne senke izleću iz šume oko nas, svuda

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

18

unaokolo odjekuje krvavi sudar vekovnih neprijatelja. Zalud borbeni oklopi, zalud energetske palice! Satrše nas kao dosadne insekte. Zadnje što pamtim je otac koji odbacuje dve mračne prilike, pa me podiže na khaanoorku i urla za mnom: - Beži! Ne osvrći se!

Zatim, kroz nadolazeću ošamućenost, beskonačno jahanje kroz šumu i pad u milosrdnu nesvesticu. Ne znam sigurno koliko dugo sam tamo ležao. Pri begu sam povređen i budi me khaanorkin dodir. Stoji nadamnom, lako me pomera.

Celo telo me boli, ali ustajem.

Uzjahujem i nastavljamo beg, vođeni tek životinjskim instinktom. Prisećam se imena svoje životinje - Ke therr.

Jašem kroz mračnu šumu, grane me šibaju, trnje cepa odeću, ali postojani kas Ke therr nijednog trena ne posustaje. U jednom momentu jeza me podilazi. Možda ima preživelih, možda su teško ranjeni. Možda sam im baš ja jedina nada.

Povlačim uzde, ali životinja ne sluša.

Cimam, podbadam, upotrebljavam bič. Uzalud. Ke therr nesmiljeno juri pravcem koji je sebi zacrtala, ne dozvoljavajući ni da skrenem, niti da iskočim iz sedla. Tama oko nas je potpuna i posle nekog vremena mirim se sa njenim inatom.

Tek po prestanku neprestanog dodira sa granjem znam da se šuma proređuje. Onda posle čitave večnosti mirisi oko nas postaju drugačiji.

Izašli smo na otvoreno.

Napredovanje se nastavlja istim tempom, ali nazirem da jezdimo ravnicom.

Na trenutke pomišljam da moja životinja poznaje put.

Pričinjava mi se da zna kuda me vodi, ali to je nemoguće.

Nalazimo se na dalekom severu, domaći khaanoori ovamo ne zalaze. Sviće, okolina je sve jasnija. Vidim da napredujemo prateći jedan od ruiniranih puteva drevnog naroda. Ke

therr je sva u znoju, trnje i granje su je izranjavaloi stopala su joj krvava, teško dahće, ali istrajno napreduje. U daljini nazirem tamnu masu, koja svakim trenom postaje sve jasnija. Pred nama je još jedna razvalina nekog od gradova drevnog naroda. Što smo bliže, to mi je očitije da dolazimo do najočuvanijeg naselja domorodaca koje sam dotada video. Zgrade razdiru nebo, a širina naselja svakim pređenim korakom sve više zahvata vidno polje, sve dok se ne pretvori u nepregledno more ruiniranih zgrada i prolaza. Najednom životinja podamnom pada. Zaprepašćen sam dobro očuvanim objektima, ali nemam vremena za gubljenje. Brzi obilazak mi daje do znanja da je većina zgrada u opasno lošem stanju. Odabiram ipak jednu od njih za privremeno sklonište.

Krov se, uprkos starosti, drži prilično dobro, a zidovi i vrata pružaju dobru zaštitu od opasnosti koje odmah uočavam; otrovni insekti, cičeće zverčice, divlji bangdoli. Dovlačim Ke therr i previjam joj rane kako znam i umem.

Zatim oboje usnismo dugim, okrepljujućim snom.

VI Sada je Andarell ovde i, mada nominativno potpada pod komandu generalštaba, nema nikakvih dodirnih tačaka sa inžinjercima koji grade kosmodrom, niti sa korporacijskim istraživačima rudnih nalazišta. Čak ne pripada ni armijskim formacijama lociranim na relativno malom prostoru planetarnog kampa. Stručnjak je za jezike, rođena mnogo posle Sergaškog širenja. čak i posle njihovog sloma. Pročula se kao osoba koja bez pogovora izvršava naređenja. Čak i onih mučnih. *** Sledeći dan posvećujem proučavanju okoline. Vodu pronalazim u jezeru koje je potopilo deo naselja. Objekti u okolini jezera teško su oštećeni, pa ostajemo u prvobitnom skloništu. Pronaći neki koliko toliko redovan izvor hrane već je ozbiljna glavolomka. Energetska palica teško da je efikasno lovačko oružje. Tog dana ni ja ni životinja ništa ne stavljamo u usta. Uprkos čestim pohodima ne uspevam ništa da ulovim.

Svakim danom slabost mi sve jasnije daje do znanja da neprijateljski raspoložena stvorenja nisu najveći neprijatelj. Glad je mnogo gora. Iscrpljen, gotovo bez snage da jašem, obilazim puste prolaze kroz nebrojene građevine.

Tek tu i tamo vidim poneko hitro cičeće stvorenje ili ptica što uzleće, ali i oni ostaju daleko izvan dosega. Kad bih umesto ubistvene palice imao neko projektilsko oružje!

Sve duže i nemirnije spavam, sve češće sanjam da padam poput odvaljene stene. Bez lova nema hrane, a da bih lovio morao bih ustati. Za to više nisam sposoban i krug propasti deluje konačnim.

Iz bunila me trže Ke therr i u početku mi njene namere nisu jasne. Drži me za prednje udove i uporno prinosi moje kandže svom vratu. Najzad shvatam i zarezujem žilu kucavicu. Ke therr mi se drhtureći privija na grudi, ispijam joj toplu krv. Bezobzirno i lakomo.

Obrok mi vraća snagu u dovoljnoj meri da shvatim šta je beslovesna životinja učinila. Previjam joj vrat, zatim izlećem iz skrovišta poput furije.

Moram joj dati nešto da jede!

Neverovatno je koliko snage očaj uliva. Bez straha ulećem sred čopora divljih bangdola i ne obazirući se na divlje ujede udaram palicom na sve strane.

Najzad se čopor razleće pred mojom furioznošću, ali desetak leševa ostaje.

Meso! Hrana! Spas!

Prve obroke Ke therr i ja proždiremo sirove. Ostatak pažljivo pripremam, kako bi se održalo duže vremena. Nakon toga činim ono što nisam uradio kad je trebalo - pretražujem objekat po objekat u naselju sve dok ne pronađem pogodan materijal od koga izrađujem luk i strelice.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

19

Od tada dani prolaze lišeni egzestencijalnih problema.

Lov zahvaljujući strelama postade mnogo efikasniji.

VII Iako je preko dana poslušna i korisna jahaća životinja, Ke therr se noću ponaša poput bangdol mladunčeta - mazi se i igra do iznemoglosti.

Ne mogu zaboraviti šta je učinila za mene i pristajem na nestašluke.

Vreme prolazi, i proleće prelazi u leto.

Sve slobodnije i u sve većem opsegu obilazimo drevne ruševine. Najopasniji su susreti sa rojevima razbesnelih insekata koji izleću iz potkrovlja ruševnih zdanja.

Interesantno je da su male beštije od svih vrsta poreklom sa ove planete, zapravo po građi najsličniji našem narodu.

Na nekoliko mesta otkrivamo ulaze u podzemne lagume, ali pri pokušaju da u jedan od njih uđemo, suočavamo se sa poplavom malih skičećih nemani, tako da odustajem od istraživanja misterioznih podzemnih zdanja.

Jesen, zima, proleće i leto se smenjuju, rekao bih spokojno. Ja odrastam. U blizini nema pripadnika moje vrste, što dovodi do neobičnog odnosa između mene i životinje. Igre sa Ke Therr prelaze iz nežnosti u prisnost i najzad poprimaju ne baš zanemarljiv erotski naboj.

U jednom od bezbrojnih dana, koje više ni ne brojim, nesvestan proticanja meseci ili godina, sred naselja se pojavi stado divljih Khaanoora. Nije bilo razloga da se izlažem opasnosti loveći tako socijalnu životinju kao što je khaanoor u tako velikom broju, pa izbegavam njihove poglede.

Dešava se nešto neočekivano; Ke therr se otrže i pobeže sa

stadom. Srce mi zastade - nikada je više neću videti - pomišljam. Plačem.

VIII Ne znam ni sam kako preživljavam samoću u nedeljama koje slede.

Apetita nemam, jedem tek reda radi, a i to malo iz zaliha, bez ikakve volje da izađem van objekta. Potom krećem ka jugu, sa namerom da pronađem sunarodnike, ali tek što malo odmakoh od naselja drevnog naroda, ugledah čopor bans taranata u daljini. Srećom oni nisu alarmirani mojom pojavom, pa uspevam neopaženo da se povučem. Ostajem u skloništu prepušten svojim mislima. Sve češće mi pada na pamet da su priče mog oca pominjale razmažene stanovnike gradova koji se nisu striktno pridržavali tehnološkog embarga. Sve me više misao mi obuzima uverenje da je užas sa zvezda stigao privučen obesnim i lakomislenim ponašanjem gradlija. *** Andarell drugim očima posmatra zaprežne životinje koje armija koristi.

Počinje u pitomim marvinskim očima da zapaža inteligenciju i prestaje da se služi zapregom. Radije tabana po kratkim razdaljinama koje, tokom svojih aktivnosti, mora prevaliti.

IX Pa ipak Ke therr se vratila, smrdeći na khaanoore i na spolnost. Prljava i zapuštena. Umesto radosti pokazah bes. Užasan bes! Odvlačim je u skrovište i šibam, šibam... Ke therr se usred sveg bola koji joj nanosim baca na mene.

Pomišljam da me napada, posežem za energetskom palicom, ali ona me dodiruje usnicama, kida odeću i spušta se sve niže i niže. Sluđen sam, telo mi gori. Strasti divljaju u meni. Pruža mi najprijatnija milovanja! Da li na taj način želi da prekine agoniju u kojoj se previjala? Ili baš naprotiv? Da li je ona u stvari uživala u varvarskom postupku? Svejedno, tada smo prvi put polno opštili. Dva bića poreklom sa različitih svetova, toliko različita da je to morbidno, a opet predani strastima kao da je reč o najnormalnijem odnosu koji se da zamisliti. Dani potom se pretvaraju u dane strasti i nasilja. Mojom krivicom.

Khaanoor jeste jahaća i tegleća životinja, ali ne znam za primer da je nekoga jahanje seksualno uzbuđivalo. Mene dovodi do ludila. Nije to uobičajena saradnja između jahača i životinje. Ne. Uživam u maltretiranju životinje. Do iznemoglosti jašem pustim ulicama, teram Ke therr ubodima mamuza u galop, koristim korbač bez ikakvog razloga.

Moja iživljavanja traju mesecima, čas je šibam, čas vodim ljubav sa njom. Njenih vrisaka mi nije nikada dovoljno, postajem sve maštovitiji.

Koristim vatru, guram je među cičeće nemani. Praznim se u nju, podatnu i poslušnu, nežnu i odanu. Moje ponašanje gotovo prelazi u ludilo, kada, baš u vreme jedne od tih nesmiljenih jurnjava, tek radi Ke therrinih muka, prvi put shvatam da Rozberani nisu nestali. Karakteristični zvuk ubistveno visoke frekvencije tera me da podignem pogled. Ono što vidim prožima me jezom.

Nad drevnim građevinama prolaze, naizgled veoma sporo, dva neprijateljska patrolna broda. Srećom ne očekuju da će ovde zateći išta inteligentnije od bangdola. Posle toga Ke therr je pošteđena iscrpljujućih jurnjava i mnogo opreznije obavljam poslove izvan skloništa.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

20

X Da li strah pred neprijateljem ili uspomena na sunarodnike što mi se vraća u misli, nešto utiče na moje ponašanje, pa više ne nanosim bol Ke therr.

Nežnosti razmenjujemo spokojno. Na neki način ona postaje više od životinje - postaje mi životni saputnik. Kako vreme prolazi, sve više prihvatam nešto što sam slutio i ranije, ali je uticaj vaspitanja uvek pobijao takve misli.

Naime, oduvek mi se činilo da khaanoori razumeju naš govor, ali zar to nije neprilično za tegleće životinje?

Međutim, ovde gde sam upućen isključivo na Ke therr, postajem svakim danom sve ubeđeniji da taj i takav utisak nije pogrešan - Ke therr itekako razume svaku moju reč.

Ni sam ne znam kojim očima posmatram Ke therr.

Ponekad je jašem i vezujem kao što bi to svako normalan činio sa khaanoorom, zatim uživam u strastvenim zagrljajima, pa joj pričam sve što mi pada na um kao da mi je sunarodnik...

Dani prolaze, a sve češće preletanje neprijateljskih letelica postaje stvar navike, da bi najzad postalo sasvim normalna pojava. Vraćamo se normalnom životu i ponovo izlazimo radi lova.

Pa ipak, sve vreme neprijatelj se nalazi mnogo bliže nego što to zamišljam.

XI Tog dana potera za divljači dovodi nas u okolinu jednog od podzemnih laguma, okruženog pravim lavirintom polusrušenih zgrada i divlje izđikljalog rastinja. Izobilje ptica i malih glodara na tome mestu nam je već više puta dopunjavalo zalihe i zauzeh busiju u podnožju ruševnog

objekta, čekajući da se pojavi plen vredan pažnje. Najednom Ke therr se poče čudno ponašati. Naglo se spustila zverajući ka istoku, što me primorava da se i sam dublje zavučem u sklonište. Posle nekog vremena sluh mi daje do znanja da se u okolini kreće nešto mnogo krupnije od uobičajenih sitnih stvorenja.

Tren kasnije odjeknu besni lavež i jasno je da se radi o bangdolima.

Radoznalost me goni da izvirim i osmotrim šta bi to moglo biti, ali Ke therr me u tome sprečava intenzivnim pritiskom. Postupak nepojmljiv za stvorenje kao što je khaanoor, ali Ke therrini postupci me više ne čude. Povinujem se njenom inaćenju. Sumnjivi šumovi u blizini me i nadalje iritiraju, a onda se dešava nešto neočekivano; čujem artikulisani glas: - Hajde siđi sa tog drveta, rastužuje me ova neizvesnost. - Duboki glas ne govori jezikom mog naroda. Rečenica je izgovorena galaktikom. Jezikom svemirskih putnika. Od tog saznanja do shvatanja da se u neposrednoj blizini nalazi Rozberanin treba mi samo trenutak. Pažljivo provirim iz skloništa i vidim jezivu spodobu na gizdavom khaanooru. Ogromni bangdoli oko njega divlje skaču pokušavajući da dohvate nesretnika što go-golcat drhturi je na kilavom drvetu, od one vrste što su česta po ruševinama. Prizor deluje poput lova samo što je ovoga puta u ulozi progonjene životinje moj sunarodnik. Živuljka, kakvu nikada ranije nisam video, jašući mu prilazi. Ima samo dva para udova, od kojih su donji obuveni u nešto nalik našim čizmama visokih sara. Tamna odeća potpuno ga pokriva. U jednom od gornjih ekstremiteta drži poznati predmet -kamdžiju.

Stvorenje deluje poput uspravnog i, što je još bizarnije, inteligentnog bans taranta. Tako dakle izgledaju Rozberani, pomislih Bangdoli se umiruju shvatajući da gospodar kontroliše plen. Tiho dahću i balave, nervozno se muvaju oko drveta.

- Moraćeš da siđeš pre ili kasnije. Što se manje budeš opirao to će tvoje muke kraće trajati.Veruj mi, meni neće smetati ni da tvoja agonija traje satima. Prošli put je lovina bežala rasporenog stomaka, vukući za sobom životinje koje su mu žderale creva. Hajde, dete, siđi, prepusti se mojoj zabavi i nemoj da me izluđuješ...

Aktiviram energetsku palicu spreman da se ustremim na ogavno stvorenje, kada se Ke therr najednom postavlja pred mene, nagoneći me da se povučem. U prvom trenu samo što je nisam mlatnuo energetskom palicom, ali već idućeg momenta razumevam postupak životinje. Uočila je da niz ulicu pristiže još Rozberana, takođe na leđima khaanoora. Naoružani su nepoznatim oružjem, više nego izvesno dalekometnim. Nemoćno posmatram užas koji se nastavlja. Uspevam da se suzdržim od ishitrenih postupaka.

Prvi Rozberanin se uzdiže na uzengijama i šibom udara momka odmerenim, ali žestokim udarcima. Dečko uzaludno pokušava da izbegne surovi dodir biča i ti manevri sve više narušavaju krhku ravnotežu koju teško održava.

Bangdoli to primećuju i počinju da se propinju režeći. Klincu to postaje jasno, pa se smiruje, ali svaki Rozberančev udarac pogađa bolno. Da nema ravnomernog pucanja biča i sve bolnijeg vrištanja, sve bi izgledalo kao okresivanje drveta. Lagodnim pokretima Rozberanin široko zamahuje i udara.

Najzad bol očito postaje nesnosan. Mladić naglo skače sa drveta. Rozberanin izdaje oštru komandu bangdolima. Ovi poleću i lagodno sustižu plen, praćeni jahačima. Obalavljena čeljust dohvata dečkov zglob i on pada. Idućeg trenutka sve se pretvara u kovitlac krzna i blede kože. U početku siva, prašina koja se podiže počinje da dobija sve grimizniju nijansu, dok se besno režanje meša sa vrištanjem.

XII Nisam siguran šta se posle toga desilo. Mislim da mi je pozlilo, a Ke therr me je odvukla u jedan od podzemnih laguma. Dolazim sebi u čudesno očuvanoj podzemnoj prostoriji. Ležim na pomalo nezgrapnom ležaju, a neoštećeni zidovi se uzdižu oko mene, savršeno beli. Ispunjava je neobični

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

21

nameštaj i treba neko vreme da napravim poređenje. U stvari analogija je potpuna, ali razlike su vidljive, što zbog razlike u kulturnim obrascima, tako i zbog različite biologije naših naroda. Ke therr se izvanredno snalazi u prostoriji, koja je zbog zatvorenosti naprosto konzervirana u stanju u kome je ostavljena za vreme povlačenja drevnog naroda.

Mučnina nestaje i povlačim khaanoorku ka izlazu, ali ona se uporno opire. Neko vreme se natežemo i najzad upotrebljavam šibu. Ke Therr se krajnje neobično ponaša.

Niti popušta u opiranju, niti se prepušta grešnim zadovoljstvima.

Na kraju odustajem i vraćam se neudobnom ležaju. Tonem u san. Ne znam koliko vremena provodim spavajući, ali kada se budim moje ljubimice nema.

Zabrinut, izlazim i shvatam da se nalazim u beskrajnom lavirintu. Naše pribežište je izuzetak u očuvanosti, jer ostatak podzemnog zdanja je u jadnom stanju.

Ruinirani hodnici, ukrštajući se međusobno, protežu se u nedogled i sa zebnjom shvatam da bi svaki odabrani pravac mogao biti pogrešan. Srećna okolnost je da imam dovoljno prisebnosti da se ne zaputim nekim od mračnih puteva, već se vraćam u odaju. Posle izvesnog vremena i Ke Therr dolazi i uprkos mojim zahtevima, ponovo odbija da napustimo skrovište. Vreme prolazi, monotonija me ubija.

Ke Ther povremeno iščezava, pa se potom vraća, očito zabrinuta. Sve bi možda bilo manje dramatično da smo uza sebe imali ikakve rezerve. S vremena na vreme pokušavam da pokrenem svoju sapatnicu, ali ona je tvrdoglava. Ne uspevam da uvrebam trenutke njenih odlazaka, kako bih je pratio, a sam se ne usuđujem da zađem u lavirint. Na moje iznenađenje u jednom trenutku

Ke therr otvara vrata i zastaje. Prilazim i shvatam da treba da uzjašem. Učinih to, pa krenusmo nepoznatim prostranstvom.

Ke Therrr vrlo samouvereno napreduje kroz zamršeni splet hodnika i ispočetka verujem da se krećemo ka izlazu. Zablude postajem svestan dok se počinjemo spuštati sve dublje u lagume. Stepenici kojim silazimo formirani su na neobičan način, očigledno za sasvim drugačije udove nego što su moji.

Uprkos zebnji koju osećam, vođstvo prepuštam khaanoorki, koja sa postojanom sigurnošću napreduje ka nekom samo njome znanom cilju. U jednom trenutku zapažam čudnu podudarnost. Iako stepenište nije prilagođeno mojim udovima. više nego savršeno odgovara dugim udovima moje životinje. Konačno stižemo cilju i shvatam. Tu se nalazi jezerce bistre vode, a okolina vrvi životom. U neposrednoj blizini lovišta nalazi se prostorija, takođe očuvana, ali mnogo veća od one u kojoj smo prethodno obitavali. Njena oprema je mnogo komplikovanija i uprkos egzotičnog izgleda uređaja, shvatam da se nalazimo u nekoj vrsti kontrolne odaje. Ke Therr je odlučna da ostanemo i osećam da ne treba da joj se suprotstavljam.

Iako insistiram, životinja odbija da me izvede iz podzemlja. Gubim strpljenje i pokušavam samostalno da napustim skrovište. Uskoro shvatam da beznadežno lutam. Ko zna kako bi se ta moja avantura završila, da me Ke Therr nije pratila. Posle tog debakla prestajem da insistiram, osećajući da Ke Therr ima ozbiljnih razloga zbog kojih ne želi da izađe.

Vreme prolazi i više mi ne pada na pamet da napuštam sklonište.

Proučavajući uređaje raspoređene unaokolo otkrivam da je drevni narod bio napredna vrsta. Uspevam da aktiviram osvetljenje i filtraciju vazduha.

Napajanje na moje iznenađenje funkcioniše. Pretpostavljam da negde u podzemlju postoji neki neiscrpan, najverovatnije nuklearni izvor energije.

Uskoro moje nasumično istraživanje kontrolnih tabli donosi par otkrića. Kao prvo, iz potpuno funkcionalnih slavina potekla je voda, a zatim uspevam da aktiviram i grejanje. Naravno sve što petljam po kontrolama redovno zapisujem.

XIII Život postaje lagodan. Ne znam koliko je nedelja ili meseci proteklo otkad smo se povukli u lagume. Dani se provlače spokojno i neprimetno. Ritam svetla i tame se smenjuje izvan podruma i nisam svestan smene dana i noći.

Ali neaktivnost mi smeta - sve više i više.

Ne znam šta me je spopalo. Jednostavno sam poludeo i napadam Ke Therrr zahtevom da izađemo na svež vazduh. Ona se uporno opire, ali najzad je poražena mojom upornošću i nerado me izvodi. Dugo prolazimo kroz mračne katakombe. Iako na mene deluje dezorijentišuće, Ke Therrr sigurno bira sve više uspinjuće pravce. Najzad pred nama se stvoriše vrata. Ke Therrr se osvrnu ka meni i gleda me molećivo, pokušavajući da me spreči u naumu. Moja tvrdoglavost prevagnu i izlazimo.

Jarka dnevna svetlost me zaslepljuje, ali dodir moje saputnice nagoni me na oprez. Šok izazvan naglom promenom intenziteta svetlosti prolazi i vidim Khe Therr gde napreduje, pažljivo koristeći svaki raspoloživi zaklon. Ne razumem razloge ovakvog ponašanja, ali se trudim da ne odam naše prisustvo.

Pomišljam da su njena duga odsustva provođena van podzemlja. Ona zna šta je napolju. Trenutak kasnije shvatam razloge njenog skrivanja. Okolina vrvi Rozberanima. U našem susedstvu logoruje neka vojna jedinica. Izgleda da se ovde nalaze već duže vremena.

Ke Therrrino kretanje je neverovatno. Nikada nisam video khaanoora da se kreće na taj način. Puzi poput bangdola, ali mnogo opreznije i lukavije.

Trudim se da budem pritajen poput nje i lagano napredujemo kroz neprijateljski logor. Prizor koji vidim muti mi razum. U dugom nizu kaveza, poput životinja, zatvoreni su pripadnici mog naroda. Zastajem preneražen, ali

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

22

Ke Therrr je očekivala takvu reakciju. Lagano se vraća i vuče me za sobom. Za trenutak se nećkam, ali razum prevladava.

Nastavljam da pratim družbenicu.

Izašavši neprimećeni iz bivaka, napredujemo oprezno, sve dok se Ke Therrr ne uspravi i dadne mi do znanja da želi da uzjašem. Taj postupak mi najednom deluje nenormalno.

Pa ipak, sluđenost je samo u mojim mislima. Ke therr nema dilema, zna svoju ulogu.

Khaanoori su oduvek jahaće životinje! Dvoumica me blokira i tek na njeno insistiranje uzjahujem. Pragmatičnija je od mene. Najvažnije je da se što pre odmaknemo od neprijateljskog uporišta.

U mišicama khaanoora mnogo je više snage nego što to izgleda i pojurismo kroz ruševine.

Prepustih se instinktu stvorenja čiju sam ulogu sve teže sebi razjašnjavao.

Prolazismo poznatim krajolikom, jer po njemu, pre dolaska neprijatelja, često lovismo.

Najednom shvatam da se Ke Therrr zaputila ka izlazu iz naselja. Naglo je trgoh, što je zaustavlja. Spuštam se sa njenog hrbata, iako se ona oštro protivi mom postupku.

Uzalud pokušavam da je ubedim da krenemo natrag.

Uzjogunila se i odbija svaku pomisao na povratak. Prilično dugo se natežemo, sve dok ne dohvatih kamdžiju i počeh krvnički da je bijem, nemilosrdno kao u prvim danima našeg samotnoga života. Najpre se preneraženo trza, a onda se zguri, gotovo bez ikakve reakcije primajući surove udarce. Najzad sva krvava odskoči i zaurla. Zakleo bih se ljudskim govorom. Nisam razumeo, naravno, Ke Therrr je životinja, pomislih gnevno.

Moje bizarne potrebe je ne čine razumnim stvorenjem. Bes u meni poprima takve razmere da nijednog trenutka ne pokušavam da je zaustavim.

Galopira bez osvrtanja, ovog puta bez mene.

Zašto li sam je se tek tako odrekao? Neka vrsta šovinizma? Ili sramota od pomisli da je ona životinja? Nedostojna ljubavi pripadnika razumne i vrhunski razvijene vrste? Ili mi neodoljiva potreba da oslobodim sunarodnike iz jezivih kaveza ne ostavlja izbora? Nemam prave odgovore. Šta bilo da bilo Ke Therrr nestade među ruševinama, a ja se zaputih ka našem starom skrovištu.

XIV Staro prebivalište je u istovetnom stanju kao kada smo ga napustili i vraćam mu se. Deluje kao da se nalazi van područja kojima Rozberani patroliraju. Svejedno, krajnje sam oprezan.

Svakodnevno preduzimam izviđačke pohode do neprijateljskog logora.

Nekoliko dana pažljivo motrim ne bih li uočio slabosti.

Neprijatelj se ponaša slično našim vojnim jedinicama. Ujednačeni ritam aktivnosti mi olakšava pronalaženje propusta u njihovoj organizaciji. Tačno na sredini noći postoji kratak period pred smenu straže, izuzetno pogodan za moj poduhvat. Stražar, naime, pre dolaska smene kreće u obilazak logora, što zarobljenike izvesno vreme ostavlja bez direktnog nadzora. Čim to primetih, više ne gubim vreme. Iste noći krećem u oslobađanje sunarodnika.

Bez ikakvih neprilika prikradam se kavezima. Stražarsko mesto je pusto i ohrabren uspešnim prilaskom, neobazrivo posežem za vratima najbližeg kaveza. Urlanje sirene me prepada i shvatam da sam potcenio protivnika. Brave su snabdevene alarmnim uređajima!

Usplahireno skačem, u trenu energetska palica razbija brave na kavezima - samo da bih tren kasnije shvatio zaludnost poduhvata. Rozberani ništa nisu prepustili slučaju. Na moj užas sužnji, umesto da pojure ka slobodi, nepomično zure u mene. Drogirani su, onesposobljeni za pokret! Dohvatam najbližeg zarobljenika, zabacujem ga na krkače i jurim koliko me noge nose.

Spaljujući zraci šaraju noć oko mene. Zvuci potere postaju sve razgovetniji.

Lavež bangdola nadraženih tragom ispuni mi jezom utrobu. Ne osvrćem se, osećam ih gde se opasno bliže. Sunarodnik mučno krklja. Ignorišem ga i neumorno nastavljam trku. Lomljava iza mene sve je razgovetnija. Sasvim malo zaostaju! Razaznajem dahtanje bangdola za petama, kad mi nešto zape za nogu. Ispružih se koliko sam dug i dva tamna obličja izroniše iz tame.

Energetska palica mahnito polete u krug.

Udaram dok ne popadaju skičeći. Skačem, prtim teret i jurim. Osećam svaki mišić, ali ne posustajem. Zastoj je preskupo koštao, gonioci samo što nisu stigli. Jezivi bol u kuku daje do znanja da je hitac neprijatelja našao svoj cilj.

Stežem zube i nastavljam beg. Ponovo padam. Bangdoli stižu! Vidim im užagrene zenice. Gotovo je – pomislim. A onda čarolija - kroz zrake što šaraju tamu probija se vrišteća prilika i divljim trkom se ustremljuje na gonitelje.

Ke Therr!

Nijednog trenutka ne zaustavljajući suludi trk, proleće kroz redove neprijatelja, prkoseći salvama energije što se ukrštaju oko nje. Potera se koleba, zatim skreće za neočekivanom lovinom. Na tren se dvoumim, a zatim se pokrećem, shvatajući da sam za jednu noć načinio sasvim dovoljno gluposti.

Odustavši od puta ka starom skrovištu, zaiždah ka podzemlju. Poteru više ne čujem. Ko zna u kom pravcu ih je Ke Therr odvukla. Drži me nada da zna šta čini.

Ulaz u podzemlje predamnom iskrsava neočekivano. Dohvatam kvaku, ne otvara se! Sledih se! Tajnu brave poznaje samo Ke Therr! Sunarodnikova težina mi se vraća u punoj meri. Guram vrata nogom. Škripe, ali ostaju zatvorena. Natrag kroz uznemireni logor ne mogu, put u podzemlje je blokiran.

Drmam vrata. Uzalud!

Nestade već i poslednje nade kada se posrćući pojavi Ke Therr. Sa neviđenom lakoćom otvara vrata i uvodi nas. Vrata se zalupiše za nama i moja

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

23

ljubav se ruši dahćući. Vidim jezive rane posvuda po njoj.

Odbacujem sunarodnika, spuštam se kraj nje taman toliko da iz njenog grla prvi i poslednji put čujem jasno artikulisanu reč – Mantel! - Moje ime!

Sledećeg trenutka život zgasnu u njoj. Nesposoban da mislim klonuh pokraj nje. Kada i kako podigoh pogled, ne znam.

Svetlost se probija kroz pukotine na ispucalom betonu i znam da napolju sviće. Podižem se i dovlačim do tela svog sunarodnika. I on je mrtav. Sad mi je nevažno. Ostajem sam.

Kad krenuh dalje, za sobom ostavih dva groba. Jedan za svoju ljubav, drugi za svoj narod.

XV Put kroz podzemlje bez sigurnog Ke Therrinog vođstva je neizvestan i opasan. Dva puta samo što se ne survavam u ponor. Bezbroj puta se vraćam iz ćorsokaka. Suludim trkom spasavam se od čopora cičećih nemani. Što dalje odmičem, rana na boku više boli. Snaga me napušta.

Nedostatak hrane se može izdržati, ali ne i nedostatak vode! U mnoge ruinirane prostorije ulazim, u nekima dremam, ali sigurno skrovište ne nalazim. Najgore od svega je što se očito vrtim u krug.

Rešenje se pojavljuje neočekivano. Ophrvan slabošću rušim se na gomilu krša koji popušta pod mojom težinom i padam u dotad nepoznati hodnik, otkrivajući stepenište koje vodi naniže u još dublje predele drevnog podzemlja.

Strah me je obuze, ali izbora nemam. Izlaz je pod nadzorom neprijatelja.

Obitavalište u kome smo se krili sa Ke Therr ne pronalazim. Bez vode sam i hrane. Nema ničega za gubljenje.

Krenuh niz ruinirano stepenište i ne zažalih zbog te odluke.

Prostor u kome se nađoh neverovatno je dobro očuvan. Prepreka koju su rastočile bezlične prirodne sile, verovatno ga je i očuvala. Poznavao sam komandne uređaje drevnog naroda i uz mali napor pokrećem energetiku i vodosnabdevanje. Sistemi u celokupnom podzemlju su funkcionalni. Našavši jednu zgodnu prostoriju, pobrinuh se za ranu, a zatim zaspah. Ne znam koliko vremena provodim u snu, ali po buđenju, odluka da detaljno istražim nepoznata prostranstva sazreva mi u glavi.

Shvatam da se nalazim u nekom od poslednjih uporišta starosedelaca planete. Posvuda su razbacani kosturi egzotične anatomije u raznim fazama raspadnutosti. Ostaci drevnog naroda! Među lešinama razaznajem nekoliko zarđalih predmeta koji me ispuniše jezom. Gasne granate kakve su koristili i moji roditelji pri istrebljivanju štetočina. Među ostacima se nalaze i kosti bangdola. Sudeći po položajima u kojima ih zatičem, ne radi se o napadačima, već o prijateljima koji dele poslednje trenutke sa gospodarima. Priče da su naši bangdoli potomci vernih pratilaca nekadašnjih gospodara sveta pokazaše se istinitima. U tim trenucima zapadoh u sumorne misli. Kakve su mi šanse da preživim, kad je na istom mestu nekada moćan narod podavljen poput dosadnih insekata? Samo zahvaljujući tome što nema nikakve alternative ostanku na skrovitom mestu, ostajem.

Istoga dana vraćam se na nivo sa onim beskrajnim hodnicima, ali ovoga puta ništa ne prepuštam slučaju. Džepove sam napunio belim prahom pronađenom u jednoj od novootkrivenih odaja. Strateški odabrane pozicije obeležavam prahom i takav postupak se pokazuje punim pogotkom. Nisam više naslepo lutao izukrštanim hodnicima. Ulovivši nekoliko cičećih nemani, krenuh natrag i tada, pre no što sam zakoračih na drevno stepenište podigoh pogled na zid iznad njega.

Vizija 2 © Pepi Kotoraš

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

24

EPILOG

mlitavo, nedovoljno i lišeno svake draži novoga ili zanimljivoga. Umire iznutra. Željna je uzbuđenja koja ne nalazi.

Koliko god Andarellin posao delovao uzbudljivo onima koji nikad nisu odmakli od prašine sopstvene planete, za nju je bio tek serija beskrajnih repriza, monotonija kojoj ne vidi kraja. Niti je vojnik, ni inžinjer, još manje geolog.

Jebeni prevodilac. Osim nje, svega su još tri osobe u vascelom kosmosu sposobne da pročitaju Sergaške hijeroglife.

Druge dve su svetlosnim godinama daleko. Iz dana u dan prevodi gomilu za gomilom dosadnih birokratskih formulara. Serge su bile sklone zapisivanju svake sitnice. Samo jedna je osoba po slepom birokratskom svetonazoru bila zadrtija od njih - njen nadređeni!

Pati, dosađuje se - ali naređenja izvršava.

Ponekad za trenutak nalazi olakšanje u divljačkim noćnim jurnjavama karucama, ponekad je seks sa slučajnim partnerima maštovitiji nego obično, ali sve je to privremeno

Dokumenta u koje je imala uvid nisu govorili ništa o vremenu ekspanzije. Trgovačke i računovodstvene knjige iz vremena kada su Serge već suvereno vladali planetom. Mnogo pre konačnog istrebljenja.

Sve se menja u trenutku kada u kancelariju zakoračuje omražena debeljuškasta pojava pukovnika Moeglana. Njenog šefa. Tresnu o sto gomilu teško oštećene hartije i mumla.

- Sergaški zapisi pronađeni u ruševinama starosedelaca. Vrlo hitno.

Odgovaraš zapovedništvu planete. - izdaje joj naređenje i ne pogledavši je.

- Je, još tajnih armijskih dokumenata o kupusu i kokošima. sarkastično odgovara.

- Ne šalim se. Po lokalnom vremenu od oslobođenja je proteklo četrdeset i dve godine. Dokumenti su nađeni u podzemnim prostorijama tvrđave iz predsergaškog perioda, a leš autora zapisa nikad nije pronađen. To može značiti da istrebljenje Sergi nije izvedeno do kraja. Prokleti insektoidi ne smeju da vaskrsnu! Moramo otkriti da li je autor ovih tekstova i dalje na ovoj planeti! Šta joj preostade no da prione na posao?

Već prvi pogled na beleške govori da su te hartije drugačije od svega što je dotad videla. Serge nisu gajile lepu književnost. Svi njihovi zapisi bili su suvoparno beleženje naređenja i isto takvi izveštaji podređenih, brodski dnevnici i magacinske liste. Ovo je prvi put da vidi nešto što liči na intimnu ispovest.

"Zovem se Mantel Ag Letrak i rođen sam u Kergahtenu, seocetu na samoj ivici poznatog sveta. Ako čitaš ove redove, nepoznati prijatelju, treba da znaš da je vreme za mene već odavno izgubilo pravo značenje i da ovu ispovest pišem samo zato da se mome narodu ne izgubi trag.

Ke Therr više nema i odlučio sam da krenem ka severu u potrazi za njenim srodnicima.

No, pre no što se odvažim na riskantni potez, zadao sam sebi rok od tri meseca da zapišem sve o našem bivstvovanju ovde, ali i o onome što pamtim o događajima koji su nas ovde doveli. Sakriću zapis što bolje mogu, sa nadom da će ga jednog dana naći neko ko će znati da ceni moju ispovest. Ke therr je ubijena spašavajući mi život, i nikada to ne mogu zaboraviti. Od kad nje nema usamljenost me razdire i moja odluka je postala konačna.

Možda nikada ne bih zapisao ove redove da nije bilo šokantnog otkrića koje me je navelo da shvatim do čega može dovesti plansko sakrivanje istine.

Doduše, mnogo je vode rekama vremena proteklo od tada, ali ako budeš imao strpljenja da do kraja iščitaš moja pisanija, shvatićeš da sam predugo bio zauzet borbom za preživljavanje da bih se dublje posvetio ostavštini. Želeo bih da sa tobom podelim deo naše istorije, onakve kakvom je pamtim. Skromno spisateljsko umeće pokušaću da nadoknadim iskrenošću i nadam se da nećeš iz ruku ispustiti, zgađen mojom neukošću, jedino što će iza mene ostati.

Nisam siguran čak ni kojim merama da opišem svet, a da to bude razumljivo nekome ko verovatno neće zateći ni jednog jedinog predstavnika mog naroda, barem ne onakvih kakvim ih ja pamtim. Trudiću se da tokom pisanja koristim uporedne opise da bih u što većoj meri izbegao naše nerazumevanje."

Po prvi put, otkada je angažovana na istraživanju Sergaške ekspanzije, Andarell počinje sa zanimanjem da prati poverene joj stranice. Što dalje napreduje, sve manje govori pretpostavljenima o onome što otkriva. " 70 dana do polaska - Podzemlje - Sneg blokira vratnice i jasno mi je da dugo vremena neću izlaziti na svetlo dana, niti izlagati glavu riziku od neželjenih susreta."

Zapisi su teško oštećeni. Andarell se često služi maštom ne bi li nadoknadila nedostajuće ili nečitke delove.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

25

"54 dana do polaska Podzemlje Stanje na vratnicama je nepromenjeno.

Vrata su zaglavljena. Zima se odužila. Nema promene, izuzev divljeg hujanja vetra koji me danima izluđuje. Vrata su i dalje blokirana. Čak i ovde, duboko pod zemljom, čuje se neprestano zavijanje i urlikanje bans taranata. Tu su, negde iznad mene. Šunjaju se po napuštenom naselju sa ko zna kojim ciljem. Nadam se da nema nepoznatog puta do mojih odaja. Prestar sam da bih se nosio sa njima. Ali dok sam u životu neću se predati.

Nastavljam sa ispovešću."

Svaki zapis datiran je vrlo neobično. Verovatno su ispisani u nekom kratkom periodu pre nekog zacrtanog "polaska". Andarell pomišlja na sever. Armija se drži podalje od negostoljubivih prostranstava o kojima predmet izučavanja govori. Priče i retki izveštaji govore o divljim zverima, naseljima neprijateljski raspoloženih domorodaca i surovoj klimi. Retki su i nepredvidljivih opasnosti prepuni kratki izleti na sever zbog istraživanja rudnih bogatstava. Svako pri zdravoj pameti izbegava angažovanje u tim samoubilačkim misijama.

Pod utiskom glasina, zapisi postaju još zanimljiviji.

"48 dana do polaska Podzemlje - Bans taranti otišli Zima nije. Led. Sneg. Iznad mene zavija i huji. Ovde je sasvim ugodno, ali ne mogu se probiti na površinu. Šta se to događa? Ima li zima kraja?

Vrata su blokirana, nema nikakve naznake da će proleće ikada doći. Ostaje mi samo da pišem."

Andarell tajnim kanalima kontaktira regulatorno telo.

Odmah odgovaraju pozitivno i traže više podataka.

"19 dana do polaska Podzemlje - Kroz pukotine na betonu curka voda. Sneg se

topi. Nažalost uprkos toj promeni vrata su i dalje blokirana. Više nisam siguran da ću ikada napustiti ovo ukleto mesto."

Moeglan postaje sve nestrpljiviji, očito proganjan od svojih pretpostavljenih. Andarell mu vrlo malo i uopšteno govori o svojim otkrićima.

Obećava da će čim dovrši čitanje načiniti detaljan izveštaj. Deluje nepriličnim da sa debelim pukovnikom deli Mantelovu intimu. Ispovest je prosto opseda.

"12 dana do polaska - Podzemlje - Danas sam izašao iz skrovišta. Drevni grad podseća na močvaru, preplavljen otopljenim snegom. Još uvek nije vreme za polazak, što znači da sam dobro procenio vreme. Poslednji repovi zime lagano se povlače i ja privodim kraju ispovest. Sakriću je ovde, u ovome zlehudom privremenom domu, sa nadom da onaj ko je bude pronašao neće biti neprijatelj. Nema još mnogo do prvih toplih dana i uskoro ću krenuti ka jugu."

Najzad, Andarell dolazi do poslednjih šokantnih stranica. " Vidiš, dragi moj nepoznati prijatelju, od toga dana je mnogo vremena proteklo. Ruke su mi oslabile, hutinski omotač je prepun staračkih naprslina, a leđa teško uspravljam. I ceo moj život posle onoga što sam tada ugledao pretvorio se u jednu predugu agoniju. Jer to otkriće promenilo je sve ono u šta sam dotada verovao. Radilo se o jednom ogromnom Muralu. Slici - ako više voliš taj izraz. Bio je to jednostavan prikaz prastanovnika planete u ambijentu procvata tog drevnog naroda. Bavili su se uobičajenim poslovima koji mi nisu bili nimalo strani. Odeveni u odeću donekle sličnu onoj koju smo i sami nosili, delovalo bi kao da se radi o prikazu moga naroda, samo da nije bilo tog nedostatka udova koji je ometao poređenje. Ali ta slika je u meni probudila jednu strašnu spoznaju. Posmatrajući je shvatio sam budućnost svoga naroda.

Nakon te spoznaje jedno vreme sam se nosio mišlju da sebi oduzmem život. Pomšljao, ali ne i učinio. Nisam imao snage da podignem ruku na sebe.

Jednostavno sam bio prevelika kukavica.

Mnogo puta sam požalio što to nisam učinio. Godine koje su prolazile bile su gorke i čemerne. Nikada više nisam izašao na površinu i čitavog svog otadašnjeg neveselog bivstvovanja svetlo dana više nisam ugledao. Lutao sam podzemnim svetom, lovio, istraživao...

Godine su prolazile besmislene sve dok u jednom od pohoda nisam načinio čudesno otkriće. Prateći trag ranjene životinje shvatio sam da jedan od zidova kraj kojih sam često prolazio nije onako kompaktan kako je to izgledalo.

Grebanje taloga otkrilo je vrata skrivena nanosima vremena. U prvi mah otvaranje vrata mi nije pošlo za rukom, ali to je samo pojačalo moju znatiželju. Vremena i strpljenja sam imao napretek. Prošle su nedelje upornog čačkanja dok najzad nisam obio bravu, ali ono što se nalazilo iza vrata vredelo je truda! Bila je to ogromna biblioteka drevne rase. Veći deo zapisa bio je uništen dodirom vremena, ali upornost kojom sam pretraživao tu riznicu znanja urodila je pronalaskom solidnog broja sasvim dobro očuvanih knjiga.

Nepoznati moj prijatelju, možeš li zamisliti koliki napor predstavlja otkrivati značenje zapisa na jeziku koji nikada nisi čuo? Koliko volje i vremena da se dokuče misli i znaci naroda toliko nepojamno drugačijeg? Koliko poređenja slika i znakova? Koliko analiza ponavljanja određenih znakova?

Poređenja sadržaja knjiga sa natpisima na zidovima podzemnih odaja? Hiljade puta sam odustajao i ponovo započinjao beznadni poduhvat. Pomišljao sam i na to da niko pri zdravoj pameti ne bi započeo sličan poduhvat. Ali – koliko sam ja pri zdravoj pameti? Usamljenost sam nečim morao ispuniti. Kada sam izgubio svaku nadu, spoznaja se rodila sama od sebe.

U jednom čarobnom trenutku sve su se izgubljene godine spojile u trijumf koji se rečima ne da izraziti. Pitaćeš se kako je to moguće, ali na to pitanje nemam odgovora. Jednostavno, u jednom čudesnom otkrovenju nerazumevanje je nestalo. Ja sam čitao stare knjige. Čitajući sve sam bolnije shvatao užase koje je moj narod počinio. Sve češće sam se prisećao Ke Therr, naše ljubavi i čudnih zvukova koje je ispuštala.

Iz noći u noć sam sanjao pad bez kraja i slutio sam da je tamo stena o koju ću udariti. Posle jedne od noćnih mora doneo sam odluku da opišem svoj svet.

Svet kojega više nema.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

26

Eto takva je bila moja sudbina : Beskonačni pad ; baš kakav sam doživljavao u snovima. Tlo je jednostavno nestalo ispod nogu i padao sam bez ičega što bi me zaustavilo.

Sad, kada sam spreman da krenem, znam da je tamo ispred mene stena o koju ću udariti i da će boleti, boleti, boleti.

Možda, možda...

Možda moj narod još uvek negde postoji.

Možda je još uvek onakav kakvim ga se sećam.

Blog autora: http://stipansevernjak.blogspo t.com/

Mogu samo da se nadam da sudbina moje rase nije sudbina drevnog naroda. Dubinu njihove propasti shvatio sam onoga dana kada sam ugledao fresku na devastiranome zidu. Onoga dana kada sam prvi put spoznao izgled drevnog naroda. Kada sam razumeo da je priča o istrebljenju laž. Stara rasa je i dalje postojala i još dugo će je biti na ovome svetu. Najbolje od njega sam dobro upoznao. Često se prisećam Ke Therr, naše ljubavi i žrtve koju je prinela za mene. Glasova koje je ispuštala. Zvukova koje bih danas možda razumeo.

Jer drevni narod je i dalje jurio ovom planetom. Zvali smo ih khaanoor.

Možda, možda...

Ako moga naroda nema ili više nije onakav kakvim ga se sećam, potražiću Ke Therrine srodnike.

Ponovo ću ispisati istoriju.

Onakvu kakva je trebala da bude. " *** Tek što iščita i zadnji red u kancelariju zakorači debeljuškasta prilika pukovnika Moeglana.

- Jesi li završila više sa tim škrabotinama? - pita lukavo. Andarell zna da je pukovnik izvrebao odlaganje gomile hartije i njen potpis u rubrici "misija izvršena".

- Jesam. - odgovara prividno ravnodušno.

- I?! - debeli loše skriva nervozu, mada se trudi.

- Ništa naročito. Dnevnik jedne prosečne osobe, izgleda neupletene u ratne sukobe.

- Pa šta piše? - pukovnikova lažna mirnoća sve više popušta.

- Maltene isto što bi pisali vi ili ja da ostanemo poslednji od svoje vrste okruženi neprijateljima.

- Pa dobro, je li taj Serga još uvek živ? - razgorači ovaj oči poput žabca.

- Nije. Odgovorno tvrdim da se ispostava može ukloniti sa planete. najzad reče Andarell.

- Nadam se da ću dobiti prevod u prihvatljivom roku. - Moeglan se pravi da nije primetio opasku.

- Naravno, ali napuštanje planete mora biti prioritetno. Sudeći po ovim zapisima, na dalekom severu postoje velika naselja domorodaca. Po svemu sudeći, ne veruju mnogo više nama nego Sergima. - uporna je Andarell.

- Ne misliš valjda da ćeš preuzeti komandu nad generalštabom. Niko neće ničim uznemiravati domoroce, oni su nam apsolutno nebitni. Neka se smrzavaju na severu, tamo im je mesto. Planeta je korisna, otkrivene sirovine će početi da se odvoze čim kosmodrom bude dovršen. O dragocenim lokalnim vrstama, pre svega khaanoorima, da i ne govorim. Ono malo primeraka što smo otpremili postigli su neverovatnu popularnost na hipodromima i sportskim borilištima. - smeška se Moeglan.

- Bojim se da će o tome odluku doneti institucija sa višim rangom od generalštaba. Regulatorno telo za održanje ugroženih inteligentnih vrsta su već dobili moj izveštaj. Prve reakcije govore da je sastanak konfederacije u toku. Andarell se za najvažnije stvari blagovremeno pobrinula.

- Jebeni pacifisti! Oni će izmuljati povlačenje odavde! pukovnik Moeglan poče da urla i balavi.

- I meni se čini. - odgovori razmišljajući o Sergi koji pokušava da ispravi zlodelo cele jedne vrste. Zatim, zalupivši vratima, ostavi pukovnika da se dernja za njome.

Neke stvari je bolje ne dirati.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

27

Mirjana Cvetković

Galeb slomljenog krila Rade je sa svojim roditeljima stanovao u kući na ćošku naše ulice.

Bio je jedinac koga su roditelji dobili nešto kasnije nego što to obično biva. Bio je nekoliko godina stariji od mene, ali kao i ostali u našoj ulici, družio se i sa mladjima i sa starijima od sebe. Živeli su u sobi i kuhinji, preživljavali od očeve konobarske plate i snalazili se kao i svi ostali u vremenu koje je mnogima pružalo mnogo više od onoga što su do tada imali, dok je drugima bilo srozavanje ispod svih minimuma življenja na koji su navikli.

Znali smo u predveče, u letnjim mesecima, da sedimo na trotoaru ispred nečije kuće. Stariji da preklapaju o jako „važnim“ stvarima, a mladji da upijaju svaku reč pazeći da nešto ne propuste.

Rade je sve iznenadio objavom da ide na školovanje u pomorsku školu. Trebalo je da ode daleko od kuće, da promeni svoj život potpuno.

Sanjao je o tome, crtao brodove i daleka mora po obodima listova svojih svezaka i jedva dočekao trenutak da konkuriše za pomorsku školu i da ide, mada je to značilo odlazak i od roditelja, a i od sredine u kojoj je odrastao.

Slušali smo ga otvorenih usta kako priča gde će putovati i na koju stranu sveta će ga odneti brod. Po malo smo mu i zavideli, mada je još uvek bio tu sa nama. Ali kao da je već odlepršao.

I stvarno, jesen kada je počinjala školska godina i kada se Rade uputio vozom u Split na dalje školovanje, za njega je bio korak u novi život, a za nas koji smo ostajali po malo i žalost što gubimo druga za priču i igru, a i ponos jer je neko iz naše sredine išao da postane pomorac.

Obilazili smo njegovu mamu i pokušavali da je utešimo dok je suznim očima pričala o svome sinu kako je sada pravi mornar. Krajičkom kecelje brisala bi oči, a mi smo se nutkali da joj se nadjemo ako treba, kao da bi smo mogli da zamenimo otsutnog Radeta.

Vreme je prolazilo. Školska godina se zahuktala, svi smo imali obaveze i u kući i u školi pa su se i odlasci Radetovoj kući i njegovoj mami proredili. Samo bismo usput, dok bi smo prolazili pored ograde, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

28

slali pozdrave našem mornaru ako bi se njegova mama kojim slučajem zatekla u dvorištu. Ona je uzvraćala kako i on pozdravlja sve koji pitaju za njega i na tome je i ostajalo.

Cela godina je prohujala, a da se Rade nije pojavio.

Daleko je taj Split, novca nema da se tek tako šetka tamo, amo. Pisma su stizala redovno, to smo svaki put čuli od njegove mame ili tate. Govorili su da je zadovoljan, da lepo uči i da će doći kada se završi školska godina.

I stvarno. Jednog dana dok je sunce opet nemilosrdno pržilo našu kaldrmu, a mi besposleni zujali okolo, pojavio se Rade u punom sjaju. Imao je divnu belu uniformu pomorca, gazio je nekako oštro trotoarom i sa šapkom na glavi izgledao kao onaj pomorski kapetan iz njegovih priča koje nam je pričao.

Bučno smo se sjatili oko njega, lupkali ga po ramenu, okretali ga da ga lepo pogledamo, divili mu se, a on preplanuo, nekako odjednom odrastao, kao da i jeste i nije bio onaj naš Rade. Video je mnogo više od svakog od nas, živeo u internatu sa drugovima daleko od roditelja, radio nešto što je želeo, a pritom još uvek bio i onaj naš drugar sa ćoška.

Proletelo leto, druženje, večernje sedeljke ispod ulične svetiljke.

Svako krenuo svojim poslom. Rade otišao za Split napunjen energijiom iz senovte ulice.

Majka ga ispratila sa gibanicom u koferu, slatkim od šljiva i kolačima koje je

najviše voleo.

Kad si tinejdžer čini ti se da je svaki dan godina. Nikad da prodje.

Kako si stariji vreme sve brže leti.

Tako se brzo završilo i Radetovo školovanje. Svakog raspusta dolazio sve lepši u svojoj beloj uniformi, sve dalji od života u našoj ulici, sve spremniji za vreme koje ga je očekivalo. Devojčice su se osvrtale za njim dok bi prolazio ulicom onako potamneo od sunca, pun neke snage i odlučnosti, vidno stariji od svih nas koji smo se još motali po uličnim ćoškovima.

Kad je i poslednja godina bila završena njegovi roditelji su sa ponosom pokazivali diplomu. Imali su čemu da se raduju iako je Rade bio sve dalji i sa sve manje izgleda da će, pored svoga posla , tako često dolaziti kao do sada.

-Nije važno- govorila je njegova mama -Samo nek je on zadovoljan! I mi smo zajedno sa njim! Pomoći će i nama, lakše ćemo živeti!Narodna poslovica kaže: Čovek snuje, a Bog odlučuje! Jednog dana ulicom se, brzinom munje, pronela vest. Na brodu na kome je bio Rade desila se nesreća. Otkačila se neka sajla na palubi, čudo napravila, ljude povredila. I naš Rade je bio medju njima. U prvi mah nismo znali koliko je teška njegova povreda. Onda smo čuli. Naš drug, naš pomorac, ostao je bez noge! Samo tako, u jednom trenutku život mu se preokrenuo.

Jedva je živu glavu izvukao. Drugi su i gore prošli.

Njegovi roditelji su otputovali u Split. Da budu pored sina. Da mu se nadju. Da ga uteše ako je to uopšte moguće.

Digo vremena je prošlo, a onda su se vratili kući. I Rade! Njegov život na brodu bio je završen. Trebalo je prihvatiti surovu istinu da je u najboljim godinama invalid, da će morati da razmišlja šta će sa svojim životom nanovo.Da mora svemu da se prilagodi.

Mesecima nije izlazio iz kuće. Nije hteo ni da mu dolazimo u posetu. Čamio je pored prozora, zurio u baštu, pušio i ćutao. Majka je trčkala oko njega, pokušavala da mu pogodi i najskrivenije želje, ali njega kao da to nije doticalo. Samo je izgubljenog pogleda posmatrao krošnje stabala u dvorištu i ćutao.

Otac je malo po malo počeo da odsustvuje od kuće. Vraćao bi se teturavim korakom zanoseći se s vremena na vreme od pića koje je popio. Pa čak i tako je bio sigurniji na nogama od sina koji neće koračati vojničkim korakom na koji je toliko bio ponosan.

Kada je Rade dobio protezu i prošetao po dvorištu, pa onda po trotoaru ispred kuće, nije to više bila ni senka onog mladića koji je sa toliko želje da odleti pohrlio na more. Vukao se, poštapao štapom, išao spuštene glave kao da se stidi.

Mislim da je jedva dočekao trenutak kada su njihovu kuću srušili da bi na njenom mestu izgradili nešto drugo. Otišli su, a da se skoro ni sa kim nisu pozdravili. I nikad se više nisu vratili u senovitu ulicu. Možda se Rade prilagodio novom životu, možda je našao neki drugi smisao u njemu, možda je stekao porodicu. Nismo znali!

I sad ponekad pomislim kako se život surovo poigra sa nekima od nas. Kako je samo jedan trenutak nesreće, ili nemara bio dovoljan da galebu saseče krila i da ga pretvori u sivu pticu sposobnu samo da kljucka oko sebe. Volela bih da se Rade potpuno oporavio. I da je našao svoj drugi put. Baš bih to volela!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

29

Lazar Janić

Došla televizijska ekipa nacionalne televizije, jedan novinar i jedan snimatelj, u Lakiće, da snime emisiju za školski program, o jednom danu u životu žitelja sela, u zimskom periodu.

U Mesnoj zajednici upute ih na imanje uglednog seljaka iz tog kraja, Alekse Lakića.

Aleksa ih lepo primi, i ugosti, kako dolikuje, kafom i rakijom.

Mlad i vrlo ambiciozan novinar objasni Aleksi da hoće da zabeleže na filmskoj traci kako jedan seljak provodi jedan dan u zimskom periodu, kad su seoski radovi u polju uglavnom završeni.

Snimatelj postavi stalak i uključi kameru. „Pa, evo ovako,“ počne Aleksa, „ ustanem ja, tako, oko pet-pola šest, popijem rakiju, pomuzem kravu, popijem rakiju, pustim i nahranim živinu, popijem rakiju...“ „Stani, čekaj malo!“ prekine ga novinar. „Ovo je za školski program, ako može da ne pominješ tu rakiju, to deca treba da gledaju! Nego, pričaj ti nama kako se vi u selu kulturno uzdižete, recimo, kako čitate knjige, i tako to...“ „Pa što ne reče odmah,“ kaže Aleksa, „ mogu ja i o tome!“ „Hajdemo onda iz početka“, kaže novinar snimatelju.

Snimatelj izbriše stari snimak i počne ponovo da snima. „Ustanem ja, tako, oko pet-pola šest, pročitam knjigu, pomuzem kravu, pročitam knjigu, onda pustim i nahranim živinu, pa opet pročitam knjigu. Posle doručka, odem do mog prijatelja i komšije Mihaila, i on nam iznese po knjigu, pa kaže mi da je čuo da se u Lakićima otvorila nova biblioteka, sa novom bibliotekarkom, koja ima velike... hm, kulturne osobine, i tu mi odmah odlučimo da se kulturno uzdižemo i da se učlanimo u biblioteku. Pročitamo tamo jednu turu, pa pročitamo drugu turu, a onda nas uhvati želja za čitanjem, i nastavimo da čitamo, ceo dan, i celo veče, sve dok nas bibliotekarka na kraju ne istera i ne zatvori biblioteku... Onda svratimo pred knjižaru, još željni čitanja, kupimo po nekoliko onih malih džepnih knjiga, i njih čitamo na klupi ispred knjižare sve dok se ne obeznanimo, i jedan pored drugog ne pozaspimo...“ Novinar se uhvatio jednom rukom za glavu, a drugom pokazuje snimatelju da prekine sa snimanjem.

Ovaj bi to vrlo rado učinio, ali ne može, jer je već odavno ostavio kameru i uhvatio se za stomak, zacenivši se od smeha...

Blog: http://lazarjanic.blogspot.com/ Website: http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

30

Nikola Marković

Seoba Odlomak iz romana

***

Prolom se sručio na golu zemlju. Sivi oblaci nadvisiše tmurni grad. Kloparanje kiše podsećalo je na trku hiljade srebrnih, nevidljivih konja od vode koji su pretrčavali preko žednih i usamljenih ulica. Armija sitnih kapljica spirala je prašinu sa asfalta i dizala je u nebo, ostavljajući za sobom atome pročišćujućeg ozona koji mu ispuniše nozdrve. Sporim koracima krenuo je klizavom ulicom. Nije žurio. Strmim putem stvarali su se uzani potoci koji su se odbijali o njegove sjajne cipele koje su, dok je hodao, veselo šljapkale u barama. Sutra treba da se seli. U tu činjenicu je sada bio siguran.

Zubato sunce mu je za trenutak obasjalo lice. Promuljilo je svoje blede zrake kroz pukotine na nebu, zatim zašlo iza zgrada i lagano, ali sigurno tonulo ka zapadu. Bilo je predvečerje, a pogureni ljudi u svojim kaputima, s kišobranima koji su ih štitila od jačajuće kiše, hitali su ka svojim toplim domovima. ,,Još samo jedna noć.” Rekao je sebi pomalo nadmeno i prkosno. ,,Još samo jedna noć.” ,,Izdrži! ” Put je vodio do široke ulice sa čijih strana su se nalazile višespratnice. Pogledao je na obe strane i prešao preko. Nabio je ruke dublje u džepove i krenuo ka prodavnici. Koferi su bili spakovani i naslagani na jedan od dva kreveta. Knjige je stavio u ranac, a stare cipele u kutiju. Miris ozona razbistrio mu je misli. Prijao mu je svež večernji vazduh i nemirni vetar koji se provlačio između borova obližnjeg parka. Svetlost je bila braonkasto siva, stopljena sa asfaltom koji se pružao pred njim. Pored njega su prolazili ljudi koji nisu marili za divnu lepotu iznenađujuće i tople zimske večeri bez snega. Pogledao je u ono pusto dvorište, pored koga je prolazio ranije, obraslo u korov.

Oronula kuća je delovala prazno, gotovo ukleto. Krov se urušavao pod strmim uglom, a na zidu sa kog se malter skrunio, stajao je natpis: ,,Mlada Srbija”.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

31

Miris borova nagoveštavao je kraj zime, i osećao se sigurno dok je gledao red drveća koji su bili malo nakrivljeni zbog tolikih decenija duvanja severnog vetra, prkoseći vremenu, pružajući otpor sili koja je mogla, da je htela, da ih iščupa iz korena kao dete koje se igra. Zgrčio se na sledeći nalet prohladnog vetra. Ubrzao je svoj korak.

U prodavnici je bilo toplo. Ljudi sa otkopčanim jaknama mirno su prolazili između rafova i trpali u svoje korpe ono što su mogli sebi da priušte. Prigušena buka kiše jedino se mogla čuti kad je neko otvorio vrata iznad kojih su se nalazila zvonca. Šareni proizvodi jafe, kuhinjskih kolača, medenih srca mamili su mušterije. Očaravajuči ukusi spakovani u kutije raznih oblika i veličina bile su jasno uočljive među stalažicama. Kada je prošao pored kase, primetio je da mu je osoba za njom bila poznata. Plavuša sa kratkom kosom i isto tako prodornim očima koje su sijale neobičnom vedrinom. Lice joj je bilo oblo i medeno.

Koža elastična, a usne debele i izvijene u osmeh.

Odskakala je iz okvira plastičnog stalka za cigarete, orbit žvaka, raznoraznih upaljača i hemijskih olovki. Jedino je njena bela jaknica sa logoom prodavnice upućivala na to, da, iako je dosta mlada, da ovde radi. ,,Kako si?”, upitala ga je čežnjivo. ,,Došao malo da pazariš?” ,,Hej!” Uzviknuo je.

Srce mu je bilo ispunjeno radošću. ,,Otkud ti? Nisam te video veoma dugo!” ,,Radiš ovde?” Upitao je znatiželjno, iako je odgovor bio očigledan. ,,Aham.” postiđeno je rekla, zatim nastavila svojim umiljatim glasom: ,,Danas sam počela.” ,,Oho, pa lepo! To mora da se proslavi!” Osmehnuo se, a dva reda njegovih zuba zablještaše na svetlosti neonske lampe koja je zujala sa plafona. ,,Pa mogli bismo”.. rekla je ona, meškoljeći se u svojoj radničkoj uniformi, ispod koje nabubrele grudi zaigraše. ,,Šta radiš večeras?”, upitao je, ne skidajući osmeh sa lica. ,,Ne radim ništa, osim ako me ne pitaš.” ,,Pa, dobro, eto. Pitam te.”

Pogledala ga je i osmehnula se stidljivo, on je nastavio:,, .. pitam te da svratiš do mene. Kad ti se završava smena?” ,,Za nekih sat vremena.” ,,U redu, javi se.” ,,Važi”.

Otišao je odatle da ne pravi gužvu. Za njim se napravio red i video je kako jedna nestrpljiva bakica cokće usnama ne bi li se ubrzao. ,,Evo, evo. Odlazim.” rekao je nestrpljivoj ženi. ,,Vidimo se posle.” Namignuo je plavuši i ponovo izašao na svež vazduh.

Mrak je progutao večernju izbledelu svetlost. Automobili su se proredili. Vetar je počeo da se pojačava, a on je krenuo ka stanu.

Večeras ima ugovoren sastanak. Gledaće da što bolje iskoristi poslednje sate svog boravka ovde. Krenuo je nesigurnim koracima. Kesa je šuškala, kaput mu je grebao vrat. Kada je došao kući, bacio je stvari na prenatrpan krevet. Odvrnuo je muziku sa radia do daske i ostavio telefon na vidljivo mesto u slučaju da ga ona pozove. Otišao je do hladnog kupatila. Pogledao se u ogledalo. Smeđe oči su mu izgledale umorno. Sam sebi je izgledao umorno. Prstima je prošao kroz guste brkove i potšišanu bradicu. Prodornim očima gledao je svoj odraz i samouvereno rekao: ,,Večeras će i zvezde da se ljuljaju..”

Prelistao je papire koje mu je drug ostavio i stekao utisak da šeta duž ivice daleke obale gde je dovoljan jedan dašak nestalnog vetra da te gurne u bezdan, na daleko pučinu gde su vetrovi dovoljno jaki da bi ti ikad dozvolili da se vratiš sa nje. Imao je takav odnos prema rečima. One su ga odvodile do dalekih mesta, gde su oblaci šaputali, a mesec plakao. Pogledao je u sliku koja se nalazila iznad njegovog kreveta. Stari, drveni jedrenjak koji je prkosio oluji, obgrljen oštrim talasima koji su ga bacali. Pomislio je da je kapetan tog broda, kapetan bez posade. Bez svetla da ga vodi dalje od opasnosti, zatim je shvatio da je čitav život takav, jedno beznadežno lutanje i bežanje od svih nepogoda koje nas jure, i žele da nas ubiju. Ostavio je papire na policu i pogledao na sat.

Prošlo je dogovoreno vreme kad je Jovana trebalo da stigne.

Kasnila je sa pozivom. Pogledao je kroz prozor koji je bio umrljan kapima kiše. U dvorištu je stajao prevrnuti trocikl gazdine ćerke. Ispod nadstrešnice parkiran auto, a u ćošku uz zid druge kuće, stajala je cirkularna testera o koju su se srebrne kapi neumorno odbijale. Prošlo A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

32

je nekoliko minuta, tenzija koja se pojačala osećanjem da će ostati sam, ali, telefon je ipak zazvonio. Javio se. ,,Dođi da me pokupiš”, rekla je, a njen glas je kao med curio niz njegove uši pune čežnje.

Našli su se na početku ulice koja je bila na višem nivou u odnosu na njegov stan u dvorištu. Kiša je pljuštala. Jovana je držala jaknu preko kose, a torbu zgrčeno uz sebe. Ivanu je bio smešan taj prizor, pa je rekao: ,,Hajde, hajde, nazebšćeš!”

Nasmejao se, zatim je zagrlio i svojim telom ugrejao. Nije video njeno lice. Pretpostavio je da je bila umorna od posla. ,,Dojadila mi je ova kiša više!” rekla je ljutito ispod jakne. ,,Pada ceo dan i nikako da stane! A još je užasno hladna!” ,,Blizu sam. Znaš već” ,,Znam.

Nisam odavno dolazila, ali sećam se otprilike gde živiš.” ,,Pa, lepo. Drago mi je zbog toga. Sutra se ionako selim.” ,,A, gde ćeš? Negde daleko?” ,,Pa nije baš toliko daleko.. Slovenija. Čeka me neki posao preko grane.. našli su moji nešto..” ,,Slovenija.. fino ti je to Ivo.. što i meni ne središ neki poslić? Dojadile su mi oni penzoneri iz prodavnice.” ,,Vrlo rado. Sačekaj da prvo vidim šta ću sa sobom, pa te zovem.”

Došli su do gvozdene kapije. Klizave šarke su ovaj

Suton na plaži © Pepi Kotoraš put bez škripanja dozvolile vratima da se otvore. Peskoviti pod je gnjecao pod njima. Stigli su do nadstrešnice ispred kuće, zbacili sa sebe Jovaninu jaknu i ušli unutra. Kad su se vrata zalupila, znak škorpije od crnog metala zvecnuo je o drvo. ,,Stavio sam za kafu. Sad će.” ,,U redu”. reče Jovana i sede na krevet. Razgledala je unaokolo, bacivši pogled na kofere, spakovan lap-top, kutije, ranac. ,,Tužno je to.” rekla je. ,,Na šta misliš?” pitao je dok je mešao vruću vodu u džezvi. ,,Pa ta putovanja.. odlaženje, dolaženje.. znam da često putuješ i da si se do sada možda i navikao.. ali opet.. nije to baš tako lako.” ,,Nije uopšte lako.” rekao je. ,,Da budem iskren dosadila su mi više putovanja, cimanja oko para. Voleo bih da se skrasim jednom za svagda, možda osnujem porodicu. Zašto da ne.. nisam ja više tako mlad.”

Nasmejala se.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

33

,,A, šta ja da kažem?

Već mi je dvadeset i četiri, nemam stalan posao, a o porodici ne mogu još da razmišljam.” ,,Lako je tebi.” – voda je provrla. ,,Naći ćeš nekog lepog, bogatog muža.. dobro ne mora da bude lep”, pogledao je ispod oka i malo se nasmešio, ,,ali ono, da ga ima. DA ima.”

Nasmejala se još jednom. ,,Nije tebi lako. Ajd batali tu kafu i dođi kod mene.” ,,Evo, evo. Samo da se zakuva. Gorču beše? ,,Kao pelin” Pogledao je sa blagim izrazom čuđenja na licu.

Pelin nije baš tako gorak, ali dobro – znao je na šta je mislila. Nasmešio se. Sklonio džezvu sa plinske vatre, i seo pored nje. ,,Sipaću posle.” rekao je. ,,U redu.” Nasmešila se svojim rozikastim, mekanim usnama. ,,Poljubi me.” ,,Ljubim.”

Svanula je zora.

Probudio ih je lavež pasa i alarm telefona. Prozevao

se, rašio ruke, i lagano laktom zakačio Jovanino lice. Nakon nekog vremena, probudila se. ,,I, šta sad?” upitala je.

Jorgan joj je pokrivao čitavo telo, osim oblog nasmejanog lica. ,,Pa ništa, hajdemo malo da se volimo.”

Rekao je, dok je našao put do njenog mekanog i glatkog stomaka. Masirao joj je kožu. Brzim i čvrstim usnama gladio joj je bele, gotovo nevidljive dlačice ispod nasmejanog pupka. Smejao se na momente usporavajući i menjajući ritam jezika dok je lizao stomak, osećajući svaki ukus i miris njene divne kože. Povremeno bi joj prstima pomazio vrat, dok je žmurila i uživala u svakom trenutku. Ništa joj nije smetalo. Spustila je ruku do njegove guze. Češkala ga je iznad krsta.

Spustila se pod jorgan. Kratka plava kosa nestala je ispod pokrivača.

To je bilo jedno od najlepših momenata koje je u životu imao.

Jovana je bila dobra riba. Upecala ga je na tako prepreden način. Igrala se sa njim kao mačka sa mišem. Posle seksa, zadovoljno se pripijajući uz Ivanovo telo, poput zmije, ponovo je pitala: ,,I šta sad?”

Ivo je uzdahnuo, oblizao usne, pogledao ka plafonu i rekao: ,,Pa ništa, meni za koji sat kreće autobus, ti ćeš da se spakuješ i da odeš. I ja ću da odem – možda zauvek.” ,,Zašto si tako hladan?”, upitala ga je. ,,Kako možeš..” ,,Pa, ne mogu. Jednostavno lakše je da budem hladan.”

Počeškala ga je za bradicu. Nasmejao se. Nije on čovek ledenog srca. Voleo je njene bele ruke, svetlu put. ,,Žao mi je zbog svega.”

Oko podneva pozvao je taksi i izneo torbe na vlažnu ulicu. Sunce je bilo jače. Kiša je prestala. U vazduhu se osećala svežina, što je veoma prijalo. Taksi je došao u roku od tri minuta, kao što uvek i dolazi, Ivan se osvrnuo poslednji put ka kući, sa mirisom Jovaninog parfema u sećanju. ,,Glavna stanica, gospodine?” ,,Tako je.”

Nikola Marković

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

34

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

35

Lažni Pekmez Stanoje

Ilustracije: Lažni Pekmez Stanoje

Balada i marmelada o klaustrofobičnoj banani i nuklearnom pauku u reci Preživio je pasulj i poslednji mohikanac književni je pravac kao na reveru značka ispod mosta se ljube upitnik i tačka the kraj malotomorrow dođe: Veliko je slovo, svi pokorno stoje oči mi trepću, igle vam mozak kroje banana u panici zazidala emocije zid je pregrada, visoko je dole do sive eminencije vulkan u grudima, erupcija počinje počinje i rađanje, na televizoru droga galamim na daljinski, šarafi su mi klimavi vreme je da padneš, odvrnula se i drvena noga na radiju priča čovek koji spava zvukovi su teški, čuje se galama video sam pticu,na njoj ljudska glava udarac je tup,želja uvek spava nuklearni pauk trči ka svojoj sreći mreža puna ljudi,spavaju spokoj spokoj moleći kupili su plavi lift,hodali su lagano,prkosno,trčeći za doručak je žuti kamen budan sam,veseo i plav za večeru su ljudi,vodeni i mali prekasno se budite,uzbunaa džaba zvoni zvono na kravi mravi su u tegli zavrnutih duša pokidane im niti kao zivci kod konja akustična cipela u maslačku progutala zeca u tami neko plače,u tami čovek jeca kockaste su misli,kotrljaju se i one ubio sam psihopatu,gutao je bombone znakovi kraj puta trče i plaše djecu ljudi su u crnom,zbog djevojčica se kreću kreću se i ideje,glas sve nadjača ubijeni snovi,stih jednog plača u mislima stojim,na svetlu se bojim na tavanu duša izgubljeni ljudi u oku je iskra,ti si mrav ali i on uzalud se trudi mrak u tami poljubio sreću mali pupak se odvrnuo,zapalio svjeću duša i spokoj kupili su vreću sahranjeni u kreču pronašli su mir sablasna tišina zamenila je nemir A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

36

uvrnuti snovi kao uši na zimzelenom zecu šarafi su i lete kao av av lajka ka mjesecu na mjesecu su pingvini veseli su i mravi visoki su ciljevi,kao patuljak u travi ispali su zubi,obrisali boju babe vole sex ja viteza koju zajecala krava tužno u podnožju noći odvrnuo se poklopac,nema mu pomoći tužno pečem srećno jaje na oko, silovana patka,kopam jos malo,dovoljno duboko suze ti same niz oluke liju, ostavila majka žumance u parku, otišla kod mesara da sredi šminku ogradjeni ljudi ubili su srce udarac je tup,zakucale se noge krvave su noge zakucali živčani ekseri srecan je frižider i njegovi hladni snovi na horizontu samo jedna tačka u parku djete plače,trudna je i mačka nemoj da se plašiš sumornoga lista pokorno se zamisli,kupaj se u reci smiri se,pogledaj me i reci: točak se nuklearni okreće,srećni su samo tužni žongleri.

Dragi, šta ima na televizoru?

Dva prsta prašine, draga…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

37

He cried i drĹžao se za str.cabbage porno "Mico and Friend" bankrupt!

first kontigent for help krenuo

An iznenadne and teske finansijske situation that je zahvatila the Independent Republiku of Semberija bo and pada cjene cabbage na Brcko berzi, str."Mico and Friend" is proglasio Prema vec propisanom the zakonu constitution i the provisions semberske republic, the unesrecenom str."Mico and Friend" to forgive svi zaostali dugovi i and is noo duzan da ih to return them the socijal zajednici.

If someone se neko usudi da prekrsi ovu this odredbu, Bishop Suleiman Vasilija Passionate, will be sankcionisan u skladu with the zakonom, clan 13.

And ce u skladu sa propisanim of na potrazivaca duga biti pusteno 1014 by the besnih municipal radnika skupstine opstine koji ce that svojim bodies are braniti tesko zaplenjenu property. Bobar Day kompaniji ce will belong pripasti to all sva imovina and druga , po clanu 215.13 ustava of the Independent Republike of Semberija.

The Vrhovni sud,dana 21.14.2012. Porn star Bishop Suleiman Vasilije Passionate. neka vlada SemberijaTransportom.

-Reakcije na to this news su were zastrasujuce. str. Micic je bio u great shock. He cried i drzao se za head.

The sutnuo je sekretaricu u the ass i ubrzo se onesvestio. It really ga je hit it to ĹĄto se happened.

It's neverovatno je kakav how it was an bio emotional od celebration of zbog of pobede nad over the famous Duke strumf Mirkom Vadikavnim, do the news da vam je prodavnica u difficult financial situation.

It is tuĹžno je sto mu se it happened u the moments when je usao the u osmi month of trudnoce - said one of the svjedoka.

He situacija koja je zadesila a toung pms star semberske republike was shaken je and njegove Povredeni captain Cican je plakao, Miciceva celleague Bobar Day je said that he se oseca poor i bespomocno, a portparol kingdom Mortal Tombak, the province which koja is 14 times proglasavala bankrot, Minister Kriska istakao je da whole nation saoseca sa Micicevim with the loss. Association of gradjana opened a je humanitarni number of za pomoc FOR HELP CALL 99/555-555 off

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

38

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

39

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

40

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

41

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

42

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

43

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

44

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

45

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

46

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

47

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

48

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

49

Club VAGABUNDO Hrtkovci

https://www.facebook.com/pages/Club-VAGABUNDOHrtkovci/187210794704562

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

50

http://posaonainternetu.com/affiliate/affiliate.php?id=635&group=6 http://posaonainternetu.com/affiliate/affiliate.php?id=635&group=10

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

51

Goran Radičević Svaki put kad me sjekira sudbine zasječe otpadnu iveri...

Prijatelji vama ih dijelim...

1.

Ne moraš tražiti vodom sa izvora planinskog napojiću te, nektarom cvjetnim nahraniti, na mekoj postelji od pliša pustiti da počineš...

Ti si danas mog srca dragi gost.

2. Čelo mi kao livada u jutro jesenje rosno, prislonjeno uz hladno prozorsko staklo, ovaj život pod maskom postaje trpljenje nesnosno od kada me tvoje jecenje u dno duše dotaklo 3.

Uz tebe sanjivu i mekanu Privijam nesanicu, Grižu savjesti Koja me ore Kao plug oranicu, Nježnost ranjava Disanjem ti spokojnim...

Boli me san.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

52

Noć puna kiše, Zora ne kani da svanjava U još jedan Pokisli dan.

Patim kao razapet Na krstu Jer previše si čista Za moju Savjest nečistu.

4.

Rijeka si koja stihovima teče kroz dan moj i kroz moje veče, jedina si od svih koja ima moć da šapat cvijeta sluša po svu noć i da ga prepiše od slova do slova.

Jer živiš život u javi od snova...

5.

Poželjeh poželjeh opet vatrom goreti o ljubavi njoj pisati stihove noć je u tišini pitam se ima li u meni još mjesta za snove ili sam postao samo ljuštura čovjeka koji je voljeti znao, vrijeme je li me zgazilo prije nego sam sve od sebe dao.

Odgovora nema samo tišina i praznina...

U grudima 6.

Umrlom snu na pogrebu sahranih i zvijezdu potamnjelu, na kraju nemira uživam u porazu, predadoh ti sebe i svoju melanholiju, da od nje napraviš novu ljubav vatrenu...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

53

7.

Rumen od svitanja ne želim da zrenem...

Da posle ljeta jednostavno kao jabuka sa grane otpadnem...

Još nijesu moje usne za tuđe dozrele...

8.

Voda sam i tečem ispod nebeskog svoda, u suzi puno me ima...

I suza je voda.

9.

Bolna moja draga kratkog je daha.

Maleno joj srce traži predaha.

Nasmij se, bolnom srcu lijek neka bude smijeh.

10. Ćutiš a sive su nekad crne oči 11. poslah lađe bijelih jedara tvoje oči da nađu... da ih tuga ne bi suzama nagrdila ili noći nesanicama naborale...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

54

12.

Koja si i čija si ti što me noći svake iz stihova uporno dozivaš, donosiš u sobu miris cvijeta lipe u čijem si hladu naučila da uživaš.

13.

Koje koplje sudbine ranu produbi, koji morski talas potopi nade san ?... Čije su oči nevine i osmijehom bijeli zubi učinili da stari alas zamijeni za noć dan ?....

14.

Znaš kako je kad ljubav umire, kad samoća zamijeni dodire, znaš kako je kad želja nestane, kad umjesto smijeha suza ostane...

15.

Poželiš li da mi sjenkom postaneš, da mojim stopama koračaš, da u zagrljaju mi drhtiš i da poljupcima goriš pazi...

Nijesam onaj iz želja, različit sam od sna, dva oka plava ne sijaju od sreće već od leda, ne gleda iz njih sreća...

Iz njih najčešće ponor tuge će da te gleda.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

55

16.

Odeš li moliću vihore da ti ne pometu tragove, ptice da te pjesmom prate, noći da te u snovima vrate, uspomene da u sjećanju ostaneš...

17.

Kome ćeš poći, ko će ti pomoći, ko sa tobom drhtati od zime kad ne bude više mene... Čije ćeš pjesme čitati, kad ih ne budem pisao, kad se izgube, neobjavljene...

U čijem ćeš plavom oku gledati nebo, kad se napokon ugasi, Kad prođem kako ćeš naći drugog kao ja da te od tišine,od samoće i očaja spasi...

18. Životom zbunjen, strahom izbezumljen, kroz iluzije i snove tražim put...

Snovi strave liče na prave u njima venem kao list žut...

19.

Nije samo noć kriva za san o tvojoj ljepoti, ostavih otvorena vrata duše da se iluzija prikrade, da stanu tokovi,da se zamrznu note u sonati, da me emocije i duboko usnulog iznenade, nije samo noć kriva...Nije ni usamljenost, što te upijam u sebe ljubavi i nježnosti žedan, kriva je i duša ova i moja mahnitost što te iz dubokog sna u ljubavni stih upredam...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

56

20.

Ljubav šalje me stazom bola satkanu od svijetla i dijamantskog praha, preko potoka i rijeka nastalih u očima izvorima.

No da li je to ljubav ili samoljublje?

Staza slonova (detalj) © Pepi Kotoraš

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

57

САША МИЋКОВИЋ

БИСТРООКА Некада кроз снове благо зашапућеш закључане речи, тајне теби знане, што облију усне снене, усијане, па свијеш уз мене и сву љубав згрћеш. Очима се мојим лик твој то огледа чим распростре зора тепих светлуцави. Тихо дишеш, спаваш, врат ти голишави, мек, топао образ, мирисна и бледа. Кад маглени сан се у етар распрши, потечеш к`о извор, новом дану гипка. Лице ти јутарњи ваздух пипком штипка, а свежина даха на трен тек загуши. Добро јутро, мила, музо бистроока, родила те млада светлост са истока!

КАМЕНЕ ЛУТКЕ Када буду дошле сиве, ледне зиме, крај огњишта сама скупљаћеш угарке, а да ме дозовеш, знамо, немаш чиме, већ су нас сустигле све те смртне замке. У тмурној хладноћи, ја далекој ћутим јер мртав сам, давно, остао без даха, и никакав, тако, о лепоти слутим, а раздвојила нас ова шака праха. Тада биће касно, и на твоме челу написаће време све што има рећи. Уморном и старом, оронулом телу, одзвониће звона, па ћеш к`мени лећи. Лежимо у грчу, кроз векове, ћутке, једном крвца врела, сад камене лутке!

ОШТРИЦА СТРАСТИ Кроз тебе су кришом све небеске силе уплитале чари космичкога праска. У бићу задишу виле лакокриле, а на лицу лежи Венерина маска. Леђима беласаш, очним жаром буктиш, и сва си у ватри љубави и жудње. На мојој си руци пламичак, задрхтиш, на оштрици страсти, жеђаш дахом блудње. И лед си и жишка, дрска и питома, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

58

титраји се груди савршенством мере. Сладуњави занос лицем обадвома, ка ужитку тела чим нам се упере. Бескрајна врелина захуји у нама, крв звони, забруји, па кроз нас прелама!

ДАЈ МИ СЕ Пусти ме да главу која ноћас пада приљубим на твоје груди и рамена, да крвоток отров у сну не савлада, кад блаженства буду резом покошена. Свет постане често огледало зала, дланове протрљај, на мене их стави, загреј ово чело силних идеала, јер ум те мој такву, виспрену прослави. Све мртво и живо, када студ заледи, а наша се тела повију и стисну, остану нам тупи, болни недогледи, трули, мутни дани, јесењи што кисну. Дај ми се на минут, јер живот све сатре, и у лед окове све пламичке ватре!

ЖУДЊА К`о мастило црно, водом разливено, врх брда се светлост смешала са тамом. Ноћ капље, тишина, долети ми самом, жудно тело нек` је тобом наткривено. Руке ми додирни, и у мах размахни, спуштајућ` на своје жаробразе благе, титрајима трепти, кроз додире наге, мирисе ми с врата, рамена удахни. А када врх брда опет светлост сине, и разапне слепе сене сиве, мутне, уз звуке лепоте, тонове бешћутне, узнеси се опет у тајне висине. Нећу да те кротим, себично и јадно, зажелиш ме, стигни лагано, ненадно! САША МИЋКОВИЋ

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

59

Nikola Matić

Čas života Uputi pogled, bar još jedan, kreni ka meni, napravi korak, pa stani!

Tama sputava sve iskonske granice, zatvara prolaze za vozove slobodne stanice...

Oslobodi stanje uma i razuma, od neprijatelja ti načini kuma, zagrli ga...

Djavola poljubi u njegova prljava usta, zaboravi na prezir i da postoji ta mržnja, poljubi ga...

Klanjaj se i krsti, jer ti ne činis greh, jednostavno si čovek i volis ceo svet, sve ih lepo pozdravi...

Govori mržnje nisu govori ljudi, neka se tama u njima budi, pa totalno ih sludi...

Istina je sloboda, neprijatelj laži, ali neprijateljstvo nije ono sto se traži, pusti mržnju, nek ispari...

Zaustavimo ratove, dignimo bele zastave, spustimo koplja, ne dozvolimo da nas rastave, smatraj ovo delom životne nastave!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

60

Gde si otišao?

Nalet vetra u hladnoj noći, krv u čaši toči.

Crvena boja, poslednje kapi uplakane mati.

Crna odora, kreće molitva, gde si otišao?

Ko će ga znati?

Nedoumica Nešto me žulja od samog početka, nešto me kopka, nešto mi smeta...

Negde grešim...

Ali gde grešim?

Ukaži mi na problem, da mogu da ga rešim...

Spoji žice ili izvadi kamen, nek' od naše ljubavi nastane plamen!

Ruku na srce i oseti ljubav, to je pravo mesto, tu ću da te čuvam!

Bolje sutra Sanjao je bolji život, bolji svet.

Nadao se.

Rukama je opipavao zgrade A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

61

kao da je slep.

Shvatio je. Život je krvava priča svih glavnih likova.

Izgubio je.

Poluživo telo na drugoj strani, život bi da odbrani.

Ostalo je isto sve.

Čiste misli Tvoj život muzika čini, muzika stane!

Tvoje misli negde lutaju, brojiš dane!

Osećas vetar, kako duva, otvara rane!

Njene usne se kreću, misliš: Laže!

Zatvaraš oči pred njom, neka kaže!

Pusti neka lepe reči ona slaže! Čiste misli otvaraju put duge staze!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

62

Mina Imširović

ZATVOR Svi moji horizonti su u kutovima očiju, Flegmatičnim pogledima kroz koje zjapi Samo tišina, Osluškujući sat u tijelu.

Poginjem se kao krošnja pod teretom snijega, Zatrpana razmišljanjima kao posljednji voz Koji odlazi sa hladnog perona Tražeći suštinu nečega Što možda uopšte i ne postoji, Tragajući za nedokučivim.

Jedino, pogledi još miluju horizont. Čameći, nažuljana duša, kao ptica u kavezu.

Osmijesi, kao starci sve umorniji, Sve manje i sve kraće traju, I sve su rjeđi.

Za moju sjenku, čežnjivim prstima, Hvata se samoća, Kidajući polako moju pratilju.

Zbirka poezije Kišom umivana... Autor Mina Imširović, rođena je 1972 godine u Gradačcu, BiH, a živi i radi u Mariboru. Ovo je njena prva zbirka poezije, pjesme su pisane u razdoblju od 1989 do 2011 godine....

Osjećam pod stopalima Kako se kidaju slabašne niti Mojih snova.

I svakog trena, prijeti bezdan da me proguta.

U ruci ostade trag Bijelog goluba.

Rat sam već odavno izgubila, On bijaše moja bijela zastava.

Glas ljubavi isčupan iz grudi, Da ponese na krilima Žudnju što dušu mi kida.

Prateći njegov let, Bolnim pogledom, Stišćem zgrčenim prstima Hladne rešetke, mog zatvora.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

63

PRIJATELJU Prijatelju!

Ova jesen je najmodrija, Od stisnutih usana Na zamagljenim oknima iluzija.

Kada me u žurbi, I najsporiji pretiču, I spotiču se Na moje želje i raštrkane misli.

Jer od juče, zaboravih lekciju, Ovu danas, nisam naučila, A sutra, ne znam da li ću znati Riješiti enigmu svoga života.

Prijatelju!

Nijedna jesen nije kao ova Donijela više pahulja U moju kosu, I osmijeha na tribinama života Sa aplauzima za najbolju glumu.

Ova jesen je puna rakrsnica Ali, ni jednog puta nema Kojim bi pošlo moje srce.

Kao igračku držim svijet na dlanu, Pa ipak sam najsiromašnija!

Nijedna jesen nije kao ova Bila puna kiša U kojima utopih svoje snove, Bezbolno.

Kao dželat, ne žaleći.

Jer više ništa ne boli Sem krajička ove poderane duše, Što se u meni, Još ponekad probudi.

Zato mi poželi, Prijatelju, Samo jedno; Da pronađem svoje Zlatne jeseni, Da se pokrijem lišćem toplim od kiša.

I odletim za šarenom dugom, Kao ptica.

Da moje jeseni Budu opet moje.

Sopstvene!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

64

SJENKA U tami moga vriska, agonija, Sljepoću mi Još težom čini.

U vulkanu moje suze, Erupcijom snova, Bijah, osakaćena.

Da otvorim dlanove I ispružim modre prste.

Između njih se samo provlači Slabašna duga Mojih osmijeha.

Slijepa, Široko otvorenih očiju, Pocrnulih zjenica.

Sakatim udovima, U raspadu dušinog, Sunčevog sistema.

Ne dišem, Jer mi se i sjenka Iz ćoška podsmjehuje.

Jer čak i ona ima, Glasnije korake Od mene.

USPAVANKA (Majci)

Spavaj mila, Ja ću ti pjevati uspavanku, Kao što si ti, nekada, Činila meni.

Ja te neću probuditi suzama.

Jer ne želim, Da u Džennetu u kojem hodaš Moje suze budu potoci U kojima ćeš ugledati Svoje lice.

Ili moje?

Spavaj mila.

Nagovoriću sve ptice Da ti prenesu na krilima Sva moja snivanja, Za koja nisi uspjela da saznaš.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

65

Ukrašću dugine boje Da ti osvijetle jutra, Zasadit ću najljepše ruže S mirisom ljubavi, Koju još čuvam za tebe.

Impresija 11 © Pepi Kotoraš

LEDENA UTVRDA Usnama od sjevera, Ljubim ti ledene doline, U očima, bez dodira.

Srce, santa od leda, Barikada, nepremostiva.

Moju je ljubav U oružje pretvorila.

Ledenim dahom Pupoljke sam dotakla, Maslačcima kapice Od pahulja obukla.

Rosu u kosi, u mraz pretvorila.

Pa prijestol ljubavi, Postade moja Ledena utvrda.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

66

Sanja Radulović

Ambivalentna pjesma Jutrom sam ti opet pjesmu napisala.

(Opet ljubavnu.Najljubavniju).

U podne me je omeo unutrašnji glas i podsjetio na nemili događaj.

Htjela sam pocijepati pjesmu ali sam je ipak sačuvala kao podsjetnik na svoju ludost.

Poslije ručka sam te zamišljala .

Na sofi pored mene ležao si. Čitali smo Prevera i pitali smo se; Zašto je u frižideru ostavljen mrtav pas ?

I šta uraditi sa mrtvim pticama ?!

Zemlja nije za njih, jer nebo je njihov dom.

Ali,ako nebo pticu grubo odbije onda i ona mora spavati u frižideru jednostavno zato jer nema gdje.

Smijali smo se (iako smiješno bilo nije).

Pred spavanje sam bacila knjigu na pod.

(Opet sam se napričala sama sa sobom).

Bestraga i ptica i pas i Prever i pjesme !

Sve što volim i mrzim počinje slovom P !

Kao početak još jedne noći bez tebe.

San me nalazi na pragu pogužvaniih misli.

(Još jedna ljubavna,najljubavnija pjesma, smrznuti mali pas, neprilagođena ptica...)

I još jedno, sasvim izvjesno jutro, na putu.

Epitaf pokušaju Napuštam te u predvečerje.

Ostaju sjene.Bivše sumnje.

Neizgovorene misli progutane.

Molitve vje(t)rom razbucane.

Ostaju slova pomiješana.

Velika zagrada, i par znakova pitanja.

Napuštena rečenica koja misli da odgovore zna na sva prećutana pitanja.

Ostaju nedozrela saznanja o postojanju (inter)akcija.

Iza zidova publika s naćuljenim ušima.

(Ili mi je pozornica iza leđa stajala ?)

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

67

Napuštam pretpostavke sve odlazeći u svitanje.

Ostaju tragovi koji brzinom munje suše se.

Nedokaziv motiv potrage za smislom upravo doživljava epilog prelaskom na drugu stranu.

Sijevaju, škljocaju.

Glasno, po ko zna koji put,umiru dok izgovor kidaju iz grla usahlog od straha.

I znam opet sam među ljudima.

Sebi sličnima.

Pala sam pokušajem ranjena u odore nalik ljubavi odjevena.

S druge strane (Ljepota, divno neuzvraćena, kroz izlog mi je smjelo namignula).

Lijepo je gledati dijelove slagalice uredno izložene u izlog postavljene.

Diviti se, jer to je svrha izložbenog prostora.

Sliniti s druge strane izloga i zamišljati život ...

Nasmijane uloge.

Aplauze.

Riječi hvale.Velike.

Jedine poželjne...

Ali lijepo je i znati da postoji divna laž, i lažna istina.

Utješna nagrada, u miru izloga složena.

Da postoji slika iskrivljena u zlatan ram stavljena.

Da postoji nezasitost organa ( osim trbuha ).

Da postoji želja, gospodarica izloga.

I čovjek, njen vjerni sluga.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

68

U muzeju savršenih misli Skidam niti nesavršenosti i stavljam te tamo gdje prašina neće padati .

Gdje vjetar duva suprotno kazaljkama na satu, a misli grle nevidljivost dok ruke ljubavi postoje ogoljene i same.Još vrele.

Mislima neuprljane.

Iz prezenta prognane.

Zaustavljam se u trenu tom čistom i nestvarnom.

Zastajem zadivljena panoptikumom.

Ledim se u času kristalnom.

Savršenom.

A prošlost uredno složena ispod paučine tihog čišćenja jekom vjetra opjevana oprašta ti sve grleći svijet čudesne igre bezvremene.

Ljubav nema obale Bilo nas je previše u koloni dugoj.

Sat je čekanjem otkucavao beskraj.

Bilo nas je previše u redovima gustim sa željom da pitamo koliko će da traje.

Ostalo nas je (samo) nekoliko stotina koji smo na koljenima dočekali zoru s pogledom uprtim ka nebu kao da će neko iznenada poslati spas.

A znali smo svi (svih nas stotinu i nekoliko) da spas je odveć samo misao i samo želja nas davljenika na brodu ljubavi koji smo se svojevoljno našli na pučini.

Sanja Radulović

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

69

Danijela Beli

Boje Nekada mi dođe samo da ti priđem; I da smehom svojim raspem tvoje hladne, sive oblake tišine u sitne komadiće. Čak, poželim i cvet da ti poklonim.

Njime da unesem malo života u tvoj depresivno mračni svet.

Zašto uvek ćutiš? Čovek je dobio moć govora da bi njime uveseljavao druge, razvedrio im teške oblake što im se vrzmaju po glavama.

Pa razveseli mene!

Kaži mi nešto lepo.

Tačno mi dođe da te zagolicam dok ne pocrvenis, dok se ne zacenis od smeha.

Da blede boje sa lica smejanjem promeniš.

Ili samo da ti pričam o tome kako je život lep.

Da ti maštu pretvorim u dugu punu zanimljivih igara u kojoj bi svaka od njih posedovala boje, kao ove moje.

To bi bile samo vedre boje, jedino takve u mojoj glavi postoje.

Najkraći zimski bal Zaigrajte.

Zaigrajte noćas veselo još jednu igru u krug.

Započnite još jedan zimski bal održan vetrom.

Prepustite svoje belo, krhko, nevino telo - neka ga vetar nosi.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

70

Bal bez pratnje pod svojim osetljivim kracima, ne vredi vam igrati. Bićete tužne, ljubomorne na druge.

Prilepite se uz sebi najbližeg usamljenog partnera i plešite sa njim!

Plešite dokle god vas vetar nosi.

Budite srećne, vesele, iskoristite sve mogućnosti vašeg kratkoročnog života; U ovoj hladnoj zimskoj romansi koju vaša vrckava srca čine tako toplom.

A kada vetra nestane, bal se završi, izgoreće malena tela od uzbuđenja, te dve male pahulje tako prilepljene jedna uz drugu.

Istopiće se na toplom licu jednog dečaka ili devojčice što u snegu sedi i plače, želi da ga se reši.

Ne imajući u vidu koliko je život svake pahulje razigran - ali kratak; Koliko su se trudile da ulepšaju ove trenutke hladne zime i pretvore ih u čaroliju...

U pesmu upletena Eto. Skupljene su reči za još jedno jedinstveno delo jedne nepoznate gospodjice.

Stihovi joj se nižu vrtoglavo.

Reči su joj po nekad malo strme.

Ali ona i dalje piše.

Piše da je bar neko nekada, možda shvati i razume.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

71

Uplela se u stihove.

Zamrsila misli i sada neprestalno samo čita i piše.

O čemu ona to?

O ljubavi, strasti?

Kojekakvim smejurijama iz detinjstva?

Niko to ne zna, nikome i ne želi kaz'ti.

Niže perle od stihova na novu pesničku ogrlicu.

Nežno je stavlja preko glave, da joj bude tu, blizu srca...

Greben © Pepi Kotoraš

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

72

Branka Vojinović Jegdić

UKLETI Nije Todor tuko Stanku malo, No nije mico ruku š nje Svo selo je to znalo I ako bi se ko zateko Obrto bi glavu u stranu, Jer bi Todor tada još više poludio.

Kažem, nije mico ruku š nje, Kaku ruku, Šibo je bičem, Drenovom tojagom, Bila modra ko čivit Ali ne zatvarala usta Sikće li, sikće.

Da je bar malo šućela I on bi ruku odmorio Ali jok, Ne šuti ta, Ne zna ona Šta je zakameniti, Mokar konop Joj se u kožu usijeco A ona jopet Zlica i kune : Grom te gađo!

Ušuti više, Đavo ti ih začepio Kad ti sama nećeš Da odmorimo I ja, i ti, Ušuti više Mrkla ti svijest Da progledamo I ti, i ja.

Ušuti kastiguljo Da se više ne kastižemo Ni ja, ni ti.

A počelo je odma, Čim je dovede Ko mlada nevjesta neće da šuti, Samo drobi I šta je on mogo No da bije.

Nafališe joj rad, Ljepotu nisu, Suva ko grana Slijepac kod oba oka Zamače se, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

73

Tek kad rodi uženi se Ali u pamet Nikad ne dovede se, Džaba joj ime dadoše Ta nije znala stati, Zlica i kune: Gađo te grom iz vedra neba!

Ušuti više Jad te našo Ko što je mene s tobom Da odanemo malo I ja, i ti.

Ušuti više, Stala ti voda u usta Pa da počinemo I ti, i ja.

Ušuti peksinuljo Da se više ne peksinamo Ni ja, ni ti.

Kažem, nije mico ruku š nje Dok ga ne ubi Vrijeme iz oblaka.

OPSTANAK Sto gromova tuge je mene tuklo Munje su dušom ožiljke pisale, Izdrža ovo srce, nije prepuklo Spržene nade polako izdisale.

I živa se pekla na života žaru Nedopečenu gasile suza kiše, Mladu mi kožu preobuče stara A na nju ponovo oganj kidiše.

Noževa zrivenih ne znam broj Krv se slivala na sve strane, Otkidali se komadi prkosa mog Crveni potok nikako da stane.

Svijala gnijezdo u zvjerinjak ljut Iz kog otrovnica lukavo vreba Otrov kroz snove krčio put Navlačio mi šešir crnog neba.

Laka sam meta za odstrel bila Lovcima zlobe ne bih promašaj Mecima patnje pogađali mi krila U knjige još ne pišite mi kraj.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

74

ZNAM! Znam!

Volio si me!

Onako kako si ti znao, Onoliko koliko si mogao Ali ne dovoljno Da ova vatra Gori vječno.

Znam!

Tvoja je ljubav bila Kao jesenja kiša Ni topla, ni hladna Ponekad bi zapljuštala jako I onda naglo prestajala, Moj kišobran nadanja Brzo se sušio.

Znam!

Morao si otići Zajedno s lastama A ja sam ostala Praznog gnijezda i Pogleda ostavljenog na cesti Gdje se sa zlatnim lišćem Miješa prvi snijeg.

Branka Vojinović Jegdić

Nina © Pepi Kotoraš

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

75

Anica Prekajski

U MEĐUPROSTORU Udaljene tačke Nedostignutog u meni Susreću se, U međuprostoru.

Sva bekstva Samo su obmane, Mostovi koje želim da srušim, Pre no što nestanu Ili postanu sivi Poput trulih fasada Jednoličnih gradova.

U tebi Spajaju se Svi moji kontrasti, Negira običnost.

Udaljene tačke Nedostignutog u meni Susreću se, U medjuprostoru Mojih ljubavi.

PESNICIMA 1.

Tihi noćni dolasci Odlasci u suton, Po našoj svesti Kolaju zveri nemira. Čijih smo svetova Napuštena deca?

Oprezni u samoći Prosimo tajnu nežnosti, Sami sa tamom U očima.

PUTOVANJA U svakom mom koraku odlazak Horizont prepun razuđenih obala, Ne razaznajem pristaništa.

Putovati mislima bezbolno je.

Ne volim stanice,opraštanja Pokušaje da sekundama ogrnemo Svoje životne priče, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

76

Ne volim sumorni dekor Prohladnog jutra, Lica,perone Ne volim, Jer mi gaze samoću.

ŽIVOT KAO…. Život kao Osakaćena knjiga Iskidanih stranica, Kao saplitanje,pad,podizanje. Život kao Hod do kraja, Bez krivice I osvrtanja.

Beograd © Pepi Kotoraš

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

77

Nikola Šipetić Tomahawk

Ne igraj me, samo me proigraj i prodji Ne igraj igre sa mnom bukvalan sam jako I sve shvatam tako zdravo za gotovo Ne igraj igre sa mnom jer gubim uglavnom Pa ne bih ako ne moram nanovo i ponovo Igram se u pesku sam vaspitan sam tako Postoje igre samo za mene banalne su svakako Pokušao sam nekad davno al ne volim čopor Kada su me vukli zvali pružao sam otpor I ako sam bežao voleo sam svakog Voleo i Sunce skrivao ga mrakom Ne igraj igre sa mnom kad ti lepo kažem Uvek budem tražen da budem poražen Večita zuca što na svaki pomen štuca Ne igraj igre sa mnom jer ne umem da igram Gušim se i grcam, umirem lagano...prodji samo Eto samo to ako možeš ikako...

Putevi otrova A zašto je otrov tečan I sliva se niz karike Moja je od sundjera Pa sav otrov upije Kad ljubavlju leči se Otrov mirom miriše Al se spore umore Boli dok se istežem Recikliram mržnje sve U ljubav ih pretačem Tražim reči iskrene I sve boje šarene Serum protiv jada stvaram Ne žalim što brzo stradam Mog dramskog komada uloga je jasna, sasvim...

Jetra bubri spreda, iznutra se neda, zlu sam ljuta zaseda i sve dok sam to sam...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

78

Stranica mog vremena Stranice jadna za utovar si spremna Olovne su reči i noćna je smena Na polici dremaš budim te iz trena Nemaš ti vremena da ostaneš snena Ničega nema, razumeš li ti to?

Koliko toga još uvek te čeka?

Da li me mrziš opet iz početka?

Da izdušim moram sve reči ko tovar Da bih bio dobar svima osim tebi...

Da će te spasti sumnjiva proza Ne mogu da tvrdim al probaću znaj Pesma nije recital ni sreća ni zloba, već je svedočanstvo za svaki promašaj Nema tu tačke, spasa za kraj, zarezi su zajeb, u kom glaviš se za nazeb I uljem da pdmažem ideje svoje sve Verovati nećeš jednostavno NE Al opet si radoznala za moje lažne istine Stranice bre uozbilji se!

Potroši vreme na nešto pametnije Ponudi bojice, šarene leptire Zašto trpiš rimovane čemere?

Pored paleta šarenih svih, stiskaš tubu crne tempere....

Skačem lastu u bitumen, tuširam se crnim tušem, češem se perom tobom se brišem, umivam se česmom....

Stranice ljubljena volim te još jednom pesmom, plešem za svoje mesto pod suncem sa velom belim sanjam mladunce...

Nek smeje se selo lakrdiji smeloj....

U potpunom mraku Skini povez sa očiju to su samo misli U mračnom tunelu nikad ne bi kisli Iznad nas je nebo stojimo na kiši Umiveni njome potpuno smo čisti Slobodni, smeli, bez trunke zavisti od snega smo belji...

Skini povez sa očiju više te ne štiti Širom ih otvori, novi horizonti, isprekidane niti Ne plaši se potiljka i arhiva sećanja Čvrsto ću te zagrliti, zaborav uključiti...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

79

Koraci nas čekaju i nek su lelujavi Neka nas i sapliću dok se svetlost pojavi Ako smo zalutali na stazi Ozirisa Spasiće nas lučevi još pre prvog svitanja Ali već kod drugog nastavljamo prugom Uz slatka šaputanja omamljeni smolama, mirisima borova i maglom sa usana...

Fiat Lux ( Neka bude svetlo) Odaberi muzu u jednom zraku svetla Iz tame kopaj jagodice krvari Iz mraka do muze Sunce dohvati Snove zahvati u hvatu izdahni Pusti šta su pričali stari i kraj puta a i u planini vinogradi isti Ako voliš slatko muza ti je zakon Zašećeri je, a stihove niži Pa prste poliži dok sarmu sprema Svom čoveku stabilnome što za pesme vremena nema i zašto muzu zovu žena ne razume, list je zelen sarme su pune...

Dokona luda zna šta je muza I morem suza plovi sad žudnja Vesla su reči na putu bez kraja Svetionik strasti o stenu te baca Papilotni kruna , oreoli sjaja, tri sloja stomaka i proseka zadah...

Muza stari, mastilo bledi Obožavaj kolk’oćeš ništa ti ne vredi Sem reči u pesmi...reci mi da grešim

Ja sam baletan dobar dan!

Pravim piruete lupam se o zidove Smišljam nove folove da publiku nasmejem Pripremljen na bolove sto puta sam razapet Konkurs je za penzije otvoren za artiste Državne su premije za sve duše modrice Za utehe flastere i nikad razumevanje Kad nanovo slomim se ja ponovo ustanem Zeznuto je bezvreme aplauz na lampice Kad zasjaju svećice zagrevaju dlanove A struje kad nestane dese se restrikcije U sred tragikomedije od života ove, aplauz A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

80

tad prestaje, vraća se u snove, tamo gde je osmišljen Padnu teške zavese niko ne razume me I te suze klovnovske su nacrtane – našminkane Kanom tetovaže brzo budu isprane, tragova nema ne!

I znam gde sam zezno se, usto sam iz publike I umesto u WC ja na binu ko kreten!

A na bini helanke i učitelj za balet I sav liči na mene, ne koristi bičeve prihvata sve odluke...

Od izvora 3 putića pa ti vidi kojim ćeš!!!!

Ja bih da stanem Ima li igde kakvo sidro il bar neki poteži teg Da zadrži me negde jednom zanavek ili bar na tren da vidim kako je?

Ne mogu više da lelujam bre!

Gde vidim sebe za godina 5?

U kamenolomu sa maljem odgovaram na pitanje I glavu ću da stučem svakom ko me navuče da iznova verujem u šarene sne koji nisu moji, ne!

Jebo Vas Feniks, Ikar i Supermen!!!!

Neću da pišem bajke drugima za skretnice kao što su meni Grimovi i Andersen Nema mašte ni iluzije, ovako ti je : Leto, jesen, zima, proleće, lepo složim četiri tipa odeće i čekam da prodje....

Ja bih da sidjem na sledećoj ako može?

Nikola Šipetić Tomahawk

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

81

Miloš Tešić

Duša Jednog dana pretvoruću se u prah.

Jedino je nebo ostalo.

Jedino je nebo stvarno.

Sve je drugo samo prašina, koju vetar raznosi.

Poživeće bar neka pesma.

Ako je u svakoj duša moja onda i duša ostaje kad sve nestane.

Gitara Volim kada mi gitara svira.

Odbijaju se zraci sunca, od dunavske mutne vode ka očima mojim zacaklenim od piva.

Volim dok gitara mi svira.

Nemirno srce smiruje, svaka ga nota dira.

Dok duša mi već sniva, čujem samo nežne note…

Volim gitaru koja neumorno svira. http://milosmikitesic.wee bly.com/

Novi Sad Daleko je grad nadanja, grad stradanja.

Daleko je grad kajanja.

Više mu se ni ne nadam.

Imam još samo sećanja na taj grad.

Grad ljubavi.

Moj prvi grad požude.

Ostao je sad samo grad sete i uspomene, Novi Sad.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

82

Ne plači Ne plači ja nemam više snage A ti još možda imaš nade.

Ne plači, nemoj da ti suze lice kvase.

Ne hrani tu reku suza.

Reku prolivenom za čovekom izgubljenim u vremenu.

Istopljenim iz grudve snega.

Ruža Tako prelepa, nežna, tako mirisna i primamljiva.

Tako zavodna i neodoljiva, Ruža, tako savršena…

I podje mi ruka ka tom savršenstvu, da je pomiluje, i ubere…

Ali se ubode!

Savršenstvo se brani od nesavršenog, Ima svoj štit.

Moram se diviti izdaleka, jer nisam savršen…

Ruže bez trna Ako neko učini nešto lepo tebe, toliko lepo da ne umeš ni da se zahvališ!

To je za tebe veliki dogadjaj a nekom možda i nije.

Kad doživiš prijateljstvo spontano i nestvarno shvataš tek tada da na ovom svetu ima i ruža bez trna.

Da ima ljudi koji nisu bodljikave ruže koji te ne poznaju, ali su te prepoznali…

U malim stvarima stvorili velike nade.

I dali ti moć da ubereš i takve ruže.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

83

Greh Slomilo se sve u meni Oprosti mi, bože, što volim! Što si mi dao, pa me mučio, i očekuješ sad moj odgovor? Što si me stvorio da budem kriv?

Sanjam Sanjam da opet mi kucaš na vrata, opet sanjam ljubav i Dunav.

Sanjam da smo opet sami meni je sudjeno samo da sanjam…

Prolazi još jedna zima bez nas a ja i dalje sanjam…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

84

Željko Bajić

Orao Proplanak žut na sred ravnice na njemu raste bagrem i žir.

Razuzdani orao posmatra ptice i sprema strašan krvavi pir.

Dugo je kružio po ravnici nadmeno preteći posmatrao jato.

I zabadao kanđe malenoj ptici dok je nije bacio pravo u blato.

Dugo i moćno on je vladao širio krila u brišućem letu.

Dok jedne noći nije nastradao spazivši najlepšu pticu na svetu.

Dal je to bila dobra vila ili je samo glavu izgubio.

Skupio se i opuštenih krila priznao da se strašno zaljubio.

Možda ga je ptičica i volela jer on nije više išao da lovi.

Kažu da mu je dušu razbolela da plavim visinama on više ne plovi.

Odlete ptičica u drugo jato i ostavi orla na goloj steni.

On je još uvek okiva u zlato i piše joj pesme ko najlepšoj ženi.

Imao sam pticu Zašto svaku sonata u G molu pokriva maska, zakrivljeno lice prazna je čaša na šarenom stolu napolju veliki rasteruju ptice.

Nervozno šminkam lice ubice sa slepim miševima drugujem napolju bednici rasteruju ptice ja ću danas da tugujem.

Imo sam pticu u kavezu zlatnom lomio joj krila, terao da kleči i moli.

Vezo joj oči naj grubljim platnom da više nemože nikog da voli.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

85

I ponovo šminkam lice ubice poprimio sam navike krvnika svojih bežite od mene nesretne ptice stiže najezda stihova mojih.

Imao sam priliku za veliki spas imao sam pticu u kavezu zlatnom ali joj nisam čuo glas vezali mi oči naj crnjim platnom.

Sedamdeset sedma Bilo je to davne sedamdeset sedme godine kad prvi put iskreno sam volio i sanjario da treperave senke vino i dan vode nas kroz san.

Pricala mi je o nekom prazniku mimoza o nekim zvezdama sa malog ekrana ni slutila nije da do poslednjeg voza ima samo jos nekoliko dana.

Pokraj mene sada cvetaju ratovi u prolece mirise polje, a vjetrovi donose tugu i dok nadam se da neko me jos voljece ja stalno mislim na prugu.

Te godine osvanu dan mutan i siv i sa njim istina gorka se sprema na pruzi samo crveni trag i neciji sapat da nje vise nema.

Pokraj mene sada cvetaju ratovi u prolece mirise polje a vjetrovi donose tugu i dok nadam se da neko me jos voljece ja stalno mislim na prugu.

I zato nepitaj me nikad vise za sedamdeset sedmu ni za uspomenu skrivenu u skutu ne pitaj me za duge kise ni za prvo otkopcano dugme na kaputu.

Ne pitaj me zasto prolece kasni ni da li smo bili ista skola ne pitaj me na licu mi pise sve sto sam volio ode do djavola.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

86

Dragan Kalović - Kale

Kad se jednom setim Kad se jednom setim proleća sedamdeset i druge i devojke koja me je u parku pod nebom od lišća čekala satima – imaću, možda, sedamdeset godina bol u kostima u očima suze i krivo će mi biti što nije samnom dočekala starost.

Kad se jednom setim cveta u njenim grudima i zelenih očiju što su me iz svemira njenih pogkeda bacala na kolena – poželeću, možda, da je samnom starica lepa i da je zovem…

Široj javnosti poznat samo kao slikar nadrealizma, mnogo manje poznato je da Dragan Kalović – Kale piše i poeziju.

O svojoj prvoj zbrci pesama “Moja strana duge” Kale kaže: “Dodjem povremeno u neka unutarnja previranja, koja mogu da objasnim samo poezijom. Ova zbirka pesama produkt je takvih zbivanja.”

U pripremi je njegova druga zbirka poezije, koja će se pojaviti u izdanju Argus Books&Magazines tokom leta.

Kad se jednom setim prstena u mojim rukama i lažne kletve u život svoj u ljubav do groba iskrenost i vernost – imaću, možda, laganu smrt njenog bola grešan kod boga i krivo će mi biti što ne umirem brzo sa dušom u raju.

Bezimena Ostani bezimena, zauvek i moja – zauvek.

Na pragu starosti sretoh te, plahu, požudnu i spremnu da kreneš zabranjenom obalom mojih snova.

Dotakoh ti srce dušom slikara i predade se večitoj inspiraciji.

Volela si to, priznala si.

Uživaš u svetu A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

87

nedokučivih oblika sa pejzažom koji je otkinut sa površine planete neke druge galaksije.

Bezimena devojko, do zvezda sam te digao.

Padajući… do zemlje bi se naživela.

Reći ću Mesecu Sa najvećeg brda viknuću Volim te, mala!

Reći ću Mesecu istinu o nama što skrivasmo u suzi za koju znadoše samo noći i mi u njima.

I noćas ruke gube se u prazno tražeći tvoje telo u naručju mome.

I noćas me zvezda novembarske noći kroz plamen ljubavi vodila i ljubila.

Praznina Po granama mojih prstiju samoća i bol suše pupoljke proleća po kojima su se gnezdili tvoji stravstveni uzdasi.

Po ravnici mojih grudi zaledjena jezera tvojih vatrenih poljubaca po kojima su nekad lebdeli tvoji koraci.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

88

Po stazama mojih vidika obrasli korovi od čekanja po kojima su davno mirisale ruže.

I spolja i iznutra – praznina.

Nečije proleće Skrivali smo noć u saću dan u telefonsku slušalicu i lagali Hrastu da se na njegovoj kori krije Mesec.

Prašnici u oku dodirnuše vetar toplinom dlana.

I nestade zanos kao jutarnja rosa sa cveta koga će ubrati nečije proleće.

Bila si U buketu mojih želja bila si jedan pupoljak.

U satima mojih mladosti bila si jedan minut.

U ateljeu mog snevanja bila si jedna slika samo jedna boja na mojoj paleti – boja nemira jedna mala inspiracija… bila si!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

89

Nove Knjige

Lazar Janić Veštičje ludilo

Lazar Janić Misli očešljane vetrom

Lazar Janić Oni su ovde, sa nama

proza

roman

Izdavač Argus Books&Magazines

Izdavač Argus Books&Magazines

Izdavač Argus Books&Magazines

…Senke lisca i grale s u mu na l i cu s a mo nji ma zna nu i gru s kri va l i cu, uz muzi ku s umske ptice. Kao macevi, srpovi s unceve s vetl os ti ul a zi l i s u mu u oko, i on ga za tvori , pa opet otvori , i s a d ni je bi l o s vetl a, ali ni je bi l a ni ta ma . Voda mu je ves el o kl okota l a oko nozni h prs ti ju, s pi rajuci crnilo visenedel jnog nepra nja ...

Sa ga o se, i zahva tivsi sakama hladnu penu ta l asica, ispljuskao s e po gol i m grudi ma .

Stres avsi se od iznenadne drhtavi ce, opet s e s a ga o i s a d je puni o us ta hl a dnom tecnoscu, prozdirao ju je halapljivo, a visak i z s a ka ra zbacivao po ra menima i l edjima...

I to mu ni je bi l o dos ta , nego je s eo u s l junkovito korito i veslao rukama, gurajuci s a plitkom vodom i gomi l e bel i h, s i vi h i crveni h obl uta ka s a dna . Os eti o s e os l obodjeni m, i od odjednom os vojene s l obode, dobio je zelju da vi ce! I vi ka o je s umske ptice, vikao je istocni veta r, vi ka o je s va kog koga se s etio, a onda, onda vi s e ni je vi ka o, nego je s a mo vri s ta o od ra dos ti !

Ovo je na stavak romana “Kuća obra s l a brš l ja nom”.

Te 1966. Indi ra Ga ndi je i za bra na za premi jera Indi je, Žorž Pompi du za predsednika Francuske, Bitlsi s u harali UK i otkri ven je Sa turnov mes ec Epi metej.

Da je neko te s eptemba rs ke noći 1895. godi ne prolazio nadomak La ki ća , š umom pored potoka ispod kuće Arandjela La kića, vi deo bi strašan prizor! Aleks a La ki ć s toji pored va tre, i zbezuml jeno ga l a mi na jednog, s a rukama unazad za drvo vezanog deča ka, gol og do poja s a i bos og, s a mo u ga ća ma, i s a ma ra mom na gura nom u us ta ! Iza njega s edi jedna vezana devojka , duge crne kos e, u bel oj, prl ja voj i i s cepanoj ha l ji ni , s a krpom za puš eni m us ti ma i razrogačeni m oči ma , koprca s e, bezuspešno pokušavajući da s e os l obodi vezova !

roman

Te 1966. Rona l d Rega n je pos ta o guverner Ka l i forni je, u Ki ni je počel a kul turna revolucija, Roling Stouns i i zda l i Pa i nt i t Bl a ck i rodi o s a m s e ja .

Te 1966. Al eks a La ki ć je i ma o š es t godi na , i gra o s e na l i va di pored kuće obra sle bršljanom i nije ni s lutio da sam s e ja rodi o.

Upoznali smo s e tek 2010. Došao je kod mene sa dvolitrom ra ki je i reka o: Doba r da n, ja s a m Al eks a La ki ć. Žel i m da ti i s pri ča m jednu pri ču.

Ta njegova priča me je oborila s nogu, i l i je to možda uradila ra kija koju je doneo?

Pri ču s a m pretoči o u roma n "Kuća obra s l a brš l ja nom".

Al i , niko nije prolazi o š umom, i ni ko to ni je vi deo, jedino s e i z neke da l ji ne čuo demonski s meh neke žene, i l i je to s a mo veta r, hučući kroz š umu, učinio da to ta ko zvuči !

Prva dva del a tri l ogi je i zmedju jedni h kori ca ! Al eks a La ki ć je, od 1895.g. do 2010.g., u proputova nju a l terna ti vnom s tva rnoš ću.

Ra ki ju s a m popi o.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

90

Miloš Tešić Lutalica sudbine

Maks Bruks Svetski rat Z

Ijan Mekdonald Bespuće

roman

roman

Izdavač Argus Books&Magazines

Izdavač Paladin

Izdavač Paladin

Mi l oš Tešić je rodjen 18. decembra 1989. godi ne, u Vi nkovcima. Ota c i majka s u mu rodom i z Bosne. Svoje prve dane deti njstva proveo je u malom mestu Srems ke La ze.

Ra t, koji je počeo još dok on nije bio ni s ves tan svog postojanja, za njega se za vrš a va 1997. godine. Tada odlazi u Ča l mu, sremsko s elo, pod obroncima Fruš ke Gore. Tu završava osnovnu školu, a ugos titeljsku školu završava u Sremskoj Mi trovi ci . Godine odrastanja propraćene s u mučnim s ećanjima na rat i izbeglištvo.

Po za vrš etku š kole odlazi u Novi Sad, gde provodi pet godina. Danas živi i radi u Beogradu.

Pos l e očeve smrti, život mu postaje druga čiji. Kako sam kaže: “Više nisam isti.”

2012. godi ne objavljuje svoju prvu zbi rku pesama, “Ožiljci”, koja je nastajala dugi niz godina…

“Luta l ica sudbine” je njegova druga zbi rka pesama.

Ra deći za Posleratnu komisiju Ujedinjenih na ci ja , Ma ks Bruks je ra zgova ra o s a kl jučni m tvorci ma kona čne pobede. I ma da je izveš ta j UN-a s a drža o preci zne poda tke i činjeni ce, u ovom dokumentu predstavljeno je mnoštvo ličnih pripovesti koje ži vo oslikavaju s tra š nu cenu koju je l juds ka ra s a pl a ti l a da bi ops ta l a .

Od doktora Kva nga Džingšua, kineskog l eka ra koji je pregl eda o „Nul tog pa ci jenta“, pa do Pola Redekera , kra jnje kontroverznog a utora Na ra ndža s tog pl a na, Bruks je ra zgovarao s a vi š e va žni h učes nika ra ta od bilo koga. I za bel eži o je s vedočenje veterana i z Bi tke za Jonkers , ja pa nskih „novih samura ja “ i pri pa dni ka ga rni zona u dvorci ma s everne Evrope.

Bruks ovi intervjui , međuti m, ni s u s a mo s vedoča ns tva o toku jedne teš ke i nei zvesne pobede, već i svojevrs ta n os vrt na s vet kakav je bi o i ka ka v ni ka da vi š e neće biti – na zl o ili na dobro. On je s abrao i zva nreda n ma teri ja l za s ve buduće i s traživače Svetskog ra ta Z, dokument i z koga će pos l era tne genera ci je s hva ti ti ka ko su zaraženi prošvercovani na za pa d, za š to s u pojedi ne vl a de žrtvova l e, a pojedine spasle svoje civi l e, zbog čega je kuba ns ki pezos pos ta o na jja ča va l uta .

Da bi i zgra di o s vet s vog Bes puća , Mekdonald je morao da nadogra di (či ta j: pri l agodi, izmeni) ra ci ona l i s ti čki pri nci p mi ts kim (mitotvorni m, bi l o bi pra vi l ni je reći ) pazeći istovremeno da ne odl uta u eps ku fa nta s ti ku (š to mu oči to ni je bi o ci l j). Na ra s ta nje mi ts ke di menzi je omogući l o je i zbega va nje pretera nog obja š nja va nja koje je prekri veno a rheti ps kom koprenom. Za to nema ni kakvog opravdanja za talenat s kitnice da popra vi s ve meha ni čke kva rove, za gi ta ristu koji i zaziva kišu, mistične veš ti ne s ta rca Jeri hona , a tra ga nje za drugi m vremenima i dimenzi ja ma (i gubl jenje u nji ma kroz preči ce) s e podra zumeva , jednako kao i gajenje dece u tegl a ma i l i proroča ns ki zna ča j ta pi s eri je-s l i kovne knji ge; ča k je i obezljuđena sila kompani ja ukl opljena u ovu sliku, ogrnuta pa kl eni m pl a menovima i s mra dom, dok na s uprot njoj s toje bogovi sa dosta l judskog u s ebi .

Ma gi jski doži vl ja j s veta , da kl e, unos i u ra ci ona l no s i l e koje s e ne da ju l a ko obja sniti, a ovakav a malgam dozvoljava da s e odnosi, postupci i karakteri pojedinaca i grupa sagledaju u ra vni simbola, te da se u nji ma vi de dubl ji pri nci pi egzi s tenci je.

poezija

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

91

Lazar Janić Mirisi mamurnog mora

Lazar Janić Kuća obrasla bršljanom

Li Čajld Jedan hitac

poezija

roman

roman

Izdavač Argus Books%Magazines

Izdavač Argus Books&Magazines

Izdavač Laguna

ISTRGNUTO IZ ZABORAVA… Sve s voje pesme napisao sam sa dva deset godina… I od onda sam prestao da i h pišem. Ži vot je otišao dalje, a one su ostale, za boravljene, u prvoj zbirci pesama, “Mi ri si mamurnog mora”, koju sam na pisao još daleke 1986. godine, na La s tovu… Te zbirke više nema. Imao sam jeda n primerak, i pre mnogo godina sam ga poklonio jednoj devojci. Neke od tih pes ama ostale s u mi u sećanju, a neke sam nedavno uspeo da pronadjem u rukopisima, u nekim svojim s tarim bel ežnicama iz davnog vremena.

U žel ji da ove pesme istrgnem iz za borava, sakupljam i h ponovo, u ovoj knji zi istog naslova…

I za i sta, listajući te stare beležnice, pored mi ri sa prašine, ponovo sam osetio i ta j mi ri s mamurnog mora, koji me je na dahnuo…

La za r Ja nić, 24.07.2011.

U prvoj knji zi tri logije ‘Kuća obrasla brš l janom’, Aleksa La kić je La ki, pedesetogodišnji vl asnik klub-stripoteke u Beogradu, koji, osim Mi la Desertića, ima još pri jatelja koliko ih i ma i jedan vuk s a motnjak. Pobegao je od užasne ta jne i z s voje prošlosti, koja mu je ra zorila život, l jubav, porodicu… Sakrio se u s vom svetu, okružen knjigama, s tripovima, filmovi ma i drugi m beznačajnim stva rima i tu ta vori, ne čekajući vi še ništa. On je, u stvari, kuka vica, koji nije imao hrabrosti da se s uoči sa pretnjom koja mu je ugrožavala porodicu, nego se od nje sakrio. I sada, os ta lo mu je samo da žali.

Al i , opasnost sada preti njegovom na jbližem prijatelju, Milu Desertiću, koji je i s a m, na neki način, povezan sa mračnim ta jna ma i z La kijeve prošlosti. I, Laki, jer nema šta više da i zgubi, konačno se prenuo, i otisnuo na put na koji dugo nije i š ao, u rodne La kiće, u s voju rodnu kuću, u kojoj je s ve i započelo. Hvata se u koštac s a ta jnama s voje propasti, otkrivajuci prve del ove slagalice, koja će dovesti do njegovog otrežnjenja.

Roma n po kojem je s nimljen s vetski filmski hi t Džek Ričer. „Sja jno, neukrotivo… nestva rno, či sto zl a to. Ova knjiga va s prosto naelektriše… A či ta v s erijal od va s napravi zavisnika.“ New York Ti mes Šes t hitaca. Petoro mrtvi h. Teror je za vl adao jednim provincijskim gradom. Ali pol icija je s ve rešila u roku od nekoliko s a ti: s ve je kristalno jasno i lako. Sve osim jednog. Optuženi izjavl juje: Uhvatili ste pogrešnog čoveka. A potom kaže: Dovedite mi Ričera.

I za i sta, bivši vojni istražitelj Džek Ričer dol azi. Kakav događaj iz prošlosti povezuje ovog oči gledno psihopatu s bivšim vojnim pol icajcem koji sad l uta zemljom? Ričer je uveren da nešto nije u redu – i kristalno ja s an, l ak slučaj puca i raspada s e na koma de.

Za ovu s eriju trilera Li ja Ča jlda kritičari ka žu da od či talaca stva ra zavisnike. Na udi cu romana Jedan hitac, svakako će te s e upecati.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

92

Nove Knjige Uskoro

Vanja Bulić Jovanovo zaveštanje roman Izdavač Laguna Još jedan bestseler i z pera Vanje Bulića!

Autor ma jstorskih tri lera posle „Si meonovog pečata“ čitaoce će obra dovati još jednim tri lerom koji kombinuje kontekst tajnih društava i s rps ke istorije. Novi roman Vanje Bulića „Jova novo zaveštanje“ u prodaji će biti od ponedeljka, 15. a prila, u knjižarama Delfi, La guninim klubovi ma čitalaca kao i na s a jtovima www.laguna.rs i www.delfi.rs. „Jova novo zaveštanje“ odgova ra na pi ta nje da li se blago templara nalazilo na Svetoj gori .

U Či ka gu i Sankt Peterburgu, u isto vreme, ubi jena s u dva čoveka sa istim imenom – Zora n Sedlar. La nac ubistava se nastavlja u Beogradu, Moskvi , Solunu i Beču. Sve ubi jene povezuje – Mi roslavljevo jeva nđelje: na koži u pazušnoj jami i mali s u i stetovirane monograme i z najstarijeg s rps kog ći riličnog spisa. Novi nar Novak Iva nović kreće tra gom ovih ubistava i pos taje zatočenik velike zavere u koju su upl eteni mafija, društvo „Za kralja i ota džbinu“, srpske i ruske diplomate, ta jne službe, templari…

Nikolas Sparks Utočište roman Izdavač Laguna Ni kolas Sparks je obradovao ceo s vet novi m hit romanom „Utočište“. Ova j bes tseler a utor je i staknuti a merički hroni čar ljudskog srca, či ja su dela cenjene i na daleko prepoznatljive ljubavne priče poput „Beležnice“, „Poruke u boci“, „Odl uke“ i mnogih drugih. Roman „Utoči š te“, po kojem je s nimljen i stoimeni fi l m, biće u prodaji od 22. a prila u knji žarama Delfi, La guninim klubovi ma či ta laca kao i na s ajtovima www.laguna.rs i www.delfi.rs. „Utoči š te“ je l jubavna priča začinjena el ementima trilera kroz koju Sparks i s tražuje posledice l jubavi koja s e preobrazila u zlo i donosi napetu priču o ženi koja mora da nauči da ponovo veruje ka ko bi ponovo volela.

Miloš Tešić Gluvo doba poezija Izdavač Argus Books&Magazines Duš a Jednog dana pretvoruću se u prah.

Jedi no je nebo ostalo.

Jedi no je nebo stvarno.

Sve je drugo samo prašina, koju veta r ra znosi.

Poži veće bar neka pesma.

Ako je u s va koj duša moja onda i duša ostaje ka d s ve nestane.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

93

Filip Karter Eliksir večnosti roman Izdavač Vulkan Grozni čava igra mačke i miša koja se proteže od zaleđenog Sibira do vi jugavih ul i ca Pariza, od š okantnih otkrića hol ivudske l egende do s mrtonosnih ma hinacija KGB-a i najviših i nstanci Sjedinjenih Država... i naposletku, do čuva ra jedne drevne ikone.

roman

Ernesto Sabato Tunel roman

Izdavač Čarobna knjiga

Izdavač Plato

Suki uviđa da s u s tvari već uveliko krenule po zl u. Njen dečko, va mpir Bil, beži u Peru u i s traživačku misiju, dok je Suki pri morana da ostane uz njegovog šefa Eri ka , koji joj se i dalje s ve vreme na bacuje. Iznenada, Suki pronalazi Erika, koji s e prestrašeno naokolo šeta go potpuno izgubivši pamćenje, bez tra ga nes taje njen brat Džejson, a naizgled ni otkuda s e pojavljuje grupa bes krupuloznih i veoma moćnih veštica koje menjaju oblik i piju va mpirsku krv.

One s u zamađijale Eri ka i nude Suki ogromnu nagradu da i m ga preda.

Pokuš avajući da ga spase, Suki ga sakriva, i ti me s ebe stavlja u središte s ukoba između veš ti ca, va mpira i vukodlaka.

Tunel je zgusnuta unutrašnja drama čoveka koji je paralisan svojom ops esivnom l jubavlju prema ženi koju s l učajno s reće i na koju projektuje svoju potrebu za istinskim podudaranjem sa drugi m ljudskim bićem. Ernesto Sabato u ovom roma nu-minjonu otvara problem ps i hologije- tunela kod onih l ičnosti koje pos taju robovi s opstvene senzitivnosti, nes posobni da sagledaju svet objektivno i ukl juče se u njega.

Šarlejn Haris Za ceo svet mrtva kamena

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

94

Argus Books Online Magazine broj 4. maj 2013.

Izdaje Argus Books&Magazines Beograd

Glavni i odgovorni urednik Lazar Janić Ilustracije: Pepi Kotoraš Telefon redakcije 0616080806

E-mail lazar.janic@yahoo.com Website http://lazarjanic.wix.com/argu sbooksmagazines

Reklama Cela stranica

1000 din

½ stranice

800 din

¼ stranice

500 din

Specijalna ponuda: 3 stranice

2000 din

Facebook https://www.facebook.com/Ar gusBooksMagazines Twitter https://twitter.com/ARGUSBo oksMag

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

95

Mesto za Vašu reklamu

Radio program: Svakog dana od 00.00 h do 24.00 h...

Radio o filmu, rock´n´rollu, kokicama, pivu i haktivizmu... http://chaplinradio.weebly.com A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

96

Mesto za VaĹĄu reklamu

Lazar Janić http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer http://lazarjanic.blogspot.com/

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

97

Argus Books&Magazines https://www.facebook.com/ArgusBooksMagazines https://www.facebook.com/groups/ArgusBooksMagazines/ https://twitter.com/ARGUSBooksMag http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

98

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

99

Argus Books Online Magazine broj 5 izaći će 1.A juna r g u s B o o2013. k s O n l i n e god Magazi ne

100