Argus Books Online Magazine #1 by ARGUS Books&Magazines

Broj 1. februar 2013.

Argus Books Online Magazine

Umesto Uvoda

Nije teško biti urednik magazina koji se piše sam. A Argus Books Online Magazine je upravo takav. Za samo nekoliko dana na moj mejl je stigao veliki broj tekstova i pesama ljudi, koji su, na ovaj način, hteli da podrže ideju o onlajn predstavljanju autora, njihovih knjiga i radova, da sebe približe čitaocima, a čitaoce svojim knjigama. I nastavićemo tako. Na dan kad se ovaj magazin pojavi onlajn pred čitaocima za besplatno čitanje i preuzimanje, već počinje rad na pripremi sledećeg broja. Zato pozivam autore da nastave slati svoje radove na mejl lazar.janic@yahoo.com . Za sledeće brojeve pripremamo i intervjue, feljtone, ali objavljivanje celih romana u nastavcima. Evo, obećavam da će se moj novi mini roman, koga upravo pišem, “Zdravo snovi, zbogom”, prvo pojaviti ceo u Argus Books Online Magazinu, pa tek onda u štampanom izdanju. I ostali autori, koji vide smisao u tome da se njihova dela čitaju besplatno u jednom ovakvom magazinu, mogu da se priključe. Sada bih se sa nekoliko reči osvrnuo i na Argus Books&Magazines, koji je izdavač ovog magazina. Osnovna ideja je da se svim autorima ponudi pomoć u izdavanju autorskog izdanja njihove knjige, štampanjem u malom broju primeraka, već od 20 pa naviše, postavljanju knjige na Amazon, kao i pomoć u besplatnom reklamiranju njihove knjige na sajtu Argus Books&Magazines http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines i u ovom magazinu, društvenim grupama i uopšte, na internetu. Ukoliko ste autor knjiga koje niste mogli do sad da objavite, jer velike izdavačke kuće uvek gledaju prvo komercijalni deo cele priče, obratite se nama, mi ćemo vam u tome pomoći. Na kraju, zahvaljujem se svim autorima koji su pisali za ovaj broj, a svim čitaocima želim da uživaju u čitanju. Lazar Janić

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Sakrivam tragove godina, kao godova na licu drvene statue, penom za brijanje i oštrim žiletom... Senčim umoran pogled ispod dugačkih trepavica blagim sapunom od koprive... Ispiram ukus ustajalog alkohola sa pobelelog jezika gutljajem „tri u jedan“ kafe i novim dimom cigarete iz jutros otpakovane kutije... I gledam, ne u sat, nego sad već u kalendar, da utvrdim koje je doba dana ili noći...

Osećam da polako starim. Sve ove moje pesme, pratiće me neko vreme. I sve što napišem, ne razume svako. Iako svi znamo da život teče u krug. Čemu sve ovo? Umreću kao čovek koji je čuvao.

Sve svoje pesme napisao sam sa dvadeset godina… I od onda sam prestao da ih pišem. Život je otišao dalje, a one su ostale, zaboravljene, u prvoj zbirci pesama, “Mirisi mamurnog mora”, koju sam napisao još daleke 1986. godine, na Lastovu… Neke od tih pesama ostale su mi u sećanju, a neke sam nedavno uspeo da pronadjem u rukopisima, u nekim svojim starim beležnicama iz davnog vremena.

Za Argus Books Online Magazine pišu

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Reč je mač istine a vlast je štit lopova! U zemlji okovanoj beznadjem, okovi se i ne primećuju. Navikli su nas na njih i osećamo ih kao sopstvenu kožu. A iz svoje kože se ne može. Kažu... Lažu! U zadnje vreme čitam samo elektronske knjige i pratim elektronske medije. Ne verujem više novinama ni televiziji. Televizor sam već odavno izbacio iz svoje sobe, da me ne laže TV Dnevnicima, latinskim i turskim serijama, estradnim šljokicama i lažnom stvarnošću... Da me ne zaglupljuje i ne odvaja od istine. Pratim samo internet. To je moj ključ od rešetaka, ključ od ćelije zatvora u koji su me rodjenjem smestili. Osumnjičenog bez dokaza i bez svedoka. Osudjenog bez suda. Za presudjenu buduću krivicu. Za presudjene sve buduće krivice, za prekršene norme zakona koje tek treba da usvoje... Kriv sam jer mislim! Kriv sam jer postojim! Kriv sam jer sam se u krivo vreme rodio... Reč je mač istine a vlast je štit lopova! Vlast voli to što se narod pali na nacionalizam a ne na nepravdu! Malo potpiriš i eto lepe vatrice da se vlast ogreje! Vlast voli glupe a ne pametne. Najveća djavolova obmana je ta što je uverio čoveka da ne postoji! Najveća obmana vlasti je ta što je uverila narod da je samo glupa i nesposobna, a ne zlonamerna i pokvarena! Jer vlast nije servis gradjana, kako voli da kaže, nego jurišna jedinica masnih, debeloguzih korporacija, koje žive sisajući krv naroda... Reč je mač istine! Zato hoće da je zagluše žamorom laži iz TV kutija, da je izvrnu i izvitopere, da smisao pretvore u besmisao. Zato nas plaše ratovima, mržnjom, krizom, zakonom, policijom, državom, zatvorom... Plaše nas jer su od nas uplašeni! Da se ne probudimo! Da ne progledamo! Da ne progovorimo! Da ne prolajemo! Zato su nas vezali okovima laži i besmisla! Ali, i vezan lajaću, dok mi jezik ne otkinu i u mašnu ne zavežu! Onda ću repom da ih šibam! Reči su bez presedana. Misli su bez ograda. Stvarnost je nedokučiva. Potreba je do usijanja. Potreba za slobodom i raskidanjem okova... onih pod našom kožom i onih u našim glavama! Sve to svi želimo, a ne umemo da izgovorimo...! Slepi ispod kapaka! Slabi ispod mišića! Glupi ispod razuma! A onda će nam se odjednom pred očima pojaviti brojevi! Nizovi nula i jedinica. Zaslepiće nas svojom istinom! I tada ćemo videti Matrix! Izvršiću srpsko ritualno samoubistvo, ubiću se od rakije! Ili ću njihove laži, sada i ovde, da razotkrijem! Lazar Janić

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kulturno uzdizanje na seoski način Došla televizijska ekipa nacionalne televizije, jedan novinar i jedan snimatelj, u Lakiće, da snime emisiju za školski program, o jednom danu u životu žitelja sela, u zimskom periodu. U Mesnoj zajednici upute ih na imanje uglednog seljaka iz tog kraja, Alekse Lakića. Aleksa ih lepo primi, i ugosti, kako dolikuje, kafom i rakijom. Mlad i vrlo ambiciozan novinar objasni Aleksi da hoće da zabeleže na filmskoj traci kako jedan seljak provodi jedan dan u zimskom periodu, kad su seoski radovi u polju uglavnom završeni. Snimatelj postavi stalak i uključi kameru. „Pa, evo ovako,“ počne Aleksa, „ ustanem ja, tako, oko pet-pola šest, popijem rakiju, pomuzem kravu, popijem rakiju, pustim i nahranim živinu, popijem rakiju...“ „Stani, čekaj malo!“ prekine ga novinar. „Ovo je za školski program, ako može da ne pominješ tu rakiju, to deca treba da gledaju! Nego, pričaj ti nama kako se vi u selu kulturno uzdižete, recimo, kako čitate knjige, i tako to...“ „Pa što ne reče odmah,“ kaže Aleksa, „ mogu ja i o tome!“ „Hajdemo onda iz početka“, kaže novinar snimatelju. Snimatelj izbriše stari snimak i počne ponovo da snima. „Ustanem ja, tako, oko pet-pola šest, pročitam knjigu, pomuzem kravu, pročitam knjigu, onda pustim i nahranim živinu, pa opet pročitam knjigu. Posle doručka, odem do mog prijatelja i komšije Mihaila, i on nam iznese po knjigu, pa kaže mi da je čuo da se u Lakićima otvorila nova biblioteka, sa novom bibliotekarkom, koja ima velike... hm, kulturne osobine, i tu mi odmah odlučimo da se kulturno uzdižemo i da se učlanimo u biblioteku. Pročitamo tamo jednu turu, pa pročitamo drugu turu, a onda nas uhvati želja za čitanjem, i nastavimo da čitamo, ceo dan, i celo veče, sve dok nas bibliotekarka na kraju ne istera i ne zatvori biblioteku... Onda svratimo pred knjižaru, još željni čitanja, kupimo po nekoliko onih malih džepnih knjiga, i njih čitamo na klupi ispred knjižare sve dok se ne obeznanimo, i jedan pored drugog ne pozaspimo...“ Novinar se uhvatio jednom rukom za glavu, a drugom pokazuje snimatelju da prekine sa snimanjem. Ovaj bi to vrlo rado učinio, ali ne može, jer je već odavno ostavio kameru i uhvatio se za stomak, zacenivši se od smeha... A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Misli o češljane vetrom Lazar Janić

Odaću vam jednu tajnu. Imam jednog ludaka u glavi, stalno mi udara kontru! Ja hoću da spavam, on hoće da pije, ja hoću da gledam filmove i slušam muziku, on hoće da piše gluposti na fejsbuku, ja hoću da čitam knjigu, on hoće da je piše... i zbog njega sam stalno nervozan. Pa, ko može da živi sa ludakom?! Nešto razmišljam, kad stanem, da li stvarno stojim, ili samo propuštam sopstvene korake koji negde i dalje odmeravaju moj nedovršeni put? I prate li ti koraci taj put, ili se sam put okreće i čeka moj dolazak? Kad neko ko te godinama nosio gde god si hteo, odjednom to prestane, pitam se da li sam to ja ljut, ili je to ljuto na mene što sam ga godinama tako nepažljivo forsirao? I kako pomiriti dve ljutnje i ponovo ih pretvoriti u ljubav i razumevanje? ... I nije problem u nozi, koja je zastala u pola koraka, ona će zarasti, ili otpasti, problem je u nestizanju na mesta na koja sam pošao, i koja me možda više neće ni čekati... Ti si moj bog i ja drugih bogova osim tebe nemam...! Ali, otkud mi onda ideja da sam ateista? U bistroj noći talog osećanja najdublje se vidi... Kad mnogo puta ponoviš - volim te! - osećaš li kako se te reči od preterane upotrebe izlizuju, baš poput starih, ispranih farmerica, koje već godinama nosiš...? Da li čeznem za onim što nemam, ili onim što ne smem da imam? Ili istinski čeznem samo za onim čega ću uvek biti željan? Treba da izadjem iz stana. Da mi je sad majka ovde, rekla bi mi, stavi sine nešto toplo preko ledja. Drukčije je.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Vrati se, vetre, pomiluj me, pomoli se sunce, poljubi me, raširi gavrane krila, pozdravi me, jer odlazim... Spakujte ovo jutro u ranac i raspakujte ga prvog narednog vrelog dana, umesto klime! Jutro je provirilo kroz moj prozor, i otišlo da budi nekog drugog... za mene je ostavilo samo poruku u hladnoj kafi... Ovoga jutra, oluci će čekati kišu, koja neće doći... Krovovi će očekivati sneg, koga neće biti... Samo će se prozori obradovati suncu, ako ga magla ne zagovori... Jutro je zašuškalo krajičak sna u jastuk prekinut alarmom za novi odmotaj još nepokidane niti nade u bolji dan. Gutljaj kafe i dva dima cigare, i širom otvorenih očiju ponovo na put u još jednu potragu. Dobro nam jutro! Sakrivam tragove godina, kao godova na licu drvene statue, penom za brijanje i oštrim žiletom... Senčim umoran pogled ispod dugačkih trepavica blagim sapunom od koprive... Ispiram ukus ustajalog alkohola sa pobelelog jezika gutljajem „tri u jedan“ kafe i novim dimom cigarete iz jutros otpakovane kutije... I gledam, ne u sat, nego sad već u kalendar, da utvrdim koje je doba dana ili noći... I, ponovo sam spreman na sve, ponovo sam ne više onaj stari, nego sad već ovaj novi, spreman da podjem u novi dan, i u nove prostore, gde god me ove moje bele patike budu htele odneti...! U potrazi za još jednom nadom u bolji dan od prethodnih... Dobro mi jutro! Volim da pišem o smrti, jer se, u njenom prisustvu, osećam življim! Znate, živimo jedan život, jedni sa drugima, ili jedni pored drugih, ali na kraju, svako umire sam... Zato, volite ostatke svojih života, jer sve ostalo je samo zaborav i prah... Krenuo mladi fazan peške preko livade, znatiželjno vrti glavom u svim pravcima, a onda zastade na desetak koraka od mene. Ja sedim nepomično na travi ispod drveta i posmatram ga. Gledamo se tako minutima, ja znam ko je on, ali on ne zna šta sam ja, panj na livadi, prašnjavi žbun, sta li? A onda se elegantno okrenu i odšeta polako natrag, valjda da traži gnezdo iz koga se izgubio... Bio sam i video sam... Hteo sam i sanjao sam... Želeo sam, ali nisam... I sad sam ostao samo ja, i ništa više... Došao sam pred raskrsnicu... Odavde odakle sam došao, pa pravo, taj put mi se više ne svidja... Desno je put kojim se redje ide... Levo je put kojim još niko nije prošao... Šta izabrati?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Ostao sam sam, na sredini nedovršenog mosta... polovinu prema prošlosti sam sam za sobom srušio, a polovinu prema budućnosti, još nisam sagradio... E, da sad imam krila, preleteo bih taj ambis... pa bilo ka početku, ili ka kraju mosta! Daleko su rumena praskozorja, ostale su samo pijane noći i priče iz nepričave... Neko pravi serije sklekova, ja pravim serije rečenica... Moj mozak radi sto na sat, misli mi lete izmedju zidova lobanje ukrug... Kad neku uhvatim, a to se dešava vrlo retko, obično, kad je izgovorim ili napišem, ustanovim da me niko ne razume... E, sad, da li ja uhvatim pogrešne misli, ili ih kažem pogrešnim ljudima, svejedno je, rezultat je isti! Osećam se kao da telefoniram telefonom sa neispravnom slušalicom. Sagovornik čuje šta ja kažem, ali ja nikako ne čujem njegov odgovor... Krenuli su jednom, pre mnogo godina, dva čoveka na dugi put. Jedan je stigao gde se uputio, a drugi je bio Laki... Laki se vraća kući... Psa da pomiluje, da mu se on obraduje, da se nadiše vazduha i napije vode u Platičevu... A onda opet, ko zna kad, i ko zna gde... Večeras sam trezan, poput praznog rakijskog bureta... U to ime, živeli! Ljubav je kao jedno produženo pijanstvo... Ja kad pijem, pijem do dna flaše... Ja kad volim, volim dok se ne ispraznim... Nedelja je dan za razmisljanje... Ali, danas nije nedelja! Ispraćam poslednje sate jednog četvrtka, uz rakiju ne boli glava, ali zato duša boli... Nisam od njega puno očekivao, i dobio sam to što sam i tražio, još jedno produženo pijanstvo... koje će potrajati... Jedni mi kažu, to je usamljenost, drugi mi kažu, to je ljubav, treći mi kažu da sam budala... A ja ćutim, pijem i ne kažem ništa... jer znam, to je život! Istina se krije na dnu čaše... Samo niko ne kaže, na dnu koje po redu...? Dok pogledaš dno u mnogo čaša, obično i zaboraviš kakvu si to istinu tražio... Znate li o čemu sam malopre razmišljao? Jer, ja nikako ne mogu da se setim!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Lutalica sudbine Miloš Tešić

Čuvar duše Osećam da polako starim. Sve ove moje pesme, pratiće me neko vreme. I sve što napišem, ne razume svako. Iako svi znamo da život teče u krug. Čemu sve ovo? Umreću kao čovek koji je čuvao.

Kasno Dužim putem smo išli. Sad je sve samo odjek. Svuda oko nas samo prašina. Svima se sunce ponovo radja. Ali ne sija istim sjajem. Tada nisam uvideo. A sad je, jednostavno, kasno.

Čekanje Srećan sam što umem da volim. Srećan sam što postojim. “Kradem bogu dane”. U podsvesti osećam da tamo neko živi i čeka me. Neka nastavi tako, ja ću sigurno doći.

Moram tako Ja nisam kao ti. Voleo bih da možeš to shvatiti. Moram svima vrata otvoriti. Ti to ne možes podneti. Razumi, srce mi tako želi. Ne mogu drugačije. Ako sam u krivu, neka me u okove bace. Ja iz svoje kože ne mogu. Ne mogu, ni da hoću.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Rajski cvet Jednom davno držao sam u ruci najlepši cvet. Cvet koji sam ukrao iz rajskih vrtova. Svideo mi se toliko, da sam strepio da će mi ga neko ukrasti. Stegao sam ga toliko jako! Ni sam ne videh, da od mog stiska, poče da vene. Sve, dok se jednog dana, nije slomilo. Sad mi ostaje samo sećanje na taj rajski cvet.

Sunce u tami Onda kada niko nije mario za mene, ona je bila sunce moje tame. Kada sam mislio da sam sve izgubio, ona je znala da sam loše. Ona je znala i odmah me nazvala. Da mi kaže kad sam u krivu. Da mi saopši da je tu.

Lutalica sudbine Nikada nisam našao mesto koje mogu nazvati dom. Sve je samo pesma. Putujem od grada do grada. Reklo bi se da imam život zanimljiv. Ponekada mi prija saznanje da ne znam šta me sutra čeka. Kakve mi stvari donosi novi dan? Kada bi životi bili na prodaju, svoj nikada ne bih prodao. Jer, onda bi bilo dosadno…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Saša Mićković

USUD Ćutljive smo senke, hladni stalaktiti srozani i nagi, dub nazubljen, šuplji. Od porivnih misli gladni a presiti, zalutali, stisli, svak` u svojoj duplji. Zameo pepeo stope je života, suze sprale miris obraza u grču. Mesto oreola nad glavom porota, sokovi mladosti u slupanom vrču. Zaorali seme nade u povoju, preostala samo gdegde je oplaza, u roju smo ovom tek zuj u bezbroju, vetrovi zavrište, a čun plitkog gaza. Jutrom se već ovde uz plač jed izgrca, nit paučinasta strah štrika sred srca! Otiče padinom, čovek, neznakokud, tamo gde mir uzri, tu i početak sna. Prekrštenih ruku, dozovu svoj usud beskrilni anđeli sa danceta svog dna.

SAŠA MIĆKOVIĆ je rođen 23. 07.1980. godine u Austriji, Špital. Do sada je objavio dve zbirke poezije, Jastreb u oluji i Božanska Srbija. U pripremi je treća zbirka sonetnih venaca. Saradnik je više listova i časopisa koji objavljuju poeziju: Šipak, Nosorog, Svitak, Etna. Uvršten je u sledeće zbornike: Mi smo skupa i kad smo daleko, Kikinda, Sabor duhovne poezije, Beograd i Rudnička vrela, Gornji Milanovac.

Bivstvovanjem svojim bili krajputaši, i uz prvi razrez oštrice sekire, žile lede, zamru, život se omaši, zelen otrov podlo pod tkivo nadire. Samo nam još duše sutonom titraju, vek nam ovaj plodnost, izdanke okreše. Svi dragi već gore, nebom belasaju, mi čekamo, ćutke, da nas večnost steše. Napuštamo svoje okvire, strepeći, uspavani, viru damo se, lebdeći.

MRTVA LjUBAV Nestaćeš kad prve kiše maha uzmu u turobnoj noći, jed srcu navrati, niz stakleno lice gorkost sunovrati, a misli i ljubav zgarišta obuzmu.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Tišina i pustoš, sećanja sagore mirise za tobom iz sobe razgonim. Razdelim se s bićem, iznutra odronim, oči tama plavi, dok se ne zatvore. Vatra je još samo tinjala u peći, a zamrlo vreme, sledilo svanuće. Priželjkujem zalud tvoje telo vruće, negde drugde ono zaželi prileći. Nisi na mom vratu, tu se stis`o udav, smrskana nam mrezga, ćuti mrtva ljubav...

SIVI SONET Veče crn prah troši, i reka se puši k`o šibice zvezde vodom se pogase. Pomrčina svetlost satre i uguši, a u nama strepnje tminom krik razglase. I samo je šuma lišćem šaputala vetar krši krhke na poljani breze. Sa promrzlih lica erozija sprala ljubavi simbole, pa stasale jeze. Prosuve nam noćas pokidane vreže, u grudnome košu čama se razlista. Svaka svojim tokom, duše se razbeže, zatrovane sokom čemernoga lista. To samotni život od umora brekće, ljubav podrivena, zamire, i nek` će! Zarobljeni skupa u sluđenom nesnu zašivena usta ljube svet vaskolik. Na dnu se obreli, takli sudbu besnu, tražimo u svome lomu tuđi oblik. Nesatajemo ali opet veče pada i nanovo reka žar zvezda proguta. Pod udarom vetra ona breza strada, mi, stisnuta sena, tišinom posuta. Sećanje kad stisne, razum povileni, a vreme odmiče, bezmerje nadire, zafali nam dodir, paperjast, svileni , A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ali kožu samo ledni huk razdire. Ćutimo, i krv je stala bestalasno, olovnim rukama, ne grli se strasno!

PATRIJARH PAVLE Svetački mirne k`o kristal oči, uranjaš nežno u tuđe misli. Perjana duša ka Nebu kroči pred kojom gresi mnogi su svisli. Podsvesno čujem te slavne reči ’’Budimo ljudi’’ pouka zlatna. Još tvoje zvono Srbijom zveči, ne plašeći se vremenskog klatna. U ovo doba tako nam treba ručica sveta da nas povede, a ljudsko srce večito vreba zlokobno oko, da ga zavede. Sa Neba pusti svetlosno inje, ljubav se naša k`tebi uspinje!

KROĆENjE STRASTI Mazni ti obrazi k`o dva ogledala reflektuju zrake iznedrenog sunca, i u očima ti dijamantska zrnca, rastope se žarom, čim si mi se dala. Gracioznost nemam da poredim s čime, svud po tebi miris razbuđenog maja. Oslepim pred tobom od bleska i sjaja, strast ili slast, čežnja, tvoje tajno ime? Tanani vrat, grudi, mokra bedra, vlažna, usidrena tela, raspaljena, snažna. Nezasito gutam sve čari lepote, sokovima s kože natapam atome, i od čvrstog stiska bokovi se lome, ljubavnici žustro u igri se krote! A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ZAROBLjENA DUŠA Čiji sam, svoj nisam, k`o pokidan deo, ja sam se ustvari od sebe oteo. Rđav je krvotok, ili mi se čini? Od nogu do čela dao paučini! Tamo gde se tražim, prašina, pustara, misaona sprega, prepuna utvara. Sve je kratkog daha, kuda, čemu, kome? Zupčanici skelet, mrve, krše, lome! Ako li se ikad nađem, vidim, sretnem, koju li ću masku sebi da podmetnem? Bedna maska uvek licu paše, slaže, nečovek i čovek, ko li koga laže? Od kože ljuštura, lako se načini, zarobljena duša u glupoj mašini!

POKRAJ MENE ĆUTI U noćima kada nespokoji tište, po licu mi raspi dodir svilen jedan, i obgrli vatrom, ovaj čas to ište, lavinom ti tečem, Etni mojoj predan. Kada se ušunja nemir mi u telo, pomislim da nisi vedra pokraj mene. Obraze ti pripij, tu uz moje čelo, zagledaj pitomo u sjajne mi zene. Oseti žarulju, po koži svetluca, požudne i meke usne mi rastopi i uzdah zadrži, grudima da puca, kada strast ponese, oči ti ne sklopi. Pogledaj me samo dok slast vid ti muti, plamen kad utihne, pokraj mene ćuti.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Danijela Beli

Ona odlazi Koračala je u svojim omiljenim štiklicama, Kretala se po usamljenim pločnicima njihove sreće. Svaki njen korak bi izazvao jeziv krik. Bio je to krik koji se prožimao, i Išao i do najudaljenijeg mesta u tome gradu. Sada tamo samo mrak I hladnoća vlada, U gradu gde su nekad bili srećni. Njih dvoje, u njegovom srcu... Ona se nije ni na šta obazirala, Iz njegovog srca je odlazila. Dugačka, satenska ljubičasta haljina Koja se presijavala na mesečini, Zbog svoje dužine se vukla po Prljavim, prašnjavim pločnicima Iščekujući da se što pre odvuče iz grada. Iz grada gde su nekad bili srećni. Njih dvoje, u njegovom srcu... Za njom je ostala samo tama I trag od haljine koji ga je uvek sećao na nju. Ostavila mu je i pismo. U njemu su bile sledeće reči: Odlazim jer te bolesno ludo volim. Zbog toga moj odlazak niko ne može da spreči. Tako je otišla od njega. Otišla iz grada. Iz grada gde su nekad bili srećni. Njih dvoje, u njegovom srcu...

Posle života Smrtna tama, dragi moji, Mnoge je već sustigla. I nas će stići. Rad srca kad stane, telo kad se slama, Tvoji dragi više ne mogu ti prići. Daleko od života, daleko od ljudi, Smrt je odnela mnoge ljudske ćudi. Tad telo postane trulo, Hladnoćom i tamom se popunilo. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Praznina i tišina duhom vlada Očekujuci poziv od Boga na Sud. Hoćeš li u pak'o il' u raj? Do Njegove odluke sam si od sada. Samo jedna trulež, i ništa više. Jer duša posle smrti prestaje da diše.

Životna zagonetka Nije zlato sve što sija, Ne može novac sve da kupi. Bogatstvo čoveku ne može da prija Ako ga samo za sebe skupi. Nije ljubav samo sreća U njoj postoje boli i tuge, Ljubav za sve će biti veća Dokle god ima ljubavi i za druge. Da li će čovek želeti da shvati Kakva je tajna rođenja i smrti, Ili će u životu samo uživati? Postoje mnoge veštine Kojima se služe; Laži i istine svetom kruže. Niko ne zna u čemu je kvaka Al' ona postoji, To zna budala svaka. Samo, Teško je odgonetnuti Zagonetku života... Da li ga samo proživeti? Svašta mi se po glavi mota...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

TIHO SNEVANJE ZABORAVLJENIH Stefan Simić

Idem iza povorke i posmatram spomenike kako se ređaju jedan za drugim. Iščitavam nepoznata imena, nevešto sročene natpise, gledam slike i pitam se ko su bili svi ti ljudi. Neizmenično se smenjuju veliki i mali spomenici, raskošni i bedni, upadljivi i jedva vidljivi. Utapaju se u okean prolaznosti koji neumorno usisava sve pred sobom. U istom redu su poređani i umetnici i zanatlije i vladari i prosjaci i genijalci i budale. Ako nisu bili isti za života, bar su ovde jednaki. Smrt sve to poravna! Koliko je toga samo zakopano zajedno sa njima? Koliko znanja, talenata, odricanja, tajni? Koliko žrtava? Heroja? Koliko običnih i neprimetnih ljudi koji su bili mrtvi još za života dok je smrt samo ozvaničila njihovo nepostojanje. Svako od njih je dobio nekoliko svojih kvadratnih metara i delić sveta namenjen za večnost. Malo li je? Prolazim pored svih tih nepoznatih imena u toj biblioteci sećanja, svako to lice me podseti na nekoga. Svaki taj pogled budi u meni neku uspomenu i nespokoj… Dopire do mene tihi jecaj za pokojnikom koji odlazi. Osluškujem poslednje reči njegove pesme, završnu sonatu koja odrađuje svoje poslednje tonove. Ne pitaj me kakav je bio? Ne pitaj me koga je voleo i šta je ostavio iza sebe? Zar je to uopšte važno pored hiljada drugih poređanih ovde oko njega? Zar je to uopšte važno? Dok ljudi pale sveće, donose bukete, vence, služe hranu, lutam i gledam beskonačne redove zaboravljenih koji žive još jedino u nečijim sećanjima. Pokušavam da im prepričam, na brzinu, svima njima, šta se desilo u međuvremenu, u gradu, zemlji ali vrlo brzo odustajem. Ne znam šta da im kažem. Samo stojim naspravih svih, ćutim i osluškujem tek po koji nagoveštaj njihovog postojanja…. Polako počinjem da se gubim u svim tim imenima, titulama, godinama. Sadašnjost kao da je postala prošlost a prošlost vanvremenska. Osećam more različitosti kako se ulilo i uliva na ovom mestu. Zamišljam sve te suze koje su tu protekle, bujice emocija, poslednjih pozdrava i obećanja, devojačkih i majčinskih suza, lovorika, tamjana, svega. Zamišljam svu tu patnju koja je obasjala nebo nad ovim provincijskim grobljem… Groblja su mesta gde se najbolje ćuti, ovde se čovek leči od sujete i shvata prolaznost svega. Groblja su ujedno i nešto najnemirnije i nešto najmirnije na svetu. Nemirno jer podseća na gubitak, patnju, rastanak a mirno jer se sve prašta, prihvata, zaboravlja. Groblja su spoj svega i svačega, groblja su spoj ničega. Suze i jecaj me ponovo vraćaju u sadašnost. Tu sam, na sahrani. Žali se za pokojnikom i dalje… Nije mi jasno zašto plaču svi ti ljudi? Uče nas da je smrt ulaznica do raja i večnog života a da je ovaj svet dolina suza. Zašto onda plaču kada neko odlazi, treba valjda da se raduju i slave nečije spasenje? To je privilegija a ne kazna? Telo umire a duša večno živi? A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ljude kako razgovaraju sa spomenicima, kako ih ljube, grle se sa njima. Da li se poveravaju, da li praštaju, prete ili se možda žale jer od živih više niko neće da ih sasluša? Sada je lakše reći, sada je lakše oprostiti ali kome i zašto? Ponovo se isključujem, lutam pogledom i posmatram grad kako se proteže, dole, u daljini. PItam se koji je stvarniji? Da li ovaj donji, što i dalje diše, budi se i mašta neumorno? Ili ovaj gornji, na brdu, malo zavučen od glavnog puta, osuđen, istovremeno i na večnost i na zaborav? Kao da se ta dva grada prećutno takmiče u veličini, šire se. Kroz samo pola veka donji grad će se preseliti ovde, na brdu a neka nova deca će nastaviti dole da prave buku, da se bude i maštaju neumorno… Kažu da će se svet za milion godina pretvoriti u jedno veliko groblje i da će svaki detalj planete biti popunjen mrtvima. Ne znam… Znam samo da su oni i danas pametniji od nas. Sve što hoćemo da stvorimo već je stvoreno, sve što hoćemo da kažemo već je rečeno. Pesme su napisane, filmovi snimljeni, otkrića otkrivena. Oni su odigrali premijere, napisali komade, postavili granice a nama jedino ostaje da se divimo i da pokušamo bar malo da ih pomerimo…

Sumnjam u sve to. A i gde su onda nestal svi ti duhovi od prvog čoveka pa do poslednjeg koji, evo upravo, staje u red i ulazi u večnu kuću… Koliko je samo život iznad religije i koliko su sva ta predanja tek senke prastarih vremena koje popunjavaju sveopštu prazninu. Kome uopšte treba sve to? Izgleda da treba svima kao izgovor, opravdanje i mogućnost da je zaista tako. A nije, svi to dobro znaju… Umorilo me je sve ovo. Po ko zna koji put isti scenario samo sa drugačijom postavkom uloga. Podižem pogled i vidim u daljini neke

Vreme je polako da krenem. Okrećem se oko sebe i razmišljam kako stojim superiorno nad svima njima, nisam ih poznavao, nikoga od njih ali su mi nekako bliski jer su i oni nekada živeli i vodili iste bitke. Stojim tako superiorno iznad njih, živ, neopterećen, mlad a nakon samo nekoliko decenijskih zaokreta neki klinac će isto tako stajati naspram mene. Žaliće me, distanciran, kao što i ja žalim ove ljude. Slaviće me kao što ih i ja sada slavim. Pokušaće da me oživi gledajući u moju sliku, tumačiće natpis na spomeniku i ništa mu neće biti jasno… Zatim će se okrenuti i otići, kao što se i ja upravo okrećem i odlazim. A i kako drugačije? Srećem na izlazu nekog starca koji mi objašnjava da već godinama unazad sretne više poznatih lica na groblju nego na ulici. Kaže da ga tamo, u gradu, niko ni ne primeti, svi ga zaobilaze kao da ne postoji. Dok ga ovde, na ovom mestu, zaustavi i podseti svaki drugi spomenik na nekog prijatelja, rođaka, devojku iz mladosti. Izgleda da su sve to neki znaci, đavo bi ga znao… Uglavnom, mogao bih da napišem čitave romane o svim tim ljudima koje ne poznajem, da ih oživim, povratim. Možda je i lakše pisati o nečemu što ne znaš jer te ništa ne obavezuje? Ali zašto pisati o tome? Kome sve to treba? Njima sasvim sigurno ne! A nama? Mi ne možemo da izađemo na kraj ni sa živima a kamoli… A i ne verujem u anđele nakon smrti, verujem u anđele za života i zato svakome treba odati priznanje za dobrotu, pamet, talenat dok je živ. Svakome treba pružiti ruku i dati mu šansu jer će posle, bojim se, biti kasno!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ČAŠA KUVANOG VINA Pepi Kotoraš

SEĆAŠ SE ONE OŠTRE ZIME, BEOGRAD U SNEGU 1975.? FALILO NAM JE NEKI DINAR DA PONOVO ODGLEDAMO ISTI FILM NA KLIMAVOM BALKONU TROŠNOG BIOSKOPA. BIOSKOP JE NAJJEFINIJI U GRADU – NEKI BUDŽAK U SARAJEVSKOJ ULICI. FILM JE FANTASTICAN, JAPANSKI: GODZILA PROTIV MEGALONA. SA ŽURNALOM TRAJE SKORO DVA SATA. POSLE 5 PROJEKCIJA VIŠE NI CIGANI NISU DOLAZILI DA GA GLEDAJU – SAMO NAS DVOJE NAJUPORNIJIH I MOŽDA PO KOJI POLICAJAC U UNIFORMI KOJI JE TAKO SKRAĆIVAO NOĆNU SMENU. SEDNEMO ZAGRLJENI U ZADNJI RED BALKONA, GDE JE NAJMRAČNIJE I NAJTOPLIJE. ALI NE VREDI KAD NEMAMO DOVOLJNO SITNIŠA. OSAM SATI JE I RANO JE DA SE RASTANEMO. SREĆOM NIJE DUVALA KOSAVA. HAJDEMO NA KALEMEGDAN DA STANEMO NA NAŠ LUDI KAMEN. IMALI SMO MI TAMO JEDAN KAMEN KOJI SE ODVALIO OD STARIH ZIDINA A OD LETOS NISMO NA NJEGA STALI. GAZIMO SAMI PO NEDIRNUTOM SNEGU, A PRAVAC ODREDJUJEMO PREKO ZAVEJANIH KLUPA I LAMPIONA DUZ STAZA. NEKAKO NADJOSMO LUDI KAMEN I TI SI SE ODMAH NA NJEGA POPELA. TAMAN SU NAM NOSEVI U ISTOJ VISINI – IDEALNO. ZAVUKLA SI OBE PROMRZLE RUKE U DŽEPOVE MOG KAPUTA I DOK SE LJUBIMO OSEĆAM KAKO PREBIRES PARICE. SMETA MI – DOK SE JA LUDO ZALJUBLJUJEM, TI SE BAVIŠ MATERIJALNIM ODNOSIMA. ZNAM DA ĆEMO SE JEDNOG DANA VENČATI (TAKO JE I BILO) ALI ISKLJUČIVO IZ LJUBAVNIH RAZLOGA. DODUŠE, I JA POKUSAVAM DA NEŠTO KONKRETNIJE URADIM, ŠTO JE SASVIM NORMALNO, ALI JE STVARNO SUVIŠE HLADNO. TEK ĆEŠ TI USRED POLJUPCA – BINGOOO!!! IMAMO TAČNO ZA ČAŠU KUVANOG VINA! - NEMAMO MI NEGO IMAM JA I TO MI JE ZA AUTOBUS DO KUĆE. VRAGOLASTO SI ME PODMITILA SA DVA TRI PRITSKA ONIH TVOJIH VRELIH GRUDVICA (A NIJE TI BILO PRVI PUT) I NARAVNO ODOSMO DO RESTORANA. TAMO SI SA OBE RUKE OBUHVATILA TOPLU ČAŠU, PONAVLJAJUCI KROZ DJAVOLAST OSMEH NE MOGU TI DAVATI. VINO JE OSTAVLJALO CRVENE TRAGOVE OKO TVOJIH USANA A NARAVNO I KANULO JE NA NEKOLIKO MESTA. NISU TE DŽABE ZVALI BRLJIŠTE. KAD TE JE MALO UHVATILO, ŠARALA SI OČIMA OKOLO TRAŽEĆI POGODAN MOMENAT DA SE PRESELIŠ NA MOJU STRANU STOLA. AKO MOŽE I NA MOJU STOLICU. A U MOJOJ GLAVI NASTADE NEKA ČUDNA USPORENA TISINA, KOJU NEKAD OSETIŠ U CRKVAMA. NISAM RAZMIŠLJAO DA LI IMA BOGA, JEDINO JE BILO VAŽNO DA POSTOJI OVA MALA CRNOOKA BOGINJA. NIJE BILO VAŽNO ŠTO NE ZNA ŠTA JE BINARNA REZONANCA ILI MAGNETNI FLUKS. SVE ŠTO JE TREBALO ONA JE ZNALA. ZAMIŠLJAO SAM KAKO BI IZGLEDALE NASE ĆERKICE. E, TO BI BILO VEĆ PREVIŠE. POZAJMLJUJEMO MUZIKU SA SUSEDNOG STOLA I NEMO PLEŠEMO NAŠU ROMANSU. POSLE SE PEŠKE VRAĆAM KUĆI, A TI ME, KAO PSETO PO SNEGU, PRATIŠ DO POLOVINE BRANKOVOG MOSTA. JEDVA SAM TE OTERAO DA SE NE SMRZNEŠ. PROSLO JE 36 GODINA, A NA ĆERKICE NISAM DUGO ČEKAO. SAD SU OBE DIVNE DEVOJKE I, NA MOJU RADOST, JOŠ UVEK SE MUVAJU U MOJOJ BLIZINI. POVREMENO MI U ŠALI KAZU KAKO LUPETAM DOK SLIKAM ILI PIŠEM. MENI TO NE SMETA – ZNAČI DA ČITAJU. EVO I OVO ŠTO ČITATE ĆU LEPO ODŠTAMPATI KRUPNIM SLOVIMA I ODNETI DOLE ZENI DA PRVA POGLEDA. ( NEMOJTE MISLITI DA ŽENU DRŽIM U PODRUMU – JA PIŠEM NA 2. SPRATU A ONA JE OBIČNO U DNEVNOJ SOBI NA 1. SPRATU ) PO OBIČAJU NEĆE IMATI VREMENA ILI ČISTE RUKE I ODLOŽIT ĆE PAPIR. KASNIJE ĆE MI SAMO KRATKO REĆI DA SAM LEPO NAPISAO (AKO UOPŠTE PROČITA). MOŽDA SAM JE MALO RAZMAZIO (PRIZNAJEM ONA MENE JESTE) ALI ČIM OTOPLI VODIM JE NA KALEMEGDAN, DA PONOVNO STANEMO NA NAŠ LUDI KAMEN. POSLE ĆEMO SVRATITI NA ČAŠU KUVANOG VINA I PITI GA ZAJEDNO, KAO ŠTO PIJEMO OVAJ ŽIVOT. POZAJMIĆEMO MUZIKU SA SUSEDNOG STOLA, I PONOVO ZAPLESATI NAŠU ROMANSU.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Aleksa Lakić je odlučio da umre Lazar Janić

Aleksa Lakić je odlučio da umre. Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu. Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina... Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života.. Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom? Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak... Vreme mu je isteklo. & Blic, izdanje za Beograd Beograd, 19. septembar 2011. godine Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 51. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NINove nagrade za najbolji roman 2010. godine. Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta. Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu. Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim ledjima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo… & Mile je bacio pred njega novine, smejući se… Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara novih artikala u fiskalnu kasu, i bacio je pogled na njih. Bio je to današnji Blic, presavijen na unutrašnje strane, Hroniku Beograda. “Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,” rekao je Mile, pokazujući prstom na mali, uokviren članak u dnu lista. Laki je dvaput pročitao kratak članak, zamišljen. “I da je istina, žalosno je to što sam zaslužio da se ovakva vest pojavi samo na dvanaest redova jednog stupca novina”, prokomentarisao je vest ironično.

“Za nekog drugog moralo bi se platiti da se tako nešto objavi u novinama!” smejao se Mile. “A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!” Laki je slegnuo ramenima. “Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!” “Pitam se, koji im je to izvor informacije, koji je to anonimni prijatelj koji ih je telefonom pozvao?”, pitao se Mile. Laki se zamislio. “Ja mogu da se dosetim samo jednog”, rekao je. Laki je ućutao. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada, kao da je nešto sam u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči. “Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!”, rekao mu je, sa oklevanjem. Mile ga je gledao svojim nasmejanim zelenim očima: “Znam”, rekao je, “išli smo zajedno ovog leta da iskrčimo dvorište, i tad smo sav bršljan skinuli sa zidova i spalili!

& Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo svoj lap top, primerak novina koji mu je Mile danas doneo, i u flaši od koka kole dve litre rakije od šljive… Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je gradjevinac, kao i on nekada, imao je 45 godina, u slobodno vreme pisao je romane, pravio mostove i nadvožnjake na koridoru 10 danju, a uveče pohadjao privatni fakultet za IT menadžment… Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe lap topa primerak Blica i pokazao ga Lazaru. “Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje, i nisam se puno iznenadio kada su mi dali tvoj broj,” rekao mu je dok je ovaj čitao članak. Lazar se nasmejao. “Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na svom blogu, iz mog najnovijeg romana koga pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, da nisam zvao, mada moj broj telefona može da se nadje na mom sajtu”, rekao je kad je pročitao članak. “Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog, i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?”, pitao je Laki Lazara. “Ne znam šta da ti kažem, osim da sam siguran da novinari svoje tekstove obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,” rekao je smejući se. Laki je sipao još po jednu čašicu rakije. Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: “Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi život!” Ispili su naiskap i sipali ponovo. Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, sa svojom skoro potpuno sedom kosom i bradom ošišanim na keca, i u ispranim starim leviskama i majicom bez rukava.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

“Kako ide tvoja knjiga?”, pitao je Laki. “Jesi završio drugi deo?” Lazar se uozbiljio. “Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj, i sad imam ideju da sve promenim, počev od šeste glave. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči, i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste samo jedan probni balon, reklamni trik, da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu “odluku” Alekse Lakića”, objašnjavao je Lazar. “Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ te glasine o mojoj navodnoj smrti,” rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo. “O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više imejlova, gde me pitaju, šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu, i ja sam, kao jedan džentlmen, obećao jednoj dami, da ću to i da uradim! Ionako, ovakav rasplet mi se i ne uklapa u moju zamisao radnje! Prema tome, spašen si, i zato živeli!”, smejao se Lazar ponovo podižući čašicu. Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, sad već malo pripit, Laki je iznenada rekao: “E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde sa tobom, i stalno pokušavam da uhvatim jednu sakrivenu misao, naslućujem, jako važnu, ali koja mi izmiče… Na tren pojavi mi se neka slika, čini mi se u obrisu dima naših cigara, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… I sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pa pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima, kao i meni, imaš iste krvave oči, kao što svoje vidim u ogledalu … sedim ovde, i ne mogu da dodjem sebi od čudjenja! Evo, reci i ti! Zar to nije čudno, da ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, ti napišeš u romanu da sam umro, i to se nekim čudom objavi u novinama! Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je sve ovo nekakva varka, i da ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja izmislio tebe, kao što si i ti mene, samo kao glavnog junaka moje nedovršene knjige smeštene u lap topu… Eto, ime sam ti dao po svom ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je ograničena samo na pripovedača radnje koja se dešava meni, Aleksi Lakiću…!” Lazar se smejao. “Pa kako, ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak u tvom nedovršenom romanu, ko je onda večeras, sa tobom zajedno, popio dve litre ove rakije?!”, rekao je, pokazujući na skoro praznu flašu.

& Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta… Bila je prazna i hladna…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Osveta i samoodbrana

Kovu Sajkor

Posvećujem ovu knjigu svojoj jetri, jer je uvek bila uz mene i pružala mi neograničenu podršku. Hvala.

Nervira me kad se ljudi nerviraju zbog mojih ubeđenja. Ja sam samo još jedan uličar koji govori ”jebote” u autobusu i podjebava kasirke na brzoj kasi koje puštaju ljude sa više od deset artikala kod sebe. Stvarno treba biti idiot pa slušati šta ja pričam. Iako poznajem sebe prilično dobro, znam šta želim od života i dobijam isto, sopstvenom zaslugama ili srećom, ja i dalje ne znam da li sam osvetoljubiv ili ne. Razmišljao sam, da li je bolje bezosećajno se osvetiti ili neudostojiti tu osobu bilo kakve reakcije? Ukoliko rešite da je neudostojite reakcije, uradićete to da biste pokazali toj osobi da vas ne zanima, sa ciljem da je barem mrvicu povredite, što je ponovo osveta. Tu je i pas-biciklista situacija. Dok vozite bicikl, može da vas pojuri pas. Dovoljno je da siđete sa bicikla da bi pas prestao da vas juri. Ali šta ako biciklista ide previše brzo da bi iznenada zakočio? Kada mene pojuri pas, dođe mi da stanem, izvučem testeru iz džepa i da mu glavu otfikarim, a kada vidim druge bicikliste da gađaju pse kamenjem, limenkama ili flašom, pomislim: Pa brate, imaj razumevanja, pas je to, u genetici mu je da juri ne znajući šta će da radi kad to nešto uhvati. Pre neki dan sam vozio bicikl vrlo brzo i vozio sam kroz selo. To mi je relaksacija, odem u selo, gledam planine, šume, udišem čist vazduh… Iznenada, pet ili šest pasa je jurnulo iz žbunja. Zakočio sam, pao preko bicikla i odrao kožu na dlanovima. Pokupio sam sve kamenje koje sam našao na putu i jebao im mater, oca i sve ostalo što se figurativno jebati može. Jesam vegetarijanac, prosipam redovno ”slučajno” jogurt na svaku ženu u bundi od prirodnog krzna i volim životinje, ali u genetici ili ne, samoodbrana je samoodbrana i tu treba povrediti napadača. Njemu trebaju samo motiv i prilika da bi vas povredio. Motiv već ima, priliku mu dajete vi ako se ne branite. Nemojte! Nije pristojno ići raširen ulicom kroz masu sa motom ”neka se oni sklone”. Svako treba da se pomeri do pola. Ti pola, ja pola, skupimo se i onda oboje možemo da prođemo. Koji idiot je uopšte smislio tu teoriju ”nek se oni sklone”? Razmislite, šta bi više urodilo plodom, kada bismo se svi širili ili skupljali? U prvom slučaju biste imali modrice po celom telu, flekavu odeću, pa možda i sudski poziv, a u drugom biste stigli na željeni cilj mnogo brže. U opisu mog zanimanja je ”stavljanje kučki na svoje mesto”. Znate one ortodoksne širače na ulici što se nikom ne sklanjaju? E meni se sklanjaju. Imam kožnu jaknu. Na ramenima su mi prikažene nitne i bodlje kao na onim rokerskim narukvicama. Niko

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ne želi da očeše rame sa nekim ko ima bodlje na ramenu. Ukoliko zaboravim jaknu, uzmem kišobran, okrenem vrh napred, kao vitez kad nekog napada kopljem, niko ne želi da očeše rame sa nekim ko će mu izbušiti testise kišobranom. Ako zaboravim i kišobran i jaknu, a vidim ortodoksnog širača, pravim se da me svrbi vrat pa podignem ruku da se počešem. Niko neće želeti da očeše rame sa vama po ceni da mu vaš lakat završi u ustima. Nije mi cilj da se ja raširim po ulici, to jest da svojom pišaćom obeležim teritoriju kao svoju, već da naučim one koji pišaju po ulici da teritorija i dalje nije njihova, nego svih nas. Narušavanje slobodnog kretanja i uopšte slobode postojanja je nešto što najviše mrzim. Mogu da pročitam ljude i zaključim šta ne žele da čuju. Ukoliko me ta osoba verbalno napadne bez razloga, saspem joj u lice sve što ne želi da čuje. To će je spustiti u sopstvenim očima i onemogućiti da se raspravlja sa vama. Isto kao i samoodbrana. U redu je povrediti napadača u samoodbrani. Sa druge strane ukoliko vam od te osobe treba nešto, sve to što ne žele da čuju ćete im reći u obrnutom obliku. Volim da im dajem komplimente, jer znam da će se lepo osećati. Uvek stavljam prijateljim do znanja da im nešto lepo stoji, da im lice danas izgleda sveže ili da je onaj vic od malopre baš duhovit, ali uvek govorim ono što zaista mislim. U svakom slučaju budite slobodni da kažete ono što želite. Nakon što su odrani dlanovi zarasli, krenuo sam da vozim bicikl, ali ovaj put po predgrađu. Nisam bio raspoložen za figurativno jebanje kereće matere lutalicama. Međutim, ljudi su bili čudni. Vikali su ”Gledajte!”, ”Zovi decu da vide!”, ”Brzo na ulicu!” i slično. Šta je ovo, pomislih, jesam ja postao ''fejms'' pa su se svi uzpičkovrtili da me vide, ili šta, koji je fazon? Zapravo, dešavalo se nešto vrlo interesantno. Konj se oslobodio i jurio je gradom kao lud. Ogroman, snažan, smeđi konj, jurio je ulicom, potpuno sam i potpuno slobodan. Pravio je nered u saobraćaju. Sve oči uprte u njega, a on juri ne obraćajući pažnju na dešavanja sa strane. Mimoišli smo se. Nije me pogledao. Možda ponekad i ne treba udostojiti reakcije. U svakom slučaju treba biti slobodan. I treba juriti kada lanci ograničenja spadnu, kada pukne konac koji vas vezuje. Treba i juriti bez ideje šta ćete raditi kada stignete to što jurite, ako vas već to čini srećnim, ali nikad ne treba dovesti nekoga u situaciju da se brani od vas. Kovu Sajkor – The Tease Book A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Emocionalno bičevanje Kovu Sajkor

Kada zamišljaš da me jebeš, a znam da to radiš, reci mi kako to izgleda, doktore? Oh, znam da ne možeš da mi odgovoriš, zato samo razmisli. Da li želiš da to radimo uspravno, ti na meni, ja na tebi? Da li želiš od pozadi? Na svojim kolenima, moje lice na jastuku? Zar ne želiš da me isprašiš, samo malo, ne mnogo jako... Oh malo jače od toga! Da li želiš da mi svršiš u usta? Šta ako ti kažem da masturbiram misleći na tebe? Da svršavam samo misleći na tebe... Kako svršavaš. Ha? Izgleda da nam je isteklo vreme za danas. Šeron Stoun u ulozi Ketrin Trimel 2006. Basic instinct 2

Većina ljudi, dok masturbira zamišlja divlji seks sa vrelim strancem ili, pak, nežno vođenje ljubavi sa osobom prema kojoj gaje simpatije. Moj život je i u tom pogledu dosegao ludilo, te sam sebe zatekao pre dve nedelje kako masturbiram zamišljajući da jedem savršenu čokoladnu krofnu. Da... Brzo se menjam konstantno tražeći sebe. Put je dugačak i ponekad naporan, ali je uglavnom i zabavan, uprkos konstantnoj turbulenciji. Mogu se pohvaliti da zapravo pronalazim sebe, što je vrlo bitno i vrlo lepo. Kada ipak ne bih konstantno pronalazio sebe nakon tih ''turbulentnih'' putovanja, doživljavao bih veliki stres i najverovatnije bih do sada poludeo, ako ne i ubio se. Život mi, inače, nije dosadan, jer mi se tokom jednog dana dese tri ružne stvari, tri lepe i deset vrlo zabavnih. Balans lepog i ružnog me čini pomalo ćaknutim, što bi se u žargonu reklo, ali me onih deset vrlo zabavnih pokreće da se tokom i lošeg i ružnog zabavljam. Ono što je lepo - lepo je, uživam u njemu. Ono što je ružno - ružno je. Razvijem mazohistu u sebi i donekle uživam i u ružnom. Tako izbegavam depresiju i vrlo teško u nju padam. Mislim da isto važi za ljubav i seks. Razlikujem ta dva pojma ali ih svrstavam pod jedan veći, iako još uvek ne umem da ga imenujem. Nikada nisam imao dečka, to jest nikada nisam spavao sa momcima u koje sam se zaljubljivao i nikada se nisam zaljubljivao u momke sa kojima sam spavao, samim tim ne znam kako izgleda kad od nekog možeš da dobiješ i ljubav i kurac. Kada sam bio mlađi, bio sam vrlo zaljubljive prirode i zbog toga sam puno puta bio razočaran, jer su svi ti momci oko mene bili strejt. Kada sam otkrio okrilje gej populacije i ubacio se u njihove živote, mislio sam da će biti drugačije, ali nije, bio sam ponovo povređivan. Otvorio sam oči i prestao da mučim sebe kada mi je u glavi svanulo da ovaj grad ima hiljade gej momaka i da su među njima stotine onih koji bi se meni svideli i sa kojim mogu samo da se jebem ili započnem vezu. To je ono što govorim prijateljima kada raskinu sa partnerom: Ima ih na hiljade, nije on poslednji. U tom periodu sam prigrlio Samantu Džouns unutar sebe, pogledao se u ogledalo i shvatio da sam dovoljno mlad da me boli dupe za sve. Ako može Samanta sa pedeset dve godine da radi to, mogu i ja koji sam se tek ispilio. Mlad sam. Ima vremena za sve. Međutim, nakon Samanta perioda, ponovo sam se zaljubio. Dečko je bio neodgovarajući i bilo je više prepreka na putu. Meni je najviše smetalo što je u plakaru i što glumi strejt dečka, druži se sa drugarima, igra fudbal i ide na bilijar uveče. Ljubav ima jednu mnogo lošu osobinu - isisa realnost iz A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kovu Sajkor – Autoportret (2009)

tebe, nisi u mogućnosti da realno sagledaš stvari. Počneš da veruješ da će se sve to srediti, jer je, ne vaša, nego tvoja ljubav dovoljno jaka da se izbori sa svim preprekama. Veruješ da i on tebe voli isto toliko. Tada sam pomislio: - Imamo puno prepreka na putu, ali šta ako je on onaj pravi? - i to je bila ogromna greška, nešto što nikada ne treba da se zapitate. Simpatija bi trebala da bude nekontrolisana i spontana, međutim kada odrastaš kao gej dečak, razviješ dve vrlo bitne sposobnosti. Prva je gejdar, to jest radar za druge gej muškarce, koje možeš da prepoznaš nezavisno koliko strejt se ponašaju i nezavisno od toga što se u gradu samo šetaju ruku pod ruku sa devojkom. Nakon što rekao majci da sam gej, prvih nedelju dana me je pitala za svakog muškarca koji joj je bio sumnjiv, da li je gej. Ja sam odgovarao sa da ili ne, a kada sam rekao da ta osoba jeste gej, pitala bi me: - Pa kako? Vidiš u novinama intervju sa njegovom devojkom. - Mama, to što ima devojku ne znači da je strejt. Privlače ga muškarci i to vidim iz aviona. Ili glumi da je strejt i da ga privlače devojke ili ga zaista privlače. Ako ga privlače, njegova heteroseksualnost ne poništava njegovu homoseksualnost, naprotiv, one se sabiraju i dobija se biseksualnost. Druga jako bitna sposobnost koju gej muškarac treba da poseduje je sposobnost da se ne zaljubljuje u strejt muškarce. Tada gej muškarac uspeva da kontroliše svoju zaljubljivu prirodu, da je modifikuje. Kada sam ovladao svojim osećanjima osetio sam se vrlo moćno. Kažu da je ljubav jedina igra u kojoj gubite samo ako odbijete da učestvujete. Donekle je tačno, bolje je probati i videti kako je nego ne probati uopšte i pitati se šta bi bilo kad bi bilo. Međutim, ukoliko vidite da je ta ljubav već propast, kao što je moj ''strejt dečkić'' bio, treba se okrenuti i bežati glavom bez obzira, saseći to u korenu, dok nije postalo krvavo. U svakom slučaju, ja vrlo sam mlad i imam dosta vremena i govoriću to sebi češće, jer moram to već jednom shvatiti, a ne vezivati se za svakog dečka koji je barem malo simpatičan, i raditi to iz straha da ću propustiti dobru priliku. Sedi i ćuti. Tek si se ispilio. Mlad si, imas vremena, biće još prilika. Ali opet, bio mlad ili star, svaki čovek oseća potrebu za bliskošću. Kada stupite u vezu, ne tražite garanciju. Ne obećavajte da ćete biti zajedno dok vas smrt ne rastavi. Budite realni. Trudite se da ne dozvolite toj ljubavi, koliko god lepa bila, da vam posisa mozak. Smatram predbračni ugovar

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

jednom vrlo realnom stvari i ne shvatam zašto se ljudi vređaju kada ih partner zamoli da potpišu isto. Lepo je to što se volimo i što smo srodne duše, ali možda ćemo se za dve, deset ili trideset godina promeniti u suprotnim pravcima, želeti nešto drugo od života. Možda jedno otkrije ospesiju u gajenju ruža, a ono drugo alergiju na isto. Opet, lepo je voleti nekog toliko da ste spremni lišiti sebe nekog zadovoljstva da biste bili sa tom osobom. Pod uslovom da ona uzvarati. Lepo je preskakati prepreke zajedno, ali zapitajte se: - Mogu li ja to? - i odgovorite iskreno, posmatrajući situaciju realno. Život je kučka, svet je džungla, a ljubav je divlja zver, koju je vrlo teško ukrotiti. Volim kada sam glavni, ali ne očekujem da upravljam svojim životom u potpunosti. Ne bih rekao da je teško, pre da je nemoguće. Ali je realno igrati se tim istim životom. Pokušavam da ga zadirkujem. Trudim se da ga peckam koliko i on mene, ali slatko i simpatično, da nam obojici bude interesantno. I trudim se da, koju god igru da igramo, moj život i ja budemo u istom timu i da sarađujemo. Zato život treba živeti dan za danom. Muvam se sa par likova, neki mi se sviđaju više, a neki manje, ali ne očekujem ni od jednih ni od drugih da me žene, već da budu adekvatn sagovornici, ljubavnici i prijatelji jedan dan. Super ako dan preraste u dva, dva dana u nedelju, nedelja u mesece. A ako ne, siđeš i kupiš kartu za novu spravu, baš kao u luna parku. A kada postanem emotivan nisam siguran da li je to dobro. Dvoumim se, živeti bez potrage za romansom i žrtvovati bliskost, a ne biti povređen, ili dopustiti nekom da mi se podvuče pod kožu uz mogućnost da ostvarimo bliskost, ali uz rizik da budem povređen? Da li je bliskost neophodana. Blizak sam sa svojim prijateljima, znaju sve o meni, pričam im kako se osećam. Da li se prijatelji računaju? Kada sam se zaljubljivao osećao sam plamen unutar svoje utrobe koji je tinjao i peckao me. Voleo bih da ga opišem bliže, ali ne umem. Nije mi najveća fantazija ni da se jebem sa profesorom fizičkog, ni da me neko jebe na plaži uz zalazak sunca, niti da budem devojka koja kara momke nakitnjakom. Radoznao sam, zanima ne kako izgleda voditi ljubav sa nekim do koga ti je stalo, jer je sigurno drugačije. To mi je najveća fantazija. Treba izlaziti i nastavljati sa svojim životom nakon emocionalnog brodoloma. Biće tu par dosadnih tipova, ne sporim. Najdosadniji dejt koji sam ja imao je bio sa dečkom, koji je do te mere bio dosadan, da sam se pretvarao da ga slušam, a u stvari sam smišljao pesmicu. Evo produkta: A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Pada kiša Sunce greje Leptir leti Hvata miša Da... Međutim, tu su i oni vrlo zanimljivi, od kojih se unervoziš, osetiš leptiriće u stomaku, čini ti se da si ponovo u osnovnoj školi, kada je samo ''videti ga na odmoru'' bilo višestruko uživanje. Međutim ne smete sebi dozvoliti da dejtovanje shvatite kao obavezu, makar vas ''pregazile'' desetine dosadnih tipova zbog kojih sada masturbirate zamišljajući da jedete kolač. Naravno da će neki od tih momaka pričati ružno o vama, ali potrudite se da se ne nervirate oko toga. Kada bih se ja brinuo zbog toga šta svaka kučka u gradu kaže za mene, bacio bih se sa Brankovog davnih dana. A naći osobu koja vama odgovara i koja je posebna na način na koji vama odgovara je vrlo teško. Zaljubljivanje je motherfucker, jer ukoliko se zaljubim mogu da doživim i srećni završetak i brodolom, PONOVO. No, rekoh naučio sam da uživam u njima. Postao sam mazohista i u svakom bolu balansiram prijatnost i neprijatnost. Izašao sam to veče da tumaram po gradu, ponovo. Hodao sam dosta tugo, međutim nisam uspeo da razbistrim misli. A onda sam otišao toliko da daleko da sam izašao iz grada, došao i do nekog nepoznatog autoputa i kanala, koji se nalazio pored njega. Prešao sam mostić i nastavio da se šetam duž staze pored kanala posmatrajući vodu. Razgovarao sam sam sa sobom. Ko sam? Šta sam? Kakva sam ja to osoba? Kuda moj život ide? Gde sad? Kako? Bilo je lepše. Nisam dobijao odgovore, ali mi je prijala promena sredine. Bio sam veoma umoran. Robin u meni više nije tinjao. Sonja je ćutala. Tada sedoh na travu i nastavih da gledam u vodu. Video sam svoj odraz na njenoj površini. Video sam svoje lice, ali nisam video sebe. Voda mi nije govorila ni gde sam, ni ko sam, ni na cemu sam, ne, naprotiv, podsetila me je zašto nemam sve te odgovore, podsećajući me mojim odrazom ono što stalno zaboravljam: Mlad sam, ima vremena, biće još prilika. Kovu Sajkor – The Tease Book

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Istrgnuto iz zaborava Lazar Janić

Sve svoje pesme napisao sam sa dvadeset godina… I od onda sam prestao da ih pišem.

Život je otišao dalje, a one su ostale, zaboravljene, u prvoj zbirci pesama, “Mirisi mamurnog mora”,

koju sam

napisao još daleke 1986. godine, na Lastovu… Te zbirke više nema. Imao sam jedan primerak, i pre mnogo godina sam ga poklonio jednoj devojci. Neke od tih pesama ostale

su mi u sećanju, a neke sam nedavno uspeo da pronadjem u rukopisima, u nekim svojim starim beležnicama iz davnog vremena.

U želji da ove pesme istrgnem iz zaborava, sakupljam ih ponovo, u ovoj knjizi istog naslova…

I zaista, listajući te stare beležnice, pored mirisa prašine,

ponovo sam osetio i taj miris mamurnog mora, koji me je nadahnuo…

Lazar Janić, 24.07.2011.

Vozovi idu Vozovi idu… Ja više ne prosim prijateljsva mrve, ni ljubavi komad… Duboku prazninu u sebi što nosim, sakrivam od ljudi što odlaze nekud. Dok vozovi idu ja ostajem stranac, za sebe i druge što prolaze prugom… Različit od drugih, usamljeni starac, koji nikog više ne naziva drugom. A vozovi idu, ne haju za tugu starca koji stoji i dugo ih gleda… Pre poslednjeg voza, leći ce na prugu, usamljeni čovek, umoran od svega. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Mirisi mamurnog mora Mlitavi mozak margine mrvi. Mrak. Mrmori more mornara. Mrznu majori, marinci mrtvi! Mirisi mame mimohod mrava. Mrazeve mlači magma motora. Munjama muklo mašu mornari, Marionete mamurnog mora! Mumlaju molitvu misionari. Mamurluk muči mornare mračne, Mudruje more, mauče mače. Makljaju mulci mušmule masne, Mrtvi marinci mljackaju mrave.

Mokro Mokri su Na nebu modri oblaci, Mokri su, Naši koraci i rastanci. Ti odlaziš, Ja ostajem, Propadam u ambis, I nestajem. Kasno je kad ostariš. Sipaš dupli vinjak i nazdraviš Za ovaj dan. Jer, kad sutra svane, ostaćeš sam.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Smejem se Kad sanjam nebo, vidim lomaču U kojoj zvezde muklo nastaju. I iz inata, smejem se vraču, Što zvezde gleda, na izdisaju. A sivo more talase klati, Scile i haribde priprema meni! Ja mu se smejem, i ono shvati Iz mene plaze bogovi drevni!

Jutarnje nebo šeta po meni I Istok rumen u meni pali, A ja se smejem svojoj seni Što raste zemljom, u polutami! A kada petli najave zoru, Ja psujem tada u praznom stanu! I, kao ludak, smejem se stvoru Što laže noću, a kune danju!

Ostala je samo jedna pesma Dok padaju kiše, ulicama ovog grada, Ja ne mislim da je više, kao nekada, i sada… Ulična svetla se pale, Paraju noćnu tminu. Ja nemam više ideale, I bežim u tišinu… Ostala mi samo jedna pesma, Sa dva stiha. Ostala mi muzika, Sasvim tiha… Bledi jedna slika I sve je manja, Odlazim zauvek U samovanja… A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Club VAGABUNDO Hrtkovci https://www.facebook.com/pages/Club-VAGABUNDOHrtkovci/187210794704562 A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Jovica Djurdjić

ЉУВЕНА У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Вечерњи ваздух почиње да гусне, Дрхтури док јој ветар косу мрси. У заносу спајају им се усне – Играју дамари, телом миле срси. Боје морске воде њене су очи, И све се одједном чаробно чини. Љувена у сутон тихо се точи Сваким загрљајем на месечини. Телом јој зру јабуке румене, Уснама које су срасле у луку Светлуца небо и звезде снене. Скупа потеку две реке од руку, Жељне мира и морског мириса, И она леп стих уснама записа.

ПЕПЕО ЗГАСЛОГ ЛЕТА

Свеж пепео тек згаслог лета И њене тужне очи боје воде. О, нас је тиха опхрвала сета Што као пчела зна да убоде. У помами тело се телу даје Опијени од толике лепоте. Кад би могао вечито да траје Тај август ког непознати оте. Шта ради море око твог врата Бескрајно понављајући етиду, Топећи се у слику неповрата? Ми стопљени у вечерњој сени, Ко деца која не знају куд иду, Преспаваћемо век занесени.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Jovica Djurdjić, (1949), pesnik i pripovedač za decu i odrasle čitaoce, autor je knjiga: Usnula devojka, Larisa, Ljubičasto gorje, Sanak Sklopiočić, Kako volim Anu, Ruke večernjih ljubavnika, Ljupko telo, Košuta i lopoči, (The Roe And Water Lilies), Istrgnuti rukopis, Njene oči more, Žirafa Žeraldina, Simonine oči, Lepo je biti kod kuće, Zvezde na uzglavlju (izbor pjesma na dvadeset stranih jezika), Kalina i morski konjic, Leto bez Veronike i Kiša i vlati (Deszcz i źdźbła). Dvostruki je dobitnik nagrade "Drago Žerve” i Zlatne značke Kulturnoprosvjetne zajednice Srbije, kao i drugih nagrada i priznanja. Zastupljen je u mnogim antologijama, izborima književnih radova i lektiri za osnovnu školu.

САН О РУКАМА

Те њене руке које беху витке, Тако далеке ми се сада чине. И усне неме кaо вода питке, Светлеле су сјајем месечине. Још трепери та слика струка И црна коса што собом лине. Оставила је белег њена рука И покаткад ко сенка промине. Ноћ и сан: исписујем писмена Као да су ту још те руке снене И њима додирује лепа жена. Уз звук мора и звезде у цвату, У сну се смеше усне румене – А руке остају у недохвату.

ЕРОС У ТРАВИ

На метвицу миришу њена колена И дан је сав бистар од светлости. Цветови се круне препуни полена На дозрело тело у напупелости. Мало се опире и дрхти слабашно, Осећа његов дах у варљивом миру. Прво искуство је помало страшно, Док гори и сања о нежном додиру. Пламти заљуљана у боковима, Врела је доља њених препона, Сва је у сласти сва у соковима, У мирисном бујању витког тела. Ни девојчица ни жена је она – Уздрхтала само пољубац је хтела.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

У ХАЉИНИ ЈОШ МИРИШЕ ЛАН

У хаљини још лепо мирише лан И усне су твоје шумне као море. Светлост се ломи и пада на длан Док прсти најлепше речи говоре. Тело боје кајсије и немир руку, Љубоморан сам на звезду у пасу. Као немирни брод пловим у луку, Звук опојног греха слутим у гласу. Небо се бојама лана прелива. Гледам у очи као капи кише Док се рој звезда на лице слива. Далеко од свега, на крају света, Сад све на тебе заносно мирише. Уснула смо деца у чамцу лета.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

ТРЕЗОРИ ПРАХА

ПОТАМНЕЛА ВРЕМЕНА

СЛАВИМИР Ј. ЗЕЛЕНКАПИЋ Непокорно постојање свиће Искрадају се потамнела времена Опет се плете колоплет зебње старе Уродица, кукољ смрти, мојим житним пољем, уродиће У потаји посејана, страна семана, На све злоће свико сам давно... Знам преваре На раскршћу живота и смрти, белег остави У календару свих времена Мртва уста казују истине Нека истрајава, опомиње... Сведочи о збиљи и јави : - Род се одродио, одвајањем племена, Не мари нико, кад песник страда, са песмом гине... Замиру дозиви беспућа Тифусаре чезници слободе Ко ће гладне и изнурене? Ни постојбина памћења Није сазрела, да их прихвати... Самује напуштена кућа Куда ће моји сиротани, преко које воде? У које атаре, за које идеале, каква нова хтења ? Испражњени су трезори сећања Прецртани сви дани, бачен календар најезди Потрошио сам све речи Уместо њих тупи бол корача, плочник срца одзвања Укљештен у процеп... Поклонити се Њеној звезди Немам избора... Остави уже и омчу... Ништа не сечи ...

РАСПЛАКАНА НОЋ

Oбљуба мрака моје очи вара Мој Христе драги, чежњо сана Вечерас слушам док плаче ноћ И ветар лелуја, зулумћар лукави Издужене сенке голих грана Умор ми долива чашу бола, испија немоћ Незнам колико су цветова љубави Ветрови разнели из Твојих недара?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Сигурно знам, убрао си са крста много рана Опет сам пружио руке да те скинем са трона Не могу више да плачем, далека зора зове Згусли облаци вуку се изнад града Каква спознаја долази у освит дана ? У даљ са купола храма, плачу звона Шта слути крик смртни, злокоба сове ? Црвена крв са крста роси, у млазевима пада Још увек плаче ноћ, ожалошћена болом Ветар лелуја немиром новим Издужене сенке голих грана Изнад Голготе у друштву с месецом, пловим Скрхано нико да скупи, велики полом Прекјуче је клицало то исто мноштво:- Осана! Питам себе, у глуво доба Знаш ли које је врме ноћне страже Колико времена је прошло од распећа ? Три самца на брду срама, сами Никога нема да их покопа, однесе до гроба Погреб и помазања, за осуђенике не важе Мртва стража спава, челична стража трећа Скивена тајна у трећем чину, нељудској драми

И НА МОМЕ СПОМЕНУ

Tеби Мила, подижем Скроман споменик Отворену књигу Од црног мермера Симболичну поруку Твога и мог живота За нас двоје, у дане судње За људе књиге... У један знамен, сливена љубав... Стилизовано срце мира Стопљено од наших слова За сусрет голих костију Сва наша вера Испод једног гробног крова Захвалност неизмерна... И у данима иза смрти, Данима жудње... У белој пени пролазности трију A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

У круговима смртног увира Још нечитана порука гроба, У записе, Епитафе нове, Тихо се прелива Намера сведочанства, Остаје чиста и јака Одговор љубави: -Мила умрла није, Већ дуго спава У моме срцу... Време откуцава Жива, река успомена, Броди тамо далеко, Пут мора, Свемира... Љубав да јави: Стварну истину... Лепшу од бајке, Ширу од песме, Дужу од романа, Већу од споменика скромног... Од смрти и живота стварнију... Јачу, од истине неизбрисиве... Од твога Мила, Задњег јунског дана... Записи Мили у спомен, Сами се пишу, Да се певају, На једну арију Да се читају... За надхнуће нових љубави, Кад смрт крене Свет није имао само једну Јулију, Једну „врсну жену“ Моја је вољена, Мени дража, Од Ромеове, вољене „Санта Марија, дела салуте“, Израсла је, и на моме спомену

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

СЕМЕ СМРТИ У ЉУБАВИ САКРИВЕНО Данас моје исцурело време Отиче у Твоје време вечно У љубав скривам смрти семе Док газим животно исушено корито речно Сваки дан, болна сећања, долазе у госте Илузијо изуј обућу, свето је место за варку Идући дани, од прошлих, не могу да се опросте Прими Боже у рај ову барку Свакога дана стиже, по једно распеће С прочеља Голготе, Три саблазна крста, вековима ћуте Мој живот и душа, лишени су среће А претурио сам преко главе, свакаве страхоте Четврти са чела мога гроба, никако не слуте Три крста, уклета Голгота, памти Дали су довољна само ова три На средишњем Христос је разапет Средишњи је ленгер и теразије света Десни је Твој, ја бирам леву клет

КРУГОВИ УМИРАЊА Успут сенке Разбрајају дане Косинама пале На узглавље Крик одбоја Не зацели ране Зора сриче Тек рођено јутро Плавље... На слемену запењене воде Плута сећање По туђим засторима Туге дошле да ме окуме Са болом да се ороде Упрела се иста повесма Танког дима То исто слово размеђа чили

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Крај пута затрављени котари Уместо млеком Чемером ме запојили Болује теглећа мемла И оковани олтари Седефне стене Круни југ рани Записе трагова Време не може да прочита Чиме живот голи Од смрти да се брани? Коњаник апокалипсе Небески друм копита У потајама Иза небеских врата Кратко одсев слободе Сам се јави Из новог миленијума, Пристигла два времена, Као два брата Зрелог наума Чекају љубав века, А она закључана На мосту љубави Данас Пилате Нема ко да каже -Ево човека! Мисао права, У другу одбеглу оде На гумну у плеви зрно сања Куда када расеју све слободе? И како окончати кругове умирања?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kad me više ne bude bilo,

trilogija Željko Bajić

Moja si bila Moja si bila kad je prozirna svila obavijala nebo na rubu starog parka. Moja si bila kao dobra vila dok si u srcu mome bila želja žarka. Moja si bila kao nebeska sila dok si bežala od mene pletenom stazom od sreće. Moja si bila dok je leptir imao krila i dok je mirisao neubrano cveće. Moja si bila vesela i čila pred nama je bio gotovo čitavi svet. Moja si bila dok je leptir imao krila i dok je sletao sa cveta na cvet.

Ne voliš voliš Ne voliš me... jer mi po telu gamižu svakakve žene, oskudne, bogate zmije sretne razvedene. Prezireš me... jer sam nesretnik u duši, potkupljen lagodom i maglom što me guši.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kažnjavaš me... jer se ne umem skrivati davim se u kapljici vode ne umem plivati. Ostavljaš me... sve zaslužujem znam, ostavljaš me u lažljivoj noći na mesečini da budem sam. Voliš ti mene vidim ja to u očima tvojim, voliš ti mene mnogo, samo se ja ljubavi prave bojim,

Sačuvaj pesme Šaputala si:” Ovde je hladno, baš kao oko umiruće zvezde.” Rekla si: “Zaboleće gadno kad nam snovi odjezde.” Šaputala si: ” Stegni me jako.” Sve ptice na granama čuše kako je nepomičan plako lažni gospodar svoje duše. Ti si grlila prozirnu plavet, odbeglu pticu u brišućem letu, kraj tebe je ležala maglena avet što živi u nekom tudjem svetu. Lepotu trena gurao sam u blato, izdao me ovaj kurvanjski glas, molim te ne mrzi me zato sačuvaj ove pesme za nas. Šaputaćeš sama i tiho ćeš reći: ” Odlazi, ne želim te više.” Ja neću imati kuda pobeći napolju će stenjati rominjače kiše. Izdaće me ponovo kurvanjski glas i biću okovan ko nebeska sena ja sam ubica svih nas sačuvaj pesme za druga vremena. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Milan Stanojković

O ODSUSTVU TVOM Neslućenim Odlaskom tv ojim Nestalu su Golubov i beli sa krova Bezbrižnog našeg doma Sada Odškrinuta kapija Bolno doziv a te Da prođeš kroz nju I daš joj smisao postojanja Nesrećna trava našeg Praznog dv orišta Gubi zelenu boju Nedostaje joj Dodir koraka tv ojih Koji bi je razv eselio Krev et nespokojno Prov odi noći Jer bez zagrljaja tv ojih Ne može da zaspi Nema soba tv oja Kroz zamagljeni prozor Tužno posmatra ulicu Kojom si otišla Očekujući da se v ratiš I da je sv ojim smehom I igrom oživ iš _______________________

PRIVID Posle mnogo Uzaludnih bdenja Vide te kako I z podruma izlaziš Lagano hodaš ulicom Odlaziš do reke Zatim sedaš Na zelenoj trav i I slušaš Radosnu pesmu ptica A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Kao da prošlo je i Vrteška nastavlja svoj tok A u stv ari Sv e stalo je Kiša nije sprala otiske njene S ulice kojom ste koračali I sa v aše reke od onda Nimalo v ode nije proteklo U ogledalu njenom v aši Blistav i odrazi Ostali su zarobljeni I trav a Na kojoj ste ležali Još uv ek na nju miriše A ptice i dalje Vašu pesmu pev aju Sv e je ostalo isto Jedino si se ti promenio Onaj koga su v ideli Nisi bio ti Već tv oja senka _____________________

TUGA JEDNE MAJKE Nad crv enom zemljom Metalni gav ranovi lete Vatrenu kišu Za sobom donose Ulice biv aju prazne Usamljeni neboderi Od straha se tresu U podrumu je tišina Čuje se jedino krik majke Koja je izgubila deo sebe Gav ranovi su zatim odletali Zemlja je ostala sačuv ana Bledi polako Sa nje crv ena boja Jeza lagano napušta ulice Soliteri su prestali da se boje

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Sv e se v ratilo u normalu Sem majke Koju ulicom deteta Nisu uspeli utešiti __________________

UVENULA LEPOTA Nema hrabrosti da prizna sebi Da ju je jesen stigla I da na ramenu sletev ši joj I zmenila ju je i pobedila Zato Uskom i ispeglanom odećom Razv učenu i zgužv anu kožu Pokušava razveseliti I misli da će živ ahnim bojama Utešiti sede v lasi U društv u devojaka Prov odi dane Jer tako lakše joj je Da zaborav i kako vreme Tužno joj iščezav a I sv aka sekunda Na licu joj se urezuje __________________

STARAC Kaže da Živ otna lutanja Umorila su ga I zv etrela je čarolija Sada mu i jutarnja kafa Letargijom odiše Pa u smrti Ne v idi zid Već v rata Priča da Živ ot je kazna Da se i suv o se parče hleba Teškim znojem plaća Pa san o v ečnosti Za njega je noćna mora A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Stalno gleda na sat Čeka taj neznani dan Gov ori da je ubeđen Kako će mu biti bolje Kada ne bude bilo Tada će se odmoriti I pak Lekove redovno pije I masnu hranu izbegav a A pomoć od kanapa Sa omčastim čv orom Ne pomišlja da zatraži ___________________

ČOVEK I zlazi iz sobe Jer ne sme Zav iriti u sebe Šeta ulicom i sluša Lav ež prolaznika I buku tramv aja Samo da ne bi slušao Prazninu koja Lupa mu u grudima Odlazi na koncert Nepoznatog benda Skače i gura se Sa nepoznatim ljudima Jer soba mu je prazna I nema s kime Sedeti i grliti se Vraća se kući Ulazi u sobu A nerazv učen kauč Ruga mu se

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

________________

TMURNI TRENUCI Uplašena si kapljica kiše Koja s neba u mutnu baru skoči A ja sam neutešni oblak Jer ne znam Kako gore da te v ratim Bojim se i pomisli Da neki zalutali ker Okv asi svoj ožedneli jezik Tobom Zemljana ulica si Koja se pokri hladnim asfaltom Kako bi se sačuv ala Mojih neprijatnih koraka Sada Usamljena prov odiš dane A ja te ni senkom Ne mogu obgrliti Neumoljiv a v rteška života Otima te iz mojih Nemoćnih ruku Kao v oda izmičeš I z dlanov a mojih I u zemlju toneš Bolno grlim Zemlju u kojoj si nestala I na tom mestu puštam korenje Ne bi li tako u moj živ ot Ušla ponov o Ptica si Koja zbog v etra odlete iz gnezda Videći da stiže zima A ja sam drv o Koje čupa sv oje korenje I kreće da te traži Samo da te prav o nevreme Ne bi nespremnu Zateklo

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Vanja Michelazzi

IZNAD VJETROVA

Gledam maglom obavijeno okruženje a tako bih da poletim da iznad vjetra snove raznosim tamo gdje ih nema, gdje plač razdire nevinom djetetu dušu, gdje majka neumivenim licem prebire zaostala zrnca odbačenog bogatstva. Ne plači, majko, ne dozvoli suzama tuđu sramotu ne dozvoli skršenu bol što životu ubija život, rodnu grudu srcem raznosiš svijetom...

RAZDVOJENI JUTROM Kako kroz oblutak zamagljenih vjeđa da provučem tvoja htijenja? Ograničeni prostranstvom svijeta u postojanosti izazovni nemiri mame... Usiljenom maštom ljubav donekle ispunjava prazninu nedodira dok raskošnim mislima prisluškujem sjećanja razdvojenim jutrom. Razdvojeni od početka samo misli se ljube buđenjem jutra...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

SVRATI Svrati, zavuci dušu u njedra, razigranim prstima utkaj niti noćnoj postelji. Svratiš li, utisnut' ću vrijeme odjeka za sjećanje.

PLAVETNILO Polunagi hod ljeta izazovno mami pogled preplanulog tijela, rasplamsava pohotu uspavane nutrine... Šapat ubrzano otkucava i već, razlijevaju se dodiri ispod površine mora gdje pripijenost vrelinom drhti sve do urona u prostranstvo plavetnila. Igrom opijeni nahranismo ljubav grleći svjedočanstvo postojanosti magične vizije sutona.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

OŽILJAK Otisak strasti u cijelosti podaren, okovan ožiljkom u vremeplovu jedne ljubavi... Trenutni nemir nadjačala je misao nedorečenog jutra, kad darovao si sebi trenutke slasti meni prazninu nutrine. A, toliko sam voljela izazove mirisom tvog potpisa, pečat ugriza nasladom intime. Okovao si prošlost tvog trajanja u meni.

ZATVOREN DOLAZAK

Zadržanim dahom prilazim znanom kućnom pragu a vrata davno zatvorila dolazak samo odjek zaglušene tišine struji oronulim zidinama. Kroz zamućen prozor zavirujem u uspomene omotane paučinom…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Alisa Prćić

Pletimo priču Ti, nedodirljiva moja zvezdo, ti, nežni golube beli, u moje si sletio gnezdo da bi sudbinu zajedno pleli. I tako – nit po nit. Čas crnu, čas zlatnu. Pletemo životnu priču na neistkanom platnu. A ja sam kao leptirić. Krhka su moja krila. Nežno ti se na dlan spuštam kao ružičasta meka svila. Poneka suza klizne iz oka, ali tvoj osmeh tugu mi leči. Dok dani jedan za drugim lete, mi sanjamo o našoj sreći. I pletemo životnu priču na neistkanom platnu. Polako – nit po nit. Ponekad crnu, ponekad zlatnu.

Odlazak

Ispratila sam ljubav ponosno, bez plača, bez ijedne reči i čvrstog zagrljaja. Slušam kako kroz tihu noć korača, pognute glave, putem mesečevog sjaja. Ostala je poslednja neizgovorena misao i neiskazana reč na drhtavim usnama. Hladni je vetar sve iluzije zbrisao, tim poslednjim zbogom. Tim vrelim suzama. Greh bi bio kvariti prolaznu tišinu bolnim jecajem u tišini noći, a još veći kleti ljubav i sudbinu, kad je i onako sve moralo proći.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Još bat koraka tvojih u meni odzvanja, u mojim ušima jeca melodija tužna, neka te još noćas srce poslednji put odsanja, molitvu za sreću ostala sam dužna. U crkvi, kraj oltara, tom osmehu se molim, tom najlepšem osmehu na celoj planeti, zauvek, zauvek, zauvek da te prebolim, i da te se srce, tek ponekad seti.

Vozovi kajanja i slutnje

U vagonu ćutljivih putnika, još skrivaće te crni plašt noći. A možda ćeš i prvim jutarnjim vozom kajanja ponovo poći do mesta sa kojeg se vidi daleko, gde naviru sećanja kao plima, gde možda još uvek čeka te neko, ako slobodnog mesta uopšte ima. A ja ću još stajati na peronu, snena, u znak pozdrava ispružiću ruku, još uvek starom srećom zanesena, vratiću se u tihu, usamljenu luku. A vozovi neka prolaze, nek tutnje... Putnici ponekad moraju se sresti. Ti u vozu kajanja, ja u vozu slutnje. Znam da ćeš jednom pokraj mene sesti.

Večita tajna Svi smo mi bezgrešno kročili na ovo tle ljubavnih zdanja, ali se često tokom života dogode gorka razočaranja.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Sve se pretvara u patnju, stihiju, u čoveku večita tajna se krije. Mudar je onaj koji prepozna u jednu suzu sve što se slije. Kap je života kao kap kiše i sve se sliva u istu reku, a ona teče, teče polako u nedostižnu zemlju daleku. Svi smo mi rođeni pod istim nebom, hladan nas izvor pojio žedne. Neko je vredan ljubavi, pažnje, a neko čak ni suze jedne.

Zvezdo Postoje ljudi dobri i zli i oni koji ne misle tako, a u jednom isti smo svi demon i anđeo skoro je svako. Postoje putevi, raskršća, stanice i svi mi biramo kuda i kad. Za sve nas, ipak, postoje granice, jer možeš mnogo dok si mlad. Postoji vreme, nebo i sunce, vetrovi, kiše i oluje. U svakom od nas nemirno srce, plamene reke što krvlju struje. Postoje razlike u nama svima, a ipak iste suze nas guše, i da li razlike uopšte ima kad snove rušiš, il ti ih ruše.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Mladen Vojtkulak

Srebrne ribe noćas sam očajnički grebao noktima da se još jednom uvjerim no ispod vitraža što ga je mraz skicirao na prozoru tvoje bolničke sobe nisu me više dočekale tvoje nestrpljive ruke i dok sam polagano a ipak oprezno grizao nokte u parku uvenulih makova vjetrovi mi ispričaše da su te odvezle srebrne raspjevane ribe jedne od onih ponoći u kojima se modra rijeka uvukla kroz tvoj otvoren prozor oduran okus krivnje mi rastače liquor zbog mene si ostavila otvoren taj glupi prozor a i gdje u ovo blagdansko veće da kupim grafitne mreže Na ulaznim vratima ove zime ne pišu više naša imena

Pitam se Kliziš mi kožom Niz kičmu Niz trbuh Pomiješana U kapljicama znoja Sve do prepona Plaču li nam to tijela od sreće I požude Dok dahčemo u polumraku Isprepleteni U samo našem svemiru Zatvaram oči Pa ih opet otvaram ( Bojim se da si samo dio sna ) No još si tu ležiš kraj mene Gola A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

i ovog časa Samo moja Bože , Pitam se Čime li sam to zaslužio Ljubav Tvog najljepšeg anđela

Doktor Živago praporci na sanjkama su zvonili a konji su bezglavo jurili sibirskom ravnicom kao po mekanom bijelom tepihu naše gostinske sobe omatala si ruke oko moga vrata kao omču u koju me želiš ponovo uhvatit i pri tom si se suludo smijala gledajući u mene kroz dno prazne bocu votke kao kroz dalekozor tim čokoladnim očima za kojima sam još uvijek lud i zbog kojih ću opet skončati u sanatoriju za neizlječive ovisnike odjednom si se nagnula opet nad mene ljubeći me i grizući moje promrzle usne pa ti si totalno pijana i luda… spoznajem mada si ti moj put u pakao jedino s tobom ga želim priječi daj… još jošššš jedi me jedi me jedi me luđakinjo… moja dok si još moja luđakinjo moja A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Blues za moju bivšu dragu Probudio me miris svježe kave Sjeo sam na prozorsku dasku I sneno promatrao Kišu kako pada na moj glineni grad Topio se sivi nogostup Pod tvojim nogama Dok si brzo nestajala I postajala samo Još jedno prekriženo ime u telefonskom imeniku List papira na stolu Na njemu ključ od stana I filđan vruće kave Vrijeme je da izvučem iz ormara I poslušam opet onu staru Ploču „Blues za moju bivšu dragu“

Ptice umiru pjevajući Nismo više dio istog svijeta Gibamo se u sasvim različitim Prostorno-vremenskim dimenzijama Ne povezuju nas više iste boje i slike Veliko žuto sunce. List zelen što pluta na vodi. Kolone crvenih kućnih mrava Razlivena tinta po bijelom papiru Vakuum .Ništavilo. Hladnoća. A, žao mi je . Jer da si ostala ovdje Na Našoj Zemlji Došetala bi mi ponekad u snove Možda preobučena u Malenog Princa Ili Ružin Cvijet Ali i takvu – ja bih te prepoznao Jer Oči i možeš prevariti Ali Srce bi te moje Uvijek otkrilo Znaš – ptice umiru pjevajući A mi smo Umrli – Bezglasano A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Mariko odjeni mila onu bordo-crvenu haljinu od najfinije kineske svile toliko sam puta uživao u njenom šuštavom klizanju i ne znam što me je više ostavljalo bez daha tvoje ogoljelo božansko tijelo il crvena hrpica svile podno tvojih dugih nogu molim te stavi najbjeliji ljiljan u kosu ja ću te čekati kod malog jezerca prepunom koi šaran klečeći pod brezom na snijegom pokrivenoj travi uzmi onaj najoštriji onaj kasigijev i dolepršaj iza mene kao najljepši leptir zamahni brzo da tako i umrem od najnježnijh ruku što su me ikad miovale ne dozvoli da ti izdajnički psi razvlače moje tijelo po dvorištu u kojem smo još trebali dočekati mnoge zalaske sunca i gledati našu djecu kako se igraju i rastu spali me odmah na lomači od sandalova drveta a i sve one pjesme što napisah o ljubavi našoj spali na lomači nek umru i moje sanje A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

zajedno sa mnom u snijegu pod brezom pokraj malenog jezerca

slana kiša jučer sam te utapao u litrama vina i danas ću opet a i sutra ću, i dan za danom sve dok ne ostaneš na dnu čaše gola i mrtva vračajući se noćas kući sjetih se Jesenjinovih stihova - Ti si, moja gipka, lakonoga brezo, stvorena i za me i za mnoge drugenogostupi su vrludali amo tamo i mjesec se svadio sa mnom uzvikivao sam tvoje ime teturajući praznim ulicama sjeli smo na klupu u parku dva stara prijatelja- tuga i ja , nebo je bilo posuto zvijezdama onda je počelo kišiti ,čudno niz lice mi se zakotrljahu kapi slane kiše

Marija Mihajlovna idi samo bez straha marija mihajlova moja mala ruska princezo kvaka na ovim predivnim vratima optočenih sedefom moje sumorne poezije koju si primila vode u labirinte mog privatnog pakla A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

idi samo ne bih si nikada oprostio da zaglaviš ovdje ni na nebu ni na zemlji u magli mojih strahova. za proživjeti sa mnom treba imati veliko srce i bezgraničnu ljubav svako kolebanje i neodlučnost povući će te u crne ambise ludila samome vragu u naručje vrati se u rusiju na obalama dnjepra isperi moje mirise sa kože a tamo na crvenom trgu baci se u zagrljaj kakva naočita moskovljana i zaboravi jadran i smokve i žitom pozlaćena polja i moje poljupce i dodire i odsjaj tuge u mome oku dok ću te pratiti tog jutra do stanice i ruke što će ti mahati kroz oblake pare stare lokomotive a u stvari će te željeti zadržati

Snivajući Španjolsku ... Okrenuo sam ti leđa No ti si ipak udarila Zabila si mi oba roga Duboko u leđa No najviše je Zaboljelo U predjelu Srca Pao sam na koljena I zakopao prste A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

U sitan pijesak arene Sunce Madrida se smijalo Na beskrajnom plavetnilu španjolskog neba Umrijet će još jedan matador U ovoj našoj koridi Paraju mi uši Urlici odobravanja A pijesak mi se oko nogu polako obojio Crvenilom moje krvi Draga dona Konstanza Zar je i moglo Svršiti drugačije Pa U ljubavnim koridama Barem jedan sudionik Natopi suzama i krvlju vrući pijesak svojih snova

Esther III još mi te u oku prepoznaju ne uspijevam te skriti dovoljno duboko ...do neprepoznavanja pa me pitaju zar još bolujem od tebe a kao prošlo je već... (godine ) ko oka treptaj ko da si maloprije otišla još miriše ulica na tvoje korake i svaki put osmjeh stavim na lice u nadi da ćeš se pojaviti A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

iza ćoška , tamo na križanju stuparičeve i zagrebačke svjesna svog božanskog izgleda ...esther, moja mala ,slatka brineta čokoladnih očiju tvoje ime , tako rijetko i čudno zvuči dok te pokušavam ubiti u sebi ispijajući nebrojene rakije za šankom stare i trošne krčme prepune meni sličnih slabića žednih i željnih zaborava slabića što su odlučili utopiti i sakriti leševe prošlosti u rijekama najjeftinijeg lijeka esther , doista čudno a opet tako lijepo i meni tako drago tvoje ime je ime moje višestruko dijagnosticirane i višestruko potvrđene neizlječive bolesti koliko me još čeka neučinkovitih terapija u već nebrojenim i neuspjelim pokušajima da bih te se oslobodio razmišljao sam ... da li bi mi možda pomogla lobotomija možda bi pomogao kakav precizan kirurški zahvat vađenja dijelova mozga odgovornih za sječanja doista sam jadan i očajan ...bez tebe izut ću cipele pred vratima (kao što to radim već godinama) dok se vraćam kući iz treće smjene i polako na prstima ušuljati ću se u sobu da te ne probudim (mada znam da nisi tu) ali ipak...za svaki slučaj esther ... A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Miladin Berić

ESKIM

Te večeri sam tražio nekog u čijim bi očima vrijedilo prespavati zimu u društvu s Tvrdoškim vrancem odmetnut do beskraja daleko bio sam galeb Džonatan i vodopad Džur Džur na Krimu kada je prišla Eskimu i šapnula: Ja sam ta Neko. U trenu su prokapale sante u snježni ogromni šator što mi je kampovao na srcu ko zna koliko zima. U trenu se otkravi rotor a odmah za njim i stator. U ogledalu prazne čaše ne nađoh trag Eskima. Poslije ne bješe noći ni praskozorja ni drugog mraka ne bješe vremena koje moglo je da iscuri koliko je puta u meni probudila samo dječaka onog što i ne sluti hladnoću što spava u buri I stigla me ta hladnoća upakovana u smrznuto zbogom što me je čekalo na uglu gdje me je onomad poljubila sjeverac me šibao bičem karibuu okrznuo rogom. Sa smješkom krenuh niz glečer ulice koja se izgubila. Sada sam ponovo Eskim i ledim svoj dom od leda od izbledelih koža sjete što mirišu na njenu kosu ponekad drmnem rednu ali i neku preko reda pokriven zvijezdama tame što „Neko“ u vjetar prosu... A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

PORUKA (mornarima Kurska) … ostala je samo poruka u džepu da sudi o nemoći onih koji sve mogu… u orbiti crvenih korala gdje svjetlost povremeno ima boju crnog uglja i gdje jata drhtulja na kamenom staklu ostavljaju svoj vodeni žig zaspale su duše slavenskih mornara snom riba na užarenom pijesku… gore – gdje oko ne može da dobaci – na nekoj zvijezdi što sa zadrškom baca svoj plamen u noć – dvije su katapultirane zemljane ose u igri ljubavi gubile množinu stvarajući hodnik života za nebeskog kapetana milionima kilometara blizu… dolje – gdje oko ne smije da dobaci – otvarao se šampanjac pila se vodka gutao kavijar i igrao kazačok u ime zabranjene ljubavi u ime sibirsko – teksaškog sna u ime lažnog pomirenja u ime još jedne pobjede u izgubljenom svemiru milionima kilometara blizu… još malo dolje, niže, dublje, u jezgru, ko zna već koju noć spavali su mornari računajući koliko vremena treba dvadeset prvom vijeku da se spusti na stotinjak metara dubine … stotinu metara daleko… jedna crta za jedan dan… dvije crte za jednu noć… i tri neupaljene svijeće na žrtveniku… …ostala je samo poruka u džepu da sudi o nemoći onih koji sve mogu… noću kad bič vjetra zaluta u Barencovo more jata fluoroscentnih riba osvjetljavaju put širokim ruskim dušama što izlaze na površinu da slušaju skoro nečujan plač dalekih balalajki… noću kad se iz magle pojave jedrenjaci sa jedrima od ruža džinovske kapi nebeskih suza naprave stepenište između dva ponora… noću im u san dolazi kapetan Nemo što kao Ukleti Holanđanin luta sa svojim Nautilusom dvadeset hiljada milja pod morem… noću iz ruskih stepa galopiraju bijele trojke noseći čudotvorne ikone na sankama od mjesečine… noću…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

jedna crta za jedan dan… dvije crte za jednu noć… i tri neupaljene svijeće na žrtveniku… lovci na bisere što na dah rone za času najjeftinijeg alkohola u očima školjke pronađu suzu zbog koje bi vrijedilo sići stotinjak metara do dna čak i ako ne sija čarobnim sjajem… sići zbog poruke na kojoj nikad neće biti zabilježen tačan broj dana… jer kad nestane mastila piše se krvlju koja lako ne isparava ispod tepiha od slanog inja… noću… svi bivši gradovi pod pijeskom gradovi pod vodom jednom sa porukama isplivaju na površinu bez obzira na veličinu sarkofaga i mahovinu algi što pripadaju nekom drugom paralelnom vremenu… sa jednom crtom za jedan dan i sa dvije crte za jednu noć… … i sa morem upaljenih svijeća na vodenom žrtveniku…

MOŽDANI MRAV

Kad jednom budeš suza ove kiše što danima lije po posljednjoj barci orahova ljuska u kojoj se njiše kapljica života iznad kojeg starci mole bajalice samo njima znane u ime korijena što će da nadraste na stablu života najlomnije grane odakle će jednom da polete laste nečujno niz vjetar ko što leti duša otrgnuta od sna koji se ponavlja u tišinu vode kad se zapjenuša gdje su jutra možda i od neba plavlja. Tu se valjda vrijeme ne dijeli na sate nego na prostranstva izvan domašaja gdje bivstvuju oni što se jednom vrate iz svojih za vječnost spremljenih odaja tu smo samo isti ili nismo ... ipak lagani ko perce prozračni i sneni pretvoreni u svoj odsanjani pipak duboko pod maglom nadom zatravljeni od koje smo pošli u mimohod javom A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

kroz prašumu boja slijepi od rođenja koracima puža za moždanim mravom koji samo sebe ne može da mijenja. Da ... kad jednom budeš svjetlost koja mili ispod površine vode što pjenuša u društvu sa onim koji su već bili dio pristaništa iznad kojeg duša svojim golim krilom korača ka tmini u kojoj svjetluca kormilo sa broda nespojivog s tamom od koje se čini neko drugo more neka druga voda bićeš dio zida kojeg sjenkom dijele po najtanjoj cigli napukloj od mraza dvije nevidljive kružne paralele iz zemlje do koje nema putokaza.

MIHOLJSKA ZVONA

vjetar je nosio njene osmijehe ulicom Vladike Platona tek malo sutona u mom oku i muzika miholjskih zvona večernje nebo puno iskrica što su odnekud stigle i neko dalek što u meni biva - konac u ušici igle krenuh za slutnjom koja je moguće iskrila nekom drugom i još uvijek hodam - već je svanuće – u novi krug za krugom odavno nikog ispod platana - ringišpil sjena se vrti sve brže i brže – u sebi nikad ne spoznah više smrti opalo lišće - žiška u kiši ispod brezove metle o Bože to njeni osmijesi još jednom iz „nikud“ svjetle zatvorih oči s golih ramena odmotavase klupko šala i bezbroj slika svitački lete ka bezbroj mutnih obala još uvijek sanjam a u toj mutnoći obrisi njeni se gube sluteći da imam sve manje daha za poj jerihonske trube u vozu za nigdje - nikog za šankom - krešendo miholjskih zvona tek vjetar što nosi njene osmijehe ulicom Vladike Platona

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

RIJEČI I Riječi ne postoje da bi se objasnilo ono što već oči znaju riječi se nose još dugo kao ordenje poslije dobijene bitke riječi najljepše miluju - zato i najbolje ubijaju riječi kao bezdan duboke i riječi kao mozak plitke. Riječi koje ništa ne govore ne treba ni da postoje kao ni roman koji niko ne želi da pročita riječi u istinama koje samo na riječima stoje riječi u molitvi dječaka i u zakletvi bandita. Riječi kao ptice s poremećenim glavama i izgubljenim letom riječi kao zvijezde u maju razbacane bez nekog vidljivog reda riječi kvrgave, ružne u očajanju zgažene petom riječi sa tijelom od magle i s oklopom sibirskog leda. Riječi bačene u noć i ostavljene da umru na pragu jutra riječi kao opomena i prijetnja izgovorena šaputanjem riječi za juče, za sutra i riječi trule iznutra riječi kao molitva jadnika naučenog da priča ćutanjem. II Bože, ima li nekog ko može da spriječi sve te pogrešne i nesretne riječi.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

SAN O VELIKOM GALEBU - Pustinja Osjećaj da je sve bilo ništa odveo ga je tamo gdje se briše razlika između noći i dana samo je još ovaj put sakriven iza svoje sjenke pokušavao da prevari san... Crne krpice neporođenih oblaka vjetar čiji pragovor polušapatom očitava molitvu i valovi što u sebi nose krv nekih dalekih obala. Ustajale morske alge u stolici kormilara davno potonule galije dvije ukrštene zelene grane na obogaljenom drvetu života i rep komete koja se samo jednom sretne u krugu vječnosti. Vrijeme je kapalo unatrag do prapočetka u utrobi pramajke kad je sve bilo slutnja tajna i pustinja tanak mlaz svjetla ko zna od čega stvoren pa odbačen prekrio je samoću bezbroj koncentričnih krugova činilo je lavirint obojen u tamnocrveno kao kamen kad padne u lokvu krvi i ostane... Nijedna riječ dovoljno jaka da bi bila odgovor nijedna staza dovoljno duga da bi značila spasenje ništa što bi ličilo na krug i ništa što ne bi ličilo samo slutnje sjenke i pustinja. Noć je ispadala iz ruku koje su primjetno drhtale grleći prazninu nježnošću mladih ljubavnika. U oku se porađalo jutro boje voska kad kasni svjetlost za suzama. Nikad nije bio manji pod kupolom.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Ksenija Kancijan

PODNEBLJE JEDNE PJESME kad prođe ova neobična pustoš put od tebe do mene kišobran zatvoren nakon jesenjih kiša kad prodiše mahovina i tuga se stiša Vezana za tebe prohodat ću Lisnatim sagom Zapjevati zamirisati po tebi dragom i iz mojih otvorenih očiju zraka sunca će prolistati zazlatiti i na tvom dlanu ostati…

HTIO SI

Htio si da budem Sjena Da te pratim Tiha I Nevidljiva Ja volim Sunce Zrake razlite I Travu Zelenu I Vodu Rijeka il More mi Postelja S kapljicama ludujem Iskačem i Smijem se Zrakom dišem Pticama pomažem letjeti Ne znam na Raskršćima plakati Nit Zastajati Nit mijenjati Smjer Kako Vjetar zapuše Htio si da nestanem Zalaskom Sunca A meni Zvijezde Svjetlost podarile S Mjesecom sam se Smijala Nebom ludovala Pred Zoru usnula Kaži mi: Kako da budem Sjena Tvoja Koju toliko želiš?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

OPROSTI oprosti što mi oči pune zlatnog svitanja na slici još stoji marama od lana duša mi već davno umorna od skitanja kiša sad pljušti ja bez kišobrana

Rođena zadnjeg travnja neke davne godinice prošloga stoljeća u Štrigovi… kao beba "dolutala"u Varaždin i tu završila osnovnu školu i gimnaziju. U Zagrebu me dočakao Filozofski fakultet (Jugoslavenski jezici i književnost te Komparativna).Tu ostala… stvorila obitelj… postala i baka malom Borni… i živim… U osnovnoj školi poučavam neke "druge klince" hrvatskome jeziku. Pisati sam počela kad naučila abecedu i pisat ću dok ruka bude mogla tipkati ili držati pisalo. Do sada izdala 4 zajedničke zbirke: "Ljubav pjesmom živim"u izdanju Kulture Snova, "Moja ljubavna pjesma"-istog izdavača te "More na dlanu"Kultura Snova , te jednu samostalnu “Nesavršenošću tkana“ izdavač: ESSEG iz Osijeka. Ksenija Kancijan

oprosti za snove rasprostrte ,nove, na krovu se samo golubovi ljube kroz razbiti prozor vjetar tugu tjera škripa stare šarke samoće se gube oprosti, ne pitaj, potočnice plaču kamičci po stazi rasuti i nijemi dodirni mi ruku ,onako uz put, tamo, pokošena trava, umorna je samo A moje su oči pune zlatnih svitanja bez uplakanih breza i marame bez šara odgovore ne znam na sva tvoja pitanja škrinjica je davno ostala bez dara oprosti za ljubav jer to bješe ona s tornja stare crkve prosula se zvona.

ZRNO LJUBAVI

Ponekad Samo Zrno ljubavi Zrnce Maleno Nevidljivo okom Rasvijetli cijeli naš Svijet A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

NESAVŠENOŠĆU TKANA Bože, koliko si pogrešaka utkao u mene ranjivom me stvorio (sanjalica sanjasta) pa lutam sunčanim zrakama rasipam se slapovima trčkaram i zastajkujem ponirem i ustajem dišući i smijući se kroz suze Bože, jel si baš sve zbrkano morao u mene staviti?! pokleknut ću,ali neću stati tražeći one tople oči ma ima onih noći (i Ti ih znaš) kad rasipanim srebrom skitaš i pitaš se,pitaš a znaš Bože, hvalim te što sam takva da nisam nikud se ne bih makla nit bih znala da ljepota svijeta i ljubav sva nam je dala.

OTVORILA SAM VRATA ŠIROKO bila je noć suvišnoga vremena zagrnuta vjetrom pustopašnim bila je hladnoća srca suznih razmetanja strašnih bilo je vrijeme satiranja zime

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

zaboravila ljude neko ime u škrinjici laži pognute glave tko traži naći će stare priče iz dnevnika života bila je ponoć odmoć snu bila sam i nisam bila tu otvorila vrata vjetar je ušao kroz moju kosu,miris kušao dodirnuo mi lice ptice nesanice pa nestao zagubio se preplašio propao kroz razbite podove ne više ne dovode djevojke da pjevaju samoće zijevaju i ostaju a ja sam otvorila vrata i čekala svakoga sata da pronađem sne.

BIJEG Pobjegla od Vjetra Vjetrovitoga Pobjegla od Bura Bajki Riječi Glazbe Duša mi tijesna Smanjila se (Nemoć ne priznaje) Nestala Raspala se pa Vratila ( Vile i Čarobnjaci Dame i Vukodlaci ostali)

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Bura Jugo Tramuntana Duše Puše,baš Puše do Beskraja i Natrag Pobjegla Stopala Izranjavala Ja,Mala, Ranjena, Zakrpljena, Rasmijana Žena, Pobjegla Da se Mogu Vratiti

I SMIJALA SE, SMIJALA otvoren prozor sunce me dodirnulo rasplakane ptice pozaspale tvoje riječi to slatko pojilo napojile mi dušu pretpotopnu. Ljubavi, dotakni me, sevdalinka zajecala, mandolina joj se pridružila nije tužila, smijala se grleno kristalno čisto kao i ja grleno usnama ispucanih od tvojih poljubaca Bože, kako sam se smijala smijala i smijem se.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Zoran Rakić

Gradjani platite struju Gradjani, platite struju, a dupe nek vam se vidi! I ovako novo vreme golotinje se ne stidi. Gradjani, platite struju za one što neće da plate! Ako ne može odjednom, možete bar na rate. Gradjani, platite struju! Ne morate hraniti decu, njima je dosta da jedu dva-triput u mesecu. Gradjani, platite struju i po cenu života! Jer, komšija će da viri, pa će vas biti sramota! Gradjani, platite struju jer će država pasti, a vi budite srećni da jedete ˙leba i masti. Gradjani, platite struju! Doći će da vas plene. A ako tražite krivca, izvolite osuditi mene.

Orijentacija

Više nisam Milisav, nego Federiko, to je lepo špansko ime i ja se naviko. Ni ja nisam Milojka, nego Marijeta, kad me neko tako zovne komšinici smeta. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A ja nisam Radisav, nego Manuel, neću više za ovcama da trčim ko ker. Ni ja nisam Jovanka, nego Eufema, nek svekrva u buduće sama ručak sprema. Poštovani gradjani, nek vam je na diku. Napraviste od Srbije Južnu Ameriku!

Rodila majka

Rodila majka sina junaka, slavnog heroja iz sto bitaka. Ali sve bitke koje je vodio, on je izgubio! Rodila majka sina junaka, koji nam dodje negde iz mraka. i nakratko nam ovetla lice da smo ubice? Rodila majka sina junaka, koji nam podmete jaje ko svraka a izmače se negde po strani, da nas sahrani. Rodila majka sina junaka, koji nas vrati u doba Turaka; kad je videla – šta je rodila, sama se ubila!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Nema više

U rodnom kraju nema više svetla. Sve drage počisti sudba kao metla. Ni zore nema: zaklali su petla.

Posečenoj brezi ispred škole u Platičevu

Brezica tužno u vreme ružno bitiše. Ove jeseni kiše je bilo odviše. Brezica sama ko neka dama prkosi. Jesenji vetar uvelo lišće raznosi. Brezica place dok vetar jače vijori. Hoće u školu, ali joj nedaju prozori.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Irvasi

Zoran Rakić

Severni jeleni, irvasi, su stanovnici polarnih oblasti Evrope, Azije i Severne Amerike. Na ovim prostorima još se mogu videti velika stada kako u krdima traže hranu. Svako stado ima svog predvodnika. To su, inače, prve pripitomljene životinje, a njihovi crteži su krasili zidove šećina pećinskog čoveka. Prema tome, postoji iskonska veza izmedju irvasa i čoveka. To su vrlo korisne životinje, od njih se dobija meso, mleko i koža. Nije, medjutim, jasno zašto naseljavaju samo predele oskudne vegetacijom i zbog čega moraju rogovima da odgrću sneg, kako bi došli do hrane. Možda je to neka vrsta kazne. Zabuna nastaje jedino kod odredjivanja pola, pošto svi imaju rogove kao osnov egzistencije, pa tako podsećaju na familiju nastranih graditelja civilizacije, hoću reći, u krdu se ne zna ko je “rogonja”, pošto su svi rogati. Ali, ono što niste znali, to je da irvasi, u ovom veku poremećenih vrednosti, žive i na našim prostorima. Zvuči neverovatno, ali je tako. Razlike, naravno, postoje. Kod naših irvasa svaki deseti ima rogove, ali ne kao anatomski dodatak, nego kao sticaj okolnosti u medjusobnim odnosima. Inače, irvasi su mnogostruko korisni. Od njih se dobija meso, mleko i koža. Od njihove kože se prave ratnički bubnjevi, koje sa velikim uspehom izvozimo američkim indijncima, čiji su ratni bubnjevi odavno umukli. Na našim prostorima irvasi su toliko pokretljivi, da će preživeti i u urbanim sredinama. Jedino što ih je lako otkriti, jer svuda ostavljaju tragove. Uprkos velikom broju, stavljeni su pod zaštitu države. Nemojte se pitati zašto. Oni se u odredjenom evolutivnom preokretu uvek mogu “korisno” upotrebiti, zahvaljujući rogovima. Oni nisu imuni ni na naučne ustanove, jer njihovoj upornosti nema kraja. Stoga, nije čudo ako sretnete irvasa – lekara, pravnika, profesora ili čak, akademika. Naravno da se ovakvo čudo može desiti samo kod nas, a razlog su klimatski faktori – to što smo na izuzetno povoljnoj vetrometini. Dobro je što, pored ostalog, ne priznajemo zakon jačeg i evoluciju, inače, ko zna gde bi nam bio kraj! I dobro je što imamo irvase, to nam garantuje predele oskudne vegetacijom i dug i srećan život! Uostalom, šta bismo mi sa nekom drugom opcijom života? Šta bi sa irvasima i pećinskim crtežima, i kako bi smo se vratili majci prirodi; i ako Adamu nije smetalo da bude go, zašto bi to onda nama smetalo? Kako ćemo preživeti goli? Lepo, svi ćemo postati irvasi. Meso, mleko i kožu daćemo drugom, pa kad napravi cokule, neka mu marširaju! (1999.)

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Argus Books&Magazines Vam sa ponosom predstavlja

Argus Books online Magazine broj o. januar 2013. http://issuu.com/lazarjanic/docs/argus_online_magazine/1

Argus Books&Magazines nova izdanja naručite knjige 061/6080806 Edicija Oni su ovde, sa nama Lazar Janić – Kuća obrasla bršljanom Lazar Janić – Veštičje ludilo Lazar Janić – Oni su ovde, sa nama

Edicija Putokazi Miloš Tešić – Ožiljci Lazar Janić – Mirisi mamurnog mora Lazar Janić – Misli očešljane vetrom Miloš Tešić – Lutalica sudbine

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Poštovani prijatelji,

Živimo u jednom teškom vremenu, nevremenu, koga oslikavaju i naslovi u medijima, recesija, finansijska kriza, gubitak poslova, klimatske promene, kriminal, korupcija, siromaštvo… Vreme je u nevreme, nevreme je na vreme! Neki od nas i u takvom nevremenu imaju volje da svojom pisanom rečju oplemene svet, pokažu i onu drugu stranu, ljubav, lepotu, sreću, ali… nema to ko da pročita… Jer,objaviti danas knjigu kod nekog poznatog izdavača u ovom materijalnom društvu, ravno je, otprilike, pogoditi sedmicu na lotu, ili datum sledećeg smaka sveta, kad već nije bio 21. decembra… Ovom svetu je, možda, i potreban jedan kvalitetan smak. Ali, smak strahu od života, mržnji, nehumanosti i nesolidarnosti… Zato ćemo mi svojim knjigama, svojom rečju, pokušati promeniti svet. Kako bi to rekao moj prijatelj, pesnik, Zoran Rakić:

“Šta radite pod šatorom? Vi, pesnici, snažnih reči? Ustanite, podviknite! Na potomstvo – da se leči!”

ARGUS Books&Magazines osmišljen je sa grupom mojih prijatelja, da svim autorima ponudi objavljivanje i štampanje sopstvenog dela, sa minimalnim ulaganjem, štampanjem već od 20 primeraka knjige, pa naviše! Pored toga, vršimo uslugu kompletnog preloma knjige, izrade omota, cipovanja i katalogizacije, izrade sajta autoru, pa, čak postavljanja knjige na Amazonu, da bude dostupna za prodaju u celom svetu! Ukoliko ste autor nebrojenih pesama, priča, pa čak, i romana, a niste do sada uspeli te vaše reči da objavite, obratite se nama. Mi ćemo Vam u tome pomoći.

Argus Books&Magazines website http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Argus Books Online Magazine broj 1. februar 2013. Izdaje Argus Books&Magazines Beograd

Glavni i odgovorni urednik Lazar Janić Telefon redakcije 0616080806

E-mail lazar.janic@yahoo.com Website http://lazarjanic.wix.com/argu sbooksmagazines Reklama Cela stranica

1000 din

½ stranice

800 din

¼ stranice

500 din

Specijalna ponuda: 3 stranice

Facebook https://www.facebook.com/Ar gusBooksMagazines Twitter https://twitter.com/ARGUSBo oksMag Magazin je online besplatan

2000 din

Mesto za Vašu reklamu

Radio program: Svakog dana od 00.00 h do 24.00 h... Radio o filmu, rock´n´rollu, kokicama, pivu i haktivizmu... http://chaplinradio.weebly.com A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Mesto za Vašu reklamu

https://www.facebook.com/groups/chaplinmoviespopcornandbeer/ A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

Argus Books Online Magazine broj 2. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne 100 izaÄ&#x2021;i Ä&#x2021;e 20. marta 2013.