Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - "začinjeno ljubavlju" br. 26/decembar 2014

www.leo.rs | 1

OUTLET knjižara Outlet knjižara Riznica knjiga je prva knjižara u zemlji sa najpovoljnijim cenama i sa najvećim izborom knjiga. Očekuju Vas popusti od 20 do 70%.

Poručujte željene knjige putem sajta www.leo.rs ili nas posećujte direktno u ulici Mihajla Bandura 36 u Zemunu u naselju Plavi horizonti.

U prijatno klimatizovanom ambijentu, uslugom ljubaznih knjižara i velikim izborom knjiga biće udovoljeni najprefinjeniji čitalački ukusi.

Na više od 200 kvm očekuje Vas preko 20.000 naslova izdavača iz zemlje i regiona.

Za više informacija pišite nam na info@leo.rs ili pozovite: 011/3752-625 011/3752-626 011/3752-627 063/507-334

2|

www.leo.rs

4 OSHO Moć, politika i promena Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizaјn: Leo commerce

12 Lujza L. Hej Moć je u vama

18

Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Ana Bešlić Darko Popović Nela Pešić Nevena Iličković Vanja Gavrovski

Dr Džejn Nelsen, Mr Čeril Irvin i Rozlin Dafi Pozitivna disciplina 0–3

26

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Linda Čapman Neobičan prijatelj

37 Amos Oz Crna kutija

41 Vilijem Golding Naslednici

Leo commerce na:

45 Helen Filding Bridžet Džouns na ivici razuma

Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

51 Van Gogh Tragovi prošlosti

11 Lujza L. Hej Moć je u vama

17

Dr Džejn Nelsen, Mr Čeril Irvin i Rozlin Dafi Pozitivna disciplina 0–3

22 Ajrin Torn Slučaj nestalih kostiju 1

32 Aleksandar Dima Grof Monte Kristo

38 Deana Kameron Na vrhovima prstiju

42 Sidni Šeldon Pesak vremena

46 Morgan Makarti U tvojim snovima

52 Napoleon Hil, Džozef Marfi i Dejl Karnegi Majstori uspeha

www.leo.rs | 3

4|

Nastavak iz prethodnog broja

MOĆ, POLITIKA I PROMENA Šta mogu da učinim da bih unapredio svet? „Promeni sebe i samom tom promenom izmenio si i deo sveta.“ -Osho Moć, politika i promena uzima uobičajenu mudrost da „moć kvari ljude“ i umesto nje predlaže da su oni koji tragaju za moći već iskvareni. Kada ostvare svoj cilj, njihova iskvarenost samo dobija priliku da se izrazi. Zbog toga čak i oni koji žele moć samo da bi napravili radikalnu promenu tako retko uspevaju, uprkos najboljim namerama.

Osho traži otkuda sva ova „želja za moći“ potiče i kako se ispoljava, ne samo u političkim institucijama, već i u našim svakodnevnim odnosima. Uz to, nudi nam i viziju međuljudskih odnosa i društva zasnovanih ne na moći nad drugima, već na prepoznavanju jedinstvenosti svake individue...

Ovo je samo priča. Ne mislim da će postojanje ili priroda promeniti svoje zakone. Ali jedno je izvesno: društvo je vrlo rano postalo svesno da je ljubav luda. A kada čoveka obuzme ljubav, onda je on van vaše kontrole, onda ne možete da ga ubedite ni u šta. Tada ne važi nijedan razlog, nikakva logika nema mu smisla – njegova ljubav je vrhovni zakon. Sve drugo mora da joj se potčini.

Ne kažem da se potčinjava, ne kažem da će priroda promeniti svoj tok, ne kažem da će ljubav učiniti čuda mogućim. Ne, govorim o ovom strahu da ljubav može toliko da izludi čoveka da će poverovati u ovakvo nešto; onda je van vaše kontrole. Da biste zadržali čoveka pod kontrolom, morate, veoma rano, da kreirate lažnu ideju o ljubavi i da je neprekidno podupirete tako da ga nikada ne obuzme autentična ljubav i da nikada ne poludi, već da zauvek ostane uravnotežen. Uravnotežen znači rob društvenih pravila, uravnotežen znači sledbenik društvenih igara.

Ljubav može da vas učini buntovnim.

Lažna ljubav čini vas poslušnim.

Zato vas uče da volite Boga. Reći detetu da voli Boga, to je čista glupost. Dete ne zna ko je Bog, a kako očekujete da neko voli Boga ako ne zna predmet? Ali molite se Bogu rukama sklopljenim ka nebu i dete počne da vas imitira.

Bog je tu, gore, u raju – još, iako sada svi znaju da je Ze-

mlja okrugla. Ono što je nama u Americi gore nije gore u Indiji; ispod njih je, mi smo ispod njih. Nebo koje je iznad nas nije iznad njih. Ali ljudi širom sveta gledaju ka nebu i Bogu, koji tamo živi, u raju. Znajući činjenicu da je Zemlja okrugla – raj je svuda iznad. A različiti uglovi raja nalaze se nad različitim ljudima, a čak ni to nije ustaljeno zato što se Zemlja neprestano okreće oko svoje ose, tako da ono što je pre nekoliko minuta bilo iznad vas više nije. Ono što je pre nekoliko sati bilo iznad vas možda više nije iznad, možda je ispod vas. Vaš Bog moraće da izvede pravu cirkusku tačku da bi vam ispunio želju da ostane iznad vas. Dali ste mu takav zadatak da, čak i ako mu date svemoćnost, ne može da ga izvede. Jednostavno je nemoguć.

Međutim, dete jednostavno počne da podražava: šta god da rade roditelji, i dete će to početi da radi. Oni idu u crkvu, dete ide u crkvu. Oni idu u sinagogu, dete ide u sinagogu. To je vaspitanje pre prirode. Osoba koja može da voli Boga jeste osoba koja nikada neće znati šta je ljubav.

Samo pomislite na osobu koja može da voli Boga, ni ne znajući ko je taj lik, gde je on, postoji li ili ne, i ako postoji, da li je vredan ljubavi – je li on uopšte zainteresovan za vas i vašu ljubav. Osoba, ne znajući sve ovo, voli Boga, voli Isusa Hrista, ne znajući čak ni da li je taj čovek uopšte bio istorijska ličnost ili ne. Ako su hrišćanske pri-

www.leo.rs | 5

če o Hristu tačne, onda Hristos ne može biti istorijska ličnost.

To je paradoks. Ako su njihove priče o Isusu tačne, onda Isus ne može biti stvaran. Isus može biti stvaran samo pod jednim uslovom: ako se dokaže da su hrišćanske priče o njemu netačne. Ovo je težak problem jer, ako se za sve priče koje hrišćani pripovedaju o Hristu dokaže da su neistinite, onda hrišćani više neće biti zainteresovani za takvog Hrista. Bili su zainteresovani samo zbog tih priča, za koje ste dokazali da su netačne. Isus im ništa nije značio osim tih priča: devičansko rođenje, njegovo hodanje po vodi, pretvaranje vode u vino, kamenja u hleb; njegovo isceljenje slepih ljudi, bogalja, paralizovanih ljudi; njegovo vraćanje mrtvih u život. Sve te priče osnova su vere jednog hrišćanina.

Kažem da je, ako su sve ove priče istinite, onda Hristos mitološka figura. Ne može biti istorijska činjenica zato što ljudi ne hodaju po vodi. Nema načina da se voda pretvori u vino, nema načina da se kamen pretvori u hleb. U samom Isusovom životu pronaći ćete dovoljno dokaza da sve to ne može biti istina, zato što je bilo dana kada su njegovi učenici i on bili gladni i nisu mogli da spavaju praznih stomaka, jer su sela kroz koja su prolazili bila veoma protiv njega. Nisu htela da mu pruže utočište, nisu htela da mu daju hrane. Ali ovaj čovek mogao je da menja kamen u hleb. U čemu je, onda, problem? Štaviše, mogao je da promeni stanje čitavog ljudskog roda i ne bi bilo potrebe da ga Jevreji razapnu na krstu da je dovoljan broj ljudi obezbedio hlebom. A kamenja na svetu ima napretek – planine! Mogao je da pretvori Himalaje u veliku veknu i Indijci bi vekovima mogli da je jedu. Mogao je da pretvori okeane u vino i ne bi bilo brige; čak i siromašni ljudi mogli bi sebi da priušte najbolje, najstarije vino.

Ako je bio u stanju da diže iz mrtvih, onda umesto što je oživeo Lazara, koji nije bio ni od kakve koristi... Ne vidim da je podizanje Lazara iz mrtvih bilo od ikakve vrednosti. Trebalo je da odabere Mojsija, Avrama, Jezekilja – onda bi ga Jevreji obožavali umesto što su ga razapeli. Da je vaskrsao sve stare proroke, Jevreji bi ga, bez ikakve sumnje, prihvatili kao Božjeg jedinosušnog Sina. Ne bi bilo potrebe za svađom. Dokazao bi se svojim delima. Ali te priče samo su priče. Isus, da bi bio istorijska ličnost, mora da se ogoli svih tih čudesa. Međutim, kada odbacite sva ta čuda, hrišćani više nisu zainteresovani za Isusa. Šta je ostalo od njega? Zašto bi verovali u njega?

Nikada nisu zaista verovali. Zato kažem da je moja religija prva i poslednja religija na svetu, jer vi niste sa mnom ni zbog kakvih čuda koja sam izveo. Ovde ste sa mnom ne zato što sam po nečemu poseban. Ne nosim nikakav autoritet od Boga. Nemam nikakvu potporu u svetim pismima. Običan sam isto kao i vi. Do sada se ovo nikada nije desilo. Ljudi vole Isusa zbog njegovih čuda; sklonite čuda – i ljubav nestaje. Privukla su ih magijska

6|

svojstva, uopšte ih nije zanimao Isus. Ljudi su bili zainteresovani za Krišnu zato što je on bio božja inkarnacija i izveo tolika čudesa. Samo sklonite čudesa – i Krišna je završio!

Sa mnom ne možete da završite. Možete da mi oduzmete šta god hoćete, ali ne možete sa mnom da završite, jer ni na koji način nisam pokušao da utičem na vas, da vas zadivim nekim delima koja su nadljudska. Sve možete da mi oduzmete, ali će vaš odnos prema meni ostati isti. Ne može da se promeni jer je to jedan jednostavan odnos.

Ti odnosi između hrišćana i Hrista, Jevreja i Mojsija, hindusta i Krišne, uopšte se ne tiču pojedinaca. Ako vas Isus sretne na putu i kaže vam: „Ja sam Isus Hristos“, prvo što ćete tražiti od njega jeste da hoda po vodi.

Od mene to ne možete da tražite. Ne možete čak ni tražiti da hodam, jer nikada nisam izveo čak ni to čudo!

Hodanje po vodi... Ne možete to da tražite jer ćete delovati ludo. Ali od Isusa možete to da tražite i bićete savršeno normalni. Ako se udavi u vodi, onda će se udaviti. To je, jednostavno, protiv zakona fizike: udaviće se. Kakav će onda biti vaš odnos prema Isusu koji se davi? Morate da otrčite i da skočite da ga spasete i da mu date veštačko disanje! Kakav će biti vaš odnos s ovim čovekom? Samo razmislite. Ne, nemate nikakav odnos sa Isusom, Mahavirom, Budom, Krišnom, baš nikakav. Odvučena vam je pažnja.

Uče vas da volite Isusa. Zašto? Zato što je pretvorio vodu u vino? Čak i ako je pretvorio vodu u vino, to ne znači da zaslužuje vašu ljubav. Štaviše, počinio je zločin, treba da bude iza rešetaka. Pretvaranje vode u vino bez dozvole... Kršite zakon, bunite se protiv države, protiv društva. Treba ga kazniti – ne vidim kako on zaslužuje vašu ljubav. I to je stara priča. Danas bi pretvorio neko povrće u marihuanu, hašiš. Političari stalno citiraju Isusa, ne znajući da bi taj čovek, da je sada ovde i kada bi izveo neko čudo – a morao bi jer je nije niko i ništa bez čuda, bio najveći narko-diler u Americi. To bi bilo jedino čudo koje bi Amerika mogla da razume. Ne bi pretvorio kamenje u hlebove – jer je dovoljno hleba u Americi; pretvorio bi kamen u LSD. Ne, on nikada nije izveo sve to. Ali onda nestaju vaša ljubav i vaša vera. Od detinjstva vam govore da volite Boga, kojeg ne poznajete, niste čak sigurni ni da postoji.

Vaša ljubav usmerena je u pravcu koji je potpuno imaginaran, ne odgovara nikakvoj realnosti. Vaša ljubav prema Isusu nije prema njemu, već prema onome čime se oduševljava prosečni um.

Ako imate imalo inteligencije, možete da vidite da je sve to besmislica.

Međutim, od ranog detinjstva usmeravaju vam ljubav ka nerealnim dimenzijama. Jedan način, koji je veoma lukava strategija, jeste da date svojoj ljubavi izvestan smer, koji je neispunjiv, i zbog toga vam ono što je ispunjivo

neće biti privlačno. Osoba koja je naučena da voli Boga smatraće da time što voli muškarca ili ženu pada prenisko. Bog je tamo, daleko iznad, na nebesima – a ovo je običan muškarac, obična žena! Dali su vašoj ljubavi tako nemoguć cilj da sve ono što je moguće postaje nešto što vam je ispod nivoa. Čak i ako se, zbog svoje prirode, svoje biologije, zaljubite, u vama postoji neki glas koji govori: „Nešto ovde nije u redu“. Stalno osećate krivicu. Ovo je jedna od stvari koje su uradili s vašom ljubavi.

verovatnu silu, a kada nekog volite, nema te sile. Bolje pamtite svoje neprijatelje nego prijatelje. Možete da zaboravite prijatelje, ali ne i neprijatelje.

Drugo što su uradili jeste to što kažu: „Voli svoju majku“. A zašto? „Zato što ti je ona majka“. Da li je dovoljno da postoji ljubav? Moraš li da voliš nekoga samo zato što ti je taj neko majka, otac, kći, brat, sestra? Ovi odnosi ne mogu da stvore ljubav. Možda stvore izvesno poštovanje – ona vam je majka i možete je poštovati. On vam je otac i možete ga poštovati, odgajio vas je. Ali ljubav nije nešto na šta možete da utičete. Poštovanje je u vašim rukama, ali ljubav nije.

Ljubav je nešto što, kada dođe, dolazi kao ciklon, okružuje vas, potpuno vas drži u svom stisku. Više niste tamo. Obuzelo vas je nešto više od vas, veće od vas, dublje od vas.

Iznenadilo me je koliko čistote vaša mržnja ima, koliko autentičnosti, prirodnosti, spontanosti. I samo zbog te spontanosti, čistote i autentičnosti, vidim u njoj neku lepotu koje nema u vašoj ljubavi. Vaša ljubav je samo varka.

Da bi se ovo izbeglo, uče vas licemerju u ime ljubavi: „Voli svoju majku“. Samo zbog ovog učenja – voli svog oca, voli svoju majku, voli svog brata, voli svoju ženu, voli svog muža, voli svoju decu – zato što je toliko puta ponovljeno, nikada niste pitali: „Da li je to moguće? Da li je u okviru čovekovih sposobnosti da voli nekoga?“ Suštinsko pitanje potpuno je zaboravljeno.

Ako vam kažu da volite nekoga, kako ćete to izvesti?

Da, možete da glumite, možete da se pretvarate, možete da ponavljate divne dijaloge iz filmova koje ste gledali, romana koje ste pročitali. Možete govoriti divne reči, ali ništa ne proizlazi iz vas. Niste zaljubljeni, samo glumite u drami. A tragedija je što većina nas nastavlja cele živote u probi, čak ne u samoj drami. Vreme za dramu nikada ne dolazi, samo se iznova nastavljaju probe. A ako za nekolicinu i nastupi drama, ta drama jednako je nerealna kao i bilo šta drugo zato što niste ušli u nju srcem. Mrtva je, ne diše. Nema topline, živosti, plesa. Obavljate je samo zato što su vas tako dresirali. To je neka vrsta vežbe, gimnastika, etikecija, maniri, šta god – ali nije ljubav.

Sve su to načini na koje su vam pokvarili autentičnost u vezi s ljubavlju.

Tražite da kažem da su ljubav i mržnja jedna ista energija. Pa zašto onda na svetu ima toliko mržnje, a ne toliko ljubavi? Zato što vas niko nije učio o mržnji; stoga je mržnja ostala čista, nerazvodnjena. Niko se nije trudio oko vas, niko vam nije rekao kako da mrzite, koga da mrzite. Pošto mržnju nisu dotakli vaši roditelji, učitelji i sveštenici, ona ima čistotu, iskrenost.

Kada vas neki čovek mrzi, možete mu verovati da vas mrzi. Ali kada vas voli, ne možete mu verovati. Savršeno dobro znate da, kada mrzite nekoga, ta mržnja ima ne-

Šta se dešava? To je zbog toga što vam je ljubav iskrivljena i predato vam je nešto nestvarno što nije ljubav. I igrali ste se tom igračkom zvanom ljubav, nesvesni da imate potencijal ljubavi u sebi. Zato je, kada volite kakotako, površno. Zagrebite malo i nema ga. Ali kada mrzite, mrzite iz petnih žila. Nije površno, već sveobuhvatno.

Zbog toga na svetu ne vidite toliko ljubavi, a vidite toliko mržnje.

Previše slušate priče o ljubavi u svetu. Svi vole svakoga, pričaju o ljubavi, ali to je samo prazna priča: bla-blabla! Vrti se po celom svetu. Svi pričaju o ljubavi, vode divne dijaloge, ali vi, i pored toga, svuda vidite mržnju.

Religije se međusobno mrze. Nacije se mrze. Političke partije mrze jedna drugu. Klase mrze jedna drugu. Samo pažljivije pogledajte i iznenadićete se koliko izvora mržnje postoji. Svakih deset-dvadeset godina treba vam svetski rat – toliko mržnje, a još se taloži. Svaki dan vi izražavate mržnju i tako se taloži do te mere da na svakih deset-dvadeset godina eksplodira u svetski rat. Za tri hiljade godina pet hiljada ratova vođeno je u svetu.

Ko je odgovoran? Dobročinitelji koji vas neprekidno podučavaju o ljubavi, milosrđu, dobroti. Niko vas ne uči o mržnji i zato je ona i dalje tu, daleko jača, daleko vitalnija, i mlada i sveža.

Voleo bih da dođe vreme kada vas niko neće učiti ni o ljubavi. Treba da vas ostave na miru. Treba da vam kažu da budete svesniji svega onoga što vam se dešava – mržnja ili ljubav, to nije važno. Važno je da, ako mrzite, mrzite svesno. Ako volite, volite svesno.

Kada bih vas ja učio, ne bih vam govorio koga da volite, kako da volite. To je besmisleno. Ljubav je vaše unutarnje svojstvo. Rođeni ste sa njom, baš kao što je i mržnja tu. Naučiću vas, budite svesni. Pre nego što vam se išta desi – ljubav ili mržnja, bes, strast, samilost, bilo šta – budite svesni. Neka vam sve ponikne iz svesti. Čudo svesti je u tome što, bez vašeg uplitanja, ona jednostavno pretvara sve što je ružno u vama u sve što je lepo.

Svest je sila koja preobražava.

Na primer, ako ste svesni ljutnje, ona će nestati. Ako ste svesni ljubavi, ona će ojačati. Ukoliko postoji mržnja i postanete je svesni, ona će nestati, raspršiće se. Uskoro ćete uvideti da se onaj oblak mržnje razišao i na njegovom mestu ostalo je potpuno suprotno svojstvo – mešavina samilosti, dobrote, ljubavi.

www.leo.rs | 7

Za mene, ovo je kriterijum: Sve ono što se produbljuje s vašom svešću, to je vrlina. Sve ono što nestaje s vašom svešću, to je greh. To je, za mene, definicija. Ne označavam nijedno delo kao greh, vrlinu, dobro, loše – dela nemaju ta svojstva. To je vaša svest.

Samo pokušajte i iznenadićete se: u vama postoji nešto što ne može da se suprotstavi svesti, već jednostavno nestaje.

Svest funkcioniše skoro kao magija.

Možete i da eksperimentišete s ovim što govorim. Ne kažem vam da verujete u svest zato što vam verovanje neće pomoći. Moraćete da eksperimentišete sa njom.

Moraćete da vidite, različitim pojavama u vama, šta ostaje a šta nestaje.

Samo vi možete da otkrijete šta vam odgovara, a šta vam ne odgovara. Onda držite nit svesti protkanom kroz sve svoje postupke i u svom životu nećete pronaći nimalo mržnje, nimalo gneva, nimalo ljubomore. Niste ih se okanuli, niste ih potisli, niste ih se nekako ratosiljali, niste naučili kako da ih suzbijete. Ne, ništa niste uradili, niste ih ni taknuli. To je lepota svesti: nikada ništa ne potiskuje, ali ima pojava koje se prosto tope pod svetlom svesti, i menjaju se. I ima pojava koje postaju čvršće, integrisanije, dublje, jače: ljubav, samilost, dobrota, prijateljstvo, razumevanje.

Sve dosadašnje religije fokusirale su ljudski um na akciju. I označavanje – ovo je loše, ovo je dobro, ovo moraš da uradiš, ovo ne smeš da uradiš. Hoću da izmenim čitavo ovo isticanje.

Dela nemaju nikakve veze s dobrim i lošim. Presudni ste vi i vaša opreznost. Svako delo sa svešću može postati lepo, isto delo bez svesti može biti ružno. S vašom svesti isto delo u jednoj situaciji može nestati, a u drugoj može postati čvršće, jače. Zato nije u pitanju neko utvrđeno svojstvo bilo kog dela, bilo koje emocije. Sve zavisi od hiljadu i jedne stvari. Ali vaša svest sve beleži, ne treba da se brinete. Ona je kao svetlo pod kojim vam sve postaje jasno, progledate.

Jedan zen-monah čitav život bio je iznova zatvaran u zatvor. Bio je veliki majstor s hiljadama učenika. Čak su ga i sudije volele i poštovale. Molećivo su ga pitali: „Zašto radiš sve te čudne stvari? Ne možemo da razumemo“, zato što je krao sitnice od svojih učenika i, prirodno, zakon je morao da ide svojim tokom.

Sudije bi rekle: „Znamo da se nešto drugo krije iza toga. Zašto bi ukrao nečiju cipelu? Beskorisna je, ne možeš da je upotrebiš. Sada moramo da te pošaljemo dva meseca u zatvor“. Zen-učitelj uvek je bio veoma srećan kada bi čuo presudu i govorio bi sudijama: „Zar ne možete da me pošaljete na duže? Ionako ću, kada izađem, ponovo to uraditi i opet ćete morati da me zatvarate...

Zašto ne možete da me zatvorite na duži period i poštedite me ponavljanja svega ovoga?“

8|

Tek su na kraju, kada je umirao, njegovi učenici pitali: „Dozvoli makar sada da te pitamo, jer više nećemo imati priliku da saznamo zašto si krao te stvari koje ti ništa nisu značile. Uvek smo bili spremni da ti donesemo bilo šta što si hteo, ali nikada ništa nisi tražio“.

Nasmejao se i rekao: „Pravi je razlog taj što sam hteo da budem u zatvoru što je duže moguće jer se u zatvoru nalazi tri hiljade ljudi, a pronašao sam više nevinih, prirodnijih ljudi u te tri hiljade nego što sam ih pronašao van zatvora. A van zatvora ima mnogo učitelja, mnogo religija i oni rade svoj posao. Niko ne brine o tim jadnim ljudima u zatvoru. Kada sam tamo, učim ih meditaciji, učim ih kako da budu svesni – zatvor je postao manastir!

Potpuno smo ga promenili. Svi zatvorenici meditiraju. Čuvar to ne može da primeti zato što, jednostavno, sada rade sve sa svešću. I dalje rade sve isto kao i pre: ako seku drva, onda seku drva; ako lome kamen, onda lome kamen; ako prave puteve, onda prave puteve. Sve što su radili pre isto rade i sad, ali s velikom razlikom“. „Trenutno je najbolji manastir“, rekao je, „onaj zatvor u koji sam stalno odlazio, zato što se u njemu nalaze ljudi koji su osuđeni – na dvadeset-trideset godina. E ovo je velika prilika: trideset godina mogu da meditiraju bez ikakvih smetnji iz spoljašnjeg sveta. Gde bih drugde mogao da nađem takve ljude? I veoma sam srećan jer za sobom ostavljam, u tom zatvoru, nit koja će se vekovima nastavljati. Ovaj zatvor ostaće potpuno drugačiji zatvor.

Ko god ode tamo obavezno će se upustiti u meditaciju zato što će uvek biti nekih starih robijaša već iskusnih u tome“.

Sada, gledajući na to sa strane, čovek koji krade radi nešto neispravno i čovek koji stalno ide u zatvor, koji je stalno osuđivan, svakako je kriminalac. Ali ako pogledate svest tog čoveka i dela koja proizlaze iz te svesti, onda je sasvim drugačije.

Nikada ne sudite ni o kome po njegovim delima, zato što prava stvar nije delo, već svest s kojom se to delo počinilo. Međutim, svi mi sudimo prema delima zato što su dela na raspolaganju spolja, kao predmeti. Svest ne znamo.

Ovo se desilo u jednom zen-manastiru... Postojala su dva krila, levo i desno – manastir je, jednostavno, bio tako sagrađen. Petsto monaha živelo je u jednom krilu, petsto u drugom, a učiteljeva kuća bila je tačno u sredini.

Učitelj je imao veoma lepu mačku, koju su svi učenici veoma voleli. Ali povremeno bi izbijala svađa zato što su ovi iz levog krila želeli mačku – imali su neku specijalnu priliku, neku zabavu – ali ovi iz desnog krila nisu bili voljni da im dozvole da uzmu mačku u to vreme. Mačka je postala stalni uzrok svađe, prepirki, sukoba. Jednog dana učitelj je pozvao sve učenike i rekao im da donesu mačku. Kazao im je: „I jedni i drugi volite mačku, ali mačka je samo jedna“. Zato je presekao mačku na pola – na zaprepašćenje svih učenika – i rekao im: „Sada vi možete

da uzmete pola, a vi pola. I bez dalje rasprave u ovom manastiru“.

Vladala je tišina. Nisu razumeli kako je tako nenasilna osoba mogla da preseče mačku na pola. Svi su se pitali, razmišljali i brinuli o tome. Ta priča doprla je do kralja, koji je takođe bio učenik tog učitelja. Nije mogao da savlada svoju radoznalost, došao je sutradan. Rekao je: „Čuo sam da si ubio svoju omiljenu mačku“.

Učitelj je rekao: „Nisam ubio mačku. Ubio sam konflikt, svađu koja se svaki dan ponavljala i koja je postajala preozbiljna. Ove budale neće razumeti, osim ako ne preduzmem drastične mere. Nisam ubio mačku, zato što niko ne umire. Mačka je oslobođena iz ovog tela zbog ovih budala. Ionako bi umrla, već je dugo poživela – možda bi izgurala još godinu ili dve, najviše.

I zato, pre nego što sam je ubio, postao sam veoma tih, svestan, i zapitao sam se: ’Šta će ova jadna mačka raditi za te dve godine? Ništa. Ali za dve godine ove budale uradiće dosta toga’“. „Nisam ubio mačku iz besa, nisam ubio mačku iz mržnje. Voleo sam je i volim je još više sada zato što mi je pomogla da rešim problem. Bio je to dobar šok za ove idiote, jer im inteligencija ne radi bez šokova. Povremeno moraš da ih prodrmaš“.

I naravno, od tog dana sve su vrste svađa prosto nestale, zato što su ti učenici postali svesni da je ovaj čovek opasan, može da ubije nekoga, svađa može da bude suviše rizična. Sve prepirke su prestale.

I kralj je bio potpuno zadovoljan. Rekao je: „Ovo je oduvek bilo tvoje učenje, da nije u pitanju delo, već svest. Možemo da vidimo samo delo, ne znamo pri kakvoj si ga svesti učinio. To je poznato samo tebi. Ko smo mi da o tome sudimo?“ Nikada ne sudite o nekome na osnovu dela.

Sačekajte. Pokušajte da otkrijete njegovu svest – ili ne sudite uopšte. Bezbednije je ne suditi. A što se vas samih tiče, zapamtite: ma šta da radite, samo imajte jedno u vidu 0 da to radite pri punoj svesti. Onda vam dozvoljavam potpunu slobodu.

Nijedna religija nije vam dozvolila slobodu. Ja vam dajem potpunu slobodu. Nijedna religija nije vam dala odgovornost za samog sebe, nijedna religija nije vam dala pravo da odlučite šta je dobro, šta loše. Ja vam dajem to pravo, odgovornost, jer, po meni, sve nastaje iz jednog izvora – a to je svest.

Ispitivač kaže da sam pričao o ljubavi, moja poruka je o ljubavi, i da sam, takođe, rekao da prosvetljen čovek nema ni ljubavi ni mržnje. Sada, umesto da me pitate, dovoljno ste zreli da prokljuvite jednostavne stvari. Tako je jednostavno: kada se, putem svesti, cela energija mržnje preokrene u ljubav, to je sasvim nova pojava – treba joj novo ime. Ali šta da se radi? Jezici su siromašni i zato moramo da se koristimo istim rečima a da im dajemo drugačije značenje, definicije.

Moja poruka ljubavi nije poruka one ljubavi koja je sušta suprotnost mržnji. Moja poruka ljubavi je poruka one ljubavi koja je sposobna da upije mržnju i da je preobrazi.

Postavlja se pitanje: ako više nema mržnje, kako i zašto bi ova nova energija trebalo da se zove ljubav?

Ljubav je, u našim glavama, nešto protivno mržnji.

Međutim, nema suprotnosti ljubavi. Zbog toga vas, s vremena na vreme, podsećam da prosvetljen čovek nema ni ljubavi ni mržnje – poriče vašu ljubav i vašu mržnju.

Ljubav i mržnja su suprotnosti, prosvetljen čovek nema nijednu od njih. To ne znači da je ravnodušan, iako će vam tako delovati. Zato pominjem siromaštvo jezika.

Ako prosvećen čovek nema ljubavi, nema mržnje, to ne znači da će biti ravnodušan, neutralan – ne, to nije značenje. On ima novu vrstu, novi kvalitet ljubavi koja nije suprotna mržnji. Ne postoji reč za to. Zato moram ili da kažem da nema mržnje niti ljubavi kakve vi imate, ili moram da kažem da je ova ljubav potpuno drugačija vrsta ljubavi: ljubav koja je bliža samilosti nego strasti; koja je bliža povezanosti nego vezi; ljubav koja je više davanje bez traženja ičega zauzvrat od vaše takozvane ljubavi; koja je cenkanje u kojem obe strane pokušavaju da dobiju više a daju manje.

Prosvetljen čovek jednostavno daje. Nije to zbog toga što želi nešto od vas – nemate šta da mu date. Šta imate da mu date? On daje zato što ima previše da dâ, preopterećen je. On daje zato što je poput kišnog oblaka, toliko pun kiše da mora da pljusne. Nije bitno gde, na koga – na stene, na plodno tle, na bašte, na okean – uopšte nije bitno. Oblak jednostavno želi da se olakša.

Prosvećen čovek isti je kao kišni oblak.

On vam daje ljubav a ništa ne traži zauzvrat. Deli je i zahvalan vam je što ste mu pružili tu priliku; što ste bili dovoljno otvoreni, prijemčivi, ranjivi; što niste odbili kad je bio spreman da vas zaspe svim svojim blagoslovima; što ste otvorili srce i primili koliko ste god mogli.

Svet može da bude pun ljubavi, ove ljubavi o kojoj govorim. I samo će ta ljubav preobraziti mržnju u svetu – a ne ona ljubav koju ste naučili. Zbog nje svet nije postao puniji ljubavi, već mržnje; učinila je njegovu mržnju iskrenijom i autentičnijom, a njegovu ljubav većim licemerjem.

Voleo bih svet pun ljubavi. Ali zapamtite: ta ljubav nema suprotnost. Postoji zato što ste vi, u sebi samima, uspeli da, putem svesti, preobrazite svoju mržnju u ljubav. Nije pravilno čak ni reći da ste uspeli da je preobrazite, ali šta drugo raditi s jezikom? Šta god da kažete, nešto nije u redu s tim, nešto pođe naopako u izgovaranju. Činjenica je da sama svest preobražava vašu mržnju u ljubav, a ne da je vi preobražavate. Vaš posao je samo da budete svesni. Ne dopustite da vam se bilo šta u životu desi bez svesti.

www.leo.rs | 9

Dajem vam najprostiju i najprirodniju moguću religiju. Zato kažem da je ona prva i poslednja jer ne može više da se pojednostavi. Nema ništa ispod svesti, došli smo do krajnjeg korena. Nema načina da se zaobiđe, da se prođe dalje. To je to!

Samo nastavite da radite sve ono što radite, ali budite svesni. Uvek imajte u vidu da nijedno delo ne treba činiti nesvesno.

Trebaće vam malo vremena. Svakog dana propustićete mnogo toga. Kasnije ćete se setiti: „O, Bože! Opet sam zaboravio“. Ali ne morate da se brinete, inače će vam još nešto promaći. Ono što je prošlo 0 prošlo je, ne traćite ni trenutka na to. Dobro je što ste se setili. Iskoristite to sećanje da, od sada, budete svesni u svemu što činite.

Mnogo puta ćete zaboraviti, mnogo puta ćete se setiti. Malo-pomalo, zaboravljaćete manje, sećaćete se više.

I jednog dana će se desiti... Kada bilans sećanja odnese prevagu nad bilansom zaboravljanja, kada postane teže od vaše zaboravnosti – odmah se dešava revolucija, transformacija. Iznenada ste potpuno drugačija osoba – rođen je novi čovek. Tom novom čoveku čitav ovaj svet biće nov zato što će imati nove oči s novim sposobnostima da vidi, nove uši s novim načinima da čuje, nove šake da oseti i opipa sve na novi način. Jedna osoba s tom svešću počinje da pokreće proces svesti u drugima. Nikakvim naporom ne morate nešto da uradite da biste ga pokrenuli – taj rad bio je uzrok naše propasti. Samo treba da nastavite da živite na svoj način, da budete na svoj način, i samo će početi. Vaše prisustvo nekako pokreće nešto u ljudima koji vam prilaze... Podiže se nova energija, počinje novi plamen. Vi ne radite ništa, kao što ni niko drugi ne radi ništa: dešava se. Sve što je potrebno jeste malo bliskosti, prijateljstva.

I tome služi učitelj – da okupi prijatelje oko sebe.

Nema cilja koji treba postići, nema naročite aktivnosti koju treba obaviti. Uloga učitelja je samo da bude na raspolaganju. Nikad se ne zna kada je neko na granici s koje može da skoči. Nikad se ne zna u kom momentu je neko otvoren i kada, uz samo jedan učiteljev pogled, ništa više neće biti po starom.

Ali sve su to nepredvidivi trenuci, zato čovek mora da čeka, tiho u svesti.

Najviše što možete jeste sledeće: ne stvarajte barijere, ne izazivajte sukobe. Ne suzdržavajte se, ne budite na odstojanju. Opustite se... Priđite bliže. Nemate šta da izgubite – možete samo da dobijete.

Možete li da kažete nešto o moći nauke i odgovornosti koja je prati? Na primer, čuo sam da govorite o naučnicima koji odabiraju buduće ljude iz svojih genetskih analiza spermatozoida. Nemam poverenja u naučnike, kao ni u lekare, ni u koga čije znanje ne ide dalje od glave. Intuitivno osećam da genetika igra samo malu ulogu u određivanju kakav će neko postati. Baštovan može da

10 |

postane muzičar; vojnik može imati potencijala da bude naučnik. Svakako da ono čime se čovek bavi nije mera onoga što bi mogao biti pod nekim drugačijim uslovima.

Ko je mogao predvideti Oshoa u spermatozoidu ili jajnoj ćeliji vašeg oca i majke? Molim vas, objasnite podrobnije osnovno polazište svoje pretpostavke – koje ne mogu da uvidim zbog svog straha od totalitarnih režima.

Shvatam vašu zabrinutost. To je i moja briga. Ali dosta toga tek treba da shvatite. Kao prvo, nikada ne postupajte iz straha. Da je čovek radio sve iz straha, napredak ne bi bio moguć.

Na primer, ljudi koji su izumeli bicikle... Možete li da zamislite ikakvu opasnost? Jednostavno je nepojmljivo da bicikli mogu da budu opasni. Ali onda su braća Rajt napravili prvi letilicu od delova bicikala. Ceo svet se radovao – pošto niko nije mogao da predvidi da će se avioni koristiti za uništavanje gradova, miliona ljudi, za vreme rata. Ali isti ti avioni nose milione ljudi širom sveta. Učinili su svet malim, omogućili su da se svet nazove globalnim selom. Sagradili su mostove između ljudi, približili su ljude različitih rasa, religija, jezika kao nijedan izum pre. Zato najpre treba da imate na umu da reagovanje iz straha nije pravi način.

Postupajte oprezno, sa svešću, znajući mogućnosti i opasnosti, stvarajući atmosferu koja će preduprediti te opasnosti. Šta je opasnije od nuklearnog oružja u rukama političara? Dali ste im nešto najopasnije na svetu.

U stvari, nema potrebe da se plašite: čak i nuklearno oružje može kreativno da se iskoristi. I imam duboko poverenje u život da će se kreativno iskoristiti. Život ne može da dozvoli sebi da bude tako lako uništen, pružiće neverovatno jak otpor. U tom otporu krije se rođenje novog čoveka, nove zore, novog poretka, celog života i postojanja.

Po meni, nuklearno oružje onemogućilo je veliko ratovanje. Gautama Buda nije to uspeo, Isus Hristos nije to uspeo. Svi svetski sveci propovedali su nenasilje, protiv rata ‒ i nisu mogli da uspeju. Ali nuklearno oružje obavilo je njihov posao. Videvši da je opasnost toliko velika, svi političari drhte od straha da će, ako počne treći svetski rat, čitav život na planeti biti uništen – sa njima zajedno.

Ne mogu da spasu sebe. Ništa ne može da se spase. Ovo je velika prilika za sve one koji vole da stvaraju. Ovo je momenat kada možemo da okrenemo čitav trend nauke ka stvaranju, kreativnosti.

Zapamtite jedno: nauka je neutralna. Samo vam daje moć. Kako se njome koristite, to zavisi od vas, zavisi od celog čovečanstva i njegove inteligencije. Nauka vam daje više moći da stvorite bolji život, da stvorite pogodnije uslove za život, da stvorite zdravije ljude – umesto da sprečava sve to samo iz straha da će je možda neka totalitaristička vlast zloupotrebiti.

Sve se može zloupotrebiti. Čovek koji je postavio ovo pitanje upravo je lekar: i on pripada kategoriji naučnika.

Žauma Kabre

Glasovi reke Priča o bezgraničnoj ljubavi i ubistvenoj mržnji.

Počinjeno zlo vreme ne može da poništi, kao ni odgovornost počinioca.

Godine 1943. mladi učitelj Oriol Fonteljes seli se s trudnom ženom u Torenu, idilično seoce gde se čuje žubor reke Pamano.

Pedeset godina kasnije, nastavnica Tina Bros otkriva iza stare table seoske škole u Toreni kutiju s dugim učiteljevim pismom koje nikada nije stiglo onome kome je bilo upućeno. Nije ni slutila da će njeno otkriće ponovo probuditi minule strasti, mržnju i želju za osvetom. Jer pismo iz prošlosti malo-pomalo razotkriva mračne tajne malog mesta, prikrivene i lažirane priče o tobožnjem heroju „palom za Boga i otadžbinu“.

Ovaj izuzetan roman o snazi iskustva i krhkosti istorijskog sećanja napisan je jedinstvenim stilom kojim pisac ukida vremenske granice: za prelaz iz onda u sada nije potrebno novo poglavlje, pa ni novi pasus, već se u istom retku, čak i u istoj rečenici glasovi užasne prošlosti mešaju s glasovima današnjice. „Veliki evropski roman katalonskog pisca.“ El País „Istinsko remek-delo!“ Frankfurter Allgemeine Zeitung

www.leo.rs | 11

12 |

Nastavak iz prethodnog broja

Lujza L. Hej

Moc je

vama

Ljubav prema samom sebi je najznačajniji poklon koji možemo da damo sebi, jer kada volimo ono što smo, nećemo sebe povrediti i nećemo povrediti druge. Sa unutrašnjim mirom neće biti ratova, bandi, terorista i beskućnika. Neće biti nezdravosti, side, raka, siromaštva i gladi. Prema tome, recept za mir u svetu je sledeći: postići mir u sebi. Mir, razumevanje, saosećanje, oproštaj i, pre svega, ljubav. Mi u sebi imamo moć da dovedemo do ovih promena.

Poglavlje 2 PRATIM SVOJ UNUTRAŠNJI GLAS Misli koje smo izabrali su boje kojima slikamo sliku svog života.

Sećam se trenutka kada sam prvi put čula da mogu da promenim svoj život ako sam voljna da promenim svoje razmišljanje. To je za mene bila prilično revolucionarna ideja. Živela sam u Njujorku i otkrila sam Crkvu religiozne nauke. (Ljudi često mešaju Crkvu religiozne nauke, ili nauke uma, koju je ustanovio Ernest Hilms, sa Crkvom hrišćanske nauke, koju je ustanovila Meri Bejker Edi. One sve odražavaju novu misao; ipak, filozofije su im različite.) Nauka uma ima sveštenike i propovednike koji prenose učenje Crkve religiozne nauke. Ti ljudi su bili prvi koji su mi rekli da moje misli oblikuju moju budućnost.

Iako nisam razumela šta misle, taj koncept je u meni dodirnuo onaj unutrašnji ding, ono mesto intuicije koje se naziva unutrašnjim glasom. Tokom godina sam naučila da ga pratim zato što kada taj ding kaže „da“, čak i kada to izgleda kao glup izbor, ja znam da je za mene dobar.

I tako su ti koncepti dodirnuli žicu u meni. Nešto je reklo: „Da, oni su u pravu.“ A onda sam počela avanturu učenja kako da promenim svoje razmišljanje. Kada sam jedanput prihvatila ideju i rekla „da“, prošla sam kroz mnogo načina kako to da uradim. Pročitala sam mnogo

knjiga i moj dom je postao kao mnogi vaši, pun duhovnih knjiga i priručnika. Mnogo godina sam pohađala časove i istraživala sve što je u vezi sa tim predmetom. Bukvalno sam utonula u filozofiju nove misli. Bilo je to prvi put u mome životu da stvarno studiram. Sve do tada ni u šta nisam verovala. Moja majka je bila izgubljeni katolik, a očuh ateista. Imala sam neku čudnu ideju da hrišćani ili nose čupave košulje ili da ih jedu lavovi i ništa od toga mi se nije dopadalo.

Zakopala sam se u nauku uma, jer je to tada za mene bila otvorena avenija i utvrdila sam da je stvarno divna.

U početku je bilo prilično lako. Čvrsto sam se uhvatila za nekoliko ideja i počela malo drugačije da mislim i govorim. Tada sam bila neko ko se stalno žali na nešto i pun je samosažaljenja. Obožavala sam da se davim u svome jadu. Nisam znala da neprestano izazivam nova iskustva u kojima sažaljevam sebe. Ali tada nisam drugo ni mogla.

Postepeno sam utvrdila da se više ne žalim toliko.

~ Počela sam da slušam ono što govorim. Postala sam svesna svoje samokritičnosti i pokušala sam da je zaustavim. Počela sam da blebećem afirmacije ne znajući šta one stvarno znače. Naravno, počela sam sa onim

www.leo.rs | 13

lakšim i već sam primetila neke sitne promene. Na semaforima su mi se palila zelena svetla i lako sam nalazila mesta za parkiranje i, gospode, mislila sam da sam neverovatna. Mislila sam da sve znam i vrlo brzo sam u svojim verovanjima postala prilično uobražena, arogantna i dogmatična. Mislila sam da znam sve odgovore.

A u suštini, to je bio moj način da se u toj novoj oblasti osećam bezbednom.

Kada počnemo da napuštamo neka od naših starih krutih verovanja, naročito ako smo prethodno bili potpuno kontrolisani, to može da bude vrlo zastrašujuće.

Za mene je bilo strašno, tako da sam se hvatala za bilo šta zbog čega bih se osećala sigurnom. Za mene je to bio tek početak i imala sam pred sobom još dug put. I još ga imam.

Kao i većini nas, taj put nije uvek bio lak i ravan, jer samo blebetanje afirmacija nije uvek uspevalo i ja nisam mogla da razumem zašto. Pitala sam se: „Šta ne radim dobro?“ I odmah sam krivila sebe. Da li je to još jedan primer koliko nisam dovoljno dobra? To mi je bilo omiljeno staro verovanje.

Tada bi moj učitelj Erik Pejs pogledao u mene i pomenuo ozlojeđenost. Nisam imala pojma o čemu on to govori. Ozlojeđena? Ja? Naravno da nisam bila ozlojeđena. Na kraju krajeva, bila sam na svome putu, bila sam duhovno savršena. Kako u to vreme nisam dovoljno sagledavala sebe!

~ Nastavila sam sve da radim onako kako najbolje umem. Proučavala sam metafiziku i duhovnost i saznavala o sebi sve više. Prihvatala sam sve što sam mogla i ponekad to i primenjivala. Često čujemo mnogo stvari i ponekad ih prihvatimo, ali ih ne primenimo uvek. Izgledalo mi je da vreme vrlo brzo prolazi, a tada sam oko tri godine proučavala nauku uma i postala propovednik crkve. Počela sam da predajem njenu filozofiju, ali sam se pitala zašto mi se čini da moji učenici još oklevaju. Nisam mogla da razumem zašto su tako vezani za svoje probleme. Toliko sam im dobrih saveta dala. Zašto ih ne koriste? Nikada mi nije palo na pamet da govorim istinu više nego što je živim. Bila sam kao roditelj koji govori detetu šta treba da uradi, ali sam čini upravo suprotno.

A onda mi je jednoga dana, kao grom iz vedra neba, otkriven rak vagine. Prvo sam se uspaničila. A onda sam počela da sumnjam u ispravnost svih onih stvari koje sam učila. Bila je to normalna i prirodna reakcija. Mislila sam: „Da sam pročišćena i usmerena, ne bih stvorila bolest.“ U suštini, mislim da sam se, u vreme kada mi je bolest bila otkrivena, već osećala dovoljno sigurna u svoja verovanja da sam dozvolila da se bolest javi kako bih mogla sebi da pomognem.

14 |

Tada sam već znala dovoljno da bih se i dalje krila od sebe. Znala sam da je rak nezdravost zbog nezadovoljstva koje se dugo zadržava dok ne počne da nagriza telo. Kada svoje emocije zauzdamo u sebi, one moraju da se oslobode negde u telu. Ako celog života potiskujemo svoja osećanja, ona će se na kraju pojaviti negde.

Postala sam prvo svesna da je nezadovoljstvo u meni (o tome je moj učitelj toliko često govorio), posledica mog fizičkog, emocionalnog i seksualnog zlostavljanja kao deteta. Naravno da sam osećala nezadovoljstvo. Bila sam ogorčena na prošlost i nisam joj opraštala. A nikada ništa nisam uradila da oslobodim tu ogorčenost i da je pustim da ode. Kada sam otišla od kuće, jedino što sam mogla bilo je da zaboravim šta sam preživela; mislila sam da je to ostalo iza mene, a u suštini sam ga samo zakopala. Kada sam pronašla svoj metafizički put, prekrila sam svoja osećanja finim slojem duhovnosti i mnogo ružnih stvari sakrila u sebi. Ogradila sam se zidom koji me je bukvalno odvojio od mojih osećanja. Nisam znala ni ko sam, ni gde sam. Ali posle dijagnoze počeo je stvarni unutrašnji rad na učenju spoznavanja sebe. Znala sam da moram da zađem u sebe ako želim da dovedem do trajnih promena. Jeste, lekari su mogli da me operišu i da se u tom trenutku pobrinu o mojoj bolesti, ali ako ne promenim način razmišljanja i upotrebe reči, verovatno ću je opet izazvati.

Za mene je uvek interesantno da vidim na koja mesta stavljamo rak – da li su naši tumori na levoj ili desnoj strani tela. Desna strana je muška, ona iz koje dajemo.

Leva je ženska, ona kojom primamo. Kad god je u mom životu nešto išlo naopako, bilo je uvek na desnoj strani moga tela. Tu sam pohranila sve svoje nezadovoljstvo prema očuhu.

~ Nisam se više zadovoljavala samo zelenim svetlima na semaforima i pronalaženjem mesta za parkiranje. Znala sam da moram da idem mnogo, mnogo dublje. Shvatila sam da ne napredujem u životu onako kako želim, jer nisam i stvarno očistila to staro đubre iz detinjstva i ne proživljavam ono što predajem drugima. Morala sam da priznam ono dete u sebi i da radim sa njim. Njemu je bila potrebna pomoć, jer je još mnogo trpelo.

Brzo sam počela sa iskrenim samoisceliteljskim programom. Potpuno sam se koncentrisala na sebe i gotovo ništa drugo nisam radila. Bila sam se skroz posvetila tome da ozdravim. Iako je tu bilo i čudnih stvari, radila sam i njih. Na kraju krajeva, u pitanju je bio moj život.

Sledećih šest meseci to je bio posao od gotovo 24 sata dnevno. Počela sam da čitam i studiram skoro sve što sam mogla da nađem o alternativnim načinima lečenja

od raka jer sam iskreno verovala da je to moguće. Prošla sam nutricioni program očišćenja koji je detoksicirao moje telo od sve one loše hrane koju sam godinama uzimala. Mesecima sam živela na raznim izdancima i pireu od špargli. Znam da je bilo i druge hrane, ali ovoga se najviše sećam.

Radila sam sa mojim učiteljem nauke uma Erikom Pejsom kako bih raščistila mentalne šeme da se rak ne bi vratio. Izgovarala sam afirmacije i radila vizuelizacije i duhovne umne tretmane. Svakoga dana sam imala sesiju pred ogledalom. Najteže reči su bile: „Volim te, stvarno te volim“. Trebalo je mnogo suza i disanja da bi se prošlo kroz to. A kada sam uspela, kao da sam preskočila okean.

Otišla sam kod dobrog psihijatra koji je stručan u pomaganju ljudima da izraze i oslobode svoj bes. Provela sam mnogo vremena udarajući po jastucima i vrišteći. Bilo je divno zato što mi to nikada u životu nije bilo dozvoljeno.

Ne znam koji metod je upalio; možda pomalo od svakog. Najvažnije od svega je bilo to što sam u svemu što sam radila bila stvarno dosledna. Vežbala sam neprekidno. Pre odlaska na spavanje zahvaljivala sam sebi za ono što sam tokom dana uradila. Stalno sam sebi ponavljala da se proces ozdravljenja u mome telu odigrava dok spavam i da ću se ujutru probuditi raspoložena i osvežena i da ću se osećati dobro. A ujutru sam se budila i zahvaljivala sebi i svome telu za ono što smo uradili tokom noći. Tvrdila sam sebi da sam voljna da rastem i učim svakoga dana i da se menjam ne posmatrajući sebe kao lošu osobu.

Takođe sam radila i na razumevanju i opraštanju. Jedan od načina za to je bilo i istraživanje detinjstva mojih roditelja. Počela sam da shvatam kako su bili tretirani kao deca i shvatila sam da upravo zbog načina na koji su vaspitavani nisu mogli da se ponašaju drugačije. Moj očuh je u svojoj porodici bio zlostavljan, pa je i on nas zlostavljao. Moja majka je vaspitavana u uverenju da je muškarac uvek u pravu, a da žena treba da stoji po strani i da ga pušta da radi šta želi. Niko ih ničemu drugačijem nije učio. To što sam ih sve više razumevala mi je, korak po korak, omogućilo da počnem sa procesom opraštanja. Što sam više opraštala mojim roditeljima, to sam više volje imala da oprostim sebi. To opraštanje sebi je izuzetno važno. Mnogi od nas čine onom detetu u sebi istu štetu koju su naši roditelji činili nama. Mi samo nastavljamo sa zlostavljanjem i to je veoma tužno. Kada smo bili deca, nismo imali mnogo izbora, ali kada odrastemo, pa i dalje zlostavljamo dete u nama, onda je to pogubno.

Dok sam opraštala sebi, počela sam i da verujem sebi.

Utvrdila sam da, kada ne verujemo životu ili drugima, u stvari ne verujemo sebi. Ne verujemo da će naše „više ja“ da se pobrine za nas u svakoj situaciji, pa zato kažemo: „Nikada se više neću zaljubiti, jer ne želim da patim“, ili: „Nikada više neću dozvoliti da dođe do ovoga.“ A ono što

stvarno mislimo jeste: „Ne verujem da ćeš se pobrinuti za mene, pa ću zato da se klonim svega.“ Konačno sam počela da verujem sebi dovoljno da bih utvrdila da mi je sve lakše da volim sebe. Moje telo je postajalo zdravo i moje srce je zaceljivalo.

Moj duhovni rast je došao na tako neočekivan način.

Za nagradu počela sam da izgledam mlađe. Klijenti koje sam sada privlačila bili su gotovo svi voljni da rade na sebi. Učinili su ogroman napredak iako im skoro ništa nisam rekla. Mogli su sada da osete da ja stvarno živim koncept koji podučavam i bilo im je lakše da prihvate te ideje. I, naravno, imali su pozitivne rezultate. Kvalitet njihovog života je poboljšan. Kada jedanput sklopimo mir sa sobom na unutrašnjem nivou, čini nam se da život teče mnogo prijatnije.

~ Pa čemu me je, lično, naučilo to iskustvo? Shvatila sam da imam moć da izmenim život ako sam voljna da promenim svoje razmišljanje i da se oslobodim šema koje su me u prošlosti održavale u životu. To iskustvo mi je dalo unutrašnje saznanje da, ako smo stvarno voljni da radimo, možemo da dovedemo do neverovatnih promena u našoj svesti, našim telima i životima.

Bez obzira gde ste u životu, bez obzira koliko ste doprineli stvaranju, bez obzira šta se dešava, uvek radite najbolje što možete, sa razumevanjem, svešću i saznanjima koja imate. A kada budete znali više, radićete drugačije, kao što sam i ja radila. Nemojte prebacivati sebi zato što ste tamo gde ste. Nemojte kriviti sebe što ne možete brže ili bolje. Reci sebi: „Činim najbolje što mogu i iako sam sada u gužvi, nekako ću se izvući, pa hajde onda da nađem najbolji način za to.“ Ako stalno govorite sebi da ste glupi ili loši, ostaćete tamo gde ste. Ako želite da se promenite, biće vam potrebna sopstvena podrška puna ljubavi.

~ Metode koje koristim nisu moje. Većinu sam usvojila u nauci uma koja je ono što prvenstveno predajem.

A ti principi su stari koliko i vreme. Ako čitate bilo koje od starih duhovnih učenja, naći ćete iste poruke. Ja sam obučena za sveštenicu Crkve religiozne nauke; a, ipak, nemam crkvu. Ja sam slobodni duh. Učenje izražavam slobodnim jezikom koji dopire do mnogih. Taj put je divan način stvarnog spoznavanja šta je život u stvari i kako da upotrebite um da biste taj svoj život uzeli u svoje ruke. Kada sam sve ovo počela pre dvadesetak godina, nisam imala pojma da ću biti u mogućnosti da tolikim ljudima donesem nadu i pomoć.

www.leo.rs | 15

Poglavlje 3 SNAGA IZGOVORENE REČI Svakoga dana recite sebi šta želite u životu. Recite to tako kao da to već imate!

Zakon uma Postoji zakon gravitacije i postoji mnogo drugih fizičkih zakona od kojih ja većinu ne razumem. Postoje i duhovni zakoni, kao zakon uzroka i posledice: ono što date, to će vam se i vratiti. Postoji i zakon uma. Ja ne znam kako on funkcioniše, kao što ne znam ni kako električna struja funkcioniše. Ja samo znam da kada pritisnem prekidač, dobijem svetlo.

Verujem da kada nam dođe misao, kada izgovorimo reč ili rečenicu, one nekako izlaze iz nas zakonom uma, a vraćaju nam se kao iskustvo.

Mi sada počinjemo da učimo odnos između mentalnog i fizičkog. Počinjemo da shvatamo kako um radi i da su nam misli kreativne. One vrlo brzo prolaze kroz našu glavu, pa je u početku teško uobličiti ih. Ali su nam zato usne sporije. Prema tome, ako počnemo da kontrolišemo svoj govor slušanjem onoga što kažemo i ne dozvoljavajući negativnim mislima da pređu preko naših usana, možemo početi da uobličavamo misli. U našim izgovorenim rečima je neverovatna snaga i mnogi od nas nisu ni svesni koliko su one značajne. Hajde da posmatramo reči kao temelj onoga što stalno gradimo u životu. Mi ih stalno koristimo, ali retko pomislimo šta stvarno kažemo ili kako ga kažemo. Posvećujemo vrlo malo pažnje izboru reči. U stvari, mnogi od nas govore negativno.

Dok smo bili deca, učili smo gramatiku. Učili smo da biramo reči prema pravilima gramatike. Ja sam uvek uviđala da se gramatička pravila menjaju i da je ono što je nekada bilo nepravilno, sada pravilno i obrnuto. Ali, gramatika ne obuhvata značenje reči i njihov uticaj na naše živote.

Sa druge strane, u školi me nisu učili da će moj izbor reči imati bilo kakve veze sa onim što će mi se dogoditi u životu. Niko me nije učio da su moje misli kreativne ili da doslovno mogu da oblikuju moj život. Niko mi nije rekao da će mi se ono što dam u obliku reči vratiti kao iskustvo.

Cilj zlatnog pravila je bio da nam ukaže na osnovni životni zakon: „Čini drugima samo ono što bi učinio i sebi.“ Ono što daš, to će ti se i vratiti. Ali to nikada nije bilo usmereno na stvaranje krivice. Niko mi nikada nije rekao da sam vredna ljubavi ili da zaslužujem dobro. I niko mi nikada nije kazao da je život tu da me podrži.

Sećam se da smo kao deca često nazivali jedni druge surovim i pogrdnim imenima i da smo pokušavali da ponizimo jedni druge. Ali zašto? Gde smo naučili takvo ponašanje? Pogledajte malo čemu nas uče. Mnogima od nas roditelji često govore da smo glupi, blesavi ili lenji.

16 |

Bili smo često problem ili nedovoljno dobri. Ponekad smo čuli da naši roditelji kažu da su poželeli da se nikada nismo ni rodili. Možda smo se na ove reči zgrčili, ali nikada nismo shvatili koliko će duboko da se zariju uvreda i bol.

Menjanje samogovora Suviše često prihvatamo rane poruke koje nam daju naši roditelji. Čujemo: „Pojedi spanać“, „Očisti svoju sobu“, ili „Namesti svoj krevet“, da bismo bili voljeni. Steknete utisak da ćete biti prihvaćeni samo ako nešto uradite – prihvatanje i ljubav su međusobno uslovljeni. Steknete utisak da možete da postojite samo ako te stvari činite da biste zadovoljili druge, inače nemate čak ni dozvolu da postojite.

Te rane poruke doprinose onome što ja nazivam našim samogovorom – načinom na koji se obraćamo sebi. Način na koji se u sebi obraćamo sebi je vrlo značajan jer postaje osnova za naše izgovorene reči. On utvrđuje mentalnu atmosferu u kojoj se krećemo i koja nam privlači iskustva.

Ako unizimo sebe, život će nam značiti vrlo malo. A ako se volimo i cenimo, život može da bude divan poklon, pun radosti.

Ako nam je život nesrećan ili ako osećamo da nismo ispunjeni, vrlo je lako kriviti roditelje, ili njih, i reći da je to njihova greška. I ako to radimo, ostajemo zaglibljeni u svoje okolnosti, probleme i frustracije. Reči okrivljavanja nam neće doneti slobodu. Zapamtite, u našim rečima je snaga. A snaga dolazi od prihvatanja odgovornosti za svoj život. Znam da to zvuči zastrašujuće, ali mi smo stvarno odgovorni za svoj život, hteli to ili ne. A ako smo odgovorni za život, moramo da budemo odgovorni i za ono što kažemo. Reči i rečenice koje izgovaramo su produžeci naših misli.

~ Počnite da slušate ono što govorite. Ako čujete sebe da koristite negativne ili ograničavajuće reči, promenite ih. Kada čujem negativnu priču, ne prenosim je nikome.

Mislim da je stigla dovoljno daleko i puštam je da prođe.

Ali kada je priča pozitivna, prenesem je svakome.

Kada ste sa drugima, počnite da slušate šta govore i kako govore. Vidite da li to što govore možete da povežete sa onim što im se dešava u životu. Mnogo, mnogo ljudi živi u filmu pod nazivom Trebalo bi. Trebalo bi su reči na koje je moje uho vrlo osetljivo. Kao da mi u njemu zazvoni svaki put kada ih čujem. Ljudi često u jednoj rečenici upotrebe i po desetak trebalo bi. I ti isti ljudi se pitaju zašto su im životi tako kruti ili zašto ne mogu da izađu iz neke situacije. Oni žele mnogo kontrole nad stvarima koje ne mogu da kontrolišu. Oni krive ili sebe ili druge.

A onda se pitaju zašto nisu slobodni.

Kris Prentis

Zakoni ljubavi Ostvarenje veze iz vaših snova.

Sjajni odnosi nisu slučajni.

Ako imate vezu iz snova, to nije slučajno niti je posledica srećno bačenih kockica ljubavi. Veza je rezultat osobe koja zna da preduzme prave korake da bi sa svojim partnerom stvorila trajno prijateljstvo koje ih ispunjava.

U ovom mudrom i praktičnom radu Kris Prentis, autor popularne knjige Zen i umetnost sreće, tačno pokazuje kako da ostvarite odnos kakav želite koristeći četrnaest moćnih Zakona ljubavi – principe koji su odoleli testu vremena i hiljadama godina donose sreću koja natapa dušu onima koji ih slede.

Prentis kombinuje ubedljivo pripovedanje i moćne istine sa ciljanim akcionim koracima da bi vam pomogao da izgradite dugotrajnu vezu punu ljubavi. Saznaćete važne odgovore na pitanja kao što su: kako obezbediti siguran prostor, ko vas privlači i zašto, u čemu je svrha vaše zajednice, kolika je moć vaših uverenja, kako izlečiti nezdrave šablone iz prošlosti koji danas utiču na vas i vašeg partnera i kako da sačuvate problematičnu vezu ili da odlučite da li treba da krenete dalje. Čak i u najizazovnijim vremenima koja se svima nama dešavaju, Zakoni ljubavi obezbediće vam alate koji su vam potrebni da održite vredan odnos – onaj u kojem se doživljava velika radost, ostvaruju velika dela i, što je najvažnije, onaj odnos u kojem se velika ljubav uzvraća.

www.leo.rs | 17

0-3 Pozitivna disciplina Prve tri godine Dr Džejn Nelsen, Mr Čeril Irvin i Rozlin Dafi Prodato ilion preko m ka! primera

18 |

Od odoj~eta do deteta koje je tek prohodalo – postavite osnovu za odgajanje sposobnog deteta, deteta koje je sigurno u sebe

Pro{ireno i dopunjeno izdanje

Nastavak iz prethodnog broja

0-3 Pozitivna disciplina Prve tri godine Dr Džejn Nelsen, Mr Čeril Irvin i Rozlin Dafi Upoznajte svoje dete MARTA RIČARDS nam je ispričala jednu priču. Sručila se u stolicu i nestrpljivo je čekala da ostali članovi njene grupe roditelja završe sa ćaskanjem i da se smire.

Voda grupe je primetio Martin gnev i nasmešio se. „Marta, izgleda da imate nešto da podelite sa nama. Zašto nam to ne biste odmah ispričali?”

Marta je uzdahnula i zavrtela glavom. „Jednostavno ne znam šta da radim”, za- vapila je, a frustracija joj se osećala u glasu. „Moj dvogodišnji sin, Danijel, me izluduje. Stalno pipa stvari u radnjama iako sam mu sigurno više desetina puta rekla da to ne radi. Naljuti se kada neću da mu čitam ili da se odmah igram sa njim - kao da ne može mirno da sačeka ni pet minuta. Svaki put kada šetamo zajedno on izvuče svoju ruku iz moje, a ja brinem da će negde otići ili da će istrčati na ulicu.”

Ostatak grupe se nasmejao uz saosećanje, a nekoliko njih je klimnulo glavom dok je Marta pričala svoju tužnu priču. I drugi roditelji su imali ovakva iskustva i razumeli su kako se oseća ova mama. „Ovog jutra je, medutim, dolio poslednju kap.” Marta je na-pravila dramsku pauzu, a onda je nastavila ozbiljnim glasom. „Ovoga jutra me je Danijel namerno lagao. Rekla sam mu da neću tolerisati laganje, ali on me je u lice lagao.”

Pogled vode grupe se susreo sa Martinim i on je klimnuo glavom. „Vidim da ste zaista uznemireni. Šta je Danijel rekao?” „Pa”, rekla je Marta, „rekao mi je da je video lava u našem zadnjem dvorištu. Zar to nije smešno? Nemoguće je da je lav bio u našem zadnjem dvorištu! A ako je Danijel sada počeo da laže, šta će biti kad odraste?”

Druga žena je progovorila. „I ja sam, takođe, zabrinuta. Da li ono što moja ćerka sada radi pokazuje kakva će biti kad odraste?” I drugi članovi grupe su klimnuli glavom u znak odobravanja.

Lako je razumeti zabrinutost i zbunjenost ovih roditelja; većina roditelja se našla u sličnim situacijama kada je osetilo frustracij u i razočaranje. Ali, postoji šansa da mali Danijel nije namerno dovodio svoju mamu do ludila; Danijel je verovatno, kao što će voda Martine grupe nesumnjivo objasniti, bio ono što jeste: aktivni dvogodišnjak, kojeg sve zanima, i koj i upoznaje svet onako kako samo on zna.

Uđite u svet svog deteta JEDAN OD najboljih načina da postignete uspeh kao roditelj - ili, možda čak, kao ljudsko biće - jeste da razumete poimanje sveta drugih ljudi, da budete sposobni

www.leo.rs | 19

da „uđete u njihov svet”. Ovo važi posebno za roditelje veoma male dece - na kraju krajeva, njihov svet se veoma razlikuje od našeg!

Novorođenče je na ovaj svet došlo sa mesta gde je bilo sklupčano u toplom i sigurnom okruženju blizu majčinog srca, gde su sve njegove potrebe odmah ispunjavane. Izne nada, nakon izlaska iz majčinog tela koje je bilo iscrpljuj uće i puno napetosti, ono se našlo u svetu toplog i hladnog, velike buke, predmeta koji se pomeraju i jakog svetla. Lica se pojavljuju i nestaju, glasovi dopiru sa svih strana, a ovaj novi svet funkcioniše po pravilima koje ono još uvek ne razume. Hrana i komfor su nestali; sada mora glasno da zavija da bi zadovoljilo glad ili da bi dobilo udobnost. Spavanje, jelo, jednostavne funkcije - sve se mora uskladiti sa novim svetom. Ne bi bilo iznenađuj uće da nekako dođemo do naučnog dokaza da odojčad žele da se vrate u matericu!

Od trenutka rođenja deteta nadalje prvi meseci i godine predstavljaj u putovanje puno otkrića.

Deca su proizvod gena svoj ih roditelja (priroda), a na njih bez sumnje utiče okolina i svet koji ih okružuje (odgoj). Ne znamo u kom su oni tačno odnosu, ali novija istraživanja ukazuj u na to da je uloga gena veća nego što smo ranije mislili. Možda je važnije razumeti da pored toga što na decu utiče sirovi materijal koji su nasledili i sile koje ih okružuju, ona na ovaj svet donose nešto što je samo njima jedinstveno: svoj duh, identitet i ličnost.

Da li ste primetili da, uprkos tome što imaj u iste roditelje i što žive u istoj kući, deca iz iste porodice mogu biti nevero- vatno različita? Svi smo mi jedinstveni. Roditeljima je potrebno vreme da upoznaju - i prihvate - svoju decu baš onakvu kakva jesu.

SVET VAŠEG DETETA • Dete uči o svetu tako što deIa.

Od trenutka rođenja deteta nadalje prvi meseci i godine predstavljaj u putovanje puno otkrića. A jedno od prvih stvari koje dete mora da upozna je ono samo! Samokontrola odojčeta polazi od centra ka spoljnom. Ono je na početku bespomoćno, i obavlja samo najosnovnije telesne funkcije, i nije sposobno čak ni da okrene glavu ili da se prevrne bez nečije pomoći.

Kako vreme prolazi, njegova sposobnost kontrole se povećava. Ono nauči da zaista vidi („Je li to mama?”) i da pogledom prati predmete. Jednog dana ono shvati da su one stvari koje lepršaj u ispred njega njegove ruke i noge; dete može da ih pomera, zgrabi, pa čak i - o radosti! - da ih gurne u usta. Kasnije će naučiti da njima može da uzima druge stvari i da i njih gura u usta.

Ostali značajni trenuci u razvoj u dolaze u svoje vreme. Beba nauči da se prevrne, da puzi, da se pridigne uz nameštaj, i na kraju da hoda. Trčanje i nestašluci su sledeći. Na kraj u nauče i da idu u toalet (više o tome u 12. poglavlju). Poslednje čime ovladaj u su delikatne stvari, kao što su ravnoteža i fine motorne kontrole, što objašnjava zašto jedan petogodišnjak ili čak šestogodišnjak ima problema da savlada umetnost vezivanja pertle.

Ako želite da budete uspešni kao roditelji ili vaspitač, da budete puni ljubavi, morate razumeti svet u kome žive vaši mališani i potruditi se da u njega uđete.

Razumite svet svog deteta OVO JE STARO pkanje: priroda nasuprot odgoju, geni nasuprot okruženju. Šta oblikuje čovekovu ličnost? Zašto su naša deca takva kakva su? Zašto je jedan dvogodišnjak miran, spreman da ugodi i fleksibilan, dok dvogodišnjak iz komšiluka dovodi u pitanje svako pravilo, pomera sve granice, i lomi sve što mu dođe pod ruku? Više ćemo o ovome pričati u narednim poglavljima, ali evo nekoliko stvari o koj ima možete da razmišljate dotle.

20 |

• Detetova frustracija koja doIazi kao rezultat nedostatka sposobnosti ili veštine može se protumačiti kao nestašluk.

• Da bi se dete razviIo, potrebno je da istražuje i eksperimentiše, a i to se može protumačiti kao nestašluk.

• Deca su retko kad namerno nestašna.

• Fizička veličina i sposobnost deteta imaju snažan uticaj na njegovo ponašanje.

• Detetov koncept realnosti i fantazje razIikuje se od odraslih.

• Strpljenje je veština kojom većina dece ne vlada.

Sećate li se Marte i dvogodišnjeg Danijela? Hajde da razmotrimo neke tvrdnje koje će možda objasniti ponašanje zbog kog ova mama gubi živce (detaljnije ćemo ove ideje ispitati u kasnij im poglavljima).

Dete uči o svetu tako što deIa Dete koje se „igra” u stvari naporno radi, isprobava nove uloge i ideje, isprobava ukuse, pipka, miriše i eksperimentiše sa životom. Učenje je praktično iskustvo praćeno entuzijazmom i radošću otkrivanja. Potrebno je vreme (i nešto roditeljskog strpljenja) da dete nauči gde su granice.

Detetova frustracija koja dolazi kao rezultat nedostatka sposobnosti ili vestine može se protumačiti kao nestašluk roditelji često očekuju da odojčad i deca koja su tek prohodala shvate apstraktne koncepte, što je nemoguće dok ne napune tri ili četiri, ili čak više godina.

Odrasli često ne shvataju da kod dece koja su tek prohodala nema rasuđivanja i provedu više vremena pričaj ući nego delajući.

Roditelji često očekuju da odojčad i deca koja su tek prohodala shvate apstraktne koncepte, što je nemoguće dok ne napune tri ili četiri, ili čak više godina. „Ne” je dobar primer.

Biblioteka Uspešan roditelj

Potražite na www.leo.rs Potražite na www.leo.rs www.leo.rs | 21

22 |

Nastavak iz prethodnog broja

n i r j A

n r to

Slučaj nestalih kostiju 1 Otvorena je detektivska agencija Njuškala! Ima samo tri člana ali njihov nepogrešivi instinkt raskrinkava i najokorelije krimose. Svaki vaš problem rešiće nezaustavljivi trio, iščeprkaće i najskrivenije tajne, pronaći će i najdublje zakopane kosti, nijedan zlikovac u gradu više neće moći mirno da spava. Maksa, Robina i Njuška, luckaste drugare ali i ozbiljne profesionalce, spaja vedar duh, žeđ za avanturom i beskrajna radoznalost. Ovi mladi detektivi garantuju vam uspeh čak i u najmisterioznijim slučajevima svake vrste – što zapetljanije, to bolje; diskrecija je, naravno, zagarantovana.

Jednog prolećnog popodneva Maks i Robin su krenuli na utakmicu lokalnog bejzbol kluba. Maks je bio veoma uzbuđen jer je ta utakmica odlučivala o konačnom plasmanu na prvenstvu. Na sebi je imao dres i kačket u bojama svog omiljenog kluba. Kada su prošli pored stare časovničarske radnje, preskočili su ogradu i krenuli prečicom kroz stari napušteni park, koji je tada bio zarastao i zatvoren za prolaznike. Međutim, nebo se iznenada naoblačilo. Bilo je sve tamnije i tamnije i počela je da pada kiša, koja se ubrzo pretvorila u pravu oluju. Krošnje su se povijale pod naletima vetra, a munje su sevale na pola minuta. U čitavom tom haosu Robin je iznenada ugledao nešto čudno.

Četiri velika crna psa okružila su jednog manjeg, koji se bespomoćno sklupčao u sredini. Preteći su režali na njega, spremajući se da ga svakog trenutka napadnu.

„Šta je ono?“, povikao je uperivši prstom ka neobičnom metežu u daljini ispred njih.

„Nisam baš siguran“, sumnjičav je bio Robin. „Ne znamo šta se tačno dešava. Uostalom, to je njihova stvar“.

„Nisam siguran, nešto čudno se dešava“, rekao je Maks i u njemu se istog trenutka probudila radoznalost.

„E pa, sad je i naša“, odlučno povika Maks i uputi se ka čoporu.

Nastavili su oprezno da koračaju, a kada su bili na pedesetak metara od neobične pojave, Robin je povikao: „Pa to je čopor pasa!“

Robin je oklevao nekoliko sekundi, a zatim je slegnuo ramenima i krenuo za svojim drugarom.

„Veoma besnih pasa“, dodao je Maks.

„Mislim da bi bilo pametnije da ih zaobiđemo“, predložio je Robin brišući rukavom dukserice kišu s lica. „Pa ne možemo ga tek tako napustiti, moramo da mu pomognemo“, rekao je Maks. „Kome da pomognemo?“, zbunjeno upita Robin. „Zar ne vidiš da su ove siledžije napale onog jadnika u sredini? Sigurno je samo prolazio ovuda, a oni su rešili da mu pokažu čija je ovo teritorija“, ljutito reče Maks.

Kada su im se dečaci približili, psi su se naglo okrenuli i uperili svoje očnjake ka njima. U tom trenutku Robin je

www.leo.rs | 23

pogledao uplašenog psa, koji je sklupčan ležao na mokroj travi. Pogledi su im se susreli i on je opazio ogroman strah u njegovim očima. To ga je razbesnelo. Zgrabio je granu sa zemlje, zafrljačio je i pogodio najvećeg od četiri razjarena psa. Međutim, to je samo još više razbesnelo psa i on je polako počeo da im se približava. Za njim su krenula i preostala trojica. Robin se sagnuo da dohvati još jednu granu, ali Maks ga je uhvatio za ruku i rekao: „Stani, tako ćeš ih samo još više isprovocirati. Znam šta ćemo uraditi“.

Brzo je skinuo ranac s leđa i preturao po njemu sve dok nije našao sendvič sa šunkom koji je poneo na utakmicu. Držao je sendvič u ruci, a psi su bili već na nekoliko koraka od njih. Odmotao je sendvič i povikao: „Ha, vidite šta ja imam! Prava poslastica. Njam-njam. Siguran sam da ste baš gladni, a ovo je veoma ukusan sendvič. Pored šunke, u njemu ima i dosta majoneza i sira. Baš sam ga za vas napravio“.

Onda je zakoračio ka najvećem psu i počeo da mu maše sendvičem ispred njuške. „Njuš-njuš! Zar nije divan? Vidim da ti već curi voda na usta“.

Pas je iznenada zarežao i naglim pokretom pokušao da zagrize sendvič. Maks je refleksno izmakao sendvič i na milimetar od njegove šake škljocnule su čeljusti psa, koji je uspeo da zagrize samo vazduh. „Uh, za dlaku“, rekao je Maks i zafrljačio sendvič što je dalje mogao.

Psi su odmah potrčali za hranom, čiji su opojni miris još osećali u nozdrvama. Maks i Robin su brzo pritrčali psu koji je ležao na travi. Međutim, omaleni pas zarežao je na njih. Mislio je da ga i oni napadaju. Posle traume koju je preživeo više nikome nije verovao. „Ne brini se, mali, mi samo hoćemo da te spasemo“, rekao mu je Maks umirujućim glasom, gledajući ga u oči.

Psić se iznenada pridigao i zamahao repom. Činilo se kao da mu je Maksov dobroćudni pogled ulio poverenje. Dečaci su mu prišli, podigli ga i polako ubacili u Maksov veliki ranac. S druge strane je dopiralo režanje besnih pasa, koji su se međusobno koškali otimajući se za sendvič. „Požuri, moramo da pobegnemo pre nego što se ona banda ponovo okomi na nas“, rekao je Maks, a zatim su njih dvojica pobegli s kučetom, kome je samo pokisla glava virila iz ranca.

Kada su ga doneli kod Maksa kući, polako su ga izvadili iz ranca, a Maks je onda doneo punu činiju mleka s udrobljenim hlebom i spustio je pred njega.

Pas ju je prvo onjušio a onda je počeo halapljivo da jede mašući repom. „Jadničak, mora da danima nije ništa jeo“, rekao je Robin.

Zatim su ga okupali iako se on snažno opirao dok su ga ubacivali u korito. Na kraju su ga pustili da se slo-

24 |

bodno šeta dvorištem, a on je sav mirišljav i sit trčkarao unaokolo, trudeći se da što bolje upozna svoj novi dom. Njuškao je cveće i ležaljku, razgledao auto parkiran ispred garaže i povremeno podizao glavu veselo lajući na prolaznike. Na kraju se popiškio na ogradu kako bi obeležio svoju novu teritoriju. „Hi-hi-hi, izgleda da mu se sviđa ovde kod tebe“, kikotao se Robin. „Izgleda. Mislim da smo dobili novog člana porodice“, veselo je rekao Maks.

Dok su oni tako ćaskali, njihov novi prijatelj je nestao.

Osvrtali su se oko sebe, ali njega nigde nije bilo. „Nije valjda pobegao?“, promrmljao je Maks i uputio se ka delu dvorišta koji se nalazi iza kuće. „Ha, evo ga!“, veselo uzviknu Maks kad je spazio psa. „Šta to drži u zubima?“, upita Robin, koji mu se pridružio.

Mali pas blago je režao dok je u ustima stezao nešto nalik na stari, iskrzani časopis. Maks se približio i pažljivije pogledao. „Jao, pa to je moj album sa sličicama igrača bejzbola!“, uzbuđeno je uzviknuo. „Odavno sam ga izgubio i nikako nisam mogao da ga nađem“.

Pas mu je prišao, zavrteo repom i ispružio glavu ka njemu, kao da želi da mu dâ to što drži u ustima. „On kao da zna da ti baš to tražiš“, zbunjeno reče Robin. „Pa ti si genije“, reče Maks, pomilova psa po glavi i uze mu iz usta blatnjavi i izbalavljeni album. „Znao je šta treba da traži i našao je to očas posla“, reče Robin. „Izgleda da ima veoma izoštren njuh i instinkte“, zaključio je Maks. „Znaš, ovaj pas me neodoljivo podseća na svog novog vlasnika. Obojica ste veoma vešti u pronalaženju stvari, s tim što je on bolji čak i od tebe – našao je nešto što ti nikako nisi uspevao da nađeš... A i ličite. Te klempave uši, taj blentavi osmeh – isti ti“, kikotao se Robin. „U redu, samo nemoj više da nas hvališ, molim te“, gunđao je Maks dok se Robin smejao.

Te večeri sedeli su za baštenskim stolom i pijuckali sok koji im je donela Maksova mama. Psić je leškario pored Robinovih nogu. Izgledao je kao da pažljivo sluša šta njih dvojica pričaju. „Hej, pala mi je na pamet jedna ideja!“, uzviknu iznenada Robin. „Pa on bi mogao da postane treći član naše detektivske agencije. Ima sve osobine potrebne za rad na terenu. Dobro bi nam došla jedna tako kvalitetna njuška u agenciji“.

Pas se iznenada trgnuo, kao da zna da o njemu pričaju. Zagledao se u Robina i delovalo je kao da je pomalo uvređen.

n i r Aj

n r to

www.leo.rs | 25

p n a Ä? i rijate b o e N

lj

26 |

Nastavak iz prethodnog broja

n prijatel a č i b j N eo Naći ćeš nekoga ko veruje u magiju. Znam da hoćeš.

Lorin zna da je mali poni, po imenu Mesečina, jednorog. Ali, Mesečini treba poseban prijatelj koji će pokrenuti magiju.

Kako će mu Lorin i Suton pomoći?

Treće poglavlje „Ovamo!“, rekla je Lorin pokazujući na obližnji čestar.

Lorin je hitro skočila na Sutonova leđa i odgalopirali su u šumarak. Stigli su u poslednjem trenutku. Kad su se sakrili u senci, videli su dečaka kako preskače ogradu.

Lorin i Suton posmatrali su ga bez daha.

Dečak je krenuo prema Mesečini. Bio je mršav, raščupan i neuredan. Nije bio visok. Sudeći po njegovom licu, Lorin je pretpostavila da su vršnjaci.

„Ne zna ni ona“, odgovorio je Suton. „Počeo je da dolazi pre nekoliko dana – došao je na letnji raspust s porodicom. Uvek joj donosi nešto za jelo. Samo priča s njom i mazi je. Mesečini se sviđa“.

Lorin je gledala dečaka kako nežno razgovara s njom i odjednom joj je nešto palo na pamet. „Čekaj ovde“, rekla je Sutonu i skočila na travu.

Kad je izašla iza drveta, dečak je zamalo iskočio iz kože od straha. Iznenađeno je pogledao u nju, a zatim potrčao preko polja. „Molim te, čekaj“, trčala je Lorin za njim.

Nije stao. Jurio je prema ogradi koliko ga noge nose.

„Dođi, Mesečino“, čula je kako se obraća poniju. Pružio joj je svežanj šargarepa. „Dođi, lepotice“.

„Stani!“, vikala je Lorin zadihano. „Samo hoću nešto da ti kažem!“

Mesečina je prišla dečaku. Nahranio ju je šargarepama i pomazio ju je po valovitoj grivi: „Zar si mislila da neću doći?“

Dečak se okrenuo, pogledao iza sebe i sapleo se o koren drveta. Pao je. Lorin je dobila na vremenu. Uhvatila ga je za ruku.

Mesečina je zarzala.

Lorin se priljubila uz Sutonov vrat. „Ko je to?“, šapnula mu je. „Da li ga je Mesečina pominjala?“

„Ništa nisam uradio!“, dahtao je sav bled. Kosa mu se ulepila na čelu od znoja. „Samo sam pričao s ponijem.

Nisam hteo da je povredim, stvarno!“

www.leo.rs | 27

„Znam da nisi“, odgovorila je Lorin. „U redu je“.

Dečak ju je prvi put pogledao: „Ovaj... nisi ljuta na mene što sam je hranio?“ „Ne“, iznenađeno je odgovorila. „Naravno da nisam“.

Pustila ga je i oboje su ustali. „Da li je to tvoj poni?“, pitao je.

Lorin odmahnu glavom: „Ne, pripada Tini, sve ove štale su njene“. Namrštila se: „Ko si ti? Šta radiš ovde?“ „Zovem se Majkl“, počeo je nesigurno dečak. „Šta ćeš ti ovde ako Mesečina nije tvoja?!“ Lorin nije znala šta da kaže. „Ja... ovaj... hm... danas sam već bila ovde“, zamuckivala je, „s drugaricama koje hoće da kupe ponija. Videla sam Mesečinu i odmah mi se dopala, pa sam htela da je posetim“. Bar je rekla poluistinu.

Majkl se malo opustio i osmehnuo. „I ja sam zato došao“, priznao je. „Pre nekoliko dana istraživao sam okolinu i video Mesečinu na polju. Učinilo mi se da je usamljena, pa sam zato počeo da dolazim. Obilazim je svakoga dana. Gde živiš?“, pitao je iz čiste radoznalosti. „Nedaleko“, odgovorila je Lorin neodređeno i pomislila ako letiš dovde. „A ti?“, brzo je promenila temu. „Ja?!“, Majkl je na trenutak oklevao. „U Vašingtonu“, rekao je. „Bićemo ovde za raspust, u jednoj kući u blizini. Zamenili smo kuću s Džodinom koleginicom, mislim s koleginicom moje mame“. Pogledao ju je ne znajući šta još da kaže. „Džodi me je usvojila“, objasnio je Majkl. „Nisam dugo s njima. Pre dve godine umrla mi je mama i bio sam u hraniteljskoj porodici“.

Lorin je razmišljala šta da kaže. „Žao mi je“, promrmljala je.

Majkl je odmahnuo glavom: „Nije stvar u novcu. Jednostavno, oni nisu za konja. Kad sam se doselio kod njih, pitao sam ih da me upišu u školu jahanja, ali nisu me shvatili ozbiljno. Rekli su mi da je to dosadno i umesto toga hteli su da mi kupe bicikl ili skejtbord“.

Majkl je tužno pogledao Mesečinu. „Džodi i Kris su baš fini, ali uopšte me ne razumeju...“, ućutao je kao da se uplašio svega što je rekao. „Bolje je da idem“, promucao je. „Videćemo se“. „Ja sam Lorin“, doviknula je shvativši da se nije ni predstavila. „Vidimo se, Lorin“, rekao je Majkl i potrčao. „Čekaj! Gde živiš?“, vikala je Lorin.

Nije se zaustavio. Preskočio je ogradu i nestao u mraku. Lorin je gledala za njim sve dok nije čula dobro poznato rzanje.

Suton je izašao iz zaklona. Po njegovom izrazu lica bilo je jasno da je čuo ceo razgovor. „Majkl ne zvuči baš veselo“, rekao je pridruživši se Lorin i Mesečini.

Lorin je odmahnula glavom: „Ne. Sigurno mu je teško.

Ne poznaje nikoga ovde, a tek treba da upozna ljude koji su ga usvojili“. „Poznaje Mesečinu“, odgovorio je Suton njuškajući Mesečinu, koja je pogledom tražila Majkla. Nežno je zarzala. „Mesečina kaže da joj se dečak stvarno sviđa. Nežan je i pažljiv“, dodao je jednorog. „I usamljen“, prekinula ga je Lorin. Uzdahnula je pogledavši malog sivog ponija. I Mesečina i Majkl bili su veoma nesrećni. Htela je da im pomogne. Ali kako?

Majkl je oborio pogled: „U redu je“.

Podigao je glavu i ugledao Mesečinu kako ide prema njemu. Nasmešio se. Potkovice su nežno udarale o tlo.

Mesečina je nežno zarzala i protrljala njušku o Majklove grudi. Počeškao ju je po ušima. Na trenutak niko nije znao šta da kaže. „Sigurno ti je čudno na selu“, dodala je Lorin saosećajno. „Pa... jeste. Teško je steći nove prijatelje u sredini gde se svi već znaju“. Potrudio se da izgleda veselo: „Barem mogu da gledam konje. Nema ih baš mnogo u gradu“. Pomazio je Mesečinu po licu: „Stvarno bih voleo da imam ponija.

Moji hranitelji su živeli na farmi. Naučili su me da jašem.

Mnogo volim konje“. „I ja“, rekla je Lorin. „Mesečina se prodaje, da li znaš?“, pažljivo je dodala. Tek je upoznala Majkla, ali bila je ubeđena da bi on bio sjajan prijatelj jednoroga.

Četvrto poglavlje Sledećeg jutra Lorin je tek bila završila doručak kad je gospodin Parker došao. Čim je sela u auto, shvatila je da se Džesika i Samanta nisu složile oko izbora ponija. Obe su sedele ruku prekrštenih na grudima. Svađale su se. „Uzećemo Češljugara“, rekla je Samanta.

Džesika se namrštila: „Ne, nego Sendi!“ „Dosta, vas dve!“, grdio ih je gospodin Parker. „Hteli smo da vam kupimo ponija da biste zajedno uživale u nečemu, a ne da biste se svađale. Ako nastavite ovako, nećemo kupiti nijednog!“ Džesika i Samanta su ućutale.

„Prodaje se?!“, ponovio je Majk. „Džodi i Kris, mislim mama i tata, nikad mi ne bi kupili ponija!“

Nekoliko minuta vladala je tišina, a onda je Džesika pogledala svoju polusestru.

„Poniji su skupi, a i treba ih dobro paziti“, složila se Lorin.

„Molim te, Samanta, kad te molim. Možemo li da uzmemo Sendi? Čula si šta je Tina juče rekla – ima samo

28 |

šest godina. Uskoro će naučiti da skače. Mnogo mi se sviđa“.

Samanta nije rekla ni reč. „Mogle bismo da je upišemo na dresuru, zar ne, tata?“, pitala je Džesika.

Gospodin Parker je klimnuo glavom: „Naravno. U stvari, mislim da je to odlična ideja!“ „Valjda će se malo popraviti, a i lepa je“, priznala je Samanta. Namršitila se: „U redu, Džes, razmisliću o tome“.

Džesika je uputila Lorin pogled pun nade. Ostatak puta niko nije progovorio.

Lorin je gledala kroz prozor. Sve vreme mislila je na Majkla. Poželela je da sazna gde živi. Mogla bi da odleti sa Sutonom do njega. Možda bi večeras mogli ponovo da obiđu Mesečinu u nadi da će ga opet sresti.

K ad su stigli na Visoke livade, videli su kako Tina istrčava Sendi u oboru. Zlatna dlaka blistala joj je pod sunčevim zracima, a gusti rep boje slonovače vijorio se za njom. Vrat joj je divno izvijen, a uši su joj naćuljene. „Vidi, Sem!“, uzviknula je Džesika. „Pogledaj kako je Sendi lepa!“ Gospodin Parker je zaustavio auto. Samanta, Džesika i Lorin istrčale su napolje i stale pored ograde.

Kad ih je videla, Tina im je mahnula. „Ćao!“, pozdravila ih je i zaustavila Sendi. „Hoćete li da probate Sendi i Češljugara još jednom?“ Džesika i Lorin pogledale su Samantu. „Možemo li da uzjašemo Sendi, molim Vas?“, pitala je Samanta Tinu.

„Divna je“, složila se Samanta. Bila je iskreno zadovoljna.

Gospodin Parker se nasmejao: „Drago mi je što ste se, konačno, složile. A sad idemo kući!“ Dok su prolazili pustim seoskim putem, Lorin je ugledala nekoga – dečaka čupave, smeđe kose kako vozi bicikl ispred jedne kuće. Majkl! Mora da je tu odseo s porodicom!

Okrenula se da ga bolje pogleda. Majkl je kružio po dvorištu. Izgledao je kao da se dosađuje. „Šta gledaš?“, pitala ju je Džesika prateći Lorinin pogled. „Ništa“, brzo je odgovorila Lorin.

Na svu sreću, Džesika nije dalje insistirala. Stegla je Lorininu ruku: „Srećna sam što ćemo Samanta i ja čuvati Sendi kod Melani! Svakog dana ćemo jahati zajedno!“ „Da, biće sjajno!“, složila se Lorin. Melani Kasidi im je drugarica iz škole. Živela je na imanju blizu Lorinine kuće, ali trenutno je bila u letnjem kampu. Džesika je pričala o svemu što će raditi kad se Mel vrati. Lorin je odsutno slušala. Razmišljala je o Majklu. Sad je znala gde mu je kuća. Mogla bi da ga poseti sa Sutonom. Nije toliko daleko ako idu kroz šumu umesto putem. Majkl bi mogao da uzjaše Sutona. Ona će mu pomoći. Biće mu prijatelj.

Bilo joj je potrebno nešto više od pola sata da na Sutonovim leđima stigne do njegove kuće. Uska stazica dovela ih je pravo do njegovog dvorišta.

Dok je prilazila kući, čula je ženski glas iz bašte: „Šta bi hteo da radimo, Majkle? Mogli bismo na plivanje?“ Odgovora nije bilo.

Samanta i Džesika jahale su Sendi naizmenično. Bila je živahna ali poslušna. Savršeno je skočila.

Samanta se zadovoljno osmehivala. „Sviđa mi se“, rekla je zaustavivši je. „Danas je bila mnogo bolja“. „Biće sve bolja i bolja“, odgovorila je Tina. „Mnogo toga moći ćete da uradite s njom“.

Džesika se okrenula prema tati: „Možemo li da je kupimo, tata? Molim te!“ „Ako se Samanta slaže, onda možemo!“, nasmešio se gospodin Parker. „Hvala ti!“, uzdahnula je Džesika. Okrenula se prema Samanti: „Hvala i tebi što si pristala!“ „U redu je“, veselo je odgovorila Samanta. „I meni se sviđa, posebno zato što je danas bila baš dobra“.

Dok su devojke uvodile Sendi u štalu, gospodin Parker je razgovarao o ceni s Tinom. Dogovorili su se da im Tina sutradan doveze Sendi. „Ne mogu da verujem da će biti naša!“, uzviknula je Džesika kad su ušle u auto.

„A šta misliš da odemo u park?“, opet je čula isti glas. „Možemo, valjda“, tiho je odgovorio Majk. Odjednom je čula uzbuđenje u njegovom glasu: „Čujem kopita! Poni dolazi!“ Istrčao je na stazu. Kad je prepoznao Lorin, razrogačio je oči od iznenađenja.

Lorin mu je mahnula: „Ćao!“ „Otkud ti?!“, iznenađeno je promucao Majkl.

Lorin se nasmešila: „Eto! Ovo je moj poni Suton! Da li ti se sviđa?“ Majkl je iznenađeno klimnuo glavom: „Nisam znao da imaš ponija!“ „Pobegao si pre nego što sam uspela da ti kažem“, objasnila je Lorin. „Izgleda isto kao Mesečina“, primetio je.

U tom trenutku u dvorištu se pojavila vitka žena kratke crne kose. Imala je nešto više od trideset godina.

Nosila je lepršavu ljubičastu haljinu i sandale iste boje.

To mora da je Džodi, Majklova pomajka, pomislila je Lorin.

www.leo.rs | 29

„S kim pričaš, Majkle?“, zastala je videvši Lorin i Sutona. „Ja sam Lorin Foster“, rekla je Lorin najučtivije što je mogla. „Juče sam upoznala Majkla...“ „Kad sam otišao u šetnju“, brzo ju je prekinuo dečak. „Mislila sam samo da svratim da se pozdravim“, nastavila je Lorin. „Nadam se da vam ne smeta“. „Ne, naravno da ne“, brzo je odgovorila Džodi. „Majkl mi je rekao koliko voli konje, pa sam htela da mu ponudim da jaše mog ponija Sutona. Mogli bismo da jašemo u šumi“. Pogledala je Majkla: „Ako kreneš biciklom, mogli bismo naizmenično da jašemo?“ Majklovo lice se razvedrilo: „Odlično!“ Okrenuo se ka Džodi: „Smem li?“ Džodi nije baš bila sigurna: „Jesi li siguran da to hoćeš, dušo?“ „Da!“, uzviknuo je dečak. „Molim te, mogu li?“ Džodi se iznenadila: „Valjda možeš“. Pogledala je Sutona sumnjičavo: „Bezbedno je, zar ne?!“ „Da, sasvim“, odgovorila je Lorin. „Daću mu svoju kacigu“. „Onda je u redu“, složila se Džodi. „Ali nemojte dugo!“ „Hajdemo u šumu“, predložila je Lorin dok je Majkl vozio bicikl ka njoj. „Fantastično!“, rekao je Majkl sav srećan. „Kako si znala gde sam?“ Lorin mu je ispričala o odlasku na Visoke livade. „Videla sam te iz auta, pa sam pomislila da te obiđem“.

Izašli su na glavnu stazu. Lorin je zaustavila Sutona i sjahala. „Evo, uzjaši!“, rekla je pruživši mu svoju kacigu. „Vau!“, uzviknuo je Majkl blistajući od radosti. „Baš je lep osećaj biti ponovo na konju!“ „Možeš da ga teraš u kas ili u galop ako hoćeš“, dodala je. „Suton je veoma dobar!“ U početku je Suton samo hodao, ali kako se Majkl navikavao na njega, postepeno su prešli u kas, pa u galop.

Majkl nije baš bio iskusan jahač, ali imao je laku ruku i dobro je držao ravnotežu. Oči su mu se sijale od sreće, a obrazi su mu se zarumeneli. „Ovo je sjajno! Suton je fenomenalan, Lorin!“ Lorin se nasmešila: „Znam, baš imam sreće!“ Jahali su još neko vreme, a onda je Majkl pogledao na sat: „Mislim da treba da se vratim“.

Krenuli su ka njegovoj kući. Džodi je stajala na tremu tražeći ih pogledom. „A, tu ste!“, doviknula im je silazeći niz stepenice. „Već sam se zabrinula!“ Majkl je pogledao u zemlju. „Izvini“, promrmljao je. „Nema problema“, odmah je rekla Džodi. „Sigurno ste

30 |

ogladneli od jahanja. Jeste li za kolače? Jutros sam ih ispekla!“ „Baš Vam hvala!“, odgovorila je Lorin.

Majkl je samo klimnuo glavom.

Lorin ga je iznenađeno pogledala. U šumi je bio veseo i pričljiv, ali sada je postao tih i potišten. Džodi je ušla u kuću. „Baš je fina“, tiho mu je rekla dok je vezivala Sutona za ogradu. „Jeste“, ravnodušno se složio Majkl. „I Kris i ona su fini“.

Seo je na stepenice ispred kuće.

Lorin je primetila njegov rezervisan ton. „Ali?“, pitala je sedajući pored njega.

Na trenutak se Majkl dvoumio da li da nastavi. „Vole različite stvari od mene“, objasnio je uzdahnuvši. „Malo mi je teško zbog toga“. „Kako to misliš?“, bila je uporna Lorin. „Kris obožava bejzbol“, odgovorio je, „uvek hoće da idemo na teren i da vežbamo. A Džodi me uvek nagovara da idemo na plivanje. Hteo bih da im ugodim i radim sve što i oni, ali samo želim da budem s konjima“. „Šta ti kažu kad ih pitaš za jahanje?“ Majkl samo slegnu ramenima: „Ne pitam ih stvarno.

Pomenuo sam to jedanput-dvaput u početku, ali više ih ne pitam“. „Zašto?!“, iznenađeno je rekla. „Hteo bih da ih usrećim“, nežno je odgovorio. „Voleo bih da budu srećni što su me usvojili“.

Ućutao je jer se iz kuće pojavila Džodi noseći poslužavnik pun čokoladnih kolačića i sok. „Izvolite, poslužite se“, veselo je rekla spustivši poslužavnik na sto. „Lorin, uzmi kolačić!“ „Hvala Vam“, odgovorila je devojčica.

Džodi se nasmešila. „Znaš, zaista mi je drago što je Majkl upoznao drugaricu“, nastavila je sedajući na stepenik između njih dvoje. „Kako tvoje društvo i ti provodite vreme na raspustu, Lorin?“ „Idemo do potoka, posećujemo se po kućama, ali najčešće jašemo“, odgovorila je Lorin. „Većina mojih prijatelja ima ponije“.

Džodi se namrštila: „Stvarno?! Bože! Na selu je sve drugačije! Niko od mojih prijatelja nikad nije jahao!“ „Možda bi Majkl mogao da jaše dok ste ovde“, predložila je Lorin puna nade. „Pa nisam sigurna“, odgovorila je Džodi sumnjičavo. „Mislim da bi ti to bilo dosadno, zar ne, Majkle?“ „Ni najmanje!“, brzo je odgovorio Majkl. „Voleo bih da idem na jahanje!“ Lorinine oči su se raširile. Odjednom joj je sinula sjajna ideja!

Potra탑ite ostale naslove iz serijala

Potra탑ite na www.leo.rs

www.leo.rs | 31

Aleksandar Dima

Grof

Monte Kristo Edmond Dantes plemenit je i naočit kapetan, zaljubljen u prelepu Mersedes. Ali nesrećni mladić postaje žrtva ljutih i ambicioznih rivala: Danglar želi da se dočepa njegovog zlata, Kadrus je zlikovac koji želi ličnu osvetu, a podli pukovnik Mondego želi Mersedes za ženu. Optužuju Edmonda za izdaju, i to na dan njegovog venčanja, a on postaje zatočenik zloglasnog zatvora.

Ipak, Dantes uspeva da se izbavi iz zatočeništva i na zabačenom ostrvu pronalazi ogromno blago.

Petnaest godina kasnije vraća se u Pariz, a njegovi neprijatelji u bogatom i tajanstvenom grofu Monte Kristo ne prepoznaju čoveka koga su izdali.

Međutim, da li će Dantes zaista uspeti da dostigne sreću koja mu izmiče iz ruku čitavog života?

PRVI DEO I DOLAZAK U MARSELJ Na dan 24. februara 1815, stražar na tornju crkve Notr Dam de la Gard objavi dolazak velike jedrenjače Faraon, koja se vraćala sa putovanja do Smirne, Trsta i Napulja.

Kao što je bilo uobičajeno, jedan obalni krmar pođe odmah iz pristaništa, ploveći duž same Ifske tvrđave, i pristade uz lađu između rta Moržion i ostrva Rion.

Odmah zatim, kao što je takođe bilo uobičajeno, topovska platforma na tvrđavi Sen Žan ispuni se mnogobrojnim radoznalcima. Jer za Marselj je uvek bio veliki događaj dolazak nekog broda, a naročito kad je taj brod, kao što je bio slučaj s Faraonom, bio sagrađen, opremljen i natovaren u tome starom gradu, nekadašnjoj Fokeji, i kad je pripadao jednom tamošnjem brodovlasniku.

Međutim, brod je dolazio sve bliže. On je srećno prebrodio moreuz što ga je neki vulkanski potres izdubio između ostrva Kalazarenja i Žarosa, potom je oplovio Pomeg i sad se približavao sa svoja tri četvrtasta jedra, velikim prednjim i zadnjim jedrom, ali se kretao tako sporo i sumorno da su se radoznalci pitali, predosećajući nagonski neku nesreću, kakav li se to nemio događaj odigrao na brodu. Ipak, oni koji su se razumevali u moreplovstvo zapazili su da taj nemio događaj nije mogao da se dogodi samoj lađi, jer ona se kretala kao brod kojim se savršeno dobro upravlja: kotva mu je bila spremna za

32 |

spuštanje, užad što drže prednje jedro bila su opuštena, a pored obalnog krmara, koji se spremao da provede Faraon kroz uski ulaz u pristanište Marselja, nalazio se mlad čovek živahnih pokreta i budnog pogleda, koji je pazio na svaki pokret broda i ponavljao svako naređenje obalskog krmara.

Nejasna zabrinutost što se beše nadvila nad gomilom toga okupljenog sveta naročito je obuzela posmatrača na platformi tvrđave Sen Žan, tako da on nije mogao sačekati da lađa uđe u pristanište, već skoči u čamac i naredi da se vesla u susret Faraonu, kome priđe naspram malog zaliva Rezerve.

Kad vide kako ovaj čovek dolazi, mladi pomorac napusti svoje mesto pored obalnog krmara i priđe sa šeširom u ruci, pa se nalakti na ogradu broda.

Bio je to mladić od osamnaest do dvadeset godina, visok, vitak, lepih crnih očiju i kose crne kao abonos. Čitava njegova ličnost odavala je onaj duševni mir i odlučnost koji su svojstveni ljudima što su od detinjstva navikli da se bore s opasnostima.

– Ah, to ste vi, Dantese! – uzviknu čovek iz čamca.

– Šta se to dogodilo i otkud taj tužni izgled na čitavom vašem brodu?

– Velika nesreća, gospodine Morele! – odgovori mladić.

– Velika nesreća, naročito za mene: naspram Čivitavekije izgubili smo našeg hrabrog kapetana Leklera.

– A brodski tovar? – zapita brzo brodovlasnik.

– Prispeo je srećno u određeno pristanište, gospodine Morele, i ja mislim da ćete u tom pogledu biti zadovoljni.

Ali naš jadni kapetan Lekler...

– Pa šta mu se to dogodilo? – zapita brodovlasnik očigledno malo umiren. – Šta je to zadesilo toga hrabrog kapetana?

– Umro je.

– Pao u more?

– Ne, gospodine, već je umro od zapaljenja mozga, u najužasnijim mukama.

Zatim, okrenuvši se svojim mornarima, reče: – Hej, pazi! Svako na svoje mesto, pripremi se za pristajanje!

Posada izvrši naređenje. Istoga trenutka osam do deset mornara što su sačinjavali posadu jurnuše: jedni ka konopcima za privezivanje jedara, drugi ka užadi za vezivanje prečaga na jedrima, treći ka užadi za dizanje jedara, četvrti ka prednjem jedru, i najzad ostali ka užadi za skupljanje jedara.

– Bože moj, gospodine, onako kako se niko nije nadao: posle dugog razgovora sa zapovednikom pristaništa, kapetan Lekler otplovi iz Napulja veoma uzbuđen; dvadeset četiri časa kasnije obuze ga groznica, a tri dana posle toga bio je mrtav... Mi smo ga sahranili po našem običaju, i sad on počiva, pristojno umotan u mornarsku postelju, sa đuletom od trideset šest funti na nogama i drugim na glavi, naspram ostrva El Điljo.

Nosimo njegovoj ženi njegov orden počasnog krsta i njegov mač. Eto šta mu je vredelo – nastavi mladić uz tužni osmejak – što je deset godina ratovao sa Englezima, kad je dočekao da umre kao svaki običan čovek u svojoj postelji.

– Eh, šta ćete, gospodine Edmonde – nastavi brodovlasnik, koji je izgledao sve utešniji – svi smo mi smrtni ljudi, pa je potrebno da stari načine mesta mladima, jer inače ne bi bilo napretka. A pošto me uveravate da je brodski tovar...

– ... u najboljem redu, gospodine Morel, za to vam ja jemčim. Savetujem vam da ovo putovanje ne eskontirate za dvadeset pet hiljada franaka zarade.

Mladi pomorac baci nemaran pogled na taj početak manevrisanja, pa videći da će njegova naređenja biti izvršena, vrati se svome sagovorniku.

Potom, pošto su već bili minuli okruglu kulu, mladi pomorac viknu:

– Pa kako se dogodila ta nesreća? – produži brodovlasnik, nastavljajući razgovor onde gde ga mladi pomorac beše prekinuo.

Naređenje bi izvršeno skoro istom brzinom kao na ratnom brodu.

– Skupljaj glavna jedra, prednje i zadnje! Zaustavljaj!

– Sva jedra dole!

www.leo.rs | 33

Na ovu poslednju komandu sva jedra se spustiše i lađa je sad plovila skoro neosetno, napredujući samo usled ranijeg zaleta.

– A sad, ako hoćete da se popnete, gospodine Morele – reče Dantes videći brodovlasnikovo nestrpljenje – evo vašega računovođe, gospodina Danglara, koji baš sad izlazi iz svoje kabine i koji će vam dati sva obaveštenja koja možete poželeti. A ja moram da pazim na pristajanje i da stavim brod u stanje žalosti.

Brodovlasnik nije čekao da mu se dvaput kaže. On dograbi jedno uže koje mu Dantes beše dobacio, pa se s okretnošću koja bi činila čast svakome mornaru pope uz prečage ukucane u ispupčeni bok lađe, dok se Dantes vraćao svome mestu drugog kapetana, ostavljajući da razgovor nastavi onaj koga je nazivao imenom Danglar i koji je, izišavši iz svoje kabine, zaista išao u susret brodovlasniku.

Ova nova ličnost bio je čovek od dvadeset pet ili dvadeset šest godina, lica prilično natmurenog, ponizan prema svojim pretpostavljenim, a drzak prema potčinjenima. Zbog toga, pored njegovog zvanja računovođe, koje je uvek mrsko mornarima, posada je za njega isto toliko malo marila koliko je, naprotiv, Dantesa volela.

– Dakle, gospodine Morele – reče Danglar – čuli ste za nesreću, zar ne?

– Da, da. Jadni kapetan Lekler! Bio je to valjan i čestit čovek!

– A naročito odličan moreplovac, koji je svoj vek proveo između neba i vode, kako i dolikuje čoveku kome su povereni interesi tako značajnog preduzeća kakvo je firma Morel i sin – odgovori Danglar.

– Ali – reče brodovlasnik prateći pogledom Dantesa, koji je tražio mesto za pristajanje broda – meni se čini da se ne mora biti dugogodišnji moreplovac kao što vi kažete, Danglare, pa da čovek poznaje dobro svoj zanat, jer čini mi se da naš prijatelj Edmond vrši svoj posao kao čovek koji ne mora nikoga da pita za savet.

– Jeste – reče Danglar, bacivši na Dantesa kos pogled u kom blesnu odsev mržnje – jeste, taj je mlad i taj misli da sve zna. Tek što je kapetan umro, a on je odmah preuzeo zapovedništvo, ne pitajući nikoga za savet, i zbog njega smo izgubili dan i po na Elbi, umesto da se vratimo pravo u Marselj.

– Što je preuzeo zapovedništvo broda, to mu je bila dužnost kao drugog kapetana; a što je izgubio dan i po na Elbi, tu je pogrešio, osim ako nije trebalo opraviti neki kvar na brodu.

– Lađa je bila zdrava kao što sam i ja zdrav, i kao što želim da ste i vi, gospodine Morele. A što smo izgubili dan i po, to je učinio čisto po svojoj ćudi, radi zadovoljstva da izađe na kopno; eto u čemu je stvar.

– Dantese – reče brodovlasnik okrećući se mladiću – ta dođite ovamo.

34 |

– Izvinite, gospodine – reče Dantes – biću vam na raspolaganju za koji trenutak.

Zatim se obrati posadi i reče: – Spuštaj sidro!

Sidro odmah pade i lanac se poče uza zveket odmotavati. Dantes ostade na svome zapovedničkom mestu i pored toga što je bio i obalni krmar, sve dok i ovaj poslednji manevar nije bio završen. Zatim reče: – Spustite zastavicu na pola katarke, savijte glavnu zastavu, ukrstite prečke!

– Eto vidite – reče Danglar – on je uobrazio da je već kapetan, tako mi časti.

– On to zaista i jeste – reče brodovlasnik.

– Jeste, osim što nema prava da potpisuje vašeg ortaka i vas, gospodine Morele.

– Bože moj! Zašto ga ne bismo ostavili da vrši tu dužnost? – reče brodovlasnik. – Mlad je on, to znam, ali mi se čini da je sav predan svome poslu i veoma izvežban u svome zanatu.

Danglarovo čelo se natmuri.

– Oprostite, gospodine Morele – reče Dantes prilazeći. – Sad, pošto je brod usidren, stojim vam potpuno na raspolaganju. Vi ste me zvali, čini mi se?

Danglar odstupi jedan korak.

– Hteo sam vas zapitati zašto ste se zaustavili na ostrvu Elbi.

– Ne znam, gospodine. Učinio sam to da bih izvršio poslednji nalog kapetana Leklera, koji mi je na samrti predao jedan paket za velikog maršala Bertrana.

– Jeste li ga videli, Edmonde?

– Koga?

– Velikog maršala?

– Jesam.

Morel se obazre unaokolo, pa povuče Dantesa u stranu.

– A kako je car? – zapita živo.

– Dobro je, koliko sam mogao da ocenim svojim očima.

– Vi ste, dakle, videli i cara?

– Ušao je kod maršala dok sam bio tamo.

– I razgovarali ste s njim?

– To jest, on je razgovarao sa mnom, gospodine – reče Dantes osmehnuvši se.

– Pa šta vam je kazao?

– Postavljao mi je pitanja o brodu, o tome kad je pošao ka Marselju, kojim je putem išao i kakav teret nosi. Čini mi se da bi, da je brod bio prazan i da sam ja bio njegov vlasnik, imao nameru da ga kupi. Ali sam mu rekao da sam samo drugi kapetan i da brod pripada firmi Morel i sin. „A! Gle!“, rekao je on. „Poznajem ja njih. Morelovi su brodovlasnici od oca na sina, i bio je jedan od Morelovih

koji je služio u istom puku sa mnom kad sam bio u garnizonu u Valansu.“ – To je zbilja tačno! – uzviknu brodovlasnik sav radostan. – To je bio Polikar Morel, moj stric, koji je postao kapetan. Dantese, reći ćete mome stricu da ga se car setio, pa ćete videti kako plače taj matori namćor. Dobro, dobro – nastavi brodovlasnik tapšući prijateljski mladića po ramenu. – Dobro ste učinili, Dantese, što ste postupili po uputstvima kapetana Leklera i što ste se zaustavili na Elbi, mada bi, kad bi se saznalo da ste predali nekakav paket maršalu i da ste razgovarali sa carem, to moglo da vas ozloglasi.

– Zašto mislite, gospodine, da to može da me ozloglasi? – reče Dantes. – Čak nisam ni znao šta nosim, a car mi je postavljao pitanja kakva bi mogao postavljati ma kome drugom. Ali oprostite – nastavi Dantes. – Evo dolaze nam sanitetski i carinski pregledači. Vi ćete mi dopustiti, zar ne?

– Izvolite, izvolite samo, dragi Dantese.

Mladić se udalji, i kako se on udaljavao, Danglar se približavao.

– Dakle – zapita on – izgleda da vam je naveo dobre razloge za svoje pristajanje u Portoferaju?

– Odlične, dragi gospodine Danglare.

– Ah, utoliko bolje – odgovori ovaj – jer je uvek neprijatno videti druga da ne vrši svoju dužnost.

– Dantes je svoju izvršio – odgovori brodovlasnik – i tu nema šta da se zameri. Njemu je kapetan Lekler bio naredio to zaustavljanje.

– Što se tiče kapetana Leklera, zar vam nije predao jedno pismo od njega?

– Ko? – Dantes.

– Meni nije! Zar ga je imao?

– Ja sam mislio da mu je kapetan Lekler, osim onog paketa, poverio i jedno pismo.

– O kakvom to paketu govorite, Danglare?

Toga trenutka mladić se vraćao. Danglar se udalji.

– Dakle, dragi Dantese, jeste li sad slobodni? – zapita brodovlasnik.

– Jesam, gospodine.

– Pregled nije dugo trajao.

– Nije. Dao sam carinicima spisak naše robe. A što se tiče pristanišne policije, ona je zajedno sa obalnim krmarem poslala i jednog stražara, kome sam predao naše isprave.

– Onda vi nemate ovde više nikakva posla?

Dantes se hitro obazre oko sebe.

– Nemam, sve je u redu – reče on.

– Onda možete poći s nama na večeru?

– Oprostite, gospodine Morele, oprostite mi, molim vas, ali moram najpre da posetim svoga oca. Ali veoma sam vam zahvalan na časti koju mi ukazujete.

– Tako je, Dantese, tako je. Ja znam da ste vi dobar sin.

– A... – zapita Dantes sa izvesnim oklevanjem – da li znate kako je moj otac sa zdravljem?

– Mislim da je dobro, dragi Edmonde, mada ga nisam skoro video.

– Jeste, on ne izlazi nikud iz svoje sobice.

– To je bar dokaz da mu za vreme vašeg odsustva nije ništa nedostajalo.

Dantes se osmehnu.

– Moj otac je ponosit, gospodine, pa i kad bi mu sve nedostajalo, sumnjam da bi ma šta zatražio od ikoga na svetu, osim od Boga.

– Pa lepo! Ali posle te posete, mi računamo na vas.

– Oprostite mi još jedanput, gospodine Morele, ali posle ove prve posete imam da učinim još jednu, koja mi je isto toliko draga.

– Ah, zaista, Dantese, zaboravio sam da u Katalanu ima neko ko vas očekuje verovatno sa isto toliko nestrpljenja kao i vaš otac: to je lepa Mersedes.

Dantes se osmehnu.

– Pa o onom što ga je Dantes predao pri prolasku pored Portoferaja!

– Ah, ah – reče brodovlasnik – sad se više ne čudim što je došla triput da me pita za novosti o Faraonu. Vraga, Edmonde, vi niste za žaljenje, i imate u njoj lepu draganu!

– Otkud vi znate da je on imao da preda neki paket u Portoferaju?

– Ona nije moja dragana, gospodine – reče ozbiljno mladi moreplovac. – Ona je moja verenica.

Danglar pocrvene.

– Prolazio sam pored kapetanovih vrata, koja su bila odškrinuta, pa sam video kad je predao taj paket i to pismo Dantesu.

– On mi o tome nije ništa rekao – reče brodovlasnik.

– Ali ako ima pismo, on će mi ga predati.

Danglar je za trenutak razmišljao.

– Onda, gospodine Morele, molim vas – reče on – da o ovome ne govorite ništa Dantesu. Verovatno sam se ja prevario.

– To je ponekad jedno te isto – reče brodovlasnik smejući se.

– Ali ne za nas, gospodine – odgovori Dantes.

– Dobro, dobro, dragi Edmonde – nastavi brodovlasnik – neću duže da vas zadržavam. Vi ste sasvim dobro vodili moje poslove, pa treba i ja vama da dam punu slobodu da svršavate svoje. Je li vam potreban novac?

– Nije, gospodine. Sačuvao sam sve svoje plate za vreme putovanja, a to će reći skoro za tri meseca.

– Vi ste uredan mladić, Edmonde.

www.leo.rs | 35

– Dodajte tome da ja imam siromašnog oca, gospodine Morele.

– Da, da, znam ja da ste vi dobar sin. Idite da posetite svoga oca. I ja imam sina, pa bih se veoma ljutio na onoga koji bi ga posle tri meseca putovanja zadržao daleko od mene.

– Onda dopuštate? – reče mladić pozdravljajući.

– Da, ako nemate više ništa da mi kažete.

– Ne. – Nije li vam kapetan Lekler na samrti dao jedno pismo za mene?

– Bilo mu je nemoguće da piše, gospodine. Ali me to podseća da ću morati da tražim od vas odsustvo od dve nedelje dana.

– Za vaše venčanje?

– Najpre radi toga, a zatim da bih otišao do Pariza.

– Dobro, dobro! Uzećete odsustva koliko hoćete, Dantese. Za istovarivanje lađe biće nam potrebno najmanje šest nedelja, a novo putovanje neće moći da počne pre tri meseca... Samo, kroz tri meseca će biti potrebno da budete ovde, jer Faraon – nastavi brodovlasnik lupnuvši po ramenu mladog moreplovca – neće moći da otputuje bez svoga kapetana.

– Bez svoga kapetana! – uzviknu Dantes radosnih očiju. – Pazite šta time kažete, gospodine, jer ste ovim zadovoljili najskrivenije nade moga srca. Da nije vaša namera da me naimenujete za kapetana Faraona?

– Kad bih bio sam, pružio bih vam ruku, dragi Dantese, i rekao bih vam: „Stvar je svršena.“ Ali ja imam jednog ortaka, a vi znate italijansku poslovicu: Ko ima ortaka, ima i gazdu. Pa ipak je polovina toga posla gotova, pošto od dva glasa već imate jedan za sebe. Oslonite se na mene da dobijete i onaj drugi, a ja ću se potruditi što bolje mogu.

– Oh, gospodine Morele! – uzviknu mladi moreplovac, hvatajući suznih očiju brodovlasnika za ruke. – Gospodine Morele, zahvaljujem vam u ime svoga oca i Mersedes.

– Dobro, dobro, Edmonde. Za dobre ljude postoji Bog na nebu, nego šta! Idite da se vidite sa vašim ocem i sa Mersedes, pa posle toga dođite k meni na razgovor.

– Zar nećete da vas vratim na obalu?

– Ne, hvala. Ostaću da pregledam račune sa Danglarom. Jeste li bili njime zadovoljni za vreme putovanja?

– To zavisi kakav smisao pridajete tome pitanju, gospodine. Ako mislite na dobro drugarstvo, onda ne, jer mislim da me on ne voli od onoga dana kad sam načinio glupost, pa sam mu, posle jedne naše svađe, predložio da se zaustavimo desetak minuta na ostrvu Monte Kristo i da se tamo razračunamo. Pogrešio sam što sam mu to predložio, a on je imao pravo što je taj predlog odbio. A ako tim pitanjem mislite na njega kao na računovođu, onda mislim da mu se nema šta zameriti i da ćete biti zadovoljni njegovim načinom rada.

36 |

– Ali – zapita brodovlasnik – recite, Dantese, kad biste vi bili kapetan Faraona, da li biste rado zadržali Danglara pored sebe?

– Bio ja kapetan ili njegov zamenik, gospodine Morele – odgovori Dantes – uvek ću imati najvećih obzira prema onima koji uživaju poverenje mojih brodovlasnika.

– Dobro, dobro, Dantese, vidim da ste u svakom pogledu valjan mladić. Neću da vas duže zadržavam. Idite, jer vidim da jedva čekate da pođete.

– Znači da sam dobio odsustvo? – zapita Dantes.

– Idite vi samo, kad vam kažem.

– Dopuštate li da uzmem vaš čamac?

– Uzmite.

– Doviđenja, gospodine Morele, i hvala vam hiljadu puta!

– Doviđenja, dragi Edmonde, i želim vam svaku sreću!

Mladi moreplovac skoči u čamac, sede na krmu i naredi da se pristane kod Ulice Kanebijer. Dva mornara polegoše odmah na vesla, i čamac pojuri što je brže mogao, provlačeći se između hiljadu lađica koje su zakrčivale uzan prolaz između dva reda brodova od ulaza u pristanište do Orleanskog keja.

Brodovlasnik ga je pratio pogledom osmehujući se sve do obale, vide ga kako iskoči na ploče pristaništa i kako se odmah izgubi u šarenoj gomili koja od pet sati ujutru do devet uveče vrvi po onoj čuvenoj Ulici Kanebijer, kojom se današnji Fokejci toliko ponose da kažu najozbiljnije i sa onim naglaskom koji toliko ističe sve što oni kažu: „Kad bi Pariz imao Kanebijer, Pariz bi bio mali Marselj.“ Okrenuvši se, brodovlasnik vide iza sebe Danglara, koji je prividno očekivao njegove naredbe, ali je uistinu, kao i on, pratio pogledom mladog moreplovca.

Samo, bila je velika razlika u izrazu ta dva pogleda koja su pratila istoga čoveka.

II OTAC I SIN Ostavimo Danglara neka se bori sa zloduhom mržnje i neka pokušava da protiv svoga druga došapne neku zlobnu sumnju na uvo brodovlasniku, pa pođimo za Dantesom, koji, pošto je prošao čitavom dužinom Ulice Kanebijer, zađe u Ulicu Noaj, uđe u jednu od kućica na levoj strani Mejlanske aleje, pope se brzo na četvrti sprat mračnim stepenicama, pa pridržavajući se za ogradu stepenica jednom rukom, a utišavajući snažno kucanje svoga srca drugom, zaustavi se pred odškrinutim vratima kroz koja se mogla potpuno sagledati unutrašnjost jedne sobice.

To je bila sobica u kojoj je stanovao Dantesov otac.

Vest o dolasku Faraona ne beše još doprla do starca, koji je baš tada, stojeći na stolici, drhtavom rukom podupirao nekoliko dragoljuba pomešanih sa pavitom, koji su puzali duž ogradice na njegovom prozoru.

Amos Oz

CRNA KUTIJA Moćna i tragikomična mešavina politike i lične sudbine, Crna kutija svedoči, kroz razmenu niza pisama, o brodolomnom braku Ilane i Aleksa. Sedam godina ćutanja, nakon njihovog gorkog razvoda, biva narušeno kada Ilana piše Aleksu tražeći od njega pomoć za njihovog zabludelog i zapuštenog sina, i tako otvara stare emocionalne rane. Epistolarni roman Crna kutija predstavlja Amosa Oza kao majstora psihološke proze. Baveći se najtananijim ljudskim emocijama, Oz pokazuje kako je malo potrebno da ljubav bude rastrgnuta, a samoća navuče preko ljudskog života svoj magloviti veo.

www.leo.rs | 37

Deana Kameron

Na vrhovima prstiju Raskošan svet uzavrelih čula u kojem se jedna hrabra ali naivna žena smelo suočava sa društvenim konvencijama.

Dora Čejmbers stiže u Čikago tokom Svetskog sajma 1893. godine, a sa njom i sudar modernog, egzotičnog i revolucionarnog. Praćena tajanstvenom prošlošću, započinje brak sa Čarlsom koji zahteva da se pridruži Damskom upravnom odboru. Vođena željom da udovolji mužu i donese mu stepenik više u društvu, prihvata nimalo zavidan zadatak da napravi izmene u kostimima i plesu egipatskih trubušnih plesačica iz Kaira.

Kako ih bliže upoznaje, Dora postaje zadivljena senzualnom igrom i egzotičnim, zavodljivim izgledom plesačica a naročito njihovim zagonetnim menadžerom, koji je nepoverljiv i uzdržan, iako je njegovi tajanstveni pogledi neodoljivo privlače i nagoveštavaju nešto drugo.

Rizikujući sigurnost i društveni status, Dora će raširenih krila poleteti van granica pokornog života i očekivanja društva, i skupiti hrabrost i snagu da se oslobodi skrivene strasti i želje u svom srcu, koje prevazilaze njene najluđe snove.

Ova knjiga posvećena je ženama koje vole da izvode trbušni ples, bilo na pozornici, u plesnoj dvorani ili same, u sobi s navučenim zavesama.

1 Čikago, 1893.

Dora Čejmbers uđe u Egipatsko pozorište posmatrajući masu hrabrih radnika i bledih činovnika, starije gospode i golobradih dečaka. Muževni mirisi pomade za kosu i sapuna mešali su se sa duvanskim dimom koji je kovitlao iz mesinganih gorionika, postavljenih duž pozornice. Dora pokri maramicom nos. „Sigurna si da ćeš ovo moći, draga?“ Agnes Ričmond majčinski uhvati Doru za rame i nagnu se bliže kako bi je čula kroz odjek zavijanja truba. „Naravno da će moći“, procvrkuta Džeraldin Forest dok su tri žene stajale u zadnjem delu prepunog pozorišta. Ona otrese rukave žaketa od tvida po treći put otkad su stigle, i popravi široki obod šešira povrh svoje duge, plave kose. „Učiniće sve da bi usrećila svog muža.“ „Da, naravno“, procedi gospođa Ričmond. „Sigurno ste i vi osećali isto to prema gospodinu Forestu, pokoj mu duši.“ Agnes uze Dorine ruke. „Uostalom, ne izgleda mi da će one žene ispuniti svoje pretnje nakon svega.

To je zapravo pravo olakšanje. Razumem njihovu brigu, ali iskreno, Kolumbovskoj izložbi ne treba još nevolja.“

38 |

Komešanje na ulazu u dvoranu skoro obori Doru.

Kada se uspravila, kolona žena sa crnim ogrtačima i jednostavnim šeširima probijala se glavnom stazom prema pozornici. Nosile su table na kojima je pisalo: Oterajte inostrani šljam kući, Pristojnost je važnija od profita i Odmah zatvorite pozorište trbušnog plesa. Njihova vriska nadglasala je muziku, a onda je sve utihnulo. „Draga, skloni im se s puta.“ Gospođa Ričmond povuče Doru do zida, iako su svi oko njih već hrlili prema vratima.

Dora je posluša, priljubivši se uz gospođu Ričmond i gospođu Forest u zadnjem delu praznog pozorišta. Čelo joj se rosilo i dve kapljice kliznuše niz leđa, tamo gde je korzet bio najuži. Dora pokuša da se počeše, ali nije mogla da prodre kroz slojeve tvida, pamuka i kitove kosti.

Na bini se šćućurilo nekoliko igračica. „Dosta, dosta. Gubite se!“ Uniformisani čovek se probijao kroz masu, mašući rukama iznad glave ne bi li uveo neki red. Iza njega je stajao drugi, spreman da reaguje. „Ne idemo dok se ova poročna kuća ne zatvori“, povika osorna, starija žena iskoračivši iz grupe prema policajcu. „Više nećemo dozvoliti da defiluju našim gradom!“ „Upozoreni ste, madam. Uhapsićemo svakog ko ometa zakonsko poslovanje ovog pozorišta.“

„Zakonski je da se ove polugole žene vulgarno uvijaju? Zakonski je da muškarci gledaju njihova oskudno odevena tela?“ Žena namesti naočari na licu kako bi bolje pogledala policajca koji se nadvijao nad njom. „To nije moja briga, madam. Žalite se organizatorima Svetske izložbe. A sada, vi i vaše drugarice imate dva minuta da nestanete.“ Pozornik teatralno izvadi džepni sat i otvori ga.

Osorna žena se okrenu prema bini, gde su trbušne igračice i dalje stajale pribijene uza zid. „Neće se na ovome završiti“, zaurla. „Očistićemo ovaj grad od vaše prljavštine.“ Okrenu se i oštrim zamahom ruke pokaza ostalim protestantima da je prate.

Policajci izađoše za njima ostavljajući Doru, gospođu Ričmond i gospođu Forest same u dvorani.

sajma. Zapamtite, ako Svetska izložba uspe, proslaviće Čikago. Mogućnosti će biti beskonačne.“ „Čikago je pun mogućnosti, zar ne?“ Dori se svidelo kako to zvuči. Čarls joj je isto to rekao pre dva meseca, na dan njihovog venčanja u Nju Orleansu, kada je u putnu torbu spakovala sve svoje haljine i dvadesetogodišnja sećanja, spremna da započne novi život hiljadu dvesta kilometara severnije. „Prošlost je nebitna u Čikagu“, prošaputao joj je Čarls na uho dok su stajali na pramcu putničkog broda, mašući strancima na pristaništu, dok je moćna ploveća mašina brundala pod njima spremna da otplovi iz jedinog doma za koji je Dora znala.

Gospođa Forest izvi vrat da gvirne kroz otvorena vrata. „Čini mi se da sam upravo videla gospođu Šefild i gospođu Lumis.“

„A ovo je Društvo za suzbijanje poroka?“, upita Dora sklanjajući pramen crne kose iza uha, ispod slamnatog šeširića, i stežući svoj suncobran jače, još uvek nenaviknuta na njegovo konstantno prisustvo. „To je samo grupa žena. Kako mogu da nam naude?“

„Gde, draga?“ Gospođa Ričmond isprati njen pogled. „Trebalo bi da im se javim.“

„Draga moja, nikad ne potcenjuj grupu žena“, prekori je gospođa Ričmond. „Pogledaj naš Damski upravni odbor. Organizatori imaju puno poverenje u nas u pogledu rešavanja ove zavrzlame, a ja s ponosom kažem da je čast što će naš Damski odbor doprineti uspehu ovog

„Naravno da ne. Gospođa Čejmbers i ja ćemo se snaći; nema razloga da se sve mučimo ovde.“

„Nema potrebe.“ Gospođa Forest se skromno nasmeši. „Preneću joj vaše pozdrave. Vama i gospođi Čejmbers zapravo ne treba moja pomoć, zar ne?“

„Znala sam da ćete razumeti.“ Ignorišući Doru, gospođa Forest poljubi vazduh nadomak obraza gospođe Ričmond i zaputi se prema izlazu.

www.leo.rs | 39

Dori nije promakla njena odbojnost dok ju je gledala kako odlazi. Ona se nagnu prema gospođi Ričmond. „Jesam li je nečim uvredila?“ „Ne obraćaj pažnju na gospođu Forest. Treba joj vremena da smekša prema novajlijama. Iznenadila sam se kada je tražila da nam se pridruži. To uopšte ne liči na nju.“ Agnes otvori vratanca sata koji joj je visio na lančiću oko vrata. „Sledeća predstava počeće uskoro, ali hoću prvo da popričam sa Egipćanima.“ Pogled joj prelete preko pozorišta. „Ono je sigurno upravnik“, reče, pokazujući na čoveka koji im je prilazio.

Bio je visok, vitak, širokih ramena i crne kose koja mu je u gustim talasima padala na ramena poput mekog vela u odnosu na oštre crte lica s naglašenim jagodicama. Dora je pretpostavljala da je Egipćanin, jer je nosio široku, belu bluzu preko uskih pantalona i koža mu je bila preplanula poput tena igračica na pozornici. Njegove oči su ličile na dva uglačana kamena od opsidijana. „Vi mora da ste gospodin Hosam Faruk, glavni ovde?“ Gospođa Ričmond mu ukočeno pruži ruku, naglasivši da je zamenica predsednice Damskog upravnog odbora. „Ja jesam Hosam Faruk“, uzvrati on. Prihvati njenu ruku i dignu je na svoje usne. „Ali ne mogu reći da sam glavni ovde.“ Govorio je s akcentom od kog su mu reči zvučale kao pesma. „Preskromni ste. Gospodin Sol Blum mi je lično rekao da ste vi čovek kog moram videti. Poznajete li gospodina Bluma?“ „Po čuvenju.“ Hosam skrsti snažne ruke na grudima i uspravi se do pune visine od metar i osamdeset.

Ko u Čikagu nije znao Sola Bluma po čuvenju? Čak je i Dora čitala priče o mladom preduzetniku iz San Franciska kog su organizatori Svetske izložbe unajmili da park Midvej plezons i njegove antropološke izložbe pretvori u karneval unosne zabave sa ciljem otplate vrtoglavih troškova organizacije Kolumbovske izložbe. Njegovom orkestracijom dodate su razne igre, trke, životinje, pivnice, pa čak i plesačice. Neki su tvrdili da je on skovao naziv „­trbušne plesačice“ kako bi zagolicao javnost i prodao više karata. „U svetlu današnjih događaja, htele smo malo da popričamo sa vašim plesačicama, ako je to moguće“, reče gospođa Ričmond.

Hosam se nakloni. „Uvek smo voljni udovoljiti Damskom odboru.“ Zatim ponosno dignu bradu. „Molim da me izvinite. Videću šta mogu da učinim.“ Popeo se na binu, gde su se plesačice brzo okupile oko njega. Dok su se domunđavali, povremeno su bacali poglede ka Dori i gospođi Ričmond. Ona koja je izvodila trbušni ples kada je predstava prekinuta ustuknu i skrsti ruke na grudima. Bila je najniža u trupi, ali je posedovala samouverenost koja se suprotstavljala njenoj visini. Plesačica odmahnu glavom i ostale učiniše isto. Pogledavši

40 |

u Doru i gospođu Ričmond, Hosam protrlja lice dlanovima, pa nastavi da ih ubeđuje. „Rekla bih da je gospodin Faruk u pravu; ona mala je glavna“, zaključi gospođa Ričmond ispod glasa. „Živa vatra, zacelo.“ Oniža plesačica nakrivi glavu, olabavivši stav. Okrenu se prema ostalima, kaza im nešto i ove klimnuše glavama. Sve tamne oči okrenuše se prema Dori i gospođi Ričmond.

Kada su prišle, obratila im se upravo ta predvodnica. „Imate li nešto da nam kažete?“ Bile su poznate po brojnim imenima: trbušne plesačice, mišićave igračice, plesačice sa stavom. Dora ih je viđala u novinskim ilustracijama pored priča o predstavama, ali nijedna slika nije mogla da dočara egzotičnost žena koje su stajale pred njom. Ova koja im se obratila – ne starija od Dorinih dvadeset godina – na sebi je imala kratki grimizni prsluk, zategnut preko njenog bujnog poprsja. Stomak joj je bio ogoljen, a bluzica uska poput svilene čarape otkrivala joj je obnaženi vrat i veći deo ruku. Očigledno nije nosila korzet, što bi samo po sebi moglo da izazove skandal. Suknja joj je bila pristojne dužine, mada je otkrivala mnogo više od cipelica sa mašnicom, kao što to diktiraju pravila ženske skrom­nosti. Ostali ukrasi – kaiš sa kićankama do kolena, ogrlica od perlica i novčića na grudima, metalne narukvice na rukama, pa čak i tamna kosa, puštena niz leđa – teško da su skrivale njene obline. Ostale plesačice nosile su slične kostime u bojama kobalt­noplave, nevenžute, tamnonarandžaste i modre.

I poput gospodina Faruka, ta mala plesačica je govorila sa akcentom koji je njenim rečima davao ritam jednako egzotičan kao njihova pustinjska muzika.

Gospođa Ričmond isturi bradu. „Ako je zgodno.“ Plesačica slegnu ramenima.

Dora zinu od čuda. Ove žene zacelo nisu imale pojma šta je to Damski upravni odbor. „Nećemo vas zadržavati, gospođice...“, poče gospođa Ričmond i vena joj iskoči na slepoočnici. „Zovem se Amina Mahomet“, uzvrati plesačica. „Da s­ ednemo?“ Gospođa Ričmond osmotri neravnomerne redove praznih, drvenih stolica. Publika je prilikom žurnog izlaska za sobom ostavila odbačene karte, zgužvane programe i prosute kokice sa šećernim prelivom koje niko nije imao nameru da počisti. „Neka, nećemo dugo.“ Plesačica priđe stolici, pogleda u gospođu Ričmond, izu svoje ravne papuče i sede. Nekoliko njenih koleginica učini isto; ostale stadoše iza njih. Hosam se povuče iza sedišta, posmatrajući ih, ali ne učestvujući. Delovao je više kao čuvar nego upravnik.

Dora nije mogla da odvoji pogled od njega – a kada je primetila da i on nju posmatra, brzo je okrenula glavu i naterala sebe da više ne gleda u njegovom pravcu.

Vilijem Golding

Naslednici Od autora Gospodara muva.

Iznenađujuća rekonstrukcija izgubljenog sveta i zabrinjavajuća vizija početka nove ere.

Kada je proleće stiglo, pleme, barem oni koji su preostali, vratilo se starim putevima koji su vodili od mora. To je bila godina neobičnih događaja, zastrašujućih stvari kakvih nikada ranije nije bilo. Neobjašnjivi zvuci i mirisi; nova, nezamisliva bića izvirivala su kroz lišće. Ono što pleme nije znalo, a verovatno nikada i neće znati, bilo je to da je njihovo sunce već zašlo.

Ovaj, Goldingu najdraži roman retka je književna, emocionalna i intelektualna prilika da se vratimo do samih korena misli i shvatanja sopstvenog postojanja. Uvučeni u svet surovih uslova, a opet sasvim jasnih i gotovo idiličnih životnih pravila, postepeno shvatamo da taj svet posmatramo očima bića koja su nestala pred najezdom naših prapredaka, verovatno baš zbog svoje blage prirode. Golding uspeva da za nas pronađe izgubljeno doba naše predistorije zbunjujući nas otkrićem koliko smo se suštinski malo promenili u odnosu na period zore čovečanstva.

www.leo.rs | 41

Sidni Šeldon

Pesak vremena Španija. Zemlja u kojoj plamti večna strast i neprestano krvoproliće. Četiri žene beže pred osvetom nemilosrdne ruke tiranina.

Lučija, ponosni borac za opstanak sa smrtonosnom tajnom o divljim ratovima klanova na Siciliji. Grasijela, lepotica koja nosi teško breme krivice nepromišljenog greha iz mladosti. Megan, siroče koje traži utočište u zagrljaju prkosnog baskijskog pobunjenika i Tereza, vernica koju predanost Bogu osuđuje na večni zavet ćutanja.

Ostavljajući za sobom nedužnost, ali ne i nadu, zakoračiće u nepoznati, omamljujući svet, gde će svaku od njih pronaći neočekivana sudbina.

Romantična zemlja flamenka i Don Kihota i egzo­tičnih senjorita sa češljevima od kornjačevine u kosi takođe je i zemlja Torkemade, Španske inkvizicije, i jednog od najkrvavijih građanskih ratova u istoriji. Više od pola miliona ljudi izginulo je u bitkama za vlast koje su vođene između republikanaca i pobu­njenih nacionalista u Španiji. Od februara do juna 1936. počinjeno je 269 političkih ubistava, a naciona­listi su streljali po hiljadu republikanaca mesečno, zabranjujući da se mrtvi oplakuju. Sto šezdeset crkava spaljeno je do temelja, monahinje su prisilno od­ vođene iz manastira „kao da su“, pisao je vojvoda de Sen Simon o jednom ranijem sukobu između španske vlade i Crkve, „kurve iz javne kuće“. Novinarska ured­ništva su pustošena, a štrajkovi i nemiri zahvatili su celu zemlju. Građanski rat završio se pobedom Frankovih nacionalista, a kad je Franko umro, Španija je proglašena monarhijom.

Građanski rat, koji je trajao od 1936. do 1939, možda je i zvanično završen, ali dve Španije koje su ga vodile nikada se nisu pomirile. Danas u Španiji nastavlja da besni drugi rat, gerilski rat koji vode Baski da vrate autonomiju koju su izbo­rili pod Republikom a izgubili pod Frankovim režimom. Taj se rat vodi bombama, pljačkanjem ba­naka da bi se finansirale bombe, atentatima i uličnim neredima.

Kad je jedan član ETA, baskijske ilegalne gerilske grupe, umro u madridskoj bolnici posle policijske torture,

42 |

širom zemlje došlo je do nemira koji su doveli do ostavki načelnika španske policije, petorice šefova bezbednosti, i dve stotine viših službenika policije.

Godine 1986. Baski su u Barseloni javno spalili špansku zastavu, a u Pamploni hiljade ljudi panično je bežalo kad su se baskijski nacionalisti sukobili s policijom izazivajući seriju pobuna koje su se napo­kon raširile po celoj Španiji preteći stabilnosti vlade. Poluvojna policija uzvratila je divlje, nasumice puca­jući po kućama i radnjama Baska. Nastavlja se terori­zam žešći nego ikad.

Radnja ovog romana je izmišljena. Pa ipak...

1.

Pamplona, Španija, 1976.

Ako se plan izjalovi, svi ćemo umreti. U mislima ga je još jednom proverio, pažljivo ispitujući, analizi­rajući, tragajući za greškama. Nije našao nijednu. Plan je bio smeo, i zahtevao je munjevito reagovanje u deliću sekunde. Ako uspe, biće to spektakularan po­duhvat, dostojan velikog El Sida. Ali ako ne uspe...

Pa, vreme briga je prošlo, pomisli Haim Miro filo­zofski.

Vreme je za akciju.

Haim Miro bio je legenda, heroj baskijskog naroda i prokletstvo za špansku vladu. Bio je visok sto osam­deset tri santimetra, energičnog, inteligentnog lica, mišićava

tela, i sumornih tamnih očiju. Svedoci su bili skloni da ga opisuju višim nego što je bio, crnjim i žešćim nego u stvarnosti. Bio je to kompleksan čovek, realista svestan da su izgledi za uspeh njegovih pro­tivnika mnogo veći nego njegovi, romantičar spreman da dâ život za svoje ideale.

Pamplona je tada bila grad zahvaćen ludilom. Bilo je poslednje jutro jurnjave bikova, godišnje svečano­sti poznate kao Fiesta de San Fermin, koja se održava od 7. do 14. jula. Trideset hiljada posetilaca iz celog sveta naguralo se u grad. Neki su došli samo da gledaju opasni spektakl s bikovima, drugi da dokažu svoju muškost tako što će u njemu i učestvovati trčeći ispred razjarenih životinja. Odavno su sve hotelske sobe bile rezervisane, pa su studenti iz Navare spavali na terasama, u holovima banaka, u automobilima, na trgu, čak na ulicama i pločnicima grada.

Kafići i hoteli vrveli su od turista koji su posmatrali slikovite povorke divova od papira i koji slušaju pleh mu­ ziku kapela koje marširaju. Učesnici u povorkama bili su ogrnuti ljubičastim ogrtačima i zelenim, tamno­crvenim ili zlatnim pelerinama. Ove povorke išle su ulicama kao reke duginih boja. Neprekidno praskanje petardi duž bandera i tramvajskih žica stvaralo je još veću buku i opštu pometnju.

Gomila je došla da gleda večerašnje borbe s biko­ vima, ali najspektakularniji događaj bio je ensijero – rana jutarnja jurnjava onih istih bikova koji će se posle toga boriti u toku dana. Prethodne noći, deset minuta pre ponoći, ti bikovi su isterani iz corrales de gas, sabirnih obora u mračnim ulicama donjeg dela grada, da bi preko mosta prešli reku i ušli u obor na dnu Kalje Santo Domingo gde su čuvani tokom noći. Ujutro će biti pušteni da jurnu duž uske ulice Kalje Santo Do­mingo; skretanje u sporedne ulice biće im onemo­gućeno drvenim preprekama postavljenim na svakom uglu. Na kraju te ulice uleteće u obore na trgu Hemingvej, gde će biti zadržani sve do poslepodnevnih borbi u areni.

Posetioci su ostali budni od ponoći sve do šest sati ujutro, pijući, pevajući i vodeći ljubav, suviše uz­buđeni da bi spavali. Oni koji će učestvovati u jurnjavi bikova oko vrata su nosili crvene marame San Fermina.

U petnaest do šest tog jutra, orkestri pleh muzike počeše kružiti ulicama, svirajući uzbudljive melodije Navare. Tačno u sedam sati u vazduh je ispaljena raketa: signal da su vrata obora otvorena. Gomila je bila ispunjena grozničavim iščekivanjem. Trenutak kasnije, iduća raketa upozorila je grad da su bikovi pušteni.

Usledio je nezaboravan spektakl. Prvo se začula buka kao tih i udaljen šum vetra, gotovo neprimetan, a po-

www.leo.rs | 43

tom se pojačavala i dok najzad nije prerasla u eksploziju topota papaka. Iznenada se pojavilo šest volova i šest ogromnih bikova. Svaki je bio težak oko sedam stotina kilograma. Tutnjali su niz Kalje Santo Domingo kao smrtonosni ekspresni vozovi. Na njiho­vom putu, između drvenih pregrada koje su bile po­stavljene na svakom uličnom uglu, isprečilo se na stotine neobuzdanih, uzbuđenih mladića koji su nameravali da dokažu svoju hrabrost suočavajući se s razjarenim životinjama.

Bikovi su jurili s drugog kraja ulice, tutnjeći pored Kalje Laestrafeta i Kalje de Ksavijer, pored farmacias i prodavnica odeće i pijace voća, prema trgu Hemingvej, a pomahnitala gomila ih je pratila uzvicima „ole!“. Kako su se životinje jureći primicale, nastajala je luda trka da bi se izbegli oštri rogovi i smrtonosni papci. Neočekivano prisustvo smrti koja se primicala naterala je neke učesnike da potraže sklonište u tremovima i na požarnim stepenicama. Ispratili su ih podrugljivi povici: Cobardon!

– kukavica. Nekoliko ljudi, koji su se sapleli i pali, brzo su odvučeni na sigurno mesto.

Dečak i njegov deda stajali su iza jedne barikade, obojica bez daha od uzbuđenja, obuzeti spektaklom koji se dešavao samo metar-dva od njih. „Vidi ih!“, uzviknuo je starac. „Magnifico!“ Dečaka je prošla jeza. „Tengo miedo, abuelo. Bojim se.“ Starac je zagrlio dečaka. „Si, Manuelo. Strašno je. Ali i divno. Jednom sam i ja trčao s bikovima. Ništa ne može da se uporedi s tim. Osetiš strah od smrti i onda se osećaš kao čovek.“ Po pravilu, životinjama su potrebna dva minuta da pređu tih devet stotina metara duž Kalje Santo Do­mingo do arene, posle čega je ispaljivana treća raketa. Tog dana, treća raketa nije ispaljena. Desio se neočekivan događaj koji nikad ranije nije zabeležen u četiristogodišnjoj pamplonskoj istoriji trke bikova.

Dok su životinje jurile uskom ulicom, pet-šest ljudi odevenih u živopisne kostime ferie premestilo je drve­ ne barikade tako da bikovi više nisu mogli da nastave uskom ulicom, nego su morali da skrenu ka centru grada.

Ono što je samo trenutak pre bilo slavlje, odjednom se pretvorilo u noćnu moru. Pobesnele životinje zaletale su se pravo u ošamućene gledaoce. Mali dečak i njegov deda poginuli su među prvima; srušili su ih i pregazili bikovi. Veliki rogovi zaboli su se u dečja kolica, usmrtili detence, srušili majku. U vazduhu je bila smrt. Bikovi su se zaletali u bespo­moćne prolaznike, rušili žene i decu, zarivali duge, ubistvene rogove u pešake, u police s hranom, u statue, koseći pred sobom sve što je imalo nesreću da im se nađe na putu. Užasnuti ljudi su vrištali, očaj­nički se boreći da se sklone s puta nemanima koje seju smrt. Na putu im se odjednom stvorio blistavocrveni kamion. Bikovi skrenuše da navale na njega i tako

44 |

pojuriše niz Kalje de Estrela, ulicom koja je vodila prema cárcelu, pamplonskom zatvoru.

Taj cárcel je dvospratna kamena zgrada za­strašujućeg izgleda, s debelim rešetkama na prozori­ma. Na sva četiri ugla nalazi se po jedna kula, a iznad glavnih vrata leprša crveno-žuta španska zastava. Kroz kamena vrata ulazi se u malo dvorište. Drugi sprat zgrade sastoji se od niza ćelija u kojima se nalaze zatvorenici osuđeni na smrt. Čvrsto građeni stražar, u uniformi policía armada, vodio je kroz zatvor, duž hodnika na drugom spratu, sveštenika, obučenog u jednostavnu crnu mantiju. Policajac je u rukama držao automatsku pušku.

Videvši sveštenikov upitni pogled upućen ka oružju, stražar reče: „Ovde čovek nikad ne može biti dovoljno oprezan, oče. Na ovom spratu imamo najgori šljam.“ Poveo je sveštenika da prođe kroz detektor za metale, sličan onima koji se upotrebljavaju na aero­dromima. „Oprostite, oče, ali pravila...“ „Svakako, sine moj.“ Čim je sveštenik krenuo da prođe kroz sigurnosna vrata, hodnikom se razleže pisak sirene. Stražar instin­ ktivno jače stegnu oružje.

Sveštenik se osvrnu i nasmeši. „Moja greška“, reče skidajući teški metalni krst na srebrnom lancu koji mu je visio oko vrata. Pruži ga stražaru.

Kad je ponovo prošao, aparat se ne oglasi. Stražar mu vrati krst, pa obojica nastaviše u unutrašnjost zatvora.

U hodniku se, blizu ćelija, osećao užasan smrad.

Stražar je bio filozofski raspoložen. „Znate, oče, ovde samo gubite vreme. Ove životinje nemaju duše za spasavanje.“ „Sine, ipak moramo pokušati.“ Stražar odmahnu glavom. „Kažem vam, vrata pakla obojicu čekaju s dobro­ došlicom.“ Sveštenik iznenađeno pogleda stražara. „Obojicu? Meni je rečeno da je trojici potrebno ispovedanje.“ Stražar slegnu ramenima. „Uštedeli smo vam vreme. Zamora je jutros umro na bolničkom odeljenju. Srčani napad.“ Stigli su do dve najudaljenije ćelije. „Evo nas, oče!“ Stražar otključa vrata i oprezno koraknu unazad.

Sveštenik uđe u ćeliju. Stražar zaključa vrata i ostade u hodniku da pazi.

Sveštenik priđe liku opruženom na prljavom zat­ vorskom ležaju. „Kako se zoveš, sine?“

Helen Filding

Bridžet Džouns Na ivici razuma

7.15. Ura! Godine samovanja su prošlost. Već sam četiri nedelje i pet dana u uspešnoj vezi sa zrelim muškarcem, čime potvrđujem da nisam parija u ljubavi kao što sam strahovala.

Ovako počinje Na ivici razuma, Bridžetin urnebesan izlet u ne baš tako seksi realnost ljubavne veze, gomile budalastih teorija iz knjiga o samopomoći i karijeru na televiziji. Nastavljajući tamo gde seDnevnik Bridžet Džouns završio, naša omiljena solistikinja konačno je pronašla večnu ljubav, Marka Darsija. No, brzo otkriva da njen dasa nije baš tako idealan kakvim se činio. Pored toga što nikad neće da stavi veš na pranje niti da obilazi rafove po samoposlugama, Mark se, izgleda, zainteresovao za otrovnu „meduzu– Rebeku, s „butinama poput mladunčeta žirafe– i sklonošću ka otimanju tuđih momaka.

I kao da to nije dovoljno, Ričard Finč, Bridžetin ljigavi, kokainom umazani šef i izvršni producentDobar dan, Britanijo, želi da ona bude klovn emisije, praveći je budalom svaki put kad se pojavi na ekranu.

Ali bez brige, Bridžetino solersko društvo – Šazer, Džud i Tom – uvek spremno odgovara na poziv. Bilo da odgonetaju skraćenice u „ličnim oglasima („DSDD i VBDU?“ „Dobar starkelja dozlaboga dosadan, vrlo blizu da umre.), ili idaju nepotrebne savete, BP (Bridžetini prijatelji) garantuju veći deo komedije.

www.leo.rs | 45

Morgan Makarti

U tvojim snovima Majstorski oslikan portret porodice i čudesnih likova koji nose teško breme prošlosti.

Ona nije deo priče. Ona je druga polovina; jedna je budna, jedna sanja u mladoj noći. Ona je sa mnom, kao i uvek.

Odrastajući na imanju svojih predaka u Velsu, Džonatan Entoni i njegova mlađa sestra Teo žive u izobilju, ali lišeni roditeljske ljubavi i pažnje. Dok sami brinu jedno o drugom, zajedno lutaju čarobnim predelima Ivendona.

Iznenadna porodična tragedija u njihov dom vraća baku Iv iz Amerike, koja ih brižno uzima pod svoje okrilje.

Međutim, porodica Entoni upletena je u tajne iz prošlosti koje generacijama prate Ivendon.

Nije potrebno mnogo da se stari život odvoji od novog – nekoliko minuta, ni toliko.Jedan brz, nepošten udarac i shvatite da stojite i gledate preko nepremostivog, gledate mesto na koje više nikada ne možete da se vratite, uprkos činjenici da ste bili tamo.

Nije potrebno mnogo da se stari život odvoji od novog – nekoliko minuta, ni toliko. Jedan brz, nepošten udarac i shvatite da stojite i gledate preko nepremostivog, gledate mesto na koje više nikada ne možete da se vratite, uprkos činjenici da ste bili tamo – prali zube ili čitali novine ili se pitali gde li ste ostavili kišobran – pre samo jednog trena. Ali to je prošlo, prijatni stari život je prošao i morate da krenete u nepoznati, neuravnoteženi svet, gde je sve što je važno pogrešno. Ljudi nestaju, krajolici se menjaju. Stvari koje ste voleli gube smisao, a besmislene stvari ostaju takve.

Otkako mi se prošlog novembra ovo desilo, najteže mi je padala smena hemisfera sna i jave. Nekada sam se sa olakšanjem oslobađao sna; i žurio u novi dan, ne osvrćući se. Ali sada se iz sna starog života budim u nelagodnom, praznom sumraku jutra i opet pomislim ne, sa istom žestinom s kojom sam tog dana preko telefona rekao ne, u arktičkoj praznini hotelske sobe, stežući slušalicu zgrčenim prstima kao da je mogu sprečiti da nestane.

Ovog jutra jutru okrećem leđa i jurim za snom, koji poput kovanice tone kroz mračnu vodu i slabašno bleska (sunce na staklu, glas) dok se okreće. Što se više trudim da se setim, to se više budim, dok ne shvatim da sam prosto u krevetu – da ležim ljutito i silom otvaram kapke, kao krute šarke žaluzina, pred novim životom. Smeđi

46 |

zidovi i tepih iznajmljene sobe, siva svetlost prosipa se kroz prozor, uramljena fotografija raznovrsnog krajolika kaki boje. Tada mi se vraća svest o situaciji u kojoj se nalazim; deo po deo. U Engleskoj sam. Sâm sam. Na samom kraju – malo kasno, ali nepokolebljivo pouzdano – dolazi i krivica. Pritiska me njena poznata težina, bruji poput pokvarenog uređaja. Pogrešio sam. Čuje se kucanje na vratima, mora da me je to probudilo, izbilo mi dragoceni san iz glave. Jedini koji mi dolazi na vrata je gostioničar, gospodin Remzi. Dolazi rano, što mi remeti nakanu da spavam što duže mogu, da bih preskočio što je moguće veći deo dana. „Gospodine Entoni?“, doziva me naposletku. Zamišljam ga kako čupka rukave i pita se da nisam počinio samoubistvo u toku noći i koliko će ga to koštati u vidu neplaćene stanarine, zakonskih procedura i troškova čišćenja. „Da li ste budni?“ Kada otvorim vrata, ostajem zatečen jer vidim da je nabacio neubedljiv osmeh, poput lažnih brkova, i da mi pruža cvećem ukrašenu šolju sa uobičajenim dnevnim novinama. „Dobro jutro, gospodine Entoni, bio sam slobodan da vam pripremim čaj. Želeo sam da proverim da li ste zadovoljni sobom – da nema nekih problema, gospodine Entoni?“

Gledam ga nesigurno. Gospodin Remzi me podseća na vranu, ili na čovečuljka napravljenog za Noć lomače – na nešto otromboljeno i napunjeno, u onom kariranom džemperu i starim pantalonama, sa izboranim licem i pramenovima sede kose. Ali sada ga je nešto protreslo i dalo mu oblik; izgleda gotovo živahno i pažljivo me posmatra dok uzimam novine i čaj.

Bila je to fotografija nastala neposredno nakon što sam završio Kembridž; priređena je zabava, unajmljen je fotograf. Sećam se tog dana: kiše ujutro – premda je do posle podne zasjalo sunce, svi smo tonuli u travu – društveno neprilagođenih predavača – nakon fotografisanja sam se okrenuo devojci čijeg imena ne mogu da se setim. Poljubila me je u usta i ja sam prosuo šampanjac.

„Ne, sve je u redu“, kažem mu i povlačim se korak unazad što je znak da je razgovor završen. Ali on je uporan, stoji na vratima i kaže: „Šteta zbog vremena“, i nastavlja da nesuvislo priča o svojim prognozama, meteorološkom zavodu, mitu o klimatskim promenama, pa se ponovo vraća na vreme, pre nego što mu ponestane tema za ovaj monolog i ne povuče se u smeđi hodnik, još jednom me radoznalo pogleda i nestane iza vrata bež boje.

Nije to davno bilo, ali je meni teško da vidim sebe u ovom mladiću. Gleda pravo u objektiv foto-aparata, nosi košulju svetle boje, lice mu je svedeno i ogoljeno, ne odaje ništa.

Sedam zbunjeno na ivicu kreveta i uzimam novine.

Sada jednu stranu dnevnih novina čitam tri sata. Nekada sam čitave novine prelistavao za tri minuta, čitao sam članke o arhitektonskim komisijama ili nagradama, ali ovih dana imam i previše vremena koje nekako moram popuniti. Nadima se i polako nadolazi poput testa. Čitam sve: priče o blizancima spojenim glavama, ko bi uskoro mogao umreti, izveštaje o sestrama koje ubijaju pacijente u staračkim domovima, o ratovima na Srednjem istoku. A potom među raznovrsnim nesrećama u svetu iskrsava i moje lice.

Fotografija je zapravo nepotpuna: na njoj pored mene stoji Teo. Vidim ono što liči na grešku, ivicu svetlosti u uglu s moje leve strane – njena kosa, jedva vidljiva nakon što je fotografija isečena. Pokušavam u mislima da u nju ubacim njeno lice, da sastavim njegove crte, ali uspevam samo da zamislim svaku od njih zasebno. Skupljene nemirne oči, vedar osmeh. Kada smo bili mali, uvek je odbijala da se fotografiše; na fotografijama u albumima obično beži, lice joj je nalik na mrlju naglašenih boja, a usne oborene. Zato u Ivendonu postoji samo jedna naša zajednička uramljena fotografija iz detinjstva. Na licu joj je nesiguran izraz, uhvaćena je u trenutku pre nego što se pomerila. Nosila je haljinu nalik na slojeve ulupane pavlake i cipelice od lakovane kože. Naša majka, Alisija, uvek ju je odevala u nekakve bljutave ružičaste i bele

www.leo.rs | 47

nijanse, kao da želi da je obezliči, ali ishod nikada nije bio onakav kakvom se nadala. Kosa joj je bila suviše žive plave boje, oči suviše jarkoplave, trepavice suviše tamne, kao na starim fotografijama na kojima je boja naneta naknadno. U odeći lutke uvek je izgledala izveštačeno, doterano, poput deteta filmske zvezde.

Na ovoj fotografiji ne ličim na Teo. Moje oči, začešljana kosa i obrve gotovo su crni. Samo godinu dana stariji od nje, podsećam na malog četrdesetogodišnjaka, onako ozbiljna držanja u sivom odelu s malom kravatom i mrštim se zbog blica pred kojim se moje lice pretvara u jednostavne kvadrate svetla i tame.

Ne čitam tekst. Naslov mi je dovoljan – Naslednik Entonijevih nestao. Pretpostavljam da ovo objašnjava Remzijevo ulizičko ponašanje zbog kog teško da će se obogatiti. Čak i ako zanemarimo spoljašnju ljušturu, njene mračne dubine ne podstiču na pomniju istragu.

Moraću sada da se preselim, da se sklonim od prepoznavanja, dodira pogledima, poput snopova baterijskih lampi koji se prikradaju. Ovde sam se osećao nekako bezbedno. Jedini drugi gosti su dve izbledele stare dame i porodica koja je došla na produženi vikend i koja je sve zbunjenija i povučenija jer joj je svaki dan sve jasnije da pansion Sunčana obala nije šarmantno još neotkriveno mesto koje se spominje u brošuri. Žene se za mene zanimaju na bezopasan, nenametljiv način; a porodica me ignoriše. A ipak sam osećao da imamo nešto zajedničko, dok smo sedeli jedni naspram drugih za doručkom u trpezariji sa stolovima prekrivenim čipkanim stolnjacima i zastarelim kolicima za posluživanje hrane, dok se svetlost zgušnjavala i gubila boju poput ustajale vode; svi smo imali neku ranu, sve nas izneverila su naša očekivanja.

Prilazim prozoru i gledam sivo more, iznad kog se tanka traka sunca probila iza oblaka. Pogled na nju vraća mi sećanje na san, jasno i prodorno. Bio sam u Ivendonu, u dnevnoj sobi u letnje poslepodne, vrata koja vode na terasu otvorena su da bi sunce ušlo u prostoriju, malu skupinu latica vetar je naneo na uglačane kvadrate svetlosti. Napolju, na stepenicama, video sam Teo i Sebastijana kako igraju karte. (Sebastijan je jednom prilikom pokušao da je nauči da igra poker, ali nije mogla da nauči da blefira: obrve bi podigla do korena kose, kikotala se i govorila preterano naglašeno.) Kao da su vrata prozor voza, prizori s druge strane su se menjali, ubrzavali, zastajali. U narednom trenutku mira ugledao sam Mariju.

Stajala je, a iza nje se videla plaža; smešila se. Gotovo da sam mogao da namirišem njen parfem u kovitlanju vazduha s mora.

Te misli je bolje potisnuti, znam to. Nisam mislio na Mariju otkako sam došao ovamo. Sećanje na nju budi neobično osećanje, staru požudu, nepoznatu jer dugo nije korišćena. Čežnja koju osećam prema njoj je poput pokušaja prisećanja muzike, na trenutke se čovek seti melodije, zvuka frule, miline koju je osećao. Pokušavam

48 |

da zamislim šta bi mi sada rekla, šta bi uradila da je na mom mestu – ali ne mogu. Nekada sam mislio da je razumem, ali nisam, uopšte je nisam razumeo.

Kasnije razmišljam o Iv. Nje nije bilo u snu, ali njeno odsustvo je uvek zauzimalo moćnu poziciju i primoravalo je oko da to primeti. Šta bi mi ona rekla da me pronađe ovde? Očekivala sam više od tebe, Džonatane. Vidim sebe onako kako bi me ona videla, unuka Iv Entoni kako trune u vlažnoj smeđoj anonimnosti, u nedostojanstvenoj žalosti.

Iv me, stojeći – sada je uvek tako vidim – unutar filmske trake, pita: Kakvo dobro može prošlost da donese živima? Prekrstila je ruke; tamne usne joj sijaju pod svetlošću fotografije koja se kovitla i zgušnjava oko nje poput iskrica.

Ali nemam gde drugde da odem, kažem joj. Iv na ovo nema šta da kaže. Trepće sjajnim crnim očima čvrstim poput katrana. Sleže ramenima.

Deo prvi 1988. ... i tako nepokolebljivo nastavljamo dalje, poput brodova koji plove protiv struje, stalno klizeći nazad u prošlost.

F. Skot Ficdžerald, Veliki Getsbi 1 Kada se osvrnem i zapitam odakle da krenem, uvek pomislim na isti dan – dan koji mi se tada nije činio neobičnim, ali je bio od suštinskog značaja za ono što je usledilo kasnije. To je poslednji dan obrnute putanje: stižem do njega kao da unazad pratim trag bačene lopte do mesta gde je onaj koji ju je bacio stajao. U to vreme, naravno, ne znate da je lopta bačena. Čujete da puca staklo, jurite do prozora da pogledate napolje, pokušavate da vidite krivca.

Ovaj dan započinje letnjim jutrom; travnjak gori zelenom bojom na novoj, nektarom bogatoj sunčevoj svetlosti. Imao sam skoro osam godina i sedeo sam na travi pored kvadrata zemlje nakon što sam počupao irise da bih napravio mesta za zamak od lego kockica. Kroz preostalo cveće sam video Teinu glavu. Uzimala je bubamare i puževe i s ljubavlju ih smeštala u kolica za lutke, nežno im pričajući i pevajući, za šta joj činilo mi se – najčešće – nije bilo potrebno moje društvo i što sam uglavnom isključivao.

Iza nas je mutno počivala kuća, sunce se zaslepljujuće odbijalo od njenih brojnih prozora toliko jarko da smo morali da škiljimo. Ivendon, izgrađen u nekom trenutku u mračnom XV veku, a u XIX ukrašen rukom pretka koji je blago pomerio pameću, nije bio nalik na ostale vile u Karmardenširu, blede i otmene i istovetne. Bio je siv – sastavljen od različite tame sivila – strmog krova pokrivenog kamenom škriljcem, sa stepenastim zabatima, bledim ugaonim kamenjem, crnim i belim ploča-

ma streha, lučnim prozorima oivičenim belom ciglom.

Kuća je podsećala na Ešerovu palatu za vešticu, barokna i strašna, ponekad lepa, ponekad smešna – preterano veličanstvena – uzdizala se poput priviđenja na pitomim ravnima vrta. Čak i nama se činilo da je nešto u vezi s njom čudno.

U rano jutro u Ivendonu nalazile su se samo dve osobe, i obe su spavale. Prva je bila naša majka, Alisija. Nije nam bila preterano naklonjena. Ne želim da kažem da nas nije volela; samo se činilo da nema dovoljno energije da oseća bilo naklonost bilo nenaklonost. Druga je bila naša dadilja, gospođica Blek, ona nas je iskreno mrzela.

Ostatak stanara stići će kako jutro bude odmicalo: gospođa Vin Džouns, kućepaziteljka, gospođa Vilijams, kuvarica, potom privremene služavke i vrtlari čija imena nikada nisu bila dovoljno dugo u opticaju da bih ih morao pamtiti. Upravo su ovi ljudi u Ivendon unosili živost i užurbanost; odnosili su ih sa sobom uveče kući i donosili ih opet ujutro, tako da je u ovom trenutku sve bilo mirno, kao da u kući nikoga nema. Teo i ja smo na našem brdu sa tihom kućom s jedne i lejom mlade trave i trakom udaljenog mora s druge strane mogli biti sami na vrhu sveta.

Teo je prestala da peva svojoj zbirci insekata i pozvala: „Džonatane?“ Lice joj je lebdelo iznad cveća, mahala mi je jednom rukom. Nos joj je već bio crven od jutarnjeg sunca. „Džonatane?“, upitala je. „Misliš li da je pčelama vruće?

Zbog sveg onog krzna?“ Kada sam shvatio da mi pruža pčelu na ruci da bih mogao da je pogledam, ona se već zujeći besno zgrčila i ubola je. Na trenutak je zurila u mene, otvorenih usta i podignutog prsta kao da drži govor. Tada se uhvatila za ruku i zaplakala.

Vukao sam je nazad u kuću da pronađemo Alisiju, koja se probudila i sada sedela u hladovini u dnevnoj sobi i čitala neki časopis. Plava kosa joj je bila gotovo bezbojna u iznenadnoj tmini, a oči poput kapi kiše, hladne i mutne. Pogledala nas je beživotno iznenađeno kada smo utrčali, a Teo je držeći prst pred sobom, kao da ga je zahvatio plamen, gotovo nemo plakala i dahtala. „Šta to, zaboga, vas dvoje radite?“, upitala je Alisija. „Pčela je ubola Teo“, objasnio sam. Teo je podigla prst, a Alisija ga je nevoljno pogledala. „O, bože... gospođice Blek!“, pozvala je. „Gospođice Blek! Kako strašno.“ Gospođica Blek se nije pojavila, ali smo u kuhinji otkrili tek pristiglu gospođu Vilijams, koja je baš u tom trenutku prebacivala lazanje iz fabričkog pakovanja u posudu za pečenje. Poskočila je kada nas je ugledala i stavila ruku preko srca. „Vas dvoje ćete me jednog dana ubiti“, rekla je. „Ni reči majci o ovome. Premda ne znam kako ljudi očekuju da

sve uradim. Misle da sam prokleta superžena ili tako nešto. Imam i ja svojih problema, bogami imam.“ Zastala je i primetila da je Teo uznemirena. „Šta je s tobom, lutkice?“ Teo je ponovo podigla prst i gospođa Vilijams ga je zadovoljno pogledala kao da nas je već upozorila da se pazimo pčela i sada se pokazalo da je bila u pravu. Ovaj njen izraz mi je bio poznat: pojavljivao joj se na licu prilikom skoro svake nezgode u kući. „To je“, rekla je, „gadan ubod. Potreban nam je sok od limuna. Ili sirće. Neutrališe peckanje.“ Pošli smo za njom do frižidera, gde je pronašla sirće s limunom i počela da poliva Tein prst dok ova nije prestala da plače i zavrištala. „Ili je to za ubod ose?“, rekla je gospođa Vilijams. „Ne sećam se šta je za pčele.“ Kada smo isprali Tein prst i stavili joj oblog, nastavili smo da se motamo po kuhinji dok je gospođa Vilijams palila cigaretu. Imala je upaljač u obliku matadora i rekla nam je da joj ga je doneo njen sin, Garet, kada se vratio sa odmora. Dozvolila nam je da pritiskamo stopala matadora da bi mu se na vrhu glave pojavio plamen i dala nam je ekstra snažne mentol bombone. Potom je ponovo sela i podigla noge na hoklicu i nastavila zamišljeno da puši. Gospođa Vilijams je imala pedesetak godina i bila je niska, okrugla žena sa jarkožutom iskrzanom kosom, koja je izgledala veštački. Imala je decu, koliko ih je bilo ostalo je neutvrđeno, i mnoštvo rođaka o kojima nam je pričala na isti način na koji je pričala i o likovima iz sapunica, tako da je bilo nemoguće proceniti ko je bio stvaran, a ko fiktivan lik. „Ma šta rekli o Garetu, on pazi na svoju majku“, rekla je. „Problem su napravili oni... oni pravni zastupnici.“ Teo je sedela za šankom nabranog lica. „Da li te prst još uvek boli?“, upitao sam je.

Odmahnula je glavom, a potom opet zaplakala. „Zašto se pčela naljutila na mene?“ „Nije se ona naljutila na tebe“, rekao sam oprezno, svestan da će se Teo još više uznemiriti ako joj kažem da je uplašila pčelu i da ću onda morati da se igram sam. „Da li je bila ljuta zato što joj je bilo vruće?“, upitala je Teo. „Zbog krzna?“ „Jeste“, rekao sam. „Pretpostavljam da je to u pitanju. Želiš li da opet izađemo napolje?“ Teo je još snažnije zaplakala. „Sirota pčela“, jecala je. „Zašto ima toliko krzna?“ Palo mi je na pamet da joj kažem da je ta pčela sada svakako mrtva jer je ostala bez žaoke, ali sam odlučio da to ne učinim. „Želiš li da idemo napolje da se igramo?“, upitao sam je ponovo. „Bolje da se zasad igrate unutra, s obzirom na tu opekotinu od sunca“, rekla je gospođa Vilijams Teo, a dim joj se podizao oko lica kao da je nekakva drevna proročica.

www.leo.rs | 49

„A ti – pazi na sestru. Kako si samo mogao da dozvoliš da je pčela tako ubode!“ Ovo je bilo toliko nepravično da sam rešio da je ne udostojim odgovora, što je bila kazna koju gospođa Vilijams, koja je već uključila televizor i prebacila na svoju omiljenu emisiju i počela da upija njene svadljive zvuke glave nagnute na jednu stranu poput kanarinca, nije ni primetila. „Nemoj mi reći da je ona ubica!“, povikala je. „Hajde, Teo. Možemo da se igramo u biblioteci“, rekao sam uzimajući još jednu bombonu.

Dok smo izlazili, gospođa Vilijams je rekla: „U porodici moramo da vodimo računa jedni o drugima“, premda nisam mogao da procenim da li je ovo rekla meni ili je komentarisala nešto na televiziji.

U biblioteci u Ivendonu Teo i ja smo gomilali knjige i pravili zamkove od kože ili gurali police u nadi da ćemo otkriti magičnu policu koja vodi u mračni tajni prolaz u kom ćemo pronaći pretke. Nekada su dostojanstveno posmatrali stepenište, ali ih je neko (Iv), u nekom davnašnjem činu nepoštovanja, prognao u biblioteku gde nije baš bilo dovoljno mesta, pa su portreti mrtvih Beneta bili zbijeni na zidovima tako da su oni koji su najduže bili mrtvi stajali pored vrata, a moji prababa i pradeda su završili u nekom od ćoškova.

Gospođica Blek nam je pokazala portrete našeg pradede Džordža i njegove supruge Luize Benet. Rekla nam je da je Džordž bio poznati arheolog i da je otkrio hramove Maja u kišnim šumama Hondurasa i da je sahranjen u Vestminsterskoj opatiji. „Samo veoma važne ljude tamo sahranjuju“, rekla je uspevši da nam da do znanja da je Džordžov najveći uspeh bio to što je dobio najekskluzivnije grobno mesto u Londonu. Isto tako je jedino čega je gospođica Blek mogla da se seti u vezi sa Luizom Benet bilo da je umrla pre nego što je napunila tridesetu. „Bila je baš bolešljiva žena“, rekla je sa neodobravanjem.

Luiza Benet je na portretu izgledala kao da oseća nekakvu blagu krivicu; možda zbog toga što je bila bolešljiva. Sedela je veoma uspravno, ali je izgledala oprezno, kao da nije sigurna da ima pravo da bude ovekovečena na platnu. Pored nje je stajao Džordž, jedne ruke položene na dragim kamenjem ukrašenu lobanju. Imao je četvrtasto lice s brkovima, otvorene, plave oči i prodoran pogled. Izgledao je nestrpljivo.

Ponekad nam je gospođa Vilijams pričala raznovrsne priče o našoj porodici. Pričala nam je kako je ser Džejms Benet, Džordžov otac, spiskao sav porodični novac, opijao se i opijao dok mu roditelji nisu svisnuli od razočaranja, a potom je i sam umro, nakon što je pijan pao s konja na kom je zbog opklade preskakao ogradu.

Ali – dodala je – ser Džejms je imao meko srce. Nije mu bilo ispod časti da sedi i razgovara sa lokalnim stanovništvom u pabu, što je bilo nešto što Džordž nikada nije radio. A bila je tu i priča o tome kako je Luiza bila kćerka nekoga ko je pravio olovke („Vidite, oženio se njom zbog

50 |

novca.“). Objasnila je da je Džordž ponovo zaradio sav spiskani porodični novac, i još i više („više novca nego što je bilo pravo“), ali da je i njega zadesila ista zla porodična kob. „Na onom stepeništu tamo“, rekla je gospođa Vilijams pokazujući glavom mermerom popločano predvorje sa dva istovetna stuba i zavojitim stepeništem, koje se račvalo poput usta džinovske davno okamenjene zmije sa kamenim zubima i račvastim kamenim jezikom. „E sad, jednog dana – nemoj da si ovo rekao sestri i uznemirio je – jednog dana se, mora biti, sapleo kada je silazio i to je bilo to, strmoglavio se. Nema tu zaustavljanja. Staneš kada stigneš do podnožja. A šta misliš da se desilo tvom dedi?“ „Šta mu se desilo?“ Gospođa Vilijams je zastala da zapali cigaretu. Znala je kako da razvuče priču kada je to želela. „Umro je, eto šta mu se desilo“, rekla je. „Našli su ga mrtvog u dnu stepeništa.“ Najlepši od svih porodičnih portreta stajao je odvojeno od portreta ostalih Beneta, jer je bio jedini portret osobe koja je još uvek bila živa: unuke ser Džejmsa, kćeri Džordža i Luize Benet, Alisijine majke, a naše bake, Iv Entoni.

Visio je u trpezariji, a ona je pomno i blagonaklono s njega posmatrala trpezu, lepa poput Snežane sa crnom kosom i bledom kožom, očiju suženih i zaoštrenih poput strela. Haljina joj je bila toliko jarko, krvavo crvena da sam se, premda sam odrastao pod tim portretom, uvek trzao od šoka kad god bih ušao u trpezariju.

Iv je bila vlasnik Ivendona, premda je ni Teo ni ja, a živeli smo ovde otkako pamtimo, nikada nismo sreli. Nasledila je imanje nakon očeve smrti, ali je otišla u Ameriku i prošlo je više od dvadeset godina pre nego što se vratila, nakon što joj se i drugi brak raspao. Zatekla je kuću prepunu miševa i buđi, rekla je gospođica Blek; gotovo sve je moralo da se baci, crvotočne podne daske su spaljene, vlažni malter sastrugan je sa zidova. Sve što je ostalo bila je kuća bez podova i prozora, nalik na skelet.

A tada je mahnula svojim čarobnim štapićem prepunim novca i kuća se pretvorila u palatu, ispunjenu blagom iz bajki. Jutarnji salon ukrasila je crvenom svilom, turskim ćilimima, pravim zlatom pozlaćenim figurama dvaju slonova, veličine nemačkih doga, iz Indije (koje joj je poklonio neki opčinjeni radža). Dnevna soba s lusterom bila je krem boje i puna vaza sa ljiljanima i ružama, a fotelje presvučene damastom boje slonovače gnezdile su se u skupinama poput golubica. Neupotrebljivu biblioteku ispunila je zastakljenim policama s knjigama, a u trpezariju je stavila dugački sto od orahovine sa veličanstvenim stolicama.

Potom je, svega nekoliko godina kasnije, ponovo otišla; u Ameriku ju je vratio neodoljivi zov međunarodnog poslovanja i ona je svoje odaje zaključala dok se ponovo ne vrati da se nastani u njima.

Zvonimir Đukić Đule Srboljub Radivojević Srba

Van Gogh - Tragovi prošlosti Rođen u najboljim vremenima – osamdesetih u Jugoslaviji – a odrastao i sazreo u najtežim – devedesetih u Srbiji – Van Gogh danas ponosno nosi titulu poslednjeg velikog benda stvorenog na ovim prostorima. To je grupa koja je napunila sve najvažnije domaće koncertne dvorane, grupa čije je albume kritika svrstavala među najbolje u istoriji ovdašnje diskografije i grupa koja na komplimente redovno nailazi i van granica svoje zemlje: u Engleskoj, Americi, Nemačkoj, Italiji i na raznim drugim stranama sveta. U karijeri dugoj skoro tri decenije – što predstavlja podvig bilo gde na planeti – Van Gogh je sve vreme pokazivao izuzetno poštovanje prema svojoj publici; ona mu je uzvraćala velikom ljubavlju i nepokolebljivom lojalnošću. Ova knjiga namenjena je toj i takvoj publici. Prvi put, Van Gogh se ispoveda pred svojim fanovima, i to čini iskreno, bez zadrške, kroz priču u kojoj ćete saznati na koji način i u kakvoj atmosferi se pripremaju koncerti i snimaju albumi, kao i niz avantura sa putovanja i anegdota iz privatnog života.

Ukratko, ova uzbudljiva i atraktivna knjiga nudi jedinu stvar koja je zanimljivija od priče o Van Goghu – ona nudi njihovu priču!

(Ivan Ivačković)

www.leo.rs | 51

Napoleon Hil, Džozef Marfi i Dejl Karnegi

Majstori

uspeha

Odgovori koje tražite već leže u vašem umu, u moći koja stoji na raspolaganju svim ljudima sveta već u ovom trenutku. Ovi autori vam samo pokazuju da je vaš um već sposoban da postigne uspeh, a ako se zagledate u sebe i počnete od svoje istinske želje, to će vas dovesti do ideje. Ideja će vas dovesti do konkretnih prilika, a te prilike, uz ozbiljan trud, dovešće vas do istinskog uspeha – onakvog kakav definišete vi sami, a ne neko drugi. Prava tajna uspeha nije u imanju dobrih veza, ni dobre porodice, ni dobrog obrazovanja, ni dobrih prihoda niti bilo koje tajanstvene astrološke kombinacije svega toga.

Tajna je potpuno besplatna i dostupna svakome, bez obzira na imovinsko stanje, školovanje ili bilo anovca, uticaja i prilika zajedno, i upravo one jesu faktor koji određuje da li ćete biti gubitnik ili pobednik.

Uvod Mislite – i obogatite se. To nije nova ideja. Desetine knjiga o samopomoći, objavljivane decenijama, zasnivaju se na tom principu: način na koji mislite o svom životu i svom potencijalu ima veći uticaj na vas nego bilo koja materijalna prednost koju možete posedovati. Čak i u poslovnom svetu, najbitnija je često nedovoljno korišćena moć uma, jer ona može da menja pravila. Iskoristite moć podsvesti, pa neće biti kraja vašem uspehu.

Kako internet poslovanje vrtoglavo raste, mnogi preduzetnici započinju posao bez ičega drugog osim ideje.

Međutim, da bi se izgradilo uspešno preduzeće, potrebno je da se pridržavate procesa korak po korak kako biste ideju pretvorili u poslovne prilike, a potom te prilike u stalni izvor prihoda. Možda ćete se iznenaditi kada čujete šta sam utvrdio: taj postupak detaljno je izložen u knjizi Napoleona Hila „Misli i obogati se“, objavljenoj još 1937. godine.

Odmah posle Velike depresije, Amerikanci su se našli u škripcu posle višegodišnjeg siromaštva, a mnogi su bili na putu ka još većem očajanju, malodušnosti i zavisnosti od drugih. Međutim, čak i u takvim vremenima, bilo je pojedinaca koji su se obogatili – nisu bili samo bogati nego neopisivo bogati. Mnogi među našim savremenicima sad će se namrštiti. „Naftni magnati? Monopolisti?

52 |

Rentijeri? Ma da, svako može da se obogati ako je dovoljno sebičan i beskrupulozan da iskoristi tuđu bedu i eksploatiše ljude.“ Endru Karnegi, jedan od tih neopisivo bogatih naftnih magnata, angažovao je 1937. godine mladića po imenu Napoleon Hil da to ispravi. Od Hila je zatraženo da razgovara sa stotinama poznatih i bogatih osoba i napiše knjigu o njihovim tajnama uspeha. Pokazalo se da to nije bila zbirka mnogih tajni, nego jedna tajna, neka vrsta „čarobne formule“, koja leži u osnovi svačijeg uspeha. U uvodu tako nastale knjige, „Misli i obogati se“, Hil piše: „To je bila ideja gospodina Karnegija, da ova čarobna formula, koja mu je donela ogromno bogatstvo, treba da bude dostupna onima koji nemaju vremena da istražuju kako ljudi stvaraju novac, i nadao se da bih mogao da proverim i pokažem ispravnost formule prateći iskustvo muškaraca i žena svih zanimanja.“ Karnegi je, takođe, rekao da „ovu formulu treba proučavati u svim državnim školama i na fakultetima, pa... ako se valjano nauči, mogla bi da unese revoluciju u čitav obrazovni sistem, do te mere da trajanje ukupnog školovanja bude prepolovljeno“.

Karnegi je Hilu rekao tajnu pre nego što je ovaj i započeo razgovore, tako da, zapravo, i nije bila tajna. Ipak, bez obzira na to da li je nazivamo tajnom, čarobnom

formulom ili zajedničkim imeniocem, Hil je utvrdio da bogatstvo svake osobe s kojom je razgovarao, a među njima su bili Tomas Edison, Henri Ford, Čarls Švab pa čak i sam Endru Karnegi, nije zavisilo od bezobzirnosti, pohlepe, prethodnog bogatstva ili uticaja. Našao je još trinaest zajedničkih odlika kod svih osoba s kojima je razgovarao. Svih trinaest svodilo se, kako je rekao, na moć uma. I kakav je bio njegov zaključak? „Svaki uspeh počinje od ideje.“ Kada se čitaju u savremenom kontekstu, ovi principi pružaju vodič korak po korak, iznenađujuće savremen i nov, u skladu sa savremenim duhom razvoja uslužnog preduzetništva. Iako naslov „Misli i obogati se“ može asocirati na pohlepu, Hil je pisao u vremenu znatno drugačijem od našeg. Na primer, posle Velike depresije, za ogromnu većinu Amerikanaca koji su živeli u dubokom siromaštvu i sa sve manje nade, bilo je nesumnjivo poželjno obogatiti se. Povrh toga, u tom periodu američke istorije moglo se pretpostaviti da većina ljudi želi da postupa ispravno.

Danas se to više ne podrazumeva. Upravo suprotno.

Posle ekonomske krize 2008, izazvane pohlepom, ljudi širom sveta s pravom žele „prosvetljeni“ biznis i „zelene“ poduhvate. Videli smo posledice enormne pohlepe velikih kompanija, i za većinu nas razmetljivo materijalno

bogatstvo kao cilj ne podrazumeva više isto što i nekad.

Više ne želimo da se obogatimo; želimo da stvorimo neko smisleno delo za druge, kao i za sebe, ili da izgradimo (ili postanemo njen deo) održivu, globalnu mrežu poslovanja koja dobro posluje i čini dobro.

Zapravo, Napoleon Hil odavno je to predvideo: ako steknete novac uskraćujući nešto drugima, malo je verovatno da ćete ga zadržati. Dvadeseti vek to je dobro pokazao. Mnogi od nas prosto nisu obratili pažnju na ovu lekciju.

Ipak, vreme u kojem je ova knjiga napisana, po mnogo čemu liči na ovo naše. Nove tehnologije donose promene u svemu; u ono vreme to su bili elektricitet i automobili, a danas su internet i kompjuteri. Mogućnosti bogaćenja su ogromne, a ono što je Napoleon Hil rekao 1937. važi i danas: „Ako je ono što želite da učinite ispravno, i ako verujete u to, samo napred, učinite tako“.

I promenite svet – i svoj račun u banci – nabolje.

Reč autora U svakom poglavlju ove knjige pominje se tajna stvaranja novca koja je omogućila bogaćenje više od pet stotina izuzetno imućnih ljudi, a koje sam ja godinama pažljivo proučavao.

www.leo.rs | 53

Na tu tajnu mi je pre više od četvrt veka skrenuo pažnju Endru Karnegi. Taj mudri, dragi stari Škot nehajno je ubacio tajnu u moje misli još dok sam bio maltene dečak. Onda se zavalio u fotelju i, s veselim svetlucanjem u očima, pažljivo gledao da li sam dovoljno bistar da razumem puno značenje onoga što mi je rekao.

Kada je video da sam shvatio ideju, pitao me je da li bih bio voljan da provedem dvadeset i više godina pripremajući se da je iznesem svetu, muškarcima i ženama koji bi bez te tajne možda neuspešno išli kroz život.

Pristao sam i, uz pomoć gospodina Karnegija, održao obećanje.

Ova knjiga sadrži tajnu koju su koristile hiljade ljudi u skoro svim oblastima života. To je bila ideja gospodina Karnegija – da ova magična formula, koja mu je donela ogromno bogatstvo, treba da bude dostupna onima koji nemaju vremena da istražuju kako ljudi stvaraju novac, i nadao se da bih mogao da proverim i pokažem ispravnost formule, prateći iskustvo muškaraca i žena svih zanimanja. Verovao je da formulu treba izučavati u svim državnim školama i na fakultetima, i izrazio uverenje da bi ona, ako se valjano nauči, mogla da unese revoluciju u čitav obrazovni sistem, do te mere da trajanje ukupnog školovanja bude prepolovljeno.

Iskustvo s Čarlsom M. Švabom i drugim mladim ljudima poput njega ubedilo je gospodina Karnegija da veliki deo onog što se izučava u školama nema nikakvu vrednost u poslovanju, zarađivanju za život ili sticanju bogatstva. Došao je do tog zaključka tako što je primao u svoje preduzeće, jednog za drugim, mlade ljude od kojih su neki imali vrlo malo obrazovanja; podučavajući ih ovoj formuli, razvio je u njima liderstvo kakvo se retko nalazi. Štaviše, njegovo podučavanje stvorilo je bogatstvo svakom od njih ko je pratio uputstva.

U poglavlju o veri pročitaćete izuzetnu priču o organizaciji gigantske korporacije „US stil“, koju je zamislio i ostvario jedan od tih mladih ljudi na kojima je gospodin Karnegi dokazao da će njegova formula funkcionisati kod svih koji su spremni za nju. U ovom konkretnom slučaju, mladom Čarlsu M. Švabu stvorila je ogromno bogatstvo i u novcu i u PRILIKAMA. Ta jedna primena formule bila je vredna oko šest stotina miliona dolara.

Ove činjenice – a one su dobro poznate skoro svakom ko je poznavao gospodina Karnegija – daju vam dobru predstavu o tome šta čitanje ove knjige može da vam donese, pod uslovom da ZNATE ŠTA JE TO ŠTO ŽELITE. Čak i pre nego što je izdržala dvadesetogodišnju proveru, za tajnu je saznalo više od sto hiljada muškaraca i žena koji su je iskoristili za ličnu dobrobit, kao što je gospodin Karnegi i planirao da bude. Neki su se pomoću nje obogatili. Drugi su je uspešno iskoristili da stvore harmoniju u svojim domovima.

Tajna o kojoj govorim pominje se više od sto puta u ovoj knjizi. Nije direktno imenovana, jer izgleda da us-

54 |

pešnije funkcioniše kada je prosto otkrivena i ostavljena na vidnom mestu, gde je mogu uzeti ONI KOJI SU SPREMNI i TRAGAJU ZA NJOM. Zato mi ju je gospodin Karnegi i dobacio onako tiho, ne imenujući je posebno.

Ako ste SPREMNI da je koristite, prepoznaćete ovu tajnu bar jednom u svakom poglavlju. Voleo bih da mogu da vam kažem kako ćete znati da li ste spremni, ali to bi vas lišilo niza dobrobiti kada je otkrijete sami, na svoj način.

Dok je ova knjiga pisana, moj sin, koji je tada završavao poslednju godinu studija, uzeo je rukopis drugog poglavlja, pročitao ga i sam otkrio tajnu. Tako je efikasno iskoristio informaciju da je ubrzo postavljen na odgovornu poziciju s početnom platom većom nego što prosečan čovek ikada zaradi. Priča o njemu ukratko je izneta u drugom poglavlju. Kada je pročitate, možda ćete se osloboditi osećanja koje ste imali na početku čitanja, da knjiga previše obećava. Osim toga, ako ste ikada bili obeshrabreni, ako ste imali poteškoće čije vas je savladavanje potpuno iscedilo, ako ste pokušali i niste uspeli, ako ste ikada bili sputani bolešću ili fizičkim problemima, priča o otkriću mog sina i korišćenju Karnegijeve formule može postati vaša oaza u Pustinji izgubljene nade, upravo ona za kojom tragate.

Ovu tajnu je izuzetno često koristio predsednik Vudro Vilson tokom Prvog svetskog rata. Preneta je svakom vojniku koji se borio u ratu, pažljivo umotana u obuku koju su dobijali pre nego što odu na front. Predsednik Vilson rekao mi je da je bila važan faktor u prikupljanju sredstava neophodnih za vođenje rata.

Početkom dvadesetog veka, Manuel L. Kezon (tadašnji stalni zastupnik Filipinskih ostrva) bio je nadahnut ovom tajnom da donese slobodu svom narodu i nastavio je u tom pravcu i kao prvi predsednik Filipina.

Neobično je to što ljudi koji jednom odgonetnu ovu tajnu i počnu da je koriste, budu prosto poneseni ka uspehu, uz vrlo malo truda, i nikada više nisu podložni neuspehu! Ako sumnjate u ovo, proučite imena onih koji su je koristili, gde god su pomenuti, proverite njihove biografije i uverite se.

Ne postoji stvar kao što je NEŠTO NI ZA ŠTA! Tajna o kojoj govorim ne može se dobiti bez određene cene, iako je ta cena znatno niža od njene vrednosti.

Oni koji je ne traže svesno ne mogu je saznati ni po koju cenu. Ne može se dati, ne može se kupiti, jer se sastoji od dva dela. Jedan već imaju oni koji su spremni za nju.

Tajna služi jednako dobro svima koji su spremni za nju. Obrazovanje nema nikakve veze s tim. Mnogo pre nego što sam rođen, tajne se dočepao Tomas A. Edison i iskoristio ju je tako inteligentno da je postao vodeći svetski pronalazač, iako je imao samo tri meseca škole.

Tajna je preneta jednom poslovnom saradniku gospodina Edisona.

Potra탑ite na www.leo.rs

56 |

POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs