Narodna pesnicka rec juzne Srbije - Marina J. Janjic by Misa Stojcic

Др Марина Ј. Јањић

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Врање, 2020

Књигу посвећујем мом драгом оцу др Јовану Љ. Јањићу, који ме неуморно храбри и подстиче да стварам, и који је непобитни доказ да високе моралне вредности и уравнотеженост мисли увек иду заједно.

Др Марина Ј. Јањић НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Издавач

Установа – Јавна библиотека „Бора Станковић” Врање

За издавача Зоран Најдић Уредник Мирољуб Миша Стојчић Рецензенти Мр Слободан Симоновић Жаклина Јовановић Графичко обликовање Др Марина Ј. Јањић Штампа Идеа дигитал – Врање Тираж 200 примерака

Др Марина Ј. Јањић

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Врање, 2020.

Обавеза је културних посленика да чувају духовне вредности и посебности завичаја као драгоцене тековине даљих и ближих предака оних неписмених сељака и занатлија који су баш ту живели, радили и мислили. Душан Радовић

***

У народној песми и језику њену лежи основа наше хуманости и наше уметности. Исидора Секулић

***

Усмена књижевност је велика повластица народа. Сан писмености је да достигне усменост. Матија Бећковић

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

САДРЖАЈ

Уводна реч......................................................................................

I ДЕО УСМЕНА НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ У ДЕЛИМА ВРАЊСКИХ ЕТНОЛОГА.................................. ОБЛИЦИ УСМЕНЕ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ДЕЛУ ДР ЈОВАНА ХАЏИВАСИЉЕВИЋА ЈУЖНА СТАРА СРБИЈА............................................................... Живот и дело др Јована Хаџивасиљевића................................... Библиографија радова др Јована Хаџивасиљевића.................... О делу Јужна Стара Србија........................................................... Примери усмене народне књижевности...................................... Прозни облици.......................................................................... Епске песме............................................................................... Женске (лирске) песме............................................................. Дечје песме, бројанице, успаванке......................................... Паремиолошки облици............................................................ ЛЕГЕНДЕ, ПРЕДАЊА И ДРУГИ ОБЛИЦИ УСМЕНОГ НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА У ДЕЛУ РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА ПОЉАНИЦА И КЛИСУРА........................................................... О аутору и књизи........................................................................... Предања и легенде......................................................................... Појмовна одређења и примери................................................ Предања о историјским личностима и догађајима............... Предања о чуми, воденим биковима и џидовима................. Предања о преверавању, одржању вере и побожности............................................................................ Предања и анегдоте о другим мотивима................................

15 15 20 20 22 23 33 36 40 41

44 44 47 47 49 52 54 54

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Предања и легенде о називима села и других локалитета............................................................... Други облици усменог народног стваралаштва....................... Пословице................................................................................ Загонетке................................................................................. Песме (женске)........................................................................

55 57 57 58 58

II ДЕО О ЈЕДНОЈ ЗБИРЦИ ВРАЊСКИХ НАРОДНИХ ЛИРСКИХ ПЕСАМА ......................................... РЕЧ О ЛИРСКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА ИЗ ВРАЊСКОГ КРАЈА.................................................................

61 63

III ДЕО ПРЕГЛЕД ДОСАДАШЊЕГ БЕЛЕЖЕЊА И ПРОУЧАВАЊА ВРАЊСКИХ НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА............................. ХАЏИ-ТОДОР ДИМИТРИЈЕВИЋ – ПРВИ ВРАЊСКИ ПАРЕМИОГРАФ И ПАРЕМИОЛОГ.......................................................................... Уводне напомене....................................................................... Поглед на класификацију пословичке грађе у збирци Врањске пословице.................................................... ДОПРИНОС ТАТОМИРА ВУКАНОВИЋА БЕЛЕЖЕЊУ ВРАЊСКИХ ПОСЛОВИЦА.................................. ЂОРЂЕ П. АЛЕКСИЋ – ЗАПИСИВАЧ ВРАЊСКИХ И КОСОВСКО-ПОМОРАВСКИХ ПОСЛОВИЦА...................... ЛИНГВИСТИЧКИ ПРИСТУП ВРАЊСКИМ НАРОДНИМ ПОСЛОВИЦАМА........................... ВРАЊСКЕ ПОСЛОВИЦЕ У ДВЕМА ДОКТОРСКИМ ДИСЕРТАЦИЈАМА........................ Врањске пословице и паремиологизми у књижевном делу Борисава Станковића..............................

83 83 92 100 106 114 120 120

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Врањске пословице у контексту српских народних пословица............................... Закључне напомене.................................................................

123 129

IV ДЕО ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ О УСМЕНОМ НАРОДНОМ ПЕСНИШТВУ ВРАЊСКОГ КРАЈА.................................................................... 131 О ЈЕДНОЈ ОБЈАВЉЕНОЈ ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ.................................................. 133 Допринос историји српске усмене народне књижевности.......................................... 133 ПРОБЛЕМАТИЧНИМ ПУТЕМ ДО ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ или О ЈЕДНОЈ НЕОБЈАВЉЕНОЈ ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ.................................................. 143 V ДЕО УСМЕНА НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ ПЕРИОДА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (НОБ-А)............... НАРОДНЕ ПАРТИЗАНСКЕ ПЕСМЕ О НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ ВРАЊАНАЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ........................ Уводне напомене........................................................................... Песме и певање о НОБ-у у јужној Србији.................................. Традиционалне народне песме о Народноослободилачкој борби у јужној Србији..................... Партизанске народне песме из других крајева Југославије које су се певале у јужној Србији................................................ Народне партизанске песме о учешћу жена јужне Србије у НОБ-у.........................................

161

163 163 166 170 174 178

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Народне песме о злочинима фашистичких окупатора у врањском крају................................. 182 Настанак популарне партизанске песме о борби на Лисцу........................................................................... 188 Аспект општег и специфичног У партизанској народној поезији јужне Србије.......................... 195 VI ДЕО НАРОДНО ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО РАТАЈЧАНА.................................................................................. ОБЛИЦИ УСМЕНЕ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ НЕГОВАНИ У РАТАЈУ................................................................. Старинске народне лирске песме.................................................. Јуначке (епске) песме...................................................................... Пословички облици......................................................................... Загонетање и одгонетање............................................................... Легенде и веровања......................................................................... Анегдоте и шале.............................................................................. Резиме............................................................................................... Summary............................................................................................ Рецензије........................................................................................... Слободан Симоновић Родољубив стваралачки круг............................................ Жаклина Јовановић Некада било сад се приповеда.......................................... Индекс имена................................................................................... Белешка о приређивачу...................................................................

203 205 205 210 211 214 215 220 225 226 227 227 231 235 242

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Уводне напомене Приређивању ове књиге приступили смо са жељом да у њој дамо текстове проф. др Јована Љ. Јањића у којима он књижeвнотеоријски разматра проблематику народног песништва забележеног на ширим просторима југа Србије. Настојали смо да се у њој нађу текстови који продубљују и проширују наша сазнања о тако богатом и никад до краја забележеном и проученом усменом народном стваралаштву. Желели смо такође да у ову књигу унесемо и оне његове текстове који су остали изван књига о народном ствралаштву које је до сада објавио. Мислимо да ће, овако обједињени, у посебној књизи, пружити и потпунију, јаснију слику народног поетског стваралаштва на просторима југа Србије. Истичемо да у стваралачком опусу проф. Јањића, народно стваралаштво, као област књижевности има, уз његово бављење српским језиком и методиком наставе српског језика и књижевности, па и етнолошком проблематиком, посебно, истакнуто место. Може се поставити питање који су разлози томе, откуда његово наглашено интересовање за ову област књижевности, како се то интересовање јављало и јачало, под којим утицајима. Одговор се може наћи у књизи о њему Речи лете, записано остаје – разговори са професором др Јованом Љ. Јањићем, ауторки Славице Цветковић и др Марине Ј. Јањић, Сажето, ти утицаји се могу формулисати као:

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

– утицај патријархалне породице у којој је одрастао и заволео и песме, и бајке, и загонетке и друге народне умотворине; – утицај наставне праксе у основној и средњој школи у којима је предавао српски језик и књижевност, па у склопу тог предмета и усмену народну књижевност; – утицај искуства просветног саветника стеченог у дугом обављању послова унапређивања наставе српског језика и књижевности, па и народне књижевности, у основним и средњим школама; – утицај постдипломског усавршавања на специјалистичким, магистарским и докторским студијама и израда магистарске и докторске тезе из књижевности, са посебним освртом на усмену народну књижевност. Кад се све ово има у виду, може се пратити генеза његовог бављења народном књижевношћу, посебно оном са завичајном тематиком.Такође се могу уочити и принципи и методолошки поступци које је примењивао у разматрању проблематике овог вида књижевности. Ту генезу потврђује и петнаестак посебних књига из области народне књижевности које је до сада објавио. Настојали смо избором текстова све то и да покажемо. Сву одабрану грађу за остваривање постављених циљева тако смо распоредили да се из ње може да види све богатство и разноврсност усмене народне књижевности настајале на просторима јужне Србије, као и проблематика коју је, проучавајући је, професор Јањић разматрао. Тако књига има следеће целине, поглавља: Усмена народна књижевност у делима двојице врањских етнолога

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Разматрана дела садрже и најразноврсније облике усменог народног стваралаштва које су записивали етнолози, проучавајући народни живот (обичаје, језик и сл.), иако им то није био основни циљ. О једној збирци врањских народних лирских песама Врањске лирске народне песме и у ово, новије време, живе у народу, разуме се, често у нешто измењеном виду. То потврђују и забележене песме у ширем врањском крају. Преглед досадашњег бележења и проучавања врањских народних пословица Проблематици пословица и других пословичких облика посветили смо већи простор у књизи с обзиром на мишљење професора Јањића да се у овој области, од појаве класичне збирке пословица Хаџи-Тодора Димитријевића до данас, није много учинило на бележењу пословица, а нарочито не на њиховом проучавању. Докторске дисертације о усменом, народном песништву врањског краја Ово поглавље садржи текстове (мишљења и оцене) о докторским дисертацијама које су за предмет научне обраде имале народно стваралаштво врањског краја, или су се, обрађујући шире проблем, само дотицале те теме. Усмена народна књижевност периода Другог светског рата (НОБ-а) Народ ствара, пева, приповеда увек, нарочито у време бурних, судбоносних догађаја. Такав догађај је био и Други светски рат. У то време је настао велики број лирских, тзв. партизанских песама, и много анегдота и других облика

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

народног песништва. И текстови о томе су заступљени у овој књизи. Народно поетско стваралаштво Ратајчана Унет је текст о поетском стваралаштву људи једног села из околине Врања, које има дугу историју, са циљем да се покаже како је то стваралаштво разноврсно и како је у њему време остављало трајне трагове. Истаћи ћемо на крају још и то да су о књигама проф. Јањића из области усмене народне књижевности писали многи критичари, а међу њима и његови бивши ђаци, сада професори. Један од њих је професор Дикица Станисављевић, која данас живи у Београду, чијим мишљењем ћемо и завршити ове напомене. Она је записала да су његове књиге из области народне књижевности, нарочито са гледишта наставе, „драгоцени уџбеник студентима који се спремају да успешно савладају испит из народне књижевности. Она је и подстрек онима који су тек закорачили у живот, пред којима пуцају видици свезнања захуктале машинерије времена компјутера. Књига (Усмена народна књижевност, Београд, 1998) је ту да потврди ону исконску „ко нема прошлости – будућност му је неизвесна“, да младе нараштаје суочи са њиховим коренима постојања, да лепом речју, још лепше одабраним примером, сликовитошћу, музикалношћу примера, дотакне душу, затитра и пробуди оно најтананије у младом човеку“. Она још додаје: „Усмена народна књижевност је један дивно извајан чврст мост, сигуран пут којим ће предавачи у настави лакше стићи до чистих, отворених младих срца (душа), јер др Јањић има кључ, путоказ на том путу.“ 20. децембар 2019. Врање

Прим. мр сци. мед. др Марина Ј. ЈАЊИЋ

I ДЕО УСМЕНА НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ У ДЕЛИМА ВРАЊСКИХ ЕТНОЛОГА

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ОБЛИЦИ УСМЕНЕ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ДЕЛУ ДР ЈОВАНА ХАЏИВАСИЉЕВИЋА ЈУЖНА СТАРА СРБИЈА Живот и дело др Јована Хаџивасиљевића Јован Хаџивасиљевић родио се 18. oктобра 1866. Дргодине у Врању од оца Хаџи Василија из брaтства

Погачаревићи и мајке Катерине Младеновић, ћерке кумановског епископа Димитрија Младеновића. Погачаревићи су пореклом из Раковца, села на домаку Бујановца, а Димитрије је из Ослара, такође бујановачког села. О својим прецима даје занимљиве податке у Аутобиографији. 1 Одмах да кажемо да је др Јован Хаџивасиљевић Аутобиографију написао непосредно пред смрт. Оставио је аманет својој братаници Катерини, удовици др Сретена Николића, родом из Ратаја, да је објави. Напомињемо да је Катерину, после смрти њеног оца, усвојио, школовао и удао др Јован Хаџивасиљевић. Читао сам нека писма која су они размењивали. У њима се види колико поштовања и љубави је Катерина гајила према свом стрицу, кога је увек ословљавала са „драги чико”. Катерина је испунила своје обећање и Аутобиографија је објављена. Тамо читамо да је оснивач братства Погачаревићи у Аутобиографија др Јована Хаџивасиљевића, Народна библиотека „Бора Станковић” Врање, Врање, 2008, 19–22.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Врању његов прадед Хаџи Риста Младеновић, који је био сеоски терзија у Врању, а дед по оцу, Михајло (Хаџи Михајло), трговац, за кога пише да је „достигао највиши трговачки степен у Врању”. Стекао је велико богатство „да нико његово богатство није више достигао”. Извозио је прерађевине од конопље у градове Старе Србије и Македоније, у Бугарску и Грчку. Др Јован Хаџивасиљевић у овој својој недовршеној Аутобиографији на посредан начин, са много врло занимљивих и драгоцених појединости, слика и живот у ондашњем Врању. У њој се налазе и данас мало познати подаци о школским, просветним приликама у Врању после ослобођења од Турака. Он је, иначе, основну школу завршавао у Врању и Куманову, а гимназију у Лесковцу (први разред), јер Врање тада није имало гимназију, па је после, кад је отворена гимназија, остале ниже разреде завршио у Врању. Гимназијско школовање наставио је у Нишу, где је завршио V, VI и VII разред са матуром. Потом се уписао на Велику школу у Београду. Овде је слушао предавања онда најугледнијих наших професора: Јована Бошковића, Светислава Вуловића, Љубомира Недића. Са одличним успехом завршио је Историјско-филозофски одсек. Одбранио је тему Учешће српског народа у борби противу Турака и преко Саве и Дунава. Школовање је наставио на Бечком универзитету, где је стекао докторат филозофије, одбранивши докторску тезу Драгаш и Константин Дејановић и њихова држава. Бележи да је тамо слушао чувене професоре: Јиречека, Бодингера, Цајсберга, Хартинга и Ватрослава Јагића. Са професором Ватрославом Јагићем, истакнутим славистом, који је био члан многих светских и свих словенских академија, спорио се јер је овај српски језик којим се говорило у Босни и Херцеговини прокламовао као босански. О томе је написао чланак у коме је критиковао такав став. Јагић, који је иначе имао преку нарав, Хаџивасиљевићу то 16

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

није опростио. У Аутобиографији Хаџивасиљевић бележи: „Проф. Јагић налазио је разлога да негодује према мени и у мојим другим пословима.” Хаџивасиљевић се још у једној ствари није сложио са Јагићем и показао је непослушност према њему. Наиме, овај је тражио да у приказу рукописа Јеванђеља које је Хаџивасиљевић, боравећи у Македонији, пронашао у Тиквешу и показао га Јагићу, издвоји македонизме. Хаџивасиљевић је то одбио, а рукопис је предао Српској краљевској академији која га је објавила у оригиналу. Јагићу то није било право и то је на једном часу и рекао Хаџивасиљевићу. Иначе, Хаџивасиљевић је почео да пише још као гимназијалац. Сећа се: „Писати сам почео док сам још у гимназији био. Поред ситних ствари јавио сам се са два моја прва списа: Врањске лазарице, народни обичај у округу Врањском (Братство Друштва Св. Саве, IV) и О Кумановској и Скопској околини (Братство Др. С.С., V). Имао је широка научна интересовања: историја, етнологија, фолклор, књижевност, школство, дипломатија. Интересовала га је посебно прошлост Врања и околине, као и читаве Старе Jужне Србије, о чему је написао више од две стотине радова (Јужна Стара Србија, књ. I, Кумановска област, књ. II Прешевска област, Ка историји града Врања и његове околине, Бугарска зверства у Србији 1915–1918, Просветне и политичке прилике у Јужним српским областима у XIX в. до 1878. године и друге. У науци га сматрају следбеником Стојана Новаковића. О њему је исказано мишљење да је „човек вишеструког образовања, необичне животне и друштвене ангажованости, писац бројних књига и низа мањих радова од несумњивог изворног и документарног значаја и вредности. Завичајно Врањанац, рођен у последње време турске управе у крајевима северне 17

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Старе Србије до 1878. године, један од првих интелектуалаца и доктора наука из новоослобођених крајева после 1878. године (иначе ретких у Србији тога доба), Јован Хаџивасиљевић био је један од тројице-четворице својих земљакасавременика – Боре Станковића, Ристе Т. Николића, Милана Влајинца – који су свој родни крај увели у књижевни, културни и научни живот Србије и, својим делом, мишљу и резултатима (постигнућима) – извесно је – обогатио и проширио фондове њене културне и цивилизацијске баштине”. 2 Био је ангажован и у државним пословима. Ево једног цитата из његове Аутобиографије који показује колики је он ауторитет имао у највишим државним круговима свога доба. Пошто је био представљен краљу (Милану), овај га позове на вечеру, а после вечере на кафу. Том приликом краљ упита Хаџивасиљевића да ли би одржао једно предавање официрима. Би уговорена, уз пуно, обострано уважавање, и тема предавања. „После три дана, пише Хаџивасиљевић, 18. новембра 1898. године, увече у 8 часова, у Официрском дому, у присуству оба краља, Краљевске владе, официрског нишког кора и посланика Врањског округа прочитао сам своје предавање. По свршетку предавања најпре приђе катедри краљ Александар, затим краљ Милан. Потом краљ Милан затражи допуштење од краља Александра да објасни присутнима ради чега је ангажовао овог младог човека да одржи предавање. У својој речи се дотакао мога школовања и нагласио да је предавање било дивно. Потом ми маршал двора саопшти да ме краљ Александар позива сутра на ручак. Владимир Стојанчевић, Јован Хаџи-Васиљевић, историчар Срба у Турској, у књизи Девет векова Врања, Врање, Народни музеј у Врању, Врање, 1993/94, 59.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Поред мене, на том ручку су били и генерали који су се затекли у Нишу.” 3 Учествовао је у важним државним пословима. За њега, још као студента Велике школе, знао је и ценио га и велики српски научник и државник Стојан Новаковић, код кога је често одлазио, био на ручковима и вечерама и позајмљивао књиге из његове библиотеке. Касније, када је Новаковић после српско-турских ратова био на мировној Конференцији у Лондону, где је одлучивано о нашој јужној граници, из Лондона је предложио Влади да Хаџивасиљевић руководи тим послом. Учествује у ослободлачким ратовима 1912–1918. У Првом светском рату је војник-преводилац, инокоресподент и ратни дописник при Команди Моравске дивизије II позива. У својим текстовима о овом историјском догађају, посебно о албанској голготи наше војске, оставио је дирљиво сведочанство. Био је чиновник у конзуларној служби Краљевине Србије (Битољ, Скопље, Солун). Везивали су га за обе краљевске династије, а он је био независан интелектуалац кога је само наука интересовала. Одликован је Краљевским орденом Белог орла петог реда 1914. године, Краљевским орденом Светог Саве трећег реда 1932. године и Краљевским орденом Југословенске круне четвртог реда. Умро је у Београду 29. марта 1948. године. Ово би, у најкраћим цртама, био портрет, кроки портрет, др Јована Хаџивасиљевића. А сада нешто о његовој библиографији.

Аутобиографија др Јована Хаџивасиљевића, Народна библиотека „Бора Станковић” Врање, Врање, 2008, 13–14.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Библиографија радова др Јована Хаџивасиљевића О свом научном и књижевном раду Хаџивасиљевић даје податке у поменутој Аутобиографији под насловом Моји књижевни радови. На томе се нећемо задржавати јер је и приређивач ове књиге, мр Слободан Симоновић, у поглављу Библиографија Јована Хаџивасиљевића (селективна) томе посветио потребну пажњу. Он овде у посебним одељцима, прегледно, наводи: 1. Књиге објављене за живота Јована Хаџивасиљевића, 2. Већи написи – чланци, белешке, сепарати, рукописи, картографска грађа, предавања, наставна грађа и 3. Постхумна издања. У вези са данашњим издањима дела Јована Хаџивасиљевића треба нагласити да се као приређивачи појављују и некомпетентне личности, као што је случај са репринт издањем његове књиге Са Крфа на Солунско војиште, (коју је 2012. године издало Удружење потомака ратника ослободилачких ратова Србије до 1918. године – Врање). Ова књижица садржи и текстове приређивача (недовољно писмене), без рецензије и каталогизације је, са потписима двојице наставника техничког образовања – Симе Арсића и Боривоја Ћуковића. Тако приређена она може да значи, иако су намере приређивача часне, само скрнављење дела великог Врањанца и улудо потрошена средства пореских обвезника. О делу Јужна Стара Србија Наслов књиге Јужна Стара Србија има и ближа одређења, односно поднаслов: Историјска, етнографска и 20

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

политичка истраживања. Истраживања се односе на данашње подручје Прешевске, Бујановачке и Трговишке општине. У књизи је то означено као Прешевска област. Обављено је до 1912. године, а књига је штампана 1913, као недовршена, јер је аутор мобилисан у војску у којој ће бити до окончања ослободилачких – балканских и Првог светског рата. Он сам о томе, дајући књигу у штампу, каже: „Мобилизација наше војске 17. септембра 1912. године, по којој сам и сам отишао у команду ван Београда, затекла је ову књигу недовршену; остало је било да се сложе још четири последња табака, регистар, Реч уз књигу и штампарске грешке.” Обећава да ће се Реч уз књигу и штампарске грешке донети у трећој књизи овога дела. Иначе, књига је штампана у Београду 1913. г. „потпомогнута из Фонда Задужбине И. М. Коларца.” 4 Ширину ауторових интересовања показује и сам поднаслов књиге, а још конкретније и наслови поглавља (I – VII) у којима је изложио резултате својих истраживања: Положај и границе Прешевске области, физичке прилике, орографија и хидрографија, комуникација; Прешево и Бујановце; Прешевска област – Каза – и насеља у њој; Посебан опис тридесет и пет села у разним крајевима Прешевске области; Етнографске особине становиштва ове области; Остаци старина у овој области и народна предања у њима – старе цркве и манастири и Главне црте из историје и црквеношколске и политичке прилике у овој области. Ту су и прилози приређивача мр Слободана Симоновића Јован Хаџивасиљевић – научни и национални радник јасних погледа и Библиографија Хаџивасиљевића, као и текст др Јована Љ. Др Јован Хаџивасиљевић, Јужна Стара Србија, Књига друга, Прешевска област, Београд, 1913 (податак из импресума). 4

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Јањића Живот и дело др Јована Хаџивасиљевића.За ову прилику ми користимо репринт издање ове књиге које је приредио мр Слободан Симоновић из Крушевца, а издао Историјски архив у Врању 2015. године. Примери усмене народне књижевности Ми ћемо се овде осврнути само на онај део књиге у коме су резултати ауторових етнографских истраживања, са циљем да сагледамо место, обим и разноврсност усмене народне књижевности на овим подручјима коју је Хаџивасиљевић забележио и унео у ову књигу. Он, иначе, није био историчар књижевности, па није посебно посматрао и истраживао ову књижевност, а ипак, у овој његовој књизи налазе се разноврсни облици овог вида народног стваралаштва – од лирских и епских народних песама, разних облика народне прозе (прича, анегдота, легенди и предања) до примера изрека и пословица. Како онда то објаснити? Важна су ту два момента: да би приказао етнолошке особине становништва ове области, посебно говор и обичаје, што је био циљ његових етнографских истраживања, он је усмену народну књижевност користио као извор чињеница и доказа за своја етнографска запажања и закључке. Описујући те етнолошке феномене, он је бележио и разноврсне облике народне књижевности. Народни обичаји, обреди, славе, сеоски сабори и сличне манифестације народног живота били су у ствари контекст у коме се „изводила” народна књижевност, односно казивала, певала и сл. Ако би се сви ти примери усмене народне књижевности, које је он забележио, издвојили била би то пристојна збирка усмене народне књижевности са тога простора. 22

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Прозни облици Приче о разноврсним предметима Аутор је забележио и унео у књигу и један низ народних прича (како каже „с разноврсним предметима”) забележених у разним крајевима (селима) ове области – од Бујановца до Црвеног Града. (Ми смо их назначили уз приче.) А који су предмети, односно мотиви о којима се приповеда у прозним формама – у анегдотама, причама, предањима, види се и из њихових наслова: Царски синови (Раковац), Срећан у старости (Старац), Поп и овчар (Бујановце), Царски синови (Раковац), Цар над мувама (Жујинце), Срећан у старости (Старац), Поп и овчар (Бујановце), Три самовиле (Стајовце), Крај Света (Шапранце), Немиран гос(т) (Жбевац), Терзија и вуци (Коћура), Откуда онолике потурке у Црвеном Граду (Црвени град), Колико је земља стара (Лапардинце), Како је село Мала Река постало господарско (Село Мала Река), Како се у овој области прича зашто је граница између Србије и Турске онде где је сада (Кршевица), Дели Агуш и свадба Мана Лукаревића (Осларе), Мађерче (Стајовце) – забележио је укупно 14 прозних текстова. Аутор није улазио у начин обраде тематике, нити у стилске поступке народног приповедача, није га занимало да ли су то бајке, новеле или која друга прoзна врста.Забележио је и историјска предања: о Светом Сави, о Стефану Душану, о Марку Краљевићу, Косовском боју и друга. Ове прозне облике забележио je као грађу која би му послужила, како сам каже „за оцену говора у овој области”. Он је сматрао да се особине говора у овој области, па и разлике унутар ње, могу најбоље да виде у прозним народ23

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ним умотворинама и епским песмама. И, доиста, на примерима из ове прозе показао је, сажето, све најбитније фонетске, лексичке и друге граматичке специфичности говора ове области. На основу њих је закључио, назначујући и изузетке, да „највећи део ове области чини једну целину са Врањским Поморављем”, а да ове специфичности чине да се „говор у овој области разликује (се), од онога у Гњиланској и Кривопаланачкој Области.” Када је реч о говору људи испитиваних предела, он је, такође, утврдио да се „с врло малим изузетком, говори један и исти говор; носи се једна иста ношња, држе се, мање-више, једни и исти главни обичаји, итд.” 5 Уочио је да се говор Пчињана и Мораваца у понеким детаљима разликује (када је реч о акцентима, о промени глагола и сл.). Анегдоте о историјским личностима Хаџивасиљевић је запазио и забележио да је становништво ове области „имало најјаче предање, да је остало од Старе Србије Књаза Лазара и да је његово, српско царство пропало на Косову.” 6 Иако им је о Косову најживље предање, они знају предања и о многим другим важним догађајима из прошлости својих предака – о сеоби Срба из тих крајева знају о устанцима на Турке у Шумадији, знају о српско-турским ратовима после којих су они и даље остали у ропству. Од нових историјских личности највише знају о Карађорђу, Хајдук Вељку, Кнезу Милошу, Кнезу Михајлу и Краљу Милану. О њима се причају анегдоте.

5 6

Исто, 235. Исто, 237.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

„Нигде нисмо слушали тако лепих анегдота о Кнезу Михајлу као у овој области. Овде свет верује да је њему с невидене стране пала Цар-Душанова круна на главу и барјак што је на Косову пао” – забележио је Хаџивасиљевић. Такође је забележио да мештани „Најрадије, иначе, причају о српским старешинама (официрима) из 1878. године, а од њих највше знају о генералу Бели Марковићу (многи га знају као Дели-Марковића) и М. Срећковићу.” 7 Жале што су и даље остали у турском ропству. Од многих анегдота које је слушао у овој области о кнезу Михајлу, забележио је и у књигу, као пример, унео једну од најлепших. И ми је овде доносимо. „Једном, кад се били окупили сви краљеви и цареви – њих седам – да се о нечему договарају, дошао ту и Књаз Михаил. Али га ови нису хтели пустити унутра, у седницу, изговарајући се да је његова држава јоште мала и да он нема права да у то веће уђе. Али таман они почели да се договарају а Кнез Михајло продре у салу, и чим га краљеви и цареви спазе почну се бунити противу тога што је ушао и довикивати му, да му није ту место – док не тргне Кнез свој бастун – штап – притисне на њему неко дугме и намах се пред краљевима развије косовски барјак; кад су краљ и цареви то видели, скоче сви, поздраве барјак, и Кнезу Михајлу начине место између себе.” 8

Исто, 238. Исто, 238. (Сви примери наведених облика усмене народне књижевности у овом раду су из књиге о којој говоримо. Прозне облике наводили смо у облику како их је аутор забележио, ретко кад са незнатном изменом или скраћене. Песничке (стиховане) облике доносили смо у целини или као одломке, дословно, без икаквих измена.)

7 8

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Предања и легенде Најраширенија форма народног приповедања у испитиваној области су легенде и предања (предаје). Они су облик народног памћења. Обично почињу речима: Прича се, Стари људи причају, Народ прича, Постоји предање ... Предања су везана за прошлост и она се преносе са колена на колено. При томе се, временом, удаљавају од првобитне приче коју је казивао очевидац, савременик или учесник одређеног догађаја. Предање (предаја) преноси, дакле, одређена сазнања, одређена искуства. Легенде су, пак, везане за измишљене, обично фантастичне садржаје. Јован Хаџивасиљевић је, обилазећи села и „снимајући” живот људи на овим просторима, често слушао предања и легенде. За нека од њих каже да су мутна, за нека, као што су она о градиштима, да су врло интересантна, о селима опет, да су претерана предања. 9 Он тврди да готово о сваком селу постоје предања и приче, али већина је од њих далеко од праве истине и значења. Мештани се тиме много не баве. 10 Кад није било писаних трагова о одређеним локалитетима и објектима, он се ослањао и на предања и легенде. Поставио је зато себи задатак: „С тога се наш задатак и састојао у томе, да опишемо оно што смо видели над земљом и прибележимо оно што се у становништва око тога места и о тим остацима зна и прича.” 11 Остатке старина у овој области разврстао је према облику у коме се налазе, али је то

Исто, 60. Исто, 65. 11 Исто, 354. 9

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

учинио и према предањима о њима. Ми овде наводимо, ради илустрације, само нешто развијенија предања, она која су сачувала више чињеница о догађају који је у њиховој основи. (Наводимо их, углавном, у облику у коме их је записао Хаџивасиљевић.) Стари мостови Јеребички и Лучански мост Постоје предања у овом крају о изградњи старих мостова и старих великих грађевина. Таква су о Јеребичком и Лучанском мосту. Јеребички мост је на Моравици а Лучански на Морави. Постоји предање да су грађени у исто време. Јеребички мост правио је мајстор, а Лучански чирак (калфа или ученик), па како су један другоме завидели на успеху који су постигли са овим мостовима, и хвалили се, сваки је говорио да је његов мост јачи од овог другога. Али мајстор био скромнији па тврдио да сам Свети Илија пуца у његов мост ништа не би могао, а калфа на то одговарао: не Свети Илија, него сам Бог да пуца на мој мост па му ништа не може – тако је јако сазидан. У том говору нареди Господ Светом Илији да пуца громом на Јеребички мост а сам Бог пуцао на Лучански мост – Јеребички мост остао цео а Лучански мост пропао насред Мораве. Чим је калфа то чуо, одмах се сам убио да не гледа своју растуру. Неки причају да је Јеребички мост под ударцима грома само препукао – хоће да оправдају малу пукотину на мосту!

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Тврђаве, градишта, дворови Градиште у Коћури Коћура у старом времену била је центар, врло важно место у Пчињи. Градиште у овом селу састоји се од остатака зидова, од многих зграда и одељења. Народно предање казује да су становници овога некадашњег града бежали од зулума; због тога се одмах до Градишта једна њива зове Бежаниште а друга Пустарница, а недалеко од ове њиве постоји место које се зове Стража. Садашње становништво сматра да је ту постојала градска стража. Народна предања о остацима старина и о појединим местима Вражи камен у Шаинцу По једном народном веровању овај Вражи камен донео је овде ђаво, кад је хтео да одврати реку Пчињу да тече у другом правцу, у Криву Паланку. По другом веровању овај Вражи камен градили су неко време – још кад је ђаво ишао по земљи – људи. Вражи камен у Клиновцу У долини реке, испод пута, а на воденичкој вади, налази се један као једна велика соба, велики камен. Становништво га зове Вражи камен и прича како су га носили ђаволи да запуше Пчињу код села Шаинца и да је „одврну” на другу страну, па их о вде сунце затекло и ту камен остао. По другима, овде је овај велики камен бацио Краљевић Марко...

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Блатиште у Радовници У предању становништва сачувано је, да је ово Блатиште у старо време било језеро, дубоко, па се осушило откако се код њега убила два брата и главе им се у њ скотрљале. О њему се прича и ово. Пре двеста година, кад је био рат с Влашком, преносили су Турци овуда државну хазну; сретну их једном харамије (неки хоће да кажу ускоци, други комите) и појуре за њима. Они нису имали куд него све благо баце у ово језеро, а било је натоварено на 20 мазги. Године 1906. играли се, као, овчарчићи око овога Блатишта и пронашли те старе паре! Селиште у Клиновцу О Селишту у селу Клиновцу становништво прича ово: неко време била (убијала) тамо чума и онда се цело село иселило у данашње Селиште; то Селиште су заорала два брата близнака и тиме се сачували од чуме, па кад је прошла опасност од те заразе, село се вратило у своје место, сваки у своју кућу. А оно место где су се били склонили прозвали су отада Селиште. Предања о старим црквама и манастирима Хаџивасиљевић је, говорећи о црквама и манастирима у овој области, забележио и многа народна предања о њима. И на основу њих је, поред писаних извора, закључивао о постојању цркава и манастира и њиховим имањима. Нека народна предања је игнорисао ако није било писане, историјске, потврде о постојању одређене цркве или манастира. Такав је случај са предањем „да је цркву Манастира Прохора Пчињског градио Кнез Лазар, а у писаним 29

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

изворима немамо директне потврде да је у овој области зидао цркве ма који познатији властелин или феудални господар.” 12 Вража црква (Налази се на врху код Вражег камена) Како је постала ова црква? Предање каже да је она најпре била доле, на левој обали Пчиње, где су били остаци неке старе грађевине – стражарнице и куле. Ту је, временом, била подигнута црква, али ђаволи који су и ове пирамиде овде довукли да запуше Пчињу и обрну је да тече у другом правцу, нису трпели ову цркву доле и изнели су је горе, на стену! Људи је опет скину доле, а ђаволи је опет попну горе, док није тамо и остала! Народ прича да је престала служити откако се неки младожења, трчећи коња, стропоштао са стене на којој је црква, доле у долину реке Пчиње. Црква у Ораовици Свуда око ове цркве има старих воћњака са разноврсним воћем и српско становништво верује да је то остало још од Косова и од времена кад је ова црква била манастир. Ту има дрвета на коме је пола крушка а пола дуб. О томе постоје и многа предања. Једно од тих гласи овако: неко време дошли овој цркви на сабор девојке и бећари па двоје узели и побили по један штап: један од крушкова а други од дубова дрвета. Штапови се ти заватили и приватили и једно је стабло сада крушка а друго жир! Црква Св. Илија у Барелићу Прича се да су ту Турци стигли српске поклонике 12

Исто, 362.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Христовом гробу и хтели да све до једнога посеку, међутим они се сакрили у овој цркви и спасили се. Али Турци су после ову цркву запалили и порушили: но ни они нису остали без казне – њих је казнио Свети Илија и укочио им и руке и ноге... Предања о историјским личностима Хаџивасиљевић је забележио да се и у овој области причају многа предања о историјским личностима. Таква су: Предање о Светом Сави, Женидба цар Стефана Душана, Како је Краљевић Марко постао јунак, Косовски бој. Наводимо, примера ради, једно од њих. Свети Савина вода У Карпини планини, више села Лопардинца, има лековита вода, Свети Савина вода, и о томе се прича ово: дошао једном Свети Сава овој води и хтео да спава, али жабе се толико раскрекетале да није могао да заспи и викао им да се ућуте, и оне се ућутале и он, Свети Сава, заспао. Кад се пробудио није рекао викајте, него само викај, те и данашњи дан у овој води виче само једна жаба. Предања о називима села Љиљанце По народном предању, по једнима, на место овога села растао је љиљан и по томе се и село прозвало Љиљанце; по другима, Љиљан се звао први од Кочеваца, који се овде населио, и по њему се тако село прозвало.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Јастребац Име села доводи се у везу с јастребовима који су овде у јатима живели. Дрежница Име села доводи се у везу са дрењем. Држе да је ту некада било много дрењина, дрења, па се по томе прозвало село Дрежница. Кошарно Име овога села становништво сматра да је постало од кошара. – Биле су овде кошаре и кад се заселило село, прозвало се Кошарно. Старац Име овом селу изводи се из народног предања и из писане легенде о Светом Прохору Пчињском. То је предање унето и у Житије Прохора Пчињског. По том житију византијски цар Диоген, кад је пошао у лов у Козјачке ове пустиње, на брду Старцу, у атару данашњег села Старца, јавио му се Прохор Пчињски у виду старца, по том се и брдо и село и планина зове Старац. Раковац Име селу доводе становници у везу са раковима, којих је некада било врло много у блатима у атару овога села. Радовница А има народно предање по коме је име Радовница постало од радовати се. – На неком сабору у планини (по некима у Црној Реци, а по другима у Црвеном Граду) 32

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

скупило се много света; ту је било на сабору и 90 невеста младих и 90 прворођенчади па напали на сабор Турци, и Срби се сви разбегли. И невесте с децом бежале, али их и ухватили и све везали у један ланац и потерали их у Мораву да их турче. Али док су Турци водили то српско робље, дотле се скупили Срби из околних села и појурили за овима, да робље ослободе и отму стоку, и стигну Турке код села Радовнице. Ту Срби побију све Турке, ослободе робље и врате стоку и због тога настала велика радост, зарадовале се и старе и изгореле (дубоко ожалошћене) матере, и то се место прозвало Радовница. Црна Река По једном предању становништва село је ово овако прозвато због тога што је цео атар брдно место; пре су га звали Бела Река. По другом предању, Црна Река је прозвата „от зловерци” – хоће рећи злотвори – опасно место. Ово је алузија на борбу између некадашњих становника у овом селу Срба и Турака, Јурука. – Живећи овде, Јуруци се ватили једном да буду старојкови на српској свадби, али под погодбом да се пред њих не износи свиња – свињско печење. Али кад је дошло време, Срби изнели свињу баш пред старојка и ту се због тога изродила кавга и побили се. Срби онда погну Јуруке и све их натерали у Јазавачке Рупе па се вратили на свадбу и терали даље свадбу. Пошто су прекарали свадбу, Срби опет отишли по Јуруке и поново их погнали, и све их побили у камењаку Дурле у Дукат махали. Епске песме И епске песме Хаџивасиљевић је бележио, као и прозне облике, на локалном говору, са циљем да уочи 33

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

одлике, дијалекатске специфичности управо тога говора. О тематици ових песама записао је: „Сваки важнији локални догађај у XIX веку опеван је у овој области у песми. Још се певају песме о Дели-Агушу, о грабљењу Српкиња Арнаутима из истакнутих породица итд.” 13 Каже, као и кад говори о лирским (женским) песмама да се о догађајима из тога времена певају дивне песме или да је о неко м такво м до гађају (о убиству Јање Влајковића, на пример, из села Јешанца) спевана и пева се лепа песма. Он се, иначе, како и показују примери песама које је уносио у ову књигу, одушевљавао лепотом народних песама које су певане у ширем врањском крају. Многе од епских песама су се у то време певале (и уз гусле), као на пример: Марко и жена му, Женидба Јанка Рушетлије, Марко и дете Дукатинче, Дете Пологуњче, Новко и Ничко, Марко и Дукатине, Марко пије уз рамазан вино, Млад Радоња, Лука Тамничар, Дели Агуш. Забележио је и унео у књигу укупно 14 епских песама. О песми Дели Агуш, о томе шта је народног песника инспирисало да је испева, записао је: „Шездесетих година прошлога века одметнуо се у овој области од власти бивши чауш на кули у селу Старцу, Дели Агуш, бивши из села Биљаче... чинио је свуда у области зулуме, грабио и турчио српске девојке. Он је ухваћен и обешен у Врању 1865. године за време бављења у Врању Мидхат паше. О томе важном локалном догађају спевано је у овој области неколико српских и неколико арнаутских песама.” 14

13 14

Исто, 302. Исто, 313.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Сличан податак даје и о песми Новко и Ничко. То је песма о покушају Арнаута Зарбинчана да уграбе девојку Стану из прве српске куће у селу Ослару, које том приликом убијају браћа девојке Новко и Ничко. Уз песму Хаџивасиљевић даје и ово објашњење: „Још у почетку XIX века Арнаути Зарбинчани хтели су да уграбе девоку Стану из прве српске куће у селу Ослару, и том приликом су девојкина браћа Новко и Ничко, убили два арнаутска првака, који су били познати у целој овој области, и спасили своју сестру; тај је догађај учинио велику сензацију не само у овој области него и у околини. О томе су спеване неколике песме које се и данашњи дан певају као најомиљеније песме.” 15 Неке од песама које је забележио Хаџивасиљевић су препеване старе песме. Он саопштава да су у овој области препеване и многе епске песме у којима се опевају српски јунаци и велики људи, као и локалне личности и догађаји. Даје и податке о амбијенту у коме су оне извођене, у коме су певане: „Епске се песме певају на славама, свадбама, седељкама; рецитује их или пева по један а сви други слушају, на дирљивим местима узвикују, често додавајући како нема више оног времена нити оних људи и јунака, а осетљивији и плачу; жене редовно плачу кадa страда српски јунак или јунакиња.” Бележи да гусала у овој области нема, а да их је доскора било у сваком селу бар по једне. 16

15 16

Исто, 314. Исто, 302–303.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Женске (лирске) песме Записао је да се у овој области певају све врсте наших народних песама, a највише лирске, које и он, као и Вук Караџић, назива женске песме. Наводи да су то митолошке, обредне, жетварске, виноградарске, пастирске и друге врсте лирских песама. Лирске песме у ове пределе доносили су досељеници, али тврди и: „Многе су ове врсте песама постале у самој овој области. Новије народне песме у овој области махом су самоникле...” 17 Већина женских песама пева о мотивима везаним за турско ропство – о отимању и турчењу Српкиња, о оделу и сл., о спахијама, агама, пољацима, о хамамима, чардацима и сл. Многе од њих су препеване старе српске песме у којима су ранији јунаци замењени Турцима. Као примере за женске песме наводи текстове: Зађи слунце (жетварска) (Црвени Град), Кад полазе на жетву, Болно ђаче, Шар планина, Ој Струмо, Јован из Станбола (Осларе), Бајрактар и сејменче (Радовница), Груја и Јанинка (Барбаце), Пиперевка (Ново Село), Жали Заре (Бујановце). Певају се о празницима, певају се у колу и у разним другим приликама, а нарочито уз обичаје, које је Хаџивасиљевић детаљно описивао у испитиваној области, како оне који су познати и у другим, суседним областима, тако и оне „који у другим областима нису ни познати.” При том уочава да се многи обичаји „нагло напуштају и заборављају.” 18 Да би дао што потпунију слику обичаја, он је потврду за њихово постојање и извођење тражио и у лирској (женској) поезији. Зато је своја сазнања о извођењу обичаја 17 18

Исто, 301. Исто, 320.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

поткрепљивао одломцима или целим лирским песмама. По правилу то су били и најлепши, уметнички највреднији записи песама. Илустроваћемо то примерима песама које је наводио уз сватовске обичаје. Свадбу – све ситуације и поступке у вези са овим важним догађајем у животу људи потанко је описао, наводећи редовно и одговарајуће лирске песме које су се том приликом певале. Записао је и унео у књигу песме о разноврсним ситуацијама и мотивима, почев од оних о припреми младожење и младе, невесте, о сакупљању сватова, о њихо во м путу до куће девојке, о одвајању девојке од родитељске куће, до доласка у кућу младожење. У текстовима о свадбеним обичајима пуно је и података о извођењу песама, о приликама у којима се певају, о начину певања, одабиру певача и сл. Налазимо констатације попут ових: „Кад сватови полазе девојке певају из свег гласа”, „А девојке се построје и певају”, „Одабиру се певачи и по групама певају”, „Докле изводе младу, сада из кошаре, опет девојке певају многе песме”, „Тада иду пред младу по две девојке и певају”, „Овом приликом се певају опет многе лепе песме”, „Том приликом (када ките младу – прим. Ј.Ј.) коло девојака пева многе песме, од којих је ова најглавнија: 19 Викни, девојко, заплачи! Да лʼ те је жалба за мајку, Да лʼ те је жалба за татка, Да лʼ те је жалба за чичу, Да лʼ те је жалба за стрину.”

Исто, 324.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Дирљиви су и ови стихови, које су певале девојке, и млада, које су у ствари плакале, раније, како бележи Хаџивасиљевић, у његово време: Гиди Велке, гиди половерке, Како си се синоћ заричала, На туђинца руку да не дадеш, Туђу мајку, мајке да не рекнеш, Туђегʼ татка, татко да не рекнеш, Туђегʼ братка, братко да не рекнеш, Туђу сестру, сестро да не рекнеш; У,у,у,у,у,у. – – – – – – Разни празници у току године и сеоске заветине, што су, на пример, Руса, Спасовдан, Ђурђевдан и др. такође су редовно праћени песмом. У ствари, песма је била њихов главни „илустрато”. Он бележи: „Стога што је то општи земљораднички празник, на Ђурђевдан се пева по пољу; певају се већ свуда познате песме.” 20 Певале су се песме и на сеоским саборима, на домаћим славама, о Божићу, Бадњем дану и у другим сличним прликама. Прегршт је записаних песама и уз обичај лазарица, додолица и сл. „Још се врши тих дана (Лазарева субота, прим. – Ј.Ј.) и обичај ʼ да иду Лазарицеʼ и да разне песме певају по селу од куће до куће:ʼ на кућу, на домаћина, на домаћицу, на јергени, на девојке, на децаʼ итд.” Лазарице певају и кад иду улицом и по селу. И игре су праћене, прожете песмом. Хаџивасиљевић бележи: „Ранијих година игране су игре највише уз песму, а сада се то ретко чини. Највише се сада игра уз 20

Исто, 335.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

песму у Пчињи. У том случају певају по две и две девојке, а коло игра.” Неке се песме певају уз гајде, а неке песме пева цело коло. Од игара он помиње Тешко оро (Познато и као Врањанка ) које се игра уз песму Шано душо, Шано, Корча, Левакиња (које такође имају своју песму). Кад би се све песме које се певају приликом разних обичаја у овој области објавиле у посебној књизи била би то мала антологија изванредних, уметнички веома вредних лирских народних песама. Интересантно је запажање Хаџивасиљевића да се песме у области у којој је вршио истраживање „битно разликују од оних у Кумановској области. Ко је слушао и проучавао прозу у овој области неће веровати да су песме, које се у њој чују и певају, из исте области.” 21 Описујући, како смо већ показали, разне народне обичаје и обреде, (као нпр. што су лазарице, додоле) затим славе и празнике, говорећи о сеоским саборима и сл. Хаџивасиљевић наводи и песме које се том приликом певају, бирајући најлепше. Многе од њих се, како знамо, и данас певају. На лепоту ових песама и сам указује. Тако једном бележи: „Овом приликом се певају опет многе лепе песме.” 22 На више места у књизи он изражаава своје дивљење лепоти лирских песама, исказујући да су оне дивне песме, лепе песме и сл. Наводимо ово његово мишљење о лепоти женских (лирских) песама и због тога што му један од истраживача Народне књижевности у врањском крају, у новије време, др Момчило Златановић, у својој рукописној докторској дисер21 22

Исто, 287. Исто, 326.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

тацији, одриче способност да може да осети поетичност лирских песама које је бележио. Овај истраживач, што је занимљиво, о Јовану Хаџивасиљевићу као скупљачу народних песама има скоро негативно мишљење, јер пише: “Он и није скупљач који са страшћу уметника трага за оним што је изворно, али и поетично”. Не може се рећи да овај истраживач не познаје дело Јована Хаџивасиљевића, које је, иначе, обилато користио приликом писања дисертације. (Цитирао га је више од 60 пута.) Он се са Хаџивасиљевићем не слаже и у погледу утицаја које је трпело народно стваралаштво Врањског краја из суседних области. Док је Хаџивасиљевићев темељни став о томе био „да се тако и обичаји народни и песме и мелодије, и народне игре, и нарав народна, и тако даље, наслања опет на запад, на Приштину и Косово,” овај му замера што „Утицају с југа, пак, није придавао већу важност. А што се тиче народних песама, довољно је само упоредити записе Хаџивасиљевића и Борисава Станковића с македонском поезијом па да се виде многе сличне црте,” вели он. 23 Дечје песме, бројанице, успаванке И ове врсте народног језичког стваралаштва су привукле пажњу Хаџивасиљевића. Забележио је да и у овој области овакве песмице певају мајке деци кад их успављују или кад треба да их умире, утеше да не плачу. Такав је следећи пример (са нашироко познатим верзијама у врањском крају и данас): Види о овом проблему шире у: Др Јован Љ. Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја, II, Народни универзитет Врање, Врање, 2008, (у тексту Проблематичним путем до докторске титуле, или: О једној необјављеној докторској дисертацији). Дисертација је, иначе, брањена на Филозофском факултету у Скопљу 1973. године. 23

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Ај нину нушка, на Мараву крушка, Туј ми седи тетка, та ми ниша Петка; Збрзна се мечка, да удави Петка, Тетка ми појде у присоје, Да си тражи Петка, Па се врати мечка и однесе постиљци. Забележио је и један број дечјих говорних игара, тзв. бројаница. И оне, иако нејасне и нелогичне по смислу, са необичним и нејасним речима, због ритма и звуковних ефеката, имају и одређене поетске вредности и деца их радо изговарају, такмичећи се при томе ко ће најдуже, или последњи, да остане у игри. Ево примера: Една рада, Друга рада, Царачица, Заркачица, Гол град, Градушка, Светка, Решетка, Десетка. Паремиолошки облици Изреке и пословице Овде је Хаџивасиљевић забележио причу, чије се варијанте чују и у другим крајевима ове области, о богатству Моравице ливадама, травом која се свршава изреком: Пор ако сам ти продаја биволицу несам ти продаја и Моравицу. У вези са називима месеца бележи изреку којом мештани показују како доживљавају поједине месеце: Сечко сече, марта дере, април коже бере. Са климатском садржином је и изрека Од град нема глад (него од великих и честих киша и од велике суше). Запазио је да постоји одређени антагонизам између сеоског и варошког становни41

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

штва и да се то види и у томе како једни друге називају. Људи са села називају оне из вароши грађанима и, подсмевајући им се, цреварима. Њима се сирото градско господовање не допада, па то исказују римованом изреком Ми друсамо ама, барем, и кусамо, а ви...? Занимљиво је да у ову књигу, у којој, иначе, налазимо скоро све облике усмених народних умотворина којима је др Јован Хаџивасиљевић потврђивао своја запажања о животу људи ове области, није, сем наведених изрека, унео и народне пословице, које је, иначе, високо ценио. Подсећамо да је о пословицама у Предговору чувеној збирци народних пословица Хаџи Тодора Димитријевића, записао да имају међу народним умотворинама „угледно место и да се зна мера њихова упутства за живот и ради њихов значај за стварни живот појединца и друштва.” Оне се по њему, „још и данашњи дан, доста употребљавају” због чега су се „и поред свега утицаја нове душевне хране у разним облицима и одржале у оноликом броју.”24 * * * У закључку овог осврта можемо да нагласимо да је немерљив допринос др Јована Хаџивасиљевића и проучавању историје врањскога краја, посебно Прешевске области, у времену када су се ови крајеви ослобађали вековног турског ропства, што је изложио у књизи Јужна Стара Србија, на коју смо се овде осврнули. Иначе, имајући у виду његов целокупни научни опус, може се прихватити изречена оцена у ________________________ 24 Предговор у: Хаџи-Тодор Димитријевић, Врањске пословице, I део (из збирке коју је откупила Српска краљевска академија наука), Београд, 1935, 30.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

нашој науци „да је много урадио, да је његово дело велико и крупно”, да је „научник чије ће дело, иако првенствено као огромна документација, остати увек вредно пажње и подстицајно за даља продубљена, више разрађена, новом документацијом употпуњена научна истраживања.” 25 Са аспекта нашег приступа овом делу др Јована Хаџивасиљевића, односно, сагледавања његовог односа према усменој народној књижевности и резултата које је изложио у овој књизи, можемо да констататујемо да је једна од њених вредности, можда највећа, што у првом реду трајно чува од заборава усмено народно песништво ових наших крајева, (прозне облике – приче, предања, анегдоте, затим епске песме и разне врсте лирских песама) као наше драгоцено културно и духовно наслеђе, као обележје нашег националног идентитета. Истовремено, ова грађа, забележена у крају где се сусрећу језици и културе више народа, драгоцени је прилог и историји наше фолклористике и усмене народне књижевности. Забележени облици овог стваралаштва у изворном, дијалекатском руху, такође су неисцрпни, морамо нагласити и веома поуздани, извор за проучавање српског језика, његове историје и дијалектологије. Хаџивасиљевићеви коментари фонетских, морфолошких, лексичких и других специфичности локалног говора на коме је један број текстова забележен, у ствари су примери његове диференцијалне граматике. Проширени текст прочитан на промоцији репринт књиге Јужна Стара Србија 9. јуна 2015. године у Врању.

Владимир Стојанчевић, Јован Хаџи-Васиљевић, историчар Срба у Турској, у књизи Девет векова Врања, Врање, Народни музеј у Врању, Врање, 1993/94, 64.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ЛЕГЕНДЕ, ПРЕДАЊА И ДРУГИ ОБЛИЦИ УСМЕНОГ НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА У ДЕЛУ РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА ПОЉАНИЦА И КЛИСУРА О аутору и књизи Међу неколицином Врањанаца који су у времену после ослобођења од Турака и у првим деценијама минулог века свој завичај задужили остварењима у области науке, уметности, духовног живота и уопште ствaралаштва, свакако, истакнуто место има Риста Т. Николић. Ко је био Риста Т. Николић? Данашње генерације скоро да ништа о томе не знају. О њему је о ставио краћи текст са библиографијом његових радова, написан скоро пре пола века, један такође заслужни Врањанац, библиофил и хроничар Врања и околине, Риста Симоновић. 26 Од ранијих аутора који су писали о раду Ристе Т. Николића, споменућемо само његовог професора Јована Цвијића 27 и др Миљану Радовановић. 28 Риста Николић се родио у Врању 1877. године од оца Томе, родом из Преображења и мајке Тодоре из Врања, ћерке познатог Врањанца Јање Влајинца. У Врању је завршио осноРиста Симоновић, Људи и дела I, Библиотека Државног архива Врање, 1968, 50–52. 27 Ј. Цвијић, Риста Т. Николић, Гласник Географског друштва, 5, Београд, 1921, 308–309. 28 Др Миљана Радовановић, Антропогеографски и етнографски рад Ристе Николића, Врањски гласник, IV, Врање, 1968, 489–494. 26

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

вну школу и седам разреда гимназије. Осми разред и гимназијску матуру завршио је у Нишу 1896. године. Исте године се уписује на Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду, где као врло солидан студент, са одликом, завршава геогфију и антропогеографију код Јована Цвијића. Један је од оснивача Српског географског друштва и његовог часописа, чији је и вредни сарадник био. Такође је оснивач и први управник Етнографског музеја у Скопљу. Учестовао је у балканску Првом светском рату. Погинуо је као дописник Ратног дневника 1917. године од непријатељског бомбардовања код Меглена (у Грчкој). 29 Још као студент је почео да се бави научним радом. Његову библиографију чини четрдесетак радова. Најзначајнији су: Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве, 1903, Пољаница и Клисура, 1905, и Крајиште и Власина, 1912. – објављени као издања Српске академије наука, у Библиотеци Насеља српских земаља. Оцењујући целокупно стваралашто Ристе Т. Николића, споменута др Миљана Радовановић је закључила да оно представља наше драгоцено научно наслеђе и да је он под најтежим околностима створио (je) дела трајне вредности. 30 Књигa Ристе Т. Николића Пољаница и Клисура је настајала, како аутор на самом њеном почетку обавештава, током лета 1902. године, у другој половини јуна и месеца јула, и 1903, у другој половини августа, када је ради антропогеографског проучавања путовао по Пољаници и 29 Овај текст објављујемо данас, у време када се обележава сто година од ослободилачког Првог балканског рата, као омаж овом заслужном Врањанцу – научнику и патриоти. 30 Др Миљана Радовановић, Антропогеографски и етнографски рад Ристе Николића, Врањски гласник, IV, Врање, 1968, 492.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Клисури ветерничкој у Врањском округу. Пољаница у којој је вршио истраживање је, како је омеђио, географска област у изворишту реке Ветернице, леве притоке Јужне Мораве, која обухвата њен слив у горњем току. У средњем току Ветерница тече кроз клисурасту долину, звану Клисура, која Пољаницу одваја од Лесковачког поља. У овој области, Риста Т. Николић је обишао сва насеља, како, по њему, права пољаничка села, која својим положајем припадају Пољаници: Дреновац, Добрејанце, Секирје, Урманица, Смиловић, Рождаце, Станце, Ушевце, Градња, Власе, Драгобужде, Трстена, Големо Село, Мијаковце, Крушева Глава и Стрешак, тако и она која су Пољаници додавана из суседних области, како за време Турака, тако и касније: Тумба, Студена, Девотин, Биљаница и Равни Дел (Деја). Сва та села обишао је са циљем да по одређеном плану, по упутствима Српске академије наука, односно Јована Цвијића, дâ њихову антропогеографску слику. У своме истраживачком раду ослањао се на обавешетења мештана, нарочито старијих, али је користио и страну и домаћу литературу о Пољаници, што се види из великог броја фуснота и напомена у којима је то назначио. Књига има Уводни, Општи и Посебни део и Преглед географских, етнографских и археолошких назива. У Општем делу су поглавља: Област Пољаница са Клисуром (ветерничком) и њихов географски положај, Историја Пољанице и Клисуре, Главније физичке прилике Пољанице и Клисуре, Насеља (Положај села, Економске прилике, Тип села, Двор, кућа и остале зграде, Трле и колибе, Имена, Старине, ранија и данашња насеља – постанак и др. и Неколике етничке особине Пољаничана). У Посебном делу истраживач је сагледавао и описивао свако село по овом плану: Положај, Оралија, паша и шума, 46

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Тип, Име, Старине, Постанак насеља и порекло становништва. Ово истраживање је обавио по упутствима чувеног географа Јована Цвијића, чији је студент и следбеник био, и кога је овај географ светскога гласа желео за свог наследника и заменика на катедри. Као научник, Риста Николић је био тачан и до те мере потпун, да се његовом научном делу и данас нема шта да дода. 31 Но, мој циљ није овде да прикажем несумњиву вредност и значај ове књиге у целини, већ да обратим пажњу само на један њен аспект, који сам у наслову овог рада формулисао. На то су ме подстакле две чињенице: Прва – Од Учитељског факултета у Врању сам замољен да напишем за потребе Учитељске спомен-собе, коју је овај факултет основао, нешто о својим првим учитељским корацима, а они су учињени управо у Пољаници, и Друга – Прочитао сам инспиративни текст мр Слободана Симоновића На извору, написан као поговор за ову књигу Ристе Т. Николића, која је, како сам тамо прочитао, у штампи. 32 Предања и легенде Појмовна одређења и примери

Предања и легенде су, како је у науци о књижевности и фолклористици дефинисано, видови усменог народног стваралаштва. Сродни су то облици, па није увек лако да буду разграничени. Разлике међу њима су често тешко уоч31 32

Риста Симоновић, Људи и дела I, Библиотека Државног архива Врање, 1968, 50. Слободан Симоновић, Српске теме, Крушевац, 2009, 88–98.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

љиве. Ипак, може се рећи да је легенда, као краћа народна прича, заснованa на фантастичним поетским сликама и представама којe слушаоци, за разлику од ситуације у бајци, примају као веродостојнe, а да предање није засновано на фантастици и да је везано за прошлост. Предмет легенде је увек измишљен, а основу јој чине натприродни догађаји и чудотворне личности. Предање, пак, представља опис стварних, могућих чињеница и поступака и Емоционално, етички, временски, просторно везано је за стварност... 33 Преноси се с колена на колено (што и лингвистички ова реч – предање, предаја, значи – преношење). Кад престане интересовање за предмет предања услед нових сазнања и другојачијег погледа на живот и свет, оно се сасвим губи или буде редуцирано. У оба случаја, и у легенди и у предању, реч је о врло једноставном приповедању, изношењу одређених садржаја, саопштавању сазнања и информација из прошлости, из традиције једног народа или краја. У облик предања ушло је Све необично, чудесно, изванредно, што је могло изазвати неки закључак, или било какову човјекову мисаону или емотивну реакцију. 34 Предања су била погодна за преношење, за саопштавање најразличитијих човекових запажања и искустава. Отуда су, као таква, и врло честа у књизи о којој овде говоримо, као и у другим етнографским делима овог аутора.

Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985, 594–595. Твртко Чубелић, Повијест и хисторија усмене народне књижевности, Загреб, 1988, 216–217. 33 34

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Предања о историјским личностима и догађајима

Записано је у литератури, наводи Риста Т. Николић у овој књизи, мишљење М. Ракића из 1878. године, да Пољаничане више од свију других у Новој Србији одликује жива свест о историјској прошлости својој, о српском имену своме.... крепки синови ових крајева знају, како да је јуче било, за царство српско, за стару славу народну, за Немањиће, за Косово, за кнеза Лазара, Југовиће, Милоша Обилића и Вука Бранковића... Сам је о сећању Пољаничана на историјску прошлост записао: Место каквих сигурнијих података о прошлости Пољанице и Клисуре у ово доба, данас постоје у народу само тамна предања, која се тичу познијег турског времена.Таква и друга предања у његово време још су се могла наћи, у најкраћем виду, као информација, као саопштење о одређеној животној чињеници. У њих нас уводи, служећи се одређеним формулама, изразима који у основи значе преношење, предају одређених сазнања, до којих су људи дошли у прошлости, млађим генерацијама. Ти су изрази синонимског значења: Прича се, Неки веле, Веле, Причају неки, Причају, По причању, Постоји предање, По предању, По усменом предању, Данас се прича, Предање вели, Старији људи веле и сл. Он предања и друге облике усменог народног стваралаштва бележи узгред, док говори о ономе што је циљ његовог истраживања као антропогеографа. Он није фолклорист. Она му служе само да поткрепи, да илуструје своја запажања о животу Пољаничана, о њиховој прошлости, старинама, природном окружењу, занимањима, веровањима, говору и сличним питањима. 49

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Легенде и предања која налазимо у делу Ристе Т. Николића Пољаница и Клисура обрађују мотиве који се тичу живота Пољаничана у прошлости, њихове традиције, али и времена у коме настаје дело овог антропогеографа, тј. периода такорећи непосредно после ослобођења од Турака. њима је због тога углавном завичајна тематика – одређени географски локалитети, локалне, али и националне (историјске) личности, уколико се могу довести у везу са завичајем, сећања на прошлост и претке, веровања у натприродне силе (и страх од њих). Углавном, дакле, мотиви који су обрађени у предањима и легендама имају свој корен у народном животу, па се и мењају о нако како су се и живо т људи и њихова сазнања о свету и животу мењали. Доносимо овде један број таквих предања и других видова усменог народног стваралаштва, углавном, у облику у каквом их је аутор забележио. Груписали смо их према сродности мотива о којима је у њима реч. Нисмо се упуштали у њихову детаљнију типологизацију, свесни књижевнотеоријског става да Више од осталих прозних врста, предања пружају отпор сваком типологизирању. 35 Старост Пољанице У народу постоји предање како је Пољаница толико стара, да је и од Стамбол по стара. Тамо је, веле, у ћутуку прва Пољаница забележена. Мраковштица и Царинске луке Цара Лазара је у Власу, близу Ветернице, док је путовао, ухватио мрак (отуда назив Мраковштица), па је ту 35

Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985, 594–595.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

преноћио у лукама (влажне њиве и ливаде) поред Ветернице (отуда назив Царинске луке). Цар је ту преноћио онда када му Марко Краљевић није допустио да прође кроз теснац где је данас Марково кале. „Швабе” и Турци Причају Пољаничани како су се „Швабе” и Турци свадили на међи, где је Дунав, и како су онда дошли до Пољанице. Зауставили су се на Градавици, која је на улазу у Пољаницу из Клисуре, и посматрали пределе. Један од становника Големог Села (Цветко Бугарац) косио онда у Варожегу, а један од Немаца окренуо, веле, стрелом на њега и прекинуо му косило. Прича се како су једном дошли Немци (Швабе) у Пољаницу, веле њих 27, па су избили на Девотин и одатле ишли даље и допрли до Бакарног Гумна, па се онда вратили испред Турака, који су их гонили. О чувеном пољаничком хајдуку Николи Мандрди и његовој пушци, Риста Николић је забележио ова предања. Ћути, иде Мандрда Кад је почео Први српски устанак, Никола Мандрда је прешао из Пољанице у ондашњу Србију и учествовао у многим бојевима са Турцима. Док се бавио у Пољаници, Арнаутима је толико био дојадио, да су Арнаутке њиме децу плашиле, ућуткујући их речима: Шуј, ће Мандрда! (Ћути, иде Мандрда).36 ________________________ О овом Пољаничанину, у једној енциклопедији под одредницом Мандрда, Никола (Стојановић Никола) Власе, Пољаница, нахија врањска, друга пол. XIX в. – записано је да је био српски јунак и војвода који се истакао у борбама против Турака, као хајдук, а онда и као устаник (војсковођа). Име је добио по томе што је 36

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Мандрдина Шишана Старац један, коме су Арнаути ради те пушке кућу палили, гађали га и непрестано гонили, мало је поманитао, али није допустио, да се потурчи Мандрдина Шишана. Предања о чуми, воденим биковима и џидовима

Водени дивљи бик у Трстени У селу Трстена постојала је тресава и на њој језеро, које је нестало, пукло – распрскало се када је водени бик из тог језера био убијен. Тај бик је, веле, излазио из језера и боо волове становника околних села. Један ковач, који је радио у старом селу Новаковцу (сада Трстена), своме волу је оковао рогове железом, па тај во прободе воденог бика и тако спасе околину. Водени дивљи бик на Облику Из некадашњег језера на Облику излазио је водени дивљи бик и боо се са говедима околних становника. Сељани утврде једном волу за рогове анџар, те њиме прободе воденог бика и овај од рана угине. Тако се ослободе ове напасти.

малко мандрал, шепал у леву ногу, вероватно од неке ране. Учествовао је у I и II српском устанку. Починио је многа јунаштва, био прави народни јунак. Милош му је доделио звање сердара јагодинске нахије. Буран живот завршио је у Крушевцу (тада турском, у који је био протеран): при поткивању, усмртио га је његов диван мисирски хат кога је задобио у борби са Турцима и од кога се до смрти није одвајао. – (Слободан Симоновић, Мала енциклопедија крушевачког краја, Крушевац, 2006, 172.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Чума у Големом Селу Прича се да је некада у селу било 90 кућа, па ударила чума и уништила све село. После чуме су, по предању, око села два брата, са два вола близнака, изорали бразду, те се од тада није никада појавила чума у селу. Чума у Градњи Род Грнчарци у Градњи (који води порекло од некога дошљака из врањско) добио је име по грнету. Један њихов предак, прича се, украо је грне чуми, којим је она била (тукла) по селу. Чума у Урманици Прича се како је у Урманици, на месту где је Урманичко гробље, чума побила 77 девојака, или, како неки веле, 99 девојака, које су биле среле некога младића и растргле га. Та је чума побила и све становнике села Урманице; само се из ковачевске породице спасило неколико њих, од којих води порекло породица Ковачевци. Чумино гробје у Урманици У селу Урманица постоји и чумно гробје, које је близу насипа, недалеко од селишта. Прича се да је ту сахрањено 70 девојака, које је чума побила. Гробје од џидовије У селу Секирју, причају, постојало је гробје од људи џидовије, а у Власу да су ископавали врло крупне кости од људи џидовије (џинови). Ти људи су се молили Богу само да не падну, јер би се одмах, веле, сломили.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Предања о преверавању, о држању вере и побожности

Низ је предања са тим мотивима. О једном је сачуван траг у народној песми (познатој и у Врањском поморављу), у којој је опевана смрт девојке због вере. Аутор је забележио део те песме која се у то време певала у Пољаници. – Ајде, ајде, џан Стојанке, Ајде, ајде, потурчи се, Потурчи се, не мучи се, Ће ти купим свилен појас. – Нећу, нећу да се турчим, Главу давам, веру не давам. Пуче пушка, џан Стојанка паде. Предања и анегдоте о другим мотивима

Како је ветар Југ добио име Ћорча Једном је Југ окопнио (отопио) сав снег, па се, веле тиме и поносио. Али један старац је био сачувао грудву (грутку) снега, па подвикне Југу како није сав снег окопнио. Када је Југ одговорио да јесте, старац извади грудву, удари Југа у око, те овај од тога остане ћорав, по чему га и прозову Ћорча. Ако сам ти краву продао, Девотин нисам Један Арнаутин из Девотина (бележи аутор ову анегдоту, која се у варијантама прича и у Врањском поморављу), продао је краву једноме Србину у Врању. Овај му се доцније жалио да крава не даје довољно млека, на шта ће му Арнаутин рећи: – Ако сам ти краву продáја, Девотин несам! (Ако сам ти краву продао, Девотин нисам!) 54

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Предања и легенде о називима села и других локалитета

Аутор бележи да О постанку имена села, као и о многим другим именима у народу, постоје „приче и „домишљања”. О именима села, напомиње он, биће помена при опису свакога села, а овде ћу поменути приче и домишљања о другим именима. 37 Градња Име је селу Градња јамачно по некадашњем граду, који је по предању био близу ушћа Грађанске реке у Ветерницу. С леве стране Грађанске реке близу њеног ушћа у Ветерницу, „међу реке”, био је, веле, град у раније доба, те је и село Градња по томе добило име. Дреновац Село је прозвато Дреновац по дрену, којег има у селу. Смиловић Село је по предању добило име Смиловић од неке Смиљане, коју су Арнаути потурчили, па по њој, веле, и село крстили. Рождаце Име је свакако село добило по томе што су сви становници рођаци (рождаци), јер воде порекло од заједничког претка; прича се да је једна задруга у селу имала 70 душа. 37

Риста Т. Николић, Пољаница и Клисура – САН, Насеља српских земаља, књ. III, Етнографски зборник књ. IV, 1905, 84.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Власе Постоји предање да породице у Власу Баба Иванинце и Бунушанце воде порекло од Влаха, по којима је и село добило назив Власе. Постоји и предање како су у селу Влаинка и неки Вла седели и од њи се подигло Власе. Као примере других топографских имена наводи: Пољаница је добила име од Пољане, жене, која је однекуда добегла у ову област. Становницима овога краја, који су били под лесковачким пашом, било је далеко да иду у Лесковац, па је паша овај лесковачки вилајет поделио на пола, и од тада овај крај доби име Пољаница; Постоји и предање да је Пољаница прозвана по томе што изгледа као поље када се погледа са Облика, или неког од висова који су око овог предела. Ветерница је добила име по извору званом Ветерница који је близу Језера у изворишту Ветернице; По другом предању добила је име по томе што вода, одакле тече главни крак Ветернице, ромори вр, вр. Облик прозван је по томе што се увек на том вису опази облак из Пољанице, када падне магла или када се наоблачи. Лисац је добио назив по томе што је једним делом лис, тј. без шуме. (Зато се и човек који је по глави лис, без косе, зове лишко.)

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Рупје (Рупе) и Рупници – Изнад села Стрешак и Крушева Глава постоје вртачаста удубљења која становници зову рупе или вртотине. Кажу за неколико њих и Рупје. Постоји предање, да се ту вадило злато и сребро и да је ту био рупник (мајдан). Због тога су и Стречане звали рупници. Ушје – Становници домишљају како је за време неке борбе на Ушју некоме уво откинуто, па је тако настало име Ушје. Тај неко је ко д Рњако вице р ње сло мио , те је по то ме постало име Рњаковица. Други облици усменог народног стваралаштва Да би илустровао говор Пољаничана, у коме запажа неке посебности у односу на говор у Врањској котлини, који аутор, иначе, осећа као матерњи, забележио је један број пословица, загонетки и песама (женских). Пословице Од куд болест, отуд и лек. (Када неко моли за нешто онога од кога је страдао.) Цврста врећа просо држи. (Штедљив човек тече.) Дигја главу како поп у пресвету. (Када се неко поноси као поп у белу недељу, или пресвету, како је народ зове.) Не свирај у празну шупељку. (Празан разговор.) 57

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Нашај Кузман огњило, куде стануја, свуд кљоцнуја. (Када неко дође до каквога положаја, па се тиме хвали.) Загонетке Наш војвода воду пије, над њега се барјак вије (петао). Караџа улеже, а рогови не могаше (сврдао). Сву говеду накара, а караџу не мога (ноћ). Дрвен деда козе тера (чешаљ и коса). Поп у рупу, а гуња врз рупу (рдква – ротква). Мртва кобила а жива црева (кућа и у њој људи). Два орла а једна шија (бисаге). Дерен бика (бик) низ поље рика (бубањ – гоч). Простр кожу, расипа гра, врза јарца да чува (небо, звезде и месец). Бела кобила, зелен реп (празилук). П е с м е (ж е н с к е) Садила Стана босиљак, Дооди јелен, те пасе. Отиде Стана да чува, Долази јелен да пасе. Помава Стана јелена. Јелен заплива, преплива. Стана заплива, не мога; Па вика Стана до Бога. Дочуло момче с планину, 58

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Дооди Стани у помоћ. Изводи Стану на воду, Одведе мому за себе. Божано бела, црвена, Што даде китку синоћке На лудо младо незнано; Што носи фече на главу, И оно неје његово: Из село га је узело. Божано бела, црвена, Што даде китку синоћке На лудо младо незнано Што носи пушку на рамо И она неје његова: Из село гу је узеја. * * * Књига Ристе Т. Николића Пољаница и Клисура даје исцрпне податке о животу Пољаничана у годинама пошто су се ослободили вишевековног турског ропства. Она пружа сазнања о географији и историји овог дела Србије, о занимањима Пољаничана, о њиховом пореклу, језику, духовном стваралаштву. Ризница је података за истраживаче разних усмерења које би интересовала Пољаница. И овде истичемо да је штета што аутор, тако савестран и акрибичан, у свом антропогеографском снимању Пољанице није обратио већу пажњу на фолклор, на усмено народно стваралаштво Пољаничана, које је, како се зна из других извора, било врло богато. А оно, како се опет зна, подлеже сталном заборављању, нестајању. 59

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Имајући у виду аспект књиге који смо сагледавали, као и њену вредност и значај у целини, закључићемо овај рад оценом коју је о њој изрекао овде споменути мр Слободан Симоновић: „Књига „Пољаница и Клисура” истинска је српска мала енциклопедија; прави извор српске топонимије. Историја је то српског језика, лексичка грађа, историја, географија нашег простора, етнологија Срба.” 38 Из књиге: Др Јован Љ. Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја, IV, Народни универзитет Врање, Врање, 2014, 49–67.

Слободан Симоновић, Српске теме, Крушевац, 2009, 98.

II ДЕО О ЈЕДНОЈ ЗБИРЦИ ВРАЊСКИХ НАРОДНИХ ЛИРСКИХ ПЕСАМА

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

РЕЧ О ЛИРСКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА ИЗ ВРАЊСКОГ КРАЈА „У њима се (у народним песмама из врањског краја – Ј. Љ. Ј.) огледа целокупна психичка конституција Врањанаца, сав жар њиховог темперамента који се манифестује на неодољив, па ипак уздржљив начин; оне одишу и жудњом која Врањанца сагорева до сржи, а која о себи не даје упадљиве знаке над; оне садрже и беспомоћну резигнацију над фаталношћу, и бескрајну тугу за младошћу која се неповратно изгубила; у исто време оне показују и искре, можда ретке, али необично дубоке среће од живота.” Љубица и Даница С. Јанковић

целини усмене народне књижевности, уз народне епске песме, народне приповетке, пословице и загонетке, засебно и веома истакнуто место имају народне лирске песме. Лирска народна песма својим изражајним могућностима, својом структуром и обимом, била је погодан поетички облик да изрази најразлићитија човекова осећања и расположења, сва његова реаговања на свет и природу која га је окружавала. Песма је пратила човека у свим животним збивањима и ситуацијама – од рођења до смрти. Она је његов интимни дневник у који је он убележавао све своје радости и ведрине, али и животне тегобе и бриге. 63

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

рима.

Одувек је, и свуда, тако бивало. Тако је и данас, и на овим нашим, врањским просто1.

У једним песмама јасно су видљиви, а у другима се само наслућују, елементи митолошког погледа на свет и живот, нарочито када је реч о човековој борби против стихија природе, о преживљеним катаклизмама и епидемијама болести. А таквих природних катастрофа, познато је, било је у врањском крају. Зна се да је у селима „тепала чума” да су одређени ритуали у вези с тим извођени, да је то све оставило трага у народном стваралаштву – у народним пословицам и изрекама (Пијанство од чуму по лошо, Од чуму бега, у чумино село дошја, Паре у буџак, а чума при оџак); у народним клетвама (Чума нека те удари); у погрдним изразима (Чумо!, Чумо једна!) и сличним облицима. Шире, често стравичне слике из тог давног времена нуде лирске народне песме, као у примеру: Ветар дува више село, Чума бије усред село. Све се село разбегнало, Салʼ остала бела Неда Да заткаје тʼнко платно да направи кошуљчики на чумчики кошуљчики.

* Сви примери у овом чланку су из књиге: Јован Јањић, Огрејала месечина, Књижевна заједница „Борисав Станковић” – НИП „Нови свет” Врање – Приштина, 1997.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

У њој су јасно видљиви елементи митолошког погледа човека овог поднебља на свет и природу која га је, често непријатељски расположена, окружавала. 2. Од најстаријих времена у одређеним приликама у току године, као и у току човековог живота, певане су увек одређене песме. То су песме које се везују за долазак нове године, за годишње промене у природи, за трајање новог живота, за разне празнике и човекова веровања; ту су и песме које прате важније догађаје у човековом животу, пре свега свадбу и смрт. Овакве песме сликају живот Врањанаца у разним друштвеним приликама. Говоре о њиховим жељама и радостима, али и о невеселим и брижним тренуцима у свакодневном животу. *** Пажљивија анализа песама које су биле саставни део одређених обичаја и обреда открила би у њима и друге значењске слојеве и показала би присуство и других мотива, нарочито љубавних и социјалних, који су њима били све видљивији што су оне више губиле своју првобитну обредну, или обичајну, функцију. Илустративна је за ову појаву песма: – Ђурђовице, зелена травице, Зелена травице, а зашто си зелена полегла, зелена полегла? – Прегази ме момче и девојче, 65

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Момче и девојче. Затој сам си зелена полегла, зелена полегла.

* Песму је од своје мајке Јагоде Здравковић забележила наставница Верица Александрова из Корбевца.

Реч је и овде о митолошким мотивима, о појави, рађању новога живота, о зеленилу – зелена боја, боја младости, доминира. Усред таквога новога живота, усред зеленила су млади – момче и девојче. Песма је изворно извођена уз обред везан за Ђурђев дан: – „Уочи Ђурђевдана, предвече, иду девојке и жене на уврат воденице. Са собом носе корпу и празну флашу. У корпи носе набрано цвеће, а у флашу захватају воду на уврату. Од те воде на Ђурђевдан сипају овцама и каравама у крму, како би имале више млека. Кад се враћају с уврата, певају ову песму” – забележила је ова наставница. *** У врањској околини је до недавна био жив обичај лазарица. Етнолог Видосава Николић, проучавајући народни живот у врањским селима, записала је да су се лазарице све до последњег рата, па нешто и иза њега, одржавале и да се под утицајем новога живота све више губе. Иначе, и игра и песма лазарица је повезана са магијским пролећним обредима, са пролећним животом. Лазаричке песме певале су се у уочи Лазареве суботе, пред сам Ускре. „Постанак овог обичаја у врањским селима доводе у везу са библијским, хришћанским мотивима о Лазару и његовим ускрснућем, којим се симболички представљају васкрснуће, буђење природе и живота на земљи. У неким селима, (нарочито у околини Бујановца, Вла66

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

сине и Влад. Хана), овај обичај се накалемљује на средњевековну историјску српску личност, цара Лазара и легенду о његовом гробу.” 1 Данас се ретко где могу срести лазарице, сем у неким удаљенијим планинским селима, а њихове песме још памти по која стара жена која их је и сама, док је била девојчица, певала. 2 Лазаричке песме су по мотивима које опевају, односно према томе коме се певају, коме су намењене, врло разноврсне – певају се људима, стоци, усевима, кући и сл. да би човек изразио своје жеље за срећу и просперитет, за благостање, да бар у песми доживи оно што му стварност често није пружала, или да, певајући о свему томе, потврди свој смисао за лепу и сликовиту реч, за ритам и игру – за уметнички израз. Тако се домаћину певало: Домаћине дома седи, дома седи, дома ради. Краве ти се истелиле,

Видосава Николић-Стојанчевић: Врањско Поморавље – етнолошка испитивања, САНУ, Српски етнографски зборник, књ.LXXXVI, Београд, 1974, 537. 2 Ученица Марина Димитријевић из Сурдулице записала је 1987. године од Десе Величковић из Дугог Дола (Сурдулица) више лазаричких песама и овакав опис лазарица: „Лазарице полазе пред Ускрс. Њих би најпре два дана припремала, тј. украшавала разнобојном одећом и вредним накитом, али тако да сви чланови буду једнако обучени. Састављене су од пет чланова, од којих је један мушкарац који је обавезно окићен марамама. У рукама носе корпе у које стављају дарове. Што корпа буде пунија и година ће бити роднија. Када дођу пред неку кућу, прве две запевају: Добро јутро, равни двори, а друге две: Бог помого, мале моме,док лазар својом игром забавља домачине”.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

пуне дворе испуниле, овце ти се изјагњиле, пуне дворе испуниле. Домаћине, дома седи, дома седи, дома ради. И пред тобом чаша вино, и у вино златно перо да направиш златне гривне, златне гривне за невесте, златан прстен за девојке. У овим песмама је, како је с оправдањем констатовала поменута Видосава Николић, „у ритуалној форми, одражен целокупан породични и сеоски живот Врањанаца, са свима његовим архаичним цртама, чак много јасније и одређеније него у неким другим обичајима.” 3 Лазаричке песме данашњи човек доживљава превасходно као поетске творевине о једном времену и животу који је бесповратно прошао. *** По садржини и начину извођења лазаричким су сличне краљичке песме. У нашем избору их је више. Забележене су у селима око Владичиног Хана. И обичај краљица се изгубио. Краљице, њихову игру и њено симболично и магично значење описала је етнолог Видосава Николић: „Групу краљички у врањским селима

Видосава Николић-Стојанчевић: Врањско Поморавље – етнолошка испитивања, САНУ, Српски етнографски зборник, књ.LXXXVI, Београд, 1974, 518.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

сачињавале су одрасле девојке, до 20 година старости. Међу њима су три најстарије биле краљи и краљичка (два краља и једна краљица). Краљеви су себе облачили и китили слично лазарима, у беле тоске, шубаре искићене цвећем и шареном хартијом. Сваки краљ је носио по два барјака које је укршатао у игри. Барјаци су и код краљица били слични онима код лазарки: дугачке мотке на којима су причвршћиване беле мараме, тулбени, а на врху, преко тулбена, на средини мараме старински шарени ткани појас, закачен свом дужином. На врху мотке, изнад тулбена, било је причврштено бело звонце, по коме су се краљице чуле још издалека. Краљичка се облачила у старинско свечано, женско, девојачко одело (или невестинску ношњу), са одвезаном, преко главе пребаченом белом марамом. Негде су биле по две краљичке. У том случају последња краљичка је водила слепче. Остале учеснице су биле песмопојке, закићене китком, у свечаној ношњи.” 4 Приликом извођења обичаја краљица певале су се мотивски разноврсне, језички и ритмички дотеране лирске песме. И ове су песме жеље за срећу ономе коме се певају, а певане су, као и лазаричке песме, свим члановима породице, стоци, пчелама, њивама, кући и другима. Требало је да „обезбеде и регулишу добар успех аграрних радова, богату летину. 5 У многим је песмама наглашен мотив љубави између момка и девојке, као у примеру песме која се пева момку стасалом за женидбу:

4 5

Исто, 538–539. Исто, 539.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Овој момче свилʼна китка, Збори мајка да га жени, Оно јој се верно моли, Немој, мајко, не жени ме, не жени ме, не смеши ме, но ми купи врано коње, да прошетам горе, доле, Која мене бегденише, сама ће ми у двор дође, Играј, играј, барјактаре! (После сваког стиха је припев ладо, ладо.) 3. Међу забележеним песмама највише је оних чији је основни садржај љубав – схваћена свестрано и разнолико: као љубав момка и девојке, мужа и жене, осталих чланова породице, али и као љубав према природи и животу уопште. И песме које су по постанку, према изворном контексту у коме су настале и у коме су извођене, и примарној функцији коју су имале, биле другојачије (митолошке, обредне и обичајне, на пример, или посленичке и друге) временом су се, како су се губили обичаји које су пратиле, како смо већ показали, трансформисале у љубавне. У њима данас тек по неком детаљу препознајемо време када су оне имале другојачију природу и сврху. У том погледу су врло карактеристичне додолске, лазаричке и краљичке песме, али и неке друге врсте (песме уз рад, овчарске и сл.). Најчешћи мотив ових песама је љубав момка и девојке у најразличитим манифестацијама и нијансама; као стрепња и чежња, као срећни састанци и болни растанци, као надмудривања и задиркивања, као опис женске али и мушке лепоте, као разне препреке остваривању љубавних веза и сл. 70

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Лепота младих, посебно лепота девојке, опевана је у многим песмама. Таква је једна од најлепших из тога циклуса, песма о физичкој, и још више духовној лепоти девојке. Она почиње готово епски – прекрасном, необичном словенском антитезом, која слика лепоту девојке, атова” завршава се анафоричким понављањем речи „огрејала”, чиме се наглашавају, до хиперболе, све њене врлине, односно казује све оно што од ње очекује патријархална задруга у коју она долази. Песма је сватовска. Она је слика разиграних „китених сватова”. Све је у њој у сјају и бљеску: у сваком стиху је бар по једна реч (сија, сунце, огрејала) која гради такву слику или потенцира њен смисао. Она говори о сталној, вечитој жељи људи овога поднебља да им живот буде сређенији, да и њих, како се овде у обичном говору каже, „огреје сунце”: Што се сија, нане, у поље широко? Да лʼ је слунце, нане, илʼ је златан камен? Да лʼ је платно, нане, од најбољу свилу? Неје слунце, ћеро, нити златан камен, неје платно, ћеро, од најбољу свилу, већ то идев, ћеро, коњи пеливани. У сватови, ћеро, Даница девојка: Она сија, ћеро, као златан камен; огрејала, ћеро, китене сватове, огрејала, ћеро, кума и старејка, огрејала, ћеро, свекра и свекрву, охрејала, ћеро, девера, етрву, огрејала, ћеро, младог младожењу.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Лепота девојке, њена младост и љупкост, опевана је у многим песмама.Она се пореди са оним што оличава виткост, а дају се и потпуније слике девојачке лепоте: Изникнала конопљица у мајчини бели двори. Та то није конопљица, но је мајки мила кћери. Мајки кућу да измете, татку воду да донесе. Девојченце, игличенце, преко реке пренесено, преко реке пренесено, у баштицу засађено, сас прстенче ограђено, сас марамче покријено. Кој намине да откине, кој мирише да уздише. (После свака два стиха је припев доз, доз.) У овим песмама народни песник испољава свој смисао за лепоту израза, за живо поређење, ефектну метафору. Његову пажњу привлачи и мушка лепота: Море Ђуро, лепи Ђуро, Што се лепо промењујеш: Два јелека обукујеш, Један ален, други шарен, Па се шеташ горе-доле, горе-доле низ тој поље! 72

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Да те виду наше каде Све би Турке потепале, Па би тебе пољубиле. * * * Шта се оно сјајеше уз вароши, низ вароши? Отприлике војник беше – сабља му се сактијаше, пушка му се блештејаше. (...) Једна од најлепших, песнички најсугестивнијих из овог мотивског круга, свакако је песма са почетним стихом Стојанке, мори, девојко. Мотив опеван у њој (да „убава мома род нема”) има више реализација у народним песмама врањског краја. Једну његову варијанту унео је и Бора Станковић у Коштану. 6 Овде је низ живих песничких поређења, аргумената за постављену тврдњу (да „убава мома род нема”), јер и: ... Ситно камење број нема, дуга путинаʼод нема, голема њива крај нема, сугаре јагње греʼ нема. И тако песма и живот постајали су једно. Брисала се граница између јаве и сна, између онога што се у животу имало и што се желело, између конкретне животне стварности и нове, песничке која је на њеној подлози израстала. 6

Борисав Станковић Сабрана дела II, Просвета, Београд, 1956, 139.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

4. У многим песмама које су иначе по постанку, према првобитном њиховом извођењу, везане уз одређене обреде и обичаје, јасно се уочавају и одблесци друштвеног живота. Уствари, читава лирска народна поезија је уметнички и културно-историјски докуменат породичног и друштвеног живота на овим присторима. Она у својим сликама, макар оне понекад биле минијатурне, још више у своме подтексту, у атмосфери коју дочарава, а нарочито у лексици, чува све важније моменте из личног, породичног и друштвеног живота. У њој је реч о свакодневним бригама људи и њиховим судбинама кроз време. Такве песме речитије су од сачуваних историјских докумената и података материјалне културе, драгоцена су наша књижевна и језичка баштина. Социјални моменат, на пример, у песми која почиње стихом Сиротиња боса, гола која је првобитно свакако пратила одређени обред, када је данас реципирамо, осећамо као доминантан. То је песма о сиротињи, босој и голој, али која би да свима буде добро („моли бога за свакога”): Дај ми, боже, берикета: Од један клас чабар жита, За свакога и за мене. У овој и сличним песмама видимо не само став наших предака према природним силама, које су разним обредима, ритуалним играма, па и песмама настојали да умилостиве, него и према друштвеним силама – према онима за које су, у својој мукотрпној историји, морали да раде.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Одјеке тешкога живота наслућујемо и у лазаричкој песми која почиње стихом Путне моме, пут оделе, а да је лазаричка закључујемо само према припеву „доз”. То је песма о момама које су: ... Пут оделе, кал газиле – Кал газиле до колена – и које: Пешки оде, коњи воде, Жедни оде, воду носе. На основу лексичких чињеница, пре свега, у одређено историјско време, време газда и чорбаџија, можемо да лоцирамо, на пример, песму са почетним стихом Зађи сунце, не зашло га и сличне које имају такође, наглашену социјалну тематику.У њима је, не баш тако давно стварност људи овога краја, са завидним уметничким мајсторством тематизована и фиксирана. А таквих примера има доста. 5. (...) Интересовање за народне лирске песме из врањског краја, као и за остале облике народног живота, посебно је испољено после ослобођења ових крајева од Турака. За ово време многи фолклористи, етнолози и људи других специјалности бавили су се бележењем и проучавањем народног стваралаштва пониклом на овим просторима. Потпунији поглед сакупљања и идавања народног песништва овог краја дао је Владан Недић, наш знаменити 75

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

проучавалац народне књижевности, у чланку Народне песме из врањског краја. 7 Он овде прати интересовање за ову поезију од првих њених бележења 1878. године, па до седамдесетих година овога века. Читав је низ, констатује он, познатих научника и књижевника који нису равнодушно пролазили поред овог вида испољавања народног духа и језичког стваралаштва. На један други начин, него научници, очувању и популарисању народних песама из врањског краја допринео је књижевник Борисав Станковић.” Он их је, записано је у поменутом чланку, расуо, преко тридесет по Старим данима, по различитим издањима Коштане, по Нечистој крви – али расуо као месечина по своду, тако да оне добијају дубину од пространства у коме трепере, а пространство дубину од њих. Свакако су завичајне песме, чулне и танане, биле Станковићу велико надахнуће.” 8 И наши познати музиколози су интересујући се за народне мелодије, бележили и текстове народних песама у врањском крају. Тако је, према истраживању Татомира Вукановића, 9 између осталих, у првим деценијама овог века Владимир Ђорђевић записао и музички обрадио известан број лирских врањских народних песама, а између два рата, и после Другог рата, објављују своја истраживања орских игара у Врању и околини, у посебној, антологијској монографији сестре Љубица и Даница С. Јанковић. 10 И после Другог светског рата наставља се рад на сакупљању и проучавању народних песама у врањском крају, који траје до данашњих дана. Владан Недић: О усменом песништву, СКЗ, Београд, 1976, 327. Исто, 230. 9 Татомир Вукановић: Музичка култура у старом Врању, Врање, 1987. 10 Љубица и Даница С. Јанковић: Народне игре,VI, Београд, 1951. 7 8

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Овде ваља посебно да се истакне истраживање етнолога др Видосаве Николић-Стојанчић. Она је у оквиру ширег етнолошког испитивања Врањског поморавља које је организовао Етнографски институт САНУ сачинила, уз помоћ великог броја сарадника и информаната са терена, „општи пресек народног савременог лирског певања у Врањском Поморфављу” 1956–62. године. Том приликом забележила је, уз остало народно стваралаштво, и 277 лирских народних песама. Из класификационе шеме ове грађе, коју је она дала, види се њен веома широк тематски распон и разноврсност прилика у којима су песме настајале или биле извођене. 11 Њени су закључци да су се „нарочито... очувале оне старинске песме које су певане узʼораʼ и обреде, углавном оне које прате обреде који су се до данас одржали. Са губљењем старинских обичаја и обреда, изгубиле су се и многе старинске песме.” 12 Важно је и њено запажање, које је потврдило и наше истраживање, да су „Носиоци песме и прозе... представници старих и средњих генерација становника. Они се одликују изванредном духовном свежином. То су данас последњи носиоци народне усмене традиције.” 13 Разуме се, поред значајних резултата које су до сада остварили многи записивачи врањског народног песништва, оно није још увек у потпуности забележено, а изостало је и његово дубље, уз примену савремене књижевнотеоријске методологије, проучавање и вредновање. 11 Видосава Николић-Стојанчевић: Врањско Поморавље – етнолошка испитивања, САНУ, Српски етнографски зборник, књ.LXXXVI, Београд, 1974, 505–514. 12 Исто, 514. 13 Исто, 490.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Наша су настојања подстакнута обележавањем великог јубилеја – 200. годишњице рођења Вука Стефановића Караџића, ишла за тим да се у овом тренутку, у облику у коме се данас налазе, фиксирају песме, односно њихове варијанте, што би могао бити допринос њиховом отимању од заборава, а такође и грађа за даља, компаративна проучавања овог вида народног блага. У овом послу имали смо изванредну сарадњу и помоћ многих наставника и професора српског језика и књижевности са читавог врањског подручја, што са захвалношћу овде истичемо . Они су са љубављу и професионално одговорно учествовали у овој акцији, у којој је током 1987. године забележено око 400 песама и других облика народног усменог стваралаштва из врањског краја. Прво, усмено представљање ових записа, учињено је 1987. године на окружној књижевној смотри литерарних дружина одржаној поводом 200. годишњице рођења Вука Стефановића Караџића у Основној школи „Вук Караџић” у Сурдулици. Иначе, више песама забележених овом приликом објављене су у једном од најбољих избора наше народне лирике – у књизи др Симеона Мaринковића. 14 Варијанта песме Зађи сунце, не зашло га објављена је у антологији професора Тода Чолака. 15

Симеон Маринковић, Српске народне лирске песме, Креативни центар, Београд, 2012. 15 Тоде Чолак, Безданој беди краја нема – Антологија социјалне лирике,Београд, 1989, стр. 20. 14

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

6. Људи врањског поднебља који су у прошлости више живели у материјалној оскудици него у благостању, на чије се достојанство ударало са разних страна, и чији је живот често и физички био угрожен, поред бриге за биолошки опстанак, поред онога што су чинили да задовоље своје основне животне потребе – исказивали су и свој смисао за духовно и естетско – за лепу реч (песму, пословицу, причу), за мелодију, за игру, ситан вез, раскошно украшене тканице и сличне облике уметничког изражавања. А умеће певања и играња одувек се ценило у врањском крају. Људи су се дивили онима који су га поседовали, као што је случај у песми о две сестре – две јабуке црвене”: ... Кад запева старија, Девет села слушала, Кад заигра млађија, Девет села гледала. Може се закључити да је народна лирска песма у уметничком изражавању Врањанаца имала, и данас има, бесумње, почасно место. Јован Јањић, Огрејала месечина, Књижевна заједница „Борисав Станковић” – НИП „Нови свет” Врање – Приштина, 1997.

III ДЕО ПРЕГЛЕД ДОСАДАШЊЕГ БЕЛЕЖЕЊА И ПРОУЧАВАЊА ВРАЊСКИХ НАРОДНИХ ПОСЛОВИЦА

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ХАЏИ-ТОДОР ДИМИТРИЈЕВИЋ – ПРВИ ВРАЊСКИ ПАРЕМИОГРАФ И ПАРЕМИОЛОГ Уводне напомене

аш крај је један од оних које Вук Караџић, сакупљач народног поетског блага и реформатор нашег језика, није походио. Због тога у корпусу народног поетског стваралаштва које је он забележио на просторима где живе Срби нема примера из Врања и његове околине. Вукове књиге (Вукове песмарице) су међутим врло рано, још за време Турака, биле познате Врањанцима. Било их је у имућнијим кућама, а учени пак Врањанци и дубље су познавали Вуков рад. Под утицајем тих књига и Вукових идеја уопште, а још више због појачаног интересовања српске науке за разне аспекте живота у новослобођеним окрузима, које је нарочито било живо првих деценија после ослобођења од Турака, после 1878. и 1912. године, у врањском крају многи истраживачи су на Вуковом путу. Они у овим пределима наилазе на још живу, неначету патријархалну културу и на такође још живе примере разноврсних облика народног поетског стваралаштва – лирских, па и епских народних песама, као и разних облика прозног казивања. Многи од њих, уз друга проучавања, бележе нарочито лирске народне песме. Појављују се и прве збирке такве грађе. Нас овде интересују посебно они истраживачи, и то са наших простора, који су се бавили бележењем народних пословица као вида народне прозе и резултати које су као 83

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

записивачи (паремиографи) и проучаваоци (паремиолози) постигли. Пословице су, како су показала каснија истраживања, и данас жив облик народног стваралаштва, врло чест у свакодневној комуникацији Врањанаца. Иако настале махом у прошлости, у другим социјалним приликама и односима, пословице и данас бивају актуелне, ако својим смислом, својом поуком, искуством које казују – погађају погледе и мисли данашњег човека, данашњег Врањанца. Управо велик је број таквих примера, па је отуда потреба да се на њих, као на драгоцено културно наслеђе, и на овај начин скрене пажња. 1. Први, најзначајнији, и до сада може се рећи, непревазиђени резултат на бележењу народних пословица које се могу чути у говору Врањанаца, остварио је ХаџиТодор Димитријевић. 1 Његова збирка забележене пословичке грађе Врањске пословице, I део појавила се 1935. године, као избор из збирке коју му је откупила Српска краљевска академија наука 1907. године. Тек у наше време, 2006. године, појавило се њено фототипско издање. Приредио га је издавач „Царство смеха СЦП” из Врања. 2 Хаџи-Тодор Димитријевић (рођен 1889. у Врању – умро 1977. године у Београду), фолклорист, публициста и језикословац. Најзначајније дело су му управо Врањске пословице, о коме је овде реч. 2 За поновно објављивање ове збирке јавно смо се залагали још 2004. године. Види о томе текст – Јован Љ. Јањић: Поглед на класификацију пословичке грађе у збирци Врањске пословице у књизи (истог аутора) Над књигама и рукописима из завичаја, Народни универзитет Врање, Врање, 2004. 76–84 и (исти текст) у Зборник радова Учитељског факултета у Врању, књ.XI, Учитељски факултет у Врању, Врање, 2004, 177–183, где смо у закључку истакли, као апел, „потребу да Врањске пословице Хаџи-Тодора Димитријевића, као изузетно дело наше 1

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Збирка садржи врло богату и разноврсну пословичку грађу.Уз то, ту су и Предговор др Јована Хаџивасиљевића и Уводна реч аутора збирке, кратки текстови који бацају светло на настанак збирке и природу пословица које су употребљавали Врањанци пре једног века. На њих желимо у овој прилици да се посебно осврнемо, будући да смо о самој збирци, о томе како је грађа класификована и приређена, већ писали. 3 2. У Уводној речи аутор Хаџи-Тодор Димитријевић говори о томе како је дошао на идеју да бележи пословице и који су му мотиви и подстицаји у томе послу били. Своју уводну реч почиње заповедном реченицом: „Иди у народ!” – којом, како се из даљег текста види, жели да каже да ће сваки искусан човек тако упутити неискусног да тражи одговор на животна питања, јер, „Народ је извор снаге и мудрости, правде и морала”. Из народа су потекли сви учени људи, сви филозофи света. Наводи да је такав био и Аристотел, „који је такође скупљао пословице и о њима записао следеће: Пословице нису ништа друго него остаци ,старије филозофијеʼ.” културне баштине, актуелно једнако и у наше време, буду поново објављене и тако учињене доступним и данашњим генерацијама Врањанаца”. Поздрављамо појаву овог издања збирке иако оно можда није одјек на наш апел, али истовремено истичемо и жаљење што пословице Хаџи-Тодора Димитријевића, објављене први пут још пре седамдесетак година, нису у овом издању пропраћене једним текстом који би их вредновао савременим мерилима и савременом књижевнотеоријском методологијом, и то, како са филозофско-моралног и историјско-социолошког, тако и, још потребније, са књижевно-уметничког гледишта, и који би указао на њихово семантичко и естетско богатство. 3 Види текст наведен у претходној фусноти.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

И пре него је ово сазнао и пре него је знао „да је српско име постало славно у свету помоћу народних умотвотворина, нарочито пословица” Хаџи-Тодор Димитријевић је, још као ђак гимназије, за време летњих ферија, бележио врањске народне пословице. Забележио је тако више од 4200 пословичких облика – праве пословице и оне исказе које је Вук Караџић, на кога се угледао, означио као „и друге различне у обичај узете ријечи.” Ту су, дакле, изреке, пословичка поређења, различити облици пословичких фразеологизама, затим благослови, клетве, заклетве и слични изрази. Уочио је да неки пословички облици изумиру, али и да се нови јављају. Сматрао је да пословице треба сачувати од заборава и оставити их будућим генерацијама које ће „ма колика да буде преоријентација у мишљењу, уживати у мудрости својих предака”. Знао је да модерно време није наклоњено народним умотворинама, да их потискује писана литература (да су „одгурнуте устрану писаном литературом”), посебно афоризам, али знао је такође да су „многи (су) постали велики што су нехотице или хотимично проткали своја дела модификованим народним пословицама”. За њега је, због свега тога, како истиче, бележење пословица била патриотска дужност. Ми данас, после протеклог века од времена када је он записивао врањске пословице, можемо да кажемо да је ту дужност, коју је сам себи поставио, испунио на најбољи начин. На крају ове, иначе кратке, сажето писане Уводне речи, заложио се да се пословице у књигама сређују, групишу, према њиховој садржини, са напоменом „Да је Караџић уредио своју збирку по садржини свакојако би било корисније. . .” И сам је своју збирку, први у нас, тако уредио. Он је скупине пословица сродног значења средио по абецедном реду назива које им је одредио, од нпр. Бог, Бадава, Благост, 86

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Блуд, Благослови итд. – до Жаба, Жалост, Жеља, Жена. Унутар оваквих скупина, пословице су такође поређане по абецедном реду. 3. Оцену паремиографског рада Хаџи-Тодора Димитријевића и погледе на вредност пословица, за које сматра да имају угледно место међу народним умотворинама, др Јован Хаџивасиљевић 4 је укратко изложио у Предговору збирци, ко ји је, како на његовом почетку истиче, написао „Умољен од господина Хаџи-Тодора Димитријевића.” Он овде најпре говори о томе како је настала збирка (зборник) пословица – да је вредан Хаџи-Тодор Димитријевић бележио у свом родном крају, у околини Врања, тридесетак година народне умотворине, и да је од њих сачинио „повећу збирку пословица из околине Врања”, коју је на његову препоруку откупио Лексикографски одсек Српске краљевске академије наука. Његовом мишљењу о значају паремиографског рада Хаџи-Тодора Димитријевића нема се ни данас шта додати: „Како пред модерним културним облицима све старо нагло Др Јован Хаџивасиљевић (рођен 18. октобра 1866 у Врању – умро 29. марта 1948. године у Београду), завршио је Историјско-филозофски факултет Велике школе у Београду а докторирао на Бечком универзитету. Један од најпознатијих и најученијих Врањанаца – историчар, етнолог, културно-просветни радник широког научног интересовања. „У проучавању наше прошлости њега је све занимало: просветне, културне, политичке и друштвене прилике, споменици културе, градска и сеоска ношња, језичке и обичајне прилике, трговина, породични живот, привреда, старе трговачке породице, њихово порекло, миграција људи за време турске управе и по ослобођењу, турска управа, недела окупатора и сва остала кључна питања везана за живот наших људи и земље” – записао је о њему, такође познати Врањанац, Риста Симоновић. (Људи и дела, књ. I, Библиотека Државног архива Врање, 1968, 27.)

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ишчезава, Хаџи-Тодору припада заслуга што је прибележио и што на овај начин отима од заборава ове врањске пословице и, готово, у правом врањском пределном говору.” Временом је збирка пословица Хаџи-Тодора Димитријевића само добијала на значају,управо због тога што „све старо нагло ишчезава” и што се тај процес и у наше време убрзано одвија. Ту је и запажање да су пословице ипак сачуване у великом броју и да се „још и данашњи дан, доста употребљавају” и „поред свега утицаја нове душевне хране у разним облицима . . . “ То је због склоности Врањанаца мудровању и употреби пословица. О томе је Јован Хаџивасиљевић оставио податак, сведочење, које сви каснији паремиолози редовно цитирају: „Не само по традицији већ и по јо ш живим сведоцима у врањским пределима познати су врањски мудраци. Зна се да су Хаџи-Михајло Х. Погачаревић и Хаџи-Риста Добревић пословицама могли водити разговор и по пола дана.” Интересантно је, и данас прихватљиво, његово мишљење да је за „живот” пословица потребан одређени амбијент, одређена говорна ситуација, онаква, како он каже, „где се и другује и пријатељује; где се води заједнички живот.” Запазио је он даље да у зборнику пословица ХаџиТодора Димитријевића има доста пословица турског порекла и изнео мишљење да су оне последица релативно мирнога суседског живота Срба и Турака у Врању и врањском крају. 4. Има у Предговору и једно мишљење Јована Хаџивасиљевића о врањским пословицама које, посматрано са гледишта данашње паремиологије, заслужује коментар. Наиме, он сматра да су многе пословице (не све) које су се одржале у 88

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Врању и околини, „већ толико разбивене, покидане и допуњене да су мало поучне, духовите и интензивне садржине. Многе од њих не само да су изгубиле од свога интензитета већ су ослабљене и по форми и по значају.” Вероватно он овде мисли на оне пословичке облике који нису праве, потпуне пословице (које се по Вуку „свагда једнако говоре”), односно мисли на изреке, пословичка поређења, пословичке фразеологизме, заклетве и сличне исказе (које је Вук означавао као „и друге различне као и оне у обичај узете ријечи”), а које је Хаџи-Тодор такође у великом броју уврстио у своју збирку. А такви искази су обично делови (остаци) читаве причице, анегдоте, или су пак делови правих пословица, који су добили устаљени, фразеолошки облик и као такве их људи употребљавају у одређеним говорним ситуацијама и са смислом и поруком коју је имала и већ заборављена причица из које је настао дотични фразеолошки израз. Да ли је, како мисли Хаџивасиљевић, такав пословички облик, због тога, и мање вредан, мање поучан, мање духовит, мање „интензивне садржине”? Наш одговор није потврдан. Време је управо показало да су и те такве „разбивене, покидане и допуњене” пословице велика ризница искуства и духовног богатства људи овог поднебља и да и данас мо гу да нађу пр имену и потврду у животним ситуацијама сличним онима које су, у прошлости, условиле (омогућиле) њихов настанак. У потврду изнетог мишљења, а да бисмо показали и разноврсност пословичких облика које је Хаџи-Тодор унео у своју збирку, даћемо овде, поред правих, потпуних пословичких облика, и прегршт осталих: Праве, потпуне пословице (обавезно су двочлане, самосталне, синтаксички и значењски потпуне, целовите.): Ако искаш да познаш човека, дај му стап у руке. Ако си на ђавола другар, ће те бутне у бунар. 89

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Кʼд се скршив кола, путеви се нађев. Какво се изаткаје, такој ће се искида. Која кокошка млого крека, она малко носи. Куде куче лока, туј и лаје. Куде он шије, ја се протињам. Крушка кʼд сазреје, сама пада. С голему висину, голем поглед. У какво се коло уфатиш, такој ће играш. Пословичке изреке (задржале су само један део смисла из ранијег контекста, један део реченице, па и тако непотпуне налазе примену у говору, а можемо их разумети само у одређеној говорној ситуацији, у контексту): Ја сам јаре од стару козу. Куде има поарно викај и мене Ортачку кобилу вуци гу давив. Сам цар, сам господар. Смути, па расипи. Тражи длаку у јајце. Ће легне на брашно. У звезде га кове. У њега се куне. Пословичка поређења и пословичке метафоре (као делови синтагме или потпуне реченице доносе поређење као допуну или одговор на први део фразеологизма): Добар како добар дʼн у годину. Живи како пиле на грањку. Измешали се како свињска црева. Нема иглу куде да фрљиш. Рипа како петʼл у торбу. Нашја несечену гору. Отиде под лед. 90

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Пословички благослови, заклињања, клетве (имају устаљене, препознатљиве облике): Дај, боже, да се роди и на дрво и на камен! Кој што ради, да иљади! Што нема, Бог нека му даде, а што има, Бог нека му чува! Жими кој ми најмил! Овде сʼм најтʼнак! Крс (т) да немам! Убија га свети Илија и Огњена Марија! 5. Нема сумње, закључићемо, да је збирка Врањске пословице Хаџи-Тодора Димитријевића до сада најопсежнији и највреднији рад из области бележења пословица у врањском крају. Она чува од заборава народне пословице (на говору људи овог краја) као врло значајно културно наслеђе у коме је кондензовано народно животно искуство и показује способност Врањанаца да своје погледе на живот и свет изразе на мудар, филозофски начин. Збирка је као таква и слика њихових етно-психичких и моралних карактеристика. Сигурно је да ће се у будућности, као што је то већ данас, вредност сваког новог рада из области паремиологије одређивати према овој збирци. Она ће проучаваоцима врањских пословица бити мерило и оријентир у томе. Из књиге: Др Јован Љ.Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја,II Народни универзитет Врање, 2008, 50–60.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Поглед на класификацију пословичке грађе у збирци Врањске пословице 1. Досадашње интересовање науке о народној књижевности и фолклористике уопште, када је реч о фолклору Врања и околине, било је усмерено углавном на лирску народну поезију. Записивање и објављивање лирских народних песама започело је одмах после ослобођења од Турака. Појавио се до сада низ збирки такве поезије, чак и у антологијским изборима. Такође су остварени и значајни резултати у проучавању, најчешће њене мотивике, рецепције и извођења. Написана је о њој и једна докторска дисертација.5 Са прозним народним стваралаштвом није био такав случај. Изузетак овде чини само зборник народних пословица (књига) Врањске пословице, I део, 6 коју је сачинио ХаџиТодор Димитријевић. 7 Она је објављена пре седамдесетак година и данас се до ње тешко може доћи. Желимо овде да укажемо само на један аспект овог, кад је реч о врањском фолклору, капиталног дела – на проблем разврставања, класификовања и презентовања пословичке грађе коју ова збирка доноси.

Види прилог у овој књизи О једној објављеној докторској дисертацији. Књига Врањске пословице, I део, Београд, 1935.г., избор је из збирке ХаџиТодора Димитријевића коју је откупила Српска краљевска академија наука. 7 Хаџи-Тодор Димитријевић (рођен 1889. у Врању, умро 1977. године у Београду), фолклорист, публициста и језикословац. Најзначајније дело су му Врањске пословице. 5 6

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

2. За ову збирку народних пословица (и других пословичких облика – изрека, паремиологизама, клетви, заклетви, благослова и свих оних израза и речи за које би Вук Караџић рекао „и друге у обичај узете ријечи”) може се казати не само да је прва, него и да је до сада по богатству и разноврсности пословичке грађе коју доноси непревазиђена. Овом констатацијом не желимо никако да умањимо значај напора који су уложили каснији записивачи овог вида народног стваралаштва и резултате које су остварили. 8 Ако се о лирској народној поезији може рећи, с правом, да одсликава душу Врањанаца, за пословице се може казати да говоре о њиховој памети, разуму, о њиховом схватању живота – о њиховој филозофији живота. Пословице су за њих потреба. Они њима, као непорецивим доказима у живом свакодневном говору потврђују своје животне ставове и чине их убедљивим, па и занимљивијим. О Врањанцима је иначе још Јован Хаџивасиљевић, у предговору ове збирке, који је написао на молбу свог савременика ХаџиТодора Димитријевића, констатовао „да су склони мудровању, употреби пословица” и да је збирка Врањске пословице књига о њиховој филозофији живота. Као таква она није ништа изгубила од своје актуелности ни данас. Напротив.

Овде у првом реду мислимо на веома значајног проучаваоца врањског фолклора, етнолога и фолклористу, Татомира Вукановића, и на његову књигу Врањске народне пословице, Врање, 1983. као и на рад Селене Милићевић Предлошко – падежне синтагме и валенце глагола у врањским пословицама (са око 200 пословица забележених од Олге Златановић, рођене у Врању 1911. године),објављен у публикацији Језичке мене и живот речи, Огледи из лингвистике, Ваљево, 1997, у коме се по први пут врањске пословице посматрају и као лингвистичке чињенице. 8

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Време је потврдило малтене све истине (и мудрости) које она доноси. И данас у свему важе речи састављача ове збирке, које је у предговору написао, да је пословице бележио због уверења да ће и будући нараштаји „уживати у мудрости својих предака, као што се Јевреји диче својим Талмудом који је пун пословица многих источних народа, као и готово све свете књиге свију народа и времена.” А о значају пословица и потреби човека да их употреби у говору, сажето је рекао: „Говор без пословица је као јело без соли.” На вредност ове књиге указао је и његов савременик, већ поменути Јован Хаџивасиљевић, написавши у њеном предговору: „Овом замашном и значајном збирком пословица, Хаџи-Тодор Димитријевић је осведочио и остварио свој дугогодишњи труд, који је уложио у сакупљању народних умотворина у свом родном крају, околини Врања”, и додавши још и ово: „Како пред модерним културним облицима све старо нагло ишчезава, ХаџиТодору припада заслуга што је прибележио и што на овај начин отима од заборава ове врањске пословице и, готово, у правом врањском пределном говору.” Навешћемо овде још једно његово мишљење које погађа суштину пословица, њихове рецепције и живота: „Kao све народне пословице и свуда, врањске су обичне луталице без отаџбине и завичаја, крећући се по неограниченом терену, негде по што примајући у себе а негде што и испуштајући.” Тако ова књига доноси пословице које су означене као „врањске” али то треба разумети тако да је реч о пословицама које су употребљавали Врањанци, а не да су оне све по свом постанку „врањске.” Свакако, многе то јесу, али многе су „оне обичне луталице без отаџбине и завичаја”, али су их Врањанци прихватили, „присвојили”, јер оне изражавају 94

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

и њихово искуство, уклапају се у њихов поглед на свет и живот. 3. Од свих до сада објављених збирки и зборника пословица, укључујући и Вукову, збирка Хаџи-Тодора Димитријевића се разликује, пре свега, распоредом, класификацијом пословичке грађе коју садржи. Пословице су обично, због прагматичких разлога, приређиване по азбучном (абецедном) реду речи (или фонеме) којом су почињале. Неки приређивачи су примењивали и тематски приступ, па су пословице у збиркама груписали око одређених тема. 9 У новије време, како се на пословицу све више гледа као на књижевни феномен, приликом класификовања полази се и од њене структуре и стилских одлика. 10

Тако поступа, међу осталима, на пример, и Аница Шаулић (Narodne poslovice, ''Rad'', Beograd 1964.) Она је 1200 пословица, колико садржи збирка, груписала око 22 теме. 10 Тако чини Миливоје Кнежевић. Он, не напуштајући тематски принцип, пословице разврстава на: праве, пословице – причице, дијалошке и стиховане (десетерачке) – Види његов рад: O narodnim govornim tvorevinama, Narodna književnost, priredili Đ. Buturović i V. Palavestra, Sarajevo, 1974., 267-278; Детаљније, имајући у виду њихову структуру и стилске одлике као и потребу да буду књижевнотеоријски описане, пословице разврстава, ненапуштајући потпуно и тематски принцип, Т. Чубелић (Usmene narodne poslovice, pitalice i zagonetke, Zagreb, 1975). Ево његове класификационе шеме (стр. LIV): а) Пословице-питалице б) Пословице-анегдоте в) Пословице-фразеологизми: – Пословичке изреке – Пословичке поредбе – Пословичка заклињања, заклетве, клетве г) Пословице са иницијативним речима: ако, без, било-био, боља-бољебољи, чија-чије-чији итд. 9

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Хаџи-Тодор Димитријевић се држи значењског, семантичког принципа. Он пословице разврстава према ономе што је њихова значењска суштина. И по томе се он разликује од свих паремиолога који су пословице приређивали пре њега (а и после њега). Он у одређеним пословицама налази оно што им је заједничко у смислу значења, па то као њихову суштину, битност своди на један појам, односно именује једном речи. Та се реч не мора налазити ни у једној од пословица обухваћених скупином коју она означава, под коју су оне подведене. Такве су групе пословичких облика, на пример, пословице подведене под реч (појам) митo: 11 – Мунет у ребра. – У нас бија кадија што два тега имаја. Кад неки, обично чиновник или државни службеник, не поступа једнако са свима, који од њега зависе: – Какво ти је печење, такво ти је решење. – Има рука работу. – За једну ложицу мас(т), ајде сас нас. Или под појам неслога: 12 – Чича (х)оће, стрина неће. – Кој у клин, кој у плочу. – Куде се пцета давив, туј вук овце дави. – Овцу што се у буљук дели, вук ће гу изеде. – Слагав се као јаре и магаре. д) Пословице – тематски скупови: о нашим крајевима и народима, о туђину и окупатору, о црквеним људима, о Богу, о жени итд. ђ) Метричко - ритмички дотераније пословице е) Потпуне, праве пословице ж) Непотпуне, неправе пословице. 11 Хаџи -Тодор Димитријевић, Врањске пословице, I део, Београд, 1935, 65. 12 Исто, 85.

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

– Сложни као раци у торби. Или под речју заклетва: 13 – Крс(т) да немам! – Од куче месо да једем! – Овде с’м најт’нак. (Показујући на врат.) – Уши да сечем! – Жими кој ми најмил! ` Оваквих речи, које означавају значењске (семантичке) скупине у књизи је око 500. Аутор је, дакле, све пословице свео на око 500 суштинских значења. Те речи су поређане абецедним редом. Иначе, у збирку је унето око 4500 разноврсних пословичких облика. Класификација према семантичком принципу омогућава лакше коришћење збирке. Док би, на пример, читалац коме су потребне пословице чије је значење мито (корупција), данас тако честа појава, морао да прочита читаву збирку пословица, ако су оне поређане по азбучном реду почетне речи, код овакве класификације то може да учини лакше и брже, ако под појмом мито пронађе одговарајуће пословице. Овакво разврставање има предности и над разврставањем пословичке грађе које је праћено (ради лакшег коришћења) регистром кључних речи. 14 Разврставајући пословице на описани начин (превасходно према семантичком принципу), Хаџи-Тодор Димитријевић је антиципирао схватање данашњих паремиолога о класификацији пословичких облика према њиховој

Исто, 180. Види: Вукове народне пословице с регистром кључних речи, Нолит, Београд, 1996. 13 14

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

значењској суштини, према тзв. рематици, односно ремама. 15 Ако сродне реме (по значењу) групишемо добићемо шире значењске скупине – семантичка поља. Ево како ту класификацију (према ремама) описује један од паремиолога из групе данас водећих теоретичара када је реч о пословицама штокавског језичког израза. Он као да преписује нашег Хаџи-Тодора Димитријевића: „Умјесто према тематици, боље је класификацију обавити према рематици, тј. према семантичком сажетку њихову, ремама дакле. Опћеважеће, постојане закључке пословице изражавају и социолошки, и културолошки, психолошки, етнолошки, амбијентално-регионално, географски, хисторијски индивидуално и колективно, позитивно и негативно, статички, у процесу, у суодносу итд. Сваки би нам такав појам чинио засебно семантичко поље, које се онда даде испарцелисати ремама. Које ће реме бити испостављене, то не овиси само о градиву, него и о интерпретативној способности класификатора који би на тај начин што зорније истакнуо једну,

Термин рема преузет је из лингвистичке терминологије. Њиме се означава суштина исказа, суштина мишљења, смисао саопштења онога који говори, расправљајући о одређеној теми. (У нашем случају реч је о суштини пословице као исказа.) Ево како овај појам дефинише модерна лингвистика: „Рема, рематски. У лингвистици прашке школе последњих година прави се разлика између реме и теме у оквиру анализе ИНФОРМАЦИЈСКЕ структуре порука, на општој теоријској подлози познатој под називом ФУНКЦИОНАЛНА РЕЧЕНИЧКА ПЕРСПЕКТИВА. Рема се дефинише као онај део реченице који највише доприноси процесу комуникације у току (који има највиши степен КОМУНИКАТИВНОГ ДИНАМИЗМА), другим речима, она изражава највећу количину новог ЗНАЧЕЊА, као додатак ономе што је већ раније саопштено. Тема, насупрот томе, има најнижи степен комуникативног динамизма. Постоје и разне врсте прелазних израза, који нису ни tематски ни рематски.” (Dejvid Kristal, Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike, Nolit, Beograd, 1988, 226).

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

семантичку компоненту пословице.” 16 4. Тако је, дакле, још пре седамдесетак година, знаменити Врањанац, као фолклорист који је завичајном фолклору приступао са изванредним, урођеним осећањем за његово значење и смисао, уочио оно што савремени паремиолози тек данас разрешавају. Увидео је оно што ни велики Вук није уочио – да је практичнија класификација према другим критеријумима него што је он то учинио. Зато он, с правом, а и време је то потврдило, у предговору својој збирци о Вуковој класификацији каже: „Да је Караџић уредио своју збирку по садржини свакојако да би била кориснија, пошто би интересент лакше нашао оно што тражи, а не би морао да прочита читаву збирку, па тек онда да нађе оно што му треба.” На ово до сада није обраћена пажња. У закључку овог осврта истакли бисмо потребу да Врањске пословице ХаџиТодора Димитријевића, као изузетно дело наше културне баштине, актуелно једнако и у ово време, буде поново објављено и тако учињено доступним и данашњим генерацијама Врањанаца. Из књиге: Др Јован Љ.Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја, Народни универзитет Врање, 2004,76–84.

Josip Kekez, Poslovice I njima srodni oblici, Zavod za znanost i književnost Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu , Zagreb, 1984, 58.

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ДОПРИНОС ТАТОМИРА ВУКАНОВИЋА БЕЛЕЖЕЊУ ВРАЊСКИХ ПОСЛОВИЦА 1. После већ класичне збирке Хаџи-Тодора Димитријевића Врањске пословице, I део, издате 1935. године у Београду, значајнији резултат на пољу бележења народних пословица у врањском крају представља књига фолклористе и етнолога Татомира Вукановића 17 Врањске народне пословице, Издавач „Нова Југославија” Врање, Врање, 1983. У ову књигу уврштена је пословичка грађа (разноврсни пословички облици – пословице, изреке, дијалошке пословице, пословичка поређења, благослови, клетве и други – који су записивани у Врању и врањском крају. Од забележене фолклорне грађе, односно грађе усмене народне књижевности, истиче аутор, „оформили смо ову збирчицу у посебан фолклорно-етнографски спис.” Татомир Вукановић је двадесетак година у другој половини ХХ века живео и радио у Врању као научни радник у Народном музеју. Када је реч о проучавању народног живота и народне културе у врањском крају, у најширем значењу тог појма, име Татомира Вукановића, вредног и веома плодног културног посленика, незаобилазно је. Поред књиге о којој говоримо, објавио је из области народног поетског стваралаштва и следеће: Српске народне партизанске песме, Народни музеј Врање, Врање, 1966, Српске народне загонетке, Раднички универзитет Врање и Народни музеј Врање, Врање, 1970, Српске народне тужбалице, Раднички универзитет Врање, Врање, 1972, Српске народне пословице, Раднички универзитет Врање, Врање, 1974, Српске народне лирске песме, Раднички универзитет Врање, Врање, 1975, Српске народне приче, Раднички универзитет Врање, Врање, 1976. У свима њима, осим у књизи тужбалица, налазе се и текстови забележени у врањском крају. 17

100

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Пословице је, иначе, аутор бележио, како истиче у Уводу, повремено и узгредно „од пролазника, како знаних, тако и незнаних”, а дао их је, што се језика тиче, онако како се у народу говоре. Записивао их је „приликом њихове функционалне употребе”, а један, незнатан број, саопштили су му и појединци. Аутор сматра, а ми се са њим у потпуности слажемо, да ће збирка као таква „бити користан прилог, како фолклористици, тако и усменој народној књижевности”. 2. Сву пословичку грађу разврстао је, полазећи од тематског принципа, којег се најчешће и држе фолклористи, у следеће скупине (целине): I Дом и сродство, II Карактерне одлике (способност, гостопримство, наивност, гордост, лукавство и вештина, истина и правда, смелост и постојаност, страх и упозорење, мудрост), III Беда и сиромаштво, богатство и срећа, IV Жена, V Привреда, VI Јело и пиће. VII Средства за уживање, VIII Народна медицина и здравље, IX Анегдоте, легенде, пошалице, доскочице, питалице, узречице и сл., Х Народни обичаји и веровања, благослови, грдње и псовке, заклетве, претње, поуке, клетве, судбина и коб, религија. Унутар ових целина пословички облици су поређани по азбучном реду иницијалних лексема и фонема, онако како је то чинио и Вук Караџић у својој знаменитој књизи пословица. 18 Код оваквог разврставања пословичких облика Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, издао их Вук Стеф. Караџић. Беч, 1849. 18

101

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

дешава се да у истој скупини, око исте теме, буду пословице различитог значења и смисла. Ако бисмо, међутим, пословице груписали с обзиром на пуноћу њиховог значења, а њихов семантички распон је широк, онда би сваки такав скуп у ствари био једно семантичко поље, које би, опет, могло бити издељено на поједине подскупове. Према схватањима у савременој паремиологији могла би бити успостављена ова семанитичка поља: историјско, етнолошко, социолошко, филозофско, политиколошко и друга.19 На једном другом месту,20 у тексту Старовремске врањске народне пословице, Вукановић такође бележи да се у говору Срба на југу Србије од старина често користе народне пословице, за које каже да су „прожете народном мудрошћу” и да су „са психолошко-филозофском функцијом”. Дакле, из богатог значења пословица и разноврсних функција које могу имати у свакодневној комуникацији издваја психолошко-филозофску, сматрајући је свакако доминантном. Овде он доноси, у избору, само 26 народних врањских пословица „са подручја вароши и околних села”, које су из старије епохе врањске прошлости, из времена турског феудалног поретка. Све пословичке облике унете у књигу Врањске народне пословице аутор је упоредио са већ записаним и објављеним у другим збиркама и осталим публикацијама. Нашао је да је истоветних или сродних онима које је он записаоу збирци _________________________ Види о томе шире у: Josip Kekez: Poslovice i njima srodni oblici, Zavod za znanost o književnosti, Zagreb, 1984, 57–70, Zdenko Škrep: Sitni i najsitniji oblici književnosti, Umjetnost riječi, Zagreb, 1968, 1, 39–48 (и исти аутор) Još o poslovici i bajci, Umjetnost riječi, Zagreb, 1969, 1–2,125–132. 20 Татомир Вукановић: Врање – етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878, Врање, 1978, 213– 214. 19

102

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Хаџи-Тодора Димитријевића Врањске пословице 794, у својој раније објављеној збирци Српске народне пословице 234 и један мањи број у другим публикацијама. Уочио је да врањске пословице највише сличности имају са осталим јужнословенским пословицама (Лесковац, Ниш, Пирот), али и са косовским и суседним македонским. Код многих је назначио и њихово порекло (на пример: херцеговачко, црногорско, старовлашко, гњиланско, косовско, топличко, јасеновачко, крушевачко, шумадијско итд. итд.). Такође је запазио да у забележеној грађи има „и позајмица и прихваћених прежитака јелинских – византијских и римских” и да има „угледања, позајмица и аналогија са пословицама турским, арбанаским, аромунским – влашким, бугарским и циганским (ромским)”. (Овим запажањем Татомир Вукановић потврђује мишљење Јована Хаџивасиљевића, изречено поводом збирке пословица Хаџи-Тодора Димитријевића, да су врањске, као и све друге народне пословице, „луталице без отаџбине и завичаја”, да се оне крећу „по неограниченом терену, негде по што примајући у себе, а негде што и испуштајући”.) Вукановић сматра да овај проблем (утицаја, преузимања, сродности и сл.) изискује детаљна истраживања, а да он такав циљ није имао. На врањске пословице, сасвим исправно уочава, у наше време осетан утицај имају штампани и други медији који преносе информације из савременог друштвеног и привредног живота. Тај се утицај највише осећа у њиховом језику. 3. Вукановић се, како и сам истиче, не бави проучавањем Врањских пословица. Он их само записује. Међутим, у напо103

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

менама и објашњењима које даје о настанку збирке, на посредан начин, можемо да видимо и неке његове погледе на природу пословица, на њихову вредност и функције у људској комуникацији. За њега су врањске народне пословице у жанровском смислу фолклор и усмена књижевност. Његова збирка je, како је скромно назива „збирчица”, „фолклорно-етнографски спис” који доноси „фолклорну грађу”, односно „грађу усмене народне књижевности”. Чињеница да она доноси „грађу усмене народне књижевности” може да значи да аутор подразумева и њену књижевну, естетску функцију и све оне одлике које иначе имају и други облици уметности речи. А ту функцију пословице остварују и својом посебном поетиком – сликовитошћу и метафоричношћу, разноврсним стилским средствима, посебном ритмичношћу, пробраним језиком – дакле, свим оним средствима иначе иманентним књижевним остварењима. Обиље је примера пословица у овоj збирци којe овакав закључак потврђују. А књижевне вредности свакако и омогућују трајање врањских пословица. 4. Као и Вук Караџић, и други сакупљачи пословица који су се занимали за назив пословице као фолклорног облика, и Татомир Вукановић се такође интересовао за назив овог облика народне усмене књижевности и за изразе које користе Врањанци приликом његове употребе и навођења у говору. Забележио је да пословицу називају „прикажња” или „стара приказна”, као у примеру пословице коју је забележио: Малечка прикажња, голем ум дава (што је узео и за мото збирке), а за казивање пословица користе изразе: „што кажу наши стари”, „знаш како си викају наши”, „то је стара прикажња'', „тако каже наш народ”, „народ вика”, „што 104

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

рекла нека жена”, „татко ми такој викаше”, „што ми вика мајка”, „у Врању се такој вика”, „што би рекли Врањанци”. Како се види, ти називи су слични онима који су забележени у другим крајевима где се говори српским језиком, само што у Вукановићевој збирци имају дијалекатско (врањско) рухо. 5. Значајно је да се у закључку приказа паремиографског рада Татомира Вукановића истакне да његова збирка пословица (и других пословичких облика) из Врања и врањског краја потврђује виталност овог фолклорног и књижевног облика и у времену (средина ХХ века) које је у много чему другојачије од онога када су они настајали (а то је било углавном време живота под Турцима). То им омогућује оно општељудско што је у основи њиховог смисла и њихових порука, као и језик којим је врањански човек то исказао. Збирка чува од заборава ово драгоцено народно благо, и уз грађу која је дотле забележена, омогућиће паремиолозима и истраживачима других специјалности њено проучавање са разних аспеката – историјског, социолошког, етнопсихолошког, филозофског, књижевнотеоријског, лингвистичког и других. Зато мислимо да и целокупни етнографски и фолклористички рад Татомира Вукановића на проучавању живота и стваралаштва људи Врања и врањског краја заслужује пажњу и даље истраживање. Ми смо за ову прилику разматрали само један сегмент тога рада. Август 2007. Из књиге: Др Јован Љ. Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја,II, Народни универзитет Врање, Врање, 2008, 61–67.

105

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ЂОРЂЕ П. АЛЕКСИЋ – ЗАПИСИВАЧ ВРАЊСКИХ И КОСОВСКО-ПОМОРАВСКИХ ПОСЛОВИЦА 1. Међу значајне перемиографе који су се бавили записивањем врањских народних пословица бесумње се може убројити и Ђорђе П. Алексић, професор у пензији из Врања. 21 Он је 2006. године објавио збирку Пословице и други говорни облици. (Издавач Дом културе „Свети Сава” – Исток и Косовско-поморавски округ – Шилово, Врање, 2006.) Ову збирку смо посебно приказали, па овде се на њој, и на погледе њеног аутора на феномен пословица, нећемо посебно задржавати. 2. (...) После ослобођења врањског краја од Турака интересовање фолклориста и других истраживача било је усмерено углавном ка бележењу и проучавању лирске народне песме. Касније, међутим, и други облици усмене народне књижевности, па и пословички, све више заокупљају њихову пажњу. 21 Ђорђе П. Алексић рођен је 18. октобра 1936. године у Клиновцу, селу у бујановачкој општини. Гимназију је завршио у Врању, а Историју југословенске књижевности на Филозофском факултету. у Скопљу, где је и магистрирао из области књижевности. Предавао је српски језик у основним школама. У пензији је од 1999. године.

106

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Први и, може се рећи, до сада непревазиђени резултат тога интересовања је књига пословица Врањанца Хаџи-Тодора Димитријевића. 22 Њоме почиње традиција бележења и проучавања пословица и пословици сродних облика које су у свакодневном говору употребљавали људи овог поднебља. Та збирка, чије се фототипско издање појавило у наше време, 2006. године, доноси богату грађу пословичких облика, сређену и класификовану на начин који је значио антиципацију погледа на тај проблем који важи у савременој паремиологији.23 У другој половини минулог века више је фолклориста који се интересују за пословице. Од значајнијих поменућемо Владимира Цветановића који бележи ово народно благо у Косовском Поморављу 24 и Татомира Вукановића, који то чини у врањском крају. 25 Забележену грађу ове врсте, иначе, можемо наћи и у разним часописима и посебно у монографијама о појединим насељима у Врањском и Косовском Поморављу, као и у етнографским студијама, 26 било у виду посебних записа или као илустрација и потврда одређених етнографских и социолошких појава. Сва до сада забележена грађа омогућује да се стекне потпунија слика о овом виду усмене народне књижевности и језичког стваралаштва.

Хаџи-Тодор Димитријевић: Врањске пословице, I део, из збирке коју је откупила Српска краљевска академија наука, Београд, 1935. 23 Види о томе детаљније у – Др Јован Јањић: Поглед на класификацију пословичке грађе у збирци Врањске пословице (у књизи истог аутора Над књигама и рукописима из завичаја, Народни универзитет Врање, Врање, 2004, 76–84). 24 Владимир Цветановић: Српске народне пословице са Косова и Метохије, Приштина, 1976. 25 Татомир Вукановић: Врањске народне пословице, Врање, 1983. 26 Види – Татомир Вукановић: Врање, Раднички универзитет у Врању, Врање, 1978. и Видосава Николић-Стојанчевић: Врањско Поморавље –етнолошка испитивања, САНУ, Београд, 1974. 22

107

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Досадашњим истраживачима придружује се и Ђорђе Алексић својом збирком Пословице и други говорни облици. Како нас аутор обавештава (у Уводним напоменама) ова збирка је настала у времену од 1974. до 2004. године тако што је он „бележио паремије у Врању и околини тј. у данашњем Пчињском округу и у Косовском Поморављу”, а истиче да их је бележио „на улици и у берберници, у месној канцеларији и занатској радњи, а највише на пијаци и у породици”. Очигледно је да је она резултат дугогодишњег и свакако мукотрпног рада човека који воли оно што је његов, српски народ из свога искуства уметнички, језички раскошно, уобличио и оно што је као искуство и тековину других народа, прихватио и употребљавао као своје. Даћемо овде краћи осврт на структуру и садржину књиге, на начин како је презентована забележена грађа и на значај њене појаве. Књигу чине поглавља: Уводне напомене, Пословице, Клетве и заклетве, Здравице и благослови. Садржи још и напомене о месту, односно крају где су забележене пословице, о варијантама неких од њих, затим речник мање познатих речи, резиме на енглеском и руском језику, белешку о аутору и извод из рецензије. У Уводним напоменама, најсажетије, само у назнакама, аутор наводи питања која би се могла тицати забележене пословичке грађе, као што су: досадашње бележење пословица на југу Србије, облици у којима се оне јављају, пуноћа њиховог значења, стилски поступци и лексика (посебно дијалекатска) у формулисању пословичке мисли, творци и казивачи пословица и сл. Овима последњим исказује посебну захвалност што су му били сарадници и то чини скоро у пословичком виду: „ И као што добар домаћин пуни 108

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

житницу житом тако су они (казивачи – Ј. Ј.) ову збирку пунили паремијама”. Наведене су, дакле, у виду напомена само, питања која би могла да чине садржај, да буду синопсис студије о грађи коју ова књига доноси. Таква студија је, међутим, изостала, иако је била неопходна, иако то захтева презентовање грађе из усмене народне књижевности у ово наше техницизирано и компјутеризовано време. А такво приређивање ове грађе и студија о њој могле су се очекивати од аутора с обзиром на његово образовање. Завршио је књижевност на основним студијама а на постдипломским је одбранио рад из области фолклористике, односно усмене народне књижевности (теза „Фолклор у прозном стваралаштву Анђелка Крстића”. Ову опаску чинимо више због евентуално новог, можда допуњеног издања ове књиге, будући да су пословички облици веома витални и да стално настају, да прате човеков живот, исказујући његово искуство и мудрост. Најобимније је прво поглавље, Пословице. Оно садржи 1963 исказа поређаних по азбучном реду иницијалних лексема, односно фонема. Ту су пословице, али и други пословички облици, сем оних који су дати у другом и трећем поглављу. Аутор их није посебно издвајао – ни према облику у коме су исказане пословичка мисао и порука, нити према њиховој тематици и значењу. 4. Иначе, ова занимљива и данас жива пословичка грађа, која, узета у целини, показује филозофију живота нашег човека и његов менталитет, појављује се у разноврсним пословичким облицима. Корисно би стога било (што је у овој 109

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

књизи изостало) њено разврставање и с обзиром на потпуност пословичке мисли и с обзиром на обим и форму израза којим је исказана. Тако бисмо, ако следимо савремене погледе на класификацију пословичке грађе, која иначе полази од композиционог начела, у овом поглављу могли да нађемо потврду, обиље примера, како за праве пословице, тако и за, пре свега, пословичке изреке, а такође и за пословице и питалице, пословице и анегдоте и за разне форме паремиологизама (за фразеологизме, пословичка поређења, пословичке метафоре). Све ове облике грађа у овом поглављу обилато потврђује. Таква класификација уважава чињеницу да различите фиксације животних појава које исказују пословички облици траже и различиту структуру, различит стил. А преко тога се и најлакше улази у њихову поетику и значење. Ми ћемо, само ради илустрације оваквог гледишта, навести по који пример из донете грађе: Пословичке изреке: Из мајку дете ће украде, На нос ће ти искочи, На једење нема срам, То је мʼгла на Мораву. Пословице – питалице: Одакле си? – Из Трејак, зар ме не познаваш! (У јесен, кад сазру оскоруше и „крушке дивљачке”). Одакле си? –Из онʼј пусти Трејак! (У пролеће). Пословице анегдоте: 110

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Да је мозак имала, воденицу би чувала. – Кроз воденицу изненада пројурише неки младићи, а за њима жандарми. У оближњу шуму дође до пушкарања. Један метак окрзну главу воденичару. Он пипну озлеђено место и кад виде кр в, прућ и се на земљу и о несвести. Лопови умакоше. Враћајући се, жандарми наиђоше на воденичара. Крв је цурила и мешала се са брашном. Један рече: „Крв је”. Други: „Мозак је”. Воденичар се освести и рече: „Крв је, синко, крв. Да је мозак имала, воденицу би чувала”. Паремиологизми (ф р а з е о л о г и з м и: Врти се коло, Крај ће каже, П о с л о в и ч к а п о р е ђ е њ а: Бистар као Морава кад надође, Воде се као лазарице, П о с л о в и ч к е м е т а ф о р е: Гола прича, Мерак људи, Мањи је број пословичких облика које аутор издваја из корпуса пословица и групише као клетве, заклетве, здравице и благослови. Вероватно то чини због карактера пословичке мисли, порука и жеља које они исказују и лако уочљивог синтаксичког склопа, структуре њиховог исказа. У посебним одељцима, такође по азбучном реду, аутор је поређао стотинак исказа који имају одлике клетви и заклетви и исто толико здравица (свадбених, славских и божићних) и благослова, чије је значење, иначе, супротно од значења клетви и заклетви.

111

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

5. Посебно је значајно што су, у виду прегледа, дати подаци о томе где је који пословички облик забележен. Највише их је забележено у врањском крају (Пчињски округ) – 1738 облика, па у Косовском Поморављу 420 и неколико само ван ових подручја. Врло су корисни и подаци које ауто р даје о већ забележеним варијантама појединих пословичких облика и што наводи публикације у којима су оне објављене. Збирку прати Речних мање познатих речи. Њиме треба да се помогне корисницима, нарочито ако нису са подручја са којих су пословице записиване, јер су унети пословички облици засићени дијалектизмима – у граматичким облицима и, нарочито, у лексици. Такође су чести турцизми и друге туђице. Било је корисно, за пуније схватање пословица, да је у Речнику, уз неке од њих, наведено из којег су језика. Иначе, и то желимо да нагласимо, да је за лаичко коришћење збирке, а посебно за научно, било неопходно да се уради регистар кључних речи. Такви регистри, како се зна, данас прате презентовање пословичке грађе. 27 Компјутерска припрема рукописа за штампање омогућује да се то уради на релативно лак начин.

Види тако приређену књигу: Вукове народне пословице с регистром кључних речи, Нолит, Београд, 1996. 27

112

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

6. Забележена грађа у овој збирци потврђује мишљењe о Врањанцима да су склони мудровању, употреби ипословица,” 28 да су пословице и њима сродни облици виталне народне умотворине, да и данас егзистирају, да стално настају нове и да се употребљавају у свакодневном говору, у разним животним приликама и ситуацијама. Неке од тих прилика аутор је забележио, као ужи контекст употребе (или настанка) одређеног облика, и у виду кратке белешке (објашњења) дао их уз њих. (...) А први врањски паремиограф, Хаџи-Тодор Димитријевић, који је обимну пословичку грађу из околине Врања забележио и објавио још 1935. године, о неопходности употребе пословица у говору, у Уводној речи за своју књигу, записао: „Говор без пословица је као јело без соли. Модеран свет, уколико не употребљује пословице, служи се афоризмима и мислима великих људи, а многи су постали велики што су нехотице или хотимице проткали своја дела модифицираним народним пословицама.” 29 И књига Пословице и други говорни облици Ђорђа Алексића ове мисли великих Врањанаца и данас у свему потврђује. Из књиге: Др Јован Љ. Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја,II, Народни универзитет Врање, Врање, 2008, 87–96.

Хаџи-Тодор Димитријевић: Врањске пословице, I део, из збирке коју је откупила Српска краљевска академија наука, Београд, 1935.6. 29 Исто, 8. 28

113

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ЛИНГВИСТИЧКИ ПРИСТУП ВРАЊСКИМ НАРОДНИМ ПОСЛОВИЦАМА 1. Један од ретких радова (ако не и једини) у коме се разматра лингвистички аспект пословица је текст Селене Милићевић 30 Предлошко-падежне синтагме и валенце глагола у врањанским пословицама. 31 У истраживању проблема наведеног у наслову рада пошло се од чињенице да пословице које потичу из врањског краја носе у себи особине говора на којем су настале или обликоване. Како је тај говор прошао кроз различите периоде у своме развоју, и био у додиру са другим језицима, дошло је до формирања данашње његове физиономије. Због тога се данас и не може говорити о пословицама као носиоцима свих особина говора на коме су настале, јер су извесне његове карактеристике модификоване у пословичким језгрима. Пословице су, као сажети, згуснути искази који преносе животна искуства, чувале своје језгро и нису се мењале брзином којом су промене у језику биле прихватане. Због тога данас постоји одређени број особина које се налазе у Селена Милићевић (17) ученица II разреда Гимназије „Бора Станковић” у Врању, саопштава у овом раду резултате истраживања које је извршила као полазник образовног програма лингвистике у Истраживачкој станици Петница 1995/96. године. Истраживање је обављено на скупини пословица које су „прикупљене у врањској говорној зони”, на територији самог града Врања, од Олге Златановић (рођене 1911. године). 31 Види: Језичке мене и живот речи,Петничке свеске 40, Огледи из лингвистике, Истраживачка станица Петница, Ваљево, 1997, 235–252. 30

114

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

пословицама, а различите су у односу на говорни врањански. 2. Истраживање је предузето са циљем да се на означеној грађи (130 пословичких израза) утврди фреквентност предлошко-падежних и падежних ситагми у свакој од одређених група (у које су све пословице сврстане) и да се, такође, утврди корелација између валенци глагола, предлошкопадежних, односно падежних синтагми и самог пословичког језгра на плану семантике и на плану синтаксе (структуре), како би се, коначно, истакле неке карактеристичне особине које разликују говорни језик Врања од језика његових пословица. Да би се ови циљеви остварили пословице су анализиране у оквиру следећи група: Подела на семантичком плану а) Пословице са императивним значењем: (Глагол је у императиву. Синтаксичка целина има саветодавну функцију.) Пружи си ноге, колики ти је јорган. Не фрљај у море со, у море га има на вагони. б) Пословице са особином паралелизма: (Две реченице или више њих, зависних или независних, међусобно повезаних у пословички израз, имају између себе „мост”. „Мост” је заједнички елемент на основу кога се успоставља нека врста релације као паралелизам, а то може Бити исти субјекат, објекат, предикат (или именски део 115

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

предикта), или неки други реченични део који се јавља у истом облику.) Мило ми је за јаре, жао ми је за паре. Вук се жени, мечка се одава. в) Пословице које описују ситуацију онаквом каква је (Ове пословице представљају типичне носиоце вишевековног искуства. Као поучне форме оне линеарно повезују појаве узрочно-последичним везама.) Станала чаврљуга на грутку, па вика: „Колика сам!” Бог даде такат и мерак, узме такат, а остави с'лте мерак. Подела на структурном плану а) Просте пословице које: – имају именски део предикта без копуле Тарана једење, до сокак искачање. Ексик, на келчу бисер капа. – имају именски део предикта са копулом Нема свако периз на језик. Убава баба и мирно дете нема. – састоје се од једне реченице У лошо и беду немаш пријатеља. Дављеник се и за сламку фаћа. б) Сложене реченице које: – имају именски део предиката без копуле Добродушна Мара, стомак до зуби. 116

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Црно каве, бел образ. – имају именски део предикта са копулом Муфте, и сирће је слатко. Туђе, не бива своје. – састоје се од једне реченице Пара тражи чувара, а кућа арног господара. Петʼл кошта пет гроша, а крчма десет. – састоје се од две реченице К'д идеш у гости, вржи си петла за ковчег. Коња још не јанала, ноге размандала. Пошто је сва грађа овако класификована, утврђена је фреквентност предлошко-падежних, односно падежних синтагми у свакој од група пословица. Потом је утврђена корелација између валенци глагола, предлошко-падежних, односно падежних синтагми и самог пословичког језгра на плану семантике и синтаксе – што је и био циљ обављеног истраживања. (Под валенцом глагола подразумева се број неглаголских делова који се у конкретној реченици везују за значење глагола у предикату.) 3. На основу овог истраживања изведени су, између осталих, и ови закључци: 1. Припадност пословица одређеној семантичкој, односно структурној групи јасно корелира са валенцом глагола и предлошко-падежним синтагмама: – у највећем броју пословица јавља се по један глагол који у пословичкој формулацији захтева један од реченичних делова са функцијом „моста”, 117

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

– највећи број пословица које садрже глагол чија је валенца два, представљају оне изражене у облику паралелизма. У њима је утврђена најизраженија разлика у учесталости предлошко-падежних и падежних синтагми, – код пословица које изричу линеарне, каузалне везе мала је разлика у фреквентности падежних и предлошкопадежних синтагми, али и у учесталости једновалентних, односно двовалентних глагола. 2. Уочене су извесне особине које карактеришу врањански говор а не потврђују се у пословицама насталим у тој говорној зони. 3. Истакнути су и образложени и други закључци и запажања о језику врањских пословица. 4. У прилогу рада дат је регистар 130 врањских пословица. Оне су анализиране, пошто су разврстане на следећи начин: I Подела на семантичком плану: 1. Пословице са императивним значењем (28), 2. Пословице са особином паралелизма (32), 3. Пословице које описују ситуацију онаквом каква је (70). II Подела на структурном плану: 1. Просте реченице које: – имају именски део предиката без копуле (7), – имају именски део предиката са копулом (5), – се састоје од једне реченице (34).

118

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

2. Сложене реченице које: – имају именски део предиката без копуле (8), – имају именски део предиката са копулом (3), – састоје се од једне реченице (9), – састоје се од две реченице (64). 5. Приказ рада Селене Милићевић Предлошко-падежне синтагме и валенце глагола у врањским пословицама закључићемо констатацијом да он представља особен, редак приступ пословицама које се употребљавају у говору Врањанаца, које су, иначе, и језичке чињенице. Док су други паремиолози врањанским пословицама, више узгредно, у виду напомена и запажања, приступали као фолклорним творевинама – најчешће са филозофског, моралног, историјског, социолошког и других аспеката, дотле се у овом истраживању до откривања семантике пословица дошло утврђивањем одређених лингвистичких чињеница и законитости. Истраживање је проведено савременом истраживачком методологијом, о чему говори и сама структура рада: Увод, Метод, Резултати, Дискусија и закључци, Прилог, Литература (паремиолошка и лингвистичка), Резиме (на енглеском језику). У овом истраживању се, дакле, сагледава у пословицама и оно на шта обично паремиолози и не обраћају пажњу, а што је важно не само за историју језика и лингвистику, већ и за пуније разумевање пословичких порука. Др Јован Љ. Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја II, Народни универзитет Врање, Врање, 2008, 79–86.

119

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ВРАЊСКЕ ПОСЛОВИЦЕ У ДВЕМА ДОКТОРСКИМ ДИСЕРТАЦИЈАМА Врањске пословице и паремиологизми у књижевном делу Борисава Станковића Дело Боре Станковића не би било велико без народне поетике – тврди се и доказује у дисертацији Борислава Првуловића. 32 Изузме ли се усмено народно стваралаштво из његовог књижевног дела, рекли су то и други, јасно је да то не би био тај Бо р .а „Он је, тврди аутор ове дисертације, захватио са непресушног извора народног стваралаштва и створио тако најчистију потку за основ свог уметничког ткања.” 33 У ту потку, у основу Бориног уметничког ткања су, тврди се и документовано доказује у овој дисертацији, најразноврснији облици народног усменог стваралаштва – од разних облика лирских и епских песама и прозних казивања, разних реторичких форми – до паремиолошких и фразеолошких, такође разноврсних, које је Борисав Станковић, свакако још у својој младости, у завичају, чуо и усвојио. Њих је он стваралачки уграђивао у своја књижевна дела.

Борислав Првуловић, професор Филозофског факултета у Нишу, одбранио је докторску дисертацију Борисав Станковић и народно песништво на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. 33 Борислав Првуловић: Борисав Станковић и народно песништво, Филозофски факултет у Нишу и Издавачка и штампарска организација „Нова Југославија” у Врању, Врање, 1986, 45. 32

120

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Нас, управо, овде интересује како је у овој дисертацији сагледано Борино коришћење паремиолошких облика – како правих (потпуних) пословица, тако и разноврсних паремиологизама (здравица, молитви, благослова, клетви и других „у обичај узетих ријечи”). Аутор дисертације је утврдио да Бора није у већем обиму уносио у своја књижевна остварења праве пословице. А, уколико је то чинио, чинио је на стваралачки, стилски оправдани начин. Ради илустрације ове тврдње он наводи пословице: Пљуј више себе, на лице ти пада (приповетка Јовото), Испод мире, сто ђавола вире (Наступ), Горе је високо, а доле тврдо, Беле паре за црни дани (Коштана). Глава одсечена, лек нема (Гугутка). Бора, иначе, користи поентност пословица, па некада му оне, због те своје особине, служе да убедљиво заврши причу, чак ако је она и дужа, као у примеру приповетке Гугутка. Ево контекста у коме је употребљена већ наведена пословица: Главни јунак приче, ча-Јован, сећа се тренутка смрти свог оболелог сина Мите, у коме је чуо глас гугутке: „У ово доба сам је чуо и одмах издахну. . . – Ко? – Он, бре, синко, мој Мита, син . . . Како да не памтим . . . Све издадоʼ на њега, лекове. Водих и у манастире и куда ти не. Аја! Глава отсечена лек нема. (Подвл. Ј. Ј.) Дете ми копни, копни.” 34

Борисав Станковић: Сабрана дела, I, Просвета, Београд, 1956, 383.

121

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

2. Аутор показује да је Бора Станковић у својим делима у већој мери користио стилске фразеологизме него праве пословице, наводећи, према Миливоју Кнежевићу, да они ... „свакако немају лепоту, чар, реномираност народне песме, на пример, али те ʼситне, често потцењиване творевине (које нису ни назив имале а Вук Караџић их је називао: ʼу обичај узете ријечиʼ) сврстане су обично у фразеолошку грађу. Оне, пак, имају свој начин и по својој каквоћи и свом уделу у говору имају и своју посебну вредност и своју захвалну функцију, нарочито у повезивању битних елемената и примарних видова са оним вишим, пречишћеним и оплемењеним – без чега и не би било оне високе лепоте и уметничке вредности наше народне књижевности.” 35 Станковић је паремиологизме креативно уносио у своје дело, мењајући им каткад форму, прилагођавајући их свом тексту. Примере паремиологизама аутор дисертације наводи из многих Бориних дела, дајући увек контекст приче у коме их је Бора употребио. Ево, опет илустрације само ради, неколико примера коришћених фразеологизама из разних Бориних дела: (У Увелој ружи) - Да се не угаси наше огњиште. (У Нечистој крви) – Зар да ме сељачки хлеб куне и суза његова проклиње. Зини, земљо, да сви пропаднемо. (У Газда Младену) – Стао на своје ноге. (У Станоји) – Радница као кртица. Напи се као земља. (У Коштани) – Заклаћу га као врапца. 35

Као под 15, 130.

122

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

(У Певцима) – Меса ти од њега не иштем. Само кост и душу. Аутор дисертације је показао како су ови, и многи други фразеолошки облици, уклопљени у Борино дело, увек са одређеном стилогеном функцијом. Бора, разуме се, није био научник, паремиолог, није проучавао врањске пословице. Он их је само стваралачи користио, али је и тако допринео да се оне, као и сви други облици усмене народне књижевности настајали у врањском крају, у његовом делу трајно сачувају. Користио их је увек када му је било потребно да неку друштвену појаву, или животни став неког свог јунака потврди и упечатљивије, сликовитије искаже. У таквим случајевима, у таквим његовим стваралачким напорима, пословички о блици су му се, такорећи, сами наметали и он их је инкорпорирао у своје текстове, обезбеђујући им трајност. Врањске пословице у контексту српских народних пословица И пре Вука Караџића, а нарочито после његове знамените књиге о народним пословицама,36 интересовање за овај вид народног поетског стваралаштва је изузетно велико. У паремиологији постоји врло обимна литература о томе.37 На стотине је библиографских јединица о пословицама насталим на српском, штокавском, језичком подручју. Међу њима је и опсежних студија и више магистарских и докторских теза. ________________________ Народне српске пословице и друге различне, као и оне у обичај узете ријечи, Цетиње, 1836. 37 Види: Јосип Кекез, Библиографија пословица и загонетака, Зборник за славистику, Нови Сад, 1973, 5, 183–220. 36

123

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Једна од таквих студија је и докторска дисертација професора Радула Марковића 38 Народне пословице на тлу Србије. 39 За њу је речено да „има одлике монографски заокружене радње о проблематици народних пословица на тлу Србије и (да) представља у овоме тренутку најпотпунији систематски приказ, како с гледишта оцјене и вредновања стручне литературе, тако и с гледишта разраде пословичке проблематике.” 40 Додато је још да се аутор ове дисертације „Залагао (се је) за умјетнички спознајни приступ пословицама као релативно аутономним умјетничким остварењима која исказују пуноћу живота у свим бојама, а не само у техници бијело-црно.” 41 Будући да ова дисертација обрађује „народне пословице на тлу Србије,” занимало нас је да ли су, и у којој мери, у том контексту обухваћене и врањске народне пословице. 2. Аутор је у овој дисертацији саопштио резултате проучавања народних пословица забележених у тридесетак општина Србије. У разматрање је узео 1551 пословицу. Међу њима су и пословице забележене у општини Врање.

Радул Марковић (1937. Кршевар /Блаце/ – 2006. Београд) дипломирао је на Филолошком факултету у Београду српски језик и југословенску књижевност, а на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу докторирао одбранивши тезу Народне пословице на тлу Србије. Његово име није непознато у српској фолклористици. Објавио је петнаестак књига изворних народних лирских и епских песама и других видова народног стваралаштва из топличког, чачанског, драгачевског и ивањичког краја. 39 Теза је приређена за штампу и објављена под насловом Бокори – народне пословице на тлу Србије, Културни центар, Горњи Милановац, 1985. 40 Исто, 5. 41 Исто, 5. 38

124

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Користио је пословичку грађу из следећих рукописних збирки врањских пословица (које се чувају у Архиву САНУ, а настаја су у периоду 1892–1980. године): Димитријевић Тодор, Врање, Српске народне пословице и загонетке, бр. 145, Српске народне пословице и загонетке, бр. 147, Српске народне пословице и узречице и Маричић Димитрије, професор, срез студенички, Врање, Параћин, Српске народне пословице и изреке, бр. 270. Уз то, узимао је грађу и из штампаних збирки Хаџи-Тодора Димитријевића Врањске пословице, I део, Београд, 1935. и Татомира Вукановића Српске народне пословице, Врање, 1974. (у којој су и пословице из Врања и околине). Међу значајне паремиологе у Србији аутор дисертације уврстио је и Хаџи-Тодора Димитријевића и Татомира Вукановића, истичући њихов допринос српској паремиологији. Своје запажање да пословице носе обележја средине у којој су поникле и записане, доказује управо наводећи пословице из збирки врањских пословица: И од кишу аир нема, докле зној не падне. Какво сејање, такво жњејање. Камен по камен кућа се направи. Сноп из њиву, а плуг у њиву. Закључује, на основу њих, да је познато „да су наши Врањанци највреднији, најраднији, најштедљивији на југу Србие.” 42

Исто, 24

125

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

3. Проучавајући класификацију пословичке грађе у збиркама српских народних пословица, издвојио је збирку Хаџи-Тодора Димитријевића Врањске пословице, I део, Београд, 1935, констатујући да је у њој примењено особено разврставање пословица, на које је у Предговору тој збирци скренуо пажњу Врањанац др Јован Хаџивасиљевић: „Хаџи-Тодор Димитријевић је немалу услугу учинио, што је пословице у свом зборнику разврстао по садржини и значењу”, а не како је то чинио Вук Караџић и многи после њега – само по азбучном реду почетних речи или слова пословица. Као пример овакве класификације аутор доноси из ове збирке наслове свих пословичких група, почев од оних које почињу са Б: Бог, бадава, благост, блуд, благослови, боље, богатство, болест, борба, брак, брз, брига – до оних са Ж: Жаба, жалост, жеља, женидба. Класификацију коју је применио Хаџи-Тодор Димитријевић он приказује у посебној тачки унутар поглавља дисертације Класификација народних пословица у досадашњим збиркама. 4. У посебном поглављу Упоређивање пословица на терену Србије аутор указује на неколико одлика и карактеристика пословица врањског краја, упоређујући их са пословицама забележеним у источној Србији. Ево неколико његових констатација, поткрепљених врањским пословицама: – Социјално стање врањског краја је одсликано и у народним пословицама: 126

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Кад је мало брашна и врећа га једе. – Патријархални односи су били чврсти и дуго су чувани: Кад отац даје сину, смеју се и отац и син, а кад син даје оцу, плачу и син и отац. – Штедљивост је битна одлика људи врањског краја: Брашно ми штеди, децу ми добро рани. Кад је бал, нек је бал, цело јајце у зељаник. – Жеља је човека са југа Србије, кад је вредан и радан, да што више сазна и уради, да више постигне, па: Ће се одмори, кад спакује старе коске у нове даске. – Цени се и велича младост, одаје признање старости, али се понекад на њу и са подсмехом гледа: Боље на младога под песницу, него на старога под брадицу. Старога човека кад немаш, да га купиш, а кад га имаш, да га убијеш. Стар човек – готов белај. Старо грне боље вари. Нема без старца ударца. – Итд, итд. И кад разматра мотиве српских народних пословица, намећу му се врањске пословице и обилато их наводи и анализира. Ево и овде неколико илустрација, примера: – Мотив пролазности младости и психолошког дотрајавања човека: Младост не траје сто године. Кʼд човек стареје, памет му ветреје. Куде се стареј поштује, там и Бог помаже. Млад зна једно, а стар млого. Од стари волови бива орање. Стар пањ огањ држи. Млад неће, а стар не може. Старос(т) неје радос(т) како младос(т).

127

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

– Мотив смрти: Кʼд се човек роди и гроб му се отвори. – Мотив жене и мајке: Тешко на кућу у коју жена болује. Ниједан болник не вика: „О, леле тате!” – Но: „О, леле мајке!” Мајка (или: родитељ) на чедо зло не мисли, ама да му не даде Бог све што му помисли. – Мотив здравља: Док је човек здрав и вода му је слатка. – итд, итд. 5. Читава дисертација Народне пословице на тлу Србије показује да су врањске пословице врло често коришћене као грађа на основу које је аутор изводио одређене закључке о природи српских народних пословица, о њиховим мотивима и значењима. Врањске пословице су такође често служиле аутору и да поткрепи запажања и закључке које је донео анализом пословица забележених у другим крајевима Србије. И када је требало компаративним путем указати на сродност мотива, и уопште на природу појединих пословица (везаних за одређене животне ситуације и човекова реаговања на њих), као што је био случај када су упоређиване пословице записане у источној Србији и врањском крају, опет је аутор обилато наводио врањске пословице и анализирао њихово значење и смисао њихових порука. Треба у закључку рећи и то да аутор дисертације није разматрао језички аспект српских народних пословица, па

128

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

због тога и није подцртана дијалекатска обојеност врањских пословица, што је иначе и права њихова специфичност. Из књиге: Др Јован Љ. Јањић, Над књигама и рукописима из завичаја II, Народни универзитет Врање, Врање, 2008, 69–78.

Закључне напомене Овај преглед записивања, издавања и проучавања врањских народних пословица, имајући у виду све што смо до сада установили, можемо свести на ове главне констатације: • До сада је на подручју Врања и ширег врањског краја забележена и публикована (у посебним књигама, у часописима и етнографским студијама) обимна и веома разноврсна пословичка грађа, коју Врањанци и данас употребљавају у својој свакодневној комуникацији. Све пословичке облике описане у паремиолошкој литератури ова грађа бројним примерима потврђује. Овде мислимо не само на праве (потпуне) пословице, већ и на друге облике, као што су: неправе (непотпуне) пословице, пословичке изреке, пословице-питалице, пословице-анегдоте и пословице-фразеологизми (пословичка поређења, пословичке метафоре, пословичка заклињања, заклетве и клетве). • Проучавању врањских пословица није до сада посвећивана потребна пажња, иако су оне као наше врло значајно културно наслеђе морале бити предмет већег научног интересовања. Заправо, озбиљнијег научног приступа врањским пословицама, као што је то случај на пример са лирском народном поезијом овог поднебља, није ни било. Остала су, стога, 129

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

нерасветљена, или нека само тек дотакнута, важна питања која се тичу како садржинског (тематског), тако и значењског и обликовно-структурног плана врањских народних пословица, које су, посматране у укупности пословица ствараних на српском језику, у многочему специфичне. • На основу свега изложеног закључићемо да до сада забележена богата грађа врањских народних пословица тек очекује компетентне проучаваоце као и издаваче који ће је презентовати, не само научној, већ и широј јавности, на начин како то захтева савремена паремиологија. Ј. Љ. Ј.

Септембар 2005.

130

IV ДЕО ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ О УСМЕНОМ НАРОДНОМ ПЕСНИШТВУ ВРАЊСКОГ КРАЈА

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

О ЈЕДНОЈ ОБЈАВЉЕНОЈ ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ Допринос историји српске усмене народне књижевности ећ у првој реченици своје књиге Лирске народне пеВсме југоисточне Србије аутор др Љубиша Рајковић

објашњава своје побуде и намеру да приступи свеобухватном изучавању лирске народне поезије која је настала и живела на староштокавском дијалекту српског језика, на просторима југоисточне Србије. Он каже: „И поред извесних запажених покушаја (...) народна поезија југоисточне Србије није до сада у довољној мери систематски и стручно ни истражена ни проучена.” И доиста, прави је био тренутак да се приступи таквом амбициозном и, морамо казати, нимало лаком задатку. Огромна је литература о овој поезији (збирке песама, фолклористичке и етнографске студије, узгредни записи стручњака других научних усмерења и сл.) настала до овог тренутка. С друге стране, познато је да данас, брже него икада, ова поезија нестаје. Објављују се последњи њени записи, последње збирке ових песама. Све су то били разлози за писање једне синтетичке студије о овој поезији у којој би она била анализирана и вреднована као књижевна, уметничка чињеница. А наша наука о народној књижевности није у овом часу могла имати погоднију и компетентнију личност за овај задатак од др Љубише Рајковића – због његовог вишедеценијског рада на бележењу и проучавању ове поезије и због његовог свестраног 133

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

књижевног и лингвистичког образовања. И он је тај задатак извршио, можемо рећи, изванредно, веома студиозно, акрибично – на нивоу докторске дисертације. Управо о његовој недавно објављеној дисертацији и желимо, да бисмо је представили јавности, проговорити у овом осврту. Своја разматрања народног лирског песништва југоисточне Србије аутор је изложио у књизи која има следећа поглавља: Увод (9–24), Помени народног певања у југоисточној Србији (25–27), Записи, збирке и записивачи (29–55), Досадашња проучавања народне лирике југоисточне Србије (57–89), Врсте лирских песама (91–233), Утицаји суседних крајева (233–254), Однос усмене и писане књижевности (255–279), Језик, стил и стих (281–357), Народне песме и друге уметности (359–366), Певачи и казивачи (367–380) и Прилози. (...) Централно и најобимније поглавље у књизи је о врстама лирских народних песама, односно о њиховој тематско-мотивској разноврсности и богатству. Југоисточна Србија је једна од оних јужнословенских области у којима је било највише услова за нaстанак и живот усменог народног песништва од давнина, па до XIX и XX века, када је било његово врло интензивно бележење и сакупљање. Оно се сачувало у изворном облику, у усменом преношењу такорећи до данашњих дана. А певало се у разним животним приликама, како аутор каже: „Готово сваки корак људски био је праћен песмом, понајчешће лирском. С песмом се устајало, с песмом се легало”. Песма је, може се рећи, обухватала човеков живот у тоталитету. Отуда и толика разноврсност тема и мотива, па и облика у којима је тај живот песнички транспонован. 134

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Најбоље се то може показати ако наведемо називе врста и подврста које је аутор својом анализом, својим проучавањем, обухватио: Обредне песме (коледарске, божићне, водичарске, вучарске, ранилачке, лазаричке, јеремијашке /јеремије/, марковске /марковданске/, ђурђевске /ђурђевданске/, великденске /ускршње/, спасовданске, краљичке, додолске, крстоношке); Обичајне песме (сватовске, здравице, тужбалице); Верске песме (митолошке, хришћанске); Посленичке песме (копачке, жетелачке /жетварске/, пастирске, пчелске /пчеларске/); Љубавне песме; Породичне песме (песме о односима међу члановима породице, успаванке, стрижбарске, печалбарске и војничке) и Родољубиве песме. Како се види, аутор је углавном прихватио класификацију лирских народних песама која је уобичајена у нашој науци o народној књижевности, односно потврдио је на разматраној грађи све врсте и подврсте ове поезије. И ту се нема шта приговорити. Таква раздеоба песама омогућила му је да анализира, оцени и вреднује (а често и превреднује) највећи број песама насталих на овом подручју Србије. Можда бисмо могли узгред да приметимо да је требало да се издвоје партизанске народне песме као посебна подврста родољубивих песама. (Аутор иначе користи овај назив и узима у обзир резултате досадашњег проучавања овог најновијег слоја нашег лирског народног певања.) Ове песме, истина, имају наглашену родољубиву црту, али се од њих и битно разликују. Чињеница је да се ова поезија профилисала у посебан вид народне поезије, са властитим светом мотива, тема и ликова, и са специфичним стилско-изражајним и језичким одликама, као тип наше ангажоване, функционалне и естрадне поезије. Све врсте лирских песама (и њихове подврсте) аутор је детаљно проучио. Он најпре даје услове (економске, социјалне, историјске, породичне и друге) у којима је настајала 135

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

одређена врста песама, у којима је она живела, преносила се, мењала, добијала нове варијанте и сл. У ту сврху аутор се увек користио етнографском литературом, често цитирајући и дуже пасаже из ње. Посебно је значајно да истакнемо да је он многе песме и настанак њихових варијанти пратио од првог записивања, уочавајући све промене кроз које су оне пролазиле. Говорећи о животу песама, о њиховој мени, он, свакако с правом, констатује да: „сваки нараштај има и своје, потпуно нове песме, које се све више певају науштрб старијих. У питању је, дакле, не само нека врста претакања него и замењивања”. Или: „Песме су (. . ). као и људи, као и нараштаји, пролазне: једне одлазе, друге долазе”. Код свих врста песама уочавао је и њихову метрику и мелодију, а разматрање је увек сводио на синтетички закључак, општу оцену о уметничкој вредности дотичне врсте. Тако, на пример, о љубавним песмама закључио је: „Осим мотивског богатства, љубавне песме југоисточне Србије одликују се богатством језичко-стилских, изражајних средстава, изнијансираношћу (а често и префињеношћу) поетског изуста, метричком разноликошћу и мноштвом изузетно лепих песничких слика, а изнад свега искреношћу у исказивању осећања и снажном емоционалношћу. Те песме гледано у целини, иду у сам врх српске усмене лирике”. Кад разматра љубавну лирику у појединим областима југоисточне Србије, где она иначе има одређених специфичности, др Рајковић високо вреднује, на пример, врањску љубавну песму. О њој надахнуто пише: „Посебно место у овом делу наше земље у том погледу свакако припада Врању, односно врањској песми. Ако по ичему, Врање је у Југославији, па и шире, познато управо по љубавној народној песми, која га је прославила (можда је Врање само друга реч за песму и појање!). С обзиром на такву питомину врањског душевног поднебља, вероватно да није нимало случајно што 136

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

је баш то поднебље изнедрило писца који је био песник и кад је писао прозу – Борисава Станковића, који у целокупном свом кљижевном раду (и у причи, и у роману, и у драми) готово да није писао ни о чему другом доли само о темама с љубавним мотивима.” Аутор за многе врсте лирских народних песама, нарочито за обредне и обичајне, констатује да су до сада биле предмет интересовања махом фолклориста и етнографа, те да се мало њих, готово нико, није позабавио њиховим књижевним аспектом, да их нису видели као уметност речи. Због тога су њихова садржина, њихова емоционална потка, лепота песничких слика, њихов језик и остали несагледани. И доиста, тек је овај аутор о лирици југоисточне Србије са овог аспекта дубље, и што желимо нагласити, компетентније проговорио. * * * Разматрајући пак лирско усмено песништво југоисточне Србије са аспекта његове аутохтоности и изворности, аутор у посебном поглављу анализира везу овог песништва са народном лириком суседних крајева, прати утицаје које је оно отуда трпело. С обзиром на то да се подручје југоисточне Србије налази у средишњем делу Балканског полуострва, то се и утицаји на народно стваралаштво, због, пре свега, живог кретања и мешања становништва, морали да буду врло живи и интензивни. Разуме се, они су били узајамни. Др Рајковић је установио: „Готово да нема познатијег мотива из усмене народне лирике југоисточне Србије а да није опеван и у усменој лирици из других српских крајева, као и у усменој лирици Бугара, Румуна, Македонаца, Грка, Албанаца, Црногораца, Муслимана, Хрвата итд.” А отуда су и долазили утицаји. Аутор указује на посебно живе утицаје 137

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

који су били из Шумадије и западне Србије, из истојезичне поезије, а говори и о Вуковим збиркама народних песама којих је било на овим просторима, па и у оним крајевима који су били најдуже под турским ропством. Утицаји (прожимања) су се огледали како у тематскомотивском, тако и у стилском и језичком погледу, а такође и у версификацији и мелодији. Упркос свему, лирско песништво ове области сачувало је своју аутохтоност, своју самосталност. Зато аутор и закључује ово разматрање констатацијом: „Кад се узму у обзир сви утицаји које је усмена лирика из суседних крајева извршила на усмену лирику југоисточне Србије, може се рећи да ти утицаји, у целини гледано, ипак нису тако велики. Стога они и нису могли битније да утичу на оно што чини самосвојност лирског народног песништва југоисточне Србије.” Следећи данас све раширеније схватање о постојању два тока књижевног стваралаштва, усменог и писаног, али и о њиховој међусобној повезаности, прожимању, међуутицајима, стимулисању и дестимулисању, аутор је, на грађи коју пружа књижевност настајала на просторима југоисточне Србије, то детаљно испитивао и дошао до вредних закључака, Том проблему је посветио посебно, овеће поглавље. Интересантно је истаћи да и сам аутор као стваралачка личност у себи спаја, за овај аспект проучавања, важне црте: заљубљеник је у усмену народну књижевност, њен је велики познавалац, али и делатник на пољу ауторске, писане књижевности. Са овом књигом управо се појавила и његова збирка хаику поезије (Небо у кладенцу, Књижевна заједница „Вељко Видаковић”, Ниш, 1997), која и својим насловом потврђује изнету констатацију. А о раније изашлој књизи, збирци Устук („Слобода” Иванград, 1988), сам каже да је надахнуће нашао у тимочким басмама. 138

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Детаљније и аргументованије него било ко пре њега, а са уважавањем је консултовао сву претходну литературу о томе. У овом поглављу говори о „присутности” усмене народне лирике и њеној стилогености у књижевном делу наших класика са овог простора – Боре Станковића и Стевана Сремца, али и младих, савремених песника, какви су Драгољуб Златковић, Зоран Вучић, Томислав Н. Цветковић, Јосиф Стефановић, Томислав Мијовић, Зоран Милић, Власта Младеновић, Власта Н. Ценић, итд. Овде бисмо ми још додали данас познато песничко име из Врања Мирослава Михајловића Церу и његову збирку песама Метла за по кућу (Матица српска, Нови Сад, 1993), где је веома срећно у песничке сврхе послужио врањски дијалекатски говор и врањска народна песма. Истичемо да је аутор сасвим правилно уочио да писана књижевност може понекад и дестимулативно да делује на народну песму, у случајевима када је песник из народа, изједначавајући поезију с римом (и римовањем) и по угледу на то, почео и сам да ствара. „Тако је он почео да спевава песме с обавезном римом. Нема силе која би данас тога ʼпе сникаʼ, стихоклепца, разуверила, објаснила му и убедила га да не ваља тако радити, те га одвратила од тежње ка обавезној рими. Отуда данас у новокомпонованој ʼнароднојʼ музици (у песмама на ʼ народнуʼ) толико шунда, кичераја, крајњег неукуса...” – такорећи с огорчењем пише др Рајковић. Најчешће је сусрет двеју поетика, поетике усменог и поетике писаног стварања, био срећан и стваралачки продуктиван. На примеру Боре Станковића аутор то потврђује, па у вези с тим и закључује: „Врањско усмено песништво у стваралаштву Борисава Станковића није никада пуки спољни украс, сирови и банални, површни фолклоризам (...) но је увек функционално употребљено, у складу са суштинским 139

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

законитостима уметничког стварања. Оно, дакле, није никаква инкрустрација, никакав уметак, никакво страно тело у организму пишчевих речи, но нешто што извире из ткива самог пишчевог литерарног ткања, и то на један посве природан и спонтан начин, као што се из пупољака помаља цвет.” Ово мишљење може се прихватити и као општи закључак о разматраном проблему – проблему односа усмене и писане књижевности настајале на просторима југоисточне Србије. Уверен да су „лингвистичка, стилистичка и версификацијска изучавања народне поезије, као и оне тзв. уметничке, један од нужних предуслова ближег упознавања с том поезијом” – аутор приступа сагледавању језичко-стилских и версификацијских карактеристика и специфичности народних лирских песама југоисточне Србије. Његово је уверење, такође, да „резултати језичко-стилских и версификацијских истраживања усмене народне лирике једнога краја омогућавају и нека компаративна сагледавања (успостављање паралела) особито када је у питању усмена лирика суседних крајева, а истовремено пружају целовитији увид у поетику усменог твораштва уопште.” Полазећи од таквих постулата, као и од мишљења Матије Бећковића које узима за мото свог разматрања овог проблема да („Дијалекат није странпутица, него пречица до звезда”), аутор будући својим лингвистичким образовањем за то припремљен, приступа детаљној, минуциозној анализи језика, стила и стиха народне лирске поезије југоисточне Србије. На око 40 страница разматра лексичке, фонолошке, морфолошке и синтаксичке посебности народних песама из свих језичких зона овог дела Србије, па закључује: „Из мноштва наведених пример а (ко јих је мо гло бити и више) види се да је језик лирских народних песама југоисточне Србије 140

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

веома шаролик, контаминиран многим варваризмима (међу којима највише има турцизама). Изражајна снага тога језика, међутим, тиме није умањена, напротив. Присуство многобројних дијалектизама, локализама и речи странога порекла доприноси живописности самих песама, њиховом језичком колориту и, у целини, њиховој уметничкој вредности, јер су те лексеме готово свагда употребљене веома функционално (пробрано, дакле, и стилски дотерано)”. Овај део је заокружена студија, може се рећи прва у нас, о тој проблематици. У досадашњем проучавању народне лирике југоисточне Србије, као и српске лирике уопште, најмање пажње је посвећивано њеним стилским одликама. Интересовање је било усмерено махом на њихов тематско-мотивски, предметни слој, као и на контекст настанка и живота, на певаче и казиваче, на промене и варијације и сл. Др Рајковић међу првима, а овако детаљно свакако први, анализира ову поезију, свестан да „није лако ни једноставно разабрати се у дубље уметничке поруке песама, у њихов активан смисао, у њихове архетипске слојеве и у све оно што је у њима запретано, али што је жива жишка њихове белетристичке и општељудске, хуманистичке вредности.” Кључ за улажење у „њихов скривени смисао” он види у примени лингвостилистичке методе, којом може открити „постулате њихове валидности како на естетском (чисто литерарном, уметничком) плану тако и на информативном, комуникацијском, социолошком, уопште, семиотичком и когнитивном плану”. Из његових језичко-стилских анализа песама, изведених са смислом да се уочи сваки детаљ који доводи до уметничког учинка, проистекле су констатације да је стил лирских народних песама југоисточне Србије у општем погледу подударан са стилом народне лирике из осталих крајева Србије, односно штокавског говорног израза, али што је и раз141

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

умљиво, и са одређеним посебностима, које проистичу, како он закључује, „из извесних специфичности менталитета самога живља југоисточне Србије..., из дијалекатског карактера језика тога живља, његовог географског размештаја, хетерогености етничког састава, спољних утицаја и других фактора”. И кад анализира стих ових песама, он констатује да је у глобалу гледано, „грађен према систему метричких правила која, иначе, важе у народној лирици створеној на српскохр ватско м језику, и не само на њему”, да је разноврстан, често избрушен до савршенства и да је „једна од највећих драгоцености наше усмене поезије уопште”. Однос народне песме и других уметности такође је био предмет истраживања у докторској дисертацији о којој говоримо. Показана је, више у виду скице, повезаност лирске народне песме са простора југоисточне Србије са другим облицима уметничког изражавања – са игром, пре свега, али и са музиком, са сценском уметношћу, са сликарством (посебно са фрескосликарством и иконосликарством). (...) У закључку овог осврта можемо сумарно констатовати да ова књига др Љубише Рајковића пружа у овом тренутку најпотпунији увид у проблематику народног лирског песништва на тлу југоисточне Србије, осветљавајући га са књижевноисторијског и књижевнотеоријског аспекта. Као таква, она бесумње значи крупан допринос историји српске усмене народне књижевности и, сигурно је, да ћ е за свако даље проучавање овог вида стваралаштва на српском језику бити незаобилазна. .

Др Јован Љ. Јањић, Приказ књиге др Љубише Рајковића Кожељца: Лирске народне песме југоисточне Србије, Врањски гласник, XXXI–XXXII, 1998/99, 269–277.

142

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ПРОБЛЕМАТИЧНИМ ПУТЕМ ДО ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ или: О ЈЕДНОЈ НЕОБЈАВЉЕНОЈ ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ Фолклор врањскога краја, а особито народна поезија, изазивали су одувек интересовање стручњака (фолклориста, етнолога, историчара књижевности, лингвиста). То интересовање нарочито је дошло до изражаја у годинама непосредно после ослобођења од Турака. Као резултат тога настале су збирке народне поезије, посебно лирске, а уследила су и прва проучавања и оцене вредности ове поезије. Истина, то су била махом узгредна запажања о појединим њеним аспектима – најчешће о мотивима и настанку појединих песама и о приликама у којима су певане. Комплекснијих, студиознијих приступа до наших дана скоро да није било. Први покушај таквога приступа, на нивоу докторске дисертације, учинио је Момчило Златановић. 1 Он је на Филозофском факултету Универзитета „Kирил и Методиј” у Скопљу 27. априла 1973. године одбранио тезу Историјске народне песме врањскога краја. Напомена: Момчило Златановић рођен је 1934. године у Ратају (код Врања). Завршио је Филозофски факултет у Скопљу (Група Историја на книжевностите на народите на

1 Момчило Златановић, Историјске народне песме врањскога краја (Рукопис), Универзитет ”Kирил и Методиј” Скопље,1973. стр.325.(У даљем тексту:Дисерт.)

143

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ФНРЈ). Бави се сакупљањем народних умотворина и њиховим проучавањем са фолклористичког аспекта. Интересантно је (и зачуђујуће) да је о њему у Српској породичној енциклопедији, књ.10, стр.58, коју је издала Народна књига и Политика, Београд, 2007. године, записано: „Златановић Момчило (1934), етнолог. Рођен у Ратајима, Србија, завршио је Филозофски факултет у Београду”. Можда се ове неистине (да је етнолог, да је рођен у Ратајима и да је завршио Филозофски факултет у Београду) у публикацији (ʼенциклопедијиʼ) која се сматра извором само тачних података и могу разумети у контексту факата изнетих у дисертацији коју овде приказујемо. Рукопис, чију нам је копију Факултет љубазно ставио на располагање, има 326 страна куцаних на писаћој машини, у највећем прореду. Грађа је распоређена у 16 поглавља. (На нека од њих ћемо се овде посебно осврнути.) То су: I Уводне напомене(1–5); II Историјске прилике (6–25); III Културне и друге везе Врања и околине са суседним крајевима и земљама. Путеви преношења народних песама и утицаја на врањску поезију (26–51); IV Цигани и народна поезија (52–58); V Епске песме и гуслари (59–79); VI Прекосовске и косовске песме (80–84); VII Песме о Марку Краљевићу (85–107); VIII Песме о Болану Дојчину и младом Радоњици (108–115); IX Први српски устанак (116–128); Х Време Хусејин-паше и његових потомака (129–150); XI Песме о качацима (150–200); XII Хајдучке и комитске песме (201–249); XIII Песме о догађајима на граници (250–263); XIV Песме о хришћанки и Турчину (264–301); XV Партизанске песме (302–310); XVI Закључак (311–319) и Литература (320–325). (У даљем тексту поглавља ће бити означена само римским бројевима.) 144

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

III У овом, једном од најобимнијих поглавља дисертације, разматрана су кључна, у науци још увек отворена питања веза и утицаја фолклора једнога краја, и једнога народа, на фолклор другога краја, односно народа. У тим оквирима аутор је покушао да одговори на питање: Колико је врањски фолклор самосвојан, аутентичан, а у којој мери је трпео утицаје фолклора суседних области и народа, пре свега македонског. Пошто је констатовао да је „Врање са својом широм околином у давној и скорој прошлости играло улогу важне раскрснице на Балкану и било спона за неколико области” и да је „разумљиво што су се овде у XVIII и XIX веку преламали најразличитији (вероватно: утицаји – Ј.Ј.) Севера и Југа, Истока и Запада,” 2 он те утицаје своди на ове, као важне: утицаји из Војводине и Србије (путем школских књига на српском језику), утицаји са Косова, односно везе Врања са Косовом и утицаји са југа, односно везе са Македонијом и Солуном. Размотрићемо аргументацију коју аутор користи да би доказао ове везе и утицаје а осврнућемо се и на најважније закључке до којих је при томе дошао. Позивајући се на истраживања Хаџивасиљевића и на казивања старијих људи, говори о утицају школа на ширење народне поезије у XIX веку, истичући у томе и веома значајну улогу манастира Прохора Пчињског. У школама које су у то време отваране у врањском крају коришћене су књиге из Војводине и Србије на српском језику у којима је било доста епских песама. Ширењу епске поезије допринсили су и граничари, с обзиром на то да је у близини Врања била српско2

Исто, 26.

145

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

турска граница, и да су они били махом из предела са епском традицијом. У вези с тим закључује: „Пошто су српске епске песме биле толико популарне, цењене и актуелне, оне су полако потискивале стару завичајну епику.” 3 Истина, овде се не каже која је то стара завичајна епика коју сада потискује српска епска песма. Да ли је то епика са специфичном тематиком и ликовима везаним само за врањски крај или је то, иначе, српска епика само на говору врањскога краја, или је можда аутор хтео да каже да завичај (врањски крај) не припада српском језичком подручју. Једном речи, у овом контексту употребљена синтагма стара завичајна епика отвара низ недоумица. Поред осталог, аутор сам демантује своју тврдњу о потискивању старе завичајне епике, јер њено постојање констатује на читавом врањском подручју многобројним примерима песама и њихових варијанти; уосталом и ова теза је на тој чињеници заснована. Иако аутор констатује да су „Везе Врања и околине с Косовом биле (су) у свему живе и разноврсне,” 4 у оквиру овога поглавља посвећује им једва двадесетак редова, без конкретних примера и анализа. Разматрајући односе Врања и околине са Косовом и утицаје који су на врањски фолклор вршени са тих простора, он углавном игнорише мишљења наших познатих и признатих научника који су се тим питањима бавили, и који су, како је иначе познато, утврдили на основу историјских, етнолошких, језичких и других неоспорних чињеница да је на фолклор Врања и околине пресудан утицај долазио са простора Старе Србије и Косова. Супротно њима он настоји, у овом поглављу, и у читавој дисертацији,

3 4

Исто, 33. Исто, 34.

146

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

да покаже да су пресудни утицаји на усмену народну књижевност, као облику фолклора Врања и околине, долазили претежно са југа, из Македоније. У овом поглављу, више у виду напомена, говори се о вези лесковачког и врањског мелоса. Тврди се „да су врањске песме могле да буду импортоване у лесковачка насеља” 5 и да су оне „претежно чулније, звучније и да одају певаче с истанчанијим укусом”, а да су песме доношене из Лесковца „овде (су) усавршаване у садржини, а највише у арији /Зашто, Сике и друге./” 6 Разуме се, и ове тврдње су без претходно изведених анализа, засноване само на утиску аутора. Следеће питање о коме аутор расправља у овом поглављу и коме посвећује највећу пажњу, као да је и читава дисертација писана да би се на њега позитивно одговорило, јесте: „Какве су биле везе с Македонијом и Солуном?” и „Да ли се може говорити о јачем утицају с југа?” Размотримо редом тврдње изречене о „утицајима са југа”, односно, о утицајима македонског фолклора, посебно македонске епске и лирске народне песме на српски фолклор у врањском крају у време које аутор дисертације има у виду (углавном XIX и прва половина XX века). Ти утицаји су, по аутору, били врло јаки, тако да он на више места у дисертацији истиче тврдње, попут ове „да је време преношења македонских песама у врањске пределе и јужну Србију уопште неограничено, а путеви разноврсни;”7 „Македонске песме су у извесној мери имале и подстицајну

Исто, 34. Исто, 35. 7 Исто, 239. 5 6

147

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

улогу у стварању и преображавању врањскога мелоса;” 8 или „Путеви преношења македонских песама у врањски крај су, уистину, многобројни”; „Песме које су досељеници донели из Македоније током многх деценија у новој средини и у нешто другојачијим условима живота мењале су се и у садржини и у језику. Боље су сачувале изворност /не и језик/ оне које су касније импортоване и оне које су краће, а у ритмичком и мелодијском погледу савршеније. За поједине записе бисмо могли да кажемо попут Вука: Опет то, али друкчије.” 9 Даље тврди: „Уопште, народна лирика овог пространог региона (од Прешева до Зајечара – нап. Ј. Ј.) има више заједничких елемената с македонском и у структури, и у техници, и у емоцијама.” 10 Пошто је детаљно, на двадесетак страница, размотрио ове везе и утицаје македонског фолклора на народно песништво врањске области, закључио је: „Утицаји из Македоније на врањске народне песме и културу уопште (подв. Ј. Ј.) морају се узети у обзир. Сталне везе, културне, економске, родбинске, дуго и тешко робовање под Турцима – све је то доводило до многих додирних тачака у народној поезији Врањанаца и Кумановчана. У социјалистичкој заједници створени су погодни услови за међусобну културну сарадњу два братска народа. У врањској околини запева се и на македонском језику. На свадбама у Пчињи и другде чује се Черешна се од корен корнеше. У Пољаници (у Ушевцу) сам слушао како свирачи гостима певају измењену и скраћену македонску песму На

Исто, 313. Исто, 312–313. 10 Исто, 51. 8 9

148

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

срце ми лежи, мила мамо, итд.” 11 Поставља се питање: Који су аргументи за овакве аподиктичне тврдње? На чему се оне темеље? Да би подупро ексклузивно своју тезу о македонском утицају на врањску народну песму аутор се служи заменом теза, тврдећи како је још Стојан Новаковић уочио „снажан дах југа у врањској области.” 12 Међутим, овакво запажање Стојана Новаковића односи се више на архитектуру „од старога времена”, како он каже: „Тип кућа из Врање чини ми се да је нешто друкчији о д наших и мада и једно и друго чини стару балканску архитектуру, која своје порекло води барем од Византинаца, опет је врањски облик једнак више с оним у Скопљу и с оним у Солуну.” 13 Овде се намерно превиђа став тог истог аутора (Новаковића) који, говорећи о ширењу српске државе на слив Јужне Мораве – Нишко-лесковачко и Врањско Поморавље и о животу српског народа у средњем веку (XIII и XIV) – Врањско Поморавље види као јединствен простор, што је свакако значајно за развој језика и фолклора тога краја. Јер, Новаковић у вези са овим констатује: „Врањско Поморавље (је) прионуло к центру тадашње државе, спојило се са њом у једну целину. Кад узмемо на око средину српске државе, видећемо како се на њу наслања Врањско Поморавље као једно, а призренско Подримље као друго крило. У томе се простору највише кретао српски живаљ у XIII и XIV в.” 14 У вековима који су долазили после овог времена, у Исто, 48. Исто, 35. 13 Стојан Новаковић, С Мораве на Вардар, у књизи Врање кроз векове,Врање, 1993, 225 – 226. 14 Стојан Новаковић, Врање и врањско поморавље у средњем веку, (у књизи Врање кроз векове, Врање,1993, 107). 11 12

149

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

време сеоба, померања становништва са Косова у врањски крај и везе овог краја са Косовом су се само продубљивале, па су и утицаји са тих страна могли да буду јачи и пресуднији, како на језик Врања и околине, тако и на језичке уметничке творевине, па и фолклорне. Развијајући своју тезу о пресудном утицају македонске културе на јужносрбијанску, аутор дисертације замера и Јовану Хаџивасиљевићу што „Утицају с југа, пак, није прида-вао већу важност.” 15 Он најпре цитира његово мишљење да је Врање до изградње железничке пруге Солун – Скопље и до 1878. године „гледало на запад и исток”, као и његов темељни став „исто се тако и обичаји народни и песме и мелодије, и народне игре, и нарав народна, и тако даље, наслања опет на запад, на Приштину и Косово,” 16 да би затим самоуверено замерио што „Утицају с југа, пак, није придавао већу важност. А што се тиче народних песама, довољно је само упоредити записе Хаџивасиљевића и Борисава Станковића с македонском поезијом па да се виде многе сличне црте,” 17 вели он. Разуме се, међутим, да и не тако дубоке анализе и упоређивања македонских песама са врањским расутим по делима Боре Станковића не би открила толике, „многе сличне црте”, које би, како аутор дисертације сматра, требало да потврде „утицај с југа”, чему Хаџивасиљевић, како му аутор замера, није „придавао већу важност”. А можемо само и замислити шта би обичан, изворни Врањанац, макар и био књижевно необразован, рекао на све ово – о „утицајима са југа” на врањску народну песму, посебно на ону у Бориним делима. Дисерт., 36. Исто, 36. 17 Исто, 36. 15 16

150

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Навешћемо још нека места из текста Хаџивасиљевића да бисмо показали да су на врањску народну поезију, врањски фолклор, и уопште духовни живот Врањанаца, најјачи утицаји долазили са простора одакле су се и становници у прошлости углавном досељавали. Управо, да су ти становници (у својој души) доносили и свој фолклор, обичаје, славу, језик. Разуме се, при овоме не мислимо да других утицаја (са других суседних области) није било, али су они свакако били пресудни. Индикативно је да их аутор скоро занемарује. О међуутицајима и прожимању, пак, када је реч о врањском фолклору и фолклору суседних области, уопште не говори. А досељавања у прошлости у врањски крај, а тај процес и данас траје, како се зна, и чему смо и сами сведоци, углавном су текла са Косова, из Старе Србије. Време Велике сеобе под Чарнојевићем и Немачко-тур-ских ратова (1689/90. и 1737) одразило се и на врањски крај. Становништво ове области селило се због одмазде Турака и под све јачим надирањем Арбанаса, па се у ове крајеве насељава српско становништво са метохијских и косовских предела. Тако се у овој области, место исељенога становништва, почело да насељава оно са косовских предела. Хаџивасиљевић закључује: „Према стручном и детаљном испитивању ових прилика, данашње становништво ове области је највећим делом из косовских страна. Отуда се, у погледу језика, менталитета и других карактерних особина и душевних производа, и становништво Врањске области убраја у косовско становништво. – Као што ће се мало доцније видети и центар ове области, Врање, све до ослобођења од Турака (1878), у сваком погледу чинило је једну целину са центрима у косовским странама: Гњиланом, Приштином и Призреном. (...) По традицијама, по осећањима и висини националне 151

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

свести, врањско становништво је потпуно идентично са оним у косовским странама.” 18 И када је реч о становништву ужих врањских регија, каква је прешевска и пчињска, Хаџивасиљевић је утврдио да њихово становништво води порекло из западнијих крајева: „У току времена, до краја XVIII и првих деценија XIX в., на место исељених Срба населили су се Арнаути и Срби из Косовских предела. Детаљним испитивањем становништва утврђује се да су многа села чак у Пчињи после ове сеобе засељена становницима из Приштинске области и у опште из Косовских предела.” 19 То су централни разлози због којих су Врање и његова околина одувек били упућени на Косово и Приштину, као на своја природна средишта. Касније у XV веку, и доцније, кад Скопље постаје главни трговачки град, не слаби дејство Приштине и Косова према Врању, па Хаџивасиљевић тврди „да је Врање и онда, кад је било упућено на Скопље, тражило оне особине (било трговине или др. врсте индустрије и културе уопште), које је већ свикло на Косову и Приштини. Тим пре што су Врање и околина му, по административној подели, и под Турцима, припадали Приштини или Призрену.” 20 Дакле, несумњиво је да је утицај старе постојбине на живот добеглих родова са Косова у новој средини био велики и пресудан. Он се свакако осећао и у области фолклора.

Др Јов. Хаџивасиљевић, Бугарска зверства у Врању и околини (1915–1918), Издање Културно-привредног друштва Врањанаца у Београду, Нови Сад,1922, 23. 19 Др Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија II, Београд, 1913, 130. 20 Јован Хаџивасиљевић, Ка историји града Врања и његове околине (у књизи Врање кроз векове), Врање, 1993, 54. 18

152

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Тако Јован Хаџивасиљевић, тај учени Врањанац, који је докторирао у Бечу, признати научник, тражећи одговор на питање: Откуда је Врању култура долазила? закључује, а за предмет нашег разматрања то има посебан значај: „Према свему овоме не може се тврдити да је Врању култура долазила највише са југа...” 21 Не треба, сматрамо, посебно доказивати да се ова констатација у свему односи и на усмено народно стваралаштво, као облика народне културе, и да то објашњава његову природу и утицаје под којима се развијало. И истраживања Јована Цвијића о сеобама, кретањима становништва у овој области, треба имати у виду када се говори о утицајима на фолклор врањскога краја. Она такође потврђују већ изнето мишљење да су утицаји са Косова на врањски фолклор, на лирско и епско народно песништво, били доминантни. Говорећи о становништву, на пример, Горње Мораве, Изморника и Криве Реке (и Врањског Поморавља), он констатује: „Утисак је тај да су овде старинци били исто становништво са косовским и с оним у Врањском Поморављу, па су измењени под утицајем сасвим особитог живота који се развио у овој котлини.” 22 На другом месту је још изричитији: „Они косовски исељеници који су у Србију прелазили (...) из гњиланске области кроз Кончуљску клисуру Мораве, расули су се по долинама јужноморавских притока: Топлице , Јабланице, Пусте реке, Ветернице, као и поред Мораве, између Лесковца и Бујановца.” 23

Исто 54–55. Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље. Основи антропогеографије, Завод за издавање уџбеника СРС, Београд, 1968, 500. 23 Исто, 133. 21 22

153

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Зато мислимо да је ненаучно, неутемељено и штетно упињање аутора дисертације да докаже да је смер утицаја на фолклор и уопште духовни живот људи врањског краја био дугојачији од смера миграционих кретања. (Није тешко претпоставити откуда ово ауторово упињање ако имамо у виду да тезу брани пред комисијом у Скопљу.) И лингвистички аргументи потврђују тезу да су везе врањског краја са Косовом и Старом Србијом одувек биле живе, живље него оне са југом, па да су и утицаји на фолклор, народно усмено стваралаштво, са тих страна увек били јачи. Језик то најбоље показује. Говорећи о неким дијалекатским особеностима говора становништва врањске котлине, коју он види као троугао чије је теме у Стублу, више Врања, оивичен околним планинама, заправо „у великој равници Јужне Мораве почевши од границе према Турској до места Стубла, више Врања”, лингвиста А. Белић уочава природну везу живља те области са оним у Старој Србији. „У тај троугао изгледа као да се излила Стара Србија, и тако је и заиста. Колике су везе међу тим делом Србије и Старом Србијом природне, толико су и пооштрене колонизацијама с југа када се тај део Србије ослободио и када су га напустили Турци и Арнаути.” 24 А говорећи о јужноморавском дијалекту истиче да се находи „под непосредним утицајем околних дијалекта: косовскога, призренско-гиланског који и представља, у главноме, продужење нашег јужноморавског дијалекта у Стару Србију…” 25

24 Александар Белић, Дијалекти источне и јужне Србије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, 214. 25 Исто, 223.

154

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Још једна Белићева поставка је, у вези с питањем о коме расправљамо, интересантна: „Ако погледамо дијалекте околних земаља, Бугарске, Старе Србије и Македоније, видећемо да јужноморавски дијалекат води своје порекло из Старе Србије из предела око Призрена, да се пружа према Пчињи и захвата Гилане, Куманово и Кратово и одатле Јужну Мораву.” 26 Сигурно је, дакле, да је и усмена народна књижевност на том дијалекту, код његових носилаца, била изложена тим утицајима, односно да су кретања у области фолклора имала исти смер, па да су ти утицаји јачи од свих осталих, који су иначе могли долазити из других суседних крајева, и од суседних народа. Свему овоме додаћемо још и следеће. Истраживања су показала да врањске народне игре имају сличности са играма гњиланског краја. Говорећи о „врањанском старом стилу” играња појединих кола, сестре Јанковић констатују: „Основни образац према коме се играју поменута врањанска кола са трочетвртинском мелодијом састоји се, као што је наговештено, из пет фигура. Трагови овог обрасца могу се наћи и у играма гњиланских села...” 27 И кад је реч о градској ношњи, ситуација је слична: „Врањска градска ношња из ранијих година спада у групу ношње косовских градова: Гњилана, Приштине и Призрена.” 28 И када је реч о народној ношњи уопште, према овом

Исто, 209. Љубица С. Јанковић и Даница С. Јанковић, Врањанци и врањске народне игре,(у књизи Врање кроз векове, Врање, 1993, 364). 28 Јован Хаџивасиљевић: Врањска градска ношња ранијих година (у књизи Врање кроз векове, Врање, 1993, 327 ). 26 27

155

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

аутору „изузимајући Власину, сви се остали крајеви врањски и у том погледу наслањају на запад.” 29 Додаћемо овде и мишљења о проблему о коме расправљамо и неких савремених истраживача усмене народне књижевности у пределима јужне Србије. И неки проучаваоци народне поезије ових крајева на утицаје који су чињени на њу гледају другачије од аутора дисертације коју приказујемо, сматрајући да „они и нису могли битније да утичу на оно што чини самосвојност лирског народног песништва југоисточне Србије”. 30 Тако у једној објављеној дисертацији о народној лирској поезији југоисточне Србије, у вези са лирским народним песмама забележеним у околини Бујановца 1978. године, 31 изнето је мишљење: „Код неких од ових песама није реч ни о каквом утицају македонске народне поезије, но је у питању сличност локалног говора с македонским језиком.” 32 Ако таквог утицаја и има у неким песмама, он није доминантан, а последица је чињенице „што је северна Македонија добрим делом насељена Србима, који одлично владају македонским језиком.” 33 Али, констатује овај аутор, да „ипак, у целини гледано, највећу сличност песме из ове књиге имају с гњланским и врањским песмама.” 34

29 Јован Хаџивасиљевић, Ка историји града Врања и његове околине (у књизи Врање кроз векове, Врање, 1993, 53). 30 Др Љубиша Рајковић Кожељац, Лирске народне песме југо-источне Србије, Приштина, 1997, 254. 31 Оливера Васић и Димитрије Големовић (приређивачи), Народне песме и игре у околини Бујановца, Етнографски институт САНУ, Београд, 1980, бр. 100. 32 Др Љубиша Рајковић Кожељац, Лирске народне песме југо-источне Србије, Приштина, 1997, 244. 33 Исто, 244. 34 Исто, 47.

156

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Иначе, поменута докторска теза Љ. Рајковића документовано показује да је лирско народно песништво југоисточне Србије било подложно утицајима са свих страна, а „особито са истока и запада,” 35 али „Упркос томе, то песништво је чувало и своју изворност, своју самониклост, оно што је његова specifica differentia.” 36 То што је утврђено за усмену народну лирику ширег подручја југоисточне Србије сигурно да у свему важи и за лирику врањског краја, јер се и на основу њене анализе дошло до овог закључка. Из изложеног о културним и другим везама Врања и околине са суседним областима и земљама може се закључити да су људи врањскога краја временом створили свој фолклор, своје песништво, које је, као део општег српског и балканског народног стваралаштва, развило и своје специфичности. Оне га чине аутентичним и самосвојним, препознатљивим, што нарочито важи за неродну песму и мелодију. XVI (...)У закључном поглављу би се очекивало да аутор у уопштавајућем, синтетичком виду да резултате, научне чињенице, до ко јих је у сво м истр аживању до шао и ко је би, у ствари, биле потврда постављене хипотезе. Уместо тога у овом поглављу су само поновљене констатације већ изречене у претходним поглављима дисертације. Приметно је да аутор и овде не пропушта прилику да посебно нагласи оне чињенице које се тичу утицаја македонске народне песме на врањски мелос, а да при томе не говори 35 36

Исто, 235. Исто, 235.

157

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

о међуутицајима и прожимањима фолклора суседних народа. О самосвојности, пак, врањског мелоса, његовој аутохтоности, скоро и да нема речи. Ево, још једном његових кључних ставова о утицају македонске народне песме на врањску народну поезију, које он наводи и у овом поглављу: „Путеви преношења македонских песама у врањски крај су, уистину, многобројни.”37 „Многе сличности с македонском поезијом евидентне су не само у обредној и обичајној лирици, у дубоким и болним песмама мерака и севдаха, него и у епици и баладама с историјском садржином.” 38 „Песме које су досељеници донели из Македоније током многих деценија у новој средини и у нешто другојачијим условима живота мењале су се у садржини и језику. Боље су сачувале изворност /не и језик/ оне које су касније импортоване и оне које су краће, а у ритмичком и мелодијском погледу савршеније. За поједине записе бисмо могли да кажемо попут Вука: Опет то, али друкчије. Македонске песме су у извесној мери имале и подстицајну улогу у стварању и преображавању врањскога мелоса.” 39 „Одржавају се у народу варијанте песама из Вукових збирки и песме које садрже низ додирних тачака с македонском епиком.” 40

Дисерт.313 Исто, 313. 39 Исто, 313 40 Исто, 316. 37 38

158

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

„Врањски Марко Краљевић, сложен и противуречан близак је лику у македонској а и у српскохрватској (Вуковој) епици.” 41 И тако даље, све у истом смислу. *** У закључку овог осврта на прву дисертацију о врањском мелосу, резимирајући све што је речено, можемо да констатујемо следеће: 1. Не могу да се процењују и вреднују са гледишта остварености истраживачки циљеви овога рада, јер они и нису били јасно постављени и формулисани; 2. У целој дисертацији је видљиво наглашено залагање аутора да покаже како је врањска народна поезија настајала и развијала се под сталним и снажним, чак пресудним утицајем, македонске народне поезије. Стиче се утисак као да је то био основни циљ обављеног истраживања. У тежњи да буде убедљив у том настојању често је био принуђен да склизне са научног пута. У раду, иначе, нема ниједне речи о међуутицајима фолклорних творевина два суседна народа – Срба и Македонаца, нити пак других суседних народа. 42

Исто, 316. Своју тезу о утицају македонског фолклора на народну поезију врањског краја аутор је развијао и у чланцима објављиваним од 1974. до 1984. године у македонским гласилима Новој Македонији и Македонском фолклору. Види о томе посебно текст Културните и други врски на Врање и околината со Македонија и македонско влијаније врз врањските народни песни, Македонски фолклор, Скопје, 1974, бр. 14, 93–115, као и библиографске јединице под 42 Своју тезу о утицају македонског фолклора на народну поезију врањског краја аутор је развијао и у чланцима под бројем 83, 91, 167 и 193 у Библиографији: Тихомир Петровић, Библиографија Момчила Златановића, Учитељски факултет, Врање, 2002. 41 42

159

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

3. Несумњиво је да дисертација доноси доста грађе о врањском фолклору, посебно о врањским народним песмама са историјском основом. Она потврђује, пре свега, постојање ових фолклорних творевина на ширем врањском подручју у периоду који аутор разматра, што је значајно за будуће истраживаче. У њој се могу наћи и подаци о настајању ове поезије – о њеним ствараоцима и преносиоцима, о приликама које су инспирисале њен настанак. Такође ту је и доста података о досадашњем проучавању врањског мелоса, иако аутор литератури о томе и оствареним резултатима не приступа критички и не вреднује их. Штета је што се остало само на нивоу констатовања фолклорних чињеница, што је изостало њихово научно интерпретирање које би резултирало закључцима не само о настанку и рецепцији ове поезије у одређеном времену, већ и о њеној естетској и другим функцијама, као и о стилским, версификацијским и, посебно језичким одликама и специфичностима. 4. И оваква дисертација, да је објављена, била би сигурно подстицај за даља научна истраживања досад забележене грађе врањског фолклора, посебно лирских и епских песама, a oмогућила би, сигурно, и ревизију и оспоравање неких њених закључака. Овако, у рукопису, она је доступна само ограниченом броју стручњака, што може омогућити и злоупотребљавање њених закључака. Врање, 2004 – 2007

Др Јован Љ. Јањић, Одломци из књиге : Над књигама и рукописима из завичаја, II Народни универзитет,Врање, 2008, 97–99; 103–118 и 143–146.

160

V ДЕО УСМЕНА НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ ПЕРИОДА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (НОБ-а)

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

НАРОДНЕ ПАРТИЗАНСКЕ ПЕСМЕ О НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ ВРАЊАНАЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ „Песме те састављане су, рецитоване, певане, уз борбу, састављене за борце без разлике доба старости, ранга и народности, дакле морале имати велику асоцијативну моћ,и зато морале битии кратке и лирске... Људи који су писали, или можда право из груди казивали строфе, били су не само очевици стварности, него творци стварности, и узимали право на лично емотивни израз, а то је био партизански емотиван израз, то јест, емотивност ведра и светла, како смо је познавали и сви који смо гледали партизане на поласку у борбе и на повратку из борби а лично емотивно иде, наравно, опет у израз лирике...” (Исидора Секулић) Уводне напомене

ознато је из историје наше усмене народне књижевности да су сви важни, преломни догађаји у прошлости српскога народа, нашли одјека, били опевани у народним песмама. Тако у песмама, посебно епским, можемо да пратимо ослободилачку борбу нашег народа још од времена Немањића, Косовског боја и каснијих периода борбе заослобођење од дугог, петвековног турског ропства, до 163

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

борби за ослобођење од фашистичке немани у двадесетом веку. Тако песма, усмена, народна, постаје особен сведок немирења са окупаторима и злочинима које су они чинили, било из којег народа да су. То у свему важи и за усмену народну књижевност која је настајала у току Другог светског рата, познатог и као народноослободилачка борба. За ту поезију у науци су прихваћени термини партизанска народна песма и народна поезија ослободилачког рата. Таква поезија, са одређеним поетичким специфичностима, настајала је и певана и на просторима југа Србије, дакле, и у врањском крају. Једна од поетичких одлика партизанских песама које су настајале (или се певале) на овом подручју у току Народноослободилачке борбе је и њихова конкретност – у смислу тачног навођења топографских и хронолошких података о догађајима и личностима о којима се у њима пева. Очита је тежња народног песника да све представи што верније, што документованије, да све веже за свој крај, да свему да завичајно-амбијенталну боју. Отуда у песмама читава географија ових предела – ту су називи гр адо ва и других насеља, планина и река и осталих топографских података. Скоро да нема песме која се не везује за одређено место или конкретну личност. Конкретност, а самим тим и завичајна одређеност, испољава се и на плану избора ликова и њиховог поетског профилисања. Песма је тежила да забележи, да сачува од заборава, многе истакнуте борце и њихове подвиге. Посебно су опевани они ко ји су хр абр о по гинули. Реч је ту о лично стима, о борцима, који су најчешће били познати само у одређеној јединици, у одређеном ужем крају, али и о онима који су 164

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

били и шире познати, о чијим се заслугама шире знало и чуло. Песму су интересовале заслуге личности, особине које су је красиле. Управо, опеване су оне личности које су биле прикладне за песму, односно, преко којих је народни песник могао најбоље, најпотпуније да изрази своје виђење стварности, своје идеале и поруке, да изрази перспективу и своја очекивања од борбе и револуције. И на плану језика и изражајних средстава ове песме показују извесне специфичности. Реч је ту о уношењу локалних и дијалекатских црта које доприносе снази и уверљивости ових песама. А, додаћемо, да се најуверљивије и најпотпуније може песнички проговорити на матерњем језику, који најбоље погађа одређену тематику, дајући јој амбијентално-завичајне карактеристике и боју. Дијалектизми, као речи, облици или синтаксичке конструкције, ограничене на уже језичко подручје, најчешће на дијалекат који не улази у важећу књижевну норму, какав је случај са народним говорима јужне Србије, јављају се у овој поезији најчешће као резултат језичког аутоматизма, јер се матерњи језик никада не потискује сасвим. Они пробијају и онда када их свесно избегавамо. Разуме се, у новијој поезији их је у мањем обиму него што их је било у старијој. Протекло време је показало да ова поезија и данас, после свега што се збило на просторима некадашње Југославије, показује одређену актуелност, има одређени значај као песнички докуменат о времену када се гинуло за земљу (које данас више нема). Ове текстове, емитоване на Радио Врању пре више од три деценије, због тога данас и објављујемо у неизмењеном облику, сем што смо у закључку текста о учешћу жена у рату 165

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

навели стихове песникиње Десанке Максимовић о тој темаСептембар 2016. тици. Песме и певање о НОБ-у у јужној Србији У време Народноослободилачке борбе у јужној Србији, на подлози богате песничке традиције, сада у новим друштвено-историјским приликама и револуционарним превирањима, долази до правог процвата народног поетског стваралаштва, посебно народне песме. На том важном стратегијском простору, раскрсници међународних путева, територији где се додирују или заједно живео више народа, одмах после окупације наше земље, на позив КПЈ, распламсао се народни устанак и започела ослободилачка борба и народна револуција. У лето и јесен 1941. године формирано је више народноослободилачких партизанских одреда: Топлички, Озренски, Бабички, Врањски. Они касније прерастају у веће јединице – у бригаде и дивизије. Овде је формирано преко 20 јужноморавских бригада. Борба није престајала ни једног дана. Створена је слободна територија на левој и десној обали Јужне Мораве на којој је организована народна власт и градио се нови живот. О храброј борби народа овог краја и његових јединица Сетозар Вукмановић Темпо, делегат Врховног штаба НОВ Југославије у овим крајевима, записао је: „Стекао сам утисак да су то борци равни борцима из пролетерских бригада, да се могу мерити са борцима наших најпрослављенијих пролетерских бригада.” 1 Снагу НОР-а у јужној Србији признавао је у својим извештајима и окупатор. 1

Др Миливој Перовић, Јужна Србија у НОБ-у, Београд, 1961, 238.

166

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Немачки заповедник Србије, генерал Фелбер, у извештају од краја децембра 1943. године пише да је у јужној Србији „у пoследње време образована територија са комунистичком влашћу, која треба да буде мост између партизана у Хрватској и комунстичких група у Бугарској” (мисли се, вероватно, на територију Црне Траве и Лужнице), и даље: да је просторија око Лесковца још увек „партизанска тврђава” и „изгледа да се одавде руководи већим делом партизанских одреда у јужном делу Србије.”2 Оваква снага народноослободилачког покрета извирала је из његове нераскидиве везе са позадином, са народом. Јер, реч је о народној војсци и о народу који је и сам био војска. А све је то било стимулативно за народног ствараоца. Од првих дана устанка револуционарни чин праћен је револуционарном песничком речи, и обрнуто: песничку револуционарну реч пратио је револуционарни чин. У партизанским јединицама и међу народом где су оне боравиле био је врло интензиван културно-просветни и политички рад. У томе раду посебно место и значај имала је борбена песма, посебно нова, партизанска народна песма. Културно-уметничке групе су изводиле програме у којима су видно место заузимале борбене и револуционарне песме, скечеви, краћи позоришни комади, „врабац”, рецитације и усмене новине. Тим путем подизан је културни ниво бораца и становништва, остваривана је морална критика окупатора и издајника, лошег понашања и неактивности, шпекулација, крађа, злочинстава, пасивности, непоштовања и других аморалности.

________________________ 2

Исто, 319–320.

167

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

„Песме су утицале на раст борбеног расположења.” 3 После приредбе сви присутни заједно са члановима групе постајали су огроман хор који је дуго певао партизанске песме и настављала се игранка за омладину из о др еда и позадине. Које су песме у таквим и сличним приликама певане у партизанским одредима и међу народом јужне Србије, па, дакле, и у врањском крају? Коју улогу су имале песма и певање у то револуционарно доба? Одмах ћемо рећи да је песма била стални пратилац живота и смрти. Она је требало да мобилише људе на борбу и отпор, да подигне морал посусталима, да охрабри и осоколи, да сачува од заборава примере херојства и јунаштва, да осуди издајство и нечовештво, да пренесе борбене и друге револуционарне поруке и идеале, да проговори и о човековим интимним и егзистенцијалним проблемима, дискретно и пригушено, да развесели и разоноди, да буде једном речи – хроника тога преломнога времена. Песма је била ангажована и функционална, у свему јасна и недвосмислена, јасна за свакога. Такав јој је био израз и језик. Јер, само таква могла је да врши своју функцију, могла је да допре до срца оних којима је била намењена. Наводимо наслове песама које су радо певане: Партизан сам тим се дичим, Ја у војску сад полазим, Кад бригада преко брда крене, Млада партизанка коња јахала, Ми смо млади врањски партизани, Таман се облак зададе и многе друге. 3 Др Милан Миладиновић, Револуционарни морал у устанку 1941. на територији лесковачког ратног округа, Лесковачки зборник, XXII,1982, 110.

168

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Песма Партизан сам тим се дичим, коју ћемо овде навести у целини, певана је на Кукавици још у године. За њу тврди неколико бораца да је најстарија партизанска песма. Партизан сам тим се дичим, то не може бити свак. Умријети за слободу, може само див јунак. Пушка ми је другарица, митраљез ми мио брат, сваке ноћи бдим на стражи док тирану сломим врат. Народу сам завет дао ја народни партизан, да ћу чуватʼ стег слободе, борити се ноћ и дан. Црне хорде нас не плаше, крв херојска у нам ври. Ми не дамо наше земље да је газе фашисти. Поћи ћемо на границе да водимо крвав бој. Згазићемо издајице, ослободит народ свој. 4 Емитовано на Радио Врању, 27. октобра 1984.

Д. Недељковић и С. Димитријевић, Црнотравске и лесковачке народне песме ослободилачког рата, САНУ, Београд, 1967, 96.

169

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Традиционалне народне песме о Народноослободилачкој борби у јужној Србији Народна песма је била, као и у даљој прошлости, и у ово време снажно мобилизаторско средство. Од првих дана устанка у пределима jужне Србије КПЈ, као његов организатор, рачунала је на патриотски утицај народне песме, на песму као средство за подизање морала и свести о потреби борбе за ослобођење од окупатора и стварање човечнијег живота. Учесници тих збивања и хроничари тога времена оставили су о томе убедљива сведочења. Тако још 1. августа 1941. године Окружни комитет Партије Ниш, извештавајући више партијске органе о својој активности, истиче: „Штампање се врши редовно – три пута недељно Радио Москва по 500 примерака. У току следеће недеље штампаћемо 1000 примерака песме Стари Вујадин, по 500 примерака Ратна другарица Долорес и Окружни одреди од Лењина за 1905. годину и, по могућству, Бој на Чегру.” 5 За нас је овде интересантан податак да је, уз осталу политичку и партијску литературу, уврштена и народна песма, стара јуначка народна песма, на чије се деловање и утицај у тренутку општих припрема за устанак, рачунало. А било је сасвим природно да сада таква, традиционална песма буде актуелна и животворна и да нова народна песма настане управо на оваквој подлози, и у продужетку револуционарне епске традиције.

Др Миливој Перовић, Јужна Србија у НОБ-у, Београд, 1961, 45.

170

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Један хроничар бележи, у Пустој Реци, у крају где је иначе била врло жива традиција певања уз гусле, један овакав детаљ: „Периша, ситан и зборан сељак, скиде гусле са чивилука и разигра их у ситне тонове, који су, чинило се, говорили и без певача. Затим отегнуто и високо запева стару песму негдашњих хајдука: Царе Лазо, бог тʼ убио мајку, а и тебе, Богдан-Јуже стари. Ви пијани изгубисте царство, ми га гладни данас повраћамо. – Море остави то, Периша, него запевајмо ону: Рани сина пак шаљи на војску, Србија се умиритʼ не може.” 6 И Жика Девеџић, првоборац из врањског краја, сећа се старог гуслара Николе Ђуровића, који је тих устаничких дана певао јуначке народне песме уз гусле. Посебно су се борци одушевљавали песмом о Старом Вујадину, те су га често мо лили да им је пева. 7 Карактеристично је за ово време да се у партизанским јединицама и у народу певају, поред епских, и старе лирске народне песме, сада нешто измењене и актуелизоване. Чак и врло старе песме, какве су, на пример, лазаричке, иновирају се у духу новог времена, добијајући ново идејно-идеолошко усмерење и интонацију. Таква је следећа песма: 6 7

Др Миливој Перовић, Хроника о Пустој Реци, Београд, 1951, 23. Душан Девеџић, Живи мостови – Сећања, Београд, 1982, 71.

171

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Што ми сину, еј, над горе? Да лʼ је сланцеʼ? Је лʼ је месец? Је лʼ је јунак на коњицу? Није сланце, није месец, но је војник на коњицу. На војника реденика, на рамо му пушка златна, а на главу шајка капа, и на шајку петокрака. 8 Како видимо, у прекрасном сјају, сличном сунчевом и месечевом, народни песник смешта свог ослободиоца, новог војника – партизана: он је на коњу, окићен реденицима и са шајком капом на којој је симбол, знамење новог – петокрака звезда. Сличан преображај и актуелизацију доживела је и позната стара војничка песма Не лʼ ти реко, Јелане 9 у којој мала лексичка измена и другојачији завршетак: сада путем пролазе партизани, који проносе „танке пушке” и боре се „за свој народ”, песму чини савременом, актуелном, ангажованом – ослободилачком. Истаћи ћемо да су се у јужноморавској области певале, и овако актуелизовале, и песме других народа, односно, на другим језицима. Најчешће су то биле песме на македонском језику, као ова веома популарна песма у овим крајевима, која је такође актуелизована и адаптирана у духу новог времена и нових стремљења:

Д. Недељковић и С. Димитријевић, Црнотравске и лесковачке народне песме ослободилачког рата, САНУ, Београд, 1967, 51. 9 Исто, 124. 8

172

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Таман се облак зададе, на таја Пирин планина. на таја Пирин планина, на партизанска равнина. Орел под облак летеше, црвено знаме носеше, на знамето писуваше: Ставајте браћо, не спите, земајте пушки, патрони, и тија танки ножеви. Сас Немци ће се тепаме, за нашта Македонија, за нашта Македонија. под ропство на Балгарија. 10 Tрадиционална, стара народна песма, која је имала наглашен ревoлуционарни, социјални и класни карактер, сада je била блиска учесницима борбе, постајала њиховом. Њене поруке су одговарале њиховим вековним жељама и идеалима.Она је, стога, могла послужити и као подлога и подстицај и за нову, партизанску народну песму. Емитовано на Радио Врању 18. септембра 1984.

Исто, 102.

173

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Партизанске народне песме из других крајева Југославије које су се певале у јужној Србији У Врањском и другим партизанским одредима на југу Србије, као и међу народом овога краја, певале су се и многе партизанске народне песме које су иначе настајале у другим крајевима наше земље. Њих су овде доносили борци, партијски радниици и активисти. Оне су се шириле спонтано, али и организовано, уз подстицај и усмеравање, пуем културнопросветног рада у партизанским јединицама и у народу. Преношене су усмено или записано, и препоручиване су за пропагандни и културно-просветни рад. Комесар би, или лице задужено за овакав рад, у понечему обично променио такав текст, како би га на тај начин приближио борцима, везао за њихов крај, за њихов одред и њихову ситуацију. Некада је био промењен један стих, некада једна реч, једно име и песма је добијала локално обележје. Тако, на пример, позната елегична песма На Кордуну гроб до гроба, настала у сасвим другом крају наше земље, чији су корени дубоки и у чијој је основи религијски мотив (плач матере божје за изгубљеним сином), сада када су многе мајке изгубиле своје синове у устанку и револуцији, добија ново идеолошко усмерење и изменом само првог стиха постаје песма свих мајки у разним крајевима наше земље, па и у нашем крају, односно у јужним пределима Србије. Она постаје песма позива у борбу. Тако њен почетни стих сада гласи: На Кордуну гроб до гроба... На Козари гроб до гроба... 174

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

На Пљевљима гроб до гроба... На Прозору гроб до гроба... У Босни је гроб до гроба... На Сутјесци гроб до гроба... итд., итд. Певана је ова тужна песма и на југу Србије. Многе су мајке и овде стиховима ове песме изливале свој бол за погинулим синовима. Овде се она певала као:

Или:

На Радану гроб до гроба Тражи мајка сина свога... Од Лесковца па до Ниша Крв се лије као киша. И у Нишу гроб до гроба, Тражи мајка сина свога...

Некада су песме које су из других крајева донесене овде биле прошириване, надопуњаване, ако се радило о животној стварности која је била слична оној опеваној у песми, ако се радило о сличним мотивима. Тако су десетерачки стихови о покољу недужног становништва које су Немци чинили у Шумадији допрли и у наше крајеве, али су овде надопуњени стиховима о масовним стрељањима, на пример, у Бојнику, у Лесковцу и у другим местима. Песма је овде „допевана”: Шумадијо, ти си прва била, ти си земљу крвљу натопила. У Крагујевцу стрељаше нам ђаке, остадоше сиротице мајке. У Краљеву стрељаше раднике, остадоше пусте све фабрике – 175

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

у бојничком и лесковачком крају добијају допуну: У Бојнику стрељаше сељаке, побише нам толике јунаке. У Лесковцу стрељаше нам Цигане, од шеснаест лета, с њима и Шефкета. Кад је Шефкет у кларинет свирʼно, цео свет је он у срце дирʼно. 11 На сличан начин дошла је у врањски крај и постала врањска и песма Крајишки смо млади партизани. О овој веома распрострањеној партизанској песми написано је више научних расправа. Она је настала у Крајинској партизанској чети и први пут је изведена, отпевана на приредби поводом прославе Првог маја 1943. године код варошице Салаш, на јужним обронцима Дели-Јована.12 Одатле почиње њен пут широм Југославије, па и ван њених граница. Њен почетак се јавља у више од 30 варијаната, у зависности од краја у који су је донеле партизанске јединице и где се певала: У јужној Србији, у нашем крају, она је певана као: Врањански смо млади партизани, за слободу народа бијемо бој. Са пушком у руци кроз шуму идемо, она нам је мати, она нам је дом... како је њен текст записала етнолог Видосава Николић, која

Миливој Перовић, Хроника о Пустој Реци, Београд, 1951, 193. Ђ. Петровић, Пут песме Крајишке чете: „Крајишки смо млади партизани” у народноослободилачком рату, САНУ, Зборник радова, књ.LXXV, Етнографски институт, књ.4, Београд, 1962, 34. 11 12

176

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

је, иначе, непосредно после рата записивала и проучавала врањске партизанске песме. 13 Осим ове песме, и до сада споменутих, у врањски крај су донете и ту су се у партизанским јединицама, на приредбама, саборима, у сусретима бораца и народа и у сличним приликама, певале и многе друге партизанске народне песме, као што су, на пример: Болна лежи омладинка Мара, Партизан сам тим се дичим, Друже, твоја кућа гори, Здраво, Тито, бољшевиче, и др. А певале су се, и то треба нагласииити, и песме других, суседних народа. Поменута Видосава Николић бележи: „Заједно са песмама које су проносиле славу и јунаштво врањских, црнотравских, топличких и јабланичких партизана, певале су се и песме о борби македонских, бугарских и косовских партизана.” 14 Таква је, на пример, македонска партизанска песма Орле над облак летеше. Емитовано на Радио Врању 19. августа 1984.

Видосава Николић, Врањске народне песме о ослобођењу и револуцији, Лесковачки зборник, IV, 1964, 74. 14 Исто, 76. 13

177

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Народне партизанске песме о учешћу жена јужне Србије у НОБ-у Учешће Врањског краја и читавог југа Србије у Народноослободилачкој борби је било масовно и врло значајно. У градовима јужне Србије, па и у Врању и околним већим местима, од првог дана устанка скојевска омладина се укључује у ударне групе и учествује у исписивању парола, паљењу окупаторских новина, растурању летака и другог агитационог материјала, а омладинке постају и први курири за везу. Такве су биле, да само неке споменемо: Ружа Димитријевић и Вера Ђорђевић из Врања, Мариола Пешић из Владичиног Хана, Нада Младеновић и Марга Поповић из Црне Траве и многе друге. Број жена учесника у партизанским јединицама био је влики. Истраживачи тврде да се проценат учешћа жена у јужноморавским бригадама кретао од од 6 до 10%, тј. да је од 15057 бораца колико је било до септембра 1944. године са подручја јужне Србије било 1000 жена. 15 То, такво учешће жена у борбама, у рату, ранија наша историја није знала. О напору и хероизму жена, о најразличитијим видовима њиховог учествовања у НОБ-у и помоћи коју су пружале постоје занимљива, често и поетски уобличена сведочења. О томе су испеване многобројне песме испричане узбудљиве приче и анегдоте, сачувана сећања.

Стојан Николић Јоле, Жене јужне Србије у Народноослободилачкој борби 1941 – 1944, Лесковачки зборник, XIV, 1974, 82. 15

178

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

У једној од најлепших партизанских песама, у којој се пева о Титу као организатору устанка, уз момке, партизане и другове су и девојке партизанке: Жута дуња па мириш, Тито војску мобилише, мобилише младе момке, а девојке добровољке... 16 Оне се боре са пушком у руци или на друге начине помажу борбу. Народни песник их најчешће види како лече и помажу борце. О њима су са захвалношћу испеване многе песме. Бог да живи ону српску мајку Која роди Дуњу партизанку. Пушка пуца а митраљез коси, Дуњаа храбро рањенике носи. Храбра Дуња лекарка, Весела јој била мајка. 17 У живом је сећању Ханчана пркосно и одважно држање Драгице Михајловић из Владичиног Хана, ученице VII разреда Врањске гимназије 18 која је, као и многе њене другарице, животом бранила своју част:

Д. Недељковић и С. Димитријевић, Црнотравске и лесковачке Нaродне песме ослободилачког рата, САНУ, Београд, 1967, 82. 17 Добросав Туровић, Народне партизанске песме Јабланице,Лесковац, 1967, 21 18 Антанас Ивановић, У име цара Бориса и бога, Слобода, Београд, 1981, 269. 16

179

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Одбила је ова гимназијалка сина потпуковника Апостолова, команданта гарнизона у Владичином Хану, који је на њу бацио око. Да би је за овај „преступ” казнили послали су бугарског официра да је тобож запроси, како би је изазвали на испад. Драгица је као из пушке одговорила да се за Бугарина неће удати. У лице му је скресала: – На мосту ћу дочекати и слатким послућжити наше ослободиоцце! А забринутим родитељима и брату, који су је прекоревали због такве изјаве, рекла је: – Ма нека се носи... не могу више да их подносим. Провокација фашиста је успела. Стрељали су је у Калиманској реци у пролеће 1944. Као смеле, сналажљиве и одане Народноослободилачкој борби остале су жене врањског краја у успомени истакнутог првоборца и руководиоца врањских партизанских јединица Савки Јаворини Саши: „Мартовских дана 1943, сећа се она, је велик снег и оштра зима. Наша чета се сместила у једној кући близу Качера. Били смо код жене која је имала троје деце, од којих једно одојче. Мужа су јој интернирали у Бугарску, као и многе мушкарце тога краја. У ране јутарње часове закуцали смо на њена врата. Није се уплашила. Примила нас је као најмилије госте и пријатеље, добро огрејала и с нама поделила и последњи кромпир. Око десет часова, док је дојила дете, случајно је погледала према шуми и мирно, пре команданта, рекла: – К оружју, другови – ево Бугара! Није мислила на себе и на своју децу. Ми смо се пробили кроз борбу коју смо наставили на Качеру.” 19 19

Иво Матовић, Врањске претходнице, „Народна армија”, Београд, 1974, 37.

180

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Подцртаћемо и чињеницу да су о учешћу жена у борби против фашистичког окупатора писци савременици тих догађаја, па и учесници у њима, написали књижевна дела високе и трајне уметничке вредности. Та дела, као и народно поетско стваралаштво, трајни су споменик тог херојског времена. Уместо закључка навешћемо овде стихове Десанке Максимовић, такође савременика тих догађаја, о погинулој девојци-ратнику из њене песме Песма о погинулој девојци: Сви су се вратили, само још ње нема. Слазе другови до далеких места, у зле јаруге где опасност спава, у помрчину непроходних цеста, траговима рана и врана и врана. И сваки се сећа, и сваки се сећа: Била је пушка њена увек љута, у гори најбоља била њена чета. И свак помисли у дану по сто пута На њено лице –тихе трепавице.20 Емитовано на Радио Врању 3. марта 1985.

_______________________ Десанка Максимовић, Целокупна дела, том 1, Песме, Задужбина Десанка Мааксимовић, ЈП Службени гласник, Завод за уџбенике, 608.

181

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Народне песме о злочинима фашистичких окупатора у врањском крају И у време Народноослободилачке борбе песма је била, као и у прошлости врањског краја, стални пратилац живота људи, хроничар и регистатор свих важнијих друштевених збивања и људских судбина. У песничкој врањанској речи ухваћени су управо најузбудљивији тренуци живота, нарочито они трагични, и сачувани су тако за све потоње генерације као песничко сведочанство о једном изузетном, преломном револуционарном времену, о слободарској традицији људи овог поднебља. Међу таквим песмама посебну тематску целину чине оне које опевају злочине и насиља окупатора у Другом светском рату, које је он чинио у овом делу Србије, који је, како знамо, фашистичка Бугарска прогласила делом своје територије, а људе овога краја Моравским Бугарима. О НОБу у нашем крају и злочинима окупатора написано је више потресних мемоарских књига. 21 Почињене злочине бугарске окупаторске војске у селима јужноморавског краја врло је живо описао и један бугарски партизан. Написао је: „Тога дана, људи, деца, жене, готово цело становништво, плачући бежали су само да спасу

21 Александар Трајковић, Свитање над Моравом, Врање у НОБ-у 1941–44, Слобода, Београд, 1976; Александар Трајковић и Добри Јовановић, Дубоке бразде, Врање у НОБ-у 1941–45, Слобода, Београд 1977; Александар Трајковић, Тако су их учили, Злочини окупатора, Београд, 1979; Антанас Ивановић-Срећко, У име цара Бориса, Слобода, Београд 1981. и Душан Девеџић-Жика, Живи мостови, Сећања, Економска политика, Београд 1982. и друга.

182

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

своје животе. Стока у шталама је беспомоћно дречала и горела. Од овог страха и ужаса много сељака је полудело, а други су пре времена остарили. После овог бесног терора фашисти су очекивали да народ падне на колена, да клечи и да моли. Али ово им није пошло за руком. Катастрофални резултати, од којих је неколико стотина домаћинства остало без крова над главом, нису могли да угуше слободарске жеље народа овога краја. Огорчени сељаци су још више улазили у партизанску борбу. Сада их више ништа није могло задржати. У партизанске одреде одлазили су не само одрасли, већ и жене и деца.” 22 Не једном су села и варошице врањског поморавља биле опкољаване и блокиране од стране фашистичког окупатора и његових помагача да се у њима изврши претрес, да се пронађу и казне симпатизери и сарадници НОР-а, да се изврши одмазда за акције које су партизани изводили најчешће на важним саобраћајницама и другим објектима који су служили непријатељу. А такве посете фашистичке војске и полиције селима остављале су за собом смрт и пустош, згаришта и пепелишта. Војска би опљачкала све што се опљачкати могло – од хране и пића, девојачке опреме и других вредних кућних ствари до стоке коју би гонили на кланице у седишта својих гарнизона. Траг о једном таквом пљачкању и насиљу у Бујановцу, на пример, сачуван је у народној песми Бујановце, мила мајко 23 коју је забележила фолклорист Видосава Николић на народним саборима 4. и 7. јула 1957. године у Сливници и

22 Славчо Трнски, Недавно, Софија, 1962.(Цитирано према књизи: Радомир Костадиновић, Црна Трава и Црнотравци, Лесковац 1968, 258.) 23 Јован Јањић, Реч и чин, Врање, 1985, 123.

183

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Дугој Луци. Ево те складне и мелодичне песме, испеване, очигледно, у стилу класичне народне песме овог краја: Бујановце, мила мајко, све је блокирано, све је опљачкано. Сви путеви, мила мајко, Немци блокираше... Не могу ти, мила мајко, Мораву да пређем. Морава је, мила мајко, мутна и крвава... Тој мутној и крвавој Морави, обраћа се народни песник и у песми Ој Мораво, реко наша, зашто плачеш ти, која је, иако настала у другом крају, овде била веома позната и радо певана. Она је испевана још 1941. године поводом акција Озренског партизанског одреда на комуникацијама у долини Мораве, па се отуда проширила и у друге јужноморавске крајеве. Налазимо је одштампану у књизи Песме борбе, издатој 1944. године у Врању: Ој Мораво, реко наша, зашто плачеш ти? Што попеваш тужну песму жалости? Усахла је песма радости, чујте Срби сви, јер се нашом земљом лију потоци крви. Фашистичке хорде чувају обале моје, да не би превозила синове своје. Партизани, хероји моји, пођите у бој! За слободу свог народа, дајте живот свој! Ој Мораво, реко наша, заклињемо се: За слободу свог народа борићемо се! Опет ће се заорити песма весела: Ој Мораво, моје село, ој Мораво! 184

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

У епским десетерцима, којима су у прошлости опеване борбе противу Турака у овом крају, у неколико потеза, у неколико песничких слика, датих у дијалекатском песничком руху, представљен је догађај, испричана је прича о успелој акцији партизана на заштити села Бујковца од пљачкашке окупаторске банде: Када сунце на истоку сину, Креће чета низ Рујан планину, да поседне брда и долине, од Бујковца до Црнога врха. Пошли Немци с њини камиони да пљачкају свиње и овнови. Партизани о томе дознаше, па Бујковац село блокираше. Пред Бујковцем добише команду, са Бујковца дочекаше банду. Пушке грокћу, митраљези бију, Немци беже свуда па се крију... У хроникама и хронологијама о догађајима из тога времена налазимо податке да су акције, каква је опевана у овој песми, биле свакодневне у врањском крају. О некима су само сачуване песме. Осврнућемо се овде и на песму Масурице, село наше, коју Татомир Вукановић уноси у једну своју књигу 24 иако она нема баш све одлике праве народне песме. Ова је песма инспирисана крвавим покољима које су бугарски фашити починили у сурдуличком крају, и посебно у Масурици. На дан 19. августа 1943. године убијали су, клали 24

Татомир Вукановић, Српске народне партизанске песме, Врање, 1966, 132.

185

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

и пљачкали имовину партизанских породица, активних и организованих сарадника НОР-а. Том приликом, на веома суров и садистички начин, убили су 17 лица – међу којима из више породица по неколико чланова. (...) На дан 13. септембра 1943. године, по начину и методу, на који је примењен, био је један од најтежих злочина које су починили фашистичка бугарска полиција и јединице контрачете, када су убили 47 људи, жене и децу. Не мали број људи затворени су живи у запаљеним кућама и помоћним зградама и у њима су горели мртви, полумртви и живи људи. 25 Песма има две лирске целине. Прва доноси слику мирног, слободног живота у селу, дочарава атмосферу рада и радости: Масурице, село наше, беше лепо ти. Твоји људи слободни беху, осим два до три! Пример беше свим селима, како се ради! Твојим пољем песме беше, песме радости! Добре борце ти си слала у свету борбу. И у борбу ти си полагала, јер си свесна ти – а друга целина је контраст првој. И управо слике и детаљи из првог дела песме и чине да оно што се казује у другом делу буде тако упечатљиво:

Јован Манасијевић, Они су пали за слободу 1941–1945, Сурдулица, 1981, 178.

186

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Алʼ шпијуни, издајице, тебе тужише, те фашисти, зли крвници, доста те спалише. Жене, децу су побили људи зверови! И живе их ту спалили, јер су немоћни! Злочини окупатора су изазивали супротан ефекат од онога на који су фашисти рачунали: уместо страха, повлачења и пасивности – отпор наших људи је растао, ослободилачка борба се распламсавала – рађала се чврста вера у коначно ослобођење. Песма, у свом завршетку, наглашава оптимизам: Алʼ фашизму крај је близу, то сад виде сви! Твојим пољем биће песме, песме радости! Још је оваквих песама. Али за ову прилику, када се поводом 42. годишњице ослобођења сећамо тог времена, мислимо да су и наведене песме довољно илустративне. Емитовано на Радио Врању 24. августа 1986.

187

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Настанак популарне партизанске песме о борби на Лисцу У последњој години рата и после ослобођења у врањском крају је била веома популарна партизанска песма која је почињала стиховима: Саслушајте, браћо мила, На Лисцу је борба била. Позната херојска борба Врањанаца, бораца VI јужноморавске бригаде на Лисцу, врху Осоговских планина, у априлу 1944. године, инспирисала је настанак ове песме. У сећањима бораца ове Бригаде 26 битка живи као тешка и крвава. Као таква је описана и у чланку под насловом Лисац у листу Одјек омладине 27 који је издаван у Бригади. А ево како се, према њима, она одиграла. После заузимања Кратова, Трећа македонска бригада и косовске јединице биле су блокиране. Шеста бригада је добила задатак да разбије јаку бугарску фашистичку заседу на Лисцу и тиме омогући македонским и косовским јединицама повлачење на ослобођену територију. Задатак да избије први на врх Лисца имао је Омладински батаљон. Борба је била изузетно тешка, по магловитом, кишном и хладном времену. Многи борци с у били боси. Држећи се један за другога, до појаса су газили. Сећања Добривоја Петковића Нишавца (фотокопија документациј аутора); Сећање Јована Манасијевића (У књизи : Трагом Другог јужноморавског одреда, Власотинце, 1955, 156.) 27 Фотокопија листа (У документацији аутора). 26

188

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

набујалу Криву реку. Брзо су претрчавали друм који су биле запоселе бугарске снаге и неуморно се пели уз кршевите Осоговске планине. Одатле је требало што пре да стигну на Лисац, на висину од 1527 метара да би прешли у одлучни напад. Смењивао се јуриш за јуришем. Вођена је огорчена борба прса у прса. Врило је као у казану. Борци Бригаде су гинули на устима цеви митраљеза и пушкомитраљеза, отимајући их из руку непријатељских војника. Изненађење је било потпуно. Окупаторски пук није очекивао напад са стране са које је наступао Омладински батаљон, тако да је у првом јуришу заробљена читава позадина пука са официрима, комплетном пуковском кухињом, минобацачима и резервном муницијом. Акција је била у потпуности успела. Непријатељ је разбијен. Бугари су имали и 50 мртвих, 51 рањеног и велики број заробљених војника. И Бригада је имала велике губитке. Погинуло је 15 омладинаца. Ту су пала три најбоља борца из Бабине Пољане (код Врањске Бање), три имењака Стојадина. Ту је пао Миле „Врањанац”, пушкомитраљезац који је био први у игри и у борби. О њима је, такорећи још у току битке, испевана песма чија једна, вероватно најстарија, верзија гласи: Саслушајте, браћо мила, на Лисцу је борба била. Од поноћи до полʼ дана грокћу зорке партизана. То су борци из бригаде, за њих страха не имаде. Наш је Дича храбар био, 189

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

друговима говорио: – Напред, браћо партизани! да се Гања утамани! Док је Дича изустио, и душу је испустио. Уз ову верзију која је записана одмах после рата је и податак да се „зна да је испевана од Боже Стојковића и два његова друга из Врањске Бање, бораца VI јужноморавске бригаде која је на Лисцу априла 1944. године водила битку са бугарским окупатором у којој је четни командир Дича Вучковић скочио на бункер, уништио га и погинуо.” 28 Уз другу верзију, која је скоро истоветна овој, а записао ју је Добривоје Петковић Нишавац, наводи се да је у њој опевана погибија цењеног и вољеног командира Стојадина Анђелковића, званог Диче, и да је Некако одмах иза његове погибије читава бригада певала песму коју су сви заједно испевали. Најширу верзију ове, међу борцима посебно омиљене и радо певане песме, доносе Стојадин Стошић и Јордан Петковић у књизи Развитак НОР-а у Врању и околини и Хроника Осме српске ударне бригаде. И они бележе да је песма настала „Поводом погибије омиљеног и храброг командира Омладинске чете, Диче” и да су је „њего ви другови испевали.” 29 (Питање ауторства ове као и многих других песама које су настајале у то време, остаје отворено.) Душан Недељковић, Прилог проучавању законитости развитка нашег народног певања у периоду народне револуције, ослободилачког рата и изградње социјализма Југославије, Зборник радова САН, књ. LXVIII, ЕИ, књ. 3, Београд, 1960, 93. 29 Стојадин Стошић и Јордан Петковић, Развитак НОР-а у Врању и околини и Хроника VIII српске ударне бригаде, Врање, 1968, 90. 28

190

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Ова верзија има четири стиха више него две претходне. Нови су стихови: Ту је Дича, херој прави, на чело се војске стави, па повика из свег гласа целу гору заталаса. – Напред, браћо партизани! Да се злотвор утамани! Они неодољиво подсећају на стихове веома популарне песме о Сави Ковачевићу, који је, годину дана раније, јуна 1943. херојски погинуо на Сутјесци. Ево тих стихова: Алʼ је Сава херој прави на чело се војске стави, па повика из свег гласа Зеленгору заталаса: – Напред, браћо партизани, борци моји одабрани! 30 Може се закључити да је борцима VI јужноморавске бригаде била позната песма о погибији Саве Ковачевића на Сутјесци. 31

30 Никола Херцигоња и Ђорђе Караклајић, Зборник партизанских народних напева, Београд, 1962, 167. 31 Налазимо податак да су ову песму певали и борци Једанаесте српске народноослободилачке ударне бригаде октобра 1944. године, када је и записана, али и напомену да је певана и раније, а и касније, од овог датума. /Види: Драгослав О. Миловановић, Једанаеста српска народноослободилачка ударна бригада XXIV српске дивизије НОВЈ 1941 – 1945, 712.

191

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Било је потпуно разумљиво што су величанствену битку на Лисцу, у којој су учествовали, на овај начин повезали са легендарномм Зеленгором и Сутјеском, о којима су слушали, и, што су осетили да стихови о њима, уз извесну адаптацију, могу да изразе и њихов доживљај битке на Лисцу. Песма је иначе била веома популарна међу борцима врањског и суседних крајева. Са незнатним изменама везивана је и за друге значајније битке и погибије. Познате су такве њене адаптације: Саслушајте, браћо мила на Клиновцу борба била. ... Ту командир Стојил паде и са њиме пет другара погинуше од Бугара.32 ... Саслушајте, браћо мила, на Вучју је борба била.33 Она је таквим својим адаптацијама задобила све битне стилске карактеристике усменог народног стваралаштва – јавља се у варијантама, што је најбољи доказ да је извесно време егзистирала у усменом облику, испевана је у осмерцима и римованим дистисима, што је врло чест случај у партизанској народној поезији, и сл. И друге одлике потврђују њену усменост. _______________________ 32 33

Татомир Вукановић, Српске народне партизанске песме, Врање, 1966, 79. Миодраг Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Београд, 1960, 325.

192

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Први, почетни стих Саслушајте, браћо мила, у ствари је апострофа којом се песник обраћа слушаоцима, наговештавајући значајан догађај о коме ће им певати, баш као што је случај у класичним епским песмама, онима које су уз гусле певане, али и у онима које су, више као епске хронике, настајале у време НОБ-а. На овај начин се постиже непосредност и већа сугестивност – што је такође битна карактеристика поетике усменог израза. Интересантни су и завршни стихови у верзијама ове песме. Они имају наглашени, поентни карактер, и значе позив да се борба, упркос жртвама, и ради праведне освете, настави до коначног ослобођења и уништења зла. Ево тих завршних стихова: Напред, браћо партизани, да се Гања утамани! 34 Напред, браћо партизани, да се злотвор утамани! 35 Напред, напред, партизани, да сʼ фашизам утамани! 36 Ваља запазити како је у њима зло именовано и градирано – од појединачног ка општем, најширем: најпре њега оличава „Гања”, па онда „сви злотвори”, да би у трећој верзији то био „фашизам”. 34 Стојадин Стошић и Јордан Петковић, Развитак НОР-а у Врању и околини и Хроника VIII српске ударне бригаде, Врање,1968, 90. 35 Никола Херцигоња и Ђорђе Караклајић, Зборник партизанских напева, Београд, 1962, 167. 36 Миодраг Васиљевић,Народне мелодије лесковачког краја, Београд,1960, 325.

193

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Напоменућемо и то да је ова песма из реда врло честих и поетски највреднијих песама које су настајале у тотоку НОБ-а, тзв. антитужбалица. То су сетне песме о погибијама истакнутих бораца. У њима је опеван велики бол и бораца и народа за изгубљеним друговима, али су бол и сета надјачани оптимизмом и оне, у ствари, значе позив и подстицај на даљу борбу. Песма о борби на Лисцу наставила је да живи и траје, сада у писаном облику, као сведочење о јунаштву, издржљивости и херојској борби бораца Врањског одреда на овој легендарној планини, да чува успомену на све погинуле Диче и све дичне борце који су своје животе уградили у темеље наше слободе. Емитовано на Радио Врању новембра 1986.

194

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Аспект општег и специфичног у партизанској народној поезији јужне Србије 1. Територија јужне Србије одувек је имала важан стратегијски значај. Туда су пролазиле разне војске и ту су се одигравале многе одсудне битк. И у Другом светском рату ови предели су имали велики значај за окупатора. Он је посебно био заинтересован за безбедно коришћење комуникација које су повезивале његова ратишта. Територија јужне Србије билаје значајна и у политичком погледу. Одмах после окупације била је подељена од стране Немачке и њених савезника: један део Србије, Пирот и Врање, заједно са Македонијом окупирала је царска Бугарска; Италија је захватила Косово и један део северне Македоније, а Ниш са Лесковцем и Топлица остао је у оквиру недићевске Србије. Овде се одмах после окупације, на позив Комунистичке партије Југославије, распламсао народни устанак и започео ослободилачки рат и народна револуција. Борба против немачког и бугарског окупатора и домаћих издајника није престајала ни једног дана. Ту је формирано двадесет јужноморавских бригада. О херојској борби ових јединица Светозар Вукмановић Темпо, делегат Врховног штаба НОБ Југославије у овим крајевима, записао је: „Стекао сам утисак да су то борци равни борцима из пролетерских бригада, да се могу мерити са борцима наших најпрослављенијих пролетерских 195

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

бригада.” 37 Снагу НОБ-а на овим просторима признавао је у својим извештајима и немачки заповедник Србије генерал Фелбер. Он у извештају од краја децембра 1943. године каже да је у јужној Србији „у последње време образована територија са комунистичком влашћу, која треба да буде мост између партизана у Хрватској и комунистичких група у Бугарској” (мисли се вероватно на територију Црне Траве и Лужнице), и даље: „да је просторија око Лесковца још увек ʼпартизанска тврђаваʼ и изгледа да се одавде руководи већим делом партизанских одреда у јужном делу Србије.” 38 Овако снажан развој народноослободилачке борбе и њен победоносни завршетак био је стимулативан и за народног песника. Дошло је и овде, као и широм Југославије, до обнове и новог процвата народног стваралаштва и, посебно, народне песме. Револуционарни чин је и овде праћен револуционарном песничком речи, и обрнуто: песничка револуционарна реч је потврђивана револуционарним чином. Песма је на свој начин видела и сачувала ово време. 2. Народна поезиа овога раздобља у садржинском, тематском погледу и идејној усмерености, у превредновању и новом схватању света и живота, посебно у ангажованости за заједништво, за братство и јединство и друге револуционарне и хуманистичке идеале, чини целину, одређени стилски

Миливој Перовић: Јужна Србија у НОБ-у, Нолит–Просвета, Београд, 1961, 238. Исто, 319–320.

196

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

комплекс. Она је једиствена поајава на читавом југословенском простору. И то не треба много доказивати. У погледу пак начина обликовања животне стварности, избора ликова, у погледу стилско-изражајних карактеристика, сваћених у ужем смислу, и језичких одлика, честог присуства дијалекатских идиома, ова поезија има одређених локалних, завичајних и амбијенталних посебности. Ако партизанску народну песму посматрамо на ширем југословенском простору, онда можемо запазити да су поједини крајеви давали своје уже теме и националне ликове, 39 а богатству и разноликости ове поезије доприносила је и завичајна мелодија на коју је она најчешће певана. Запажа се да је долазило и до честог преплитања и интерферирања мотива и тема у појединим партизанским народним песмама, до међусобних утицаја и прожимања. У овом светлу и треба посматрати неке тематске и стилско-језичке специфичности партизанских народних песама које су настајале и које су се певале на југу Србије. 3. Конкретност, а самим тим и завичајна одређеност, испољава се и на плану избора ликова и његовог поетског профилирања. Песма је тежила да забележи, да сачува од заборава многе истакнуте борце и њихове подвиге. Посебно су опевани они који су храбро погинули. Реч је ту о личностима, о борцима, који су најчешће били познати само у одређеној Твртко Чубелић: Устанак и револуција у ријечинародног пјесника, Знање, Загреб, 1966, 11. 39

197

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

јединици, у одређеном ужем крају, али и о онима који су били познатиjи, о чијим се заслугама више знало и даље чуло. Песму су интересовале заслуге личности, особине које су је красиле. Управо опеване су и оне личности које су биле прикладне за песму, односно, преко којих је народни песник могао најбоље, најпотпуније да изрази своје виђење стварности, своје идеале и поруке, да изрази перспективу и своја очекивања од борбе и револуције. Та поетичка особина карактеристична за целину партзанске народне поезије у свему се потврђује и у песмама насталим у јужној Србији. А овде је испеван низ таквих песама. Подужи би био списак бораца и палих хероја, ако бисмо их хтели све побројати, о којима је песма рекла своју реч. Неке од ових песама, као што су на пример песме о Ратку Павловићу Ћићку, о Мирку Сотировићу, Драгољубу Радосављевићу Топлици и другима, изашле су из оквира јужне Србије и певале су се и шире. Оне су, када су записане, ушле у све значајније изборе и антологије партизанских народних песама објављиваних до данашњих дана. 4. И на плану језика и изражајних средстава ове песме показују извесне специфичности. Иако је партизанска народна поезија штокавског језичког подручја са јединственим, уједначеним језиком и изразом, што такође не треба много доказивати, ипак су видљиви и језички елементи одређених средина где су песме настајале или су се дуже певале. 198

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Ово потврђују и партизанске песме јужне Србије. Реч је ту о уношењу локалних и дијалекатских црта које доприносе енази и уверљивости ових песама. А додаћемо да се најуверљивије и најпотпуније може песнички проговорити на матерњем језику, који најбоље погађа одређену тематику, дајући јој амбијентално-завичајне карактеристике и боју. Дијалектизми, као речи, облици или синтаксичке конструкције, ограничене на уже језичко подручје, најчешће на дијалекат који не улази у важећу књижевну форму, какав је случај са народним говорима јужне Србије, јављају се у овој поезији најчешће као резултат језичко аутоматизма, јер се матерњи језик никада не потискује сасвим. Они пробијају и онда када их свесно избегавамо. Разуме се, у новијој поезији их је у много мањем обиму него што их је било у старијој. Зато нам се и чини прихатљиво мишљење о језику врањских партизанских народних песама, изречено у време њиховог записивања: „Мада су у својим најновијим слободарским песмама језик свога краја исправљали, замењивали и прилагођавали дијалектима књижевног српскохрватског језика, врањски партизански борци и градитељи социјализма су у основи остављали у својим песмама себе, део свог родног краја, његовог говорног језика”. 40 Дијалекти овде нису резултат намерног тражења ради постизања неког посебног уметничког утиска, већ извиру из спонтане, стваралачке употребе језика оних који су песме стварали. А истински стваралачки чин, као што је познато и као што је то случај и у писаној књижевности, не мари увек за Душан Недељковић: Прилог проучавању законитости нашег народног певања у периоду народне револуције,ослободилачког рата и изградње социјализма Југославије, Зборник радова САН, књ.1,VIII, ЕИ књ.3, Београд,1960, 39–167. 40

199

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

језичке норме. То поготово важи ако је стваралац нешколован или полушколовaн човек, какав је најчешће био случај са ствараоцима шартизанске песме. Ту се дијалекатски израз намеће као незаменљив и комплементаран у односу на прихваћени стандардни језик. Он је носилац поетског. Јер, снажне емоције, а емоције које инспиришу ову поезију су такве: дубоко људске, егзистенцијалне – реч је о патриотском заносу, о човековој жељи да буде свој, да буде човек – траже језик који је елементаран, нестилизован, некњижеван – матерњи. Свако, на пример, превођење тако испеване песме на нормирани књижевни језик значило би често и разбијање поетске структуре и њено осиромашење. Илуструјемо то једним примером: Што ми сину, еј, над горе? Да лʼ је сланце? Је лʼ је месец? Је лʼ је јунак на коњицу? Није сланце, није месец, но је војник на коњицу, на војника реденика, на рамо му пушка златна, а на главу шајка капа, и на шајку петокрака. 41 Овакав језик, употреба дијалеката, проистицала је и из потребе да поетска порука што пре стигне до примаоца, да се одмах схвати. Ова поезија је морала бити комплетно јасна, ________________________ 41

Исто, 51.

200

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

комуникативна и непосредна – а таква је могла бити само ако је на језику оних којима је била намењена. Наведени пример пружа могућности да се уоче и друге језичке и стилске одлике ове поезије. Одломци из истоимене студије у књизи: Др Јован Јањић, Реч и чин – народни песник о устанку и револуцији у јужној Србији, Издаје и штампа „Нова Југославија” Врање, 1985, 5–16.

201

VI ДЕО НАРОДНО ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО РАТАЈЧАНА

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ОБЛИЦИ УСМЕНЕ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ НЕГОВАНИ У РАТАЈУ Старинске народне лирске песме У народној уметности као најбитнијем аспекту народног стваралаштва долази до изражаја оно што најчешће називамо душом народа; сачувати своју душу значи неговање своје традициије, памћење о себи и својим коренима везаним за народно стваралаштво. Бојан Јовановић

атајчани 1 су у разним животним приликама – славећи рођење деце, њихова крштења и стрижбе, удаје и женидбе, славећи своје славе и преславе, изводећи разне обичаје и обреде, обављајући разноврсне ратарске и сточарске послове, и у другим животним ситуацијама – увек певали пригодне лирске народне песме. Песма је била неразвдвојни део њиховог живота. У томе су се неки појединци посебно истицали, а остали су их због тога, због њихове обдарености за песму, нарочито ценили и прихватали њихове песме и певање. Одвајкада је то тако било, па је тако и данас. Певане су старе (старинске) песме, научене од предака, преношене кроз време, донете вероватно још из оних Ратајчани – становници Ратаја, села на десетак километара јужно од Врања, на десној обали Јужне Мораве.

205

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

крајева одакле су се најбројнији ратајски родови досељавали. А како је то досељавање у Ратаје, као и у друга насеља Врањске котлине, махом било са Косова и из Старе Србије, то су у том певању и пресудни утицаји (у погледу мотива, тематике, језика и мелодије) са тих простора. Наши признати научници су то већ утврдили. Тако знаменити Врањанац Јован Хаџи Васиљевић у вези с тим пише: „Тако исто постоји разлика и у народној ношњи, али изузимајући Власину, сви се остали крајеви врањски и у том погледу наслањају на запад. Исто се тако и обичаји народни и песме и мелодије, и народне игре, и нарав народна, и тако даље, наслања опет на запад, на Приштину и Косово.” 2 Исти аутор, упоређујући песме у врањској Морави и Кумановској области, закључује: „...дотле се песме у њој битно разликују од оних у Кумановској области. Ко је слушао и проучавао прозу у овој области неће веровати да су песме, које се у њој чују и певају из исте области.”3 И данас памћење Ратајчана, традиција и предања о њиховом пореклу, потврђују у свему изнете наводе и не би свакако одобрили ставове једног фолклористе (са овог подручја) из времена „братства – јединства“ да су пресудни утицаји на поетско стваралаштво људи врањскога краја, па и Ратајчана, долазили из Македоније, односно из македонског фолклора. У старинске песме Ратајчана, и уопште људи Врањске котлине, уношени су временом и елементи (мотивски, језички, мелодијски) и из фолклора суседних народа, с којима су они у прошлости (а тако је и данас) долазили у додире

2 Јован Хаџивасиљевић: Ка историји града Врања и његове околине (у књизи Врање кроз векове, Врање, 1993, 53). 3 Јован Хаџивасиљевић: Јужна Стара Србија, књ.II, Београд, 1913, 287.

206

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

(родбинске, трговачке и друге), што је разумљиво, али су то, морамо нагласити, ипак били само спорадични случајеви. Певање старинских српских песама на овим просторима остало је аутентично и аутохтоно. Иначе, етнолози и фолклористи који су проучавали фолклор у врањском крају интересовали су се за народни живот и народно стваралаштво и у Ратају. Тако је средином прошлога века Видосава Николић-Стојанчевић 4 забележила од Санде Стаменковић, неписмене осамдесетогодишње старице из Ратаја, сватовске песме Ој, јубава, јубава девојко, Натраг, натраг, китени сватови и Седи ми, седи, старејко и славску песму, здравицу Пијем, пијем здравицу (чашицу). Наводимо две песме које је поменути аутор забележио у Ратају у то време, 1961. године, од ове старице. Песме имају митолошку садржину. Прва је: Месечино, царева невољо, што не грејеш дањом, него ноћом? – Грејала би, но ја пород немам. Ноћом предем свилу и кадифу, дањом ткајем свилене пелене, да повијем студено каменче. Ће га турим близу прама мене, па тʼг ћу се на бога замолим: Дај му, боже, душу да продија... а друга је сачувана варијанта познате народне песме Зидање Скадра: Видосава Николић-Стојанчевић: Врањско Поморавље – етнолошка испитивања, САНУ, СЕЗ, књига LXXXVI, Београд, 1974, 499 – 511.

207

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Цркву граде три брата рођена и сас њи су до триста мајстори. Вʼздан сидав – сва ноћ дувар пада. Санувале сва тројица браће: Која жена ручак да донесе, њума да гу у дувар засидав, и тʼг би се дувар застанаја... Ове песме су, по народној традицији, како пише Видосава Николић, највише певане на бедви (моби), а јуначке су певане о весељу и у ору. У Ратају су се певале и песме о времену када је село било под Турцима, а Ратајчани радили на беговом имању, били чифчије. У њима се пева о животу Ратајчана „пуном трпљења и зноја, пуног притајеног револта који је у једном тренутку букнуо у ослободилачки Пламен.”5 Такве су старинске жетелачке песме Зађи слунце, не зашло га и Застаја слунце, застаја, које је Видосава Николић забележила у Ратају децембра 1960. године по казивању Милана Петковића старог 58 година, неписменог. У првој од њих пева се о ропском раду Ратајки на беговој њиви: Зађи слунце, не зашло га! Мене ми се досадило, од тројица настојници: Један вика: Брго њејте! Други вика: Клас берите! Трећи вика: Ниско жњејтe! Нана вика: Дете плаче... Ао, мале, туго, мале! – ________________________________ Видосава Николић-Стојанчевић: Врањске народне песме о ослобођењу и револуцији, Лесковачки зборник, IV, Лесковац, 1964, 49.

208

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

а у другој – о судбини оних девојака које су Турци отимали, „грабили”: Застаја слунце, застаја, застаја слунце насред небо, еј, па све гледа на бегови двори, да лʼ је бегу бегиња бежала, илʼ су бегу двори изгорели? Нитʼ је бегу бегиња бежала, нитʼ су бегу двори изгорели, но је бегу робиња побегла... Затој слунце стало па гледало... Слична овим песмама је и ова коју су Ратајчани највише певали на породичним и сеоским скуповима и свечаностима: – Ајде, ајде, тʼнка џам Стојанке, ајде, ајде, море, да се турчиш! – Чекај,чекај, море, Мурат аго, док изаткам бело платно, да дарујем, море, беле буле... Чекај, чекај, море, Мурат аго, док си питам моју сестру, она ми је , море, потуркиња... Ове су песме настале на подлози одређене историјске стварности, када је турчење нашега женског света, „грабљење” девојака, било чест случај у врањском крају, па и у самом Ратају, где је, по причању старих Ратајчана, била отета, уграбљена девојка из фамилије Шукарци. Браћа девојке су убила Турчина и побегла из села, да би се вратила тек по ослобођењу од Турака.

209

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Јуначке (епске) песме У Ратају су се, како смо већ навели, у прошлости, певале и епске (јуначке) народне песме. Етнолог Видосава Николић забележила је 1960. године од већ спомињане Санде Стаменковић епске песме Женидба цара Душана, Слави Марко Светога Николу и Месечино, царева годино. 6 Овакве песме, констатовано је тада, „и данас знају многи стари људи наизуст, онако како су их још у детињству научили од својих очева и дедова. Једна од тих песама је и ова, коју је од свог оца научила још као дете неписмена старица Санда Стаменковић из врањског села Ратаја.” 7 То је песма Краљевић Марко ослобађа робље, која је забележена 1956. године, када је ова старица имала 80 година. Њен почетак значи дозивање слободе: Нешто гора рано повенула, повенула, Марко гу питује: – Мори горо, мори тавна горо, што си, мори, рано повенула? Да лʼ те рано слане озобаше? Алʼ те рано снези притиснуше? Гора Марку говораше: – Чујеш мене, Марко Краљевићу, нису мене слане озобале, нису мене снези притиснули, но мене ме Турци прегазише, Видосава Николић-Стојанчевић: Врањске народне песме о ослобођењу и револуцији, Лесковачки зборник, IV Лесковац, 1964, 49. 7 Видосава Николић-Стојанчевић: Врањске народне песме о ослобођењу и револуцији, Лесковачки зборник, IV Лесковац, 1964, 69. 6

210

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

са пушке ми вршке искршие, а са коњи корен прекопаше, прокараше три синџира робје. – Мори горо, мори, тавна горо, говоре ли три синџира робје? – Говореше, Марко, и бога молеше што ги нема Марко Краљевићу... Он би бога с молбу одмолија, ако не би с молбу одмолија, да он би си с његово јунаштво. Па си стане Марко како звезда, па си стиже Турци небројани... а крај – позив за ослобођење: Наљути се Марко Краљевићу, заврте се на лево на десно, па изгуби Турци небројани, те си узе три синџира робје... Певане су у Ратају и епске песме. Данас се такве песме не певају, а ређе се чују и старинске лирске песме. Ново време донело је и нове, „новокомпоноване” народне песме које, без много везе са нашом песничком традицијом, лишене њене лепоте, уз заглушујућу и „завијајућу” музику, грме са радија и телевизије и по ратајским кућама. Пословички облици Своја запажања о животу и људима, своја искуства, своју филозофију живота, наш човек је у прошлости, а тако бива и данас, често формулисао у виду пословица и изрека и 211

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

сличних сажетих језичких творевина. Оне су се, тако исказане, лако памтљиве, преносиле с генерације на генерацију, од старијих на млађе. И кад му је било по тр ебно у разговору са другим људима да буде убедљив, да има потврду за оно што казује, или да буде занимљив и сликовит у причању, па и „учен”, кад је желео да поучи и посаветује, спонтано су му на ум падале пословице и он их је казивао. Некада су му добро дошле да се некоме подсмехне и наруга, некада да похвали и благослови, некада опет да се закуне и другога прокуне. У свакодневном говору Ратајчана, као уосталом и свих људи врањскога краја, нарочито старијих, пословички облици су врло чести. И они, употребљавајући пословице, као да потврђују мишљење једног ученог Врањанца – да је говор без пословица као јело без соли. 8 Ратајчанин ће, пре него што употреби пословицу, рећи: „Што викаја тʼј”, „Што народ вика”, „Што се каже“, „Што викав стар и људи“ и сл. Његове ће пословице, што се разуме, бити исказане у локалном говору, мада се у новије време систем тога говора све више нарушава и приближава књижевном. Илустрације ради наводимо овде један број пословица које се, како смо установили, и данас могу чути у говору Ратајчана. 9 Бог забавља, ама не заборавља. Брза кучка слепи кучики кучи. Врана на врану очи не вади. Да пукне човек на грбину. Дете (иде) по милос(т), а куче по комат.

8 9

Хаџи Тодор Димитријевић: Врањске пословице, I, Београд, 1935, 8. Избор пословица из књиге наведене у претходној белешци.

212

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Деца ће те уништив, деце ће те подигнев. За бађава ни на татка гроб се не копа. Измешали се како свињска црева. Иска да фати Бога за браду. Ја да носим гоч, а он да га чука. Још коња не јанаја, ноге размандаја. Какво се изаткаје, такво ће се искида. Кој има век, има и лек. Која рука дава, тај се целива. Куде је вода текла па ће течи. Куде је тʼнко, туј се кида. Куде куче лока, туј и лаје. Кус петʼл пиле до века. Куче што лаје, не апе. Љуто се једе а смрдљиво се не једе. Малечка деца малечке и бриге; голема деца, големе и бриге. Навраћа воду на своју воденицу. На поклоњенога коња зуби се не гледав. Не знаје се ни кој пије ни кој плаћа. Не сече му секира на једно место. Ноге да ву мијеш, воду да ву пијеш. Одакле ти је жена, там ти је род. Од седење никој аир неје видеја. Од пијанога и луд бега. Ортачку кобилу вуци гу давив. Откријено млеко мачке га локав. Покајаја се што се родија. Покрај суво и сирово гори. С кола зајци фаћа. Свој леб једе, туђу бригу бере. У врзану торбу не се знаје што је. 213

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

У друштво се и калуђер жени. Ће му литнев пашкуљи. Ћути као поганац у брашно. Што нема Бог нека му даде, а што има, Бог нека му чува. Што садиш, тој ти и ница. Загонетање и одгонетање У прошлости, у времену пре радија и телевизије, пре електрике, Ратајчани су дуге зимске вечери проводили уз петролејске лампе, окупљени око огњишта, у „кући”, централној просторији дома, што је била нека врста данашње дневне собе. Био је то прави, природни амбијент за причање прича и бајки, за казивање занимљивих доживљаја и успомена старијих људи, нарочито из ратова у којима су учествовали, а врло често и за посебан вид забаве – загонетање и одгонетање. Деца су то нарочито волела, утркујући се у решавању постављених загонетки, у тражењу одговора и решења скривених у сликама од речи, у одгонетању. И данас је ратајској деци загонетање и одгонетање омиљена забава, али загонетке сада уче из књига. Оне се сада преносе углавном писаним путем, путем књига. Наводимо овде један број загонетака којих се овај аутор сећа из детињства: Бричен делија на сламу лега? (Јаје) Грбав деда уз долину бега? (Зец) Грбаво прасе све поље опасе? (Коса) Лисо прасе, по рид пасе? (Бријач) Малецко грненце, слатко варивце? (Лешник, орах) 214

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

На један рид вола заклаʼ, на други рид прсна крв? (Сунце) Пуна тепсија јајца? (Звезде) Пуна школа ђаци, нигде врата нема? (Семенке у тикви, лубеници) Црна врца по пут скрца? (Мрави) Црно малено, сву ноћ цара вара? (Бува) Црно мече дупе пече? (Бакрач, котао) Црвен јарац у кошару рипа? (Језик) Легенде и верoвања За поједина места у селу, као и за догађаје и личности из његове прошлости, нарочито ако су оне по нечему биле необичне, везане су народне приче и разна веровања. А кад је народ узео нешто да „обрађује”, ту краја његовој машти нема – ређају се све нове и нове приче, увек са неким додатним детаљем. Ево неколико примера таквих прича: Грађење цркве Турци су Ратајчанима дозволили да подигну цркву, али је она морала да буде ван села, у пољу. Стога они одлуче да је саграде на простору западно од села, у њивама званим Буљајке, код једне велике трепетлике. (Ту трепетлику нико није после смео да посече.) И изградња је почела, али што су мајстори дању саградили, ноћу је било порушено. Ратајчани су били упорни, али и рушење је настављено. А онда, једнога дана, „Казало ги се да се црква гради у Црнолушки атар”. Кад су тамо прешли, могли су да саграде цркву. 10

Легенда забележена по казивању Сретка Стајића, рођеног 1911. године у Ратају.

215

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Ђерен Ђерен је локалитет на путу између Ратаја и Купининца, где поток који истиче из Александровачког језера пресеца пут. Раније је ту увек било воде и блата, био је глиб, да се једва прелазило. За ово место се везују приче о „омајишту”, неком фантастичном бићу које је могло да заведе, да „омаје” људе, да они изгубе оријентацију. Ево неких од тих прича. У зградама које су ту биле, поред пута и потока, живела је пре Другог светског рата, породица Бошка (из рода Јашковци). Ноћу „омајиште” је узнемиравало ове људе: по тавану њихове куће нешто је стално лупало, као да неко кола вози. Услед тога посуђе са полица би попадало, али, за чудо, није се разбијало, нити било оштећено. И то се понављало сваке ноћи. Бошко је морао да напусти ове зграде и да се одсели у Гњилане. * * * После се ту уселио неки овчар. Њега је пак „омајиште” ноћу изводило из куће и одводило чак у Златокоп, а он се при томе понашао као да је на свадби веселио се и певао. У поноћ, кад се огласе петли, „омајиште” би нестајало и овчар се враћао кући. И тако је то било сваке ноћи. Овчар је морао такође да напусти ово место. * * * Догађало се више пута многим сељанима да овде, у блату, кад ноћу путују, заглаве волујска кола „да ги ни по два

216

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

јарма волови несу могли да извучев из тʼј глиб”. То није дозвољавало „омајиште”. Међутим, чим би свануло, оно би се изгубило и кола је лако могао да извуче и један пар волова.11 Растанак Сулејман-бега са Ратајем Често Врањанце, а и госте у Врању, узбуди опојно свирање, проткано неком тајанственошћу, које казује догађај „Растанак Сулејман-бега са Ратајем”. Још одмах после постанка те дивне музичке легенде, која прича час кроз заносно одушевљење, а час кроз језиву тугованку, питало се, ко је творац њен. Турци су казали да није њихова, а Врањанци да је никла на њиховом терену, али њен творац је остао непознат. Међутим, до гађај и време су познати и још увек се препричавају у народу. После Битке на Косову Даут-бег, командант коњичког одреда у јачини 1500 људи остао је свега са 49 војника и пошао долином Мораве. Јездећи питомом долином допро је до Ратаја и Врања. Ту га је сустигао гласник новога султана Бајазита, сина Муратовог, и саопштио му да се што пре врати, јер се морају супротставити босанском краљу Твртку који је касно притекао са својим оклопницима у помоћ Лазару. Даут-бег се у том тренутку налазио у Ратају које му се необично допало. Он је послушао султана, али се зарекао да ће се поново вратити у Ратаје и заувек тамо настанити. После заузећа Ниша, пошто је наступило примирје, Даут-бег је добио Ратаје и друга места у свој беглук. У Ратају је подигао сарај. У сарају је живео Даут-бег, затим његови _________________________ 11

Исто.

217

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

потомци Мехмед-бег, па Хасан-бег, затим Селим-бег и на крају чувени силник Арслан-бег. У време беговања Арслана најугледнији домаћин Србин у Ратају био је Јован Стошић који је имао два сина близанца и ћерку Милицу, прекрасну девојку. Арслан-бег се у њу „загледао” и тврдо решио да буде његова, „милом или силом”. Арслан је улучио прилику када је Стошић са синовима отишао у сечу шуме и са својим људима дошао његовој кући. Магду, мајку Миличину, наоружани гавази су везали за дирек у одаји, а Милицу су, и поред њеног очајничког опирања, отели. На коњу, покривену ћилимом, Арслан-бег је Милицу одвео у Ниш, пошто се плашио српске освете, а посебно браће Миличине. Више од три месеца Милица се одупирала силнику Арслану. Он је после тога затражио помоћ старица – Туркиња. Старице су подметнуле Милици јело са опојним средствима па је тако она у несвесном стању постала жена. Убрзо је осетила да ће постати и мајка. Њена мајка, Магда, од туге и жалости је пресвисла. Отац Јован је дуго побољевао и умро. Арслан-бег је распустио харем и довео Милицу и сина Сулејмана у Ратаје. Умро је када је Сулејману било дванаест година. Прича се да је Сулејман, нови бег, био веома прек и да је, праћен наоружаним гавазима, корбачем тукао српску децу. Када је то дознала његова мајка, казала му је да тако не поступа према браћи и сестрама својим. „Није ми то родбина. Ја сам бег” - одговорио је Сулејман. Милица му је тада објаснила порекло и он је први пут пришао ујацима и пољубио им руке. Сулејману је било седамнаест година када је умрла Милица. Он се развио у дивног ђидију, „џигит” момка. 218

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Свега пет месеци после смрти Милице, назване Мејримом, победничка српска војска надирала је од Ниша према Врању. Турска војска је у паничном страху почела да бежи. Ујаци су саветовали Сулејману да и он напусти Ратаје а када „грмљавина” прође, нека се поново врати, а они ће му сачувати сарај. Сулејман се сложио са ујацима и велики караван од педесет коња, мазги и кола био је убрзо спреман за пут према Солуну. Растанак Сулејмана са Ратајем био је веома дирљив. Младић је грлио шимшире у дворишту родитељског дома, ударао је звекиром на капији свога сараја, како би заувек запамтио звук, и потом, после болног опраштања са ујацима, узјахавши свога парипа, праћен гавазима, отишао је поносни Сулејман-бег кроз ноћ да се никада више не врати у Ратаје. Одлазак Сулејман-бега из Ратаја је невероватно импресивно дат у музичкој легенди, а нарочито финални део – топот коњских копита који дочаравају бубњеви и добоши.12 Млади Ратајчанин и Сулејман-бегова ћерка Младић из рода Бишкових чувао је свог лепог коња Зеленка. Поносио се његовом лепотом и брзином. Три пута га је на дан појио на Морави иако је воду имао и у свом дворишту, само да би пројахао поред Сулејман-бегове куле, са које га је увек гледала лепа бегова ћерка. И тако је то било и лети и зими. Временом се између младог коњаника рајетина и лепе бегове ћерке развила симпатија. Убрзо је дошло ослобођење, па је Сулејман-бег морао да напусти Ратаје, а са њим је морала да оде и његова кћер. Поштујући осећања своје љубимице према младом Ратајчанину, Сулејман-бег је и на Бишкове гледао са симпатијом. ________________________ 12

Легенда преузета из Слободне речи од 1. маја 1958. године.

219

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Бишкови су, по ослобођењу, од њега купили велике комплексе најбољих њива у Коштаници, на ушћу Коштаначке реке у Јужну Мораву, а млади коњаник није више тако редовно појио свога коња на Морави. 13 Анегдоте и шале Међу Ратајчанима одувек је било појединаца који су збијали шале о себи и о другима и умели то занимљиво, духовито, са хумором, да испричају. У томе се нарочито истицао Чедомир Станојковић, звани Рогуша. За њега се може рећи да је, по домишљатости и смислу за хумор и шалу, ратајски Насрадин хоџа. Тако настале причице (анегдоте и шале) други су радо слушали, па су их даље препричавали и ширили. У њима се одсликавају поједине особине Ратајчана – и оне за похвалу, али и оне за покуду, како најбоље показују примери које овде наводимо. 1. Да ви пошаљемо Светог Харалампију Жалили се у једном друштву Бокчани (Александровчани) како су им досадиле славе, јер у пролеће сваког петка празнују, и то само женску славу – Свету Петку. Слушао то један Ратајчанин, Чедомир Рогуша, па ће им рећи: – Да ви пошаљемо нашег мушког Светог Харалампију, па малко промешајте.

Легенда забележена по казивању Стојана Анђелковића (из рода Бишкових), рођеног 1936. године у Ратају. 13

220

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

2. Да натамʼним стотку Стоша звани Рогуша доживео је дубоку старост. Имао је 96 година. Често је говорио: – Да натамʼним стотку, па ће си идем на онʼј свет. Стално је то слушао његов зет Чедомир, па ће једног дана рећи: – Што чекаш овде? Напуни си ги тамо! 3. Сʼг смо у наш атар Женио се Ратајчанин девојком из суседног Ристовца. Иначе је волео добро да попије. Његови су стрепили да се приликом веридбе не опије и да тако обрука и себе и њих. Због тога на њега је требало посебно да пази његов друг, сада у улози младожењског, који је такође био „мокар брат”. На весељу, у младиној кући, сви се расположили, пију ли пију. Само младожења жељно гледа час у чаше, час у флаше. Кад се све завршило, враћали се у Ратаје, и чим су прешли Жабачку реку, овај ће свом другу, младожењском: – Дај га шише! Сʼг смо у наш атар! 4.Што не умре Палиџа Знало се да Чедомир Рогушин воли добру капљицу. Умре му пријатељ, сиромашан сељак из Црног Луга. Пође Чедомир да му запали свећу. Пут га је водио поред куће угледног и богатог домаћина Димитрија Јовића, званог Палиџа, с којим је иначе „имао шалу”. Види га у дворишту, заклони се иза оградног зида, и гласно, да га овај чује, викну: – Што не умре, море, Палиџа! – а у себи дода – па да код њега попијем бокушу (велику чашу) ракије, а сʼг ће ми код овога дадев оволицно чашче. 221

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Чује то Палиџа, одмах препозна да је то Чедомир, па га по свом обичају „награди” овом, и бујицом још сличних псовки, да је пола села чуло: – Рогушо, м.... ти га, зашто ја да умрем!...Умри ти! 5. Ролин зељаник Хвалио се Чедомир Рогуша како његова домаћица Рола уме да умеси најбољи зељаник. Говорио је: – Кад Рола омеси зељаник, на руб да му станеш, Шар планину ће видиш, а ако од руб случајно паднеш у зеље, до колена ће пропаднеш, па ни котловар (посебно чврста мотка) не може да те извуче! 6. Да га мало закиселимо У Закиној кафани се кувао за госте и намернике пасуљ у великим количинама, за више дана. Догодило би се да се тако скуван пасуљ и уквари, да се укисели. Да га не би просули и штетили, кад гост дође и затражи пасуљ, кафеџија га пита: – Може ли да га мало закиселимо? И док гост још није стигао ни да га погледа, кафеџија сам одговара: – Може, може. Ми смо га мало закиселили. – И, изнесе му прокисао, укварен пасуљ. 7. Кој ће ме опасује Разболела се и изнемогла Рола Рогушина. Није могла сама ни да се обуче. Неговао је супруг Чедомир. Помагао јој при облачењу. И футу јој опасивао. Једном ће она: – Леле, леле, Чедомире! Кој ће ме опасује кад ти умреш? – а он ће: – Зар ти болна, а ја да умрем? – И опсова масно. 222

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

8. Узми прут па ме шибај Младић из угледне ратајске породице завршио високе школе, оженио се девојком из града и добио посао у оближњем месту. Често је са својом супругом, господског порекла, увек дотераном и обично у ципелама са високом штиклом, посећивао своје родитеље. Викендом и о празницима то је редовно чинио. После обилног ручка, мајка би му увек припремила да понесе храну и разне намирнице и за читаву наредну недељу. Он би, натоварен свим тим, једва стизао до аутобуске станице, која није била баш близу. Супруга, варошанка, празних руку, ишла би поред њега гегајући се по сеоском путу на својим танким штиклама. И – увек тако. Једном га она, видећи га натовареног и задиханог, упита: – Шта ја да радим? А он, већ револтиран, одговори: – Узми прут, па ме шибај! 9. Kраљ Милан и циганче Меметче На околним висовима и стратегијским тачкама у близини Ратаја припремани су шанчеви за одсудну борбу која је предстојала ради коначног протеривања Турака из српских земаља. Краљ Милан Обреновић је све то и лично надгледао, па је због тога често боравио у Ратају. Обично је одседао у Закиној кафани, где га је увек чекала припремљена соба. Док је боравио у Ратају, у слободно време, волео је да лови барске птице по мочварама којих је онда било свуда око села. Пратили су га при томе општински чиновници, али 223

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

увек и циганче Меметче из Павловца. Оно би из трске и шевара доносило устрељене птице.Задобило је тако краљеве симпатије. Једном му краљ, да би се нашалио и забавио пратњу, понуди: – Ево ти, Меметче, пушке, да видимо какав би ти био ловац! Меметче, снебивајући се, послуша краља, прихвати пружену пушку и опали у узлетело јато. Сви, изненађени, видеше како једна пловка паде у шевар. Наста чуђење и смех краљеве пратње. И краљ беше одушевљен, па Меметчету поклони своју ловачку пушку. Касније, сви су павловачки цигани са поносом причали о Меметчету и пушци коју му је краљ поклонио, описујући потанко како изгледа иако је многи од њих никад нису ни видели 14. Одломци из књиге: Др Јован Љ. Јањић, Ратаје у матици времена, Народни универзитет Врање, Врање, 2003.

Анегдоте и шале под 2 и 3 забележене су по казивању Милета Богдановића из Ратаја; под бројем 1, 4 и 5 од Ратке Станојковић (Мерџанке), рођене 1931. године у Ристовцу, а удате у Ратају, под 7 од Слободана Станковића (Мерџана) из Ристовца, рођеног 1936, године, под 13 по сећању аутора и под 14 од Србе Милића, учитеља у пензији из Црног Луга. 14

224

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

РЕЗИМЕ Народна песничка реч јужне Србије садржи текстове др Јована Љ. Јањића у којима он књижевнокритички разматра проблематику народне књижевности јужне Србије. Приређивач је из обимне грађе аутора о народном поетском стваралаштву одабрао текстове у којима он са различитих књижевнотеоријских аспеката приступа књижевности назначеној у наслову књиге. Сву одабрану грађу приређивач је распоредиo у шест целина, указујући при томе на њену тематику: Усмена народна књижевност у делима врањских етнолога (поетички облици у којима се она јавља); О једној збирци врањских народних лирских песама (мотиви, врсте, уметничка вредност ових песама); Преглед досадашњег бележења и проучавања врањских народних пословица (Радови Хаџи Тодора Димитријевића, Татомира Вукановића, Ђорђа Алексића, Селене Михаиловић, Бориса Првуловића, Радула Марковића); Докторске дисертације о усменом народном песништву врањског краја (о једној објављеној и једној необјављеној дисертацији); Усмена народна књижевност периода Другог светског рата (НОБ-а) (народне партизанске песме Врањанаца) Народно поетско стваралаштво Ратајчана (облици тога стваралаштва неговани у Ратају). Приређивач је уверен да ће овако конципирана књига, овако обједињени текстови др Јована Љ. Јањића, пружити и потпунију, јаснију слику народног поетског стваралаштва на просторима јужне Србије. 225

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

SUMMARY The folk song word of southern Serbia contains texts by Dr. Jovan Lj. Janjić, in which he critically considers the problems of folk literature of southern Serbia. From the author's extensive material on folk poetry, the editor selected texts in which he approached the literature indicated in the title of the book from various literary-theoretical aspects. The organizer arranged all the selected material into six parts, pointing out its topics: Oral folk literature in the works of Vranje ethnologists (poetic forms in which it appears); About a collection of Vranje folk lyric songs (motives, types, artistic value of these songs); Review of previous recording and study of Vranje folk proverbs (Works by Hadži Todor Dimitrijević, Tatomir Vukanović, Đorđe Aleksić, Selena Mihailović, Boris Prvulović, Radul Marković); Doctoral dissertations on oral folk poetry of the Vranje region (on one published and one unpublished dissertation); Oral folk literature of the period of the Second World War (NOB) (folk partisan songs of the people of Vranje) Folk poetry of the people of Rataje (forms of that creation nurtured in Rataje). The organizer is convinced that the book conceived in this way, thus united texts of Dr. Jovan Lj. Janjić, provide a more complete, clearer picture of folk poetry in southern Serbia. translated by Marina J. Janjić 226

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

РЕЦЕНЗИЈЕ Родољубив стваралачки круг Kњигa Марине Ј. Јањић Народна песничка реч Јужне Србије: књижевно-критичка разматрања др Јована Јањића, стваралачка је ретроспектива дела др Јована Љ. Јањића. Ауторка је пришла овом послу с дубоким поштовањем према аутору и стваралаштву на врањском простору, с надом да ће понуђени текстови, маколико били познати и популарни, можда и због тога подстаћи истинске родољубиве емоције, а тиме и жељу да се српске националне вредности чувају, развијају и прeносе младим поколењима, јер њихова вредност траје вековима и то ће остати док траје српско име. Бележење догађаја, било које врсте, неопходно је у нашем узбурканом времену, јер динамизам живота савременог доба, халапљиво гута збивања, тако да често од њих и не остаје ништа у памћењу. Књига о др Јовану Љ. Јањићу инспирисана је племенитом надом да доноси трагове чији пут води и до новог времена, дакле и после више година од њеног настанка. Критичка заинтересованост за те минуле националне научне токове може се свести на једноставну оцену и избор. Ови текстови засновани су на рационалним запажањима и емотивним доживљавањима. Ово није монографија, ни студија, већ научни мозаички сплет научних сазнања у потрази за коначним обликовањем. Она се емоционално доживљава и нуди парцијалне круцијалне вредности које чине значајну научну целину, без претензија на завршеност и савршеност датог. 227

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Оно што је др Јован Љ. Јањић постигао у сваком од датих поља стваралаштва која су овде дата у целини или одломцима већ публикованим, у свему ће задовољити многе професионалце. Ова ретроспектива је исцрпан водич кроз једну богату и разноврсну научну каријеру, и неизоставно штиво које треба занављати, поново оцењивати и преоцењивати ради трајног сачувања. У првом делу своје рертоспективе ауторка Марина Ј. Јањић обухвата тематски одабране текстове у којима су доминантни научни, етички и родољубиви елементи. Ту др Јован Јањић разматра две највише вредности значајних истраживача усмене народне књижевности врањског краја, најпре историчара и антропографа др Јована Хаџивасиљевића Јужна Стара Србија, са поднасловом: историјска, етнографска и политичка истраживања, са посебним погледом на усмену народну књижевност, анегдотама о историјским личностима, предањима и легендама, старим мостовима, тврђавама и дворовима, народним предањима о осталим старинама и појединим местима, о старим црквама и манаститима, историјским личностима, називима села; о епским и лирским песмама, изрекама и пословицама, што су тапије српског вишевековног живљења на простору Јужне Старе Србије. Не мањег значаја су и истраживачки подухвати о легендама, предањима и другим облицима народног стваралаштва на простору Пољанице и Клисуре др Ристе Т. Николића (Пољаница и Клисура) – предања и легенде, предања о историјским личностима и догађајима; предања о чуми, воденим биковима и џидовима (џиновима); о православљу, држању вере и побожности Срба, о називима места и насеља и других локалитета у усменом народном стваралаштву. Овом приликом су значајна тумачења 228

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

садржаја од стране др Јована Љ. Јањића, којима се научно подупиру дати садржаји. У другом делу је исцрпна студија др Јована Љ. Јањића о врањским лирским народним песмама и њиховом уметничком изражавању. Луцидне речи о природи ових песама врањског краја. У трећем делу је преглед досадашњих бележења и проучавања врањских народних пословица, о Хаџи-Тодору Димитријевићу, првом врањском паремографу и паремиологу, о првом и најзначајнијем бележењу народних пословица из народних уста, о 4200 забележених пословичних облика у врањском крају. Бележио их је тридесетак година, а рукопис је откупљен од стране Српске краљевске академије. Отете су од заборава и сачуване за будуће генерације, о филозофској основи народне мисли и мудрости, у којима је сажето народно искуство, о чему у предговору књизи Врањске пословице своје виђење износи писац предговора др Јован Хаџивасиљевић. Притом су значајна стручна виђења др Јована Љ. Јањића, његов научни поглед на класификацију пословичке грађе у књизи ХаџиТодора Димитријевића. У четвртом делу књиге су запажене речи и књижевнокритички ставови др Јована Љ. Јањића о двема докторским дисертацијама (др Љубиша Рајковић и др Момчило Златановић) о усменом народном песништву врањског краја. У наредном поглављу књиге је извод из обимне студије др Јована Љ. Јањића о народним партизанским песмама Врањанаца о Народноослободилачкој борби у Другом светском рату, речима и чину народног песника о устанку и револуцији у Јужној Србији. Поглавље посвећено острву бола и наде, које пружа хуману подршку српским 229

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

ратницима и народу овог краја, и помаже њихово оспособљавање за нове подвиге и успехе; На крају реч о стваралаштву Ратајчана, одломци из књиге Ратаје у матици времена, једном од бројних малих стваралачких српских центара, завичајној оази, радионици настајања и неговања народне књижевности. На крају истичемо обиман књижевни и научни опус датог аутора, али и Јањићев рад у учионици, његовом ангажовању у друштвеним и културно-просветним организацијама. Али др Јован Љ. Јањић је пре свега научник, књижевни критичар и историчар, есејиста, изванредан зналац народног стваралаштва, посебно врањског краја. Он је више деценија један од најутицајнијих аутора на српском културном простору и шире, у више књижевних жанрова и других облика стварања. Аутор је више десетина наслова књига, студија и написа у периодици. Како је свако људско дело резултат духа појединца, али више или мање и колективна последица, то и ова књига има своје стваралачке сараднике, којима аутор дугује захвалност за помоћ – Марини Ј. Јањић, ауторима који су представљени у књизи, па и самим читаоцима, који својим запажањима могу богатити исказано. 23. јун 2020. Врање

Мр Слободан Симоновић, професор српског језика и књижевности

230

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Некада било сад се приповедa Докторка Марина Јањић својих духом, образовањем, знањем, стваралачком енергијом плени и мотивише све нас да јој се придружимо и окренемо најпозитивнијим вредностима, стваралаштву, креативном и научном раду. Дело проф. др Јована Љ. Јањића неисцрпни је рудник знања. Проучавајући ово огромно дело, откривајући из дана у дан вредности које оно има, она наставља и књигом Народна песничка реч јужне Србије – Књижевнокритичка разматрања проф. др Јована Љ. Јањића да класификује, систематизује, организује, приређује и упознаје шири круг читалаца са стваралаштвом овог великог научника. Прво кроз Библиографију радова проф. Јована Љ. Јањића објављеној у књизи Речи лете, записано остаје, чији је коаутор Марина Јањић, затим књигом Живот стављен у речи – Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића докторка Марина је дала осврт на целокупно стваралаштво професора Јањића, међутим, књига Народна песничка реч јужне Србије је посвећена праћењу стваралаштва проф. Јањића у области народних умотворина Јужне Србије. На многим пољима професор Јањић се доказао и остварио као врстан стручњак методике наставе српског језика и књижевности, методологије научноистраживачког рада, фолклористике, етнологије и посебно књижевности, као области у којој је докторирао. Имајући на уму да народне умотворине синтетишу у себи мудрост и вековна искуства нашег народа и да могу бити добра искуствена лекција свима нама, проф. Јањић није случајно посветио огромну пажњу 231

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

овој области. Имао је потребу да народну књижевност нашег краја приближи новим генерацијама, да им открије њихов смисао да би они на што лакши начин открили хуманистичке и естетске вредности које народне умотворине поседују. „Без познавања наше усмене народне књижевности, и уопште наше народне културе, као наше уметничке и духовне баштине, наш идентитет би био непотпун“, написао је проф. Јањић у књизи Речи лете записано остаје. Марина као доктор медицине је стасавала уз свог старијег брата, као писац научних радова Марина стасава уз свог оца. Када уз себе имамо добре примере и учитеље границе у развоју талента и стручности не постоје. Докторка Марина и овом књигом показује да је писање научних радова, монографија, биографија, библиографија, област у којој је она данас стручњак овенчан и најзначајним републичким признањима. Професор Јањић је прикупљао, класификовао, методолошки обрађивао и објављивао народне умотворине јужне Србије, паралелно са овим послом он је истраживао и критички разматрао дела свих прегалаца – од доктора наука до ученика, који су до сада проучавали народну књижевност нашег краја. Управо ова област којој је др Јањић у научном и истраживачком погледу био најпосвећенији била је изазов ауторки Марини Јањић да у књизи Народна песничка реч јужне Србије сажме врло значајна дела проф. Јањића из ове области. Обимну грађу ауторка с лакоћом, својственој правим зналцима компонује у шест поглавља. Најобимније прво поглавље обједињује радове проф. Јањића о народним умотворинама у делима најзначајнијих етнолога врањског краја Јована Хаџивасиљевића и Ристе Т. Николића. Међутим, овде има толико корисних информација и из књижевне теорије, проф. Јањић јасно дефинише врсте народних умотворина, објашњава разлику између народних 232

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

легенди, предања и анегдота да бих ову књигу препоручила свим својим колегама професорима српског језика и књижевности као врстан наставни приручник . На сличан начин је изложена грађа и у наредним поглављима. Читајући књигу селимо се у време које је било много срећније, нека сета обузме нас док читамо странице књиге Народна песничка реч јужне Србије. Мало је оних који ће читати стихове успаванке: Ај нину нушка, на Мораву крушка. Туј ми седи тетка, па ми ниша Петка, а да се неће присетити свог детињства и топлине која нас је обузимала када бисмо чули ове стихове које нам је певушила наша бака. Људи нашег краја увек су поштовали лепу лирску реч, ценили су је и неговали. Вук Караџић није успео да обиђе наше крајеве у време када је прикупљао народне умотворине писане на српском језику, он није успео, али је мотивисао многе ентузијасте да крену његовим путем. О свима њима професор Јањић пише и даје им велику подршку. Издвојила бих Ђорђа Алексића, омиљеног професора српског језика, који је годинама прикупљао народне пословице у врањском и косовском поморављу. Његова збирка Пословице и други говорни облици сажима мудрост, духовност и духовитост људи нашег краја. Проф. Јањић уочава одређене методолошке мањкавости ове збирке и на најпозитивнији начин упућује како да се оне превазиђу. Закључак је да ова збирка представља позитиван пример ентузијазма и љубави према нашем језику. Само ако се сви потрудимо можемо да сачувамо од заборава све тековине нашег народа. Поглавље којим се завршава ова књига садржи народне умотворине из књиге Ратаје у матици времена. Развој и историја овог села огледа се и у народним 233

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

умотворинама које је проф. Јањић забележио од Ратајчана. Ведар дух, али и иронија с којом су Ратајчани гледали на живот и свет око себе одушевиће и насмејаће све оне који читају ову књигу. Одајем велико признање ауторки Марини. Уложила је велики труд да истражи много значајних књига и чланака проф. Јањића о народном књижевном стваралаштву људи нашег краја и да сачини избор који је пред нама. Антологија народне књижевности врањског краја може бити још један поднаслов књиге Народна песничка реч јужне Србије. Докторка Марина је започела едицију посвећену систематизацији огромног књижевног опуса професора Јањића. Имајући у виду какав је перфекциониста, зналац и радник, верујемо да је и ова књига само једна у дугом низу књига о стваралаштву професора Јањића које нас очекују. Дело професора Јањића заслужује да му се враћамо, да га славимо и изнова представљамо будућим генерацијама. 8. новембар 2020. Врање

Жаклина Јовановић, професор српског језика и књижевности

234

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

ИНДЕКС ИМЕНА A Aлександар, (краљ) 18 Александрова, Верица 66 Алексић, Ђорђе 106, 108, 113, 233, 225, 226 Анђелковић, Стојадин-Дича 190 Анђелковић, Стојан 220 Апостолов 180 Аристотел 85 Арсић, Сима 20 Арслан-бег 218 Б Белић, Александар 154, 155 Богдановић, Миле 224 Бодингер 116 Борис (цар) 182 Бошковић, Јован 16 Бранковић, Вук 49 Бугарац, Цветко 51 Бутуровић, Ђ. 95 В Васиљевић, Миодраг 192, 193 Велка 38 Видаковић, Вељко 138 Влајинац, Јања 44 Влајинац, Милан 18 Вукмановић, Светозар-Темпо 166 Вукановић, Татомир 76, 93, 100, 102–105, 107, 125, 185, 225, 226 Вуловић, Светислав 16 Вучић, Зоран 139 Вучковић Дача 190

235

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Г Газда Младен 122 Груја 36 Д Даница 71 Даут-бег 217 Димитрија, Јовић-Палиџа 221, 222 Димитријевић, Марина 67 Димитријевић, Ружа 178 Димитријевић, С. 169, 172, 179 Димитријевић, Хаџи-Тодор 83, 84, 85–89, 91–93, 95–100, 103, 107, 113, 125, 126, 212, 225, 226, 229 Девеџић, Душан-Жика 171, 182 Дејановић, Драгаш 16 Дејановић, Константин 16 Дели-Агуш 23, 34 Дели-Јован 176 Дича 189, 190 Добревић, Хаџи-Риста 88 Долорес 170 Дукатинче 34 Дуња (партизанка) 179 Душан (цар) 210 Ђ Ђорђевић, Вера 178 Ђорђевић, Владимир 76 Ђура 72 Ђурђовица 65 Ђуровић, Никола 171 З Заре 36 Златановић, др Момчило 39, 143, 144, 159, 229 Златановић, Олга 93 Златковић, Драгољуб 139

236

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

И Ивановић, Антанас 179 Ј Јаворина, Савка-Саша 180 Јагић, Ватрослав 16, 17 Јанинка 36 Јанковић, Љубица 76 Јањић, др Јован Љ. 21, 40, 60, 63, 64, 66, 76, 79, 84, 91, 99, 105, 107, 113, 119, 129, 142, 160, 201, 224, 225, 226, 227, 228, 229, 230, 231, 232, 233, 234 Јиречек 16 Јован (из Стамбола) 36 Јовановић, Бојан 205 Јовановић, Добри 182 Jовановић, Жаклина 234 Југ (Ћорча) 54 К Карађорђе 24 Караклајић, Ђорђе 191, 193 Караџић Стефановић, Вук 78, 83, 86, 89, 99, 122, 123, 126, 138, 158, 233 Катерина 15 Кекез, Јосип 99, 102, 123 Кирил 143 Кнежевић, Миливоје 95 Ковачевић, Сава 191 Коларац, Илија 21 Коштана 73, 76, 122 Краљевић, Марко 23, 28, 31, 51, 158, 210, 211 Кристл, Дејвид 98 Крстић, Анђелко 109 Кузман 58 Л Лазар-Лазо (кнез) 24, 29, 49, 50, 67, 171 Лењин 170

237

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

М Максимовић, Десанка 166, 181 Манасијевић, Јован 186, 188 Мара (омладинка) 177 Марковић, Бели (Дели) 25 Маринковић, др Симеон 78 Маричић, Димитрије 125 Марковић, др Радул 124, 225, 226 Матовић, Иво 180 Меметче 224 Методије 143 Мехмед-бег 218 Милан (краљ) 18, 24 Михајло (кнез) 24, 25 Михајло (Хаџи-Михајло) 16 Млад, Радоња 34 Мурат-бег 209 Мидхат-паша 34 Мијовић, Томислав 139 Младеновић, др Милан 168 Милић, Зоран 139 Милић, Срба 224 Милићевић, Селена 93, 114, 119, 225, 226 Милица 218 Миловановић, Драгослав О. 191 Мита 121 Михајловић, Драгица 179, 180 Михајловић, Мирослав 139 Младеновић, Димитрије 15 Младеновић, Злата 139 Младеновић, Катерина 15 Младеновић, Нада 178 Младеновић, Хаџи-Риста 16 Н Недељковић, Д. 169, 172, 179, 190, 199 Недић, Љубомир 16 Недић, Владан 75 Немањић 49 Немци (Швабе) 51

238

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Николић-Стојанчевић, Видосава 66–68, 77, 107, 176, 177, 183, 207, 208, 210 Николић, Риста Т. 18, 44, 45–47, 49–51, 55, 59, 228, 232 Николић, др Сретен 15 Николић, Стојан-Јоле 178 Ничко 34, 35 Новаковић, Стојан 17, 149 Новко 34, 35 О Обилић, Милош 49 Обреновић, Милан (краљ) 223 П Павловић, Ратко-Ћићко 198 Перица 171 Перовић, др Миливој 166, 170, 171, 176, 196 Петковић, Добривоје-Нишавац 188, 190 Петковић, Јордан 190, 193 Петковић, Милан 208 Петровић, Ђ. 176 Петровић, Тихомир 159 Пешић, Мариола 178 Пиперевка 36 Погачаревић, Хаџи-Василија 15 Погачаревић Хаџи-Михајло Х. 88, Поповић, Марга 198 Првуловић, др Борислав 120, 225, 226 Пчињски, Прохор 31, 145 Р Радовановић, др Миљана 44, 45 Радосављевић, Драгољуб 198 Рајковић, др Љубиша 133, 142, 156, 157, 229 Ракић, М. (Мита) 49 Рогушина, Рола 222 Руса 38 Рушетлија, Јанко 34

239

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

С Света Петка 220 Свети Илија 27, 31 Свети Никола 210 Свети Сава 19, 23, 31 Свети Харалампије 220 Симоновић, Риста 44, 47, 87 Симоновић, мр Слободан 20–22, 47, 52, 60, 230 Секулић, Исидора 163 Селим-бег 218 Сотировић, Мирко 198 Сремац, Стеван 139 Срећковић, М. 25 Стари Вујадин 170, 171 Станојковић, Чедомир-Рогуша 220–222 Стајић, Сретко 215 Стаменковић, Санда 207, 210 Стана 34, 58, 59 Станковић, Борисав-Бора 15, 18, 40, 73, 76, 79, 120, 122, 123, 137, 139, 150 Станковић, Даница С. 155 Станковић, Љубица С. 155 Станковић, Слободан-Мерџан 224 Станоја 129 Станојковић, Ратка-Мерџанка 224 Стефан Душан (цар) 23, 25 Стефановић, Јосиф 139 Стојанка 73, 209 Стојановић, Никола-Мандрда 51 Стојанчевић, Владимир 18 Стојил 192 Стојковић, Божа 190 Стошић, Јован 218 Стошић, Стојадин 190, 193 Сулејман-бег 219 Т Тамничар, Лука 34 Тито 177, 179

240

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Трајковић, Александар 182 Трнски, Славчо 183 Туровић, Добросав 179 Ћ Ћуковић, Боривоје 20 Хајдук Вељко 24 Хартинг 16 Хасан-бег 218 Херцигоња, Никола 191, 193 Христос 31 Хаџивасиљевић, др Јован 15–22, 24–27, 29, 33, 35, 36, 38–43, 85, 87–89, 93–95, 103, 126, 115, 150, 151–153, 155, 156, 206, 228, 229, 232 Ц Цајсберг 16 Цветановић, Владимир 107 Цветковић, Томислав Н. 139 Цвијић, Јован 44, 45, 47, 153 Ценић, Власта Н. 139 Ч Ча-Јован 121 Чарнојевић 151 Чолак, Тоде 78 Чубелић, Твртко 48, 95, 197 Џ Џан-Стојанка 54 Ш Шаулић, Аница 95 Шефкет 176

241

ДР МАРИНА Ј. ЈАЊИЋ

Белешка о приређивачу Примаријус др Марина Ј. Јањић рођена је у Владичином Хану, где су јој родитељи, просветни радници, били са службом. Завршила је основну школу и гимназију у Врању, а студије медицине и специјализацију из гинекологије и акушерства на Медицинском факултету у Нишу. Магистарске студије из дерматовенерологије завршила је на Медицинском факултету у Београду. Има звање примаријус.

Поред лекарске праксе бави се и научноистраживачким радом у области гинекологије и акушерства и историје медицине. О томе је објавила више прилога у Зборницима радова са Гинеколошкоакушерских недеља и Конгреса историчара медиццине и у часописима Гинекологија и перинатологија, Тимочки медицински гласник, Гласник Лекарске коморе и др. као и на сајту Растко Секције Српског лекарског друштва за историју медицине. Објавила је књигу (монографију) из области историје српске медицине Руке пуне живота – Гинекологија и акушерство Врања у матици времена за коју је добила награду Српског лекарског друштва „Златно перо“ за 2019. годину.

242

НАРОДНА ПЕСНИЧКА РЕЧ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића

Припремила је за штампу рукопис Прилози за историју медицине врањског краја. Поред тога бави се и проблематиком књижевности. Из те области приредила је и објавила књиге: Библиографија радова др Јована Љ. Јањића и избор текстова о његовом стваралаштву, 2008. и Живот стављен у речи (Књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића), 2019. Коаутор је књиге Речи лете записано остаје (Разговори са др Јованом Љ. Јањићем), 2017. Уредила је, технички припремила и учествовала на промоцијама више књига. Живи у Врању и ради на пословима гинеколога и акушера у Врањској болници.

243

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41.09 821.163.41.09 Јањић Ј. ЈАЊИЋ, Јован Љ., 1934Народна песничка реч Јужне Србије : књижевнокритичка разматрања др Јована Љ. Јањића / [приредила] Марина Ј. Јањић. - Врање : Јавна библиотека "Бора Станковић", 2020 (Врање : Идеа дигитал). - 243 стр. : илустр. ; 21 cm Слика М. Јањић. - Тираж 200. - Стр. 9-12: Уводна реч / Марина Ј. Јањић. - Стр. 227-230: Родољубив стваралачки круг / СлободанСимоновић. - Стр. 231-234: Некада било сад се приповедa / Жаклина Јовановић. - Белешка о приређивачу: стр. 242-243. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Summary. - Регистар. ISBN 978-86-901668-2-4 а) Јањић, Јован (1934-) б) Српска народна књижевност COBISS.SR-ID 27309321

Ова књигa је стваралачка ретроспектива дела др Јована Љ. Јањића. Ауторка је пришла овом послу с дубоким поштовањем према аутору и стваралаштву на врањском простору, с надом да ће понуђени текстови, маколико били познати и популарни, можда и због тога подстаћи истинске родољубиве емоције, а тиме и жељу да се српске националне вредности чувају, развијају и прeносе младим поколењима, јер њихова вредност траје вековима и то ће остати док траје српско име. Ово није монографија, ни студија, већ научни мозаички сплет научних сазнања у потрази за коначним обликовањем. Она се емоционално доживљава и нуди парцијалне круцијалне вредности које чине значајну научну целину, без претензија на завршеност и савршеност датог. Мр Слободан Симоновић, професор Одајем велико признање ауторки Марини. Уложила је велики труд да истражи много значајних књига и чланака проф. Јањића о народном књижевном стваралаштву људи нашег краја и да сачини избор који је пред нама. Антологија народне књижевности врањског краја може бити још један поднаслов књиге Народна песничка реч јужне Србије. Докторка Марина је започела едицију посвећену систематизацији огромног књижевног опуса професора Јањића. Имајући у виду какав је перфекциониста, зналац и радник, верујемо да је и ова књига само једна у дугом низу књига о стваралаштву професора Јањића које нас очекују. Дело професора Јањића заслужује да му се враћамо, да га славимо и изнова представљамо будућим генерацијама. Жаклина Јовановић, професор