Мирољуб Миша Стојчић Срђан Станковић
Развој тениског спорта у Врању
Врање, 2014. г.
Мирољуб Миша Стојчић Срђан Станковић
Развој тениског спорта у Врању После ослобођења од Турака 1878. год. Врање је постало највећи град на граници између ондашње Србије и Отоманског царства. У Врање су, по службеној дужности, долазили многи стручни кадрови из Србије, како би се организовао нормалан рад нове српске државне власти. Истовремено, Турци су у Врање слали своје службенике вишег ранга како би се политички односи између двеју држава нормализовали и развијали у духу међународног права. Тако је Турска акредитовала једног свог високог чиновника - Трговинског конзула са седиштем у Врању. Турски Конзул био је човек високог образовања који је поред својих дипломатских дужности, волео да се бави и спортом - тенисом, што је у то време представљало одлику високе друштвене класе. У то време, у Врању није било никаквих спортских терена. Међутим, турски Конзул је поднео захтев да му се на неком слободном простору у граду обезбеди терен за тениску игру. Тадашња власт града Врања, из куртоазних разлога, одређује да конзул може себи да изгради тениско игралиште на простору код садашње Цркве Свете Тројице, на такозваним „Црквеним баштама“, што он и чини, те прва лопта „Белог спорта“ почиње да лети на том игралишту негде око 1903. год. Tада врањски малишани, а касније судије и лекари: Марко Аврамовић, Ђорђе Ђорђевић - Бонде, Драгољуб Михајловић и Јордан Аћимовић, гледали су са чуђењем и усхићењем како Конзул и особље Конзулата игра ову, до тада за њих непознату игру. Скупљали су одбегле тениске лопте и у души дубоко желели да и они сами заиграју ову чудновату игру. Долазе затим Балкански ратови и Први светски рат. Србија је покорена. Врање је окупирано од Бугара и Аустријанаца, те и немачке војске. Многи аустријски и немачки официри који су у том рату рањени, бивају као реконвалесценти лечени у Врању. За њих је изграђена у северном делу градског парка „Кантина“ - дугачка дрвена монтажна барака. Да би се рекреирали, Немци и Аустријанци су на југозападном делу градског парка изградили тениско игралиште по свим прописима (на том месту данас је дечије игралиште у градском парку), па су углавном официри почели да играју тенис. Бивши посматрачи тениске игре турског Конзула, сада већ момчићи, уместо турског тенисера посматрали су игру окупаторских официра - Немаца и Аустријанаца. Краду по неку залуталу тениску лопту, па на врањским сокацима, примитивним реквизитима - рекетима направљеним од дасака са канапом уместо попречне плетене мреже, на замишљеном тениском терену почињу да опонашају оне које су раније посматрали као тенисере. То су били први зачеци тениског спорта у Врању. По окончању Првог светског рата, некадашњи посматрачи тениске игре сазревају у младиће и свако од њих креће у живот - на студије, на занат, у трговину итд. Марко Аврамовић одлази у Беч на студије медицине. Дивећи се тамошњим уређеним тениским игралиштима, одлучује да када се врати са студија у своје Врање, покуша да оснује тениски клуб.
Вративши се у Врање, Марко Аврамовић , као одушевљени заљубљеник у тениски спорт, окупља око себе бројне пријатеље: Ђорђа Ђорђевића - Бондета, банкарског службеника, др. Борисава Петровића, лекара, др. Драгољуба Михајловића, лекара, Милорада Вучковића, студента права, Михајла Вучковића, трговца, Вукашина Вучковића, банкарског службеника, те заједно одлучују да се у Врању оснује тениски клуб и почне да игра тенис. Међутим, жеља за оснивањем тениског клуба и играњем тениса није могла постати стварност без озбиљних финансијских средстава, која поменути ентузијасти нису имали. Тада одлучују да се обрате надлежним органима власти у Врању за доделу плаца ради изградње тениског игралишта, као и Јовану Јанковићу – Марко Аврамовић Лунги, познатом велетрговцу у Београду, пореклом из Врања, који је иначе био зет по сестри Марку Аврамовићу. Делегација будућих врањских тенисера одлази код Лунге у Београд. Излажу му своје жеље, и овај велики добротовор Врања даје неопходна новчана средства којима се од Градске општине Врања откупљује потребна површина на северозападу Градског парка у Врању, па се приступа изградњи једног тениског терена. Игралиште је завршено али се сада појавио проблем набавке реквизита, који ни тада, као ни данас, нису били јефтини. Иста екипа ентузијаста, поново се за помоћ обраћа истом донатору, и овај, за новоосновани тениски клуб у Врању купује мрежу, пет рекета и пет туцета тениских лопти. Из захвалности према донатору, одлучују да се клубу да име Тениски клуб„Лунга“ Јован Јанковић - Лунга Врање, и под тим именом клуб је заживео давне 1924. године. Године 1954. прослављајући тридесетогодишњицу оснивања клуба, у Врању је организовано међународно тениско такмичење на коме су учествовали тенисери Југославије, Грчке, Турске, Египта и Уругваја. Данас, 90 година након оснивања првог тениског клуба, овај спорт и даље је популаран међу Врањанцима. На три отворена и једном покривеном тениском терену на шљаци, у зависности од сезоне, овим спортом бави се стотинак деце узраста 12–14 година и 40-так старијих рекреативаца.
http://issuu.com/m100ychic