Изложба
Југ Србије у Великом рату (1915 -1918) године (лесковачки, врањски, топлички, нишки и пиротски крај) Ни 100 година после бугарске, немачке и аустријске окупације Србије у Првом светском рату историографија није целовито истражила ни потпуно сагледала окупацију југа Србије од 1915. до1918. године. Сурдулица 1915. и Арапова долина 1917. године – два су најмрачнија споменика бугарске окупације у време Првог светског рата, остала дубоко урезана у свест и предања народа југа Србије, два догађаја недовољно расветљена ни историографски детаљно проучена. Својевремена документарна писања Сретена Динића и Јована Хаџи Васиљевића представљају само део слике те тешке историјске прошлости, историје патње и злочина, народног страдања великих размера Објављене публикација на тему Првог светског рата и Топличког устанка нису целовито приказле југ Србије за време окупације, бугарски окупациони систем, а поготову не стравичне злочине над српским народом од стране Бугара од 1915. до 1918. године. Наиме, у до сада објављеним књигама делимично су приказани бугарски злочини у време окупације и дати непотпуни спискови оних који су у то време страдали као цивили или као српски војници. То је био и наш основни мотив да да свеобухватније прикажемо учешће југа Србије у Првом светском рату, односно у време окупације од 1915. до 1918. Било је потребно поново истражити документацију у архивима, урадити списак - Поменик свих оних који су у том периоду, као жртве бугарских освајача, изгубили живот на окупираној територији, у интернацији или борбеним дејствима; забележити имена и оних који су умрли касније, од последица мучења. Тај Поменик погинулих и умрлих током окупације и касније од последица мучења, пре свега, одужен је дуг према свим српским жртвама у Великом рату. С тим циљем истражени су архивски фондови у Војноисторијском институту у Београду, Архиву Србије, Архиву Југославије, Српској академији наука и уметности, Историјском архиву у Лесковацу, музејима у Лесковцу, Прокупљу, Врању, Власотинцу и Нишу, Дому културе у Медвеђи, приватне збирке породица потомака ратника, архивске збирке породице Чуљковић, Драгољуба Стојановића Никца из Београда и др. *** После великих успеха Српске војске у првој години Првог светског рата, Србија је 1915. године била окупирана. Јужни и источни део Србије запосели су Бугари и успоставили окупациони систем који је био по многоме специфичан, а по суровости јединствен. Број убијених лица на подручју јужне Србије од стране бугарских окупатора никада није тачно утврђен – спискови убијених који су рађени непосредно после ослобођења Србије 1918. године нису потпуни. У неким општинама су евидентирани само убијени за време Топличког устанка. Нису евидентирани и они који су умрли или ликвидирани у интернацији или на путу ка местима интернирања. Најзначајнија пратећа појава и најважнија карактеристика бугарске окупације и присуства била
су убиства, у чему Бугарима није било премца. Почели су са убијањем непосредно после уласка својих трупа у Србију у јесен 1915. године. Прве на удару су биле локалне власти које се нису повукли са српском војском, виђенији интелектуалци и људи од утицаја у народу. Чим су ушли у Прокупље, бугарски војници су без икаквог повода убили апотекара Ђорђа Бранковића. У Сурдулици је новембра 1915. године убијено шест свештеника из Лесковца. У Куршумлији је убијен председник општине Миле Милосављевић, у Врању је убијено неколико грађана. Нешто касније из истог града интернирано је у Пловдив око 300 људи. Интернирања су настављена и наредних година, а редовно су била праћена пљачкама. У центру Врања 1916. године убијено је 11 свештеника дотераних из Гњилана. Силовања су била редовна пратећа појава свих поступака бугарске војске. Од масовних убистава интернираних треба навести ликвидацију једног конвоја од око 600 деце из лесковачког краја у околини Софије, а такође и друго конвоја од око хиљаду цивила, 17. априла 1917. године, како се наводи у извештају Анкетне комисије. Бугари су вршили велики терор и злочине – убиства, интернације, силовања, пљачке – са циљем да сломе национални дух окупираног народа и да, асимилацијом, изврше његову бугаризацију. Тако су за Врање писали да има 9.577 становника, од којих 9008 Бугара, 62 Србина и 507 других народности. У „свом граду“ они су одмах након уласка интернирали око 300 грађана. Исти случај је и са другим местима: „Лесковцем на Морави“, Прокупљем, Лебаном. Велики број интернираних на путу за Бугарску заувек је остао у Сурдулици, која је постала права кланица српског народа. Ово место су Бугари сами прозвали српском костурницом. Током првих месеци окупације 1915. и 1916. године из Врањског округа убили су у Сурдулици око 3000 Срба, претежно угледне и школоване људе – интелектуалце, учитеље, професоре, судије, свештенике, председнике општина и судова, затим грађанске прваке, српске регруте, војнике и официре – не штедећи ни жене, децу и старце. Други начин истребљења српског народа била је интернација „непослушних Срба“ 1915. и 1916. у бугарске заробљеничке логоре – казамате. Од око 100.000 интернираних Срба није се вратила из Бугарске ни половина. У лесковачком и топличком крају, после великих прогањања и многих ликвидација тамошњег становништва у 1915. години, година 1917. представља жалосну репризу злочина и погрома, у далеко већим размерама, погубним по српско становништво. *** Народ југа Србије је у току Првог светског рата слободи земље дао значајан допринос и ушао у поменик страдања, али и поменик патриотизма и јунаштва. Бранећи своју земљу и свој национални опстанак, храбро се борио у јединицама Моравске дивизије, гинуо на Церу, Колубари и Дрини, у одбрани Београда. Страдао у Топличком устанку 1917. године, када га је бугарски окупатор сурово казнио (посебно устаничке крајеве), крварио на Горничеву и Кајмакчалану, у пробоју Солунског фронта – до коначног ослобођења земље и повратка на свој праг. Прикупљање и обраду историјске грађе о збивањима у време Првог светског рата на територији лесковачког, прокупачког и врањаског краја требало је, спровести објективније и документованије како би се сачувала од заборава ова по српски народ судбоносна збивања, будући да је у читавом послератном периоду, стицајем различитих околности у нашој земљи, било веома тешко објективно и одговарајуће документовано приказати борбу српског народа за слободу у Првом светском рату. Треба навести неколико чињеница како би се схватила потреба да се скине вео заборава о учешћу јединица српске војске попуњаваних са ове територије у ратним дејствима у Великом рату, како би њихов историјски допринос коначној победи постао доступан широј јавности.
Ратници са овог простора су, пре свега и нарочито, били српски сељаци, највећим делом неписмени, слабо обучени и обувени, најчешће и гладни и жедни, који су, упркос свему томе, подносили и поднели невиђене и сурове недаће, које су их десетковале, тако да је релативно мали број њих преживео и дочекао крај рата. Ратници Јужноморавци, под командом прослављених војвода Степе Степановића и Петра Бојовића, ратовали су у саставу: Моравске дивизије, Прве вардарске бригаде, Дунавске дивизије, у Четвртој и Петој и 21. југословенској дивизији, у 20. инвалидском одреду и другим српским и савезничким јединицама. Највише их је било у Првом и Другом Гвозденом пуку, Трећем, Четвртом, Осмом, Дванаестом, Тринаестом, Четрнаестом, Шеснаестом, Двадест првом, Двадесет другом, Двадесет четвртом, и Тридесет првом српском пeшадијском пуку. Из Топлице, Косанице, Јужне Мораве, Лесковца, Јабланице, Пусте Реке, Поречја, Пољанице, Врања и Сурдулице и других јужноморавских вароши и села, кренуле су колоне војних обвезника и добровољаца. Чим су чули за мобилизацију, ратници су остављали све: рало, кола, овце говеда, воћњаке, кукурузе, узимали шареницу и упртачу на леђа, неколико динара (грошева) и комад хлеба; и хитали у команду на зборно место. Ратници са ових простора, још од првог дана мобилизације су били у својим командама наоружани, спремни. Овом изложбом су у први план истакнути појединци, ратници и јунаци, обични српски сељаци, занатлије и малобројна српска интелигенција, која је показала беспримерну пожртвованост у одбрани отаџбине. Изложене су појединачне и групне фотографије заслужних јунака, обичних војника и драматичних призора из тешких борби. Приказан је и свакодневни живот у време окупације, затим оригинална документа и фотографије о бугарским злочинима. Посебно су потресне фотографије убијених у Сурдулици и Араповој долини. Оригинална документа, од указа о највишим одликовањима, до писама и дневника ратника, сведоче о људској димензији једне епске борбе. Изложба је обогаћена и примерцима униформи српске војске, као и посебно одабраним оружјем којим су се борили ратници са овог простора. Такође, у склопуи изложбе су и документарни филмови о освећењу споменика жртвама Првог светског рата са ових простора. О бугарским злочинима међународна комисија је, поред осталог констатовала следеће:
Све страхоте најстрашнијих раздобља људске историје, за које се веровало да су престале заувек, поново су ускрсле у делу Србије којим су прокрстарили Бугари. Овде нису само убијани људи и жене, већ су вршени сви видови мучења и спроведени су и облици садизма, као што је набијање на колац, што су измислили Турци, убијање на натанане спаљивањем на људождерски начин, силовање мајки у присуству кћери или кћери у присуству мајки, предаја жена на блуд с псима, сакаћење полних органа ... Ова мучења објашњавају се не само великом мржњом Бугара према Србима и њиховим злочиначким нагонима, него још и тиме што су Бугари желели да своју жртву пре убијања опљачкају. Да би се од ње изнудила што већа сума новца, жртва је стављана на муке. Само у 1917. години, из Моравске окупационе области било је послато у бугарске логоре 6065.000 лица, од којих је највише било интернирано у Сливен. У овај број интернираца, свакако, улазило је и оних осам хиљада девојчица Српкињица које су Бугари за златан новац, као робље,
продали Турцима (Бугари су учинили тај „поклон“ да послуже харемима у Цариграду и другим местима). По Рајсовом тврђењу, то су махом била деца женска од десет до петнаест година. У Малу Азију, такође, био је Турцима послат и известан број српских заробљеника који су тамо у гомилама умирали радећи на довршавању познате Багдадске пруге (и осталих комуникација за потребе турске војске). Када је Бугарска капитулирала, октобра 1918. године вратило се 52.000 интернираца, иако је бугарски Црвени крст, нешто пре тога, извештавао да је српских депортованих цивила било само 14.324. *** Сваки појединачни живот Срба под туђинском влашћу представљао је историју за себе, личну драму и део породичне трагедије стотине хиљаде српских породица. Окупациона бугарска управа, а још више поједини органи или личности те управе допринели су, својом окрутношћу и својом безобзирношћу, да то достигне ниво трагедије читавог једног народа и да га, на крају рата, остави буквално на ивици његове и људске материјалне и историјске егзистенције. Аутори пројекта: Мира Ниношевић, кустос, музејски саветник, историчар Верољуб Трајковић, кустос, музејски саветник, историчар