10 minute read
Da li možete promeniti svoju ličnost (tek tako)?
from LZ 256
Ekstrovertni ljudi su srećniji i zdraviji od introvertnih, kažu naučna istraživanja. Zapitali smo se mogu li, ipak, oni „zatvoreni” da steknu prednost ili bar da se izjednače? I koliko, zaista, možemo uticati na ključne osobine naše ličnosti?
Istraživala: Mirjana Rosić
Advertisement
Ja sam osoba koja živi u svojoj „udobnoj ljušturi” i takva sam otkad znam za sebe, dakle mnogo duže nego što je u modi „pandemijska introverzija”. Kako su se ograničenja socijalnih okupljanja u poslednje dve godine menjala, i moje društvene navike su se menjale – ali sasvim drugačije od mojih očekivanja. Postala sam (još više) osoba koja živi za trenutak kad će – zatvoriti vrata za sobom i ostati sama u svojoj sobi. Nisam zavolela čak ni virtuelne sastanke, a moja ideja ludog provoda, i nakon što su mere prestale, bila je i dalje noć u krevetu, uz knjigu. Sve do jednog momenta...
... kad sam se zapitala da li je moja introvertnost zaista moja srećna formula.
Psiholozi smatraju da zatvorene osobe (čije se crte ličnosti često povezuju sa mačjim osobinama) mogu mnogo toga da nauče od „ljudi-pasa” (onih sa psećim karakteristikama) i obrnuto. Dok su introverti saosećajni, lojalni i spremni da čuvaju tajne do groba, uz odnos prema ljudima po tipu „uzmi-ili-ostavi” – dokazano je da ova osobina ima veliki uticaj na zdravlje, jednako kao pušenje ili gojaznost.
Nedavne studije su otkrile da ekstroverti češće proživljavaju „srećna osećanja”, imaju veću sposobnost da budu i žive „u trenutku”, te samim tim imaju bolje mentalno zdravlje, a povrh svega toga i bolji imunitet. Veza između ekstrovertnosti i osećaja blagostanja toliko je snažna da je čak ni lokdauni tokom kovida nisu mogli slomiti. Istraživanja pokazuju da je „introvertni raj” koji nam je donela pandemija napravio više psihološke štete introvertima nego ekstrovertima. Zamislila sam se nad ovim i zapitala se da li mogu da pribavim sebi blagostanje ekstrovertnih, a da pritom ne kompromitujem svoj identitet.
EKSPERIMENT POČINJE – SAD
Iako je rasprava o introverziji i ekstroverziji (ili pak ambiverziji, koja sadrži ponešto od oba sveta) uvek aktuelna, istina je da je sama teorija nedavno proslavila svoju stogodišnjicu.
Prvi ju je u svojim radovima lansirao švajcarski psihijatar Karl Jung. On je okarakterisao dva arhetipa koji na različite načine troše i obnavljaju energiju. Nalik wi-fi ruterima, ekstroverti usmeravaju svoju energiju ka spolja i ona se u tom procesu obnavlja; dok introverti usmeravaju energiju ka unutra, te je u svojoj samoći obnavljaju. Ova teorija je postala presudna za naše razumevanje ličnosti i ona je evoluirala u Ocean model, koji se koristi da se identifikuju različite ličnosti i – danas je ekstroverzija jedna od osobina na osi „velikih pet”, pored otvorenosti, svesnosti, saradljivosti i neuroticizma.
Svoj eksperiment započela sam na onlajn testu za utvrđivanje stepena ekstroverzije. Postigla sam devet poena od mogućih 100. U pokušaju da gurnem svoj rezultat ka dvocifrenoj brojki, „javio se” sam dr Brent Roberts, psiholog sa Univerziteta u Ilinoisu koji tvrdi: „Ideja da je vaša ličnost fiksirana za ceo život zaista je opšteprihvaćena, ali ja sam izgradio svoju karijeru kako bih ukazao na to da je takvo shvatanje pogrešno". On koristi pojam „kvantum promene”. Izuzetno je retka pojava da s vremenom postanemo u potpunosti drugačije osobe, ali svi doživljavamo tokom odrastanja, zrelosti i starenja da se naša ličnost menja zahvaljujući faktorima kao što su životna sredina i okolnosti. Dok se uspinjete na korporacijskoj lestvici na poslu, povećava se vaša asertivnost, koja kako vreme odmiče zamenjuje i ispijanje piva u pabu za sofu ispred TV-a, smanjujemo nivo aktivnosti koji je možda nekad bio visok. Ali on tvrdi i da – načelno – društvenost, odnosno ekstroverzija, ostaje prilično stabilna.
ŠTA JE SA MOJOM HIPOTEZOM?
Na moje pitanje da li me je pandemijski lokdaun učinio još zatvorenijom, odgovorio je: „To je moguće. Znamo da ličnost može se promeni za nekoliko nedelja, tako da ne bi bilo nerazumno da do promene dođe za dve godine, koliko je trajala pandemija. I sasvim je moguće da se introverzija kod nekih ljudi ispolji još više”, tvrdi dr Roberts. Njegove reči su mi donele neku vrstu utehe. Bilo mi je drago da čujem da su izraženije introvertne navike sasvim normalna reakcija na zbivanja u okolini. Ali to ne znači da su osobine moje ličnosti u potpunosti van mog domašaja. „Poslednjih godina smo aktivno tragali za intervencijama koje mogu da utiču na promenu ličnosti i otkrili smo da – ne samo da možete promeniti čoveka i njegovu ličnost već i čovek sam može direktno usmeravati takve promene.” Kad mi je dr Roberts dao tu mogućnost, nisam bila baš sigurna da je želim. Čak i situacija razmatranja moje introverzije činila je da se osećam drugačije; podsetila me je koliko je ona centralna za moj identitet. „Ukoliko pretpostavite da je vaša introverzija jezgro vašeg identiteta, onda bi se moglo očekivati da ju je teže promeniti, a takva nauka još uvek ne postoji”, kaže dr Roberts. Imajući taj cilj u vidu, esencijalni sastojak za uspeh jeste želja za promenom. „To je nalik korišćenju aplikacije za učenje stranog jezika – menjanje ličnosti je kao savladavanje novog jezika, zahteva istu količinu truda i napora.”
Aktivirajte svoj potencijal da biste bili srećniji
KREIRANJE DRUGAČIJIH NAVIKA
Dok sam razmatrala uzroke, dr Roberts me je uputio na studiju iz 2021. godine, u kojoj je njegov tim pratio 1.523 osobe muškog pola u procesu pokušaja promene osobina ličnosti. Dodatno, oni su putem aplikacije dobili spisak zadataka čija je težina s vremenom rasla – pomoću kojih je trebalo da postignu svoj cilj i bili su instruirani da izvrše najmanje po jedan zadatak nedeljno u toku tri meseca. Učesnici koji su težili da budu emotivno stabilniji, svesniji i ekstrovertniji iskusili su pozitivan pomak u tim osobinama – a promenu su registrovali i njihovi bližnji. Još relevantnije, za potrebe sopstvenog istraživanja pronašla sam studiju s Univerziteta u Kaliforniji iz 2019. godine, koja je bila usmerena samo na ekstrovertnost. Istraživači su zadužili 131 učenika da pokažu više ekstrovertno ponašanje jedne nedelje, a introvertnije ponašanje sledeće nedelje. „Nismo koristili termine introverzija-ekstroverzija, jer se njima unapred dodaje određena
Moja introverzija je postala poput ćebenceta za utehu, koje se neraskidivo uplelo s pandemijom
vrednost, kaže dr Sonja Ljubomirski (Sonja Lyubomirsky), glavni autor studije. „Uputili smo ih da budu 'pričljivi', 'asertivni' i 'spontani' jedne nedelje, a zatim i 'povučeni', 'tihi' i 'rezervisani' sledeće.' Znaci efikasnosti promena koje su nastale bili su evidentni, a ono što je bilo još interesantnije jeste njihov uticaj na dobrobit ovih učenika.” Dok je ekstrovertno ponašanje dovelo do porasta pozitivnih emocija, gluma introvertnosti dovodila je do opadanja pozitivnih osećanja. Odlučila sam da u sopstveno istraživanje krenem sama – ne baš naučnim putem, ali pomoću tehnika koje su istraživači već kreirali. Nakon mojih prvih zadataka ekstroverzije, koje je dizajnirao dr Roberts za studiju iz 2021, laknulo mi je kada sam videla da mnoge stvari već činim u stvarnom životu (doduše, samo povremeno). Među zadacima, koji su bili u nivoima težine od jedan do tri, bili su „pozovi prijateljicu na kafu” i „ažuriraj svoj Facebook status“. Pozvala sam na kafu najbolju drugaricu (takođe introverta) i to se pretvorilo u ručak i šetnju – samo četiri sata kasnije pitala sam se zašto redovno nemam takav ručak u svom nedeljnom rasporedu aktivnosti. Što se tiče FB društvenog zadatka, zamenila sam ga za objavu storija na Instagramu, koji sam zapravo šerovala, što i nije bilo naročito teško. Kad sam dospela do nivoa težine šest, počela sam se osećati mučno. „Preuzmite aplikaciju Meet Up na svom telefonu i otiđite na događaj za koji ste zainteresovani.” Tako je glasio novi zadatak, za koji nisam mogla naterati sebe da ga uradim, ali sam onda napravila kompromis. Priključila sam se nepoznatoj „non-alcoholic” grupi na nekom „vajntejstingu”. Planirala sam da odem na isprobavanje vina sa svojom hiperekstrovertnom sestrom kao podrškom. Pošto je ona kasnila 20 minuta, minglovala sam i upoznala ljude, ali je bilo manje strašno nego što sam očekivala. Ako vam ovo ne zvuči senzacionalno, želim da istaknem da zadaci i nisu dizajnirani da izazovu šok i preplave osobu nelagodom, već da naprosto stvore više prilika za društvene kontakte. Druge nedelje, usmerila sam se ka vežbama dr Ljubomirski i postavila reči „spontano”, „razgovorljivo” i „asertivno” na pozadinu svog telefona. Imala sam ih u vidu pre nego što bih rekla „ne” nekome ko želi da mi „uvali” posao za koji nemam vremena. Spontanost sam ispoljila rezervišući vozne karte do mora za vikend, a razgovorljivost zamišljajući svojevrsni „brojač reči” (kao brojač koraka na mojoj fitnes aplikaciji), koji će me podsećati da se svako veče čujem sa nekom drugom osobom iz kruga mojih prijatelja (ok, i poznanika!). To je učinilo moju radnu nedelju manje monotonom, ali nisam mogla pobeći od osećaja da glumim i da, možda, pokušavajući da budem nešto što nisam – pravim sebi medveđu uslugu. To je kritika sa kojom se dr Ljubomirski nosi. Postoji balans koji treba postići između usvajanja novih osobina i onoga što znači „ostati svoj” (niko ne tvrdi da vaš život mora biti u srcu svake žurke u svakom trenutku). „Koji god način da koristite”, objašnjava ona, „krajnji cilj je isti: izgraditi više društvenih kontakata u toku jedne nedelje, ali se i posvetiti ličnim planovima.” Ona ističe ono najbitnije: „Ono što želimo nije uvek i najbolje za nas. Da jeste, nikada ne bismo tragali dalje od čaše vina posle lošeg dana. A ipak tragamo. Uobičajeno odbijanje poziva za druženje u korist sofe možda ne deluje na prvu – kao zdravstveni rizik jednak konzumaciji alkohola, ali može postati jednako štetno.” Dugo sam uveravala sebe da je moje oslanjanje na introverziju nalik ležanju „u udobnom naručju mog najautentičnijeg bića”, ali više nisam sigurna da je tako. Kad bih bila iskrena, priznala bih da je moja introverzija bila pre nešto poput ćebenceta za utehu, koje se neraskidivo uplelo sa pandemijom i polaganom erozijom poverenja koju je ona izazvala. Zadaci nisu toliko omogućili da se ponašam kao ekstrovertna osoba, koliko su mi dali pristup mom „bivšem ja” – bila sam zapravo introvert koji se lako odazivao na poziv za izlaske, koji voli da ćaska o pročitanim knjigama i povremeno da prioritet zabavi nad svim ostalim stvarima.
EPILOG MOG SLUČAJA
Trenutno, svet je ponovo „otvoren”. Iako je teško utvrditi gde se završavaju životne okolnosti, a gde počinje moj eksperiment, sad sam veoma svesna svojih društvenih navika. Rad od kuće dva puta nedeljno daje mi neophodno vreme za sebe. Plus subotnji jutarnji čas joge, na koji sam ranije išla povremeno, a sad je postao obavezan. Ovo su moji počeci kad je o promeni ličnosti reč, ali me ne podstiču samo da iskusim ekstroverziju – već i sreću. To da ne morate da budete ista osoba do smrti oslobađajuća je misao. Sviđa mi se ideja da se možete držati osobina koje cenite i visoko vrednujete, dok se odvajate od delova ličnosti koji vam ne služe. Neću nikada postati ekstrovertna, niti tome težim. Ali za početak, posle dugo vremena, otvorena sam za istraživanje spoljašnjeg sveta van udobnosti „svoje ljušture”.
