Iskoračite iz prošlosti

Iskoračite

iz

Prošlost nikada ne nestaje. Nije čak ni prošlost“, pisao je Vilijam Fokner misleći kako davni negativni događaji često glasno odjekuju unutar naše psihičke arhitekture i određuju našu sadašnjost.

Postoji evolucioni razlog za to: ako vas je tigar napao u šumi, što se preživljavanja tiče, važno je da ne zaboravite na to, da ne biste ponovo krenuli u šumu nespremni. Pored toga, naš mozak je evoluirao tako da traži red u okruženju, kako bi shvatio stvari – jer smo manje ranjivi ako razumemo šta se dešava oko nas. Neželjeni događaji narušavaju postojeć i poredak, unose elemente haosa i besmisla. Naš mozak je zato primoran da se vrati na „mesto traume”, da pokuša da „reši slučaj“, sastavi „novu priču” i uspostavi red u našem svetu. Nije čudo, dakle, da je ljudima teško da izađu iz starih nevolja ili što terapeuti najčešće nastoje da pomognu klijentima da se nose s trenutnim problemima tako što ih povezuju s ranom traumom. Pripisivanje trenutnih poteškoć a traumi iz prošlosti vrać a „red u priču”, donoseći uveravajuć u jasnoć u.

Ljudi često koriste pogrešne termine da bi opisali kako se osećaju, pa smo svi bezbroj puta čuli da neko kaže da je depresivan, a zapravo je loše raspoložen, ili da je doživeo traumu, a u pitanju je samo neprijatna situacija u kojoj se našao. Zbog toga razgovor sa mr sc. psihološkinjom, psihoterapeutkinjom Anom Vlajković počinjemo upravo pitanjem šta je, zapravo, trauma, a onda smo saznali da postoji i „kompleksna trauma”.

Traumatski događaji su oni za koje osoba oseća da joj ugrožavaju život, telesni ili psihički integritet. U pitanju su izolovani događaji, s kojima se suočavamo jednom ili nekoliko puta u kratkom vremenskom razdoblju, a dovoljan je samo jedan da ostavi duboke i trajne rane. Neki od tipičnih traumatskih događaja su rani gubitak roditelja, gubitak deteta, fizičko, psihičko i seksualno nasilje, nesreće, prirodne katastrofe, iskustvo rata/izbeglištva...

Trauma je psihološka rana koja nastaje delovanjem jednog ili više stresnih događaja, koji su iznenadni i veoma intenzivni, ali može se razviti i kada su manje stresni događaji prisutni u dužem vremenskom periodu. Ovo, najšire shvatanje traume, i psihoterapijski pristup radu sa osobama koje su doživele takva iskustva, u protekloj deceniji se znatno promenilo, jer je i zvanično prepoznata kompleksna trauma. Ona nastaje usled kontinuiranog prisustva događaja štetnih za nas, koji najčešće nastaju u odnosima s drugim osobama koje su za nas veoma važne. Ovde govorimo o zanemarivanju deteta, nasilju u porodici, nestabilnim i haotičnim odnosima između roditelja i deteta, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci kod članova porodice, hroničnoj bolesti deteta, zlostavljanju (bullying) od vršnjaka... Kumulativni efekat ima veće razarajuće dejstvo na pojedinca nego jednokratno doživljavanje traume, posledice su mnogo dublje i sam psihološki tretman se razlikuje.

Činjenica je da psihoterapija u privatnoj praksi nije svima dostupna, ali i u državnom zdravstvenom sistemu postoje psihijatri i psiholozi obučeni za rad sa osobama koje su preživele traumu, tako da se i tu može potražiti pomoć. Vreme, nažalost, ne leči sve. Ono samo prolazi, kao i život pored nas. Ne donosi olakšanje i ne zaceljuje rane. Okretanje konstruktivnim aktivnostima, aktivnostima koje nas ispunjavaju, može olakšati patnju, ali bol ostaje, kao naš životni saputnik.

Na početku psihoterapijskog tretmana, ali i inače, važno je da osoba koja je imala traumatsko iskustvo shvati da nije više žrtva. Ona je preživela. Bitno je to osvestiti, a traumatsko iskustvo integrisati i dati mu značenje. Osobe koje su preživele traumu pate i od neugodnih uspomena. Izloženi tim mislima i osećanjima osećaju se bespomoćno, a cilj terapije je da klijent dobije sve veću kontrolu nad svojim osećanjima, mislima i postupcima.

U terapijskom, sigurnom okruženju, klijent treba svesno da vraća svoja traumatska sećanja i da povrati kontrolu. Zatim se ta sećanja obrađuju dok ne postanu deo životne priče. Integrisanje traume u životnu priču, biografiju, pretvara je iz stalne pretnje u iskustvo iz prošlosti.

Tek kada je klijent spreman da ostavi traumu iza sebe, on je u stanju da aktivno oblikuje svoju sadašnjost i budućnost.

Osoba koja je doživela traumu ni slučajno ne sme da ostane zarobljena u uverenju da je ona definiše za ceo život, te da ne traži podršku ili pomoć. Zbog toga je veoma važan korak u oporavku upravo osvešćivanje i integrisanje traume u naš životni tok.

Mr sc. Ana Vlajković psihološkinja i psihoterapeutkinja @psihoterapijavlajkovic

Pomogao mi je sport i pisanje dnevnika

Nađa Erić, koju smo upoznali kao učesnicu Survivora, imala je deset dana kad je ostala bez majke. Šest godina kasnije njen otac je bio u drugom braku, te je njeno odrastanje bilo zaista teško.

„Danas imam utisak da sam živela u 'mehuru neznanja', jer uopšte nisam bila svesna trauma. Nisam mislila ni da je način na koji me je tata vaspitavao pogrešan, jer mi je tada bilo super što nisam morala da žurim kući posle škole i što, generalno, nisam morala da mu polažem račune gde sam bila u toku dana. Daleko od toga da sam bila problematično dete, ali već u prvim razredima osnovne škole imala sam toliko slobode da sam mogla da radim šta god sam htela. Međutim, on je u nekom trenutku poželeo da postane autoritet, pa je otišao u drugu krajnost. Od jedanaeste do trinaeste godine zabranjeno mi je bilo da imam telefon, kao i da idem kod babe i dede s mamine strane. Tada sam, polako, počela da se budim i da shvatam da nešto nije u redu, pa je i razredni primetio da se nešto dešava. Na njegovu inicijativu usledio je razgovor sa psihologom, što me je spaslo. Budući da je to, kako se moj otac tada ponašao, bilo psihičko zlostavljanje kojeg nisam bila svesna, umešala se socijalna služba. Oduzeto mu je starateljstvo, a moj privremeni staratelj postala je tetka s mamine strane. Otac i ja smo se potpuno razišli – on je na selu započeo novi život, a ja sam se vratila kod babe i dede. Sledećih pet godina uopšte nismo govorili, a prozborili smo tek kad sam napunila osamnaest.

Za preživljavanje u tom periodu, pre svega, treba da zahvalim tetki, a drago mi je i što sam ostala u kontaktu s bratom, kojeg je otac dobio u tom drugom braku. Pred kraj srednje škole počela sam da idem kod psihoterapeuta, u početku čak nekoliko puta nedeljno, što mi je jako prijalo. Mislim da mi je mnogo pomoglo i što sam od desete godine pisala dnevnik. Time sam nadoknađivala to što mi je tokom celog detinjstva falila osoba s kojom bih mogla iskreno da pričam, a upravo to je, između ostalog, uloga majke. Dnevnik sam pisala i kad sam krenula kod psihoterapeuta, ali od tada, ipak, nisam imala toliko veliku potrebu za tim. Kad govorim o mojim načinima da prevaziđem situaciju u kojoj sam bila, moram pomenuti i bavljenje sportom, jer kroz njega može da se izbaci mnogo negativne energije. U osnovnoj školi sam trenirala odbojku, a kasnije sam rekreativno isprobala bezbroj sportova, da bih sada najviše uživala u skijanju i snoubordu. Iz iskustva znam i koliko je važno okružiti se zadovoljnim ljudima, koji ti ne crpe energiju, ali i raditi posao koji te raduje. Početak i kraj svih priča jeste da se ne gubi iz vida to da za svaki problem postoji rešenje. Nije fraza, već nešto čemu me je život naučio.”

REČ STRUČNJAKA Nađino iskustvo

Tokom odrastanja nije neophodno da primarna porodica bude taj oslonac koji će izgraditi otpornu ličnost. Podrška drugih značajnih odraslih u životu deteta ima zaceljujući uticaj, kao i rano sticanje kontrole i samopouzdanja kroz bavljenje različitim aktivnostima, koje nas stavljaju u situacije da smišljamo načine na koje možemo rešiti neki problem. Ne treba zaboraviti ni da, ukoliko su aktivnosti grupne, osoba ima i vršnjačku grupu uza sebe, što govori i o višem koeficijentu inteligencije i mnogo razvijenijim socijalnim veštinama.

REČ STRUČNJAKA Helenino

iskustvo

Kada se u formativnim godinama nađemo u okolnostima u kojima se i odrasli teško snalaze, teško je biti i ostati dete. Izbeglištvo kao jedna od trauma koje su pogodile veliki broj ljudi najviše je proučavano kod nas i u okruženju. Pokazalo se da su najmanje posledica imali oni koji se, posle početne faze šoka, nisu predali, već su odlučili da se bore. Upornost, kreativnost, orijentacija ka ciljevima, ka rešenjima i budućnosti osobine su koje su se pokazale izuzetno značajnim za prevazilaženje ovakvog traumatskog iskustva, iskustva koje te iščupa iz korena i izbriše ti jedan deo života, jedini za koji si do tada znao.

Živa sam!

Helena Cupać, koja već godinama izrađuje horoskope za svaki broj našeg magazina, rođena je u Zadru, gde je živela sve do svoje dvanaeste godine. Tada je, zbog rata, njena porodica došla u Srbiju, a Helena kaže da sve što joj se tada dogodilo najbolje opisuje ono bezbroj puta ponovljeno „najveća kletva je dabogda imao, pa nemao”.

„Kad smo došli u Srbiju, prva naša stanica bila je Batajnica, potom smo se obreli u izbegličkom centru u Pazovi, gde smo spavali na sunđerima i koristili kolektivno kupatilo. Dalje nas je put vodio u Sivac, seoce na severu Bačke, gde smo se stacionirali. Drugačija klima, drugačiji govor, drukčije navike, a odnos ljudi prema nama bio je takav da smo se osećali kao građani desetog reda. Moja porodica je, dok smo živeli u Zadru, bila veoma situirana, pa nije ni čudo što su se roditelji veoma teško nosili sa situacijom. Da ih ne bih opterećivala, bez njihovog znanja sam, na samom početku te moje prve školske godine u Srbiji, zakucala na vrata direktora i sekretarice škole – sa spiskom najosnovnijih potrepština. Nisam imala torbu, knjige, olovke... Svaki dan sam dolazila s tom molbom, računajući da sigurno postoji magacin, u kome su takve stvari. Na kraju sam nešto stvarno i dobila. Dve godine kasnije roditelji su se razveli, pa je mama ostala sama sa nas troje. Mnogo je pričala s nama, ukazivala na dobre i loše primere, a poenta svega bila je da se ne nađemo na stranputici. Ona je pod tim pojmom podrazumevala promiskuitet, drogu, alkohol... Uprkos svemu što se desilo, imala je hrabrosti da se, nekoliko godina kasnije, preselimo u Kulu, a u Novi Sad došli smo 2002. godine, kada sam imala devetnaest godina. Okolnosti u kojima sam rasla učinile su me starmalom. Jednostavno moraš da odrasteš pre vremena kada jedne godine imaš sve što poželiš, a druge mama topi šećer u tiganju da bi ti napravila lizalicu. Budući da sam veoma emotivna, ali i racionalna, znala sam da moram da sagledam s kakvim resursima raspolažem. Odgovor je bio – nikakvim, ali sam bila živa. Zapravo, odgovor na pitanje 'kako prevazići traumu' je 'živa si, živi ste'. Bitno je i da se ne baviš prošlošću, jer na nju ne možeš da utičeš, a podjednako je važno i da nešto radiš. U radu je spas, jer ti ne ostavlja vremena za 'kako je nekad bilo' i 'šta sam sve imala'. Iako je naš put bio veoma težak, ne bih bila korektna kad ne bih rekla da je bilo i ljudi koji su nam pomogli. Nikada ne smeš da zaboraviš da nije sve gotovo ako se u jednom trenutku sve srušilo. Sutra je zaista novi dan, a jedan poziv ili susret mogu da promene ceo tvoj život.”

REČ STRUČNJAKA Nevenino

iskustvo

Vaspitni stil roditelja koji razvija vezanost između sebe i deteta, koju odlikuju prihvatanje i racionalna kontrola, omogućavaju da dete od prvih dana svog života razvije osećaj da je voljeno, prihvaćeno i zaštićeno od onih koji mu znače. To će u daljem razvoju značajno uticati na formiranje rezilijentnosti. Dete svoje okruženje doživljava kao stabilno, sigurno i udobno i na taj način razvija poverenje u sebe i svet oko sebe; što dalje vodi ka razvoju samopouzdanja i socijalnih veština, koji donose veoma važnu podršku u odrastanju i prihvatanju sebe, sa svim svojim vrlinama i slabostima.

Imala sam pravu podršku

Nevena Spasić, PR menadžerka, imala je samo pet godina kada joj je dijagnostikovan dijabetes. Budući da je to bilo pre trideset jednu godinu, o dijabetesu se tada znalo neuporedivo manje nego danas i terapije su se znatno razlikovale od današnjih.

„Za moje roditelje to je, zasigurno, bila trauma, ali zahvaljujući mehanizmima koje su razvili, i radi mene i radi sebe, ja sam taj zdravstveni problem doživela kao sastavni deo svog života koji podrazumeva disciplinu. Važno je znati da postoje 'pravila iz knjige', ali i ti pišeš svoju knjigu. Osećaj da sam drugačija od druge dece javljao se samo kad je trebalo primiti insulin, jer u to vreme nisi mogao da ga nosiš sa sobom, već je procedura bila takva da sam morala ići kući da to obavim. Naravno, nije dobro kada dete raste s bilo kojim zdravstvenim problemom, ali ako dijabetes dobiješ kao mali, psihički ti je, ipak, znatno lakše, jer u sve segmente života ulaziš s njim. Jednostavno, doživljavaš ga tako kao svog životnog saputnika, a kad se pak 'sretnete' u kasnijem periodu, moraš da menjaš iz korena život na koji si navikao. On se ponaša kao dete, pa ti u svakoj situaciji – bilo divnoj ili stresnoj – moraš da misliš kako će on reagovati. Neće ti oprostiti nerviranje, preterano treniranje ili što nisi stigla da ručaš, ali time te i tera da živiš zdravije. Pubertet, koji sam po sebi nosi mnoge probleme, meni posebno nije bio lak. Kada sam imala 17-18 godina, dobila sam insulinsku pumpu, aparatić koji je u to vreme bio poslednja reč tehnologije, a zadatak mu je da terapiju čini bezbroj puta lakšom. Izgleda kao mali pejdžer, ali – poenta priče je bila što sam morala da ga nosim za pojasom. Danas ljudi imaju toliko gadžeta, što ovih redovnih, što za rešavanje zdravstvenih problema, da je doživljaj potpuno drugačiji, a činjenica je i da ta insulinska pumpa uopšte nije toliko uočljiva, koliko se meni tada činilo. No, poenta priče jeste da sam se tada prvi put našla u situaciji da se – kad me pogledaš – razlikujem od vršnjaka, pa sam se bojala da će me društvo odbaciti. Tu dolazimo do važnosti podrške, o kojoj pričam kad god mi se ukaže prilika. Tada najbolja drugarica, a sada kuma, rekla mi je 'ništa ne brini, kad krenemo u klub, ja ću na sebe zalepiti daljinski, pa ćemo biti iste'. Kada ti neko, u tim godinama, tako nešto kaže – kao da ti je dao ceo svet. Podrška nije 'ne brini, biće sve u redu, proći će', već 'slušaj, to je samo jedan momenat u tvom životu, proći ćemo ga zajedno, jaka si, idemo dalje'. Kad to čuješ – i ako si dotle plakala – obrisaćeš suze i reći 'tako je!'”

Voda nam čuva mladost i vitalnost

Zbog svog porekla i sastava, arteška voda iz Srbije svrstava se u svetske vode mladosti

Stručni saradnik: Prof. dr Tomislav M. Jovanović, specijalista kliničke fiziologije

Kada kažemo kolagen – većina nas pomisli na lepotu, negu kože. Ali sve se više govori o tome koliko je kolagen važan za sveukupno zdravlje. Ovu supstancu naš organizam sam proizvodi, ali količina kolagena u našem telu nije uvek ista – kako starimo, proizvodnja kolagena se smanjuje, a taj manjak u organizmu dovodi do zdravstvenih problema. Kolagena vlakna su osnova naših tkiva, pa ako imamo dovoljno kolagena, koža nam je mekana, elastična. Kolagen utiče i na zdravlje hrskavica, tetiva, krvnih sudova, desni… Ali da li znate da postoji neraskidiva veza između kolagena i vode koju pijemo?

Šta je voda mladosti

„Ako voda ima takvo poreklo da dolazi iz rezervora koji je duboko ispod površine zemlje, pa je zaklonjena od svake mogućnosti uticaja spoljašnje sredine, sa očuvanom idealnom strukturom molekula, i koja je od svog specifičnog okruženja, i u uslovima koji se ni u jednoj savremenoj laboratoriji ne mogu simulirati, prihvatila minerale i rastvorljive anjone u međusobnom odnosu bliskom osnovnim fiziološkim parametrima čoveka – onda ona spada u kategoriju voda savremenosti. To znači u kategoriju voda mladosti, voda zdravlja, homeostatske harmonije i vitalnosti“, objašnjava prof. dr Tomislav M. Jovanović, specijalista kliničke fiziologije, najpoznatiji stručnjak za mineralne vode. On je svetski priznati stručnjak za antiejdžing medicinu, predavač po pozivu i član borda za nauku na Svetskom kongresu antiejdžing medicine u Monte Karlu i predavač na Svetskom kongresu estetske i antiejdžing medicine na Tajvanu.

FOTO: SHUTTERSTOCK, PR VIA VODAVODA

Voda za detoksikaciju organizma

O tome kakva treba da bude voda koju pijemo da bi nam održala mladost i vitalnost, prof. Jovanović dalje kaže: „Voda koju pijemo treba da bude takva da se lako, bez utroška dodatne ćelijske energije, apsorbuje iz digestivnog trakta u krvotok, da brzo uspostavi homeostatsku ćelijsku harmoniju, da brzo utoli žeđ, održi cirkulacijski balans i dodatno stimuliše bubrežne funkcije u eliminaciji viška vode i još značajnije – štetnih produkata metabolizma. Dakle, pored svega navedenog, voda istovremeno treba da obavlja i detoksikaciju organizma. U savremenom načinu života značajan element pravilnog življenja treba da bude upravo detoksikacija, ne samo pojedinih organa već i čitavog organizma. Medicinska nauka poslednjih godina, uz dosad potvrđene pozitivne učinke ove dragocenosti, posebno je fokusirana na ulogu detoksikacije u očuvanju zdravlja, produženju životnog veka i kvaliteta života. A sve ove navedene osobine ima arteška VODAVODA“, kaže prof. Jovanović i dodaje: „Sinteza kolagena posebno u koži i potkožnom tkivu direktno je u vezi sa silicijum-dioksidom, koji se nalazi u sastavu VODAVODE. Naravno, ne izolovano već povezano sa nizom faktora koji zajednički sprečavaju nastanak HIF 1 alfa supstance koja ubrzava proces starenja kože i posledičnih stanja“. „Nasuprot tome, smanjenje broja kapilara i porast kapilarne distance uvodi ćelije kože i potkožnog tkiva u stanje redukovanog snabdevanja, prvo raspoloživom vodom, a onda molekulskim kiseonikom, i nizom minerala, vitamina i drugih nutrijenata. Rezultat je pojava bora na koži, smanjenje njenog turgora i nastanak neželjenih tamnih mrlja. Upravo zbog pH vrednosti koja je bliska fiziološkoj, mineralnog sastava, osmolalnosti i novog elementa – silicijumdioksida, koji je izazov današnjeg vremena, savremena antiejdžing medicina i stavlja VODAVODU u kategoriju svetskih voda mladosti. Ova voda koja nam dolazi iz Banje Vrujci, uz kvalitet samih molekula koji prenose poruku zdravlja, čiji mineraloški sastav održava normalnim funkcije ćelija, značajno doprinosi borbi protiv starenja kao fiziološkog procesa, koji je moguće usporiti ili pak tretirati kao bolest koju je nužno lečiti. Sve ove osobine arteške vode iz Zapadne Srbije govore da je ona pravo bogatstvo“, zaključuje prof. Jovanović.