Avangarda br2

”Авангарда” Часопис уније студената Републике Српске Издавач: Унија студената Републике Српске Главни и одговорни уредник: Горан Вучић Синиша Балта Уредници рубрика: Борис Ђекановић Дејан Дојчиновић Ондина Лепки Давид Павловић Милица Галић Јелена Гиговић Дизајн корица: Вишња Гајић Припрема за штампу и штампа: Графид д.о.о. Бања Лука За штампарију: Бранислав Иванковић Адреса редакције: Бања Лука, Мајке Југовића 1 unijastudenatars@gmail.com

Електронско издање: htpp.//unijastudenatarsavangarda.com/ Тираж: 500 Часопис излази сваког семестра

Ријеч уредника

Д

руги број „Авангарде“ само је наставак мукотрпног рада и залагања за један слободан студентски медиј, који ће представљати продоран глас студената, који ће на једном мјесту окупљати њихове идеје, ставове, размишљања, учинити их транспарентним и доступним свима. Као изузетно млад часопис, још увијек је незахвално и непримјерено да наш рад поредимо са другим медијима, стога квалитет садржаја вреднујемо искључиво у односу на претходни и наредни број „Авангарде“. Редакцију „Авангарде“ чине студенти - млади, креативни ентузијасти који не пишу да се допадну, већ прије свега да комуницирају са читаоцима, добијајући значајну повратну информацију. Не нудимо рјешења, нудимо другачији став и приступ, нудимо покушај промовисања правих вриједности једног друштва, посматраног из угла студентске популације. Свјесни чињенице о унакаженом систему вриједности, са којим се сусрећемо готово свакодневно на улицама, ТВ екранима, друштвеним мрежама, електронским и штампаним медијима, наш циљ је да укажемо на неке квалитетније, здравије вриједности. Стога смо у овом броју у великој мјери пажњу посветили умјетности и култури, као најефикаснијем оружју у борби против сиве свакодневице која нас окружује. Странице нашег часописа и у овом броју угостиле су квалитетне саговорнике из јавног живота Балкана, афирмисане личности у области новинарства, умјетности, науке, спорта, као и нове снаге које тек треба да кроче у тај свијет. И једни и други имали су шта да кажу. Разговарали смо и са професорима Универзитета у Бањој Луци и Универзитета у Источном Сарајеву, постављајући им отворена питања и тражећи одговоре у вези са системом образовања, студентима, полагањем испита. Значајан простор добили су ауторски текстови студената, у којима су исказали аргументоване ставове и способност критичког мишљења, што је уједно и један од главних циљева нашег часописа. Припремајући овај број часописа, на уму смо константно имали његов назив. Да ли смо успјели да га оправдамо и понудимо квалитетан садржај, процијениће читаоци ових редова. Нама остаје обавеза да у наредним бројевима будемо још бољи. Хвала свима који су уградили себе у овај број „Авангарде“ и хвала вама који ћете читати њене странице. Синиша Балта, главни и одговорни уредник А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 3

Ј ед а н н а ј е дан с а А ВА НГА РДО М

ЈЕДАН НА ЈЕДАН: МИРЕЛА ПРИСЕЛАЦ-РЕМИ Рекла бих студентима да се не боје. Само то. Ако нађу мало храбрости, свашта би се могло промијенити. Било би сјајно кад би имали на уму ширу слику и кад не би промишљали само о свом универзуму.

РАЗГОВОР ВОДИО: Дејан Дојчиновић ФОТОГРАФИЈЕ: Маја Бота

4 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Једа н на ј еда н са АВАН ГАРДОМ

С

војим ставовима у текстовима пјесама које пише подиже свијест махом млађих људи и самим тим један је од најупечатљивијих женских ликова регионалне музичке сцене који својом појавом напросто плијени осмијехе публике и шири позитивну енергију, те због тога није неопходно посебно је представљати. О младима, њиховим ставовима, будућности, напретку, индоктринацији национализма, спорости промјена на Балкану, положају жене као умјетника, али и о томе како студенти могу да допринесу бољем сутра разговарали смо са Мирелом Приселац из Елементала, познатијом као

Реми.

АВАНГАРДА: Вријеме донекле мијења људе, тако кажу. Колико се промијенио Елементал у умјетничком смислу од албума првенца па до данас и колико се промијенила домаћа хипхоп сцена? РЕМИ: У вријеме кад смо почињали стварати музику, реп сцена била је пуно хомогенија него данас, медије је више занимала таква музика јер је била нешто посве ново. Данас је сцена измијењена јер су се појавили неки нови жанрови (слични, али друкчији, trap,

увијек је одражавао наше глазбене укусе, а они су се данас поприлично одвојили од оне класичне перцепције репа. Унаточ томе, мислим да је наш звук остао аутентичан и оригиналан, а оно што се није никако промијенило је наш мотив стварања музике – радили смо је, и радит ћемо је, из срца, због себе, уз наду да ће се свидјети и другима.

grime..) која је, на много начина, и пуно јача у Загребу него што је реп био 1998. кад је основан Елементал. Што се тиче нашег звука, мислим да се мијењао органски,

А ВА Н ГА РДА

АВАНГАРДА: Учествујеш у једном великом пројекту званом Перспектива. Каква су твоја искуства у вези с тим? Видјели смо и један диван примјер толеранције и заједништва међу ученицима средње школе у Јајцу, да ли младе генерације иду путем помирења и поштовања?

|

Дец ем б а р 201 6.

| 5

Ј ед а н н а ј е дан с а А ВА НГА РДО М Питање је можда мало антиутопистичко, али у свеопштој индоктринацији национализма, има ли наде за нас? РЕМИ: Перспектива је сјајна иницијатива и емисија, мислим да је тако нешто итекако недостајало нашим просторима. Предвиђам јој сјајну будућност јер искрено и без фиге у џепу проучава размишљања и ставове младих људи на Балкану. Но, оно што ме је искрено забезекнуло кад сам радила првих неколико емисија јесте доста застарјело и назадно размишљање младих, из којих као да су проговарали њихови очеви, дједови и баке... Чини ми се да је политика оставила свој дубок траг на младима и да ће бити потребно пуно труда

6 |

А ВА Н ГАРД А

|

и едукације како бисмо им отворили очи и потакнули их да самостално размишљају и објективно перципирају повијесне догађаје. АВАНГАРДА: Ево, прошло је од рата 20 и више година, да ли смо ми сви из бивше Југе бар мало напредовали ка помирењу? Какав је то „вирус“ који нам не допушта да кренемо напријед? РЕМИ: Није то вирус него дневна политика која манипулира јавним мишљењем (а у посљедње вријеме, и повијесним чињеницама) због којих људи бивају затровани искривљеном перцепцијом минулих догађаја. Политици савршено одговара да се на нашем подручју и даље дебатира о ‹91. или ‹45., јер

Д е це мб а р 2 0 1 6.

на тај начин уклањају фокус с тема које су битне и горуће – економија која је на кољенима, сиромаштво и опћа небрига за друштво и људска права. Не можемо напредовати док год будемо гледали унатраг, а то политичари врло добро знају и потпирују трзавице и национализам – то им одговара јер тако себи и својим странкама осигуравају добар пласман на изборима, фотеље и моћ. А то је за њих апсолутно најбитније. Немојмо се заваравати да је њима добробит народа на првом мјесту, ствар је много једноставнија – сватко од њих гледа само свој интерес. Доказе о томе проналазимо кроз свакодневне афере, крађе и обмане које медији ископају, а наши политичари који немају

Једа н на ј еда н са АВАН ГАРДОМ срама и даље политички дјелују, унаточ свему. Најбољи примјер тога је градоначелник Загреба који унаточ чињеници да је био у затвору и даље не одступа са позиције вође главног града Хрватске. АВАНГАРДА: Наш народ је научио да годинама ћути и трпи, рекло би се да смо ми са овог поднебља најстрпљивији на свијету када је у питању чекање на бољи живот. Колико дуго ћемо још куповати лажне наде које нам се сервирају? РЕМИ: Док год постоји купац, произвођач ће производити! Док год будемо и даље тихи и скромни, галамџије ће наваљивати. Врло је једноставно... Не знам колико ће трајати ова пат-позиција, колико још у нама има снаге сваки пут праштати и дизати се из пепела. Некако вјерујем да се за корјениту промјену мора догодити промјена генерација, јер је ова генерација која је тренутно активна доста пасивна и заробљена у страху од политике. АВАНГАРДА: За пјесму „Из дана у дан” се слободно може рећи да је до сржи описала ситуацију у цијелом региону и да она нажалост представља реалну баладу живота на овим просторима. Прошло је већ дванаест година од када сте снимили ту пјесму. Да ли се ишта промијенило или још увијек живимо стихове те пјесме? РЕМИ: Стихови су још увијек актуални, што само говори о спорости промјена. Додуше,

промијенили су се неки актери, но порука је још увијек иста. Е, сад, јесмо ли ми били испред свог времена кад смо дијагностицирали неке ствари још 2004. у тој пјесми или је доиста, заправо, све још увијек исто (ако не и горе), то ће показати будућност. Ја бих најрадије да више никада не морамо писати такве пјесме, но тешко је остат шутке ако си барем мало емпатичан.

родитељи имају можда неку другу визију за нас, она се не мора увијек поклапати с нашим жељама и афинитетима. Сватко треба ковати своју судбину. Ни ја нисам имала потпору своје обитељи кад сам одабрала бити умјетница, но то ме није спријечило да се остварим. Треба вјеровати у себе, на крају дана и живота, човјек сам себи мора погледати у очи, а не својој обитељи.

АВАНГАРДА: У овом броју „Авангарде“ смо се позабавили и искуствима младих људи који су покушали бар на кратко да пронађу срећу на неком другом поднебљу. Једна од вјечних тема су млади који су напустили своју земљу у потрази за бољим животом. Какво је твоје мишљење о томе? РЕМИ: Апсолутно подржавам нашу младу дијаспору, сматрам да сватко мора наћи свој комад среће, било овдје или на некој другој географској ширини и дужини. Ово није први пут у повијести да људи одлазе с ових територија у потрази за бољим животом, а вјеројатно, ни посљедњи. Желим им сву срећу, да живе и раде као људи јер је за одлазак потребно пуно храбрости и одважности.

АВАНГАРДА: Да ли млади човјек својим талентом у данашњем окружењу непотизма, корупције и мита може да се избори за пристојну „корицу хљеба“? РЕМИ: Наравно да може, сулудо је вјеровати у ишта друго него у сунце након кише и надати се да ће поштење и рад у једном моменту, ако барем на кармичкој разини, донијети неки напредак! Ако не вјерујемо у то, заправо и сами перпетуирамо ситуацију у којој се тренутачно налазимо.

АВАНГАРДА: Шта имаш да кажеш младим људима који се труде и који су успјешни у оном што раде а не добијају подршку уже породице? РЕМИ: Породица је битна, важно је да ти пружају потпору, али не можеш увијек рачунати на њихово разумијевање. Наши

АВАНГАРДА: Жене које репују су код нас ендемска врста. Какав је данас положај ангажоване умјетнице као неког ко позива на глас разума, на бунт а и на једнакост жена? РЕМИ: Спол није примарно битан, у овом контексту. Наравно, ако погледамо дубље, то јесте једно од питања – на примјер, колико познатих сликарица имамо у mainstream култури? Врло мало. Да не кренем у сецирање музичке сцене и бендова... Но примарно, битно је остварити се као човјек и умјетник и

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 7

Ру б р и к а

дјеловати без родног, сполног, националног или вјерског премаза. Тек онда када си сигуран у себе, можеш почети с дјеловањем на некој дубљој разини. Како бих ја, да нисам сигурна у себе и свој став, могла ишта говорити другима или о другима? Треба кренути од самог себе, анализирати се, видјети гдје стојиш... Па онда, ако осјетиш потребу, ангажирати се на пољу које те највише занима – друштвени активизам мени је дошао природно јер сам емпат и боли ме неправда. Зато и пишем пјесме у којима о томе проговарам... За мене је то било питање тренутка, а не питање хоћу ли уопће реагирати. АВАНГАРДА: Била си дио документарног филма „Стани на пут“, филма о почецима сарадње домаћих хип-хоп сцена, како је било вратити се на почетке свега тога и евоцирати те успомене? РЕМИ: Било је јако лијепо, сусрела сам се с многим људима које нисам видјела од 8 |

А ВА Н ГАРД А

|

„прошлог стољећа“, ха ха... Некако смо се сви разбјежали, сватко на своју страну, што је и нормално јер смо одрасли и имамо неке друге планове у глави, но било их је лијепо видјети. Схватила сам да сам имала срећу одрастати у врло здравом окружењу у којем је било примарно стварати и бити креативан. Баш лијепо искуство! АВАНГАРДА: Имали сте бројне сарадње са бројним музичким умјетницима из региона. Да ли би могла да издвојиш сарадњу са неким за коју сматраш да је била јако успјешна и зашто? РЕМИ: Увијек се волим сјетити сурадње с Марчелом, јер је био и остао велика инспирација. Такођер, било је лијепо радити с Едом, има посебну енергију. Радо се сјетим сурадње с бендовима Elektric Žare и

Erotic Biljan and His Heretics. Ту сам пуно научила о себи и потенцијалу којег имам и у другим жанровима, те су ми

Д е це мб а р 2 0 1 6.

сурадње дале вјетар у леђа да и даље умјетнички истражујем. АВАНГАРДА: Како млади могу да допринесу бољем сутра? Шта поручујеш студентима као оном дијелу популације која би требало да представља будући стуб интелектуалног развоја друштва? РЕМИ: Рекла бих им да се не боје. Само то. Ако нађу мало храбрости, свашта би се могло промијенити. Било би сјајно кад би имали на уму ширу слику и кад не би промишљали само о свом универзуму. АВАНГАРДА: И за крај, једно баш неоригинално питање - да ли имате у плану у некој скоријој будућности неки концерт у Бањој Луци? Знате да сте увијек радо виђен гост. РЕМИ: Мислим да за сада немамо ништа потврђено у Бањалуци, али збиља често свирамо ту и мислим да ћемо се видјети и прије него што мислите! :)

Једа н на ј еда н са АВАН ГАРДОМ Разговор водио: Синиша Балта Фотографије: Весна Лалић

Н

исам за савет, али могу само рећи да то што су вам старији од земље и живота направили циркус, не значи да треба да ставите кловновски нос и висите са трапеза. Морате то оставити за себе и кренути даље сами. Можда то и није лоша позиција.

ЈЕДАН НА ЈЕДАН: Ранко Пивљанин, репортер и колумниста „Блица” Истина је горка, онеспокојава и нагони на размишљање. А то је овде, још увек, тежак напор.

АВАНГАРДА: У којој мјери су, по Вашем мишљењу, медији у Србији и региону извор информација, а у којој средство за манипулацију? ПИВЉАНИН: Ништа ново нећу рећи, ако кажем да су све више ово друго, али постоји мали предтекст. Иако су оснивани и прављени са основном функцијом да информишу, медији су одувек били и моћно оружје манипулације различитих центара моћи, јер је апсолутна независност у овој професији, а сада све више и индустрији, немогућа. И не треба гајити илузије да се у томе светски медијски гиганти много разликују од ових наших локалних који су нам потурени на киоске и екране. Најбољи примери за то су најпознатије глобалне телевизијске мреже попут америчког CNN-а и британског BBC-ја који редовно извештавање прилагођавају економским, политичким, а често и ратним интересима својих држава, а неретко – у чему се нарочито истиче CNN – постају и убитачне машине за препарирање сопственог, али и светског јавног мнења. Ту њихову

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 9

Ј ед а н н а ј е дан с а А ВА НГА РДО М улогу неко на корист, а неко на штету, имали су прилике да осете и људи на простору бивше Југославије у крвавом процесу њеног демонтирања. Па и Њујорк Тајмс, чувена сива дама светског новинарства са 165 година постојања, пролазио је различите фазе почео је као гласило блиско републиканцима, имао своје златне периоде када је умео да покаже зубе властима, као на пример 70-их година када је, по цену судске забране, обзнанио тајна документа америчког министарства одбране која су откривала мрачне тајне америчке вијетнамске авантуре, а данас софистицирано пропагира вредности либералног капитализма. И кадa те медијске аждаје, којима континуиран демократски оквир њихових држава пружа приличан маневарски простор, често буду куче на повоцу, можете замислити у којој позицији се налазе овдашњи медији. Нарочито они, који се оснивају преко ноћи, а преко ноћи се и гасе кад обаве (најчешће прљави) посао због кога су и прављени. И медији, који би да се, логиком традиције и каквог-таквог дуга према професионализму, одупру утицајима са стране, губе ту битку: што због сиромаштва, што због лаоконског загрљаја са центрима политичке моћи и тајкунским интересима, а често и због озбиљног мањка вере у сопствену мисију која подразумева интегритет, па и жртву. Једноставније, 10 |

А ВА Н ГАРД А

|

многи медији и новинари су проценили да је лакше и исплативије служити, него информисати и добили смо то што имамо. Није алиби за медије, али они су у позицији наковња по коме гађају разни чекићи: ако и успеју да се мало дистанцирају од политичара, наћи ће се у канџама оглашивача који рекламе условљавају некритичким писањем, а ако се и њих ослободиш, ето издавача који би да заштите сопствени интерес и капитал, а у томе им је најлакше да жртвују професионални углед. Дакле, имамо врзино коло у коме кичма пуца новинарима који имају два подједнако невесела избора – да буду кооперативни и приме плату, или да сачувају част, а да остану без хлеба. Упркос свему, остаје онај индивидуални напор сваког од нас да се, колико је год могуће, добаци до професионалних стандарда. Јер, увек ће бити оних који се опиру да буду изманипулисани или да буду средство манипулације и оних који се нуде да буду корифеји у том нечасном послу. Сведоци смо и једних и других. АВАНГАРДА: Какви су били ваши новинарски почеци? ПИВЉАНИН: Могу рећи, лепи и полетни. Био је то крај 80-их година, врхунац слободоумља омладинске штампе у којој сам прво почео да сарађујем, онда је дошло искуство са „Борбом” која се, по цену распада, није хтела у ланце режима везати и убрзо запослење у „Ошишаном јежу”, најстаријем сатиричном

Д е це мб а р 2 0 1 6.

часопису на Балкану (гура 81 годину) који нас неколико ентузијаста и данас одржава у животу. У њему се тих деведесетих година хлеба нисмо најели, али смо се надисали слободе . Иако су новине биле скромног тиража, нисмо били без утицаја, јер нам је на располагању био НТВ Студио Б, једина независна телевизијска станица, на којој смо имали свакодневну емисију једно годину и по дана. Све док нисмо направили новогодишњи програм за 1996. годину са лутком Мире Марковић у студију где смо премијерно са Бором Ђорђевићем певали његову „Баба Јулу”. После тога смо добили озбиљне претње, а и госпођа Марковић нас је апострофирала у неком од њених „цветних” дневничких записа као потомке четника, алкохоличаре ( ту је, донекле, била и у праву) и људе сумњивог ендокринолошког састава – дакле ни жлезде нам нису биле у реду, којима треба узети писаће машине и микрофоне. И, претпостављам, успут нас отрезнити и испремештати оне криво постављене жлезде. А преко гласника је поручила да можемо дирати ЈУЛ и СПС, али да фамилију оставимо на миру. Нисмо послушали, па је цена наше непослушности, уз независност Студија Б која је одавно бола очи режиму, било преузимање ове станице од стране власти. Од априла 1997. године сам у „Блицу” где, уз једногодишњи излет у „Глас јавности”, ево гурам деветнаест година.

Једа н на ј еда н са АВАН ГАРДОМ АВАНГАРДА: Да ли је хиперпродукција и на пољу медија допринијела мањку квалитета и слободоумних новинара данас? ПИВЉАНИН: Медијска хиперпродукција је свакако обрнуто пропорционална квалитету и новинара и садржаја, али пракса „цветања хиљаду цветова” на медијском пољу и не би била толика пошаст да већина њих нису коров, смрдљивци и амброзија која изазива менталну алергију код читалаца и гледатељства. Свакако да је, кад је моја генерација улазила у овај посао, конкуренција била жестока и критеријуми високи, па је и излазни квалитет био адекватан. Данас скоро свако може да се назове новинаром, а да ли је то заиста, питање је. То не значи да данас нема талентованих и, у позитивном смислу речено, залуђених младих људи који су, логиком дигиталног доба и лакшег приступа информацијама, у многим стварима напреднији од старије гарде, али је простор у коме би требало да се докажу претворен у живо блато. И ако остану, потону или беже, најчешће у ове ПР агенције, које су један криви дериват новинарске професије, где до краја сахране себе као новинаре. Претворе се у „цепаче рукава”, јурећи своје дојучерашње колеге не би ли протурили какву лепу вест о својим клијентима или „носаче мртвих коњских глава” како би их уплашили да случајно не напишу нешто лоше. Иначе, је

ли, ништа од реклама, а ти то после објасни менаџменту. АВАНГАРДА: Колико је утопистички причати о слободи медија на Балкану? ПИВЉАНИН: На ово питање сам делимично одговорио на почетку, али да додам ону опште познату чињеницу да се слобода не даје него осваја. И само је питање избора да ли ћеш бити ушушкан у каквој таквој извесности ропства, или ћеш се упустити у освајање слободе која најчешће подразумева неизвесност. Али, чак и ако претпоставимо да постоје медијске оазе слободе, а није баш да их нема, питање је учинка те слободумности и ангажмана. Зашто? Проблем је што су у питању два паралелна тока свести. Ми који пледирамо да будемо што независнији допиремо до истомишљеника које баш и не треба едуковати и просветљивати, а они који су топуз власти и економске моћи пуне главе таргетираном бирачком телу. При том, они укњижавају пун погодак, а ми само додатно фрустрирамо ове којима су ствари ионако јасне. Чак ако критичка мисао некако и нађе пут до оних првих, они ће јој прилазити са скепсом, јер се манипулација и лаж лакше примају. Оне су заводљиве и пријају уху , истина је горка, онеспокојава и нагони на размишљање. А то је овде, још увек, тежак напор. АВАНГАРДА: Као главно оправдање за аутоцензуру многи користе ону већ отрцану фразу „имамо дјецу и породицу“? Значи ли да

свако ко искрено говори или пише „нема дјецу“? ПИВЉАНИН: Напротив. Одговоран родитељ ће, управо зарад добробити своје деце, покушати да разгрне мрак како би му деца сутра корачала по виделу. Сопствена и сигурност породице, свакако, зна бити лимитирајући фактор нарочито кад се види да на овим просторима ниједно убиство новинара није разјашњено, да су често изложени претњама, па и физичким нападима, битанги које за то не одговарају и са те стране је разумљиво да се новинари уздржавају од дубљег копања по овдашњим Аугијевим шталама. Међутим, проблем је што је аутоцензура често само вишак ревности или уступак материјалној ситуираности или извесним привилегијама. То бих назвао кукавичлуком из конформизма и за њега нема оправдања. АВАНГАРДА: Живот у бившим републикама СФРЈ за многе више личи на пуко преживљавање него на живот достојан човјека. Чак и људи који поштено зарађују своју кору хљеба једва спајају крај са крајем. Какав је положај просјечног новинара у овом времену и уређењу? ПИВЉАНИН: Ни гори ни бољи од живота просечног човека који сте дефинисали питањем. Море нас исте стрепње и муке, најчешће оне егзистенцијалне. Несигурност у овом послу је много већа него пре само десет година када се прилично лагодно „шетало” из редакције

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 11

Ј ед а н н а ј е дан с а А ВА НГА РДО М

у редакцију и само онај ко није био од новинарског нерва није могао наћи посао. Криза штампаних медија унела је додатну пометњу, дигитални још нису постали сигуран извор прихода и док се ствари не устабиле многе ће прогутати црна рупа те транзиције. АВАНГАРДА: Да ли сте се икада покајали што сте одабрали баш овај позив? ПИВЉАНИН: Преиспитивао се јесам често, али се још нисам покајао и надам се да нећу. Не може се све гледати кроз овај тренутак који није баш весео и перспективан. Кад претурим по глави четврт века у овом послу, много тога више претеже на ону лепшу страну професије. Новинарство ми је пружило прилику да упознам различите људе, од оних са дна до врха друштвене лествице и омогућило нека заиста лепа путовања и посете местима по свету у која тешко да бих крочио из неке друге професије. За ово друго је требало и мало среће, а допринело му је ваљда, да не будем лажно скроман, и моје репортерско опредељење за које се, опет, ваљало изборити. Ако гледамо материјалну страну ту се нисам баш окористио, али с обзиром да сам још као млад свесно 12 |

А ВА Н ГАРД А

|

бирао између тога да негде идем на посао од седам до три и за то примам добру плату и слободе да радим оно што волим али за мање пара, немам право приговора. Осим тога, од новинарства сам почео да живим већ на другој години факултета, што је, за младог човека, велика привилегија. Оно што је најбитније и на шта сам, што би рекао наш премијер Вучић, нарочито поносан јесте чињеница да се не стидим ниједног слова и зареза који сам потписао, да својим ангажманом нисам обрукао професоре и да чисте савести могу стати пред сина који је кренуо истим стопама, али срећом у спортском новинарству. Довољно. АВАНГАРДА: Проглашени сте за најбољег младог сатиричара 1992. године. Јесу ли садашње прилике у политици и у друштву генерално иступиле ваше сатирично перо или су пак идеално тло за нове бритке мисли? ПИВЉАНИН: Лепо је што сте ме подсетили на ту чињеницу, па ћу испричати и малу анегдоту око награде. Повеља коју сам том приликом добио била је на пергаменту, исписана краснописом и ја сам је онако овлаш показао мајци,

Д е це мб а р 2 0 1 6.

рекао како сам дипломирао и она ми је честитала. Наравно, дипломирао сам годину дана касније, али сам тиме, пре рока, скинуо старој бригу с врата. Сатиром сам се много више бавио у младости, сада само пишем за „Јеж“, али ми је та жица остала и изузетно значила у новинарској надоградњи. Новински текст без духа је прилично мртво слово на папиру. А што се тиче времена и прилика, оне су и даље идеалан амбијент за сатиричаре. Нажалост, јер би за све било боље да сатиричари остану без посла, а да га имају стотине хиљада људи који су га, у међувремену, изгубили. И да га добију млади људи који тек треба да раде. АВАНГАРДА: Постоји ли адекватна алтернатива свеопштој помами таблоидних медија, ријалити емисија и свим негативним стварима које бомбардују просјечног човјека на Балкану? Да ли је одговорност ипак само на појединцу и његовом личном избору? ПИВЉАНИН: Алтернатива постоји, али остаје на нивоу алтернативе, док се ова пошаст шири као цунами потапајући и темељне вредности и добар укус и људску оријентацију. Што се тиче ријалитија, најрадије бих их оставио по страни, јер површан увид на тај феномен лако одведе у јефтино морализирање, па ћу се задржати само на неколико констатација. Ти формати, како воле да их зову, стигли су са

Једа н на ј еда н са АВАН ГАРДОМ Запада и, за разлику од неких добрих ствари које би отуд могли да научимо, ми смо се дохватили баш ових. Наказно јесте, проблематично јесте, незаконито није. Телевизије, нарочито оне приватне, немају обавезу да едукују и једини богови којима се клањају јесу шер и рејтинг, а испоставило се да их баналност и примитивизам дижу у небеса. С друге стране, саблажњавати се над избором доконих домаћица (мада ако су доконе, тешко да су домаћице) и остале клијентеле „Фарми“ , „Парова“ и осталих великих „братова“, такође не води никуд. Јесте им потурено кукавичко јаје, али свако има црвено дугме на даљинском да угаси телевизор и могућност да из меморије те канале избрише. Оно што се и коме се може замерити, јесу регулаторна тела за електронске медије која имају могућност да те програме помере из такозваног „прајм тајма“ тамо где им је и место – у термине резервисане за програм „тврђег“ садржаја. Па ко има луксуз да не спава и потребу да чује умилни глас Змаја од Шипова нек› се уз ибрик кафе намести на троседу и чека поноћ, па ако хоће и зору. Што се тиче жутих одштампотина, које крстимо таблоидима, бојим се да ови наши ни то име не заслужују. Они би се евентуално могли назвати тоалетоидима, док су таблоиди, у изворном облику, нешто друго. Укратко, они подразумевају мало „заоштренији“ приступ теми, бомбастичнији наслов, велики

фонт слова, за нијансу дубље гурнуту руку у друштвене сенкрупе него што то раде мејнистрим медији, али нису бестидна пропаганда и лаж по сваку цену. То јест по цену двадесетак и кусур динара, по коју се то смеће овде продаје. Немачки „Билд“ је таблоид, али он је пре неку годину сменио немачког председника. Наши „таблоиди“ су политичке слуге, огласне стране режимских пропаганди, резервоари фекалија за политичке противнике, рекеташко оруђе њихових власника који уз све те дивне делатности, приде још до бестијалности експлоатише туђе смрти и трагедије. За сад не видим неки „тотал“ који би том корову доакао, јер се уредно финансијски залива од оних којима служи, а „васпитава“ и одговарајућу публику далтониста – која све види жуто или ружичасто! АВАНГАРДА: Какав утисак на вас остављају данашњи студенти и уопште ратне и послијератне генерације? Јесу ли превише уљуљкани у свијету и систему који су им старији оставили? ПИВЉАНИН: Уф, нисте ни свесни да сам се, читајући ово питање пребацио у време после оног Другог светског рата, што значи да се полако стари. Али, има ту и још нечега. Уљуљканост о којој говорите пре пристаје позном периоду социјализма и привилегију да у њој уживају имале су неке друге генерације у бившој заједничкој држави. После су платили цену те несмотрено-

сти и одбијања да виде како су се конопи тог лигештула прилично истањали. Кад су схватили ствар, већ је било касно и треснули су о земљу. Генерације наших новијих братоубилачких ратова и тог послератног доба тешко да су уљуљкиване - пре ће бити да су растрзане и у приличном дефициту сигурности. Они рођени уз рат су трауматизовани, они рођени после су дезоријентисани и без јасне представе куда и како. Одговор на – куда, обично гласи – на Запад, а на како – по сваку цену! Нисам за савет, али могу само рећи да то што су вам старији од земље и живота направили циркус, не значи да треба да ставите кловновски нос и висите са трапеза. Морате то оставити за себе и кренути даље сами. Можда то и није лоша позиција. АВАНГАРДА: Пошто смо ми прије свега студентски часопис, која је Ваша порука студентима у Републици Српској и уопште младим људима? ПИВЉАНИН: Чувајте се великих порука и оних који вам их шаљу! Или вас лажу, или ће вас довести у заблуду или ће вас одвести у неки белај као што су пре само двадесетак година неке друге младе људе одводили у бесмислене ратове, све са великим порукама на уснама. Ја ћу се задржати на препоруци: учите да знате, не да имате диплому, будите часни и, колико год изгледало немогуће и илузорно, покушајте нешто радом!

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 13

Ј ед а н н а ј е дан с а А ВА НГА РДО М

ИНТЕРВЈУ: Марко Прелевић, уредник „Недељника“ и колумниста „Мozzart sporta“

И

ма онај нобеловац, знате га сигурно, Боб Дилан се зове, који нам поручује да „држимо очи широм отворене“. Немојте да дозволите да вам убију ентузијазам, немојте да падате на медијске трикове диктатора у покушају, и сетите се, иако често тако не изгледа, да је боље живети сада него икада раније. РАЗГОВОР ВОДИО: Борис Ђекановић

К

ажу да постоји нека тајна веза између умјетности и спорта, конкретно фудбала. Зато, не треба да нас зачуди податак да је Милош Црњански био пасионирани заљубљеник у бубамару, Ками несуђени професионални голман са инстинктом пантера, док је Пазолини својевремено изјавио да осјећа сву љепоту и чулност живота, ерос који избија из сваког покрета растрчаних младића. Наш саговорник је умјетник писане ријечи, додуше, оне новинарске, али не мање упечатљиве и врједније. Довољно је рећи, Марко Прелевић. Брани част младих виртуоза журналистике, иако се он са тим не би сложио. Његове колумне у реномираном листу „Недељник“ већ дуго исправљају криве Дрине, не дозвољавају да заборавимо шта је живот заправо и које су то праве, непролазне вриједности. Полихистор, хомо универсалис. Пишући колумне за ,,Mozzart sport“ упустио се и у спортске воде, те и ту плива као професионалац. Његови

14 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Једа н на ј еда н са АВАН ГАРДОМ текстови се шире интернетом, као прије занимљиви тесктови или необична штива која су ишла од клупе до клупе. Сад их млади ,,дијеле“ друштеним мрежама. Принцип је исти, нијансе су у питању. Квалитет увијек нађе начин да исплива. Са Марком смо разговарали о многим темама које занимају младе, а и оне мало старије. Друштвена збивања из његовог угла, спорт каквим га данас познајемо, његови новинарски почеци, слом моралних вриједности су само неке од тема разговора. АВАНГАРДА: Иза себе имате мноштво колумни које су покренуле неке људе и натјерале их да промијене своје мишљење. Такође, ваше спортске колумне су поставиле нове стандарде. Какве слике Вам се формирају у сјећању када помислите на почетке бављења овим позивом? МАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Мој је отац је био новинар, дописник Вечерњих новости, репортер лаке реченице, ратни извештач који се у оно одвратно, тмасто време није укаљао, човек који ме и генетски заразио новинарством, и пре него што ставим тачку на иједан свој текст, помислим да ли је професионалан као што су били његови. Тако су се и моји почеци десили много пре него што сам закорачио у београдску рубрику истог тог листа, где ћу остати неколико година и где ћу се, без претеривања, наносати бурека, нагледати лешева, назаустављати

трамваја, нашетати протеста – укратко, радити све оно што су падавани у новинарству некада обавезно радили. Био сам можда и последња генерација која је морала проћи „стару” школу (једну од три релевантне тада: Новости, Политике или Блица), пре него што се десила експлозија – или треба употребити неку још бруталнију реч, ако погледате чиме се све баве?

– онлајн медија, друштвених мрежа и сензационалистичких портала тегобно сумњиве каквоће и истинитости. То не значи да сам песимиста гледе нових генерација, штавише: када погледам младе колеге који долазе на праксу у Недељник или у часопис Оригинал, видим колико брже размишљају и колико (за добро) користе интернет; колико су им широки погледи и колико добро пишу; и потребно је само да не пристају на компромисе, да не дају на себе, и да не дозволе да уђу у зачарани круг бесмисла портала таблоидне провинијенције, где ће за преситну кинту копирати вести са агенција или измишљати потпуно нове, све мислећи да је то – јер тако су им рекли – новинарство и мрзети, помало, па све више и више, и себе и то проклето новинарство. АВАНГАРДА: Колумниста се често сусреће са донкихотовским борбама. Да ли је писање довољно ефикасно оружје у данашњем времену? МАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Пробудим се некада у сред ноћи и питам се то исто, само с још

паничнијом конотацијом: Дођавола, Марко, а шта ако то стварно нико не чита и ако то заиста никога не погађа? Шалу на страну – ако је шала – другога оружја немам нити желим да имам; и као колумниста и као члан редакције која изнад свега држи до пристојности, водим се оном да свако треба да ради све што може да овој земљи и овим крајевима буде боље, од професора до полицајца. Ако новинар макар једног читаоца успе да натера да размишља, нешто прочита, о нечему се запита, ако реченицом промени нечији живот – а верујте, и то се догађало – није ли то цео свет? Ах, у доба Твитера је свако помало колумниста, новинар и уредник, чујем вас већ како мрмљате, свако је способан да направи своју малу нишу у којој ће филтрирати информације и бирати изворе (што се углавном окончава једноумљем), но успех Недељника и трендови у развијеним земљама, који кажу да продаја, читаност и утицај озбиљних медија расту, сведоче да људи и даље, да парафразирам Џоа Страмера, воле да прочитају нешто добро, макар недељом. Да се вратим на питање – да ли је ефикасно, не знам, и оним ноћима волим да мислим да јесте; али знам да је боље од ћутања и помирења са статусом кво у све земљи која се претвара у напредну шизофрену представу за све грогираније масе.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 15

Ј ед а н н а ј е дан с а А ВА НГА РДО М АВАНГАРДА: Важите за човјека са широким интересовањима и знањем, почев од политике, музике, спорта, па до културе. Шта Вас највише испуњава и када се осјећате као на „домаћем терену”? МАРКО ПРЕЛЕВИЋ: За тастатуром, пред белим екраном на којем трепће курсор; клоним се дневне, каљужне политике и странчарења, а свим осталим темама и областима приступам једнако радосно. АВАНГАРДА: Недавно сте у једном интервјуу изјавили да је српско новинарство пало на дно и да је таблоидизација Србије толико узнапредовала да је прерасла у нови жанр, те да су таблоди ти који процјењују морал појединаца или групе људи. Има ли спаса за новинарство у Србији и уопште у регији? МАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Ено Недељника на киоску сваког четвртка, ено и других добрих новина, НИН-а, Времена, Данаса, Света компјутера, Националне географије, Глобуса, суботњег издања Јутарњег листа – још нисмо, срећом, мада пасдарани премијера Србије и његови посилни таблоиди покушавају да нас доведу до тога, још нисмо дошли до стадијума у којем ће се добра штампа продавати испод тезге, ваљати

16 |

А ВА Н ГАРД А

|

као пропагандни материјал ћелије комуниста за Другог светског рата, у којем ћемо морати шапатом тражити „оне наше” новине. Док је тако, има спаса и за новинарство и за интелигентне људе у Србији и у регији; када не буде – а труде се да не буде, на хиљаду и један начин – па ништа, писаћемо и даље, черчиловски речено борићемо се на киосцима и на сајтовима, бранићемо се на обичном папиру ако не можемо на масном, и никада се нећемо предати. АВАНГАРДА: У Вашим спортским колумнама и чланцима немогуће је не примијетити велики удио књижевно-умјетничког. Вјеште језичке бравуре, употреба читаве палете стилских фигура чине да и они који се толико не разумију у фудбал, са узбуђењем прате Ваш рад. Како гледате на то? МАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Имам срећу што сам у спортском новинарству само пролазник, посматрач са стране, и да ми је као таквом, а захваљујући редакцији Mozzart Sporta, дозвољена слобода и изражавања и закључивања какву спортски новинари често не освајају. Није та веза лепоречја и фудбала нимало нова ни оригинална: како је само о тој игри писао Едуардо

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Галеано, како Петер Естерхази, како Марио Варгас Љоса! А код нас? Милош Црњански који пика лопту на месту где ће нићи ријечка Кантрида и који машта о дресу СК Југославије и, када га године већ стигну, о макар још једној утакмици Црвене звезде. Па Веселко Тенжера, којег волим звати Тином Ујевићем социјалистичке Хрватске, са бесмртном реченицом „Добро је у Загребу имати неког као што је Динамо, тако да знаш како има нетко коме иде и горе него теби у овоме граду” у којем је сва бол и сав смисао љубави према једном клубу; или Бранко Гавелла што суди прву утакмицу на тлу Хрватске давне 1912. године; а шта тек написати о Божу Копривици, а да то буде макар упола оригинално као његова промишљања о фудбалу... Бил Шенкли је изговорио да је фудбал много више од живота и смрти, а пошто је само уметност већа од живота и смрти, онда је фудбал уметност, и зашто му не прићи тако, ако вас већ богови нису обдарили талентом за шутирање. АВАНГАРДА: Можете ли повући паралелу између фудбала некад и сад? Видите ли данас умјетност у фудбалу и гдје? Има ли данас „пјесника” међу модерним фудбалерима или је зарада прогутала љепоту и чар игре? МАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Увек је оно „пре” било боље, чак и ако га се не сећамо и ако нисмо били живи, али ето, знамо,

Једа н на ј еда н са АВАН ГАРДОМ осећамо, како се некада играо фудбал, који се више не игра? Тако ћемо, ваљда, сви ми који данас закерамо и говоримо да „није то тај фудбал” кроз коју деценију ниподаштавати оно што ће доћи и говорити да су последњи уметници били Меси, Роналдо, Суарез, Модрић, Левандовски или чак Бонући и Барзаљи – то је животна и фудбалска законитост, изгледа, посебно када су критеријуми подигнути, када фудбала има на свим екранима. Не треба бити, хоћу да кажем, превише груб према данашњем фудбалу. Ако вам на тренутке изгледа да је превише оптерећен славом, блицевима и новцем, онда потражите лепоту и чар игре у детаљима, тамо негде где се и ђаво крије. У она два-три потеза Месута Озила против Лудогореца (или знате неког бољег модерног бугарског песника?), у хуку с трибине Сан Паола када њихов усвојени син Марек Хамшик постигне погодак, у радости играча Сан Марина који постижу први гол у гостима у овом миленијуму, у свакој мачкастој паради, а још их у себи има, Ђиђија Буфона, у прегледу игре Мануела Нојера... АВАНГАРДА: С обзиром на то да сви живимо веома стресну свакодневицу, морамо да тражимо неке микрокосмосе који ће нас сачувати од ње. Већина микрокосмоса базира се на књигама, филмовима, музици. Који то аутори сачињавају Ваш микрокосмос?

МАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Био би тај списак, од Фокнера и Фантеа, преко Кундериних чешких романа до тока свести Паола Сорентина – и он је уметник који ће тек задужити фудбал! – од панка мрачне Калифорније Џерија Брауна до другог албума Arcade fire, дужи чак и од овог интервјуа, па нека остане на ауторима с којима сам се дружио у последњих месец-два. Мој пријатељ Естерхази ме најзад одвео до Ласла Краснахоркаија, смуцали су се ту негде и Роберт Перишић и Дејв Егерс (и гарант први о другоме мисли да није Франзену ни до рамена, али је довољно пристојан да то не каже!), открио сам да се можете вратити Реплејсментсима чак и кад више не маштате о Сијетлу и карираним кошуљама из филма „Singles”, а да ми „Rise against“ никада неће досадити и да једва чекам турнеју на којој ће се догодине појавити са „Rancid“, смејао сам се Питеру Капалдију у семиналној серији „The Thick of It“ и потом

ми је било тужно јер ми то, авај, живимо, и таман што сам се тешком муком одвикао од догодовштина Гералта од Ривије, неко ми је рекао да је изашао „Football Manager 2017“. АВАНГАРДА: Пошто смо ми прије свега студентски часопис, каква је Ваша порука младим, талентованим људима који тек треба да пронађу своје мјесто под сунцем? МАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Следите дух својих славних пред... Шалим се. Баш немојте. То немојте никако. Има онај нобеловац, знате га сигурно, Боб Дилан се зове, који нам поручује да „држимо очи широм отворене”(Ако је и само за ту песму постао лауреат, добро смо учинили). Немојте да дозволите да вам убију ентузијазам, немојте да падате на медијске трикове диктатора у покушају, и сетите се, иако често тако не изгледа, да је боље живети сада него икада раније.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 17

Новос т и

Студентске спортске игре ПИШЕ: Зоран Граховац ФОТОГРАФИЈЕ: Драгана Душанић

„С

тудентске спортске игре“ одржавају се 8. годину заредом у организацији Студентског парламента Универзитета у Бањој Луци, као манифестација која је прерасла у највећу студентску спортску манифестацију у Републици Српској. Ове године забиљежен је рекордан број учесника, свих 17 факултета такмичило се у 4 колективна и 5 индивидуалних спортова, током трајања „Студентских спортских игара“. Више од 1000 студената активно је учествовало и на спортским теренима презентовало свој таленат и спортски дух који влада у једној здравој академској заједници. „Студентске спортске игре“ одржане су од 6. до 14. априла на спортским теренима Студентског центра „Никола Тесла“ и у Кампусу Универзитета. На спортским теренима Студентског центра „Никола Тесла“, 6. априла 2016. године, уприличено је свечано отварање „Студентских спортских игара 2016 ”. У име академске заједнице Универзитета у Бањој Луци присутне је поздравио проректор за наставу и студентска питања, проф. др Симо Јокановић, који је честитао Студентском парламенту на организацији овог догађаја , а студентима пожелио да им игре, осим добрих резултата, донесу и добро дружење и трајне успомене. „Студентске спортске игре 2016“ званично је прогласио отвореним министар просвјете и културе у Влади Републике Српске, др Дане Малешевић, који је истакао да је ријеч

18 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

о манифестацији коју Министарство традиционално и са великим задовољством подржава из године у годину. Министар је истакао да је осим развијања спортског духа, посебна вриједност игара што оне пружају прилику за размјену искустава и дружења, која студенте и по завршетку школовања подсјећају на најљепши период живота. Студенти су се током десет дана надметали у више екипних (мали фудбал, кошарка, одбојка и рукомет) и индивидуалних спортова (стони тенис, пливање, улична трка, тенис и шах), док су посљедњег дана манифестације одржани финални мечеви у свим категоријама. У фудбалу, прво мјесто је освојила екипа Факултета Физичког васпитања и спорта, у кошарци прво мјесто је освојила екипа Машинског факултета, док је у одбојци најбоља била екипа Шумарског факултета, а у рукомету екипа Електротехничког факултета. „Студентске спортске игре“ имају за циљ промоцију спорта и здравог начина живота, те позитивног размишљања као основе једне здраве академске заједнице, као што је Универзитет у Бањој Луци. На манифестацији су поред многобројних такмичара и студената који су све вријеме са трибина давали несебичну подршку својим колегама, присуствовали и многобројни професори и декани. Игре ће бити организоване и наредне године, а планирана је реализација „Студентске спортске лиге“, која би трајала током читаве академске године. У здравом тијелу, здрав дух.

Н о в о с ти

У БиХ почеле активности на ERASMUS+ пројекту STINT Јачање интернационализације у високом образовању БиХ Аутор: СП УИС

П

репознавајући значај интернационализације и механизама признавања квалификација, Универзитет у Источном Сарајеву је у сарадњи са јавним универзитетима у БиХ почетком 2016. покренуо иницијативу за покретање пројекта који би унаприједио и интегрисао ове процесе и утицао на интеграцију високог образовања у Европско подручје (EHEA). Пројекат „Јачање интернационализације у високом образовању у БиХ“ је одобрен од стране Европске комисије (Erasmus+ Capacity Building in Higher Education) у августу 2016, да би реализација његових пројектних активности започела крајем 2016. године. Још од 2003. године, када је БиХ ратификовала Лисабонску

конвенцију о признавању страних високошколских исправа, високо образовање у БиХ је прошло кроз низ реформи с циљем приближавања „Европском простору високог образовања“ (EHEA). Процес реформи је настављен увођењем Болоњских принципа, а затим и процесом акредитације високошколских установа која је препознала интернационализацију и признавање квалификација као кључне елементе унапређења. Иако је од потписивања Лисабонске конвенције прошло више од 13 година законски прописи у БиХ још увијек нису у потпуности усклађени са међународним документима унутар EHEA, а на јавним универзитетима не постоје јединствене процедуре за признавање страних високошколских исправа. Тренутно чињенично стање за

посљедицу има слабију мобилност студената, наставног и ненаставног особља, као и низак ниво интернационализације који би требало да буде камен темељац високог образовања. Побољшања на овом пољу требало би да буду остварена управо кроз овај Erasmus+ пројекат који наглашава проблеме који се односе на неусклађености процедура за признавање квалификација у складу са међународним документима унутар EHEA и тражи најбоље методологије за рјешавање тих проблема за добробит свих укључених партнера и студената као корисника високог образовања. Пројектне активности усмјерене су на институционално јачање интернационализације и препознавање механизама признавања квалификација уз подршку ентитетских министарстава образовања, државних и ентитетских агенција. Резултати пројекта су оријентисани на детаљну анализу тренутног стања у БиХ, јачање институција високoг образовања кроз развој и имплементацију

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 19

Н о во с ти

стратегија и индикатора за интернационализацију, креирање модела признавања квалификација у складу са европским, побољшање капацитета високошколских установа (људских и физичких), развијање критеријума за процјену интернационализације и њихово укључивање у постојеће критеријуме за акредитацију високошколских установа, као и на обуку наставног и административног особља и студената. Кроз овај пројекат биће унапријеђен рад канцеларија за међународну сарадњу на свих осам јавних универзитета у БиХ, а њихов рад биће подржан радом правних служби, одјељењима које се бави признавањем квалификација у циљу олакшања проходности студената са институције на институцију. Сви резултати пројекта су објављени и доступни јавности како би се осигурало да различите циљне групе имају увид у реализацију пројектних активности. Узимајући у обзир различит културни контекст, језичке разноликости, сви важни документи биће преведени 20 |

А ВА Н ГАРД А

|

на локалне језике, како би били разумљиви и корисни широј публици, с обзиром на дубље циљеве пројекта усмјерене на запошљавање, наставак школовања, мобилност студената и наставног особља, сарадњу са међународним институцијама и сл. Очекивани ефекат пројекта треба да буде модернизација система високог образовања у БиХ, као и јачање капацитета високошколских институција за интернационализацију и признавање квалификација. Успостављен и усклађен систем признавања у БиХ требало би да допринесе остварењу веза између Лисабонске конвенције о признавању и Стратегије мобилности EHEA 2020.

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Поред осам јавних универзитета у БиХ (Универзитет у Бањој Луци, Универзитет у Бихаћу, Универзитет Џемал Биједић, Универзитет у Источном Сарајеву, Свеучилиште у Мостару, Универзитет у Сарајеву, Универзитет у Тузли, Универзитет у Зеници), у пројекту учествује и Центар за информисање и признавање докумената из области високог образовања, Агенција за развој високог образовања и осигурања квалитета БиХ, Агенција за акредитацију високошколских установа Републике Српске, Министарство просвјете и културе Републике Српске, Федерално министарство образовања и науке и међународни партнери из Белгије (Katholieke Universiteit Leuven), Велике Британије (Buckinghamshire New University) и Португала (Politecnico do Porto), који својим знањем и искуством треба да помогну у реализацији пројектних активности и утичу на циљне групе. За више информација посјетите веб страницу на енглеском језику http://stint-project. net/

Н о в о с ти

„Студенти у сусрет науци“ (Stes) ПИШЕ: Зоран Граховац

„С

туденти у сусрет науци“ (StES) je традицонална студентска научно – стручна конференција, са међународним учешћем у организацији Студентског парламента Универзитета у Бањој Луци. Конференција је под покровитељством Министарства просвјете и културе Републике Српске и Министарства науке и технологије Републике Српске.

StES конференција даје изазовну могућност младим научницима и истраживачима да одмјере своје снаге у међународним оквирима и при томе да сазнају нешто ново из научне области за коју се школују. „Студенти у сусрет науци“, први пут је организована 2008. године, са једним циљем

да се студентима отворе врата према науци и истраживању, те новим технологијама. Право учешћа имају студенти I, II и III циклуса студија. Претходних година StES је окупио студенте из свих дијелова свијета, попут студената из САД-а, Русије, Велике Британије, Њемачке,

Кине, Турске, Индије, Шпаније, Словеније, Француске, Хрватске, Србије и др. Интердисциплинаран карактер конференције омогућује студентима различитих афинитета да се истакну и промовишу, те презентују своја научно – стручна достигнућа, али и добију увид у научна

достигнућа студента других универзитета. Шест научних области заступљено је на конференцији: Природне науке, Инжењерство и технологија, Медицинске и здравствене науке, Пољопривредне и шумарске науке, Друштвене науке и Хуманистичке науке. Чланови организационог одбора конференције су успјешни студенти Универзитета у Бањој Луци, који су остварили одређена достигнућа у А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 21

Н о во с ти научноистраживачком раду. Научни одбор конференције сачињавају еминентини професори Универзитета у Бањој Луци и Универзитета у Источном Сарајеву. Почасни одобр конференције чине ректори два јавна универзитета, министри и друге угледне личности академске заједнице. Радови студената објављују се у Зборнику радова конференције. Многи асистенти, доценти на факултетима, угледни научни радници из земље и Европе били су дио конференције и своје прве кораке учинили на конференцији Студентског парламента „Студенти у сусрет науци”. „Студенти у сусрет науци“ – StES са међународним учешћем је водећа научно – стручна конференција студената у региону са циљем да се прикажу научна и стручна достигнућа студената и могућност њихове примјене у

22 |

А ВА Н ГАРД А

|

паркси, те да се одреде правци даљег истраживања. Кроз конференцију подстичемо младе људе на научноистрживачки рад, промовишемо здрав академски дух и квалитетно проводимо вријеме на Универзитету у Бањој Луци и граду на Врбасу. Висококвалитетан научни и програмски одбор овогодишње конференције, са еминентним научним радницима и

Д е це мб а р 2 0 1 6.

наставницима Универзитета у Бањој Луци уз еминентне предаваче и актуелене теме гаранција су квалитета StES-а 2016. Конференција је ове године у знаку обиљежавања 160 година од рођења српског научника Николе Тесле. „Наука данашњице је технологија будућности “, слоган је овогодишње конференције.

Н о в о с ти

Правни факултет УИС-а обиљежио велики јубилеј 70 година постојања и развоја правне науке ПИШЕ: Проф. др Радомир В. Лукић, Декан Правног факултета УИС-а

П

ромоцијом студената и вјерским обредом ломљења славског колача, уз присуство бројних високих званица из јавног, културног и политичког живота, Правни

факултет Универзитета у Источном Сарајеву обиљежио је 31. октобра велики јубилеј - седам деценија постојања и рада и своју крсну славу Светог Петра Цетињског. Тим поводом, за признати седамдесетогодишњи рад на пољу високог образовања, јавне дјелатности и активности

којом је дат допринос општем напретку и афирмацији Републике Српске, предсједник Републике Српске, Милорад Додик, одликовао је Правни факултет Орденом Његоша првог реда. Правни факултет настао је, за људски вијек, већ далеке 1946. године у некадашњој Федеративној Народној Републици Југославији и њеној федералној јединици Народној Републици Босни и Херцеговини. Потом се развијао и растао у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и њеној федералној јединици Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, да би данас био један од стубова развоја правне науке и стру-

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 23

Н о во с ти

ке у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Већ само помињање измијењених назива бивше југословенске државе и једне од њених шест федералних јединица, а потом и као нове државе настале у границама управо те бивше југословенске федералне јединице, на чијој се територији сада налази сједиште овог факултета, наговјештава представу о природи, тегоби и тежини времена у којима је настао, стасао, доказао се и постао познат као правни факултет у коме су живјели, радили и стварали његови наставници, асистенти и дипломанти, који су били окосница правничке професије у некадашњој Босни и Херцеговини и данашњој Републици Српској. Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву са правом баштини седамдесетогодишњу традицију некадашњег Правног 24 |

А ВА Н ГАРД А

|

факултета Универзитета у Сарајеву заједно са садашњим Правним факултетом Универзитета у Сарајеву. Дио наставника и сарадника српске националности који је до 1992. године радио на Правном факултету Универзитета у Сарајеву утемељио је 1994. године рад Правног факултета Универзитета у Сарајеву Републике Српске, данас Универзитета у Источном Сарајеву, који је настао издвајањем високошколских установа из Универзитета у Сарајеву и њиховим удруживањем у Универзитет у Сарајеву Републике Српске. Испрва професори Богдан Лоза, Гашо Мијановић, Дубравка Алагић, Вера Чучковић, а потом и аутор ових редова, Драгана Кнежић-Поповић, Милан Томић и Милимир Мучибабић су чинили оправданима ово издвајање и подјелу баштине.

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Од тада па до данас, Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву корачао је сигурним кораком напријед и постао препознатљива и угледна високошколска установа у Републици Српској и Босни и Херцеговини, али и у ближем и даљем државном и међународном окружењу, која је у току свих модерних појава у праву и правном образовању. Наша факултетска заједница коју чине наставници, сарадници, садашњи и бивши студенти и ненаставно особље, чврста је и способна да одржава редован рад и обезбјеђује развој, да се суочава са изазовима које носе сталне друштвене и технолошке промјене, као и са тешкоћама и да их прије или касније рјешава на повољан начин. Спремни смо да дајемо заиста квалитетно правно образовање свим нашим студентима, без икакве разлике. До сада оствареним смо задовољни. Понекад нам се чини даје могло и више и боље, али после погледа на околности у којима смо радили, поготово послије 1992. године, кажем себи да заиста морамо да будемо задовољни. Задовољни бројем студената, бројем и квалитетом наших дипломаната, бројем оних наших дипломаната који обављају важне судске, управне и политичке и послове у Републици Српској и Босни и Херцеговини, бројем и квалитетом наставника и сарадника, бројем издатих уџбеника, издатим бројевима нашег Годишњака, бројем одржаних научних скупова

Н о в о с ти

и округлих столова, бројем такмичења у бесједништву, бројем дебата у нашем дебатном клубу, нашом студентском организацијом и интересовањем за наш факултет. И поред свега тога, и данас пред нама стоје нови планови и различите, мање или веће, препреке у њиховом остваривању. Наши планови су условљени постизањем потпуне кадровске самосталности, која је на видику, за двије до три године. И када је постигнемо, а хоћемо, нећемо да заборавимо помоћ коју су нам баш у том погледу

у протеклих двадесетак година указивали правни факултети - из Београда, прије свих других, али и из Новог Сада, Ниша, Крагујевца и Бање Луке. Када и ови планови буду остварени, окренућемо се стабилизовању и популаризовању другог циклуса студија и оснивању трећег циклуса. истовремено са тим, чинићемо све што је у нашој моћи да обогатимо научноистраживачки рад. Та три правца нашег рада постаће доминантни у наредној, осмој деценији дјеловања нашег факултета.

Увјерени смо да смо кадри да постигнуто сачувамо, а планирано достигнемо. Учиниће то они који воле и цијене овај Факултет и који су спремни да му се посвете. А таквих заиста има. Посебно међу млађим и тек изабраним наставницима и онима који ће у наредне двије до три године стећи наставнички статус. Учиниће то и они који ће у наредним годинама тек заузети сарадничка мјеста, а биће одабрани међу најбољима. Сви они су животно и судбоносно везани за овај Факултет, а то је најбоље јемство да ће планирано да буде претворено у стварност. Уједно, то је и најснажније јемство да ће Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву трајати још дуго и да ће бивати све успјешнији и успјешнији у правном образовању и научном и истраживачком раду и да ће друштву давати способне, храбре и честите припраднике правничке професије. Промовисана 72 дипломца На свечаности је промовисан један магистар правних наука, пет магистара права и 72 дипломирана правника. Награде су додијељене и најбољим студентима: студенту генерације Љубинки Бојић (8,89), студенту II године Брану Хаџи Стевићу (10,00), студенту треће године Николи Јовановићу (9,50) и Бранислави Петковић (9,78) студенту завршне четврте године.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 25

Н о во с ти

Катедра за кинески језик Филозофског факултета УИС-а у успону Наша најбоља реклама су наши студенти. Разговор водила: Драгана Радовановић

Н

а Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву прије шест година отворена је Катедра за кинески и енглески језик, прва у Босни и Херцеговини. Од њеног отварања, Катедра биљежи само успјехе и ради на проширењу садржаја које нуде студентима. У недјељу 4. децембра биће одржан „Кинески стандардизовани национални тест“ у просторијама Филозофског факултета. Тим поводом разговарали смо са руководиоцем Катедре за синологију, доценткињом др Бојаном Павловић. Авангарда: Професорице Павловић, ко ће приступити тестирању, какви су предуслови и од каквог значаја је овај тест? Павловић: Тест ће овог пута полагати студенти прве, друге, треће и четврте године, као и студенти на мастер студијама. То је тест преко кога студенти могу да добију међународно признати сертификат из кинеског језика. Он се све више тра-

26 |

А ВА Н ГАРД А

|

жи као услов за запослење, посебно у кинеским компанијама. Након што смо добили одобрење од националне канцеларије за учење кинеског језика као страног „Ханбан“ у Кини да отворимо ову врсту центра наши студенти више неће моћи да иду на студијски боравак у Кину само на основу препоруке професора и просјека него ће се тражити да имају положен овај тест. Ми смо једина Катедра за синологију у БиХ, а сада смо и једини центар гдје постоји могућност да се полаже овакав тест. Авангарда: Колико има пријављених учесника, колика је цијена полагања и да ли диплома захтијева обнову полагања након одређеног времена? Павловић: Цијена је између 10 и 15 евра, у зависности од нивоа. Наши лектори су се борили за даљи развој катедре и са „Ханбаном“ су успјели да се договоре о најповољнијој цијени на подручју Европе. Ове године имамо око 60 полагача. За њих је много повољније да овај тест полажу овдје него у Кини. Важење овог сертификата је

Д е це мб а р 2 0 1 6.

двије године, тако да се од њих очекује да тест полажу поново. То је неопходно да би остали у току са струком па се у тестове стално уносе измјене. Авангарда: Тестирање познавања кинеског језика за младе је одржано 19. новембра. Какав је био одзив и да ли сте задовољни резултатима? Павловић: То је била једна предивна слика. Њих деветоро је полагало, а најмлађи полазник има осам година. Оно што је јако лијепо јесте да „Ханбан“ канцеларија води рачуна о младим полагачима и добијају поене само зато што су покушали да полажу. Од њих се не тражи да постигну неке високе резултате, али се води рачуна о њима и зато се труде да их награде за учешће у кинеској култури. Авангарда: Познати сте као катедра која има разноврстан програм, тако је у матичној библиотеци у Источном Новом Сарајеву постављена изложба „Кина и ми: Приче малих градова“. Шта су посјетиоци могли да виде на овој изложби? Павловић: Потрудили смо се да прикажемо оно универзално људско - Шта има Кина, а имамо и ми. Желимо да сви који се сусретну са тим осјете блискост са овим народом. Кинези много улажу на наше просторе и желе још више. Из тог разлога је важно да их упознамо. Кинези раде на очувању традиције, а основни циљ им је да сачувају успомене па су започели пројекат римејка филма „Валтер брани Сарајево“ чиме чувају наше

Н о в о с ти

успомене док се не створе услови да их ми чувамо сами. Они су наши велики пријатељи, а ми нисмо упознати с тим. Из тог разлога људи треба да виде изложбе као што је ова наша. Авангарда: Улажући у рад и напредак катедре, проналазите креативне начине да студентима и Паљанима приближите кинеску културу. Поред древне вјештине тај-чија, бесплатног курса језика, постоје ли још неки новитети које планирате организовати? Павловић: Крајем децембра ћемо радити седмицу кинеског филма, на факултету ћемо отворити кинески кутак када ће поред професора и

студената учествовати директор Конфучијевог института у Београду који ће држати предавања на тему кинеске културе. Прославу кинеске Нове године организоваћемо 28. јануара гдје ће учествовати хор Филозофског факултета, плесна школа са Пала и наравно наши студенти. У мају организујемо Кинески мост, прелиминарни дио свјетског такмичења из кинеског језика. Тада откривамо таленте наших студената да би могли да спремају програм. Није довољно да се учи из књига, потребно је да им пружимо једну платформу гдје ће открити своје способности и показати своје знање.

Авангарда: Каква је сарадња Катедре за синологију Универзитета у Источном Сарајеву и НР Кином? Павловић: Фантастична! Ту морамо да се захвалимо амбасади НР Кине. Споразуми које смо потписали са кинеским универзитетима десили су се захваљујући њима. Они су омогућили да представници факултета оду у Кину, да присуствујемо разним конференцијама. То нуди нове прилике и студентима. Сада имамо подршку Филозофског факултета, а и интерес локалне заједнице је да нам помогне на различите начине.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 27

Н о во с ти

Авангарда: Сваке године Ваши студенти одлазе у Кину као добитници стипендије. Тај број са годинама расте. Колико студената се ове академске године налази на кинеским универзитетима? Павловић: Њих 99% се врати задовољно и то је једно лијепо искуство. Кинези фантастично организују њихов студентски боравак. Тамо им је све покривено, упознају земљу и њене најљепше аспекте - културу, традицију и менталитет. То им помаже да усаврше језик и да буду спремни за тржиште рада. Тај боравак им отвара видике: они знају да поново могу да оду у Кину, али и да се врате овдје и раде. Четврта предност је то што стекну пријатеље широм свијета. Авангарда: Катедра је основана 2011. године и уписали сте шесту генерацију студе28 |

А ВА Н ГАРД А

|

ната, а многи су већ и дипломирали. С обзиром на то да је Ваша катедра основана у оквиру Катедре за енглески језик и књижевност, да ли поред ангажмана Вас као домаћег наставника и два кинеска лектора имате могућност да запослите неке од својих студената? Павловић: Надамо се да ће то бити ускоро. Један дио њих био би овдје на факултету, наравно не сви. Осталим студентима треба помоћи да се запосле на мјесту складном њиховим афинитетима. Кинези већ 1015 година желе да дођу да инвестирају на ове просторе, али да би дошли потребна им је подршка локалне заједнице. Опција је и предавање енглеског у Кини. Слали смо их на праксу у кинеске фирме, стварали контакте са послодавцима у Кини. Курсеви

Д е це мб а р 2 0 1 6.

за млађе узрасте су прилика за неке студенте у будућности. Авангарда: Да ли сте задовољни одзивом студената на пријемном испиту, и да ли са годинама расте интересовање? Павловић: Дозвољено нам је да се упише 30 студената, а у првом року се пријавило 33-34. Из године у годину расте број студената који се пријаве за кинески језик. Привукла их је могућност да оду на студирање у Кину, али је заслужна и наша присутност у медијима. Наша најбоља реклама су наши студенти чија браћа и сестре долазе да упишу кинески језик. Авангарда: Да ли ће доћи до повећања броја мјеста за упис? Павловић: Ми се надамо да да, али су уписне квоте комплексан проблем.

Н о в о с ти

Oтварање IV павиљона ПИШЕ: Зоран Граховац

У

понедјељак 19. 9. 2016. године за све студенте бањалучког Универзитета отворен је IV павиљон, што је значило 280 кревета више за смјештај студената, али исто тако у њему ће смјештај пронаћи и студенти који ће са иностраних универзитета долазити на наш Универзитет. Павиљон изграђен по највишим европским стандардима, први је објекат у Репбулици Српској са цертификатом енергетске ефикасности. Милорад Додик, предсједник Републике Српске, Милан Матаруга, ректор Универзитета у Бањој Луци и Зоран Граховац, предсједник Студентског парламента, свечаним пресјецањем врпце отворили су четврти павиљон Студентског центра „Никола Тесла“. Предсједник Републике Српске поручио је на церемонији отварања четвртог павиљона, како ће у њему одсјести будући предсједници влада, министри и други, те да је изградња овог објекта доказ да је Српска способна да изграђује велике пројекте.

Смјештајни капацитети четвртог павиљона су 280 кревета, распоређених у 140 двокреветних потпуно опремљених соба. У објекту се налазе и заједничке просторије – вишенамјенски дневни боравци, читаонице, студентске љекарске ординације, вешерај, техничке просторије, административне просторије и позоришна сцена. Изградњом објекта овог типа, Универзитету у Бањој Луци омогућује се још снажнији раст и развој, а Универзитетски град постајте један од најсређенијих кампуса у региону. Опредјељеност Бањалуке да постане студентски центар у правом смислу те ријечи је евидентна, али је потребно у наредном периоду улагати

у реконструкцију постојећих објеката за смјештај студената и изградњу зграда за поједине факултете. Укупна површина новог павиљона износи 6.100 метара квадратних. Четврти павиљон Студентског центра „Никола Тесла“ је прва јавна зграда у којој је проведен поступак енергетског цертификовања, током којег су утврђене енергетске караткеристике и упоређене вриједностима, те утврђен енергетски разред објекта. Цертификат је уручила министар за просторно уређење, грађевинарство и екологију, Сребренка Голић. Градња павиљона почела је у априлу 2014. године, а укупни трошкови на изградњи износили су више од 7 милиона марака.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 29

Н о во с ти

Посјета студената са Косова и Метохије Републици Српској

Упознај Српску, упознај своје! Пише: Милица Гацо

Д

а даљина не утиче на љубав и разумијевање међу људима доказује и пријатељски однос који се, без обзира на државне и квазидржавне границе, већ годинама изграђује и одржава међу студентима правних факултета Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици, Универзитета у Бањој Луци и Универзитета у Источном Сарајеву. Наиме, Савез студената Правног Факултета „Правник“ Универзитета у Источном

30 |

А ВА Н ГАРД А

|

Сарајеву, у Палама је 23. септембра ове године по други пут, уз свесрдну помоћ општине Пале, угостио студенте са поменутих пријатељских универзитета, организујући свечани програм добродошлице. Студентима су се обратили предсједник Савеза студената Правног факултета у Палама Стефан Стајчић, декан проф. др Радомир В. Лукић и начелник општине Пале Миодраг Ковачевић. Програм су употпунили и бесједници Драган Фалаџић, Јелена Милетић и Милица Гацо који су говорили своје ауторске

Д е це мб а р 2 0 1 6.

бесједе, као и вокалноинструментални дуо Јована Бојанић и Лука Новосел. „Само оваквим и сличним пројектима, студентске организације могу да учине више за основне принципе наших факултета. Циљ нам је био да на правне факултете и међу студенте пошаљемо истину о настанку Републике Српске. Поносни смо што смо у вријеме кризе на факултету, и Универзитету уопште, успјели да реализујемо један овакав пројекат. Повезивање студената ће нам бити од велике користи за будуће активности, заједничке циљеве и интересе“, рекао је Стајчић Гости су имали прилику да се упознају са стварањем Републике Српске и функционисањем њених институција у ратном и послијератном периоду посјетивши прву зграду Владе РС гдје je на ту тему говориo проф. др Радомир В. Лукић, као и са дијелом туристичке понуде овог подручја уживајући у панорамској вожњи на Јахорини, коју је обезбиједио Олимпијски центар Јахорина. Посебно мјесто заузима посјета српском војничком спомен-гробљу „Мали Зејтинлик“ чиме су студенти са Космета показали да нису имуни на протекла и тренутна дешавања у БиХ. Гости нису крили одушевљење које је изазвала посјета манастиру Светог великомученика

Н о в о с ти Георгија на Равној Романији чије зидове, умјесто икона, красе имена преко 4000 страдалих за Републику Српску. Стефан Стајчић је истакао да би волио да обостране студентске посјете постану традиција, наравно под условом да студентима из РС буде омогућено да ступе на подручје Косова и Метохије. Након дводневне посјете, гости су се упутили ка родном Косову и Метохији не скривајући одушевљење гостопримством домаћина – студената и богатим програмом. Надамо се да ће будуће политичке, друштвене и финансијске прилике ићи у прилог оваквим и сличним пројектима.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 31

A rs lo ng a , vit a b revis

ИНТЕРВЈУ: Далибор Поповић-Микша, TATTOO

Не желимо бити толико ангажовани у текстовима, али увијек се деси да јесмо. РАЗГОВОР ВОДИЛА: Ондина Лепки дје ријечи не вриједе, музика проговара“, кажу, али када ријечи и музика иду раме уз раме добијемо чисту енергију, приједорског бенда Tattoo, који својом музиком и

„Г 32 |

А ВА Н ГАРД А

|

лириком тетовира слушаоце од 1995. године. Садашњи звук бенда карактеришу амбијенталне гитаре, стамена ритам секција, режећи саксофон и специфична комбинација вокалних интервала. Енергични наступи

Д е це мб а р 2 0 1 6.

уживо донијели су им бројна признања као што су побједа на „Зајечарској гитаријади“ 1997. године и на фестивалу „Battle of the bands“ 2009. године у Београду. Tattoo су Далибор Поповић – Микша, Небојша Гачић – Шоне, Михајло Вукић – Мики и Никола Зец – Зеко, а какви су њихови даљи планови, открио нам је фронтмен бенда Далибор Поповић-Микша. АВАНГАРДА: Ове године Tattoo је прославио своју другу деценију. Како бисте описали свој досадашњи пут кроз Космос стварања? Какви су планови за даље путовање? МИКША: Добар је осјећај имати нешто толико дуго, бавити се нечим што је само по себи динамично и склоно промјенама, као што је музика. Тако да користимо слободу да мијењамо аранжмане старих ствари, или радећи нове залазимо на непознат терен. То је магија. Прве године бенда обиљежиле су велика еуфорија и дирљива неупућеност и неискуство. Али, то је тако и у животу. Енергија је успјела да надомјести тадашње недостатке. Сада, осјећамо већу одговорност, првенствено према себи када радимо музику. Али, то нас не успорава, исто је. Иде исто лако или исто тешко. АВАНГАРДА: Какве је препреке требало прећи прије него што је Tattoo заузео мјесто које му и припада на музичком

Ar s l o nga , v ita br evi s небу и на шта сте до сада најпоноснији? МИКША: Нисам сигуран које смо мјесто заузели. Некад мислим да смо представљали важнију појаву деведесетих, у медијском смислу. Али, то је све релативно зато што зависи од околности мало више него од квалитета. Али, да бисмо достигли данашњи ниво било је потребно да се не разиђемо. На то сам најпоноснији. АВАНГАРДА: Створили сте свој аутентични звук еклектичним спојем и експериментисањем са различитим правцима музике од попа и електронике, преко фанк звука, али увијек вјерни рокенрол традицији. Да ли у музици бити смио значи експериметисати? Да ли се кључ успјеха крије у спонтаности и досљедности себи? МИКША: Неколико познатих музичара истакло је исту ствар, а то је да на познатом терену гдје већ владаш ситуацијом, само губиш вријеме јер се неће десити никакав креативни искорак. Наравно, остати досљедан себи је императив, али то не значи да репродукујеш сам себе и да штанцаш пјесме по утврђеном обрасцу. Али, кад чујем добар рокенрол бенд који не мијења звук 30 година то ме исто одушевљава. Зато што је најважније бити добар.

се ради о лирици која је прожета јаким порукама и идејама. Пошто си ти и текстописац, кажи нам колико Микше се крије у овим текстовима? Ове године Нобелову награду за књижевност добио је Боб Дилан, а у нашу Новију антологију поезије уврштени су и стихови Штулића и Младеновића. Какав је твој став о томе? МИКША: Најлакше би било да можемо само испричати кроз музику оно што мислимо и осјећамо, али то не иде тако, бар у нашем бенду. Доста се текстови прекрајају да би се уклопили у мелодију и ритам. Ту се нешто од жељеног текста изгуби, али кад успијеш у неколико ријечи испричати суштину и створити атмосферу, то је супер ствар. Иначе, велики је изазов радити текстове на нашем језику. Интересантна ствар је да ме и данас најјаче раде текстови

које не разумијем до краја. Значи да је ствар у атмосфери и способности аутора да нас провоза. Што се Дилана тиче драго ми је због њега и статуса који је рок поезија добила овим догађајем. То је објашњење онима који имају заблуде о нижој вриједности рокенрола. АВАНГАРДА: Небоглед је албум који је крунисао другу деценију постојања. Шта је то, уствари, Небоглед? О чему пјесме говоре? Већ при изласку сингл ,,Све те ствари“ освојио је публику. Да ли је он са разлогом био увертира за све оно што Небоглед крије? МИКША: Албум се зове „У небоглед“. Ставили смо на омот индијанца загледаног у даљину. Он је одлично послужио као најкраћи могући опис приче албума и његове ангажованости. Желимо сами себи, а можда и другима, помјерити фокус

АВАНГАРДА: Ритам, Чиста енергија, Дигитални снови... Већ по називима пјесама можемо примијетити да А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 33

A rs lo ng a , vit a b revis са свакодневних, баналних, ситних, заглупљућих ствари на оне суштинске, које важе на свим просторима за све генерације. Суштина се не мијења, иста је као што је била за поглавицу са омота. Он представља супротност аномалијама данашњег друштва. Пјесма „Све те ствари“ је једна од пјесама које су у том ђиру. Ту је и пјесма „Пара“ која говори о медијској манипулацији. Не желимо бити толико ангажовани у текстовима, али увијек се деси да јесмо. АВАНГАРДА: Након промоције Небогледа по територији бивше Југославије, какви су планови за наредни период? Гдје можемо слушати Tattoo? МИКША: Поред клупских свирки у Босни, које још увијек најлакше остварујемо, планирамо и промоцију албума у Београду и Новом Саду, за почетак па касније и даље. Десиће се и кратак излет у Словенију и Италију ускоро. Почеле су пробе да опипамо нове идеје, у јесен смо доста продуктивни. АВАНГАРДА: Сви ваши наступи проткани су интензивном и добром интеракцијом са публиком и то у различитим градовима, земљама, околностима? Да ли је мит да је публика свугдје иста или пак постоји разлика? Да ли је већи изазов свирати на домаћем терену или непознатом? МИКША: Постоје ситуације када ти је јасно да си на 34 |

А ВА Н ГАРД А

|

погрешном мјесту. Срећом то се дешава јако ријетко. Али, ту кад добијеш аплауз то се бодује тродупло. АВАНГАРДА: Кад смо се већ дотакли домаћег терена, како би описао нашу музичку сцену? Колико је у нашем добу могуће бити умјетник и дио културе? МИКША: Поносан сам на домаћу сцену. Мислим на регион. Створена је јака музичка традиција још прије 30, 40 година и то још увијек није уништено. Нови бендови сурфају на том таласу и боре се за мјесто стварајући нове таласе. А вријеме за умјетност никад није погодно. АВАНГАРДА: Како је било бити дио седме умјетности? Гостовали сте у серији Тотално нови талас. Да ли бисмо у скорије вријеме могли очекивати рад на сличним пројектима?

Д е це мб а р 2 0 1 6.

МИКША: Само смо одсвирали своје, није било глуме. Мало смо посматрали те глумце исцрпљене послије вишесатног снимања са којом лакоћом се укључе у акцију заједно са камером. Цареви. АВАНГАРДА: За крај, нећемо бјежати од клишеа, па ћемо те, Микша, питати имаш ли неку поруку или савјет за младе људе или би са нама, можда, подијелио неку паролу којом се ти водиш у животу? МИКША: Немам неку одређену поруку. Можда за младе ствараоце, да не подилазе масовном укусу који је често дискутабилан, да не кажем, лош. Јер данас се није могуће ни продати, само изгубиш и себе и креативност, а не зарадиш ништа. Значи, у се и у своје кљусе!

Ar s l o nga , v ita br evi s

Босански лонац музике (Не плашите се, овдје неће бити рецепта) ПИШЕ: Милица Галић

И

ако не вјерујем да би ико читао текст под овим насловом, ипак одлучих да га напишем. Шта бисте урадили кад бисте били у прилици да пишете приказ неког албума? Не знам како бисте се ви изборили са оваквим пројектом, али ја сам се нашла пред једним великим изазовом. Не могу да издвојим један албум за који бих могла да кажем да је ултрапресавршен (да, ово је нова ријеч. Питам се колико времена би јој требало да уђе у рјечник Матице Српске). Не могу да издвојим једног извођача за којег бих рекла да је неприкосновен. Добро, све би то било колико-толико у реду, али ЈА НЕ МОГУ НИ ЖАНР ДА ИЗДВОЈИМ. Питам се како бисте реаговали кад бисте се усудили да отворите моју колекцију CD-ова и видјели шта све ту има. Па, водим вас у кратки обилазак кључних стври, неизбјежних у рецепту за добар Босански лонац музике. За почетак, први састојак стиже директно из Параћина.

1. „Напет шоу“ – Марчело Рекла бих стандардни Марчело, али се то коси са његовим описом самог себе

„...чувам се промене, путем промене...“ У сваком албуму донесе нешто сасвим ново и другачије, а опет добро

познато. Тако је и у овом донио деветнаест пјесама чији текст детаљно описује све тренутне кризе цијелог Балкана; деветнаест пјесама које су додатно зачињене првокласним иструменталним партитурама и. као и увијек, сјајним гласом Невене Глибетић. Препоруке за слушање: „Лаж“, „Тунел“ и „Компликовани“ Други састојак, нешто мање позната зачинска биљка, мирођија из Београда.

реге-ска мјешавином звука, зачињеном текстовима који су у исто вријеме духовити, једноставни за памћење и имају неку поруку усмјерену према социјалним неправдама, моралним дилемама и друштвеним проблемима. Препорука за слушање: „Хлеба и игара“ и „Крава трава“ Трећи, апсолутно неизбјежан, састојак у мом рецепту, састојак који даје посебан шмек овом бућкуришу музике је:

3. „Лавиринт“ – Ван Гог Избор Ван Гоговог албума који бих уврстила међу ових пет је био ужасавајуће тежак. Ипак, одлучила сам се за овај због емотивних текстова и готово психоделичног ритма (бар је на мене тако дјеловао).

2.„Trenerka i sako“ – The Dibiдus Oва група је Босански лонац на квадрат. Нема бољег описа. Са неком поп-рокА ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 35

A rs lo ng a , vit a b revis Нешто слично Марчелу, мијењају се из албума у албум, али су увијек вијерни себи и свом стилу. Фронтмен Ђуле је доказао да је сасвим могуће „оплести“ врло компликоване солаже на гитари Fender Telecaster, a jош један критеријум за избор биле су и бравуре бубњара Србољуба Радивојевића. Препорука за слушање: „Аеродром“, „Пипи“ и „Она и ја“ Хмммм, хајде да четврти састојак буде нешто сасвим благо, а опет препознатљиво у гомили различитих укуса. Нека четврти састојак буде:

4. „Даљина, дим и прашина“ – Бајага и Инструктори Момчило Бајагић. Довољно је рећи само то. У случају да није, додајмо

36 |

А ВА Н ГАРД А

|

и чињеницу да су саставни дио појединих композиција дувачки инструменти, који са собом доносе и благи уплив блуза, потпуно неуобичајен за Инструкторе. Међутим, без обзира на одступања од музичких стандарда које је сам себи поставио, Бајага не одступа од сентименталности у текстовима и то га чини досљедним, вјерним себи и препознатљивим. Препорука за слушање: „Стари пут за Нови Сад“ и „Још једном“ И коначно, као пети састојак, додаћу нешто жестоко. Баш жестоко. Па нека пети састојак буде:

5. „Vulgar display of power” – Pantera Е, овдје сам се зауставила. Како у неколико реченица

Д е це мб а р 2 0 1 6.

описати један овакав бенд, бенд који је постао једно од највећих имена у метал музици? Главно обиљежје овог албума је жесток звук, сваку пјесму чине још упечатљивијом тешке ноте, а нарочито бас линија сваке композиције у изведби виртуозног Rexa Browna. Због свега овога интернет заједница још води полемику да прецизира њихов поджанр. Препорука за слушање: „Walk“ и „By Demons Be Driven“ Као додатне зачине препорчујем вам Етно групу „Траг“, Рибљу чорбу, Луку Турилија (италијански heavy metal) и Avenged Sevenfold. Надам се да су ваше уши добро поднијеле овај босански лонац музике. Остављам вам списак музике да: а) слушате и уживате, б) разбијате звучнике или в) једноставно промијените носач звука. Ако сте шокирани мојим босанским лонцем музике, питала бих вас шта сте очекивали од дјевојке у мартинкама и ружичастом џемперу?

P.S. To be continued...

Ar s l o nga , v ita br evi s

ИНТЕРВЈУ: Јелена Чамур, диригент Хора Филозофског факултета Универизитета у Источном Сарајеву Умјетност не може да остане у соби, кад тад нађе малу пукотину и исплива Разговор водила: Дејана Шешлија

С

рпско пјевачко друштво „Слога“ из Сарајева, на затварању Фестивала црквене музике „Дани слоге“, додијелило је посебно признање Хору Филозофског факултета Универизитета у Источном Сарајеву. Хор је под диригентском палицом Јелене

Чамур новембра ове године обиљежио пету годишњицу свог постојања и дјеловања. То је био одличан повод да поразговарамо са Јеленом. Авангарда: Фестивал православне црквене музике „Дани слоге“ први је такве врсте у Источном Сарајеву и Сарајеву. Како је било наступати и какви су Ваши утисци са тог догађаја?

Чамур: Било је изузетно занимљиво и непоновљиво искуство за чланове хора који су истовремено аматери. Било је чак и напорно у одређеним тренуцима, али сам осјетила одушевљење када сам хору дала посљедњи знак. Тада сам осјетила срећу и енергију од свог хора, што је једина права потврда да смо на добром путу. Надам се да ћемо својим радом и резултатима задовољити критеријуме, те да ће нас позвати и сљедеће године. Авангарда: Посматрано са Вашег аспекта као вође хора, какве су могућности да Хор Филозофског факултета и у будућности учествује на сличним фестивалима и манифестацијама широм региона? Чамур: Што се тиче нашег рада и умјетничког доприноса од самог почетка дајемо свој максимум и радимо оно што волимо. Међутим, не можемо

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 37

A rs lo ng a , vit a b revis занемарити и финансијску ситуацију која понекад зна бити ограничавајући фактор. Не постоји организована мрежа, у виду финансијске подршке за било какав културни пројекат у Републици Српској, а са друге стране не можемо занемарити трошкове превоза и смјештаја. Сарајево је било релативно близу, те смо успјели отићи са нашим скромним средствима, али је „Слога“ сносила трошкове превоза. Умјесто да развијамо културу, у 21. вијеку ми смо се свели на то да треба да је чувамо. Авангарда: Када смо већ код финансирања, на који начин, сем што аплицирате на одређене пројекте и што имате уступљене просторије за рад у оквиру Филозофског факултета долазите до неопходних средстава? Чамур: Никако, наш рад је добровољан и волонтерски. Од случајне студентске идеје успјели смо да постанемо прва хорска секција Филозофског факултета, одржимо се већ пет година градећи своју причу. Сваки покушај да нешто урадимо сведе се на лични ангажман. Улагање у културу истовремено значи улагање у будућност, али скромни буџет наше државе није у стању да испрати те активности. Није ни чудо што млади људи пуни идеја свакодневно напуштају ове просторе у потрази за бољим условима. Требало би да постоји стратегија за одржавање наше културе. Авангарда: Пет година вашег постојања показатељ 38 |

А ВА Н ГАРД А

|

је преданости и борбе, можете ли се мало осврнути на саме почетке, како се родила идеја о основању прве секције овог типа и то у оквиру факултета? Чамур: Идеја је била студенска, а наишла је на подршку тадашњег декана проф. др Миланке Бабић и Студентске организације. У то вријеме ја сам била на мастер студијама Музичке академије у Источном Сарајеву, те сам тако дошла на позицију руководиоца секције. Први наступ био је на Правном факултету, у склопу научног скупа, и тада нас је било тек неколико. Били смо у једну руку несигурни, због тог искорака од секције до хора, али тада смо схватили да умјетност не може да остане у соби, кад тад нађе малу пукотину и исплива. Од десет чланова са почетка, дошли смо до чланства које броји чак 32 људи, и мала је институција у оквиру Студентске организације Филозофског факултета. Авангарда: Да ли ће бити организован неки наступ поводом пет година постојања? Чамур: У то име 15. децембра у просторијама Економског факултета ћемо организовати солистички концерт који ће обухватити све што смо до сада урадили. Потрудићемо се да то буде цјелокупан умјетнички доживљај, први у нашој режији. Подржаће нас српско пјевачко друштво „Слога“ на челу са професором Стефаном Мастиловићем, а мој пријатељ Милош Маловић, који је са

Д е це мб а р 2 0 1 6.

нама од самог почетка, догађај ће испратити звуцима гитаре. Циљ нам је да професорима, асистентима и студентима приближимо наш рад. Авангарда: Да ли постоји неки наступ до сада који се издвојио по својој необичности? Чамур: Било је ту много наступа, почев од научних скупова до свечаних додјела диплома, али наступ који ћемо сигурно памтити по уложеном труду и културном значају је био у сарадњи са Катедром за синологију у оквиру манифестације „Кинески мост“. Ту смо пјевали ни мање ни више него на кинеском језику, уз помоћ професора са ове катедре који су нам дали потребне карактере и ноте, и помоћ око изговора, наравно. Тај наступ изродио је дивну сарадњу са овом катедром, наступаћемо и на прослави кинеске Нове године 28. јануара. Постојање хора у оквиру Филозофског факултета доста нам говори о ентузијазму и вољи младих људи. Такође, враћа наду у праве вриједности, и истиче значај наше културе кроз његовање ове врсте умјетности. Пут од малобројне секције до хора није био лак, али број од 32 члана, међу којима су 4 мушкарца довољно говори о њиховој ангажованости. Као што је нагласила Јелена Чамур без воље и љубави као основног покретача, овај пут не би био овако успјешан.

Ar s l o nga , v ita br evi s

ИНТЕРВЈУ: Бојан Колопић, глумац у „Т Народном позоришту РС

РАЗГОВОР ВОДИЛА: Ондина Лепки

и, ако имаш 15, 16, 17 и више година и блејиш, дозвољаваш да ти таленат пропада, а имаш мозак којим размишљаш - нико ти није крив“, ријечи су Бојана Колопића на ТЕД-у 2013. године. Шта Бојан има да каже данас о глуми, позоришту, култури откријте у редовима који слиједе. АВАНГАРДА: Када би са неколико ријечи требало да завршиш реченицу ,,Глума је...“ које би то ријечи биле? Шта те то вуче и одржава на даскама које живот значе? БОЈАН: Ако бих морао да сведем у неколико речи шта је глума - то би било: слобода, креација и партнерска игра. То је и оно што ме одржава у позоришту, поред још много, много ствари као што су: игра и можда, пре свега, трагање за истином која се може остварити на позорници.

Зато понављам младима - нека формирају екипе и раде, на улици ако треба. Ако и не буду могли да нахране стомак, нека нахране душу, како себи, тако и публици.

АВАНГАРДА: Какви су били твоји први сусрети са глумом? Како би описао пут до и кроз Академију? Колико је Бојан данас другачији од Бојана који је улазио у свијет глуме? БОЈАН: Први сусрети су били 2002. године на драмској секцији у Гимназији ,,Лаза Костић” у Новом Саду код једног сјајног педагога и професора српског језика и књижевности, a сада директора те школе, Вукашина Лазовића. Имали смо сјајну екипу која је на моменте, сигуран сам,

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 39

Ру б р и к а

и превазилазила оквире аматерске трупе. Споменуо бих неке људе из моје генерације попут Душана Мамуле, Милана Предојевића, Рока Радише и Бојане Грабовац који су били део те приче, који су касније уписали Академију уметности у различитим градовима и који се и данас баве позориштем. Тек из ове перспективе схватам колико сам поносан на те људе и тај период живота. Сам упис није био баш лак, јер сам много пута конкурисао, улазио у ужи избор и на ФДУ у Београду и на Академију уметности у Новом Саду, док нисам овде у Бањалуци уписао глуму 2008. године у класи професора Жељка Митровића и асистента Владимира Ђорђевића. Бојан се мења из дана у дан, некад и завиди Бојану од јуче, а некад не може да га поднесевидећемо где ће то одвести (смијех). АВАНГАРДА: На међународном фестивалу ,,Заплет 06“ проглашен си за најбољег глумца фестивала. Колики је вјетар у леђа била ова награда? БОЈАН: То је моја прва и за сада једина професионална награда коју сам добио и зато 40 |

А ВА Н ГАРД А

|

ми је неизмерно драга - тим пре што је и моја партнерка Смиљана Маринковић, такође, добила награду за најбољу глумицу на истом фестивалу. „Терапија“ је сигурно моје најлепше позоришно искуство до сад, јер сам имао прилику да поред Смиљане сарађујем са редитељима Белином Божичковић и Душком Станивуком са којима највише волим да сарађујем, на представи или филму, пошто је Дуле завршио филмску режију. Фантастичну енергију смо имали, тим пре, наравно, што смо и приватно јако добри пријатељи и имамо сличне погледе на живот и позориште. То су ствари које ту награду чине још драгоценијом. АВАНГАРДА: Неке од представа на којима си радио су: Терапија, Истина (не) боли, Магареће године, На дну каце, Datebook, Укроћена горопад, Хасанагиница... Широк дијапазон различитих ликова је у питању. Која од тих улога ти је била најзахтјевнија до сада? Да ли је већи изазов глумити лик који је сличнији твом карактеру или не?

Д е це мб а р 2 0 1 6.

БОЈАН: Не могу ни једну улогу да окарактеришем као најзахтевнију. Занимљиво је то што понекад направим улогу којом сам задовољан и онда мислим како сам научио неке ствари и како ћу се лакше пробити кроз следећи задатак. После тога добијем нови текст и осећам се као да никад нисам стао на сцену. То понекад уме и да фрустрира, док човек не схвати да је то заправо драж овог позива. Некако све испочетка, као од нуле, као да имаш неки нови живот-гратис (смијех). АВАНГАРДА: Појављивао си се и на филмском платну, у филму „Здухач, значи авантура“ и серији „Замало живот“. Какве успомене носиш са тих снимања? Да ли је могуће бирати између филмског платна и театра? Ако јесте, за шта би се Бојан одлучио? БОЈАН: Жао ми је искрено што нема више снимања овде код нас, јер је то нешто што стварно волим да радим. Снимио сам и преко 20 студентских филмова, 5 спотова, неколико реклама, али, ето, мало професионалних филмова. Када су ме звали да одиграм само 3 сцене у серији и филму ,,Месо“, Саше Хајдуковића, осећао сам се лепо, јер се овде толико ретко снимају такве ствари. Сви ми се надамо да ће тај пројекат имати квалитет и да ће отворити врата за професионалне филмске ствараоце да направе још филмова, серија или играног програма. Можда није доста да се само надамо, ево

Ar s l o nga , v ita br evi s ја сам спреман да замолим ако, било ко, ко је на високој политичкој функцији (и неким случајем чита овај текст из рубрике „Култура“) само покуша да схвати да се не пише добро земљи која не може да сними бар један филм сваке године. Бар један, за почетак. Када кажем земљи мислим на Републику Српску јер, нажалост, не осећам никакву сарадњу са Федерацијом БиХ на овом уметничком плану који би, као што је свима познато, морао да буде изнад сваког политичког плана. Не бих бирао између филма и позоришта, не знам, волим да кажем да је то као када мало дете питате да ли више воли маму или тату или да поштеног човека питате да бира између жене и најбољег пријатеља (смијех). АВАНГАРДА: Опробао си се и у другим пројектима као што су рекламе, спотови пјесама и слично. Какав је ужитак радити ствари овог типа? Можемо ли нешто слично очекивати у наредном периоду? БОЈАН: Поред ,,Меса“, имао сам прилику да снимам филм радног наслова ,,Стабла“ са Душком Станивуком, који тиме завршава мастер студије на ФДУ у Београду, а пре неки дан сам почео да радим представу ,,Млеко“ по тексту Василиса Качиконуриса, у режији Слободана Перишића у којој играју и Јелена Трепетова Костић, Александар Ристановић и Смиљана Маринковић. У матичној

кући, Народном позоришту Републике Српске ћу радити почетком јануара на новој представи, али не волим да причам ни о чему док се не деси бар прва проба. АВАНГАРДА: ,,У животу се глуми-умјетност захтјева истину“, изјавио је Ал Паћино. Шта мислиш о овој његовој изјави? Да ли сматраш да и у данашњем конзумеристичком друштву прави таленат може испливати неистрошен? Да ли је захвално бити дио културе данас? Да ли умјетници добијају мјесто и пажњу коју заслужују? БОЈАН: У праву је колега Паћино (смијех). Да не мислим да је то тачно не бих се, вероватно, ни бавио овим позивом. И наравно да није захвално бавити се културом данас из разлога који су свима познати. Погледајте дневну штампу, ТВ програм, музику која се слуша у већини ,,клубова“, али самим тим смо култури потребнији и наша мисија је већа. Сувишно је

да говорим о расподели буџета и целој тој ујдурми око новог закона о позоришту. Морам признати да у последње време уопште нисам оптимиста да ће се било шта променити, нажалост - што никако не значи да се предајемо! АВАНГАРДА: Глума је јако специфичан позив. Да ли је могуће имати узоре глумце? БОЈАН: Могуће је имати узоре - не у смислу копирања некога или слично, него угледања на неког ко се бави тим на прави начин. Ето, ти си споменула Паћина, и има још много глумаца који итекако предано служе позоришту и филму. На пример Данијел Деј Луис је за мене један феномен, ту количину посвећености, чини ми се, да не могу ни да појмим. Ако причамо о домаћој сцени и ту итекако има глумаца који могу бити узори. На пример узмите било коју улогу Глоговца или Микија Манојловића и видећете да је свака урађена поштено, било у позоришту, било на филму, у комедији или

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 41

A rs lo ng a , vit a b revis изабрали. За сада не, а за касније не знам.

трагедији. О старој гарди свима познатих глумаца не треба ни трошити речи. И у Народном позоришту РС, чији сам члан ансамбла, има људи на чији се професионализам млад глумац може угледати- глумаца који су спремни да помогну млађима који тек стају на сцену и њихова подршка нам је неопходна. АВАНГАРДА: Ко су ХЕЈТРС?И и шта они раде? БОЈАН: ,,ХЕЈТРС?И“ су екипа људи које веже, пре свега, пријатељство и љубав и ентузијазам према филму. Упознали смо се на Академији умјетности БЛ и направили екипу која је до сада урадила неколико кратких филмова, музичких спотова, итд... Ту су Игор Тешић, Сале Каракаш, Игор Сузић, Дејан Грујчић, Данило Керкез, опет, наравно, Белинда и Станивук и још много људи са свих смерова академије који су учествовали на снимањима. То је, слободно могу рећи, једна од лепших ствари и искустава које сам имао у Бањалуци. Неко вре42 |

А ВА Н ГАРД А

|

ме нисмо ништа ново радили јер смо након студирања сви проналазили, ипак нешто од чега ћемо живети, а неки су основали и породице. Како каже Тешић: ,,Ја од ентузијазма не могу живети и хранити децу“. Упркос томе, овом приликом их јавно прозивам да се окупимо и направимо нешто ново. Морам признати да ми то јако недостаје, али јако. АВАНГАРДА: Какви су планови за будућност? На трећој Конференцији младих БиХ окушао си се и у професорским водама. Да ли би се у будућности могао видети за катедром? БОЈАН: Не, тренутно не осећам да су моје знање и искуство довољно велики и стручни да бих могао да предајем и учим неког другог. То је толико одговоран посао! Имао сам прилику да радим са неким људима који се не баве на прави начин педагошким радом и то је, апсолутно, грех према овом племенитом позиву и људима који су га

Д е це мб а р 2 0 1 6.

АВАНГАРДА: За крај, која би била твоја порука младим људима који се налазе на почетку пута? Постоји ли можда нека парола којом се ти водиш кроз живот? БОЈАН: Млађима поручујем да не очекују ништа ни од кога, ништа неће добити на тацни и нико их не чека - чак нека буду спремни да буду третирани као непотребни, али нека наставе да се боре, нека погледају дубоко у себе, буду поштени према свом позиву и стално преиспитују разлоге зашто се баве овим. Како каже Милан Младеновић: ,,И ако сам негде стигао - било је изнутра. У себе, у себе, у себе и никако споља!“ Нека формирају екипе и раде, на улици ако треба. Ако и не буду могли да нахране стомак, нека нахране душу, како себи, тако и публици. Скоро смо моја екипа и ја, у неколико наврата, изашли у Господску улицу и говорили поезију. Ту, поред већ наведених људи, морам споменути: Наташу Перић, Стевана Шербеџију и млађе глумце попут: Марка Вукосава, Марка Недељковића, Аце Руњића, Дарка Стојића и других. Предивно једно искство. И ето позоришта ниоткуда! Приметили сте да стално спомињем људе са којима сарађујем, јер су ми они јако важни. Мислим, ко је (глумац) Бојан Колопић сам, без њих? Нико и ништа. Зато понављам младима - правите екипе и радите, играјте, потребни сте!

Ar s l o nga , v ita br evi s ПРИЧА НАД ПРИЧАМА

The man from Earth – Човјек са Земље (2007) Режисер: Ричард Шенкмен Држава: САД Жанр: Научна фантастика, драма Главне улоге: Дејвид Ли Смит, Тони Тод, Џон Билингсли ПИШЕ: Борис Ђекановић

О

во је један од оних филмова које нисте гледали, нисте никада наишли на њега сурфајући интернетом, не приказују се на комерцијалним телевизијама јер нема специјалних ефеката који привлаче медиокритетску масу. Ово је један од филмова које погледате на инсистирање пријатеља јер је сигуран да нисте погледали ништа слично. Такве пријатеље чувајте. И тако и би, ништа слично нисам видио. Можда би се по статици кадра могао упоредити са домаћим филмом ,,Смрт човека на Балкану“ но ту свака сличност престаје. Иако је класификован као научно-фантастични филм, не очекујте свемирске епопеје, свјетлеће ласерско оружје и чудне човјеколике креатуре. Не. Не очекујте чак ни увезану радњу, са добро издиференцираним почетком, кулминацијом и расплетом. На неки начин може се рећи да радње нема. Све се дешава

у унутрашњости колибе универзитетског професора. И читава радња се односи на причу. Можда ту лежи и чар овог филма. Свима нам је иманентно причање и слушање саговорника, носимо то од рођења, атавистички, од пећинског човјека. Нема ништа привлачније од занимљиве приче и заинтересованих саговорника. Све то нам нуди овај филм. Е сад, вјероватно се питате шта је то ту мистериозно и фантастично. Одговор је једноставан. Професор Џон Олдман (јасна алузија на његове године и поријекло) изненада саопштава универзитетским колегама да напушта посао и одлази негдје

далеко. Неколико пријатеља долази до њега, опраштајући се и тражећи одговоре за његову исхитрену одлуку. Након доста премишљања и одгађања, Џон им саопштава да је он, у ствари Кромањонац стар око 14 000 година. Када је имао тридесетак година, престао је старити те се сваких десет година сели изнова да не би неко примiјетио његов мистериозни младалачки изглед који се не мијења. Разумљиво, реакција на овако наивну причу би код многих изазвала подсмијех. Али, размислите поново. Каква дивна премиса за изузетан научно-фантастични филм са елементима драме! Ако сте јесењи човјек, онај што чита пресамићен поред прозора и дубоко ушушкан у јорган, ово је прича за вас. Можда ћете морати малкице да напрегнете вијуге, али ако их напрежете свакодневно, неће вам бити проблем ући у срж приче. Режисер Ричард Шенкмен је минималистички и без пуно

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 43

A rs lo ng a , vit a b revis сувишних детаља склопио у одличну цјелину текст Џерома Биксбија, познатог „sci-fi“ прегаоца, заслужног за неке од најбољих научно-фантастичних филмова и серија („Зона сумрака“, „Звјездане стазе“). Није могао оставити већи печат за собом од ове сјајне приче. ,,Човјек са Земље“ на невјероватан начин залази у много осјетљивих тема данашњице као што су: хришћанство и религија уопште, филозофија, теологија, еволуција, математика, биологија. Оставите своја увјерења и размишљања по страни и допустите себи да барем на тренутак размислите о свему ономе што сте научили током живота. Осјетићете у исто вријеме и задовољство што радознало љуљате темеље својих ставова и узнемиреност због бласфемичних размишљања и хипотеза постављених током филма. И све то у малој колиби гдје се око камина окупило

44 |

А ВА Н ГАРД А

|

мало друштво интелектуалаца. ,,Мање је више“ дефинитивно важи за овај филм. Гарантовано ћете осјетити читаву лепезу емоција. Поред мноштва тема, учинила ми се занимљивом и изјава једног од ликова која би охладила многе вреле главе на брдовитом Балкану: ,,Едит, одрастао сам проучавајући Тору, моја жена Кур›ан, старији син је aтеиста, млађи је сајентолог, ћерка проучава Хиндуизам. Претпостављам да има довољно простора и разлога за општи покољ, али ми бирамо да живимо и

Д е це мб а р 2 0 1 6.

пустимо друге да живе“. Са разлогом нисам истицао роле глумаца. Изнијели су своје ликове одлично, али то није толико битно. Битно је да су природни и да им бескрајно вјерујете. Када сте љути што се филм завршио, када се јежите од главе до пете, када бивате увучени у разговор и осјећате се као дио филма, будите сигурни да сте гледали нешто изванредно. А ја ћу бити онај ,,пријатељ“ са почетка текста који ће инсистирати да га што прије погледате.

Ar s l o nga , v ita br evi s

Мерсо – човјек садашњице Да ли смијемо бити оно што јесмо или морамо бити оно што се од нас очекује? Да ли је, Странцу, заиста потребан социјални препород само зато што не прихвата да живи конвенцијалним начином живота? ПИШЕ: Ондина Лепки

„М

ајка ми је умрла данас, а можда и јучене знам“, прва је реченица романа вели... Ах, не, није добро. Ками је своје суочење са свијетом формулисао као егзистенцијалну тензију бића и идеала, чов... -не, није добро. Поново. Зар је реално да нам недостају ријечи када треба писати о нечему што нас је ,,одувало“? Или их је, пак, толико да их не можемо формулисати у нешто смислено. На једном од часова књижевности професор нам је објашњавао термин ,,sublime“-тежњу романтичара да у нама читаоцима изазову истовремено и осјећај дивљења, али и благе запрепаштености. Е, управо то су емоције које је, из странице у страницу, у мени изазивао Мерсо, Камијев протагониста. Ками је полазио од увјерења да је појединац немоћан да изађе из оквира свог друштвено-историјског положаја и у том стању има само два избора: или да се повинује, прилагоди и живи у илузији или да остане досљедан себи, разбије све

заблуде и прихвати људску отуђеност, свијет апсурда и живот као бесмислено постојање. Роман, поред тога

што једним дијелом почива на темељима филозофије апсурда и егзистенцијализма, већим дијелом, неминовно, има литерарну вриједност и пишчев је приказ ограничености друштва и пољуљаних моралних и етичких вриједности. Индивидуа није интегрисана у колектив, ако се ичим разликује од осталих. Мерсо се, из тог разлога, увлачи у љуштуру свеједности, вакум садашњице - не дотичу га ствари око њега, ослања

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 45

A rs lo ng a , vit a b revis се на чулне импресије и препушта вртлогу рутина, догађаја и људи. Индиферентан је, резигниран, пасиван, неамбициозан и брутално искрен, своју равнодушност никад неће лицeмјерно прикривати лажним сузама и јефтиним осмијесима. Баш то што ни на трен не кокетира емоцијама и крајње транспарентно открива себе, шокира друштво. ,,Ако човјек иде лагано по сунцу добиће сунчаницу, а ако иде сувише брзо озноји се и умре“, предочено је Мерсоу као највећа тајна живота. Шта то значи? Играти на сигурно, уљуљкати се у етар рутине, само живјети из дана у дан и ни случајно се не дрзнути да нешто мијењамо? Говоримо ли о Мерсоу или човјеку садашњице? Да ли смијемо бити оно што јесмо или морамо бити оно што се од нас очекује? Да ли је, Странцу, заиста потребан социјални препород само зато што не прихвата да живи конвенцијалним начином живота? У првом дијелу романа Мерсо је нијеми посматрач живота, спознао је да друштвено функционише на основу два принципаформа је битнија од суштине и навике одређују животни ток, а у другом дијелу романа постаје фигура која трпи и испашта, понајвише због ова два принципа. Не схватајући тежину ситуације, Мерсо од путника у трамвају којем безимени путници уочавају смијешне стране, преко несхваћеног и искљученог из своје властите 46 |

А ВА Н ГАРД А

|

судбине, постаје жртва предрасуда, шаблона, догми, лажног морала и двоструких стандарда. Током судског процеса, којем му се не суди због убиства, већ за све друго што је учинио, а што одскаче од нормалног и уобичајеног, почиње и Мерсоова морална трансформација. Мерсо увиђа значај ситница, успомена, будућности, схвата да човјек није биће које може да нормално егзистира у самоћи. Схвата мајку која се пред крај живота играла почетка-за њега то постаје логичан потез, јер се сваки човјек боји смрти и не жели да је дочека сам. Да ли сте знали да се Ками залагао за укидање смртне казне и борио против нарушавања људских права? Овај роман, управо и јесте један од видова те борбе. Мерсо ће бити погубљен гиљотином-справом која убија са много прецизности и мало срама не остављајући никакву могућност избављења. И по чему се ова казна разликује од убиства које је починио Мерсо? Убиства којем током процеса пада у сјену, а сви боље од самог Мерсоа знају како се он осјећао и зашто је у одређеним ситуацијама реаговао. Оно што се некако лагано провлачи

Д е це мб а р 2 0 1 6.

кроз роман јесте то да свака прича има своје лице и наличје и да устукнемо и бојимо се, понајвише, ствари које не разумијемо. Друштво постаје крдо гдје има само закон јачега и систем гази и мрви индивидуе стварајући од њих марионете без крви, трунке идеје и адута. Тај закон буди у Мерсоу отпор, бунт, инат и гњев који у разговору са свештеником резултирају апсолутном кулминацијом Мерсоових емоција. Он одбацује свијет двоструких стандарда, лицемјерја и дволичности, одбацује друштво које је њега одбацило: ,,Са дна моје будућности за читавог овог бесмисленог живота који сам проживео, допирао је до мене, кроз године које још нису дошле, неки тајанствени дах и он је на свом путу уништавао све што су ми до тада предлагали и још нестварнијим годинама, које сам проживео.“ За крај, можемо рећи да је овај роман, трагична драма једне несхваћене индивидуе која своју посебност носи као окове пред колективом истих, несамокритичних које су спремни да газе све људске вриједности.

Ar s l o nga , v ita br evi s Књигe

ТАНГО НА САРАЈЕВСКИ НАЧИН ПИШЕ: Борис Ђекановић

Р

азмишљајући о томе како почети причу о „Фајронту у Сарајеву“, држао сам књигу и посматрао Нелетов лик. Идеје су кружиле у глави рој мисли је био неухватљив. Спазих како му је рука подигнута у неком благо заповједном маниру ка нама који треба да отворимо корице књиге и завиримо у оно у њему и иза њега, Сарајево. Гледа ме Неле и већ ми нестрпљиво мрмља кроз браду: ,,Јаране, пиши о љубави, не›ш погријешит›.“ Тако је, о љубави ћу да пишем. О дивљој, страсној, неузвраћеној, узвраћеној, несрећној, кобној, трагичној, судбинској, безглавој и слијепој. Све пише у његовим очима. Свима нама који смо рођени у умирућој земљи и смутним временима на вододјелници двије цивилизације и два система, ова књига представља увид у то како је изгледао живот у Југославији кад је дисала пуним плућима и у пуној снази. Срце те државе било је несумњиво у граду на Миљацки. Читајући Нелетову исповијест, ту сте. На Кошеву. Осјећате свјежину љетних ноћи под Игманом, чујете грају поред стадиона, упијате све мирисе Башчаршије и

крећете се у ритму рокенрола. Уживате, гутате страницу по страницу и вријеме вам лети, али не одустајете. Знате да је ово исповијест из душе. Неле Карајлић је, без сумње, изузетно харизматична и необична личност која не оставља никога равнодушним, ни пријатеље ни непријатеље. Знао је да је немогуће балансирати између двије стране, те је зато оголио себе и признао све што га је мучило годинама. Многи ће у његовој књизи видјети покушај лустрације, прочишћења једног резигнираног човјека, отклон од поступака који су некоме сметали. Свако доживљава ствари онако како он жели. Сигурно је да је Ненад ,,одврнуо вентил“ и подијелио са свима терет на души који је био претежак за једног човјека. Жал што је све морало тако да се заврши. Већ на почетку књиге нас је обавијестио да му није битан стил којим ће да се обраћа, већ оно што има да каже. Тај стил је свакако шмекерски, пун жаргонских израза и колоквијализама протканих понеким дубокоумним екскламацијама које се јављају када разговор диже на ниво филозофије и политике. Нови примитивизам ,,at its finest“. Фајронт у Сарајеву

је такође и један поуздан енциклопедијски свједок алхемије која се десила у том граду почетком осамдесетих у виду „Топ листе надреалиста“ и стварања музичког и културног феномена „Забрањеног пушења“. Неле и Сарајево су, једном давно, почели плесати танго без краја, тако су барем мислили. Опијени свјетлима која су их пратила, нису ни слутили да се том плесу ближио крај. Музика је стала, свјетла се угасила, плес је престао изненада, тако су барем мислили. Размијенили су неколико збуњених погледа и кренули свако на своју страну, до сљедећег плеса, тако су барем мислили. То је био коначни ФАЈРОНТ.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 47

A rs lo ng a , vit a b revis

КУЛТУРАЛИШТЕ Децембар доноси нове ствари, све везане за неке новогодишње магије па се надам да ће се у Бањалуци десити нека чаролија. Ако ништа бар неки ватромет.

ПИШЕ: Драгана Ђедовић-Гана

И

мам част, задатак и дужност да пишем о неким лијепим стварима које су се дешавале у Бањалуци у протеклом периоду и о стварима које ће се дешавати у наредном периоду. Такође, поменућу неколико мање лијепих ствари. Наиме, Бањалука је љета Господњег 2016. године цвијетала. Како, зашто? Открићу Вам сад. Елем, радило се нешто. Нешто конкретно, нешто велико, нешто добро, нешто корисно за ову заједницу, нешто што нам даје наду у боље сутра. У питању је снимање филма и серије „Месо“ по сценарију Николе Пејаковића, у народу 48 |

А ВА Н ГАРД А

|

познатијег као Коља, а све то у режији младог филмског редитеља Саше Хајдуковића. Са Сашом сам „чачнула“ причу око филма иако не желим много да окрећем Месо док не буде право вријеме за то. Хајдуковић је сам започео рад на сценарију, одмах послије завршетка рада на његовом филму „32. Децембар“ (можда сте гледали), а све кочнице које је имао откочио је онај кога данас потписујемо као сценаристу, Коља. „Са Кољом сам активно радио на сценарију посљедње двије године. Он је написао читаву серију за нешто мање од годину дана. Кад узмеш и ову задњу годину и дио идуће, биће

Д е це мб а р 2 0 1 6.

то скоро четири године. Било је то нешто сасвим друго без Коље и далеко неконкретније, тек када је он ушао у процес, прича је постала то што јесте. Сложили смо се да треба да правимо причу о бањалучком Мирку и Славку, херојима данашњице, њиховом односу и једној заједници која нестаје. Жељели смо да испричамо причу о нама и времену у ком живимо. Видјећемо колико смо успјели у томе“, објашњава ми Хајдуковић. Дакле, у Бањалуку стиже још један бањалучки филм и бањалучка прича, савремена, искрена и брутална на свој начин. Са Сашом сам причала генерално о раду на филму, поготово што се у Бањалуци филм није снимао посљедњих шест година. Ово наводим и као једну врсту опомене онима који треба да улажу у овај вид умјетности. Па је л’ Вам стварно потребно да чекате 6 година да се нешто уради? Хелооуу. Елем прича иде даље. С обзиром на то да су у овом филму играла нека позната имена из региона попут Игора Ђорђевића као главног лика, Вука Костића, Петра Божовића, Стојана Матавуља, Факете и Мугдима Авдагића итд. питала сам га како му је било радити не само са њима него и са свим глумцима који се појављују (а вјерујте да их је пуно с обзиром на то да је ово серија) и какав је генерални утисак. „Рад са глумцима је општа ствар и не могу некако генерализовати, са сваким је било другачије у односу на његов карактер и начине на којима

Ar s l o nga , v ita br evi s приступа. Наравно да има неки занатски дио, неки језик којим се споразумијевате, али свако је другачији и свако тражи другачији приступ. Врло је битно што смо имали читаће пробе и што смо радили прије снимања и стварно посвећеност сваког од њих је била на врхунском нивоу. Било је ово за мене непроцјењиво искуство. Дефинитивно најозбиљнији рад икад. И дефинитивно велика школа у сваком смислу. Заиста сам презадовољан и пресрећан што сам имао прилику да сазрим кроз овакав пројекат. Надам се, а некако сам и сигуран, да је за све нас који смо радили на овом сету ово непроцјењива школа и огромно искуство и да ћемо не само коначним, тј. финалним производом, него и да смо самим процесом направили сјеме за неке будуће пројекте, филмске или телевизијске, који ће осликати наш град.“ С обзиром на то да сам и сама била дио ове приче, могу да потврдим све што Хајдук (то је од миља) говори везано за однос глумаца и екипе према сету, филму и једни према другима. И у своје име ћу рећи да сам такође пресрећна! С обзиром да потенцирам то да је „Месо“ бањалучка прича ево за крај Хајдуковог закључка, па да пређемо на друге теме: „Надам се да ће ова серија и остало што будемо радили успјети да изгради Бања Луку као град. Бања Лука сада нема јаку причу, нема идентитет, она тек треба идејно да се гради и амбициозно се надам да је

МЕСО почетак те приче која ће се наставити. Мени лично је било јако битно то мјесто и тај дух града и надам се да ће се то у серији видјети и осјетити.“ Сада бих ја да пишем даље. Снимање серије „Месо“ дешавало се током љетног распуста, али одмах по завршетку истог кренуло је још нешто да се кува. Заплет. Не мислим заплет као заплет сад у овом мом писању, него Заплет 08 - Међународни фестивал младог глумца. Осми по реду, а десета година постојања Градског позоришта Јазавац и њихов рођендаааааан. Са поносом морам да кажем да је Јазавац „израстао“ у сјајно позориште са сјајним фестивалом, још сјајнијим људима који тамо раде и боре се да све буде на највишем нивоу, а да се не примијети мањак улагања од стране „ових одозго“. Нећемо о тим мање лијепим стварима сада. Пишемо о представама које

сте имали прилике да гледате у овом позоришту, на овом фестивалу. Стручни жири чинили су Драгана Пурковић Мацан – сценограф, Марко Мисирача – редитељ и Жељко Митровић – глумац. За вријеме трајања фестивала имали су прилику да у такмичарском дијелу погледају представе које нам долазе из региона. Ту су се нашле „Тихи обрт“ из Загребачког казалишта младих са младом и јаком глумачком екипом, „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали“ по тексту бањалучанке Тање Шљивар у извођењу Зеничког позоришта, „Не оклевај, имровизуј“ Установа културе Вук С. Караџић из Београда са веома занимљивим импровизаторским извођењем, „Небески одред“ Српског народног позоришта из Новог Сада са потпуном мушком, експресивном поставком, „Моје дете“ Београдског драмског позоришта са људском причом

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 49

Ру б р и к а

и дивном редитељском поруком. Представа коју сам изоставила, намјерно је изостављена јер није била дио такмичарског дијела фестивала, а уједно је била премијера јер је то представа управо позоришта о коме се пише под називом „Мало благо“ у режији Слађане Килибарде, а у извођењу три сјајне бањалучке глумице: Слађане Зрнић, Белинде Божичковић и Наташе Иванчевић. Кажу да на крају иде шлаг, шећер и све то лијепо и слатко зато сам и ја оставила „Мало благо“. Овим путем Вас позивам да издвојите 90 минута свог времена, коју маркицу из џепа и погледате ову представу јер стварно вриједи. Плакаћете што од смијеха што од туге, а 50 |

А ВА Н ГАРД А

|

то нам је свима потребно у животу. Негдје горе на почетку рекох да ћу писати и о мање лијепим стварима, могу их назвати и ружним. Опет се ради о култури, наравно, јер о томе пишем. Ове године, не знам да ли сте примијетили – ја јесам, није се одржао најбољи (могу слободно тако да напишем) бањалучки фестивал – „Краткофил“. Ове године требало је и он да доживи свој десети рођендан и да се као радосно дијете проспе по трави Кастела заједно са декицама и људима који леже на њима док гледају филму на платну испод отвореног (ноћног) неба града Бањалуке. Угасио се – превише лијеп израз, убили су га, јер нису имали

Д е це мб а р 2 0 1 6.

слуха за његов вапај нити их је било брига. Фестивал који је у град на Врбасу доносио свијет –свјеже припремљен, сервиран, на длану, на Кастелу – на платну! Најбољи кратки филмови на кугли земаљској били су нам доступни, а ми то нисмо препознали и нисмо имали воље и снаге да се за тај фестивал изборимо. Да дигнемо глас и кажемо: Хеј! Тај фестивал се мора одржати. Криво ми је јер се ни ја нисам побунила, чак сам била мишљења тако нам и треба. Нека нам угасе све што ваља и што је вриједно у овом граду. Нека затворе сва позоришта и музеје. Нека се не дешавају свирке и концерти. Тако нам и треба, то смо и заслужили. Али, све то је било док ме није

Ру бри ка прошла хуја. А кад ме је прошла хуја (што се каже), онда ми је било касно да плачем јер њега више није било. Тај фестивал је био дио мог живота, најискреније то пишем зато што јесте. Тамо сам од тинејџерског доба волонтирала, упознала најдивније људе који су ми данас пријатељи (оно као стварно пријатељи), упознала умјетнике из разних дијелова свијета, осјетила њихов ритам и начин живота, њихов поглед на свијет, осјетила нашу затвореност и њихову отвореност и фестивал Краткофил свјетског калибра који ми је дао да доживим и јаку отвореност ка свијету, ка новом, ка лијепом, ка вриједном и умјетничком јер је и он био такав, тај фестивал. Искрен, надахњујући са вјером у боље сутра. Поред овог морам да поменем још један фестивал исто под рубриком мање лијепе ствари, а то је Анима фест којем не желим да га задеси иста судбина као Краткофил, иако је на том путу. Зато кажем мање лијепа ствар. Али, зато постоји и оно на грешкама се учи. Па Вас молим овим путем да не дозволите још

једну велику смрт у овом граду и молим Вас да се изборимо и потпомогнемо овај фестивал. Преплављена емоцијама, са дугим андрићевским реченицама најавићу опет једну лијепу ствар, а то су представе које нас очекују у наредном периоду тачније наредном мјесецу. Градско позориште Јазавац јавља нам се са новогодишњом представом за клинце, али и за све оне који воле и још увијек вјерују у Деда Мраза – „Новогодишња бајка“. По тексту Леле Стојановић. Поведите бату, секу кога год хоћете, можете и ви да одете можда добијете и пакетић. Јазавац је и у овој представи дао прилику младим глумцима да заиграју на даскама које живот

значе (како клише реченица) и повјерио улоге Марку Недељковићу, Данилу Керкезу, Наташи Перић и Александру Руњићу, а све то у режији Александре Спасојевић. Народно позориште припрема нам зимску чаролију и премијеру за датум 31. Децембар. Ради се о Зоолошкој причи – Едварда Олбија, а у режији, замислите кога - Николе Пејаковића. Ликове тумаче искусни глумци Народног позоришта Александар Стојковић и Жељко Стјепановић. Децембар доноси нове ствари, све везане за неке новогодишње магије па се надам да ће се у Бањалуци десити нека чаролија. Ако ништа бар неки ватромет.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 51

П о д л уп о м

У потрази за новим искуствима... ПИШЕ: Дејан Дојчиновић

Љ

уди одлазе. Траже бољи живот, траже срећу на другим крајевима свијета, желе да покушају искористити неке могућности које се не нуде код нас. Како то изгледа живот у туђини, како грије сунце туђег неба смо питали младе људе који су отишли преко Work and travel или неког сличног програма у САД, неки од њих на неколико мјесеци, а неки су чак одлучили да се не врате кући. Питали смо се какав је то живот у фамозној Америци, каква је организација система, каква је љубазност људи, које су предности и мане живота тамо, каква је могућност за напредовањем, колико се цијене рад и труд... Интересовало нас је и образовање људи, заступљеност културних манифестација, какав је генерално живот у САД па смо све то покушали да докучимо кроз искуства шесторо младих људи.

класификацији и одабиру бољих послова с обзиром на то да се на тржишту рада наступа са минимално једним страним језиком. Наиме, студенти који долазе са простора Балкана (Југоисточне Европе) имају слична или иста размишљања по питању одласка из матичних држава. Сматрајући да је најбољи живот у матичној држави (и даље сматрам) са пријатељима, фамилијом и свим позитивним стварима које нас окружују, пожелио сам провјерити на основу личног искуства да ли је на другом крају свијета боље или лошије. Веома битна одлука у животу свакога студента би требало да буде слична овоме програму јер све оно што је научено о животу до тог тренутка ће бити више него употребљиво „негдје тамо“ гдје нема помоћи ако сам себе не организујеш. Између свих ових ствари што сам

БРАНИСЛАВ, 26 Newport Beach, Los Angeles, California ој одлазак на стручну праксу у САД се, прије свега, базирао на усавршавању енглеског језика који би у будућности, мени, а и сваком студенту који има слична размишљања, помогао у

М

52 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

навео је наравно и мој лични став који ми увијек говори да идем напријед, не осврћем се, не гледам на лоше ствари и примјере живота него да се мотивишем авантурама које траже одговорност која се не учи, него се стиче временом. Нисам баш одушевљен образовањем људи које се односи на стицање знања из одређених бранши. Универзитети постоје, али се млађи људи претежно одлучују за курсеве који ће им доносити приближну зараду, а моћи ће својим радом покрити финансијске трошкове. За курсеве се наравно одлучују и због високих школарина на факултетима које их стављају у позицију да дижу кредите које морају враћати наредних неколико година с циљем да заврше све у року. Организованост људи и велики потенцијал тржишта, у коме сам ја био, им даје велике шансе за успјехом. Љубазност на коју ми нисмо навикли је константно присутна да ли се налазио у саобраћају или у реду на неком шалтеру. Могућност да напредујеш својим радом и знањем је фасцинирајућа. Поштовање које се стиче било којим послом је на завидном нивоу. Наравно, најбитнија ствар за мене је напредак у послу који радиш, загарантован је ако се трудиш и тежиш ка нечем што би те учинило успјешнијим. Колико живот у Америци личи на онај који нам се представља у филмовима зависи од мјеста гдје се студенти налазе. Моје

По д л у по м лично искуство је везано за Калифорнију и све што је окружује. Наравно, као најбогатија држава САД-а она тежи да иде корак испред осталих. Сви детаљи су посвећени филмској индустрији, све је везано за гламур, луксуз и престиж су оно што највише привлачи свјетску популацију у Калифорнију. Гледајући само репортаже на ТВ-у, наравно, имао сам неких предрасуда у вези са животом и радом у таквој држави, али све је то нестало након одређеног времена проведеног у средини која ти пружа најбоље само ако желиш да напредујеш и успијеш. Друга страна, она што заварава студенте са наших простора је та да није исто наступати на њиховом тржишту са папирима као легалан грађанин или без њих. Многе студенте повуче добар живот који је стварно кроз пет мјесеци легалног боравка видљив те остану с циљем бјежања од матичне државе и с временом се нађу у проблему који се зове „упознавање са реалношћу“, а то ће их водити кроз најтеже послове које ће морати радити ако желе да преживе тамо. Студенти који долазе из добро организованих агенција су увијек добро прихваћени и добродошли без обзира о којој држави је ријеч и којој вјероисповјести припадају. Веома битно је нагласити да ако се бориш и трудиш на послу, имаш жељу за доказивањем, сви ће ти помоћи и изаћи у сусрет, у супротном се студенти, захваљујући самима себи, нађу у проблему.

Културна дешавања су много заступљена, организација преко које сам ја ишао је имала у програму датумски одређен обилазак културних дешавања која су карактеристична за њихово подручје (концерти, бејзбол утакмице, boat tours…) и наравно, такве манифестације могу бити и више заступљене у случају да су студенти заинтересовани за шири обилазак. Генерално, мане живота које сам запазио су углавном заступљене на брзини живота, али и то зависи од организације сваког појединца и циља с којим је дошао у САД. Сматрам да студенти себи могу загорчати живот с циљем да донесу што више новца кући и да забораве главне циљеве програма на који су прихваћени. Дакле, говорећи уопштено о животу у Калифорнији све се моје ријечи базирају на позитивним стварима јер сам ја тако хтио, а наравно у уговору између студента и агенције је прописано све чега се морају обје стране придржавати. Мој савјет свим будућим генерацијама које планирају ићи на W&T програм је да ИДУ и да докажу себи да МОГУ да раде, да покажу самосталност и организационе способности које имају, позитивне особине које носе са собом и да усаврше своје знање у областима које су планирали. Будите амбасадори својих држава и промовишите позитивне ствари на основу којих треба да будемо препознатљиви.

РАТКО, 22 Old Orchard Beach, Maine лавни разлог због којег сам отишао на Work and travel програм била је жеља за новим искуством и дјечији сан да посјетим Њујорк и Вашингтон. Од када сам чуо за Work and travel програм и искуства другара који су били у истоме, имао сам огромну жељу да се пријавим сматрајући да је то јединствена прилика и шанса коју би требало да свако искористи у току студирања.

Г

Што се тиче организације, све је прецизно и добро организовано. Све у Америци је ствар система, тако да су сва рјешења системска и поред огромне слободе и индивидуализма све је подређено систему, односно „идеји очева нације“, тако да је улога појединца у оквиру система увијек за корист, а не на штету система. На примјер, кашњења аутобуса има, али у разумним границама. Дакле, није као у Јапану, али је далеко, далеко боље него код нас. Што се тиче редова и гужве, они постоје и поред

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 53

П о д л уп о м огромне организације, али су Американци генерално јако стрпљиви и никоме није проблем да стоји у реду и чека по чак и сат времена за нешто небитно као што је, на примјер, кафа у Dunki’n’Donatsu. Сваки напредак у Америци је резултат личног залагања, како труда тако и успјеха. Уопште, успјех је крунска вриједност па је тако сваки успјех у смислу иновативности, брзог реаговања, учења, адаптације, рјешавања проблема и сл. максимално награђен у смислу напретка. Сам труд, залагање и рад се исто тако цијене, али ипак мање у односу на успјех. Све у Америци је апсолутно као на филмовима и прва реакција када дођете тамо је као да сте ушли у филм. Стварност дјелује толико нестварно и нереално јер је све тако једноставно и нормално, а толико другачије него код нас (мислим на Европу). Посебно су занимљиви људи који су у јавности, за наше услове претјерано, еуфорични, срдачни, расположени и другарски настројени. Није ствар да је тамо бајка па сад нико нема проблема, него једноставно нека друштвена норма је да су у јавности без обзира на своје проблеме сви максимално расположени, срдачни и еуфорични. Американци су најпозитивнија нација коју сам видио. Наравно, увијек постоје неки изузеци и лоша искуства, али генерално према нама су се односили као према Американцима и чак у већини случајева са жељом да нам искуство у Америци буде што 54 |

А ВА Н ГАРД А

|

испуњеније и упечатљивије. На индивидуалном нивоу је опет све то зависило од познавања језика и жеље да се адаптираш на америчку стварност. Уз солидно конверзацијско знање енглеског и жељу за адаптацију, свако је имао прилику да стекне велики број познаника и искрених пријатеља међу Американцима. Нажалост, расизам и исламофобија су јако присутни. У јавности то није тако изражено, али на индивидуалном нивоу сви они страхују од ислама и немају повјерење према другим расама. Они са нацијама немају никаквих проблема, чак су Руси тамо најприхваћенији и Американци на том људском индивидуалном нивоу гаје неку дозу фасцинације. Што се тиче опет нас Срба, или не знају да уопште постојимо или нас воле због спортских резултата и неких историјских личности. При том, наравно они мало упућенији у политику 90-их знају да смо имали „оног неког Милошевића који је био диктатор и хтио је покорити Балкан а Американци су нас и остатак Балкана спасили од њега“. Образовање је нешто што у Америци има велику вриједност у сваком а поготово материјалном смислу. У том контексту образовање је као такво, дакле, изузетно вриједно материјално добро, доста скупо. Квалитетно образовање морате скупо да платите, али зато вам се оно послије исплати с обзиром на то да се већина људи ипак задржава на обавезном нивоу који подразумијева „High school“ диплому, што је еквивалент

Д е це мб а р 2 0 1 6.

нашој гимназији. Међутим, са тим нивоом образовања ви сте и даље у могућности да остварите добар посао и да живите пристојним животом па чак и да остварите веће амбиције. Наравно, као и све, опет је и то индивидуално. Култура је доста занимљива. Американци имају специфичну културу коју су успјели да као доминанту поставе у глобалном друштву. С обзиром на то да је тамо та култура настала, у Америци је она тако природна и има смисла. Класична култура је доста развијена и доста се улаже у њу, али генерално њена популарност није на већем нивоу него код нас. Међутим, доста је занимљив религијски аспект културе који је присутан кроз доминантни наратив хришћанства, који уз „идеју очева нација“ представља основни стуб друштвеног и моралног система Америке. Најјачи утисак на мене у Америци су оставили дефинитивно људи и сва та еуфорија и срдачност, а мимо тога дефинитивно Њујорк. Шта год ко мислио, Њујорк је једноставно престоница свијета у сваком смислу те ријечи. Основна мана живота у САД је темпо који може потрошити човјека, али то опет зависи од неких личних момената. Мени лично највећа мана, а вјерујем и већини наших студената, уколико би остали тамо је та физичка и културна даљина у односу на отаџбину. Једноставно, одрасли смо људи и не можеш, а да ти не недостају твоји људи и тај наш начин живота.

По д л у по м КРИСТИНА, 21 Bloomington, Minnesota ао средњошколац сам се пријавила за програм размјене ученика у САД-у и трећи разред средње школе сам завршила у Блумингтону у држави Минесота. У Америци се вријеме изузетно цијени, стога је и организација у свим сферама врло битна. Редови на шалтерима и кашњење бусева или метроа нису чести, управо из тог разлога. Чинило ми се да свако врло добро зна шта треба да ради и то ради на вријеме. Такође, Американци обично дају детаљна објашњења на сва питања, те се ријетко када деси да „фали један папир“. У

К

Америци се труд, залагање и рад цијене и доносе могућност напредовања у било којој сфери. На примјер, висок просјек оцјена и ваннаставне активности у средњој школи пружају могућност високих стипендија на факултетима, што је америчким студентима важно с обзиром на високе цијене студирања. Такође, у било којем послу напредак ће бити могућ једино на основу конкретних резултата које пружите послодавцу. Живот у Америци личи на онај из филмова - у неким филмовима амерички живот се представља позитивно,

у неким негативно. Мислим да и једни и други приказују реалан живот тамо. Постоје људи који уживају у могућностима које им Америка пружа, а постоје и они који пате од тешког сиромаштва, маргинализације или носталгије. Као странац у школи и у граду у којем сам живјела била сам добро прихваћена. Американци које бих упознала често би ме питали о држави из које долазим и о животу тамо. Такође, уколико би ми затребала додатна помоћ око било чега и гдје год бих се нашла - моја породица домаћин, ученици или професори изашли би ми у сусрет. Људи су врло љубазни и приступачни за сва питања која им поставите, поготово као странац коме је потребна помоћ. За Минесоту је карактеристично да вас потпуно непознати људи љубазно поздраве на улици. Кад год ми је у школи требала помоћ или додатно објашњење, други ученици, а и професори би ми изашли у сусрет. Иако сам живјела у малом граду, културних дешавања је било увијек. То су концерти, изложбе или представе у средњим школама, као и културна дешавања у националним заједницама. Школа која нуди велики број различитих предмета, практични часови и професори који су увијек доступни и сусретљиви су на мене оставили баш позитиван утисак као и начин на који се цијени рад и пружају могућности усавршавања. Конкретно у Минесоти ми се нису свидјеле окрутне зиме са ниским

температурама током већег дијела године. Што се тиче цијеле Америке, није ми се свидио брз стил живота и гужве карактеристичне за њихове велике градове; многе намирнице су због ГМО-а нездраве, а органска храна je врло скупа. ВЛАДИМИР, 25 North Conway, New Hampshire азлог мог одласка је жеља да видим какав је живот у Америци из прве руке и наравно новац. Организација система је добра, нисам примијетио кашњења, редова нема толико као код нас, у свим објектима ради више шалтера да се не би створила гужва. Напредовати може свако ко је вољан радити и ко се добро покаже у свом послу, што би рекли, „ни по бабу ни по стричевима“, ако си добар, напредоваћеш. Постоје различити филмови који показују праву слику, а и они који би представили Америку као неко утопијско

Р

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 55

П о д л уп о м мјесто, гдје влада просперитет и гдје свако може бити звијезда ако пратиш своје снове, што наравно није истина. Сигурно да постоје изузеци који су успјели тамо, али није се свако од наших људи који су отишли тамо обогатио, примијетио сам да је и тамо присутна борба за голи живот, посебно Американцима. Одлично смо били прихваћени од радних колега Американаца, као и од мјештана. И они су већ навикли да им велики број студената долази сваке године, тако да им то није толико страно. Наравно, увијек има изузетака па налетиш на лошег човјека, као и код нас, али све у свему, генерално гледајући, сви су у реду. Што се тиче образовања, оно је јако скупо у Америци тако да нема свако прилику да се школује као код нас, студенти раде преко љета физичке послове како би отплатили барем дио својих студија. Најјачи позитивни утисак оставили су људи са којима сам радио, био сам прихваћен одмах, као да се дружиш са њима годинама, то никако нисам очекивао када сам кренуо у Америку. Мане живота у САД су што се јако брзо живи и пуно се ради, простора за уживање нема много, успјех у животу се углавном мјери кроз материјалне ствари, здравство је прескупо, не дај ти Боже да се разболиш, а да немаш здравствено осигурање, образовање је такође прескупо, мало знају о нама и Европи уопште.

56 |

А ВА Н ГАРД А

|

КАТАРИНА, 25 Chicago, Illinois ош као мала, одувијек сам жељела да посјетим Америку. Када сам чула за програм Work and travel знала сам да је то прилика која се не пропушта. Пријавила сам се са надом да ћу добити визу те да ће се мој шопинг у Њујорк, те посјете другим великим градовима коначно остварити. Оно што ме је посебно одушевило јесте да су културне манифестације заступљене у великом броју. Имала сам прилику да посјетим многобројна музичка, културна и спортска дешавања. Оно што до скоро нисам ни слутила је да ће Pique, један од најпознатијих фудбалера, стајати на само неколико метара од мене. Оно што ме негативно изненадило јесте да образовање људи на овом континенту није баш на високом нивоу. Американци су велике патриоте те углавном знају само оно што је везано за њихову државу. Ријетки су они који знају било шта о државама на Балкану. Али, поред тога не треба се запоставити љубазност истих. Првих неколико недјеља боравка у САД било ми је необично да ти скоро сваки странац на улици пожели добро јутро или добар дан, те

Ј

Д е це мб а р 2 0 1 6.

упути благи осмијех. Кад сам се преселила у већи град, наравно да се број таквих људи смањио, али кад сам год отишла у неку јавну установу, та љубазност би се поновила. Чак и када су редови на шалтерима дуги, ту је неко од особља које ће ти понудити мјесто да сједнеш, кафу или чај. Уколико немаш аутомобил у САД, ништа друго ти не преостаје него да користиш услуге аутобуса или метроа. Дешава се да аутобуси касне ради отежаног саобраћаја, јер Чикаго је ипак трећи град по величини у Америци. Метро има предност јер је доста бржи од аутобуса. али хигијена у метроу није на завидном нивоу. О томе нисам ни размишљала гледајући холивудске филмове у којима живот може да се пореди са бајком. Оно што се може поредити јесу Божићне активности, украси, улице, атмосфера за вријеме новогодишњих празника. Празнични дух у Америци је једноставно неописив. Поред толике хладноће, становници зраче позитивном енергијом коју можеш осјетити шетајући Мичиген авенијом, слушајући џез уличних свирача, те проводећи вријеме у дивно украшеном граду. Међутим, за уживање у овом дивном граду, потребно је управо то - вријеме. Већина становника ради два па чак и три посла да би себи омогућили нормалан живот који подразумијева и неки краћи одмор. Наравно, издвајају се појединци који у исто вријеме студирају и раде да би обезбиједили лагоднији живот. Трудом можеш много тога да постигнеш јер је Америка

По д л у по м земља која пружа велике могућности. Уколико си добар радник, повишице не изостају. За двије и по године боравка у САД, могу да издвојим неколико путовања која сам сама себи приуштила. Посјета великом Њујорку, Мајамију, Вашингтону, Синсинатију, Сијетлу, Лос Анђелесу, Лас Вегасу и осталим градовима се не заборавља. Све ово не бих могла да урадим да сам се вратила кући. Даље, ту су концерти - Бијонсе, Ријана, фудбалске и кошаркашке утакмице, тениски мечеви, а издвојила бих и да се увијек нешто дешава у граду, увијек имаш гдје да искористиш слободно вријеме. Ту су и аква паркови, музеји, клизалишта, паркови, разне културне манифестације, изложбе и још много тога. БРАНКО, 24 Myrtle Beach, Isle of Palms, South Carolina САД сам отишао због новог искуства и жеље за зарадом. Био сам у малим мјестима па одмах могу рећи да аутобуса у таквим мјестима има можда један дневно или чак ниједан. Што се тиче јавног превоза по мањим мјестима, он је катастрофа. Нисам живио у великом граду, па не знам како је тамо. Чуо сам да је много организованије, али по мањим мјестима студенти се, углавном, крећу бициклима, јер другог начина превоза скоро па и нема ако се изузму аутомобили. Могућност напредовања у Америци зависи од фирме у којој радиш, али генерално постоји. Рад се стварно цијени. Буквално постоји могућност

У

да напредујеш од перача суђа до менаџера. Иако на Work and travel програму то није толико изражено јер послодавац зна да си ту пола године и да одлазиш. Тако да можеш напредовати, али не много. Више могућности за напредак кроз овај програм имаш кад дођеш истом послодавцу двије године заредом. Таквих случајева је много. А живот. Тамо се све своди на то којем друштвеном слоју припадаш. Буквално све зависи од новца - ако га имаш, имаш онда и пристојну кућу, ауто да не помињем, проводиш се како не можеш ни замислити овдје. Имаш шта год ти падне на памет ако имаш новац, а ако не, немаш ни кревета. Прошао сам обје верзије, па знам шта причам - од тога да радиш нон-стоп и немаш времена да опереш веш па до тога да имаш ауто које заједно са цимерима користиш и потрошиш по 300-400 долара за један излазак. Американцима смо много интересантни. И то опет зависи гдје си. У првом мјесто гдје сам био, сви су гледали да ме искористе максимално. Знају да сам студент и баш је тешко

добро проћи у мјестима гдје има много Work and travel студентата. Цијена рада пада иако увијек има посла. Али, тешко је наћи добро плаћен посао и добар смјештај. У другом мјесту гдје сам био и гдје нема много студената из овог програма, сви су одушевљени нама, па чак и самим програмом. Отишао сам код свог менаџера и 5 дана био у кући његових родитеља који су били гостољубиви више него што би неко овдје код нас. Водили су ме и на вечере, изласке, неке манифестације и сл. Културних дешавања има много, али вјероватно да ће било ко ко оде тамо преко овог програма толико радити да неће баш имати много времена за нешто такво. Био сам тамо током љета па је увијек било неких дешавања. Чак и у мањим мјестима. Али, подразумијева се, заступљеност оваквих дешавања је сразмјерна величини мјеста гдје боравиш. Тешко ми је издвојити једно искуство као позитиван утисак, прије бих рекао да је цијело то искуство оставило најјачи позитивни утисак на мене. Од момената гдје се бојиш да ће те неко у гету убити па до најбољих журки у животу. Непроцјењиво! С друге стране, није ми се свидјело што је све некако пластично. Нема културе као у Европи. И то се баш осјети. Некако се све своди на новац. Чак је и расизам доста изражен, колико год они то заташкавали медијима. То се види. Све се гледа кроз новац. И то је највећа мана свега. Нема ни историје. Ако је неко заљубљен у Париз, Рим, историју и културу, Америка баш и није за њега.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 57

П о д л уп о м

Гдје је култура?! Разговоре водио: Синиша Балта Фотографије: J. B. Photography; Александар Чавић

К

умјетношћу, ако је има уопште?

5. Да ли је мит да неко од бављења умјетности код нас заиста живи?

6. Данас нам се чини да су култура и умјетност занемарене у животу већине људи. Каква је клима у којој тренутно битише наша култура?

7. Гдје видите културу у наредним годинама брзог живота које слиједе?

8. Шта је експанзија интернета добро донијела, а шта однијела култури?

9. Препоруке (књига, музички албум, филм)

ао прву асоцијацију на културу и културне садржаје, просјечан студент бањалучког Универзитета рећи ће вам „то су они са академије“, показујући (с правом) на зграду Ректората, у којој је смјештена Академија умјетности. Одговоре на питања о положају културе у нашој земљи, умјетности, времену које долази, потражили смо у разговору са младим умјетницима, који улажући огромне напоре представљају само дио ентузијаста који Душан Урошевић, дирипокушавају да одрже у животу гент постојеће и покрену нове Када би уметници били на 1. културне садржаје. У нади да власти био би то режим ће дио одговора прочитати монархије. Уметност и кулони који могу да помогну тура су на овим просторијачању културних садржаја, ма икрено живели једино поставили смо сљедећа кроз њу. Она, као таква, не питања: постоји преко 70 година. Тачно толико нам треба да 1. Када би умјетници били на се поново вратимо „у игру“ власти, било би… земаља са повољним кул2. Када бисте морали да изатурним статусом. Уметност берете одређене умјетнике је краљица. за савременике, изабрали 2. Бирам искључиво оне бисте... самосвесне, приземне и 3. У борби против свакодненадарене. Прошлост их вице, као оружје најчешће памти, док садашњост вапи бирате... за њима.

4. Какву перспективу у нашој земљи има неко ко се бави 3. „Оружје“ истине! Погледајмо мало око себе. Брзо ћемо схватити шта 58 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

нам треба да се одбранимо од спољашњих и унутрашњих непријатеља. На општу жалост једних и других, опет она краљица.

4. Перспектива постоји. Лоша економска ситуација, затвореност уметничког круга и губитак мецена су учинили да перспектива постане тешка. Међутим, доста са жаљењем. Уметници су одувек сами себи стварали посао и повољно окружење. Напред!

5. Пустимо уметнике. Да ли је мит да овде људи заиста живе?

6. Занемарене су зато што тако „већини људи“ одговара. Уосталом, ко брани обичном човеку да посети неки од храмова културе? Клима постаје поларна. Основно образовање чини да нам после 9 година учења из школа излазе „промрзли“ основци. Забога, учи математику и језике! Никад неписменији и никад

По д л у по м лошији прорачуни. Вратимо професорима звање, а родитељима магареће клупе.

7. Питајте ме за 70 година. Рећи ћу вам да ли смо успели.

8. ...

9. Да бисмо пребродили наше проблеме и разумели тако страшну културу и уметност предлажем оболелим следећи рецепт: филм „Турнеју“ Горана Марковића на сваких 15 дана, књигу „Стефан Душан“ Славомира Настасијевића на сваких седам, док ВАС молим да музику Светислава Божића слушате сваки дан ујутру и увече. Поштуј домаће! Зорица Новаковић, пијанисткиња 1. ...нам много боље, креативније, занимљивије, флексибилније, просвећеније и продуховљеније. Јер, култура је духовна храна и зато ју је врло важно његовати. Цитираћу Платона: „Што је у држави боља музика,боља ће бити и држава.“

2. Јохана Себастијана Баха, Леонарда да Винчија, Н. Паганинија, Францa Листа, С. Рахмањинова и С. Далија.

3. ...слушање музике, гледање филмова и читање књига...

4. Перспектива увијек постоји, али се за њу треба борити, јер нажалост живимо у времену у којем се умјетност мало поштује и цијени.

5. Није мит, постоји неколицина оних који заиста живе од умјетности, али нагласак је на томе да су такви ријеткост у нашој земљи.

6. Живимо у неповољној културној клими. Умјетност се сматра непрофитабилном и због тога је занемарена. Због таквог става се све више и више удаљавамо од правих вриједности.

7. Све ми се чини да се култура прилагођава таквом начину живота и поприма облик инстант културе. Под тим се подразумијева да се културни догађаји лако конзумирају и брзо заборављају.

8. Оно што је добро је да нисмо ускраћени за информације, нема више цензуре, а културне догађаје можемо пратити у реалном времену. Но, исто тако смо затрпани огромном количином разноразног шунда и кича који се покушава наметнути под културом. Зато је важно бити пробирљив и препознати квалитетан садржај.

9. „Игра стакленим перлама“ Херман Хесе, албум: „Френк“ Ејми Вајнхаус, филм: „Интерстелар“. Давид Мастикоса, композитор и асистент на Академији умјетности БЛ 1. Било би лијепо, међутим неко би морао да води државу, да се брине о новцу и свему осталом што иде уз то. Најбоље би било када би стручни људи били на свим позицијама, што би самим тим и умјетнике задужило да спашавају културу која је на издисају.

2. Када бих морао да да изаберем одређене умјетнике за савременике то би уједно значило да нисам задовољан временом у којем живим. Но, ко гарантује да бих био задовољан и неким другим временом, као што мој потенцијални савременик вјероватно није био. Истина, све је мање снажних умјетника, односно личности које носе бреме свог времена и успијевају да одоле свим потешкоћама.

3. Самоћа је понекад најбоље оружје у којој човјек споз-

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 59

П о д л уп о м и потребнија публици но на себе на најбољи начин и данас. понекад се склони од штетних утицаја свакодневнице. 8. Експанзија интернета и 4. Веома је то индивидуална појава друштвених мрежа ствар, првенствено зависи учиниле су живот мало од умјетника до умјетника бржим, самим тим људи и тога колико је заправо имају све мање времена спреман да се бави читаза културу која није, још вим спектром занимања увијек, у тим токовима. О уско везаних за умјетност ауторским правима и дода би успио. У суштини, ступности свега и свачега ситуација на глобалном не треба ни почињати нивоу је таква да је тешко дискусију. било гдје да се посматра 9. С обзиром на широк перспектива бављења аудиторијум који чита ваш умјетношћу. часопис препоручио бих 5. У Босни јесте још увијек нови aлбум групе Taksim мит да неко живи од тога trio који носи назив Ahi, изшто је слободан умјетник, дат је ове године . Taksim али мислим да је пред нама trio је група која долази из вријеме када ће и то бити Турске, а имао сам прилику могуће. да их слуашам у оквиру 6. Веома често се сјетим приSarajevo Jazz Fest-a те их че о два продавача ципестога топло препоручујем. ла који су након посјете Софија Вучићевић, стуједном племену у Африци дент IV године, Катедра за јавили газди 2 различите етномузикологију АУБЛ вијести о могућности биз1. Када би умјетници били ниса: на власти онда би се из1. Ситуација је очајна. Они губила суштина њиховог уопште не носе ципеле. постојања. Умјетници нису 2. Ситуација је сјајна. Па, они створени да буду владари. још увијек немају ципеле. Они су ствараоци и креСтога, сматрам нашу културу атори умјетничких дјела једним потенцијалом који којима преносе одређене ће тек да се развије. емоције, поруке и идеје.

7. Хмм, култура у наредним 2. Постоји много умјетника годинама ће, вјерујем, покоје бих изабрала за савпримити један сасвим нови ременике, али поставља се облик, барем у начину на питање колико би се они који се конзумира. Као што уклопили у ово вријеме у се све око нас мијења, тако којем ми живимо? Да ли би ће и њен облик да се приуспјели да остваре и полагоди новом добу и новим стигну све оно због чега су потребама. Искрено, надам се да ће бити доста ближа 60 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

3.

4.

5.

6.

славни и да ли бисмо ми цијенили њихов рад? Музику, представу или филм. Уз то могу да се опустим, да се мотивишем и да одлутам из своје свакодневне рутине на неко ново, инспиративно мјесто. Још увијек вјерујем да ће потреба за умјетничким кадром из године у годину да расте и самим тим ће млади имати мотивацију да се баве умјетношћу. Објективна слика данашњице јесте та да се ријетко може пронаћи адекватан умјетнички посао-ангажман од којег би могло да се „живи“ . Умјетници и њихова дјела се не цијене довољно, што управо доводи до овакве ситуације. Мислим да тек долази вријеме за процват културе на нашим просторима. Људи се тренутно интересују за неке друге ствари, али вјерујем да свако од нас осјећа потребу за одређеном дозом умјетничких концерата и дјела и само је питање вре-

По д л у по м мена када ћемо почети да радимо на томе.

7. Свако вријеме носи своје бреме. Сигурна сам да нам слиједи период који ће да донесе промјене у разним сферама друштвеног живота, а самим тим ће се догодити неке промјене и у култури. Надам се да ће те промјене бити у складу са потребама друштва и да ће се јавити још већа потреба за „културним уздизањем“.

8. Експанзијом интернета су многе ствари из културне сфере постале доступне и видљиве широј маси, а то може да има двојак утицај: позитивни и негативни. Добро је то што у сваком тренутку можеш да погледаш неки концерт, представу, да пронађеш информације о ко зна чему, али лоше је то што ти се тако гаси жеља да одлазиш на концерте, на изложбе и на представе јер мислиш да потребе за културом можеш да надокнадиш на интернету.

9. Књига: ,,Кад су цветале тикве“, филм: Before Sunrise, La vita è bella, The Intouchables. Музички албум: Слободан Тркуља ,,Краљевство Балканополис“. Драгана Ђедовић, студент режије 1. Било би занимљивије и животније у сваком случају.

2. Алексеј Пјешков (Максим Горки), Алексан-

ултра мега гига популарно дар Поповић и Брана и људи почну долазити у Петровић. позориште. Можда. Надам 3. Мозак и говорни апарат. се. Дефинитивно је да се 4. Ако је има уопште то је нешто под хитно мора урапитање. Облачно са кишом дити и дефинитивно држаи маглом, „падавине“ не ва мора почети да улажу у престају (ко схвати схвати). културу!

5. Могуће је зарадити који динар од тога чиме се бавиш, 8. Загребах већ тај појам неке промоције, урбаности и а везано је за умјетност, с представљања позоришта тим што мораш радити 15 младима као занимљивог послова истовремено, дубити на трепавицама и борити се са којекаквим незналицама које дају савјете. Примјер су нам глумци и музичари. Могу они од тога да живе, али се људи сатраше и при том добију мале заслуге. Нису плаћени и вредновани онолико колико би стварно требало да буду. Свуда умјетници мјеста које треба живе као ствараоци који се посјећивати. Са друге страпоштују и цијене а овде... не, интернет све нагриза Тако да ето, могуће је, али полако на неки свој ружан се истовремено чешкаш по начин. Срећан је онај ко трбуху и лупкаш по глави то освијести и ко се држи па докле издржиш... „реалног“ живота колико је 6. Не чини нам се, тако је. могуће. Имају људи других „проблема“ ко ће се још бавити кул- 9. Ево кад смо већ код тих тема људи, живота итд. туром... није нико блесав... препоручила бих књигу Клима је опет облачна, са Радомира Констатиновића налетима кише, магловита, „Филозофија палана постаје и хладно у овој ке“, што се тиче музике жабокречини, ено и неки било који албум Thievery ураган у даљини- кренуо је Corporation-а, филм хммм овамо. „Плес стварности“ – „La 7. То брзи живот ме брине, danza de la realidad“. али се искрено надам да ће се десити нека „брза“ промјена у складу са тим. Можда ново доба представи људима позориште као нешто „кул“ па то постане А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 61

V i v a t a c a d em ia! V ivant p rofessor es!

ИНТЕРВЈУ: Данило Капасо, професор на одсјеку за италијански језик Испит би требало да буде разговор између студента и професора у којем би они размијенили ставове о курсу, гдје би студент могао да изнесе своје мишљење и да га образложи. РАЗГОВОР ВОДИЛА: Милица Галић

Д

анас, кад није баш најједноставније живјети без постављања питања себи и кад је подједнако тешко и поднијети недостатак одговора, као и дати га, често је најбоље рјешење тражити одговор од неког другог. Тражећи квалитетне саговорике, саговорнике који би искрено одговорили на питања која им постављамо, разговарали смо са професором Данилом Капасом, професором граматике италијанског језика, методике наставе италијанског језика на одсјеку за Италијански језик и књижевност Филолошког факултета, Универзитета у Бањој Луци. АВАНГАРДА: Реците ми за почетак, од чега, по Вашем мишљењу, зависи успјех студената? Проф. Капасо: Рекао бих да успјех зависи од тога да ли успијевају да искористе знање које су им професори пренијели на прави начин. Под правим начином подразумијевам проналазак посла који им се допада, да би схватили на који

62 |

А ВА Н ГАРД А

|

начин све функционише, и на крају, да би били срећни. АВАНГАРДА: Какво је ваше мишљење о пасивности студената? Који је њен разлог? Проф. Капасо: Мислим да су студенти у праву. Кад бих ја био студент у оваквим условима, врло вјероватно бих и ја урадио исто што и они. Јасно, врло често оптужују студенте да су пасивни, да не знају шта би радили, да уписују факултет без неког посебног разлога, али, по мом мишљењу, имају право. У друштву у којем је, да би добио посао, неопходно бити члан неке политчке странке или платити некоме, нормално је да студнти немају наде ни воље да раде било шта. Ако неко не жели да будем члан странке и ако немам новац који би дао некоме, запитаће се због чега би уопште и учио и добијао десетке, ако ће доћи неко са шестицама, коме је требало десет година да заврши факултет и добити посао. Ко ће га натјерати да не буде пасиван? Дакле, пасивност студената није посљедица тога што су студенти глупи или дјетињасти, већ тога што већи дио студената зна гдје

Д е це мб а р 2 0 1 6.

живи, зна какву будућност има и какву наду има. Кад се све ово сагледа, остане пасивност. АВАНГАРДА: Какве бисте промјене вољели видјети у приступу студената школвању? Проф. Капасо: Волио бих да видим мотивисаност. Волио бих да се на одсјек за италијански језик и књижевност упишу само три студента годишње, али да буду мотивисани. Да упишу студије италијанског зато што их привлачи проучавање ових предмета, зато што се надају да ће послије факултета моћи да се запосле, зато што се надају да ће отићи у Италију. Дакле, волио бих да видим мотивисане студенте. АВАНГАРДА: Колики је заостатак образовног система овдје у односу на образовни систем у Европи? Проф Капасо: Ако говоримо о образовном систему, морам рећи да је образовни систем, на европском нивоу, у заостатку.

Viv a t a ca demia ! Viv a nt pr o fesso r e s ! Није само Босна и Херцеговина у заостатку, већ сви. Проблем који је присутан у Шпанији, Италији, Великој Британији, Њемачкој и другим европским земљама је да образовни систем више не развија компетенције које би ученицима биле корисне да касније нађу посао који им се допада. Нормално је да студенти на првој години факултета не знају шта би жељели да раде након четири године. У овом случају је „не знам“ сасвим логичан и прихватљив одговор. Међутим, образовни систем би, пошавши од основне школе до факултета, требало да пружа одређене компетенције. Дакле, уколико неко заврши, на примјер, студије италијанског језика и књижевности, требало би да буде компетентан да предаје италијански језик у школи или на факултету. Школе данас не нуде стицање такве компетенције. Нуде само основне информације, док неопходне компетенције, које ће студенту касније бити неопходне, не даје. Уопштено, ово није проблем сам Босне и Херцеговине, већ цјелокупног школства. АВАНГАРДА: Да ли су испити, онакви какве имамо данас, тест знања или тест памћења? Проф. Капасо: Само и искључиво тест памћења. Да сам ја политичар, министар, да могу да утичем на систем, потпуно бих избацио испите. Зашто? Узмимо као полазне тачке психолингвистику и студента италијанског језика који је током цијеле године учествовао у настави и показао одређено знање, а онда, на дан испита, из неких личних мотива није могао да говори исправно. Можда се нешто догодило, можда има

личних проблема или није имао довољно концентрације. Да ли би требало да га оборим зато што у датом тренутку није знао да одговори на задата питања, иако је током цијеле школске године био добар? Апсолутно не. По мом мишљењу, испит би требало да буде разговор између студента и професора у којем би они размијенили ставове о курсу, гдје би студент могао да изнесе своје мишљење и да га образложи. АВАНГАРДА: Шта мислите о увођењу српског језика као обавезног предмета на све факултете? Проф. Капасо: Проблем српског језика, као и италијанског у Италији, јесте такозвана „функционална неписменост“. Дакле, проблем више није што је неко заборавио падеже и граматику, већ што не зна више да комуницира на прави начин. Ја вјерујем да постоји проблем који би требало рјешавати још у нижим нивоима образовања. Шта конкретно? У школама се нуде само упутства и назнаке, како конјуговати глагол, како промијенити именицу кроз падеже, али не и начине исправне комуникације. Часови српског језика на факултетима би требало да нуде одређене компетенције на пољу комуникације. Сагласан сам да би и на факултет требало увести часове српског језика на којима би се развијала способност исправне комуникације. У супротном, не би имало никакву сврху. Шта вриједи ако неко зна гласовне промјене, ако их не примјењује? Недостаје способност да се јасно формира мисао. Дакле, ја подржавам ову идеју, али часови српског

језика морају да буду другачије конципирани. Не само курс граматике. Можда неко познаје граматичка правила, а не зна да их примијени. АВАНГАРДА: Шта мислите о увођењу свјетске књижевности као обавезног предмета на све одсјеке Филолошког факултета? Проф. Капасо: Зашто не? По мом мишљењу што се више чита – то боље. Зашто не позавати дјела јапанске књижевности? У ствари, прочитати књигу неког јапанског писца је готово као моћи рећи: „Био сам у Јапану!“ –„Па јеси ли путовао авионом?“ –„Не, читао сам књигу.“. У суштини, сагласан сам са овом идејом, али зависи од приступа. Уколико би то било таксативно навођење најпознатијих писаца јапанске књижевности и неки историјски подаци то би онда била само површна обавјештења. Ако бисмо, с друге стране читали књиге посматрајући културу која се у дјелу описује, могли бисмо елементе културе да потражимо и у сопственој култури, нешто бисмо и научили. АВАНГАРДА: И за крај, можете ли да препоручите књигу за коју сматрате да би сваки млад човјек требало да је прочита? Проф. Капасо: Да. Има их много, али пошто тражите само један наслов, нека то буде књига једне италијанске књижевнице. Књига се зове „Arte della gioia”, а написала ју је Goliarda Sapienza. То је прича о жени која је рођена тачно 1.1.1900 и умрла је седамдесетих година и која је од неписмене жене постала књижевница. Превод на српски језик још није написан.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 63

V i v a t a c a d em ia! V ivant p rofessor es!

ИНТЕРВЈУ: доц. др Владимир Владичић, продекан за наставу Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву (УИС)

Приоритет треба да буде знање, а не оцјена. Пише: СП УИС ниверзитети као саставни дио друштва наслијеђују његове карактеристике, што

„У 64 |

А ВА Н ГАРД А

|

за посљедицу има пасивност студената и погрешан систем вриједности у ком је акценат на оцјени, умјесто на знању“ - каже доц. др Владимир Владичић, продекан за наставу Филозофског факултета УИС-а.

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Најмлађи доктор математике у Републици Српској у интервјуу за Авангарду говори о систему образовања у Српској, учешћу студената у науци и настави, младима и плановима Катедре за математику Филозофског факултета УИС-а. АВАНГАРДА: Најмлађи сте доктор математике у Српској. На који начин подстаћи студенте да се приликом уписа одлуче за студиј математике? ВЛАДИЧИЋ: У Републици Српској професор математике је дефицитарно занимање, студенти који дипломирају на студијским програмима математика и физика, као и математика и рачунарство на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, немају проблема са запошљавањем. Влада Републике Српске је препознала као проблем дефицитарност ове струке и од 2009. године стимулише упис на ове студијске програме, на разне начине, како путем стипендија, тако и путем других олакшица везаних за смјештај и исхрану. Желим да нагласим да је интересовање за ове студијске програме од 2009. године стабилно и на задовољавајућем нивоу. Такође, битно је истаћи да вршећи анализу студената који уписују ове студијске програме, може се примијетити да су то студенти који су у средњој школи остваривали завидне резултате, резултате изнад просјека на универзитету. Сигурно да има простора

Viv a t a ca demia ! Viv a nt pr o fesso r e s ! за омасовљавањем ових студијских програма, студенти нису упознати са могућностима које ове студијски програми нуде. Уврежено је мишљење да диплома ових студијских програма предодређује за рад у просвјети, што апсолутно није тачно. Студијски програм математика и рачунарство, поред звања професор математике и рачунарства, обезбјеђује и довољно знања за рад у IT индустрији, и све више дипломаца своје каријере остварују баш у тој индустрији. Студијски програм математика и физика, поред звања професор математике и физике, нуди могућност запошљавања у институтима, банкама... Битно је омогућити студентима да дио школовања проведу на другим универзитетима. То је била досадашња пракса на Филозофском факултету са којом ћемо у већем обиму наставити и у будућности. Студијски програми математика и физика и математика и рачунарство су компатибилни за размјену студената са европским универзитетима. Наставни кадар на наведеним студијским програмима је у просјеку млад, са великим искуством рада на универзитету, што гарантује модеран и квалитетан наставни процес. АВАНГАРДА: Недавно сте боравили у посјети престижним универзитетима „Ломоносов“ и „Саратов“ у Москви. Да ли су договорени правци

будуће сарадње са овим универзитетима? ВЛАДИЧИЋ: Да, универзитети „Ломоносов“ и „Саратов“ се налазе на првом и четвртом мјесту на листи руских универзитета, важе за водеће универзитете на свјетском нивоу из области природних наука, прије свега: математике, физике, хемије... Први циљ моје посјете је покретање заједничких докторских студија из математике на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. План је да те докторске студије реализују заједно Универзитет „Саратов“, Универзитет „Приморска“ из Словеније и наш Универзитет. Надам се да ће ова идеја бити реализована и да ће већ у октобру први студенти бити уписани на овај студијски програм трећег циклуса. Планирано је да овај студијски програм буде јединствен у Републици Српској из више разлога. Прије свега ће омогућити студентима рад са свјетски признатим научницима. Разматра се могућност издавања заједничких диплома и студенти ће имати прилику да дио школовања проведу на наведеним универзитетима. Други циљ посјете је наставак и унапређење сарадње са овим универзитетима, прије свега у контексту размјене наставног особља и студената, као и смислу наставка пројектних активности које трају од 2014. године.

АВАНГАРДА: Као продекан за наставу ФФУИС-а да ли сте задовољни учешћем студената у креирању наставно-научног процеса? ВЛАДИЧИЋ: Дјелимично сам задовољан. На Филозофском факултету постоје катедре које имају изузетно активне студенте, нпр. једна од таквих је Катедра за синологију, а са друге стране постоје катедре код којих то није случај. Што се тиче учешћа студената у научном процесу, желим да упознам студенте, да сваке године на Филозофском факултету организујемо студентску конференцију. Четврта студентска конференција биће одржана 2017. године. У оквиру Математичке конференције Републике Српске постоји студентска секција гдје студенти свих циклуса студија могу изложити радове. Према томе студенти имају могућност да активније учествују у научном процесу. У наставном процесу студенти најчешће учествују онолико колико је неопходно, нажалост ријетке су иницијативе од стране студената које утичу и усмјеравају наставни процес. АВАНГАРДА: Како гледате на пасивност студената и који је њен узрок? ВЛАДИЧИЋ: Пасивност студената је, нажалост, чињеница. Универзитет је саставни дио друштва, и наслијеђује карактеристике друштва. Студенти су пасивни из више разлога. Сматрају да њихова активност неће бити

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 65

V i v a t a c a d em ia! V ivant p rofessor es! препозната или може бити погрешно протумачена. Једна од идеја Болоњске декларације је управо промјена статуса студената. Вјерујем да ће и код нас временом та идеја бити остварена. АВАНГАРДА: Какве промјене бисте вољели да видите у приступу студената школовању? ВЛАДИЧИЋ: Прије свега да акценат ставе на знање које стичу у склопу предмета, а не да им приоритет буде оцјена. Систем вриједности је неопходно вратити у природне оквире и сматрам да студенти имају јако значајну улогу у томе. Не желим да амнестирам наставнике од улоге везане за успостављање исправног система вриједности, сматрам да и студенти и њихови професори имају изузетно значајну улогу у томе. АВАНГАРДА: По Вашем мишљењу, колико је наш образовни систем у заостатку са савременим европским и свјетским стандардима? Какве бисте промјене предложили? ВЛАДИЧИЋ: Тешко је правити поређење нашег образовног система са савременим европским и свјетским стандардима, исто као што је тешко поредити наше друштво са нпр. друштвима западне Европе. Република Српска је у транзицији, осјећају се посљедице отаџбинског рата, страни фактор је превише присутан. Више година сам учествовао у раду са талентованим младим 66 |

А ВА Н ГАРД А

|

математичарима. Примијетио сам да су наши ученици постизали резултате изнад просјека, имајући у виду колико се у њих улагало. Према томе таленат није проблем. Образовни систем, као и све, зависи од финансијских могућности. Промјене које бих предложио су усвајање дугорочне националне стратегије образовања, која неће зависити од тренутно актуелних политика. У тој стратегији треба прецизирати како желимо да изгледа наш образовни систем, у складу са могућностима. Потребно је прецизирати шта је циљ нашег образовног система и какву Републику Српску желимо. Мислим да је проблем недостатак комуникације између учесника у различитим нивоима образовног процеса. Сви би требало да радимо заједно на реализацији заједничког циља, да Република Српска буде боље друштво. АВАНГАРДА: Од чега највише зависи успијех студената? Шта је то што сте примијетили кроз Ваш рад? ВЛАДИЧИЋ: У највећој мјери од посвећености и рада студената. Било је доста примјера да сјајни ученици из средње школе не успијевају да заврше факултет, док са друге стране просјечним, или чак лошијим ученицима полази за руком да дипломирају. Активност и присуство на настави и консултацијама је директно пропорционално висини оцјене и обрнуто пропорцинално времену потребном за припрему испита.

Д е це мб а р 2 0 1 6.

АВАНГАРДА: Да ли испити заиста тестирају знање студента или само његово памћење? ВЛАДИЧИЋ: То је јако добро питање. Идеално би било у склопу испита имати дио у коме студент примјењује стечена знања на конкретан проблем. Концепција испита на тај начин би обезбиједила да у први план долази знање, а не памћење. У математици студенти у оквиру испита рјешавају задатке са којима се нису сусретали раније, и рјешења тих задатака су заснована на примјени знања. У току је пројекат модернизације студијских програма. Дио тог пројекта је и реформа силабуса. За сваки предмет је неопходно навести исходе учења и знања која ће студент стећи полагањем тог испита. Сматрам да је неопходно прилагодити форму испита наведеним исходима учења, при чему та форма мора обезбиједити да испит тестира знање, а не памћење. АВАНГАРДА: Порука младим људима, студентима у РС? ВЛАДИЧИЋ: Прије свега да остану у Републици Српској, заједно можемо учинити Републику Српску поносном. Знам да није све идеално и да млади људи могу наћи много разлога да буду разочарани, али то је најлакше, бити разочаран. Немојте дозволити себи да се престанете борити за боље сутра, вас, ваших најближих, Републике Српске.

Viv a t a ca demia ! Viv a nt pr o fesso r e s !

ИНТЕРВЈУ: Сања Мацура, професорица на одсјеку за српски језик и књижевност Бити добар студент значило би не само добити одличне оцјене, него и развијати истраживачки дух, његовати радозналост и никада бити убијеђен у то да о нечему знамо све.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: Милица Галић АВАНГАРДА: Да ли су студенти данас пасивнији него раније? Зашто? Проф. Мацура: Не бих данашње студенте назвала пасивнима, него другачијима у односу на моју или генерације које су студирале прије двије деценије. Промијенили су се услови живота, приоритети више нису исти, а није исти ни начин на који млади људи уче или науче да уче прије него што постану студенти. У свакој генерацији, неизоставно, препознајем онај дио младости који тежи ка нечему другачијем, бољем. Ентузијазма не недостаје, само се некако његов интензитет смањује како студирање одмиче. Мислим да данас не мањка реалних могућности за оне који би нешто да промијене, нешто ново да покрену (примјер је и овај ваш часопис који је постао препознатљив у релативно кратком времену). Студентско учешће у животу универзитета никада није било веће. Некада је ту могућност имао евентуално само студент продекан, а данас постоји прописан проценат који у свим тијелима (од научнонаставних вијећа, преко сената или различитих радних група) припада студентима. Колико су њихови представници активни, колико на прави начин користе дате могућности, могу набоље да процијене сами студенти који

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 67

V i v a t a c a d em ia! V ivant p rofessor es! их и бирају. Претпостављам да се Ваше питање односи и на активност/пасивност студената у настави. Ни ту није могуће ствари генерализовати. Има веома амбициозних студената, а има и оних којима је важно само да на што једноставнији начин положе испит. Али, није ли одувијек тако? Оно што примијетим је пасивност у знању, односно атрофија способности ревитализовања и употребе претпостављених стечених знања. Свака генерација је све мање образована, све мање заинтересована да чита, истражује. Узроци за то, вјерујем, леже у оним фазама школовања који претходе студирању и нису нешто што би, чак и уз велики труд, било лако брзо отклонити. АВАНГАРДА: Да ли постоји нешто што би студенти требало да промијене у приступу учењу, колико успјешна припрема за обављање одређеног будућег посла зависи од њих? Проф. Мацура: Требало би да су студенти истински жедни знања, да основно питање које постављају током своје прве студентске седмице не буде искључиво у вези с тим на који начин ће положити испит. Некако се, на путу од првог разреда основне школе до прве бруцошке седмице, све више губи потреба за сазнавањем нечега што излази изван оквира обавезног, прописаног. Често кажем студентима да сваки 68 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

наставни предмет треба да посматрају као причу у којој прате доживљаје главног лика и питам их како би то изгледало када би, док читају, прескакали сваку другу страницу текста. Чини ми се да све више уче управо тако, јурећи ка меморисању одговора на питања и истовремено заборављајући да је сваки тај одговор дио цјелине и да сам за себе не значи ништа, уколико није повезан у систем. А управо недостаје тога приступа учењу – недостаје системског изучавања (студирања) предмета, а примат преузимају пуко меморисање и репродукција чињеница. Од таквог заокрета у учењу зависи и припрема за обављање било којег будућег посла, јер не постоји ниједан посао који почива на репродукцији низа одговора на унапријед дефинисана питања. АВАНГАРДА: Шта мислите о увођењу историје српске културе као обавезног предмета на све одсјеке Филолошког факултета, да ли би то имало позитиван ефекат? Проф. Мацура: Мислим да је такав предмет неопходан свим друштвено-хуманистичким усмјерењима на факултетима, јер тек познајући сопствену, на прави начин можемо да упознамо и културе других народа. Осим овога, било би веома важно увести и српски језик као обавезан предмет на све факултете, а колико ми је познато студент-

Viv a t a ca demia ! Viv a nt pr o fesso r e s ! ска организација је не тако давно упутила такав захтјев представницима министарства и законодавцу. АВАНГАРДА: Можете ли да упоредите начин школовања код нас и у остатку Европе? Проф. Мацура: Умјесто упоређивања нашег образовног система са онима у ближем или даљем окружењу, радије бих указала на то да није добро нити сврсисходно нека рјешења примјењивати кроз њихово пуко копирање из једног система у други, као што је то урађено с појединим сегментима тзв. болоњског студирања. Стандарде њихови креатори постављају имајући на уму циљеве које желе да остваре, а покушаји некритичког достизања стандарда не морају нужно дати добре резултате, напротив. АВАНГАРДА: Шта значи бити добар студент? Проф. Мацура: Неријетко данашње студенте поредим са мојом генерацијом. Ми смо, тих ратних и ранопоратних година преписивали књиге или њихове дијелове како бисмо из њих учили за испит. Апарат за фотокопирање био је раван фантазији, а ако га је негдје и било, није било струје или новца за такав подухват. Предавања смо имали у потпуно хладним учионицама, а били смо срећни што студирамо, с нестрпљењем ишчекујући да нам неко од гостујућих про-

фесора донесе литературу коју нисмо имали. Оно што се промијенило за двије и по деценије нису само услови у којима млади људи студирају, него су се промијениле број и врсте садржаја који им одвлаче или у потпуности окупирају пажњу. До уназад десетак година, телефон (па и интернет) је служио нама за задовољење потребе комуницирања. Данас је све више обрнуто и чини ми се да је младима постало исувише важно оно што друштвене мреже нуде. Имам осјећај да виртуелна стварност преузима примат над „стварном“ и да окупира превелики дио њиховог времена. Колико год да су информације, па и књиге постале доступније, а учење једноставније, толико је порастао степен незаинтересованости студената који се не огледа само у одсуству потребе трагања за знањем, него и у њиховом односу према животу. Већином очекују да им све буде „сервирано“. Мислим да је систем основног образовања који, нажалост, углавном почива на оцјењивању способности репродуковања задатих чињеница утицао на начин на који студенти данас уче. Бити добар студент значило би не само добити одличне оцјене, него и развијати истраживачки дух, његовати радозналост и никада бити убијеђен у то да о нечему знамо све. Колико год се каже да оцјене нису мјерило знања, могло би се

истовремено рећи и то да је по знање погубна убијеђеност у властиту свеобавијештеност. АВАНГАРДА: Да ли и колико је оцјена на испиту мјерило знања? Проф. Мацура: Као што већ рекох, није нужно оцјена та која казује колико је неко добар будући љекар или професор. Некада се покаже да је студент који није имао добар просјек бољи у послу који обавља од онога чији је просјек био на завидном новоу. Ипак, уз учесталост провјера знања која „прописује“ болоњски систем студирања, оцјене су више поуздани показатељи континуитета у студентовом труду и раду током семестра, него што је то бивало у ранијем систему оцјењивања, када је један излазак на усмени испит обухватао два семестра. АВАНГАРДА: Шта данас млад човјек треба да прочита да би имао шансу да буде интелектуалац? Проф. Мацура: Кључна ријеч је већ садржана у вашем питању, а она је „читати“. Да би био интелектуалац, човјек мора да чита и на тај начин шири своје видике, контекстуализујући себе у временима која су му претходила и антиципирајући она која су тек пред њим. Ако би требало да издвојим једну књигу, што је веома тешко, био би то роман „Тврђава“ Меше Селимовића.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 69

Ру б р и к а

ИНТЕРВЈУ: Проф. др Љубиша Владушић, декан Економског факултета Пале Универзитета у Источном Сарајеву Студенти су смисао постојања факултета и универзитета, јер су од непроцјењиве вриједности за академску заједницу и друштво у цјелини. ПИШЕ: СП УИС

П

роф. др Љубиша Владушић, декан Економског факултета у Палама Универзитета у Источном Сарајеву, међу студентима важи за једног од

70 |

А ВА Н ГАРД А

|

најзанимљивијих професора и најбољег декана који је отворен за сваку сарадњу и увијек спреман да пружи помоћ студентима у њиховим активностима. У интервјуу за Авангарду декан Владушић говори

Д е це мб а р 2 0 1 6.

о високом образовању и свим његовим актерима и плановима вискообразовне установе на чијем челу се налази. Авангарда: Како гледате на пасивност студената и који је њен узрок? Владушић: Да, у праву сте, пасивност студената је евидентна. Мислим да постоји више разлога. Први, је бесперспективност по завршетку факултета која се односи на посао за који су се школовали, односно који би вољели да раде. Други су нереална очекивања и с разлогом нестрпљивост коју млади људи имају у оваквим околностима лоших привредних активности и неадекватне позиције у друштву. Трећи разлог видим и на нашој страни, страни академске заједнице. Тада мислим и на наставно особље,

Viv a t a ca demia ! Viv a nt pr o fesso r e s ! али и на студенте, у нашој улози по питању реформи у образовању, студенског стандарда, квалитета студирања, мобилности наставника и студената, итд. Авангарда: Какве промјене бисте вољели да видите у приступу студената школовању? Владушић: Када говоримо о промјенама, реформама или прилагођавањима нашег система студентског школовања, можемо рећи да је већ више година на дјелу имплементација болоњског процеса. У неким стварима смо уистину отишли далеко, али у неким „тапкамо у мјесту” и реално нам недостаје синергија у РС у вези са образовним политикама. Конкретно, ако ме већ питате: Шта бих волио као промјене да видим - то је управо нови Закон о образовању, који би укључио све наше, али и позитивне праксе из региона. Уз то, важно је донијети пратеће акте за примјену Закона и оспособити носиоце вјештинама у циљу имплементације. Вјерујем да би такав законски оквир био препознат и од студената у циљу већег проактивног односа према питањима која се њих директно тичу. Авангарда: По Вашем мишљењу, колико је наш образовни систем у заостатку за савременим европским и свјетским стандардима? Какве бисте промјене предложили? Владушић: Недавно смо имали панел дискусију

„Образовна политика за европску будућност Босне И Херцеговине”, организоване у склопу садржаја поводом Дана Економског факултета. Био сам пријатно изненађен присуством представника из многих сегмената друштва: од средњих школа и локалних заједница до институција за развој, запошљавање, академске заједнице и дипломатског кора. Све ово сам навео да бих аргументовано могао рећи јединствен став учесника а то је: „Нажалост, наш образовни систем није још на нивоу европског система и стандарда које они примјењују.“ Уколико желимо, а вјерујем да желимо примијенити европске стандарде и тиме омогућити да наше дипломе у потпуности буду прихваћене у ЕУ, морамо као прво: унаприједити наш образовни систем на свим нивоима, са аспекта квалитета и потреба друштва, и да у будућности радимо на модернизацији истог. Као друго, потребно је обезбиједити развој и унапређење постојеће сарадње са међународним високообразовним институцијама у циљу стандардизације програма који су услов за заједничке студијске програме и заједничко учешће у научноистраживачким пројектима. Авангарда: Од чега највише зависи успјех студената? Шта је то што сте примијетили кроз Ваш рад?

Владушић: Студенти су смисао постојања факултета и универзитета, јер су од непроцјењиве вриједности за академску заједницу и друштво у цјелини. Стога је партнерски однос факултет-студенска организација од кључне важности и за успјех студената. Успјех студената зависи од њихове заинтересованости за рад и мотивисаности за резултате, од могућности да им обезбиједите праксу, волонтирање током студирања, али и од укључености у научноистраживачки рад. Наравно да је важно како наставници преносе знање и како асистенти кроз вјежбе оспособљавају студенте вјештинама. У том правцу, и ја као декан и професор, чиним додатни напор да мотивишем студенте на интерактивни однос према настави и истраживачком раду јер најбољи буду награђени добрим препорукама за волонтирање, праксе или чак посао када заврше студије. Примијетио сам да овакви приступи представљају изазов за студенте. Авангарда: Да ли испити заиста тестирају знање студента или само његово памћење? Владушић: У зависности да ли се примјењује болоњски модел испита, који се састоји у бодовању студента кроз присуство и интерактивни однос на настави и вјежбама, провјери знања путем тестова и усменог дијела испита, можемо са сигурношћу рећи

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 71

V i v a t a c a d em ia! V ivant p rofessor es! да професори могу доћи до потврде знања којим студент располаже током семестра који похађа. За мене, као наставника, врло је важно да материју одређеног предмета предвиђену силабусом пренесем студентима уз примјере из праксе, да се знају служити литературом, с циљем да је заиста разумију и да о истој можемо разговарати кроз директну комуникацију. Авангарда: Добитник сте признања за најбољег декана од Студентског парламента УИС-а. Колико познајете студенте и реалности са којима се суочавају? Када већ говоримо о студентима, мислите ли да могу боље или се превише очекује од њих? Владушић: Да, добитник сам признања Студенског Парламента УИС, једног од признања којем сам се највише обрадовао. Бити проглашен од студената УИС-а најбољим деканом за академску 2014/2015 год. за мене представља част и поштовање за оно што радим у акедемској заједници, са једне стране, а са друге обавезу да напријед поменути партнерски однос који сам изградио са студентима, унаприједим по узору како се то ради на много већим и признатијим факултетима и универзитетима у региону. Моја очекивања увијек градим на информацијама које морају бити провјерене, анализама истих у циљу доношења праве 72 |

А ВА Н ГАРД А

|

одлуке или суда о нечему. У овом случају очекујем од студената, као партнера факултета, више проактивног доприноса јер мислим да могу имајући у виду њихов потенцијал, снагу и знање. Авангарда: Недавно сте по други пут изабрани за декана факултета. Шта ће Економски факултет понудити новим генерацијама? Владушић: Вјероватно због обавезе према изграђеним односима и оствареним резултатима, процијенио сам да можемо још више постићи, па је то један од разлога што сам се пријавио на конкурс и великом већином чланова ННВ-а предложен за новогстарог декана. У свом програму посебно сам истакао важност четири стуба која треба да градимо у циљу даљег развоја факултета и УИС-а. Први је да у условима економске реалности у којој живимо појачамо друштвено одговорну улогу академске заједнице за наш проактиван приступ изградњи и даљем унапређивању односа у комуникацији факултет/ студенске организације. Други је да у циљу јачања кадровске позиције унаприједимо и услове за њихов професионални развој и напредовање кроз већу подршку научноистраживачком раду и квалитету рада. Трећи је да у циљу финансијске одрживости унаприједимо руковођење трошковима , тј. уведемо пруденцијалне контроле и

Д е це мб а р 2 0 1 6.

максималну рационализацију трошкова, а са друге стране да побољшамо приходовну позицију и успоставимо сигурне новчане изворе. И четврти стуб је развој и унапређење постојеће сарадње са међународним високообразовним институцијама кроз заједничке студијске програме, мобилност наставника и студената, докторске студије, истраживачки рад на пројектима прекограничне сардање итд.... Авангарда: Порука младим људима, студентима у РС?

Владушић: Стицање знања и вјештина током студирања је најважније за младе студенте у РС. Тек тада су конкурентни на тржишту рада, тек тада могу равноправно учествовати у мобилности студената у региону и даљем напредовању. Наравно, важно је да претходно донесу праву одлуку о избору факултета који ће похађати, јер је важно у животу да раде посао које воле. И да не заборавим, студенти треба да своје слободно вријеме које сигурно имају искористе за креирање ваннаставних активности, које факултети морају подржати јер је уз знање култура важан саставни дио личности младих у формирању њиховог самопоуздања и вјере у себе.

Н а у ка без гра ниц а

ДА ЛИ ЈЕ НАУКА „КУЛ“ И КО СУ „ЛУДИ“ НАУЧНИЦИ? ПИШУ: Душан Дубајић и Јелена Бардак

О

д када постоји свијет? Да ли постоји крај свемира и гдје се он налази? Шта се дешава са кришком хљеба у нашем организму након што је прогутамо? Да ли ће се и када планета Земља сударити са другим небеским тијелом и тиме окончати нашу егзистенцију? Управо оваква питања круцијална су за живот и напредак људи. Самим тим ми тежимо да сазнамо што тачније и релевантније одговоре, како бисмо живјели срећније и безбрижније. Кључ свега тога је наука. Шта је наука? Неко би рекао „продавање магле“. Негде нешто у неком атому утиче на нешто друго, самим тим то друго трпи

одређене промјене, а те промјене доведу до неких других промјена, при чему се атомске честице поредају мало другачије него што би требало, па се онда то све лепо математички испише у осам томова књига од по хиљаду страна и тако у круг. На прву помисао, то јесте тако. Али, ако „завиримо“ дубље у саму проблематику одређене научне дисциплине, видјећемо, да баш због тих промјена на атомима, нека мајка може да роди дијете са три руке. То сад већ постаје озбиљна ствар. Због тога, наука заузима огроман значај у животу људи. Самим тим, она је врло корисна, незаобилазна бранша људског живота и бивствовања. И није нимало досадна, да знате само. Управо сад ћемо видјети зашто.

Посматрајмо скуп од N становника на површини од Х км2. Нека је сваки сингуларни становник просјечног образовања и нека сваки од њих припада доби од 10 до 70 година. Претпоставимо да сваки становник зна да наброји неколико научника из било које области. Анализираћемо сада мишљење људи уопште, о науци, затим о научницима. Прва асоцијација становништва на појам „наука“ свакако није појам „кул“. Али, показаћемо сада кроз неколико реченица да наука у ствари и није ништа друго него „страва“ и „кул“. Кренимо испочетка. Појам „наука“ евидентан је још из периода античке Грчке. У доба досадног Аристотела, који се бавио филозофијом, математиком, логиком, астрономијом и умјетношћу, који је мука гимназијалаца и студената филозофских факултета, итекако је допринео да данас рачунамо на начин на који рачунамо. При томе, како незванично сазнајемо, водио је прилично складан и хармоничан породични живот и остварио се као успјешан супруг и отац и наравно, као веома занимљив човек. Античка наука наставља свој развој преко Платона, Сократа, Талеса, Питагоре, а њихов допринос науци је и више него познат. Премотајмо сада ленту

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 73

Н а у к а б ез гр аница

времена, на нови средњи вијек и развој науке у то доба. Дошли смо до итекако незаобилазног Николе Коперника. Многи га знају по успостављању хелиоцентричног модела свемирских тијела. То је значило да је овај човјек први примијетио да је Сунце у центру наше галаксије и да око њега орбитирају сва друга небеска тијела. То је ствар, коју данас свако зна, али некад је неко морао доћи до тог сазнања. Хвала науци. Међутим, Коперник се астрономијом бавио из хобија. По професији он је био љекар, правник, теолог и економиста, а при томе је завршио неколико усмјерења на краковском Универзитету. Е, па драги моји, мислите да Коперник није био „кул“? Већина очигледно мисли, јер је овом изванредном научнику у школским уџбеницима посвећено свега неколико редова. Кренимо даље путем новије историје. Просто је немогуће говорити о науци, а не поменути Ајнштајна. Изврстан теоријски физичар, револуционар физике који је успоставивши своју општу и специјалну теорију релативности, променио свијет. Студирао на Универзитету у Цириху, а додатно образовање 74 |

А ВА Н ГАРД А

|

и искуство стицао је на научним институтима у Берну, Прагу и Берлину. Поред тога, женио се два пута и стекао троје деце, примио Нобелову награду за физику 1921. и важи за један од највећих умова света. Нехумано је говорити о теоријској физици, а не споменути Ричарда Фајнмана, једног од најгенијалнијих научника 20. вијека. Важи за творца квантне електродинамике, односно научне дисциплине која описује интеракцију свјетлости и материје. Фајнман је учествовао у пројекту „Менхетн“ у изради прве атомске бомбе током Другог свјетског рата. Осамдесетих година био је члан „Роџерс комисије“ која је истраживала несрећу распада свемирске летјелице „Челенџер“. Фајнман је дао и прве концепте нанотехнологије. Колико је био генијалан, говори чињеница да је аутор књига „Мора да се шалите, господине Фајнман!“ и „Шта те брига шта други мисле?“, те понеких пјесама. Тако, он каже: „Прво правило је да не смијете себе заваравати и да сте ви особа коју најлакше можете заварати“. Живео је као члан америчке Националне академије наука, као и многих научних организација. Такође, добитник је Нобелове награде за физику 1962. Фајнманова сестра, Џоан Фајнман, такође је успјешна научница. Наиме, кренула је његовим стопама и као поље интересовања одабрала баш физику. Ужа специјалност јој је астрофизика. Џоан се

Д е це мб а р 2 0 1 6.

бави проучавањем аурора, односно зрака поларне свјетлости, као и соларним вјетром. Била је запослена у НАСИ, дуги низ година. Такође, проучава климатске промене, Земљину магнетосферу и њену интеракцију са магнетним пољем соларног ветра. Такође, Џоан је аутор и коаутор више од 100 научних радова. У животу се остварила као успешна супруга и мајка.

Драги читаоци, мислите ли да је бављење науком кул? Хајде, размислите. А, док размишљате отворите ваше интернет претраживаче и у поље претраге покушајте укуцати речи „интересантно“ и „наука“ и видјећете да наука и није ништа друго него интересантна. Можда вама сад ништа не значе појмови алтернативни редови, хистерезисна петља диелектрика, Риманове суме, квантификовање утрошака фактора производње... Али, вјеровали или не, на овим и другим појмовима почива свијет, а да ми тога нисмо ни свјесни.

Н а у ка без гра ниц а

Нове технологије које ће промијенити свијет ПИШЕ: Стефан Сукара Свијет се мијења невјероватном брзином и сваке године се представе неке нове технологије. Развој технологије је веома тешко пратити у свим пољима. Неке од технологија могу у великој мјери да мијењају стандард и начин живота. Ријеч је о надолазећим технологијама које могу ускоро да трансформишу свијет какав знамо. Шта ће све бити откривено и створено након нашег вијека не можемо ни замислити, баш као што су многе ствари које данас постоје биле само дио нечијих визија у прошлости.

ДИСПЛЕЈ БЕЗ ЕКРАНА Једног дана информације ће се преносити без потребе

за физичким екраном. Ова технологија има добар 3D приказ, као и добра подешавања

свјетлости и контраста. Ово ће довести до револуције у индустрији забаве.

ХОЛОГРАФСКА ТЕЛЕВИЗИЈА Током посљедњих неколико година, произвођачи телевизора су почели да производе моделе телевизора са интегрисаним 3D функцијама. Међутим, двије трећине купаца

пренос енергије, гдjе се пренос остварује уз помоћ предајне и пријемне завојнице које су резонантне на истој фреквенцији.

3D ШТАМПАЊЕ

ових телевизора види их само као нешто што је лијепо имати, те да нису нешто посебно функционални. У међувремену научници у Јапану су почели са истраживањем холографске телевизије која ће се појавити у центру просторије, без екрана. Ова технологија представља и дио кандидатуре Јапана за домаћина Свјетског првенства у фудбалу 2022. године.

Већ је узело маха и неки људи праве и куће на овај начин, тако да се може иштампати било какав облик који можда не би могао да се направи са традиционалним мануфактурним методама. Напретком технологија, биће могуће да се направе и захтјевнији облици. Већ је могуће штампање органа, што се користи у медицини, те је незамисливо шта ћемо све моћи да створимо на овај начин. Чини се готово све.

БЕЖИЧНА СТРУЈА Пројекат бежичног преноса струје, на којем је између осталог радио и Никола Тесла, ускоро би могао да постане реалност и саставни дио домова широм свијета. Тим професора са МИТ-а развио је резонантни А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 75

Н а у к а б ез гр аница

ИНТЕРВЈУ: др Тијана Продановић, астрофизичарка Телескопи су најближе времепловима што ћемо икада имати, јер сама огромна скала свемира и коначна брзина светлости нам аутоматски значе да кад год погледамо у небо, ми не само да гледамо звезде удаљење хиљадама и више светлосних година од нас, већ их гледамо и како су изгледале толико година у прошлост!

РАЗГОВОР ВОДИЛИ: Јелена Бардак и Никола Радуловић АВАНГАРДА: Како гледате на пасивност студената и који је њен узрок? ТИЈАНА: Зависи око чега пасивност. Ако причамо о пасивности у односу на промене у свом животу, у студентском животу, у друштву, на које би могли да утичу, за 76 |

А ВА Н ГАРД А

|

које би могли да се боре, бојим се да је ту цело друштво запало у неку пасивну фазу и да је апатија постала широко распрострањена, па то није мимоишло ни студенте. Можда је зато што је и студентски активизам постао исполотизиран и мање активизам, па је све мање оних правих борби. Ту су редовно борбе за мање школарине, за нове рокове, за бодове. И то је разумљиво, али то су све

Д е це мб а р 2 0 1 6.

секундарне теме, иако практично врло битне. Жао ми је што не видим више борбе за суштину, за квалитетније знање, за квалитетније предаваче и по стручности и по педагошком приступу, борбе и за себе и за студенте који долазе. А ту је онда и пасивност што се тиче самог школовања. Мислим да је релативно мали број студената спреман да се додатно ангажује, научи више од оног обавезног, уради додатне активности, праксе, потражи себи летње школе, размене, пита професора да се укључи у неко истраживање. Слабо има сопствене иницијативе. Махом студенти чекају да им ствари буду понуђене па и онда не искористе те прилике које су им понуђене. А то је данас јако битно јер због промене система школовања, разлике међу студентима се полако бришу, просеци постају све већи и сличнији, и зато онда кад студент после конкурише негде, на неки посао или на рецимо постдипломске студије, послодавци и професори све више гледају те додатне активности које је студент имао, мимо оних обавезних. То је јако драгоцено и мислим да је дужност нас професора да поделимо са студентима и то искуство. АВАНГАРДА: Какве промјене бисте вољели да видите у приступу студената школовању? ТИЈАНА: Баш то што сам истакла мало пре - већу борбу за бољи квалитет знања које добијају и већу

Ру бри ка иницијативу. Бољи квалитет се може постићи системом контроле, тј. оцењивањем курсева и професора од стране студената. То се и сада ради на неким факултетима, али тежина таквих оцењивања још није довољна. Треба мењати систем, статуте, тако да те оцене више значе, да постоје значајније последице за лоше оцене и/ или награде за добре оцене. А то могу да постигну једино студенти својим залагањем за тако нешто. Ако сами не успевамо да будемо бољи, студенти треба да захтевају да будемо бољи, и онда ће и студенти постати бољи. Али треба да сви будемо реални боље увек значи и теже, али то не треба да нас плаши. АВАНГАРДА: По Вашем мишљењу, колико је наш образовни систем у заостатку за савременим европским и свјетским стандардима? Какве бисте промјене предложили? ТИЈАНА: Оно где бисмо могли да се поправимо је у предавачким методама које користимо. Једноставно није довољно активне наставе која тера на размишљање, инспирише питања. Настава је и даље већином једносмерна, са недовољно дискусија и разноврсних активности. И даље постоји онај велики јаз између студента и професора где је тешко за студента да се опусти и само мисли о томе да ли нешто разуме и пита ако не разуме. Треба нам мање учења, а више разумевања. Мање слушања, а више

питања. Мања тежина испита у оцени, а више кроз различите активности. Међутим, један од великих проблема код нас је што се у нашу науку и високо образовање не улаже довољно. Као последицу тога имамо недостатак рачунарских лабораторија, (трагично) лоше опремљене лабораторије где студенти треба да уче и вежбају, скоро нимало средстава за студентске праксе. Све то доста отежава осавремењивање наставе које су многи и спремни да прихвате, али некада једноставно не постоје услови. АВАНГАРДА: Од чега највише зависи успјех студената? Шта је то што сте примијетили кроз Ваш рад? ТИЈАНА: Од мотивисаности можда највише, по мом мишљењу. Из мотивисаности следи упорност, труд и воља за савладавањем и онога што нас можда не занима, воља за додатним ангажовањем. Мада

зависи о каквом успеху причамо. Оцена није увек прави одраз нечијег успеха и/или потенцијала. У данашњем систему оцењивања, парцијалних испита итд. ако се студент довољно труди нема разлога да не добије добру оцену. То је оно што на крају доведе и до доктората који исто углавном може да заврши просечан студент само ако се довољно потруди. АВАНГАРДА: Да ли испити заиста тестирају знање студента или само његово памћење? ТИЈАНА: Зависи како је испит конципиран. Нпр. писмени испит треба да тестира колико је знање оперативно, док усмени испит треба да тестира разумевање. Мада, зависи од области. У медицини памћење и нпр. знање анатомије је јако битно. То мора једноставно да се научи. У физици, с друге стране, памћење неких фгормула није толико битно,

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 77

Н а у к а б ез гр аница али је битно знати одакле су оне дошле, како би их извели а поготово како и где да их користите. АВАНГАРДА: Шта је оно по чему се истиче амерички систем образовања, из Вашег искуства? ТИЈАНА: Оно што ми се највише свидело у америчком високом образовању је та опуштена атмосфера која влада у учионици. Не постоји нека строгоћа која се осећа у нашим уционицама, студенти су са професорима на што се каже first name basis, не постоји страх да ће неко бити исмејан од стране професора или колега ако постави (глупо) питање. Студенти нон стоп тамо постављају гомиле питања и тако уче. Тако најбоље уче. Тако и ми-професори учимо како да будемо бољи. Ауторитет није некако наметнут већ заслужен. Али није ни угрожен. Такође, постоје строга правила против преписивања плагијата и слично, постоји јак кодекс понашања. Тамо ретко ко покушава да преписује, мада је то делимично и зато што им оцене нису апсолутне већ релативне - довољно је само да будете најбољи од свих да добијете највећу оцену, иако сте можда урадили свега 20% испита, те тако преписивање ствара конкуренцију и није пожељно. АВАНГАРДА: Зашто је астрофизика област Вашег интересовања, и у чему је њена лепота? ТИЈАНА: Шта има лепше од физике и свемира заједно?

78 |

А ВА Н ГАРД А

|

Истраживања свемира представљају тријумф физике и науке уопште јер све што научимо о природи и стварима како функционишу овде на Земљи, ми примењујемо на неке невероватно удаљене објекте, да их опишемо, испитамо њихову прошлост, предвидимо њихову будућност и та физика ради, добијамо добре резултате! А осим тога, телескопи су најближе времепловима што ћемо икада имати, јер сама огромна скала свемира и коначна брзина светлости нам аутоматски значе да кад год погледамо у небо, ми не само да гледамо звезде удаљење хиљадама и више светлосних година од нас, већ их гледамо и како су изгледале толико година у прошлост! АВАНГАРДА: Какви су услови за бављење науком, конкретно астрофизиком, на овим просторима? Да ли постоје препреке? ТИЈАНА: Ја се бавим теоријском астрофизиком и у принципу не треба ми пуно више од рачунара и приступа научним часописима. Оно што доста олакшава ствари је што је астрономија постала скоро потпуно отворена наука, где су подаци великих експеримената и телескопских посматрања у великој мери доступни за јавност и научну заједницу тако да свако ко жели може да их анализира за своје потребе. Међутим, некада и ви сами имате неку жељу нешто да посматрате, а за то вам треба неки посебан телескоп а до

Д е це мб а р 2 0 1 6.

телескопског времена није лако увек доћи. АВАНГАРДА: На који начин се у Србији подстиче промоција науке? ТИЈАНА: Промоција науке, поготово у Србији, где научна писменост није баш на завидном нивоу, је изузетно битна. Међутим, осим тога ту је и жеља да инспиришемо више младих да се баве науком, па зато организујемо манифестиције као што је Ноћ истраживача. Ту је потреба да клинцима који се први пут са науком срећу у школи прикажемо неке од тих концепата на неки другачији и забавнији начин и негујемо ту њихову знатижељу, па зато организујемо манифестације као што су фестивали науке, али ту су и бројне друге активности, популарна предавања, планетаријумске пројекције, радионице, изложбе. Ту је од ове године и 12 научних клубова широм земље које је отворио Центар за промоцију науке као места где се одвијају разне научнопопуларне активности. АВАНГАРДА: Која је ваша порука за све будуће младе научнике на простору Балкана?

ТИЈАНА: Можда се од науке нећете обогатити, али не постоји ниједан посао који се мање осећа као посао, а више као игра од посла научника. То је оно што посао научника чини јединственим.

Ста в о ви

ВЛАСТ МАШТИ! ПИШЕ: Борис Ђекановић

„Т

елефон је човјеков најбољи пријатељ“тако би данас могла гласити модификована парола у којој за књигу више нема мјеста. Или ипак има? Свједоци смо великог технолошког напретка који мијења наш поглед на свијет из дана у дан и која захтијева брзо навикавање на исте. У том, рекло би се, суровом и брзом свијету за књиге има све мање мјеста, барем за оне укоричене, са хартијама чији мирис нас одводи у фантастични свијет маште. Многи би се сложили да су праве, опипљиве књиге једна од ријетких ствари које нас повезују са прецима и давним временима духовног и културног узлета народа. Па зашто их се онда тако лако одричемо зарад фиктивних, хладних, оних које стају на мали екран данашњих модерних уређаја? Дакако да на ово питање одговор није тако једноставан и тражи дубљу анализу. Услијед френетичног темпа живота који водимо и мањка времена које више него икад потврђује изреку да је вријеме новац, људи су склонији да одређене ствари раде на бржи начин, те да су им оне увијек при руци. Па тако је и са књигама. Неко би рекао да је то само логичан слијед догађаја и неминовни напредак који приморава на прилагођавање. С друге стране,

много је оних који мисле да не морају све ствари бити дигитализоване, ажуриране, апдејтоване, осавремењене, умањене таман онолико колико је потребно да стану на длан. Како ли ће мајке и очеви у будућности успављивати дјецу? Пуштајући им најновије гротескне анимиране цртиће на Ајфону? Или дајући дјеци телефоне у руке да она гласовним командама пронађу омиљену бајку и ставе 3Д наочаре за потпунији угођај момента када вук одува кућу сиротим прасићима или специјалних ефеката када поједе баку? Тим малишанима ће наше доба и доба наших родитеља дјеловати као бајка. Највећа посљедица ових и сличних новотарија је засигурно убијање дјечије маште. Претешка ријеч, рећи ће душебрижници. Не. Треба употријебити још јачу. Злочин против маште, удружени антимаштовити подухват. Е то је већ боље. Јер, такве ствари заслужују бити назване правим именом, да их се сасијече у коријену. У супротном добијамо будуће владаре из сјенке, израбљиваче радника, бахате властодршце и криминалце. Проста узрочнопосљедична веза. Људи лишени маште постају одљуди, и то не својом кривицом већ мојом и твојом кривицом! Кривицом свих нас! Овако апокалиптично виђење не мора нужно да се оствари ако

сви мало мање будемо робови електронике, а мало више оно што и јесмо, људи од крви и меса створени да воле и да буду вољени. Сви од себе треба да кренемо и размислимо шта је то што би нас вратило на прави пут. Ту долазимо до њеног величанства, Књиге. Осјетимо мирис старе хартије, заврнимо врхове страница да обиљежимо гдје смо стали, читајмо! Много, мало, редак по редак, једном дневно, једном годишње, читајмо док нам се пуне мобилни телефони. Крадимо и успоравајмо ово сулудо вријеме и бићемо спасиоци будућих покољења. Сваки малишан који заволи књигу, ону једну и једину, пречицу до снова, невјероватни свијет маште у малом, биће здравији и умно и физички. Мало ли је? Наша дјеца ће нам бити захвална.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 79

С та во ви

Трампова побједа и (лажне) наде?! ПИШЕ: Ратко Савић (Не)очекивана побједа републиканског кандидата Доналда Трампа на недавно одржаним предсједничким изборима у САД-у покренула је лавину реакција, од оних о пропасти свијета, стандардних предсказања судњег дана, баба ванги и осталих, до салви одушевљења и вјере у заокрет политике најмоћније свјетске силе. Ове посљедње најпримјетније су код нас, гдје је Америка преко ноћи од највећег српског непријатеља прерасла у традиционалног пријатеља и савезника. Гледајући са стране медијске натписе, реакције људи и учестале разговоре на ову тему, немогуће је не запитати се шта је узрок општој хистерији, јер ипак се ради само о једној личности, која у америчком политичком и друштвеном систему има значајно мање утицаја и моћи него што се представља. Већ готово три деценије САД-е су у ери потпуне доминације над остатком свијета, како у политичком, економском, војном тако и научном и културном смислу. Свиђало се то некоме или не, ту чињеницу је немогуће оспорти. Такође, свједоци смо и наглом уздизању на свјетској сцени земаља 80 |

А ВА Н ГАРД А

|

Брикса, прије свега Русије. Владавина САД-а над остатком свијета, као и све владавине у историји темељи се на два основна инструмента: обећању благостања које само што се није догодило и репресији у виду њиховог монопола над вриједностима као што су демократија, мир, слобода, толеранција и једнакост, које оправдавају сваку употребу силе против „непослушних“. Све од окончања Хладног рата, Америка је прије свега културним и економским утицајем успјела да се наметне остатку свијета као савршено, демократско, слободно друштво чији је основни покретач „амерички сан“. Међутим, шта је заправо „амерички сан“? Ништа друго, до један од најсавршенијих интрумената контроле и држања потчињене класе мирном. Наиме, свако политичко друштво од праисторије до данас почивало је на класним подјелама, које је функционисало са класним тензијама које су сваких неколико вијекова доводиле до револуција, чији је резултат увијек био успостава нових класних односа, чиме би се вође револуција наметнули као владајућа класа, а остатак револуционарне масе би заједно са пораженим класама прелазио у потчињену класу.

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Да би један друштвени систем функционисао потребна је дакле његова стабилност у смислу одсуства међукласних сукоба. Неспорно је да поред привида једнакости и слободе, у америчком друштву, али и остатку свијета имамо двије класе: владајућу - коју чине богати капиталисти, који се крију у сјенци, а у чијим рукама је 90% свјетског богатства и потчињену - коју чине радници и „пословни људи“ (који су заправо највише потчињени и претворени у робове посла и успјеха). Овдје долазимо до „америчког сна“ – идеологије која чини овакав поредак апослутно стабилним. Наиме, идеја која се крије иза ове израбљене фразе јесте да се рађамо у различитим условима, али да свако уз пуно труда и залагања може да „успије“ и да се прикључи клубу „успјешних“ односно „владајућих“. У оваквом систему, они потчињени немају разлога да гледају на владајуће као непријатеља, већ као клуб којем и они теже. Умјесто владара, они су њихови идоли и заправо највећи пријатељи, док су им остали „потчињени“ конкуренција, јер не могу ни сви успјети. У једној америчкој ТВ серији, „предсједник“ покушава да реализује порески план, који је ишао на штету богатих, међутим против њега су и сиромашни. Када га један од сарадника пита зашто је то тако, он му одговара „Зато што вјерују да ће једног дана и они бити богати“. На овај начин „цивилизација успјеха“ ствара спиралу тишине.

Ста в о ви Идеологија успјеха присутна је у свим културним сегментима САД-а који уједно, поред долара представља и њихов највећи извозни производ. Успјех се заправо сматра највећом вриједношћу, док су демократија, слобода, људска права, мир, у ствари, само нужни предуслови за остваривање успјеха на „слободном и суровом тржишту“ које „награђује способне а кажњава неспосбне“. Управо на овим идеолошким основама САД су се наметнуле као идејни творац новог глобалног поретка, без конкуренције и на тај начин су биљежиле своје златно доба од осамдесетих година прошлог вијека све до уназад неколико година, када свједочимо успону Русије и „њених савезника“. Како је амерички сан почео да губи своју моћ, с обзиром на то да је током година велика већина схватила да су тежећи ка њему постали само робови, а да је исти остао далек и недостижан, стабилност америчког система почела је да се нарушава, нарочито након велике економске кризе, у којој се јаз између безобразно богатих и осталих у тој мјери раширио да је у будћности могуће само његово смањење или пад америчког друштва. У таквој атмосфери, гдје је већина народа како у Америци тако и свијету почела да губи вјеру у могућност „успјеха“, Русија је фантастично искористила прилику и наметнула се као нова „нада“. Међутим, анализирајмо тајну руског полета у

посљедњих неколико година. Након распада СССР-а, Русија је готово нестала са свјетске сцене. Сав њен утицај је нестао и у неколико ситуација САД и њени савезници су политички понизили Русију. Међутим, у позадини политичког рата, иза завјеса, остали су економски односи између Русије, као и Кине и „запада“, у којима су руски капиталисти полако преузели примат над свјетским богатсвом које се вреднује

у доларима. Већ почетком новог миленијума, Русија се економски опоравила и у њој је створена нова владајућа класа безобразно богатих, који су на сцену избацили своју персонификацију, снажног и моћног Владимира Путина. Тада почиње медијски рат између Русије и запада, у којем се Путин на западу представља као највећа опасност вриједностима као што су демократија, мир,

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 81

С та во ви толеранција и људска права. У почетку, руска олигархија се није снашла у овој ситуацији, те су били присиљени да се изолацијом бране од сувише снажних медија, невладиних организација и других инструмената америчког стварања јавног мњења, што доводи до лабаве стабилности унутар Русије, али и до њене потпуне сатанизације на свјетској сцени. Међутим, након свјетске економске кризе, када Америка долази први пут у ситуацију да се бави сама собом, Русија вјешто користи тренутак и прави заокрет у својој политици. Русија тада креће у тотални медијски рат са Западом. Русија се оствара свијету, улажу се огромна средства у стварање култа личности Владимира Путина, који се представља као натчовјек, спасилац свијета од САД које су својом политиком довеле свијет пред колапс. Улоге тиранина и спасиоца почињу да се окрећу. Русија улаже силне доларе у ширење свог културног и медијског утицаја. Поред тога ствара се привид идеолошке борбе између истока и запада, у смислу слобода и људских права, која најплодније тло проналазе у сфери LGBT права. Цивилизација успјеха поново оживљава, јер се и даље оставља могућности успјеха, а једини непријатељ том успјеху су на првом мјесту LGBT особе, потом мигранти, муслимани итд. Док са једне стране САД постају главни промотери „непријатеља“, Русија на челу са божанским 82 |

А ВА Н ГАРД А

|

Путином, сурово, али праведно брани „породичне, вјерске и традициналне вриједности“ без којих нема успјеха. У овој борби Русија толико успијева, да се чак и у Америци, и проед покушаја да се на све начине медијски и културно Владимир Путин сатанизује, од Путина ствара култ личности и рапидно расте русофилија. У таквој ситуацији долазимо до америчких предсједничких избора, на којима се од самог почетка јасно поларизује понуда на „жену“ која представља све оне вриједности које чине основу америчког друштва, персонификацију „естаблишмента“ док се с друге стране налази потпуна негација свега набројаног - контроверзни, бескрупулозни, хомофоб, исламофоб, ксенофоб, шовиниста Доналд Трамп. Наравно, његова побједа је нешто незамисливо. Његова побједа би значила потпуну пропаст америчког друштва. Он је највећи противник естаблишмента. Он је русофил, пријатељ Владимира Путина. С једне стране уплашени од будућности која им је непозната – Трампа, и с друге стране разочарани и згрожени естаблишментом који им већ неколико деценија спинује исту причу, грађани Америке нашли су се пред тешким избором. Ипак, гађење према естаблишменту и њиховим вриједностима, онима који су им обећали успјех, али га никад нису добили, те култ личности Владимира Путина, пресудили су да њихову

Д е це мб а р 2 0 1 6.

наклоност добије Доналд Трамп. Међутим, једна ноторна чињеница као да не постоји. Као што стара пословица каже: најбоље ћеш нешто сакрити од неког када му то ставиш испред носа. Чињеница да је Доналд Трамп естаблишмент, да је један од најбогатијих људи Америке и тихи владар из сјенке посљедњих 30 година и то највише у области медија, остала је заборављена. Трамп је (не)очекивано побиједио и већини американаца поново се вратила вјера да ће „успјети“ и остварити властити „амерички сан“. Потребно је само да се ограде од Мексика, да зауставе имигранте и стану на исту страну са Русијом, а све то ће одмах по преузимању дужности урадити Доналд Трамп. С друге стране, у остатку свијета људи ликују над поразом естаблишмента и преко ноћи Америка је, чак и код нас „гдје су нанијели највише зла“ поново пријатељ. Јер, ето 20. Јануара на њеном челу више неће бити слаби, љигави „црњо“ него челични Трамп - Владимир Путин, само још бољи. Као древна птица феникс, амерички естаблишмент се „самозапалио“ да би се из пепела дигао бољи и јачи. Амерички естаблишмент однио је нову побједу над руском олигархијом. Биће занимљиво видјети руски одговр – већ се спекулише о „Путиновом одласку“ и „новом лидеру.“ Како год, цивилизација „успјеха“ је јача него икад и крај јој се не назире, те ће „потчињени“ морати још да робују „успјеху“ док коначно некада не прогледају.

Ста в о ви

Нереаговање као свакодневица ПИШЕ: Синиша Балта

Д

ок се конобар удаљавао, колега ме упита зар нисам наручио продужену са шлагом. На моје одмахивање руком „није важно, попићу кратку“ гунђао је као и обично. Наставили смо разговор „о тајнама живота и смрти“, али и даље сам се питао зашто не реагујем на нешто тако обично (можда баш зато и не реагујем)

попут погрешне наруџбе и да ли би осамнаестогодишњи ја реаговао. Ситуација је сасвим банална, дешава се свакодневно, без изузетка, готово свима. Можда из поштовања према конобарима, који често обављају више послова (нису ми једном били психолози) за које нису довољно плаћени, можда зато јер су ми многи међу њима пријатељи, а можда

због оног „не замјерај се конобару“, али битно је да нисам одреаговао. Међутим, ово није прича о конобарима и погрешним наруџбама, ово је класична прича о класичном нереаговању, које је постало свакодневно у нашим животима. Сви они који у свакој ситуацији реагују (полуписмено коментарисање на друштвеним мрежама не рачунам) нека, са пуним правом, не читају даље. Ако бисмо улазили у дубљу анализу НЕРЕАГОВАЊА мислим да би резултати били поражавајући. Колико је ситуација у којима реагујемо, а колико оних у којима се суздржавамо? Какви

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 83

С та во ви

Лич ни ку та к

год нам карактери били, више је ових других. Не само да не реагујемо у ситуацијама када су у питању непознати људи, него не реагујемо када су у питању наши пријатељи и што је поражавајуће, када смо у питању ми сами. Не реагујемо када нас преваре за кусур, не реагујемо када нам не стану на пјешачком, не реагујемо када нас незаслужено оборе на испиту, не регујемо на говор мржње, не реагујемо на насиље, не реагујемо чак ни на смрт! Рекли су нам да је то дио одрастања, да је одсуство реакције одлика зрелости. Повјеровали смо родитељима, комшијама, професорима, свим тим силним ауторитетима, повјеровали смо онима који су нам читав живот говорили „не замјерај се“, „ћути“, „зашто увијек мораш ТИ“, „нека други кажу“, онима који би сваку побуну у младом човјеку гушили оном „будеш ли гањао правду…“. Слагали су нас да је једино паметно „гледати своја посла“, да је бунт нешто што се прерасте, да су чегеваре сувишне у овом свијету и да преостале примјерке тог соја унапријед сажаљевамо. Убиједили су нас да је немогуће мијењати свијет, већ само себе, стога многи нису ни покушали и одмах су у старту пристали на компромис, а када једном тако крене тешко се заустави. Већ у тридесетој чудиш ми се као изумрлој врсти, све што имаш да кажеш је „с временом огуглаш“, (не)свијесно ме жалиш са оном „иде то са годинама, видјећеш“. Почне са суздржавањем, прерасте 84 |

А ВА Н ГАРД А

|

у нереаговање, заврши се потпуним игнорисањем! Истина, у праву сте, када бисмо реаговали на сваку неисправност, некоректност или неправду, било би то младалачки наивно, чак дјечије и у потпуности донкихотовски, а можда би прерасло и у потпуну анархију, која опет никуда не води. Али, како ћемо онда окарактерисати одсуство сваке реакције, чињеницу да не реагујемо ни на шта? Како ћемо га назвати? Недостатак храбрости, конкретни или апстрактни страх, кукавичлук? Који год термин да изаберемо, нећемо погријешити, али постоји један много гори од наведених, а који би можда највише одговарао. Зове се равнодушност. Равнодушност је суперлатив нереаговања, посљедњи и најјачи његов степен. Када од десет људи у многобројним социјалним експериментима, троје реагује, просто се изненадимо, шокирамо и(ли) одушевимо, да чак о томе причамо, дијелимо са свијетом („јеси видио оно кад…“), али ријетко се запитамо како бисмо и да ли бисмо ми у истој ситуацији одреаговали. Реагујеш или не. Равнодушан си или ниси. Нема то везе са годинама, вјеруј ми. Одговор је увијек и само у нама самима. Када смо код тога: „Извините, наручио сам продужену, а донијели сте ми кратку. Хвала.“

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Ходочашће ПИШЕ: Милица Галић

Д

а, добро сте прочитали наслов, иако ја баш и нисам сигурна колико сам га добро формулисала. Можда би било боље да наслов гласи „Паклени туризам“, али овако ипак звучи нешто егзотичније, и има веће шансе да привуче пажњу. Немојте ми замјерити што сам при покушају да привучем пажњу, на неки начин прибјегла превари и употријебила мало хиперболисан наслов. Немојте ми замјерити ни што желим да што више људи прочита овај текст. Само прочитајте. Хтјела сам да опишем како изгледа један уобичајен сан за неког од подстанара моје личности. Да. Сваке ноћи заспим да бих се борила са истим демонима који су ме претходног јутра оставили тако исцрпљену. Сваке ноћи ме проведу кроз пакао. Свих девет кругова. Сваког јутра изађем у Чистилиште дана, да бих се наредне вечери опет вратила у Пакао ноћи. Парадокс. Извини Данте, знам да у твојој „Божанственој комедији“ послије Чистилишта долази Рај, али то не важи ако Комедију пишу моји демони. За почетак, није божанствена. Ни најмање. Јер, као што сам рекла, послије Чистилишта дана опет долази Пакао ноћи и тако се вртим у круг, као пас који лови свој реп. На неком морбидном ролер костеру сам. Дакле, склопим очи и полако улазим у Лимбо

Лич ни ку та к

кроз пакао свог личног, малог пакла. Ту су смјештена сва моја пропала пријатељства. Оксиморон: пропала пријатељства. Ако је у питању право пријатељство, оно не може никако да пропадне. То размишљање о оксиморону пропалих пријатељстава ме полако уведе у други круг, круг збуњености. Ту ми се постави свако питање које ме је икад збунило. Дуго се у том кругу задржим, претресајући сваку синапсу у потрази за одговорима. Кад прођу сати у којима сам (најчешће безуспјешно) тражила одговоре, спустим се у трећи круг. Ту ме сачека узнемиравајуће јака равнодушност због које не пазим гдје стајем. Будући да је управо због равнодушности цијели круг залеђен, оклизнем се и паднем наглавачке у четврти круг. Тај круг је сав направљен од оштрих, челичних игала и у њему су све моје грешке. Све до једне, од огромних до минијатурних. Боду ме у стопала, а ја у сну боса, па зато трчим да што прије побјегнем од челичних игала и стигнем у пети круг, круг туге и тишине. Ту је мирно, ушушкано, скоро као да није пакао. Готово да бих могла ту да живим, да није атмосфере која гуши. Ваздух је тежак, набијен, има га превише. Како удисати ваздух који је плућима тежак? У овом кругу не могу да дишем, па зато бјежим још дубље, у наредни круг, круг у којем ме чека само једна једина идеја. Мисао о губитку

људи које волим. Она је као октопод. Сваки пипак је једна особа. Ако се задржим више него што морам, октоподу почну да отпадају пипци. Некад један по један, некад сви одједном. Осјећај је ужасан, кад се сваки пипак претвара у особу коју волим, а она се претвара у дим и нестаје. Да не бих то гледала, прихватам потпуно непоштен уговор, силазим још дубље, у седми круг. Ту гледам исте оне људе који су у претходном кругу нестајали како ми окрећу леђа и напуштају ме јер сам их издала, изневјерила, нисам постигла све што су од мене очекивали…Онда се сви они врате, кажу ми како нисам заслужила да ме воле и гурну ме у осми круг. Ту је пијесак и ужасавајућа врелина. Пустиња. Простор гдје нема инспирације. Погледом

свуда тражим оазу, у којој има макар зрнце инспирације. У даљини угледам језеро, и потрчим према њему. До задњег тренутка се надам да ћу наћи инспирацију, али схватам да то језерце представља девети круг. Врло добро знам шта је у њему. Удахнем дубоко и зароним. На дну језера је дворац у којем живи ни мање ни више моја вијерна другарица Мултипла Склероза. Улазим у дворац, тихо, на врховима прстију. Она сједи у инвалидским колицима, склопљених очију. Спава. Сваки пут дам све од себе да је не пробудим, јер побјесни ако јој приуштим буђење. Умјесто ње, пробудим се ја. Отварам очи и видим. Инвалидска колица са лијеве стране кревета. Добро јутро.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 85

Л ута ј у ћ и с а...

ЛУТАЈУЋИ СА: Немањом К Лендићем Највећи мит јесте тај да је новац потребан за путовање, воља и жеља су једине ствари. Угасите телевизор, узмите свој руксак и за почетак отпутујте за викенд у земљу неког другог језика и културе! Нећете зажалити! „Пут од хиљаду миља започиње једним кораком“ (Лао Це)

86 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

о сам ја уопште? Нико битан наравно иако овај текст наративно даје увид у један девијантан ум, у најмању руку неронистички однос наратора према свему и сваком у његовој близини. То је само један осјећај и однос који сам почео осјећати и градити након до сада свега виђеног. Наравно ароганција је најгори вид понашања особе и по аутоматизму значи и представља да је таква особа у најмању руку неука. Одрасти и живјети у околини која је либерално речено, без псовке, дотакла понор амбиса и ту се удобно учаурила, дочекујући све мученике у паду, лицемјерно са погледом одушевљења, гозбом гостопримства и загрљајем пропасти и коначног пада. Особу која не припада свијету фолкотека и живота, особу коју не одушевљава сфера старлета и јефтине пијачарске говедине која је и далеко прије излога на штанду у сржи била црвљива. Када вас родитељи уче и одгајају за један другачији свијет и живот, а ви се у тренутку пронађете на улицама пропале инфраструктуре и са неколико ножева у леђима, сједнете и полако размислите, како да живите живот, а једноставно живот се окреће у једном правцу, а ви у другом. За почетак отпутујете у сусједни град, село, општину. Затим се прошире апетити, хоћете да видите други стил живота, да научите исконски како људи живе, далеко од интернета и мејнстрим медија. Схватите да више не путујете

Лу та ј у ћ и са . . . да бисте учили и спознавали још више, него живите да бисте путовали. Шта је то путовање? Модеран начин живота, супкултура, бијег од стварности, идеја неког новог Фауста који жели да украде Прометејев пламен вјечног знања, психолошки поремећај који тјера човјека да изађе из зоне комфора и отисне се у непознато и непредвидљиво. Лет у нову сутрашњицу живота или чисти авантуризам. Понешто од наведеног јесте, међутим једна ствар је сигурна, да путници или номади јесу Хиперборејци данашњнице. Постоје две фундаменталне разлике међу људима који путују. Прва група - туристи и друга група - путници, који у једном тренутку живота постају и номади. Туриста је особа која путује из чисте побуде, незнања и ароганције („Блажени су они који живе у незнању!“). Сви смо ми туристи, били или тек треба

да постанемо. Под самом терминологијом туристе, то су људи који се држе туристичких агенција, скупих преноћишта и енормног буџета за кратка путовања, особе које желе да пробају Старбакс кафу у неком другом граду, хамбургер у МекДоналдсу и шопинг који поприлично сличан свагдје. Друга група - Хиперборејци или путници и номади, појам за који мислим да би требало сада објаснити. Хиперборејци или Хипербореја је термин који се често може чути како у домаћој књижевности тако и у страној

филозофији и књижевности. У Антици међу првим писцима Хипербореју описују Ератостен и Плиније који заиста сматрају да постоји Хипербореја и да није сам мит, затим Милош Црњански у својим дијелима, „Код Хиперборејаца I и II“. Хипербореја или земља крајњег сјевера, митолошка земља у којој вјечно сија сунце и људска животна доб која траје хиљаду година, друштво које не познаје никакве сукобе и размирице, духовно рјешавају све проблеме. У самој грчкој митологији Аполон, бог Сунца, по вјеровањима, сваке зиме одлази у Хипербореју и ту проводи вријеме до априла, затим се враћа у земље античких Хелена. Хиперборејци су суштински људи који трагају за дубином живота, духовношћу и вјечним знањем, а управо такви су људи који путују, без обзира на стандардне критике и питања околине из које потичу. Најчешће што чујемо јесте: „А шта АКО се деси ово, а шта АКО се деси оно, а шта АКО вам нестане новца!?“ Ову епитологију и филозофију издизања номада изнад

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 87

Ру б р и к а

остатка плебса, завршићу тако што ћу да цитирам одговор Спартанаца на ултиматум о предаји македонском краљу Филипу Другом, који је послао писмо које је гласило „Ако уђем у Лаконију, запалићу Спарту!“, њихов одговор ултиматуму садржавао је једну једину ријеч „АКО!“ . Највећи мит јесте тај да је новац потребан за путовање, воља и жеља су једине ствари. Потребно је да се ослободите свих друштвених норми, које друштво као окове на вас намеће и да се дрзнете да будни сањате! Моја прва путовања су била туристичког облика. Веома много, новца, веома мало

88 |

А ВА Н ГАРД А

|

времена да се ужива у самој сржи путовања, готово ништа нових познанстава и најбитније нисам стицао нове вјештине и искуства. Мало по мало, путујући, читајући, истражујући одлучио сам да путујем неконвеционалним методама. За почетак прво сам путовао на Косово из чисто патриотских разлога, побуде хуманости, да помогнем сопственом народу, хуманитарним акцијама, дежурањем на барикадама, итд... Након тих назовимо патриотских путовања, услиједила су путовања бициклом, са којим је и до десет пута јефтиније путовати него преко туристичких агенција.

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Путовања од Градишке до Атине и од Градишке до Рима и назад. Таква путовања трају мјесецима, истински се упозна земља, култура, људи. Јер заобилазите аутопутеве и транзитне зоне, спавате код аутохтоног становништва, стварате познаства и заиста гледате кроз исту призму као и ти људи. Буџет једног циклопутника зависно од континента до континента јесте од неких 150 до 500 евра за мјесец дана живота на путу. Најјефтинији начин путовања јесте Hitchhiking или аутостопирање, које је опет потпуно другачије од циклопутовања. Једина заједничка црта је та, што нисте везани за неки одређени план пута, путујете и одсједате гдје год желите. Обе врсте путовања захтијевају сличну опрему, прије свега камп опрему: шатор, врећа за спавање и мобилну апаратуру за кухање и спремање хране на путу. За аутостопирање потребне су лагане гојзерице и планинарска торба капацитета минимум 40 литара. Појавом интернета путовање никада није било јефтиније и приступачније, информација као највећа моћ и оружје у историји човјечанства постало је доступно и обичном човјеку, тако да преко интернета на популарним апликацијама као што су „Warmshowers“ и „Couchsurfing“ дозвољавају вам да преноћите бесплатно код других људи било гдје на планети Земљи. Како? Врло једноставно. Вормшоверс или у грубом

Ру бри ка преводу „топли туш“ је апликација искључиво за бициклисте који путују на даље руте. Једноставном логиком бициклисти угошћују бициклисте, док је Коучсурфинг уопштено за све путнике намјернике. Чиста људска солидарност да авантуриста угости авантуристу или путник путника, у овом мом случају Хиперборејац – Хиперборејца! Обје социјалне мреже функционишу на бази референци (гост остави домаћину и домаћин госту референце), а у случају да скупите више негативних, сами себе сте елеминисали од будућих потенцијалних преноћишта. Рецимо, Путничка кућа, коју организује Клуб путника сваке године. Негдје на свијету изнајми се кућа преко људи и

удружења из Србије, и скоро свако може да је користи бесплатно, а функционише на принципу донација. На примјер, ваше интернет уплате помажу путничку кућу. Да неко не помисли да је само интернет и добра опрема предуслов за путовање. То је нетачно, постоје многи случајеви код нас да су људи који путовали апсолутно без ичега. Примјер је Игор Драндић (55) из Пуле, који је обишао већину планете за живота и на својим путовањима научио течно седам различитих језика.

Генерално, људи су добри и било гдје на свијету људи су спремни да помогну путнике и номаде, јер то већину људи фасцинира у једну руку, жеља да се покори страх од непознатог. У мојим авантурама, апсолутно никада нисам имао проблема са људима и у безброј случајева људи су ми помагали на путу. Угасите телевизор, узмите свој руксак и за почетак отпутујте за викенд у земљу неког другог језика и културе! Нећете зажалити!

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 89

Спорт

У РЕКЕТУ СА: Огњеном Кузмићем, кошаркашем Црвене Звезде и репрезентативцем Србије Разговор водили: Давид Павлоивћ, Горан Вучић

О

гњен Кузмић је једини кошаркаш из Републике Српске који се може похвалити да је освојио НБА прстен. Овај момак, рођен 1990. у Добоју, постао је шампион најјаче кошаркашке лиге на свијету 2015. године са екипом Голден Стејт Вориорс. Кузмић је каријеру почео 2007. у бањалучком Борцу, након годину дана у нашем граду, двије године је провео 90 |

А ВА Н ГАРД А

|

у Финској, у екипама Корихајт и Лапуан. Са својих двадесет година враћа се у БиХ, гдје је наступао за Челик из Зенице. Наредне сезоне је потписао за шпанску Уникаху из Малаге, која га је двије сезоне слала на позајмице, прво Клиникас Ринкон, па онда у Хувентуд. Ипак, најважнији корак Кузмић је направио 2013. године када је отишао у најјачу лигу свијета, потписавши уговор са Голден Стејт Вориорсима. У првој својој сезони играо је на 24 утакмице, гдје је биљежио

Д е це мб а р 2 0 1 6.

један поен и један скок по мечу за пет минута у просјеку колико је играо. У другој својој сезони је играо на 16 мечева и уписао је у просјеку пет минута, два поена и један скок. На крају сезоне је са екипом постао шампион најјаче лиге на свијету. Један дио сезоне је провео у Развојној лиги у Б екипи Голден Стејта (Санта Круз Вориорси). Играње у Америци показало се као прави потез за рођеног Добојлију, јер је прошлог љета први пут добио позив репрезентације Србије и био је узданица селектора Александра Ђорђевића на Европском првенству 2015. Године, гдје је Србија заузела четврто мјесто. Након првенства Ђорђевић преузима Панатинаикос и у Атину са собом водим Кузмића, који је у годину дана играња у Евролиги уписао 25 утакмица, просјечно 14 минута, пет поена и четири скока. Ове сезоне Кузмић је потписао трогодишњи уговор са Црвеном звездом Београд и представља једну важних карика у саставу Дејана Радоњића за утакмице Евролиге и Аба лиге. Огњен је издвојио мало времена да одговори на питања нашег часописа: Авангарда: Да ли сте задовољни својим овосезонским партијама у КК Црвена звезда? Кузмић: Задовољан сам досадашњим играма, само да овако наставим до краја. Авангарда: Доћи из једног малог мјеста код Добоја до терена НБА лиге и Евролиге

Спо рт је трновит пут, како Ви гледате на то? Кузмић: Није уопште било лако, морам признати. Било је потребно много труда и одрицања, али мислим да је још већи изазов задржати се у НБА или Евролиги. Авангарда: По чему највише памптите боравак у НБА лиги? Кузмић: Боравак у НБА лиги највише памтим по освајању НБА прстена. Авангарда: Најбољи играч с којим сте играли и против кога сте играли? Кузмић: Мислим да је Стеф Кари најбољи играч са којим сам имао прилику играти, а ЛеБрон Џејмс против којег сам играо. Авангарда: Који су циљеви КК Црвене звезде ове сезоне у Евролиги? Кузмић: Аба лига нам је већи приоритет, у Евролиги идемо меч по меч. Авангарда: Можете ли упоредити однос публике

и играча у НБА лиги и у Евролиги? Кузмић: Моје мишљење је да је публика у Европи много боља.

Авангарда: Која утакмица је обиљежила досадашњи дио Ваше каријере? Кузмић: Прва утакмица у Звездином дресу има посебан значај за мене. Авангарда: Шта је најважније за успјех у било чијој каријери? Кузмић: Најважнија је упорност и посвећеност било која каријера да је у питању. Авангарда: Као неко ко је успјешан у ономе чиме се бави, имате ли неку поруку младим спортистима који тек треба да граде своју каријеру?

Кузмић: Никада не одустајте! А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 91

Спорт

Образовање и(ли) спорт Правници у свијету фудбала су италијански фудбалери Стендардо и Анђело Огбона, као и некадашњи хрватски селектор Славен Билић. Фудбалери који су се опредијелили за математику су Чех Павел Недвед и некадашњи фудбалер Ливерпула Глен Џонсон. ПИШЕ: Давид Павловић

К

ад си био мали, чим си први пут ударио лопту видио си се у Звезди, Партизану, видио си се као најбољи тенисер, атлетичар, пливач итд. Почео си тренирати неки спорт, трудио си се, борио, или си на крају одустао или си остварио своје снове. Када си већ постајао успјешан спортиста, морао си знати да твоја каријера неће трајати вјечно и да ћеш морати нешто радити послије завршетка спортске каријере. Да би радио нешто, била ти је потребна школа, средња, виша или висока. Ово је прича о њима,

92 |

А ВА Н ГАРД А

|

професионалним спортистима и њиховом образовању. Да ли лопта и факултет иду заједно и да ли су спортисти „глупи“ и не знају ништа друго сем трчати за лоптом? Наравно да иду, само је потребна воља, јер све се може кад се хоће, а сваки вид едукације добро дође. А спортисти, они знају много више него што ми мислимо, а знају и трчати за лоптом, што многи од нас не знају. Кренимо редом, фудбалски геније, бразилски чаробњак Сократес, познат по свом надимку „доктор“. Поред тога што је био „доктор на терену“, он је по завршетку каријере завршио медицину, а послије

Д е це мб а р 2 0 1 6.

тога и филозофију што га сврстава у најобразованије спортисте свих времена. Познати српски кошаркаш Љубодраг Симоновић, који је са репрезентацијом постао свјетски првак, по завршетку каријере постао је магистар правних наука и доктор филозофије, а написао је и неколико књига. Од наших спортиста који још увијек наступају, за најобразованије се сматрају наши ватерполисти, свјетски, европски и олимпијски шампиони. Некадашњи капитен, сада министар у Влади Србије је завршио Факултет организационих наука у Београду, голман Бразила, некада Србије, завршио је Природноматематички факултет, садашњи голман Бранислав Митровић је дипломирао на Електротехничком факултету, као и некадашњи одбојкаш Андрија Герић. Ватерполиста Никола Јакшић је студент Правног факултета у Београду. Студенти Факултета техничких наука су фудбалери Милош Красић у Сремској Митровици и Гојко Качар у Новом Саду. Од свјетских фудбалера многи су послије или током своје каријере завршили факултете. Економију су завршили некадашњи њемачки фудбалер Оливер Бирхоф, Италијан Ђорђо Кјелини, Холанђанин Најџел Де Јонг, бивши предсједник УЕФЕ Мишел Платини, као и славни голман Манчестер јунајтеда Едвин Ван Дер Сар. Правници у свијету фудбала су италијански

Спо рт фудбалери Стендардо и Анђело Огбона, као и некадашњи хрватски селектор Славен Билић. Фудбалери који су се опредијелили за математику су Чех Павел Недвед и некадашњи фудбалер Ливерпула Глен Џонсон. Од осталих области за које су се опредијели неки познати фудбалери треба издвојити Андерс Инијесту који би се по завршетку каријере могао бавити биологијом, Симона Мињолеа који би могао „упловити“ у политичке воде, док би Хуан Мата могао бити новинар. И то је само мали узорак спортиста у свијету који у свој CV поред успјешних резултата у спорту успију додати и неки од признатих факултета. Поред државних многи спортисти се одлучују на приватне факултете јер им они не захтјевају долажење на предавање, па тако не морају често долазити. Тако су Ђоковић, Јелена Јанковић, Милош Теодосић, Мачван, Ана Ивановић, Дуљај, Саво Милошевић, Кежман и др. су завршили или још увијек студирају на београдским

факултетима „Мегатренд“ и „Алфа“. Јасно је да вам је много труда потребно да бисте постали „академски грађанин“ као и да бисте постали успјешан спортиста. Неко постане једно, неко ни једно, а неко обоје. Спорт и наука иду заједно, јер и спорт је наука и као и науку треба га проучавати. У свему треба пронаћи баланс и тражити смисао живота. Посљедњи у низу који показује да је све могуће остварити је шведски рукометаш Ким Екдал ду Риц. Студира психологију, говори пет језика и игра рукомет

на највишем нивоу. Играће га до краја сезоне, када је објавио да завршава каријеру, већ у 27. години. Разлог није повреда, већ његова жеља да се посвети путовањима по свијету и да проучава стране културе. Ово није изненађење за оне који познају Екдала, јер он никада није био типичан спортиста, јер и поред јаког уговора који има, његов живот је више него скроман. Он живи у скромном стану са дјевојком у студентском граду Хајделбергу. Поред талента за рукомет , посједује још много талената које жели да искористи. Примјера за необразованост спортиста има много, који се могу уочити кроз њихове медијске наступе, али овдје није о њима ријеч. Циљ је био приказати људе који су пронашли начин да споје оно што многи неће или не желе да споје, а то су спорт и наука. Ови спортисти су показали да имају храброст, снагу, вољу, упорност за обоје, а ви имајте све то и тежите својим сновима у било којој области за коју се интересујете.

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 93

Спорт

ИНТЕРВЈУ: Наташа Ковачевић, кошаркашица Оно што бих волела да сви знају је да нема предаје. Ако сам ја успела да се изборим, значи да је то изводљиво и да то могу и други. То је порука коју бих желела да им пошаљем. Разговор водио: Давид Павловић

94 |

А ВА Н ГАРД А

|

Д е це мб а р 2 0 1 6.

Разговор вођен: јун 2016.

К

олико пута сте „пали“ на испиту, не зато што не знате, него зато што нисте хтјели да знате? Колико пута сте све проблеме рјешавали , тако што сте их само гурали у страну? Колико пута сте били на правом путу, али нисте стигли до циља, јер нисте хтјели да се борите више. Нисте хтјели да вјерујете у оно што радите и нисте хтјели вјеровати да је све могуће. А могуће је. И она то показује. Херој данашњег доба, рођени побједник и дјевојка за коју не постоје препреке у животу. Велики борац „под обручем“, борац за младе, борац за живот. Њена каријера се зауставила тек што је почела, те кобне суботње септембарске вечери 2013. на мађарском ауто-путу у саобраћајној несрећи. Нови почетак и рехабилитација. Поново је учила да хода, али никада није одустала. Велики позитивац са својих 18 година почела је велику борбу у којој је само она знала да ће побиједити. Упорност, борбеност, храбра младост, снага, воља, жеља и све то до коначног циља. Двије године послије Наташа Ковачевић се вратила на кошаркашки терен и наставила своју професионалну каријеру. Поред тога, у периоду рехабилитације Наташа се посветила хуманитарном раду. Основала је фондацију под својим именом , чији је циљ помоћ младим спортистима и њихово образовање. Наташа Ковачевић, дјевојка од које сви можемо и треба да учимо, издвојила је мало

Спо рт времена да говори за наш портал. АВАНГАРДА: Прошле су скоро три године од тренутка који Вам је у потпуности промијенио живот и кошаркашку каријеру. Како данас гледате на тај период? НАТАША: Не осврћем се много у прошлост. Волим да гледам само напред иако после свега што се догодило не правим дугорочне планове. Међутим, оно што је најважније после свега је да сам свој живот за кратко време у потпуности вратила у нормалу. Чак сам и наставила професионално да се бавим кошарком, која је моја велика љубав. Све то што се десило је велика трагедија, јер у тој несрећи су изгубљени многи животи. Ја сам имала срећу да преживим и из свега тога сам изашла јача него што сам била. Генерално, ја се трудим да увек будем позитивна и да пматим само лепе ствари. Када се сада освренм на то време, прва помисао ми је колико снагу има јединство породице. Јер, управо је то оно што је мени највише помогло у тешким тренуцима. АВАНГАРДА: Ко Вам је био највећи ослонац у том периоду? НАТАША: Без сваке сумње, то је била моја породица. Они су све време били уз мене и та подршка, брига и безгранична љубав коју сам осећала са њихове стране била је пресудна. Такође, морам да признам да је подршка стизала са свих страна, од мојих пријатеља,

људи које сам познавала, али и оних које никада нисам имала прилику да сретнем у животу. Не желим да звучи као фраза, али заиста свака та порука подршке коју сам добила давала ми је додатну снагу и тереала ме је да будем одлучнија у намери да се у потпуности опоравим. И још једном свима им од срца хвала на томе. АВАНГАРДА: С обзиром на то да сте показали изузетну храброст, одлучност и оптимизам у суочавању са животним препрекама у чему сте пронашли снагу и мотивацију? НАТАША: Моја првенствена жеља је била свој живот вратим у нормалу. Једноставно, нисам хтела да се помирим са чињеницом да ће можда мој велики део живота у будућности бити везан за кревет или колица. Зато сам била толико одлучна да се борим. Такође, својим брзим опоравком желела сам да се на неки начин захвалим мојој породици која је у сваком тренутку била уз мене и да мој опоравак буде нека врста награде за њихово велико одрицање и подршку. АВАНГАРДА: Тренутно играте за ЖКК „Црвена звезда’’ , какви су Вам планови за наредну сезону? НАТАША: Сада пре свега желим да се одморим. Имала сам заиста напорну сезону, много обавеза око Фондације и на моја два факултета. Ускоро идем на море и о свему ћу добро размислити и одлуку

донети када се вратим са одмора. АВАНГАРДА: Женска кошаркашка репрзентација Србије је прошло љето постала првак Европе и први пут под именом Србија ће наступати на Олимпијским играма. Шта очекујете од Марине Маљковић и њених изабраница у Рио де Жанеиру овог љета? НАТАША: Свима мора да буде јасно да је наша женска репрезентација освајањем златне медаље на Европском првенству прошле године направила изванредан резултат. То је заиста подухват који заслужује поштовање и дивљење. Што се тиче Олимпијских игара, нема сумње да наше кошаркашице очекује веома тежак посао. Међутим, оне су у неколико наврата изјављивале да је пласман на Олимпијске игре у Рио остварење сна. Зато треба да уживају у том свом успеху у сваком моменту проведеном

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 95

Спорт важност образовања, која је Ваша порука младим људима, прије свега средњошколцима? НАТАША: Увек истичем важност образовања из простог разлога, јер једино је зање нешто што нико никада не може да вам одузме. Средњошколцима поручујем да поштују своје родитеље, своје професоре, али и другове. Да прихватају различитости, да буду истрајни у оном што раде и да се наравно баве спортом.

на терену. То је фантастична група девојака које краси сјајна атмосфера и које свим срце играју за Србију. Тешко је давати било какве прогнозе, али сам сигурна да ће нас на највећој светској смотри спорта наше кошаркашице, без обзира на пласман, представљати на најбољи могући начин. Ја им још једном желим сву срећу и много успеха. АВАНГАРДА: Много времена сте посветили хуманитарном раду, основана је фондација „Наташа Ковачевић’’. Иза Вас је неколико значајних пројеката, на чему ће се базирати рад фондације у будућности? НАТАША: Као и до сада трудићемо се да помажемо спортистима у невољи. Такође, велику пажњу посветићемо едукацији спортиста о значају образовања, али и осигурања, јер спортска каријера може у трену да се заврши, а ја сам најбољи 96 |

А ВА Н ГАРД А

|

пример за то. Помагаћемо женске кошаркашке клубове, школе кошарке за девојчице и трудићемо се да максимално промовишемо женску кошарку. Једном речју, максимално ћемо се трудити да испоштујемо све постулате на којима је Фондација и настала. АВАНГАРДА: Како гледате на то да Ваш примјер инспирише многе људе, нарочито младе? НАТАША: То је питање које ми често постављају, а ја сваки пут дубоко уздахнем и изнова размишљам шта бих рекла на ту тему. Све то је, наравно, лепо чути и много ми је драго ако мој пример даје снагу и веру у успех. Али, оно што бих волела да сви знају је да нема предаје. Ако сам ја успела да се изборим, значи да је то изводљиво и да то могу и други. То је порука коју бих желела да им пошаљем. АВАНГАРДА: У ранијим интервјуима истакли сте

Д е це мб а р 2 0 1 6.

АВАНГАРДА: С обзиром на то да сте студент два факултета, а ми смо прије свега студентски портал, шта по Вашем мишљењу значи бити студент данас и шта поручујете студентима у Републици Српској? НАТАША: У потери за дипломама и звањима људи, често ненамерно, заборављају важност образовања. Свако ко студира показује спремност да учи, да се усавршава и напредује. Студирање практично само осликава добру жељу. Бити студент не значи ништа више до спремности да се уложи велики рад на личном усавршавању. Наравно, то је само почетак и основа, а изазов тек предстоји. Студентима бих поручила да је велика срећа радити оно што волиш. Тада посао не представља тешкоћу, већ уживање. Из тог разлога нека студирање посматрају као једну степеницу на путу који ће им на крају донети године задовољства.

Спо рт

ИНТЕРВЈУ: Александар Аца Стојановић, спортски новинар и коментатор Могу само да цитирам Жозеа Муриња који ми је када сам га интервјуисао рекао отприлике ово: „Једини смисао рада је радити свој посао најбоље што можеш. Без обзира да ли си чистач улица или фудбалски тренер. То је суштина.“ РАЗГОВОР ВОДИО: Давид Павловић

Д

а ли је тешко бити спортски коментатор или то може свако како неки сматрају? Једно је сигурно да би пренос спортског догађаја био квалитетан, најважнији фактор је свакако спортски

коментатор. То је човјек који нам преноси оно што гледамо на терену, а он мора бити стручан, информисан и да воли оно што ради. Један од њих је свакако и новинар Радио-телевизије Србије (РТС) Александар Стојановић или како га његови обожаваоци зову од миља Аца

Информација. Своју славу је стекао преносећи фудбалске и ватерполо утакмице на јавном сервису Србије. Сви се радо сјећају преноса утакмица Србија- Њемачка 2010. године, Свјетског првенства за младе и ватерполо мечева када му је „пуцао“ глас. Познат је по својим сјајним најавама прије сваке утакмице, као по томе да познаје много информација о сваком фудбалеру. Као дипломирани економиста, своју медијску каријеру је почео 1993. године у раним студентским данима, у програму Радио Индекса. Двије године послије каријеру је наставио у редакцији Темпа, па на БК телевизији, и на крају на Б92. Прије тачно десет година почео је да ради за РТС-у и од тада је неизоставан фактор спортске редакције јавног сервиса Србије. Такође,

А ВА Н ГА РДА

|

Дец ем б а р 201 6.

| 97

Спорт утакмицу, па имате фантастичне најаве? АЦА СТОЈАНОВИЋ: То је најбоље што телевизија уживо може да пружи. Утакмица. Фудбал. Најпопуларнија игра, уживо. Нема бољег за некога ко преноси уживо. АВАНГАРДА: Радили сте са многим новинарима из Србије, који су на Вас оставили највећи утисак? АЦА СТОЈАНОВИЋ: На то питање не могу да одговорим потпуно, и зато је боље да не одговарам.

писао је текстове за лондонски „Гардијан“ и француски „Ла Провенс Марсеј“. Поред многих обавеза које има као новинар, одвојио је мало времена да говори за наш часопис. АВАНГАРДА: Како сте одлучили да се бавите овим послом? АЦА СТОЈАНОВИЋ: Одувек сам волео спорт, али нисам био довољно талентован или довољно упоран да постанем спортиста. Када сам током студирања схватио да би требало нешто и да радим, помислио сам да би спортско новинарство било добар избор. Пријавио сам се на конкурс на радију и тако почео. АВАНГАРДА: Шта је најважније за једног спортског новинара? АЦА СТОЈАНОВИЋ: То је тешко питање за сваки посао, па тако и за спортског новинара.

98 |

А ВА Н ГАРД А

|

Можда је суштина да не постоји дан без размишљања о послу или самог посла. Сваки дан. И још једна ствар, колико год да се ради, то је мало. АВАНГАРДА: Преносили сте највеће фудбалске утакмице, које од њих највише памтите? АЦА СТОЈАНОВИЋ: Можда су две које су промениле однос јавности према мени, два пута Ливерпул-Њукасл, утакмице са преокретима и великом неизвесоношћу. Затим финале Лиге шампиона 2007. године, моје прво које сам преносио. Па Манчестер јунајтедВимблдон, први „званични“ меч који сам коментарисао, финале ЕП 2008. године ШпанијаНемачка, финале СП 2010, финале СП 2014... АВАНГАРДА: Шта Вас инспирише пред сваку

Д е це мб а р 2 0 1 6.

АВАНГАРДА: Србија је добила новог селектора, можемо ли коначно очекивати праву репрезентацију која ће се пласирати на Свјетско првенство? АЦА СТОЈАНОВИЋ: Све оно што се дешавало од 2010. године на овамо ми даје разлог да сумњам, али верујем да може. АВАНГАРДА: Имате ли неку поруку будућим новинарима и оним који желе да се баве овим послом? АЦА СТОЈАНОВИЋ: Овде могу само да цитирам Жозеа Муриња и Игора Милановића, који су ми када сам их интервјуисао рекли отприлике ово: Једини смисао рада је радити свој посао најбоље што можеш. Без обзира да ли си чистач улица или фудбалски тренер. То је суштина. А Игор ми је рекао следеће: Нико се није више проводио од мене али нико није ни више тренирао од мене.