ArhArt broj 1, zima 2010/11

SVETLOST NAD ZATAMNJENIM TEMAMA piše: PROFESOR MIHAJLO MITROVIĆ, ARHITEKTA, AKADEMIK, KOLUMNISTA DNEVNOG LISTA “POLITIKA”

Zašto naše društvo arhitekturi ne posvećuje gotovo nikakvu pažnju i zašto ju je prepustilo stihiji, zašto oko nas vlada prostorni haos, zašto je utihnula reč prosvećenih, časnih, stručnih ljudi? Duboki su koreni.

A jedan je valjda i taj što uglavnom u orkestriranim medijima nema, sem u slučajnom zapećku, informacija o arhitekturi, o njenom nastajanju, njenom funkcionalnom i estetskom značaju. A zašto onda tih informacija o arhitekturi nema u esnafskoj i stručnoj štampi? Pa i zbog toga što stručna periodika kod nas jedva da postoji. Posle ukidanja prvog, posleratnog pravog kultnog jugoslovenskog, odnosno srpskog časopisa Arhitektura i urbanizam, više godina u Srbiji nema nijednog relevantnog arhitektonskog časopisa, ako izuzmemo nekoliko pokušaja koji su se završavali sa dva, tri, četiri broja ili koji su izlazeći neredovnim ritmom, pokušavali da slikovnicama opstanu kao arhitektonsko glasilo. U novije vreme, održala su se dva časopisa u Beogradu i jedan u Novom Sadu, što je s obzirom na njihove specifičnosti premalo za potrebno praćenje prave misije arhitekture. Mnoga važna dešavanja u ovoj stvaralačkoj, umetničkoj, socijalnoj i ekonomskoj oblasti, ostala su nezabeležena.

Kod nas, može se reći da neme stručne periodike, stručnih glasila u kojima se afirmišu uspešna i vredna arhitektonska dela i u kojima se tretiraju važna pitanja: ko i kako gradi, koliko društvena zajednica stvara klimu i pomaže graditeljstvo, koliko upitno pismeni, birokratski aparat svojim famoznim, takozvanim odobrenjima katastrofalno oštećuje jednu ogromnu oblast nacionalne privrede ili koliko oni rasteruju

REČ DOAJENA

Dobro poznata floskula što nije zapisano nije se ni dogodilo, naročito važi za arhitekturu. U našoj sredini, arhitektura se dugo vremena nalazi na marginama kulturnih zbivanja i interesa najšire javnosti. A sve oko nas: kuća i okućnica, stan, kancelarija, prodavnica, škola, bolnica, kafe bar, stolica, stadion, trg, park, pešačka zona, sve je arhitektura! Nije li onda prirodno da sve to što je arhitektura bude što lepše, udobnije i humanije? Ako jeste, zašto je onda arhitektura skrajnuta sa lica svoje suštine? sve moguće potencijalne graditelje, pogotovo one iz inostranstva. Isto tako,trebalo bi da se šire raspravlja i o najopštijim problemima arhitekture, o autorskoj arhitekturi, sintezi likovnih umetnosti i o njenim ekonomskim i socijalnim pitanjima.

Kao neka vrsta odgovora na ovu situaciju, investiciono-graditeljska asocijacija Neimar V, odlučila je da pokrene izdavanje stručnog časopisa ArhArt, da afirmiše zanemareno arhitektonsko stvaralaštvo, da otvori zatamnjene ideje i teme i ispuni neopravdanu dugogodišnju medijsku prazninu, da ne ostane blasfemija da se nije dogodilo ono što se dogodilo.

U svetu ima priličan broj časopisa koje izdaju različite asocijacije koje se bave graditeljstvom. Jedan od najboljih je arhitektonski časopis Materija ravan najuglednijim italijanskim arhitektonskim mesečnicima Domus i Kazabela, koje izdaje firma koja se bavi proizvodnjom keramike. Glavni urednik časopisa Materija je bard italijanske arhitekture Paolo Portogezi, što svedoči o kakvom se nivou časopisa radi.

Kada se započne neki novi posao, upućuju se čestitke sa lepim željama za uspeh. Pa prirodno je da i našem novom časopisu ArhArt treba poželeti sve najbolje, kao i uspešno trajanje, da bude na tragu Minićevog časopisa Arhitektura i Urbanizam, Portogezijeve Materije, našeg aktuelnog DANSa i još da na arhitektonskom planu nastoji da zatvori floskulu – što nije zapisano nije se dogodilo. Imate u rukama ArhArt pa se već vidi da se nešto važno dogodilo.

Profesor Mihajlo Mitrović, predsednik je Akademije za arhitekturu od 1999. godine. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Salona arhitekture, Velike nagrade za arhitekturu SAS, Sedmojulske nagrade za životno delo i mnogih drugih nagrada. Jedno od najvažnijih i najznačajnijih dela profesora Mihajla Mitrovića su Geneksove kule, jedno od prvih upečatljivih arhitektonskih obeležja izvedenih u Beogradu, a široj publici poznate kao zapadna kapija Beograda.

zima 2011

3

POČETAK RADIVOJ CVETIĆANIN predsednik izdavačkog saveta Rođen je 1947. godine.

Kao novinar, komentator i urednik radio je u NIN-u, Politici, Borbi i Našoj Borbi.

Suosnivač je Danasa, gde je sada direktor lista.

Autor je knjige Nova Evropa o Milošu Crnjanskom. Sa Savom Dautovićem napisao je Prilog za biografiju Slobodana Jovanovića. Bio je predsednik Filmskog festivala u Puli, i beogradskog Festa. Takođe, bio je član Umetničkog veća Avale filma. Bio je savetnik predsedniku Srbije Ivanu Stamboliću, i premijeru SRJ Milanu Paniću. Između 2005. i 2009. nalazio se na dužnosti ambasadora Republike Srbije u Zagrebu.

ZORAN LAZOVIĆ glavni i odgovorni urednik

uv odn ik

Rođen je u Londonu 1954.

Redovni profesor na Arhitektonskom fakultetu. Diplomske i poslediplomske studije u Beogradu, Kopenhagenu na Kraljevskoj danskoj akademiji lepih umetnosti - stipendista danske vlade, i Parizu, gde je živeo od 1992. do 2000. Izvedena stambena naselja i zgrade u Sarajevu, Leskovcu, Bajinoj Bašti i Ivanjici do 1989, hotel na Dedinju i enterijer turističke poslovnice u Beogradu do 1993, šest vila na Dedinju i Banovom Brdu u Beogradu do 2002, vila u Bloumsfildu, Mičigen, parterno uređenje bloka 20, i stambeno naselje na Voždovcu u Beogradu do 2010.

Uporedo se bavi crtežom i slikarstvom. Samostalne izložbe u Parizu, Delftu, Antverpenu, Luven la Nuvelu, Beogradu itd.

Objavio više knjiga i brojne studije i tekstove iz oblasti arhitekture i likovnih umetnosti. Dobitnik desetak najprestižnijih nagrada iz oblasti arhitekture i urbanizma. Autor, kurator, kustos i umetnički direktor izložbi koje promovišu srpsku arhitekturu na bijenalu u Veneciji, Pragu i Beogradu.

VLADIMIR BOBETIĆ izvršni urednik Rođen je u Beogradu. Žurnalistiku je završio na New Mexico State University u Sjedinjenim Američkim Državama. Kao novinar, urednik i voditelj radio je na više televizijskih i radio stanica. Bio je izvršni urednik nedeljnika „Objektiv“. Trenutno je angažovan u jednoj od najvećih producentskih televizijskih kompanija u Evropi „Constantin Entertainment“. Dobitnik je nagrade „Zlatni zapis“ za najbolju televizijsku minijaturu i unapređenje televizijskog izraza na festivalu „Press vitez“ u Novom Sadu, 2007.godine.

4

zima 2011

LEPOTA ĆE SPASITI SVET Ulagati u kriznim vremenima za neke je ludost, a za druge hrabrost. Ulagati u teškim vremenima u časopis koji je posvećen isključivo umetnosti, a arhitektura i dizajn to svakako jesu, velika je hrabrost. Nepunih dva mesaca bilo je potrebno da jedna ideja postane stvarnost , a ta stvarnost zove se ArhArt. Brzina života, brige koje nas svakodnevno opterećuju, ostavljaju nam malo vremena da se osvrnemo oko sebe, da podignemo pogled i primetimo jednu drugačiju dimenziju sveta oko sebe. Arhitektura, dizajn i umetnost jesu deo naše svakodnevice i više nego što to mislimo, ali malo je onih koji imaju vremena, volje i želje da to i primete. Brzina života učinila je da imamo malo vremena za bilo šta drugo osim za redovne obaveze, a u takvoj situaciji sa svih strana nudi nam se brza zabava bez suštine i sadržaja, kako u elektronskim, tako i u pisanim medijima. ArhArt bi trebalo da napravi iskorak, za početak mali, ali veoma značajan.

Iskorak prema svim onim ljudima koji lepotu življenja sagledavaju na sasvim drugačiji način i koji je ocenjuju drugim vrednosnim sistemom. Ubeđeni smo da broj takvih ljudi nije mali. Naprotiv. Za sve vas, osmislili smo koncept časopisa koji će jednostavnim jezikom, svima razumljivim, približiti arhitekturu, umetnost, dizajn i sve one druge stvari koje naše živote čine lepšim, a da pri tome ni u jednom delu nismo izgubili kompetentnost i autoritet, zahvaljujući saradnicima i članovima redakcije, a reč je o ljudima koji su se u gore navedenim oblastima više puta potvrdili. ArhArt nije za brzo čitanje, već za uživanje, časopis koji ćete rado čuvati i koji ćete uvek iznova rado čitati ili bar prelistavati. Osim toga, u brojevima koji će slediti, veliki deo časopisa biće posvećen mladima, koji će na taj način dobiti prostor da svojim delima iskažu stavove o trenutku u kome se školuju ili stvaraju. Naravno da ne smatramo da je posao završen. Naprotiv, tek nas čeka, baš kao što nas čeka i najozbiljniji i najteži sud, sud vas čitalaca. Od vas očekujemo primedbe i sugestije kako bismo napredovali i bivali bolji, jer ovaj časopis nikada neće biti plod gordosti i sujete, već naprotiv, stalne i dvosmerne komunikacije između njegovih stvaralaca i njegovih čitalaca. Na kraju, citiraću deo intervjua koji je naš veliki umetnik i akademik Vladimir Veličković, dao za prvi broj našeg časopisa: Poruka za ArhArt je da traje, da efikasno deluje u okviru promocije pravih vrednosti, da ne odustaje od konstruktivne i objektivne kritike svega što smatra nedostojnim u pogledu građevinarstva, načina življenja, da se beskrupulozno i odvažno obračunava sa svim onim što naše gradove i sela čini ruglom i užasom od nedozvoljenog kiča… Imamo mlade i darovite dizajnere, treba im dati šansu kako ne bi pečalbarili po svetu…. Našoj sredini itekako su potrebni, čak neophodni časopisi dobrog ukusa. Krajnje je vreme, pojava Arhart-a dolazi u pravom trenutku…

Na kraju, želim vam dobrodošlicu u jedan lepši svet, svet arhitekture i umetnosti, u svet ArhArt-a.

Vladimir Bobetić Izvršni urednik

10

BESMRTNIK, FRANCUSKI I SRPSKI

SRBIJA NESTABILNA ZA STRANE INVESTITORE

Intervju sa akademikom Vladimirom Vladom Veličkovićem

42

SKRIVENI ĆOŠKOVI BEOGRADA

KANTON TORANJ Najviši televizijski toranj na svetu

Beograd iz drugog ugla

Dr Bruno Ettenauer, izvršni direktor CA IMMO POVRATAK PRAVOJ RAZMERI STANOVANJA Nova poslovna stambena zgrada na Novom Beogradu

52 54

QUICKART

82 86

30

BORIS PODRECCA Arhitekta koji ne robuje stilovima

KRAJ DECENIJE, POČETAK GODINE Flash back

ŠAMONI I BANSKO Kuda na zimovanje?

PAPAK A SLAVAN Gurmanski raj Parižana

58

90

MAHARADŽA IZ SENT ESTEFA Kutak za hedoniste

34

62

LAMBORGHINI ESTOQUE 2012

92

QUAI DE L’ILE Ljubav na prvi pogled

KANTON TORANJ Najviši televizijski toranj na svetu

NEOBIČNI RIBNJAK Odavde se ne ide, ovde se dolazi

IKONE DIZAJNA 20. VEKA Retro art

36

66

MERKUR Britanski voz budućnosti

93

BREITLING TRANSOCEAN LIMITED Osvoji nebo

gRADITELJSTVO UPRKOS KRIZI Najbolje građevine izvedene prošle godine

EXPO 2010 Početak kineske globalne koračnice

38

LJUDI SE (PRO)NALAZE U ARHITEKTURI Poslednji osvrt na Biennale arhitekture u Veneciji

68

PARK SLOBODE I LEPOTE La Vilet

96

BITI POSEBAN, SAMO SVOJ Modni trendovi

70 74

ENTERIJER ZA DUŠU

78

PLANSKA KUĆA SA TRI PROZORA Kratka priča o nama

80

NAJNOVIJA IZDANJA IZ ARHITEKTURE, UMETNOSTI I DIZAJNA

BESMRTNIK, FRANCUSKI I SRPSKI Intervju sa akademikom Vladimirom Veličkovićem

28

10

SRBIJA NESTABILNA ZA STRANE INVESTITORE Dr Bruno Ettenauer, izvršni direktor CA IMMO - Beč

12 14

VESTI IZ ARHITEKTURE

16

6

24

20

SAVOGRAD Heliodrom za ptice i feniksa

23

POHVALE AMERIČKIH ARHITEKATA

24

KUĆA NA MESTU Takovski zapis

26

WONLICH NA VRAČARU

42

OTKRIVANJE SKRIVENIH ĆOŠKOVA BEOGRADA

46

ČUVAR MINULIH EPOHA Zemun

48

BUDUĆNOST STANOVANJA MADE IN SERBIA

PESNIK BEZ PESME Gordana Ćirjanić

98 100

ŽENSKA MODA 2011

106

DOGAĐAJI KOJE NE TREBA PROPUSTITI

RAZVOJ MUZIČKIH I PSIHOFIZIČKIH SPOSOBNOSTI KOD DECE

Osnivač i izdavač: “Neimar V” a.d. , Kneginje Zorke 2, 11000 Beograd Arhart – časopis za arhitekturu i umetnost. Adresa redakcije: Knjeginje Zorke 2.

Predsednik izdavačkog saveta: Radivoj Cvetićanin. Glavni i odgovorni urednik: prof. Zoran Lazović. Izvršni urednik: Vladimir Bobetić.

Zamenik izvršnog urednika: Ivan Kleut. Direktor projekta: Tanja Milićević. Art Direktor: Milan Novičić. Fotograf: Dejan Petrović. Lektor: Marijana Shamantz. Sekretar redakcije: Jovanka Marić. Članovi redakcije: Milica Šajfar, Nevena Đukić. ISSN: 2217-4761. Distribucija: NeuMedian. Tiraž: 5.000. Časopis izlazi tromesečno.

sadr ž aj

6

VLADIMIR VLADA VELIČKOVIĆ, SLIKAR, PROFESOR, AKADEMIK

BESMRTNIK, FRANCUSKI I SRPSKI MRŽNJA JE NAJODVRATNIJA OSOBINA KOJA KRASI LJUDSKI ROD

Int er vj u b roja

RAZGOVARAO: MILOVAN ĆIROVSKI - PARIZ

U teškim vremenima nacije, kakvo je bilo vreme, koje smo neposredno preživeli, Veličković je bio počastvovan sa dva najveća francuska priznanja. Izabran je za člana Akademije umetnosti Francuske, Hrama kulture, čiji se član može postati tek pošto neko od članova Akademije premine i njegovo mesto ostane upražnjeno. Istovremeno, predsednik Republike Francuske, dodelio mu je Legiju časti. Time se svrstao među francuske besmrtnike, u zemlji u kojoj, u to vreme, srpsko ime nije bilo baš na ceni.

A on, iako lice epohe, znak, legenda, institucija – ostao je isti: tih i skroman, gord i dostojanstven.

Ostao je slikar i stvaralac, a pre svega Čovek i Patriota u pravom i najlepšem smislu tih reči.

A

ko se i za jednog našeg poznatog slikara može reći da je slikar–institucija, onda se to bez dvoumljenja može reći za Vladimira Veličkovića.. Njega i njegovo umetničko delo već decenijama prati karavan poznatih galerista, kritičara, istoričara umetnosti, pesnika i filozofa. Njegovim crtežima mogao bi se prekriti čitav jedan evropski bulevar, a slikama čitav jedan grad–muzej.

Prisutan na svim kontinentima, komentarisan maltene kao vizionar apsurda naše civilizacije, samo u jednoj godini imao je 12 izložbi, od Pariza i Grčke do Argenitine. Kao i figure koje su žurile olimpijskom brzinom njegovim platnima, tako i on žuri da prenese neke važne poruke, sve više poprimajući karakteristike velikog majstora. Reklo bi se da mu je i večnost nedovoljna, ali imajući viziju slikarstva dublju od mnogih svojih savremenika, možda mu je i slikarstvo nedovoljno.

Potresa ga život, a sa njegovih brojnih izložbi u svetu, posetioci izlaze potreseni. Decenijama je ljudsko telo bilo osnovni predmet njegove umetničke imaginacije, danas su to orlovi ili pak straš-

6

zima 2011

In t erv j u b roja ne ptičurine, islikane sada već zrelom rukom majstora. U svakoj od tih ptičurina, smestio je vizije današnjeg čoveka, unezverenog i zastrašenog jer je izgubio tačku svog oslonca. Pravo rečeno, kada se pogledaju te nove slike, rekli bismo da je umetnik zamenio filozofa. Nije to zamena žanrova, nego zamena važnih poruka o svetu u kome živimo.

Vladimir Veličković je bio prvi stranac u kulturnoj istoriji Francuske koji je dvadeset godina bio profesor na pariskoj Likovnoj akademiji. Nosilac je visokih odlikovanja, a pre neku godinu, izabran je za člana Francuske akademije na mestu preminulog, francuskog slikara, Bernara Bifea. Tom prilikom nije do kraja ispoštovao ritual, to jest nije prihvatio sablju kao ratoborni simbol govoreći da je njegov narod, pre svega, po svojoj duhovnosti evropski. On je i u našoj zemlji dobitnik mnogobrojnih

priznanja, član je Srpske akademije nauka i umetnosti i već dugo se smatra jednim od temeljnih umetnika 20. veka. Jarkocrvena boja na Veličkovićevim platnima je i direktni simbol vulkana koji nosi u sebi, a koji je likovna kritika umela da prepozna.

Misel Onfre, savremeni francuski filozof, lepo kaže : Ljudi kopaju svoje grobove, a umetnik se zadovoljava da ih osvetli crnom bojom.

Gospodine Veličkoviću, studirali ste arhitekturu u Beogradu i diplomirali 1960. godine. Da li ste tokom studija razmišljali o tome da ćete jednog dana postati slikar?

Po kazivanju mojih roditelja, ja sam već u osnovnoj školi rekao da ću biti skulptor.

Dakle, ta odluka da budem vajar/slikar je doneta i pre nego što sam se latio studiranja arhitekture koja nije bila baš moj izbor,

ali u dogovoru s mojim ocem, bio je to jedini, baš jedini kompromis u mom životu.

Sin jedinac nije bio posebno dobro viđen u jednoj takvoj avanturi kao što je slikarstvo. Ja sam crtao, slikao i izlagao već od mojih ranih šesnaest godina, tako da su studije arhitekture (koje sam odlično završio – kad radite nešto, radite najbolje što umete) bile jedan petogodišnji intermeco.

Vreme studija je bilo podeljeno na slikanje, crtanje, statiku, projektovanje. Diploma je bila i kraj bavljenja arhitekturom. Za vreme studija, učestvovao sam na nekolikim projektima spomeničke arhitekture sa Dušanom Džamonjom i Bogdanom Bogdanovićem i to je bilo sve što se tiče arhitekture. Zaboravio sam jedan, ipak moj projekat spomenika u Zaječaru koji je izveden, ali ga nikada nisam video iz razloga... ali da ne duljim, nije ni važno.

zima 2011

7

Int er vj u b roja

Obraćanje Vlade Veličkovića članovima francuske Akademije nauka i umetnosti

Prvo u Beogradu, zatim u Parizu, bili ste često bliski raznim slikarskim grupama.

Koja Vam je slikarska grupa najbliža?

Bio sam blizak Medijali, ali to je sve. Grupe i zajednički koncepti me nisu nikada zanimali. Medijala mi je ,pre svega, bila prilika za izlaganje. Bio sam jedino Titov pionir i nosio sam štafetu.

Nedavno ste u jednom razgovoru spontano izjavili da slikate ono što čovek radi čoveku .

Pa zar nije tako? Homo homini lupus est (Čovek je čoveku vuk), kako reče stari mudrac, i ta potreba čoveka da čini zlo je nešto iskonsko, recimo, čak prirodno.

U ljudskoj je prirodi da bude kao što je bilo pre, kao što je danas i kao što će biti i sutra. Nema nikakvih znakova poboljšanja ljudskog ponašanja jer to je tužna konstanta ovog našeg boravka na planeti Zemlji. Mržnja je najodvratnija osobina koja

8

zima 2011

krasi ljudski rod. Od nje svo zlo počinje.

Rat, kao tema, takođe je prisutna u Vašem slikarstvu, zašto?

Rat, nasilje, teror, agresivnosti svih mogućih vrsta, oduvek su bile moja tematika i ne vidim razloga da ta vrsta svedočenja (nemam iluzija o eventualnom menjanju ljudske prirode), nestane sa mojih crteža i slika. Svakodnevna informacija ide ovom mom stavu u prilog. Nažalost.

Odnedavno, na Vašim platnima primećujemo i nove motive, kao na primer, raspeće Hrista. Šta Vas je inspirisalo da počnete sa ovom tematikom?

Hrist, ne bilo koji – Hrist se pojavio davnih 60-tih u drugačijoj formi – ovaj kojim se bavim danas pored ostalih tema , direktno je inspirisan Grinevaldovim Raspećem iz 16. veka. Zašto baš Grinevald? Pa nalazim da je to jedan od retkih, retkih raspeća koje svo-

jom snagom, brutalnošću trpljenja i bola, izražava sav užas torture. I danas imamo primere iz ovog našeg nedavnog vremena.

To je razlog i potvrda onog gorepomenutog Čovek čoveku….

Kao novoizabrani član Francuske akademije nauka, po protokolu, pored medalje predsednika Francuske, sa ugraviranim Vašim imenom, svečanog odela akademika, pripao Vam je i mač. Njega ste odbili da primite?

Bio je to presedan u analima Akademije.

Predmet mi se ne dopada, oružje bilo kakve vrste mi se ne dopada. A da taj presedan ne bude sam, prati ga i podatak da je jedan Srbin ušao u Akademiju po prvi put u istoriji!

Rođeni ste u Beogradu, dugo godina živite u Parizu, često ste u Beogradu.

Kako Vam izgleda Beograd danas i šta

In t erv j u b roja

ZGRADA AKADEMIJE UMETNOSTI FRANCUSKE

biste sugerisali neimarima da urade kako bi Beograd bio još lepši?

Beogradu se uvek radujem i svaki moj dolazak je i očekivanje izvesnih promena. A ima ih i posebno se tome radujem.

Uredniji je, čistiji je, obnavlja se i fasadno i prizemno. Naravno, daleko smo od željenog, no postoji očigledan napor da se stanje popravi. Znam da to nije ni lako ni jeftino, ali rezultati su ipak vidljivi golim okom. Ima novih građevina, stambenih i poslovnih zgrada, vila, koje se mogu meriti sa bilo kojom arhitekturom u svetu i to mi pričinjava zadovoljstvo. Naši su arhitekti uvek bili izuzetno daroviti i još uvek mislim, iz ličnog iskustva, da je naš Arhitektonski fakultet izvanredan, u svakom slučaju bolji od francuskog, a i šire. Ali da ne ostane bez gunđanja, pitam se zašto su vozila gradskog saobraćaja, sem japanskih o kojima vode računa Japanci, pokrivena pozamašnim slojem prljavštine. Da li je to

toliko teško i skupo da se svaka dva-tri dana operu najobičnijim šmrkom?

Onda hajde još i ovo: sva taksi vozila sa svojim taksi oznakama na krovu – pa to je nešto najružnije što sam video na svetu, svi su drugačiji i sve jedan gori od drugoga, čisti kič, da ne može biti kičevskiji! Beograd je i onako haotičan, a ovo tom haosu samo doprinosi. Zanima me zašto je svaka druga ulica neobeležena ? Zašto su table ispisane samo ćirilicom ?

Koja bi bila Vaša poruka našem ARHARTu, časopisu za arhitekturu i umetnost ?

Poruka je da traje, da efikasno deluje u okviru promocije pravih vrednosti, da ne odustaje od konstruktivne i objektivne kritike svega što smatra nedostojnim u pogledu građevinarstva, načina življenja, da se beskrupulozno i odvažno obračunava sa svim onim što naše gradove i sela čini ruglom i užasom od nedozvoljenog kiča,

kako u eksterijeru, tako i enterijeru, da vaspitno deluje u smislu kako treba živeti i ponašati se, voleti svoje okruženje, davati konkretne i lako ostvarljive predloge.

Imamo mlade i darovite dizajnere, treba im dati šansu kako ne bi pečalbarili po svetu, treba raskrinkati taj neukus onih koji imaju sredstava. Našoj sredini itekako su potrebni, čak neophodni časopisi dobrog ukusa. Krajnje je vreme, pojava ARHART-a dolazi u pravom trenutku i s obzirom na to da u imenu časopisa ima reč ART, treba da popunite tu već duže vremena prisutnu prazninu nepostojanja bilo kakvog ozbiljnog časopisa koji se bavi likovnom i vizuelnom scenom ( ne samo likovnom, nego i šire) i koja je, kao što znamo, veoma bogata i zaslužuje i te kako pažnju i ozbiljnu stručnu obradu. Veliki Vas posao očekuje, krajnje odgovoran i u nadi da ćete ga uspešno obaviti, srećno Vam bilo.

zima 2011

9

T RŽI Š TA NE KR E TNI NA

The Tower 185, Frankfurt - CA IMMO

SRBIJA NESTABILNA

ZA STRANE INVESTITORE PIŠE: DR BRUNO ETTENAUER, IZVRŠNI DIREKTOR CA IMMO - BEČ fotoCREDITS CA IMMO

CA Immo osnovan je 1987.godine.

Kompanija se bavi izgradnjom i ulaganjem u komercijalne nekretnine ( a posebno u poslovni prostor )u Austriji, Nemačkoj i istočnoj Evropi. U toku protekle dve godine CA Immo učvrstio je svoju poziciju i na nemačkom tržištu. CA Immo je 1.januara 2011.godine preuzeo Europolis AG, na taj način došavši u posed nekretnina u centralnoj i istočnoj Evropi u vrednosti od 1,5 milijardi evra, što je u velikoj meri podgilo profit kompanije na ključnim tržištima istočne Evrope. CA Immo je upisan na Bečku berzu od 1988.godine, a u ovom trenutku raspolaže sa 90% slobodnih sredstava.

10

zima 2011

U 2010. godini, zabeležen skroman oporavak industrije nekretnina u Evropi. Investitori oprezni prema srpskom tržištu i nezadovoljni stalnim pogoršavanjem uslova. CA Immo završio dva velika projekta i prati situaciju u Srbiji.

S

ektor nekretnina je čvrsto isprepletan sa makroekonomskim kretanjima na sopstvenim tržištima. Što se tiče potražnje, naročito u komercijalnom sektoru nekretnina, pokazalo se da ekonomski rast predstavlja presudan faktor. Stoga su nedavne godine recesije bile onoliko izazovne koliko se to moglo i očekivati. Ne samo da se tržište investicija prepolovilo, već su i kompanije odložile svoje razvojne planove na police, čime je znatno smanjena potražnja za poslovnim prostorom.

Prvi znaci oporavka U prošloj godini, gotovo dve godine od nastanka finansijske i ekonomske krize, aktivnosti u globalnoj ekonomiji su počele da oživljavaju, ukazali su se prvi znaci oporavka i obnovljenog rasta kako se godina približavala kraju. Međutim, ta kretanja ekonomskog oporavka se razlikuju od države do države.

Mada je region jugoistočne Evrope bio pogođen krizom jače od nekih stabilnih tržišta, kao što je nemačko, investicije u sektoru nekretnina su se u 2010. godini razvijale relativno brže. Imajući u vidu da ekonomski učinak umnogome varira u Istočnoj Evropi, razumljivo je i da je tržište investicija takođe bilo nedosledno. Oko tri četvrtine svih ulaganja u nekretnine, izvršeno je u Poljskoj i Rusiji, dok je likvidnost i dalje pod ozbiljnim organičenjima u zemljama jugoistočne Evrope, npr. u Bugarskoj, Hrvatskoj i Srbiji. Jaz između centralne i jugoistočne Evrope se takođe odslikava i u kretanju maksimalne dobiti i cena zakupa.

DRAGINJA ĐURIĆ – BANKARKA DECENIJE

T RŽI ŠT A NE K R E TN INA

Dr Bruno Ettenauer je izvršni direktor CA Immo sa sedištem u Beču. Jedan je od vodećih stručnjaka u industriji nekretnina.

Nestabilno srpsko tržište Poslednjih nekoliko godina, srpsko tržište poslovnog prostora se smatralo veoma atraktivnim. Usled turbulencija na svetskom finansijskom tržištu, investitori su i dalje prilično oprezni kada su u pitanju donošenje odluka o ulaganju ili projekti, i više se traže sigurnije investicije, kao i one sa nižim stepenom rizika. U međuvremenu, većina projekata u Srbiji je stavljena na čekanje ili odložena na neodređeno vreme. Bitan razlog odsustva investitora je bez sumnje nedostatak transparentnosti na srpskom tržištu nekretnina u vezi sa zakonom o zemljištu, oporezivanjem i cenom zemljišta. Investitori se susreću sa porezom na imovinu, zakupom zemljišta i porezom na gradsko građevinsko zemljište, što sve znatno raste u kratkom vremenskom roku. Imajući sve to u vidu, Srbija se ne pokazuje kao stabilno okruženje za strane investitore. Sa investicionog stanovišta, Srbija je nazadovala u odnosu na period od pre 7–8 godina. Zadatak je srpske državne politike da Srbiju učini transparentnom, čitkom i profitabilnom za investitore, kako strane, tako i domaće.

Kada je reč o kompaniji CA Immo, mi smo na srpsko tržište ušli 2007. godine. Danas u vlasništvu imamo dva investiciona objekta, i to Belgrade Office Park i Sava Business Center.

Ovim objektima upravlja lokalni tim naše srpske kompanije.

Pošto će buduće investicije zavisiti od kretanja na tržištu, mi srpsko tržište pratimo veoma pažljivo.

K

lub poslovnih novinara Srbije proglasio je 7.februara ove godine Draginju Đurić, predsednicu izvršnog odbora Banca Intese za “Bankarku decenije”. Mnogobrojne renomirane ličnosti iz javnog i političkog života, kao i eminentni stručnjaci iz oblasti ekonomije, bili su prisutni na ceremoniji dodele nagrada pod nazivom “Lideri – stvaraoci vizija”, koja je održana u Narodnom pozorištu.

U želji da i u narednoj deceniji dobija slična i vrednija priznanja kao i da postiže još bolje rezultate sa svojom bankom, a u interesu srpske ekonomije, osnivač časopisa „ArhArt“, izdavački odbor i redakcija, pridružuju se čestitkama gospođi Draginji Đurić.

zima 2011

11

VE STI IZ ARH IT EKTUR E

Hamburg Toranj Marko Polo

Rehabilitacioni centar budućnosti Novi rehabilitacioni centar za narkomane uskoro će početi da se gradi u samom centru Amsterdama na samom obodu Bijlmer parka. Projekat studija Atelier Kempe Thill kombinuje male sobe u kojima će boraviti pacijenti, veličine od 15 do 25 meta metara kvadratnih i veliki i prostrani zajednički prostor ili kako su ga arhitekte nazvale, velika zajednička dnevna soba. Upravo ta prostorija, kao centar svih zajedničkih aktivnosti, nudi i najviše svetla, što zahvaljujući atraktivnom osvetljenju, što velikim prozorskim površinama sa pogledom na smirujuće zelenilo Bijlmer parka. Kao mali dodatak, arhitekte su na vrhu zgrade osmislile malo dvorište koje će ponuditi dodatni privatni prostor za sve one koji pomoć budu zatražili u ovom centru. Holandija je poznata po svojim blagim zakonima vezanim za distribuciju lakih opojnih sredstava, a posedovanje droga poput kanabisa ne nosi nikakav rizik od kazni.

Centar za lečenje narkomana arhitektonskog studija Atelier Kempe Thill prati te tredove i više liči na hotel, čime se zadržava tolerantan pristup prema zavisnicima.

12

Na samoj obali reke Elbe u hamburškoj luci, sagrađena je 55 metara visoka stambena zgrada, nazvana toranj Marko Polo. Toranj ima sedamnaest spratova od kojih je svaki za nekoliko stepeni uvrnut oko svoje ose, čime je postignuto da stanari svih 58 stanova uživaju u spektakularnom pogledu na luku i sam grad. Stanovi su veličine od 60 do 340 kvadratnih metara. Spoljne varijacije prenete su i na unutrašnji prostor, tako da nijedan stan ne liči na drugi. Strukturni noseći elementi kao i zidovi, svedeni su na minimum, tako da svaki stanar može sam da odluči gde će spavati, kuvati, jesti ili se odmarati. Od samog ulaska u stan, stanari imaju neograničen pogled na okolni pejzaž, pre svega velikim staklenim površinama. Stanovi se prodaju u dve varijante. U prvoj su potpuno opremljeni, dok u drugoj imaju mogućnost da uz pomoć već plaćenog arhitekte stan urade po sopstvenom ukusu. Toranj Marko Polo spaja stanogradnju visoke klase i holističko-ekološki koncept sa naglaskom na prirodnoj svetlosti i pogledu. Kolektori na krovu zgrade skupljaju toplotnu energiju koja se uz pomoć posebnih uređaja kasnije koristi u sistemu za hlađenje, dok novi inovativni izolacioni sistem koristi posebne žaluzine koje omogućavaju provetravanja stana bez povećanja buke koja se stvara napolju.

Stambeni blok na mestu nekadašnjeg silosa Mnogi gradovi u Danskoj imaju industrijske silose i što je najgore, postavljeni su u samim centralnim četvrtima gradova. Većina ih je odavno van upotrebe, ali i dalje dominiraju horizontom. To je bio slučaj i sa gradom Logten u kome je industrijsko zemljište kojim je dominirao silos pretvoreno u ekskluzivno građevinsko zemljište, na kome je sagrađena i prva višespratnica. Reč je o stambenoj zgradi ili kako su to projektanti u šali rekli, dvadeset i jednoj vili poređanoj jedna na drugu. Stanovi u ovoj zgradi alternativa su onima već viđenim kako u evropskim, tako i u danskim predgrađima. Zgrada je projektovana tako da i najniže etaže imaju savršen pogled i da nijedan stan nije identičan. Na krovu se nalazi i zajednička terasa–bašta.

Stanovi su građeni oko čelične konstrukcije , upadljivog oblika i istureni prema okolnoj prirodi. Zgrada privlači poglede prolaznika jer svojim oblikom podseća na građevinu sagrađenu od lego kockica. Ova neobična građevinska struktura, sa svojim neobičnim izbočinama pomalo pomerenim u odnosu na osu zgrade, pruža svojim stanarima za urbane pojmove velikodušni izlaz u otvoren prostor. Svaki stan projektovan je tako da prima dnevnu svetlost tokom čitavog dana, od jutra do mraka, bez obzira da li je okrenut severnoj ili južnoj strani.

Amsterdam, Holandija

Hamburg, Savezna Republika Nemačka

Logten, Danska

Atelier Kempe Thill

Behnisch Architekten

Arkitektfirmaet C. F. Møller

Idejni projekat

Završen objekat

Završen objekat

zima 2011

Plutajuća četvrt Glazgov bi mogao postati prvi grad u Velikoj Britaniji koji će imati plutajuću četvrt. Studio Baca Architects u saradnji sa studiom ZM Architecture, projektovao je plutajuću četvrt različite namene u neposrednoj blizini Naučnog centra Glazgov i zgrade BBC Škotske. Masterplan za Canting Basin predviđa most koji će se pružati od novosagrađenog skvera do južnog doka dok će se sa leve i desne strane mosta nalaziti jahting klub i hotel sa 120 soba. Sa mosta, posetioci i stanari buduće plutajuće četvrti, moći će da se kreću zapadnom plutajućom ulicom koja će voditi do rezidencijalnih objekata, i istočnom plutajućom ulicom koja će voditi do ugostiteljsko- trgovačkih objekata. Centralno mesto zauzimaće marina sa 80 vezova koji će biti dati u najam na 50 godina. Kompletna infrastruktura od instalacija za grejanje, preko struje, grejanja do kanalizacije, biće sprovedena preko prilaznog mosta.

Baca Architects i ZM Architecture Idejni projekat

PROJEKAT CENTRA ZA PROMOCIJU NAUKE Pobednik međunarodnog konkursa za projekat Centra za promociju nauke, koji će se graditi u novobeogradskom bloku 39, austrijski je arhitekta Volfgan Čapeler. Na konkurs je stiglo 232 idejna rešenja iz 47 zemalja, pa je uspeh Čeplera time i veći. Austrijski arhitekta ponudio je jedinstveno rešenje u kome će objekti imati dva glavna nivoa na kojima će se nalaziti izložbeni prostori, konferencijske sale, naučne laboratorije i planetarijum. Gradnja centra koštaće 20 miliona evra koji će biti obezbeđeni iz kredita Evropske investicione banke. Kako je najavljeno, projektna dokumentacija biće gotova do proleća 2011. godine za kada je planiran i početak gradnje. Završetak kompleksa, optimistički je planiran za 2012. godinu.

Beograd, Republika Srbija

Wolfgang Tschapeller

Idejni projekat

V ESTI IZ ARH ITEKTU R E

Glazgov, Velika Britanija

SPOJ ISTOKA I ZAPADA - KINA

KANTON TORANJ NAJVIŠI TELEVIZIJSKI TORANJ NA SVETU NEVENA ĐUKIĆ

NA P IJEDE ST A LU

photo: Information Based Architecture

www.iba-bv.com

14

zima 2011

www.cantontower.info

G

uangdžou, grad na jugu Kine koji se brzo razvija i gradi, nedavno je dobio i prostornu dominantu, novi simbol grada - Kanton toranj.

Oktobra 2010. godine, povodom šesnaestih Azijskih igara, završena je izgradnja najvišeg televizijskog tornja na svetu, visokog čak 610 metara. Toranj je izgrađen prema pobedničkom konkursnom projektu studija Information Based Architecture (IBA), u saradnji sa građevinskom kompanijom Arup, koja je poznata po izgradnji objekata izuzetno složene konstrukcije.

Prema konkursnom rešenju, televizijski toranj je bio samo deo projekta koji je obuhvatao uređenje parka veličine 17,9 hektara, kao i okolno područije veličine 56,6 hektara. Projekat je predviđao veliki denivelisani trg, poslovne i komercijalne objekte, TV centar i hotel.

Glavna ideja prilikom projektovanja ovog tornja, bila je da se stvori neboder u obliku ženske siluete. Autori projekta, arhitekti Mark Hemel i Barbara Kuit, pošli su od činjenice da su svi neboderi snažni, jaki, kubični, i da se zasnivaju na ponavljanju ustaljene forme. U suprotnosti sa stereotipnim dizajnom, ideja autora je bila da stvore nešto novo, nešto nežno i prepoznatljivo. Upravo zbog toga, Kanton toranj poseduje izuzetno kompleksnu zakrivljenu strukturu koja je ujedno elegantna, laka i transparentna. Rotiranjem rešetkaste konstrukcije oko vertikalne ose, dobijena je složena, ali prepoznatljiva forma. Interesantan je podatak da konstrukciju čini 1100 različitih čeličnih elemenata, koji zajedno obrazuju skladnu celinu.

NA P IJEDE ST A LU

Naš cilj je bila suptilna i krhka, pre svega, graciozna kula koja će predstavljati Guangdžou kao osetljiv, dinamičan i uzbudljiv grad, reči su glavnog arhitekte Kanton tornja, Marka Hemela.

U podzemlju tornja, spajaju se infrastrukturne veze, kao što su stanica metroa, autobusko stajalište i pešački prolaz. Od podzemnog nivoa do 80 metara visine, smeštene su kancelarijske prostorije, muzej i parking, a u prostoru od 80 do 170 metara visine, nalazi se 4D bioskop, ugostiteljski i komercijalni prostor.

Najuža tačka tornja sa prečnikom od samo 30 metara, ujedno i struk tornja, nalazi se na 170 metara visine, odakle počinje spiralno stepenište visoko 200 metara.

Prelaskom ove razdaljine, stiže se do najviše tačke tornja, gde se nalaze vidikovac i restoran. Interesantan je podatak da toranj ima šest liftova koji dostižu čak 438. metara, što ih čini najvišim na svetu. Da bi stigli od dna do vrha tornja, potreban im je samo jedan minut.

Posebna atrakcija tornja je eliptični karosel koji se nalazi na samom vrhu tornja. Čini ga šesnaest kabina širine 3,2 metra u kojima se komotno može voziti šestoro ljudi. Vožnja oko vrha zgrade sa pogledom na Guandžou traje od 20 do 40 minuta.

Kanton toranj, sa svojih 610 metar visine, ne samo da je najviši televizijski toranj u Aziji, već je i druga najviša građevina na svetu. Za sada, neprikosnoveno prvo mesto drži Burdž Kalifa (Burj Khalifa) sa 800 metara.

Ipak, Kanton toranj je najlepši od svih objekata za pružanje usluga prenosa televizijskog signala, a njegova neobična rešetkasta strukutura nalik silueti nežne žene, dugo će mamiti uzdahe kako stručne javnosti, tako i posetilaca.

zima 2011

15

TOP 10 - SVET

GRADITELJSTVO UPRKOS KRIZI NAJBOLJE IZVEDENE GRAĐEVINE U PRETHODNOJ GODINI LJILJANA MILOVANOVIĆ - ARHITEKTA

MOJ IZ B OR

U svetskoj arhitekturi, 2010. godina ostaće upamćena po stremljenju stvaralaca da naprave iskorak ka do sada nedostupnim visinama, ekstremnim konstrukcijama, neobičnim oblicima, ali i dizajnu prečišćenih linija. Od zadivljujućih radova skulpturalne arhitekture do domova sa staklenim zidovima, ovi objekti predstavljaju najbolje i najinovativnije objekte u 2010. godini. Mnogo je više objekata koji se mogu naći na ovakvim listama, ali je bilo neophodno predstaviti najinteresantnije objekte poštujući različitost njihovih funkcija.

MAXXI

Maxxi, nacionalni muzej umetnosti 21. veka Projekat Zahe Hadid je obeležio svetsku arhitektonsku scenu 2010. godine. Maxxi je prvi italijanski muzej posvećen savremenom stvaralaštvu u umetnosti i arhitekturi, a nastao je kao realizacija ideje koja potiče iz 1998. godine od Ministarstva kulture. Maxxi je zamišljen da promoviše umetnički izraz današnjice koji će biti sačuvan za budućnost. Tri ključne reči koje predstavljaju kulturnu misiju su inovacija, multikulturalnost i interdisciplinarnost.

Koncept dizajna za Maxxi bio je da se udalji od ideje o muzeju kao objektu i da se postavi kao prostor pristupačan za sve. Koncept je razvijen kao ušće linija, i osnovna

16

zima 2011

snaga ovog prostora je u zidovima koji se neprestano seku i kreiraju odvojene otvorene i zatvorene prostore. Forma ima kontinuirani tok i nameće posetiocu ujednačen ritam kretanja. Elementi koji karakterišu ovaj projekat su betonski zidovi koji definišu galerijske prostore i transparentni krov koji moduliše prirodno svetlo. Krovni sistem je u skladu sa najvišim standardima potrebnim za muzej sa uređajima za filtriranje sunčeve svetlosti.

Prirodnim osvetljenjem, koje je dodatno kontrolisano unutrašnjom arhitektonskom formom, omogućava se optimalno osvetljenje izloženih umetničkih dela. Betonski zidovi su savršena pozadina za promovisanje umetnosti, a visoki plafoni sa maksimalnom visinom od 22.9 metara, omogućavaju mesto za izlaganje najvažnijih dela. Zaha Hadid je sa svojim timom uspela da oduševi jednostavnim oblicima i isprepletanim strukturama. Dizajniran kao istinski multidisciplinarni objekat umetnosti i kulture, Maxxi sadrži pored dva muzeja i amfiteatar, biblioteke, knjižaru, kafeteriju, prostor za povremene izložbe, razna događanja, komercijalne aktivnosti, mesta za radionice i razonodu.

Soccer City, National Stadium The Melting Pot Stadion je izgrađen u Johanezburgu u Južnoj Africi za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu 2010. godine. Projektanti su Boogertman Urban Edge & Partners iz Južne Afrike u saradnji sa Populous iz Engleske.

Poseban napor u dizajnu, kako unutrašnjosti, tako i okoline, čini ovaj stadion jednim od najupečatljivijih, najimpresivnijih i najopremljenijih stadiona na svetu. Glavna forma inspirisana je tradicionalnom afričkom tikvom Kalabaš, koja je izabrana kao najprepoznatljiviji objekat koji predstavlja Afrički kontinent. Sfernim oblikom fasade postiže se prostorni kvalitet koji unutrašnjost stadiona odvaja od okoline. Slojevitost fasade postignuta je upotrebom otvorenih polja, glaziranih panela i fiber armirano betonskih ploča, korišćenjem osam boja i dve različite teksture.

Tokom dana, nijanse boja predstavljaju Afriku, dok noću obrazac postaje invertovan i predstavlja istoriju i značaj afričke kulture.

Stadion ima ukupno 88.958 sedišta od kojih je 1732 namenjeno VIP ložama.

Stadion se sastoji od tri nivoa, gde se za komunikaciju koriste rampe ugrađene u sferni deo fasade.U lođe se ulazi preko VIP ulaza, koji se nalazi na četiri strane stadiona, gde su smešteni i liftovi i stepenice, pa je olakšana komunikacija još jedan od pokazatelja dobrih funkcionalnih rešenja. Svojim izgledom, ovaj stadion će se svakako izboriti da postane jedan od prepoznatljivih simbola Južne Afrike.

burj khalifa

za pranje staklene fasade, i sakupljanja kondezacije za potrebe navodnjavanja zelenih površina. U kuli su smešteni luksuzni stanovi sa bazenima, poslovni prostori, hotel kao i mnogi prateći sadržaji poput biblioteke i otvorenog bazena na 76. spratu. Bez sumnje, Burj Khalifa ne predstavlja samo najvišu zgradu na svetu, već i simbolički svetionik progresa Bliskog istoka.

MOJ IZ BOR

Soccer city

Burj Khalifa Projektovana od strane Skidmore, Owings and Merril, sa 828m, Burj Khalifa je najviši objekat na svetu.

Projekat ove kule obuhvata kulturne i istorijske elemente regiona u kome se nalazi i zasnovan je na islamskoj arhitekturi, a inspirisan je cvetom himenokalis (Hymenocallis). Toranj se sastoji od tri elementa raspoređena oko centralnog jezgra. Sistem je modularan i u obliku je slova Y, koji omogućava maksimalno iskorišćen pogled na zaliv, kao i smanjenje uticaja vetra na kulu. Jezgro se pojavljuje na samom vrhu formirajući završnicu kule. Od početka stvaranja koncepta pa do završetka radova, korišćene su kombinacije više tehnoloških inovacija, od šipova pobodenih na 43m dubine, preko fasadnih obloga koje su projektovane da izdrže ekstremne temperature leta do teleskopskog sistema

CAPITAL GATE

Capital gate u Abu Dabiju Projektovan od strane RMJM iz Dubaija, našao se na listi koja je obeležila 2010. godinu, kao jedan od konstruktorski najzahtevnijih objekata.

Vizija graditelja ovog objekta je bila da poštujući prošlost, proslavljaju budućnost. Capital gate ima prepoznatljiv futuristički dizajn, koji svojom estetikom i tehničkim dostignućima ima za cilj da odražava dinamiku Abu Dabija.

Ono što izdvaja ovaj objekat je njegova nestandardnost i nesimetrija. Svaka prostorija unutar njega je drugačija, svaki stakleni panel je postavljen pod drugim uglom.

Objekat koji ima 18 stepeni nagiba našao je svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Njegova visina je 160m i ima 35 spratova od kojih su prvih dvanaest vertikalni, da bi se posle toga svaki naredni sprat smicao za 30 do 140 cm. Za izgradnju objekta, prvi put su korišćene inovativne tehnike koje omogućavaju

zima 2011

17

velike raspone neopterećene stubovima i gredama. Capital Gate je s pravom proglašen najprepoznatljivijom ikonom Abu Dhabi National Exhibition Centra.

MOJ IZ B OR

Kuća 8 (8 House) Projektovali su je BIG architects i nalazi se u Danskoj. Locirana je na ivici kopenhagenskog kanala sa pogledom na otvoreni prostor Kalvebod Faelled.

To je velika stambena celina sa svim neophodnim pratećim sadržajima, u kojoj mogu da žive ljudi u svim fazama svog života.

Zgrada je inspirisana gradskom blokovskom arhitekturom, ali se u projektovanju otišlo dalje, da bi se obezbedio maksimalan kvalitet svim stambenim jedinicama. Zgrada je u obliku leptir mašne ili osmice koja deli prostor na dva odvojena dela. Zgrada je povučena u severoistočnom delu, da bi se isturanjem jugozapadnog dela maksimalno iskoristila sunčana svetlost, svež vazduh i pogled na Kalvebod Faelled.

Funkcije su podeljene po horizontalama, tako da se uslužne delatnosti i komercijalni prostori nalaze pri dnu, a stanovi i bašte na gornjim etažama objekta. Ono što ovaj objekat izdvaja od drugih je povezivanje partera sa gornjim etažama objekta sistemom stepenastih bašti i

8 house

18

zima 2011

drvoreda. Kuća 8 bi trebalo da bude prva u grupi zgrada s namerom da se razvije ovo predgrađe Kopenhagena.

Alila Villas Uluwatu Hotelski kompleks sa vilama koji se nalazi na Baliju u Indoneziji delo je arhitektonskog studija WOHA iz Singapura. Ovaj kompleks izdizajniran je kao ekološki održiv objekat. Dizajn kombinuje čari tradicionalne arhitekture Balija, ruralnih predela sa savremenim dinamičnim tretmanom prostora i forme. Dizajn je pre svega usmeren ka očuvanju okolnog

alila villas

prostora. Maksimalno je propraćen reljef okruženja, a sačuvana su i stara stabla koja su se zatekla na terenu. Za materijalizaciju su korišćeni lokalni materijali.

Urađen je sistem za skupljanje kišnice, a sva otpadna voda se reciklira. Odnosom prema prirodi, utiče se i na svest gostiju, gde se potencira na tome da luksuz ne znači prekomernu potrošnju, već radost i uživanje u prirodnim lepotama i osećanju prostora.

Kanton kula (Canton Tower) Kanton kula , autora Marka Hemela i Barbare Kuit , preuzeo je titulu najvišeg TV tornja na svetu i nalazi se u Guangyhou u Kini. Oblik i struktura tornja, nastali su

canton tower

kao rezultat rotacije dve elipse, jedne u odnosu na drugu. Sa 600 metara visine, Kanton kula uliva strahopoštovanje, mada joj se u javnosti odomaćio naziv Supermodel jer kula nosi ženske karakteristike, kao što su gracioznost, transparentnost, uvijenost i kompleksnost sadržaja (5 zona sa nazivima okusite, predvidite, otkrijte, opustite se i posmatrajte). Unutrašnjost tornja je podeljena na programske sadržaje, vidikovac, restorane, bašte, tv stanice...

Osvetljenje je projektovano tako da toranj ne bude osvetljen već da isijava noću. Oko 7000 led lampi je prikačeno za strukturu fasade sa tim ciljem. Iako se koncept tornja zasniva na jednostavnoj ideji uvrnute kule, rezultat je veoma složen i izazovan dizajn.

Most Heliks (The Helix Bridge) Most Heliks, delo arhitektonskog tima Cox Architecture iz Brizbejna, smešten je u Singapuru. Uz jedinstvenost svog oblika i forme, on je projektovan kako bi bio ogledalo odgovarajuće scene na usću singapurske reke u zaliv–marinu ka kojoj je usmeren grad. Most je dobio oblik dvostruke spiralne strukture koja je omogućila da se staza za pešake

odvoji od kolovozne trake. Tim je došao do zaklju ka da je za ovu dvostruku spiralnu strukturu potrebno pet puta manje čelika nego za konvencionalnu konstrukciju.

Dužina mosta je 280 metara i simboliše nastojanje Singapura ka ekološkim postulatima grada okrenutog pešacima.

Stakleni paviljon (Glass Pavilion House) Projektant je Steve Hermann i ovo je jedan od najboljih radova stambene arhitekture. Nalazi se u Kaliforniji u mestu Montesito. Ova kuća po mnogo čemu podseća na kuću Mies van der Rohe-a, ali je prilagođena vremenu u kojem je pravljena. Jake horizontalne ravni poda i krova koje dominiraju, dopunjene su belim hladnim zidovima, dok je prozračnost postignuta staklenim ravnima koje povezuju te dve horizontale. Kuća ima pet

stakleni paviljon

spavaćih soba sa kupatilima i kuhinju sa prostorijom za vina. Sve prostorije, ka spoljašnjosti kuće, imaju zidove urađene od najkvalitetnijeg stakla koje se, zbog svoje prozirnosti, koristi za izradu nakita. Privatnost prostora je obezbeđena uređenjem okolnog prostora, kao i njegovom veličinom. Ovaj objekat, urađen u maniru modernizma, izveden je do poslednjeg detalja vrhunskim materijalima, što ga na neki način čini ikonom stambene arhitekture današnjeg vremena.

Katedrala semena (Seed Cathedral) Tomas Heatherwick je ovim delom predstavio Veliku Britaniju na Šangajskoj izložbi 2010. godine. U Kini su ga prozvali Maslačak. Ovo zadivljujuće delo skulpturalne arhitekture je sačinjeno od 60 000 providnih šipki, koje deluju kao optička vlakna i tokom dana osvetljavaju

MOJ IZ BOR

the helix bridge

unutrašnjost paviljona. Noću ova struktura svetli iznutra, a štapovi propuštaju svetlost ka spolja, što stvara krajnje impresivan izgled. Svaka šipka na unutrašnjem kraju ima postavljeno seme biljke iz Milenijumske banke semena. Dizajner je pri stvaranju paviljona bio inspirisan odnosom između prirode i gradova. Ovaj objekat ima dvostruku ulogu. Jedna je da primi i informiše posetioce Šangajske izložbe, a druga da posluži kao banka semena u kojoj će se nalaziti arhiva ekološke istorije planete. Ovaj paviljon zaslužuje mesto na ovoj listi odnosom između inovativnosti, prirode i nauke i podsticanjem na razmišljanje o rešenjima za budućnost planete.

Arhitektura, za razliku od drugih umetničkih formi, ostaje vidljiva prolaskom vremena, bez obzira na to da li je dobra ili loša. Ono što je obeležilo godinu za nama, možda nije po meri čoveka i možda je rezultat stremljenja ka izazovima u savladavanju visina i ekstremnih konstrukcija, ali je u svakom slučaju iskorak ka ekologiji i životnom okruženju. O lepoti ne vredi diskutovati, ali će ovi objekti nesumnjivo doprineti afirmaciji arhitektura, kako različitim funkcijama, tako i nesvakidašnjim oblikovanjem.

seed cathedral

zima 2011

19

Izd vajamo 20

zima 2011

ARHITEKTURA U SVETU I KOD NAS

SAVOGRAD: HELIDROM ZA PTICE I FENIKSA PIŠE: PROFESOR MIHAJLO MITROVIĆ, ARHITEKTA, AKADEMIK, KOLUMNISTA DNEVNOG LISTA “POLITIKA”

Izd vajamo

foto: Zoran Jovanović Maccak

U Beogradu je sredinom oktobra održana konferencija Američkog instituta arhitekata, osnovana 1857.godine. To je najstarija i najznačajnija asocijacija arhitekata Amerike.

Tradicionalno, Institut svake godine organizuje stručnu godišnju manifestaciju u raznim gradovima sveta. Prošle godine, izbor je pao na Beograd.

S

a velikim razlogom, na našu čast. Tema konferencije je bila Moderni i postmoderni Beograd.

Za okosnicu konferencije odabrana su četiri značajna arhitektonska ostvarenja: Muzej savremene umetnosti, Knez Mihailova ulica, kula Nebojša i Poslovno-rezidencijalni kompleks Savograd na Novom Beogradu.

U Beogradu je krajem prošlog veka izgrađeno nekoliko značajnih arhitektonskih objekata, a izgradnja Novog Beograda je najveći graditeljski poduhvat u njegovoj istoriji. Spada u vrhove evropskih kolektivnih dostignuća i jedan je od fokusa svetske pažnje, uprkos činjenici da se mali narodi posmatraju kroz neodgovarajuću dioptriju. Novi Beograd, opsesivna vizija našeg velikana arhitekte Nikole Dobrovića (1897–1967), počeo je da se gradi četrdesetih godina prošlog veka, najpre kao velika spavaonica grada, zatim, isključivo sa domaćim snagama, kao najveće graditeljsko poprište socijalističke izgradnje sa predominantnim socijalnim predznakom, da bi na prelomu dva veka sve više prihvatao izostavljene i neophodne sadržaje modernog grada. I iz dana u dan se kompletirao i dovršavao značajnim javnim objektima u uređenim javnim površinama. Ovoga puta uz izvesnu i neveliku pomoć stranih kompanija koje su našle interes da ovde grade.

Najnovija realizacija je Poslovno-apartmanski kompleks Savograd. Završen je prošle godine, čime je zaokružena celina najlepše sekvence grada – likovni trougao: hotel Hajat – Sava centar – Geneks apartmani, trougao u čijem je sedištu Savograd koji se sada sa susedima srodio u impozantnu mozaičku celinu.

Savograd su projektovali arhitekte Mario Jobst i Miodrag Trpković, pošto su pravo na projektovanje nadmoćno izborili na konkursu održanom 2004. godine. Kompleks Savograda sastoji se od tri kule međusobno povezane parternim vezama i podzemnim garažnim prostorom. U dvema kulama je poslovno-kancelarijski prostor, dok je treća namenjena isključivo apartmanskom stanovanju. Ukupna površina izgrađenih prostora iznosi 55.000 kvadratnih metara. Ovo su suvoparni podaci o ličnoj karti Savograda. A kako on izgleda u nekim finim i egzaktno nemerljivim emanatima?

Odmah i bez okolišanja to je najreprezentativniji, najlepši, najkoherentniji, najopremljeniji, najprimetniji i najdovršeniji prostor grada, kako po estetici arhitekture, parternim rešenjima, funkcionalnosti, tako i po inplanatu u već ranije afirmisanu sredinu. Savograd je tu svoje prethodnike sabrao u svoju žižu pa ih i pretekao u svojim ubedljivim kvalitetima. U prvom redu, to je široko

zima 2011

21

Izd vajamo

razuđeni i atraktivni parter u kome se međuprostori kula, veliki i mali atrijumi i pasaži povezuju parkovskim mostovima, cvetnim pergolama, stepenastim platoima i travnjacima, slično makrošemama japanskih vrtova.

Iz tog jedinstvenog prostora , kakav ne postoji na drugom mestu u gradu, uzdižu se kule različitih namena, ne iste, ali istorodne, istom kaligrafijom crtane. Eksterijerna arhitektura ne pripada ni jed-

se nalaze veliki prozorski otvori. Dakle, staklo samo u punoj funkciji.

Fasadnu kompoziciju natkriljuje atraktivna fasada, na oko formalistička, jer prolaznici ne znaju da je to lak i otvoren rešetkasti raster koji u potpunosti krije ispod sebe brojne izduvnike i tehnološke odžake. Pesnici bi tu rešetkastu ravan videli kao odmorište za jata ptica na putu ka jugu, a astrolozi, da ne čuje zlo, helidrom za feniksa

SAVOGRAD JE NAJREPREZENTATIVNIJI, NAJLEPŠI, NAJKOHERENTNIJI, NAJOPREMLJENIJI, NAJPRIMETNIJI I NAJDOVRŠENIJI PROSTOR GRADA nom izmu, a odvaja se od naplavina majuritetno aktuelne arhitekture Novog Beograda koja predstavlja modifikaciju Binkmana, Belušija ili SOMOove Lever hausa iz pedesetih godina. Ništa od tih modifikacija ne možete naći u velikoj Tašenovoj knjizi Arhitektura u XX veku koja obuhvata period zaključno sa 2004. godinom, znači vreme kada je kod nas počela ekspanzija uvoznih staklenih inostranih kompanija. Zbog toga je bio važan zadatak projektanata da Savograd bude odvojen od navedenih stereotipa. Plaćajući neveliki danak, Jobst i Trpković uspeli su da prevaziđu recidive prethodnika i donesu Beogradu nešto novo, različito i potrebnije. Najpre su dobro odmereni i postavljeni uglovni azimuti iskošene osnove kula, iznijansirane njihove visine i usklađena elevacija osnovnih konstruktivnih struktura obloženih alubond tablama. Dobar deo betonskih konstrukcija nisu prekrivene staklom, već su ostale naglašeno vidljive, kao držači velikih staklenih ravni iza kojih

22

zima 2011

koji je više puta sletao u Beograd.

Na ovoj kompleksnoj građevini ne može se naći nijedna izvođačka aljkavost, nijedan profesionalni propust, zahvaljujući odličnim zidarima, tesarima, majstorima kolektiva Neimar-V. Ceo kompleks Savograda je snabdeven najmodernijim instalacijama i opremom podržanom elektronskim upravljanjem.

Posećujući i stambene i poslovne prostore Savograda, učesnici konferencije Instituta američkih arhitekata, izneli su veoma visoku ocenu o ovom delu koji će biti i predmet određenih aktivnosti njihovog instituta.

Savograd u punoj meri afirmiše srpsku arhitekturu, srpske građevinare i privredne potencijale koji ih podržavaju. Beograd danas više nego ikada ranije može da se predstavi svetu kao ozbiljna evropska metropola. preuzeto iz dnevnog lista Politika

IMPRESIJE O SAVOGRADU

AMERIČKIH ARHITEKATA IVAN KLEUT - ISTORIČAR ARHITEKTURE foto: OLIVERA INĐIĆ

Kako nekome ko nije iz Beograda, a poznaje umetnost arhitekture, ukratko opisati grad koji istorijski toliko postoji, a koji s graditeljske tačke gledišta ne prati srazmerno sve istorijske epohe? Ili je terenski susret s teorijskom potkovanošću dovoljan?

Š

arm grada zasniva se na mešavini stilova urbanizama i arhitekture – kombinaciji različitih pristupa planiranju grada i pažljivo određenom odnosu između novih i starih građevina.

Stojeći na putu mnogih pohoda sa Zapada na Istok i napada sa Istoka na Zapad, Beograd je neprekidno uništavan i ponovo građen. Tek krajem 19. veka, urbanističkom regulacijom i prihvatanjem arhitektonskih stilova, Beograd dobija evropski izgled.

Grad se širi, Sava razdvaja staro jezgro grada od novog.

Posetioci vrlo dobro zapažaju kontraste u Beogradu između onoga što se razvija, novog, i onog što je staro i zapušteno, jer je to u Beogradu jako blizu jedno drugom.

Reka je za njih idealna prirodna granica kontrastnih strana. Oni to registruju i shvataju kao potencijal i provokaciju, razumeju problem kontinuiteta razvoja.

U Beogradu je početkom oktobra prošle godine održana konferencija Američkog instituta arhitekata. Osim struč-

zima 2011

I ZD VAJAMO

POHVALE

nih predavanja, posetioci su na terenu i družeći se sa domaćinima, imali priliku da otkriju Beograd izbliza. Tom prilikom posetili su Savograd. Posetioci su prepoznali funkcionalnost kompleksa i stambenih jedinica, ističući jednostavnost projekta i njegovu prostornu organizaciju. Pohvala stručnjaka svakako je još jedno priznanje Mariju Jobstu i Miodragu Tripkoviću. Čarls Kroini, predsednik ogranka za kontinentalnu Evropu Američkog instituta arhitekata, bio je iznenađen i oduševljen Beogradom i arhitekturom grada. Ne znajući šta da očekuje, zapazio je kvalitet arhitekture, naročito onih građevina iz komunističkog režima koje poredi sa građevinama na Zapadu iz tog vremena, za koje kaže da izgledaju jeftino, čak i ružno. U celokupnoj graditeljskoj matrici, Kroini ističe progres od socrealističkog ka savremenom, što uviđa u orijentisanju gradnje ka privatnom maniru. Takvom utisku, kako kaže, doprinosi i mešavina različitih arhitektonskih stilova, pri čemu nijedan stil nije dominantan, pa samim tim ni ne narušava svojevrsnu harmoniju celine. Ta mešavina stilova sadrži lokalni kontekst obogaćen savremenim elementima.

Prema mišljenju Čarlsa Kroinija, bar na osnovu onoga što je imao priliku da vidi u Beogradu, savremena srpska arhitektura umnogome prati svetsku, ali se opet razlikuje od arhitekture u Tokiju, Los Anđelesu i Parizu. Čini mi se da je u Beogradu izraženija kontrola razvoja. U Belgiji, na primer, arhitekte imaju malo više slobode da rade šta hoće. Ali mislim da bi trebalo da postoji svojevrstan diktat, tako da društvo ima koristi od arhitekture i posle 30 godina, kaže Kroini.

Domaći graditelji pak smatraju da savremena srpska arhitektura kaska za svetom otprilike dvadeset godina.

Mislim da su devedesete ostavile veliki trag i da se to sad primećuje. Cela generacija mlađih arhitekata je nestala, a oni bi trebalo da reaguju na te impulse koji su aktuelni, jer ovo sad što se dešava je neki zaostatak s kraja osamdesetih, smatra Milutin Prišić, diplomirani inženjer i jedan od učesnika konferencije Američkog instituta u Beogradu.

23

Izd vajamo

KUĆA NA MESTU TAKOVSKI ZAPIS

MR BOJAN KOVAČEVIĆ, ARHITEKTA foto: DEJAN PETROVIĆ

Arhitekta Mihajlo Mitrović (1922) zidao je, kroz decenije, po centru Beograda stambene i stambeno-poslovne zgrade sa izuzetnim uspehom. Iako predstavljaju mali broj u njegovom opusu trocifrenog obima, adrese u ulicama Jovanovoj, Zahumskoj, Braće Jugovića, Kondinoj, Dositejevoj i Ljube Davidovića (Denkova bašta), samo su jedan tip među građevinama ovog jedinstvenog neimara nepojamne energije. Značajno je i pomenuti da je u svojoj 88. godini dovršio najnovije delo Takovski zapis, u istoimenoj ulici na broju 5.

N

ovo Mitrovićevo zdanje zgrada je zapravo u nizu, uz činjenicu da jedan sused ima niski deo, imanentan više regulaciji slobodnostojećih kuća nekadašnjeg periferijskog karaktera ove zone, no današnjeg centralnog gradskog poteza kojim obdan tutnji saobraćaj između dunavskog i savskog Beograda. Arhitekta je svoj kalkan, koji to i jeste i nije, zadržao slepim, tek jednom dekorativnom trakom naznačivši da nailazak fasadne, ulične ravni na bočnu nije nekakav sudar bez stava.

Dvorišna strana kao da je galerija za gledanje Korunovića i Tanazevića u unutrašnjosti bloka. Struktura zgrade vrlo je jednostavna. Na spratovima su po dva trosobna

24

zima 2011

stana, u ogledalu, a na poslednjim etažama, povučenim, nalaze se dupleksi. Dva nivoa iznad prizemlja su poslovni prostori, u likovnom smislu čvrst dvoetažni mezanin, koji nosi sav volumen iznad sebe.

Arhitektura Takovske ulice broj 5 mogla bi se tumačiti kao pomalo neambiciozna kada su u pitanju maniri aktuelne produkcije. Osnovna oblikovna površ je od tankih terakot ploča, patenta Renca Pjana, koji je ovaj Đenovljanin prvi put koristio na IRKAM-u u Parizu krajem 1980-ih godina. Besprekorno čisto modulisana i složena, ona, kao zaboravljeni nam zidani zid, lako i lepo prima na sebe po tri vrste otvora na dnevnim sobama stanova. Kažu

No, značaj kuće u Takovskoj ulici broj 5 nije samo u prethodno navedenome. Mihajlo Mitrović, sa pravom da bude ličan u izrazu kakvo teško da bilo ko ima u arhitekturi Beograda, poput Sinsinatusa skida vlast nad kućom sa samog sebe i uvodi koautore, memoriju mesta, događaj i još umetnika... Do nedavno je na placu Takovske ulice broj 5 bilo, za naša današnja shvatanja, skromno prizemno zdanjce podignuto krajem XIX veka. Tadašnji vlasnik kuće odvojio je novac i prostor i predmoderno ukrasio kuću trima velikim bareljefima koje su izvajala braća Bertoto. Mitrović, s novim investitorom koji iskazuje razumevanje za ovakav pristup, uz velike napore uspeva da sačuva te umetnine i impostira ih na delove prizemlja gde je to sada bilo moguće. Drugi memorijski zahvat je obeležavanje da je u ovoj kući živeo Svetislav Strala (1891–1957), znameniti srpski slikar, koji nam je ostavio izvanredne akvarele beogradskih krajolika. Konačno, nad prizemljem je friz u kome je slikar i vajar Miloš Šobajić izronio pticu kao simbol žrtve nasilja koje, na žalost, ispunjava našu savremenost.

Sve ove povesti i forme, kao i konstrukciju zgrade, rečeno i stvarno i figurativno, drži jedna okomita crvena mačeta posred kuće, za koju se može reći da kuću i drži i cepa. S Mitrovićevim dopuštenjem.

Veoma retko na beogradskoj sceni imamo priliku da vidimo ostvarenje koje nije masovna konfekcija visokog, ali očekivanog profesionalizma, sve dok ne prelistamo recentne i nešto bajatije časopise prekograničnih arhitektura.

Mihajlo Mitrović ne bi bio ličnost sa prestola srpske arhitekture da ne pripada ovde trećoj,

ali po svemu prvoj opciji po vrednosti i po retkosti. On je nosilac autopoetičkih istraživanja decenijama unatrag, bez preuzimanih matrica i vokabulara kopista koji su sinonim i hronična bolest provincije, kreativna ličnost inspirisana svetskom arhitekturom,a koja dalje obogaćuje našu kulturu arhitekturom, kritičkim mišljenjem razbacujući buljuke mediokritetstva. Opus i bitisanje Mihajla Mitrovića, njegovi projektantski, spisalački i širi angažmani u domenu kulture u našoj sredini deluju kao ison, kao položeni ton koji je decenije našeg graditeljstva protkao svojim prisustvom.

Tako treba videti i Takovsku ulicu broj 5, izvan receptura koje mile Beogradom. Značaj neke arhitekture se meri u vremenu koje će tek doći, a ne iz revolveraškog treptaja sadašnjosti. Čuvena rečenica upozorava da se svi plaše Vremena, a Vreme se plaši jedino piramida (u Gizi). Arhitektura, ona zidana, u današnje vreme hiperubrzanosti je posebna, utoliko što se može smatrati zasejanjem arheoloških slojeva već na rođenju. Ciklusi moda i poetskih sklopova jurcaju, ljudi se menjaju do granica dnevne neprepoznatljivosti, ali gradske adrese ne mrdaju nikuda. Možda naturbetonski trougaoni brisoleji koji pervaže Mitrovićeve prozore ulične fasade u Takovskoj ulici, imaju apotropejsku ulogu. Brane zgradu starog majstora od nasrtaja Hronosa i od, selimovićevski rečeno, bolesnih osporavanja.

Izd vajamo

da je danas anahrono po vertikali nizati iste elemente i kada se po vertikali ponavljaju iste prostorije. Daleke 1964.godine, Mitrović kao da je šejkerom ispomerao otvore i mesta otvora po spratnim vertikalama antologijske kuće u ulici Braće Jugovića 14. To oneobičavanje je, tada, bilo protest protiv JUS-ovih standarda za prozore u vezi sa promenom struktura stanova i odgovarajućim fasadnim otvorima prostorija po spratovima, bez traga nekog modnog manirizma u raskolu sa mikrofunkcijama prostorija iza. Mutna stakla balkonskih ograda dala su 2010. godine fini sfumato ovoj kompoziciji gustog rastera fuga.

VEOMA RETKO NA BEOGRADSKOJ SCENI IMAMO PRILIKU DA VIDIMO OSTVARENJE KOJE NIJE MASOVNA KONFEKCIJA VISOKOG, ALI OČEKIVANOG PROFESIONALIZMA, SVE DOK NE PRELISTAMO RECENTNE I NEŠTO BAJATIJE ČASOPISE PREKOGRANIČNIH ARHITEKTURA.

preuzeto iz dnevnog lista Politika zima 2011

25

zima 2011

foto: DEJAN PETROVIĆ

PIŠE: PROF. ZORAN LAZOVIĆ

NOVA STAMBENA ZGRADA U NOVOPAZARSKOJ ULICI

WOHNLICH NA VRAČARU

Aktu elno 26

B

eograd je dobio jednu novu i lepu stambenu zgradu na vračarskom prostoru, tačnije u Novopazarskoj ulici. Inače je dobro poznato da je Beograd grad koji neumorno i neprekidno nastavlja da učvršćuje svoj urbanitet i modernitet zamenjujući oslabljena morfološka mesta svoje neposredne prošlosti, popunjavajući ih savremenim stambenim višespratnim zgradama, i na taj način fino transformišući semantiku ambijentalne istoričnosti, ovog puta čuburskih sokaka, vračarskih udžerica i potleušica u ulice evropskog standarda i savremenog stanovanja, ali i sa ponekim zadržanim elementima atmosfere i zelenila nekadašnjih vrtova i bašti manjih porodičnih zgrada. Postupnost prelaza je omogućila da se radikalno ne menja postojeći ambijent mirnog i otmenog stambenog kraja u kome još aktivno postoji komšiluk, i u kome se susedi poznaju. To čini i jedan od najvažnijih elemenata vračarskog Wohnlich-a, pristojnosti i komfora stanovanja male i srednje razmere. Neposredna blizina skverova u ulici Vojvode Dragomira i Petrogradskoj ulici, drvoreda Mileševske, čuburskog parka, neimarske padine i Kalenić pijace daje dramatičnu posebnost i apsolutnu neponovljivost ovoj lokaciji.

Takav vračarski kontekst predstavlja predivan paspartu ove jedne veoma uspešne interpolacije diskretnog, jed-

Aktu elno nostavnog i efektnog lica koje je svojim staklenim kristalima okrenuta nasmejanom jugu i zrači refleksijama sunca i neba sa putujućim oblacima, pre svega svetlom i estetikom. Autorke ove elegantne zgrade su arhitekte Irena Videnov i Vanja Miletić, projektni biro Perpetuo d.o.o, a investitor i graditelj je preduzeće Neimar V-a.d.

Građenje kao kulturni čin ovde je potvrđen umešnošću arhitekata koji se odlikuje nepretencioznošću, pažljivim odabirom materijala, odmerenim High-Tech-om, prosvećenim minimalizmom, dobrom funkcionalnom organizacijom, nerasipništvom i elegancijom. Ovde je arhitektura potpuno u funkciji stanovanja i života i ne akcentuje samu sebe. Pravilne i kreativne autorske odluke su se ovde tiho i fino ugradile, bez nepotrebnih arhitektonskih egzibicija u formi i stavljanja projektanata u prvi plan.

Korpus zgrade čini pet spratova sa jasnim segmentom poslovanja u prizemlju i penthouse-om u potkrovlju.

Dve podzemne etaže sa po jednim garažnim mestom po stanu sa kolskim pristupom, auto liftom povezane su sa stanovima unutrašnjim komunikacionim jezgrom koje čine stambeni lift i stepenište. Stambeni prostor organizovan je tako da daje ekskluzivitet privatnosti i komfora, a projektovan je sa dva veća stana na etaži razvijenih oko stepeništnog i liftovskog jezgra – dvoiposobnim i četvorosobnim stanom dvostrane orijentacije.

Preko svetlarnika je omogućena prirodna ventilacija kuhinje i kupatila. Posebno treba naglasiti da je orijentacija i visina novog objekta tako koncipirana da pruža mogućnost sagledavanja okruženja, sa čistim vizurama ka zelenilu i budućim akcentima unutar bloka. Pravilna dispozicija stanova, spavaćih soba prema unutrašnjosti bloka i dnevnih soba i trpezarija prema ulici i jugu, omogućila je dnevnim prostorima preko zastakljene lođe produžetak i nepreknutu transparentnost sa dugim pogledima na jug, ujedno i duboko prodiranje niskog zimskog sunca. Stakleni nabori klizajućih panela lođe, osim što daju dodatnu zaštitu od buke, zapravo su jedini elementi koji formiraju fizionomiju zgrade i njeno lice prema ulici, uz deo fasade sa žaluzinama prema zapadu koja treba da pokupe poslednje, visoke i pregrevajuće zrake popodnevnog, zapadnog letnjeg sunca.

Neimar V je višedecenijskim građevinskim poduhvatima stekao zavidnu reputaciju ne samo kao veoma kvalitetan investitor i izvođač, nego je i izborom odličnih arhitekata stvorio opus kvalitetno izgrađenih građevina vrhunskog standarda u svakom pogledu uz najsavremeniji arhitektonski izraz i živu i savremenu arhitektoničnost. Posle Savograda, stambene zgrade u Takovskoj ulici, ova stambena zgrada predstavlja još jedan biser nove stambene arhitekture Beograda.

zima 2011

27

Aktu elno

STANOGRADNJA

POVRATAK PRAVOJ RAZMERI STANOVANJA NOVA STAMBENA POSLOVNA ZGRADA NA NOVOM BEOGRADU PIŠE: PROF. ZORAN LAZOVIĆ

Istaknuti neimar, urbanolog, protomajstor i bivši gradonačelnik Beograda, profesor Bogdan Bogdanović, govorio je kako svakom novom gradu treba dati vremena da postane grad. Razmišljajući baš o Novom Beogradu, govorio je: Dajte mu pedeset godina i videćete. Bio je u pravu.

N

ovi Beograd, kao jedan od veoma retkih, novih, planiranih, projektovanih i modernih gradova u svetu, konačno je postao grad koji je dobio svoj identitet, atmosferu, svoju publiku, svoje zaljubljenike, svoje stanovnike koji ga vole i koji ga nikad ne bi menjali kao mesto stanovanja. Pri tome, kao slika koja nije do kraja završena, Novi Beograd još uvek poseduje daleko više prostornog potencijala nego što ga danas ima sam Beograd u svojim istorijskim granicama. Jedan od tih mnogobrojnih potencijala Novog Beograda leži i u prostornoj snazi bulevara Jurija Gagarina, koji sigurno i neumitno postaje jedna nova gradska okosnica, ne samo sa sadržajima stanovanja, već i zbog toga što se razvija u pulsirajuću arteriju javnog, komercijalnog i društvenog života nadomak reke Save, kao i u novi gradski centar neposredne budućnosti.

28

zima 2011

Na tom potencijalnom i snažnom potezu bulevara Jurija Gagarina, početkom februara započeta je izgradnja novog stambeno-poslovnog objekta, tačnije na uglu ulice Dušana Vukasovića, u zoni bloka 61, na Novom Beogradu, a čiji je završetak predviđen već početkom 2012. godine. Sadržaji ovog celovitog ugaonog korpusa, zgrade jasne i racionalne volumetrije, uključuju funkcije stanovanja, poslovnih apartmana, lokala uslužnih delatnosti, prostore stacionarnog kolskog saobraćaja kao i neophodne tehničke prostorije, a koji su organizovani u tri potceline – u dve stambene i jednu centralnu lamelu sa poslovnim apartmanima, gde je svaka od njih ponaosob povezana sa ulazom i garažnim prostorom u dva nivoa svojim nezavisnim vertikalnim komunikacionim jezgrom. Visinu razvijenih bočnih krila zgrade čini prizemlje i šest spratova, dok ugaoni akcenat sred-

je otvoreno prema tangentnim pešačkim trajektorijama i zelenim površinama. Sam korpus zgrade je lepo razvijen sa brojnim širokim otvorima i dubokim lođama prema reci Savi. Naglašena ugaona pozicija lamele sa poslovnim apartmanima ima veoma značajan kompozicijski zadatak repera, ali ne samo u vertikalnom, nego i u horizontalnom smislu. Naime, tri poslednje etaže preko svojih lođa i terasa imaju izvanrednu poziciju dominirajućeg i sveobuhvatnog pogleda koji se pruža na sve strane: prema sremskoj ravnici i Fruškoj gori, Avali preko reke Save, ka starom gradskom jezgru Beograda.

Lamela poslovnih apartmana i stambene lamele su sačinjene od dvostranih većih i jednostranih manjih stanova visoke funkcionalnosti i kvalitetnog rasporeda prostorija. Stanovi se nalaze na pravilno raspoređenoj skali strukture stanova i kreću se od jednosobnog (33 m²), pa sve do četvorosobnog (93 m²) i petosobnog (184 m²) stana. Poslovni apartmani se kreću od jednosobnog (49 m²), do četvorosobnog (186 m²) i petosobnog (149 m²) apartmana. Lokali su površine od 24 do 127 m². Ukupno zgrada obuhvata oko 8 500 m² stambene površine i površine poslovnih apartmana, oko 1 000 m² lokala i 2 000 m² podzemnih saržaja, garaža i tehničkog prostora. Svi elementi opremanja i ugradnje, kao što su između ostalih fasadna stolarija, sanitarije, keramika su najviše klase.

I ovog puta je pionirsku ulogu u transformaciji rigidne zapadne novobeogradske matrice preuzeo Neimar V-a.d. Stvarajući u novobeogradskom okruženju uslove za pravu razmeru stanovanja i života, formirao je stambenu enklavu u poluatrijumskom bloku, pri tome unoseći, za njega dobro poznate postojane standarde solidne gradnje, u kojima nema takmičenja među građevinskim preduzetni-

sojenice, adaptirane i preuređene barže i rečni brodovi sa sadržajima ugostiteljstva, zabave, rekreacije i odmora. Sama pozicija lokacije, kroz postojeću razvijenu mrežu kolskog saobraćaja, omogućuje brz i lak pristup stambeno-poslovnoj zgradi privatnim vozilima i vozilima javnog prevoza preko obližnjih stajališta, ali i obrnuto, od stambenoposlovne zgrade do centralne zone Novog Beograda (2 km), Zemuna ili Beograda (6 do 8 km), ili aerodroma Nikola Tesla (10 km). Dodajući na predhodno i direktnu vezu sa novim mostom preko Ade Ciganlije, jasno je da su ovde izraženi neophodni i podstičući uslovi koji utiču na poželjnost stanovanja na ovoj poziciji, kao i njegova logistika koja se bazira na odličnoj opremljenosti neposredne okoline – pešačka distanca do škole i dečijeg vrtića, zelene pijace, doma zdravlja i tržnih centara.

Prizemlje ovog objekta je isključivo namenjeno komplementarnim sadržajima stanovanja, lokalima sa uslužnim delatnostima i potpuno

cima, izvođačima i investitorima. Sasvim je izvesno da ovde neće biti rasipanja energije kroz zidove ili letnjeg pregrevanja stanova koje je tako karakteristično za sve okolne objekte izgrađene tokom poslednjih dekada. I ovde je prisutna jedna za Beograd veoma retka, ali konsekventna posvećenost urbanom zelenilu, uz duboko shvatanje njegovog značaja za život beogradskih užarenih leta, a koji ujedno predstavlja i jednu veoma važnu komponentu brenda kompanije Neimar V. Prirodno vrtloženje vazduha koje stvara drveće i njihova senka su jedino ono što može da donese rashlađenje leti, kao i padajuće zelenilo ili veće zatravljene površine. Stvaranje kvalitetnog životnog prostora podrazumeva visok stepen kulture uopšte, zatim traži opet visok stepen kulture u činu projektovanja, i što je najvažnije najviši stepen odgovornosti u toku samog procesa građenja. U tome je Neimar V višestruko dokazan.

zima 2011

Aktu elno

njeg, centralnog dela zgrade sa poslovnim apartmanima ide u visinu još dva sprata, uz još jednu, završnu i povučenu etažu.

Međutim, posebnost kvaliteta ovog neimarskog poduhvata sadržala se već u preambuli projektantskih namera, u ekspertnom, pažljivom i kreativnom izboru lokacije. Njena mikro pozicija sa pružajućom podužnom osom paralelnom bulevaru Jurija Gagarina, koincidira svoju glavnu ekspoziciju prema jugoistoku sa izvanrednom orijentacijom i osunčanošću, sa širokim, frontalnim pogledom na Savu. Fasada iz ulice Dušana Vukasovića okrenuta je prema severoistoku, i prema beogradskoj tvrđavi i rečnoj, savskoj veduti starog grada, dok su dvorišne fasade eksponirane prema severoistoku, severo- zapadu i sremskoj ravnici. Blaga zarotiranost lokacije u odnosu na strane sveta omogućila je tako veoma dobru insolaciju sa svih strana za sve stambene prostore zgrade.

Strateški izvanredan potencijal lokacije počiva još i na nekoliko drugih i veoma važnih činjenica: stambeno-poslovna zgrada nalazi se u neposrednoj zoni priobalnog naselja Sunca (blok 45), udaljena je od leve obale reke Save pešačkom distancom od nekoliko stotina metara, direktno ozračena veoma intenzivnim uticajem vodenog i vazdušnog koridora reke Save i svih faktora okolnog rezervata prirode, bujnog i divljeg zelenila Ade Međice, a zatim malo dalje, uređenog sportsko-rekreativnog kompleksa Ade Ciganlije. Datost prirodnog faktora čini samo jednu od nekoliko višestrukih ravni koje doprinose kvalitetu i pospešuju standard stanovanja na ovoj poziciji. Leva, uređena, gradska obala reke Save, sve do mostova i centra Beograda, isprepletana je pešačkim stazama i šetnicama utonulim u prirodno rastinje i visoko zelenilo. Tu su i brojni objekti na vodi, splavovi,

29

OBLICI JEDNOG UMETNIKA

Lj udi i dela

podrecca boris

BEČ, AUSTRIJA ARHITEKTA KOJI NE ROBUJE STILOVIMA

Nevena ĐukiĆ

Arhitektura je velika borba i jedino što vam preostaje jeste da imate inteligentne argumente. Kada bih imao tri života, u jednom bih bio konzervativan i gradio katedrale, u drugom bih bio moderan, a u trećem bih se odmarao. Budući da imam samo jedan, moram da zastupam to u šta verujem, reči su arhitekte Borisa Podreke.

30

zima 2011

Boris Podreka je rođen 30. januara 1940. godine u Beogradu. Otac mu je bio Slovenac iz Trsta, a početkom rata je emigrirao u Beograd gde je bio ađutant na dvoru kralja Aleksandra. Borisova majka, Hercegovka iz Mostara, došla je u Beograd sasvim drugim povodom, da uči na francuskom koledžu. Kako sam Boris kaže, u Beogradu su se sasvim slučajno upoznali, a sasvim se slučajno i on u njemu rodio. Po završetku rata, porodica se vratila u Italiju, u Trst, gde je Borisov otac dve godine bio komesar grada. U njemu je Boris proveo detinjstvo i upisao Slovenačku gimnaziju. Učitelj crtanja u školi je bio čuveni tršćanski slikar i avangardni konstruktivista Avgust Černigoj, koji je svojom strašću prema umetnosti probudio kreativnost mladog Podreke i među prvima prepoznao njegov talenat. Međutim, pre nego što je završio gimnaziju, porodica se ponovo preselila, ovoga puta u Beč. U ovom gradu je završio gimnaziju i upisao skulpturu, koja mu je nakon dve godine dosadila. Duboko opčinjen gradom i svim njegovim pojavama, Boris je izabrao drugi poziv i upisao arhitekturu na Tehnološkom univerzitetu. Diplomirao je 1968. godine u klasi profesora Rolanda Rajnera. Nakon toga, otvorio je arhitektonski biro u Beču i probio se u sam vrh bečke, a kasnije i evropske arhitekture. Danas je Podreka jedan od najpoznatijih Evropskih arhitekata srednje generacije. Osim što je profesor na Štutgartskom tehničkom univerzitetu i direktor Instituta za unutrašnji dizajn i planiranje prostora od 1988. godine, povremeno drži i predavanja na univerzitetima širom Evrope i Amerike – u Lozani, Parizu, Veneciji, Londonu, Filadelfiji, Harvardu i mnogim drugim.

Njegov studio u Beču privlači veliki broj studenata arhitekture čitave Evrope, da provedu makar malo vremena u učenju njegove majstorske škole. Autor je velikog broja projekata, od kojih je izvedeno više desetina u različitim gradovima Austrije, Nemačke, Italije i drugih evropskih zemalja, kao i u Americi.

L j udi i dela

vienna biocentre 3, beč

milenijumska kula, beč

milenijumska kula, beč

Podreka važi za pionira postmodernizma i dekonstruktivizma, kao njegove grane. Međutim, on ne robuje ustaljenom arhitektonskom izražavanju, i nije mu strano kombinovanje različitih pravaca u cilju rešavanja specifičnosti zadataka. Za sebe kaže da nije čovek stila i da je njegova tehnika konstantan dijalog sa stvarima.

Sa nekim od svojih ranih radova, moglo bi se reći da je Podreka uveo pojedine nove elemente postmodernističke arhitekture.

U savremenoj arhitekturi je svojim tolerantanim pristupom ka nasleđenim, klasičnim elementima, ponovo istakao važnost kolonada i detalja, koji su sada zahvaljujuići savremenim tehnologijama izvedeni od najrazličitijih materijala. Zatim, ponovo je pokrenuo raspravu o ulozi svetlosti, kao neizostavnog faktora u doživljaju prostora, a kasnije je istakao i dominantnu ulogu jasnih i svetlih boja. Ne bi bilo na mestu tvrditi da je on prvi te

elemente uveo, jer je postmodernizam rođen istovremeno u nekoliko delova sveta, ali je bez sumnje ličnost koja je dala legitimitet novim trendovima u srednjoj Evropi i koja je definisala kriterijume kvaliteta, zajedno sa ostalim predstavnicima postmodernizma na Zapadu.

Najznačajniji Podrekini radovi su: Muzej moderne umetnosti Ca’ Pesaro i Milenijumska kula. Mermerna barokna palata Ca’ Pesaro u Veneciji, arhitekte Baldezara Longene, sada zdanje Muzeja moderne umetnosti sa ogromnom kolekcijom slika najpoznatijih svetskih slikara, svakako čini specifičan i osetljiv prostor za arhitektonske intervencije. Autori projekta njene rekonstrukcije, Boris Podreka i Mark Zordan, pre svega su pristupili detaljnoj analizi okruženja i istorije same palate, ne bi li sačuvali najupečatljivije elemente, ali i postigli harmoničan odnos građevine sa okruženjem u kojem egzistira već vekovima.

Milenijumska kula je treća po veličini građevina u Austriji, sa svojih 170 metara. Pored Podreke, na projektu su radili i arhitekte Gustav Peil i Rudolf Veber. Kula ima pedeset i jedan sprat koji služe različitim namenama, i centralna je tačka kompleksa koji je poznat pod nazivom Milenijumski grad. Dovršena je 1999. godine, simbolično, pred sam početak trećeg milenijuma. Osnovni oblik

zima 2011

31

Lj udi i dela

punta skala hotels, zadar

kule formiraju dva vertikalna, međusobno preklopljena cilindra na čeličnoj konstrukciji dok je kompletan fasadni omotač izveden od stakla.

Od ostalih realizovanih projekata u Austriji, izdvajaju se šoping centar Palmers, enterijer Prve austrijske štedionice koji je urađen u sasvim pragmatičnom, klasičnom dekonstruktivističkom stilu, Centar Slovenaca koji je nastao preuređenjem slovenačkog studentskog doma, međunarodni Biocentar i saloni Mazda automobila.

Kada su u pitanju projekti realizovani van Austrije, najznačajniji su muzej koji je još u izgradnji Porcellaine u Limožu (Francuska), Muzej nauke i tehnike u Beogradu, adaptacija Univerziteta u Mariboru i stambenog naselja Judeca Nove u Veneciji, mnogobrojni hoteli u Dubrovniku, Zadru, u Italiji hotel Campione Lago di Garda koji je u izgradnji, Grifone hotel u Bolzanu, hotel Mons u Ljubljani. Na osnovu njegovih projekata, realizovani su i mnogi javni prostori u Beču, Salcburgu, Leobenu kada je Austrija u pitanju, zatim u Italiji, u gradovima Cormons, Verona, Ravena i Trst. U Sloveniji su to trgovi u Piranu i Idriji, a u Hrvatskoj, u Splitu.

Boris je imao brojne izložbe svojih radova u Veneciji, Parizu, San Francisku, Denveru, Beču, Bolonji, Budimpešti, Zagrebu, Ljubljani, Trstu, Rimu, Londonu, Beogradu i Kembridžu. Međutim, pored toga što je izlagao svoje radove, zavidnu reputaciju je stekao i tako što je postavljao izložbe drugih arhitekata u glavnim evropskim kulturnim centrima. Najpoznatije takve izložbe su bile izložba radova arhitekte Karla Skarpe u jednoj od venecijanskih crkvi,

32

zima 2011

ca’ pesaro, venecija

i izložba radova slovenačkog arhitekte Jože Plečnika, u Centru Pompidu u Parizu. O Podrekinom talentu i umeću, govore i podaci da je bio predsednik bečkog međunarodnog seminara o arhitekturi, da je stalan član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1988. godine, da je proglašen za viteza umetnosti u Parizu, 1986. godine i da je imenovan za počasnog člana Saveza nemačkih arhitekata, 1996. godine. Pored toga, dobitnik je i mnogih nagrada iz oblasti arhitekture - nagrade arhitekata na Letnjoj akademiji u Salcburgu 1964. godine, nagrade Plećnik u Ljubljani 1982. godine, nagrade dvanaestog Salona arhitekture u Beogradu 1986. godine, nagrade kulture grada Beča za arhitekturu 1990. godine i Pilgrim nagrade u Beču 1991. i 1995. godine.

NEOBIČNI RIBNJAK

ODAVDE SE NE IDE, OVDE SE DOLAZI MILINKO BUJIŠIĆ

R epor ta ž a

foto: Zoran JovanoviĆ MaCCak

Da sam putopisac kakvih je nekada bilo, da sam krenuo sa vrha Evrope prema Aziji, kuda su nekad putopisci išli da opisuju predele i ljude, ne bih nijedan korak dalje napravio od mesta Neuzine kod Sečnja. Zadovoljio bih se sa polovinom pređenog puta. Tu bih imao da zapisujem danima i noćima, a da ne stignem da zapišem sve što sam video.

Prvo što bih pitao je otkud ovoliko raja na zemlji, da li je od Boga ili od ljudi stvoren? Siguran sam da bi mi rekli da su to božije i ljudske ruke zajedno stvorile. Polja su prekrivena zlatnim zrnom pšenice, kukuruza i ječma, soje...Savršeni red vlada među voćkama u voćnacima, a grane stabala su savijena do zemlje od zlatnog roda.

34

zima 2011

Hiljade hektara uređenih jezera sa čistom vodom ulepšava ove pejzaže. Da mi nisu rekli da je u blizini Tamiš, pomislio bih da ovuda protiče reka Tara, jedna od najčistijih svetskih reka i puni ova jezera. Tone i tone ribe koje se hrane zdravom hranom sa okolnih polja i plivaju u čistoj vodi, izuzetnog su kvaliteta.

Ekološka je hrana na mnogim trpezama.

Između vode i kopna, a na samoj obali, nalaze se predivni objekti, koje je osmislio i isprojektovao čuveni arhitekta Mihajlo Mitrović, za koje se ne može utvrditi da li spajaju vodu i kopno ili ih razdvajaju. Objekti su tu da zagreju i nahrane radne ruke, da dočekaju i isprate svakoga ko bi naišao.

Ovde se priča o ovom čudu ne završava. Već u narednom broju očekuje Vas opširnija reportaža.

M U ZIKA

oglas

35

P og led

EXPO 2010 POČETAK KINESKE GLOBALNE KORAČNICE SANJA DRAGOSAVLJEVIĆ - ARHITEKTA

Odavno je jasno da će se tehnološki napredak teško odvijati bez Kine. Najmnogoljudnija zemlja na svetu ne štedi na ulozima u znanje mladih koji će svojim idejama možda jednom predvoditi čitav svet. Na velikoj svetskoj izložbi u Šangaju Kina je počela koračnicu

O

ptimizam koji je početkom prošlog veka obuzeo Ameriku, i koji je na svojim krilima odveo Ameriku i zapadni svet čak i do Meseca, danas se presilio u Aziju i njegova kulminacija je u novoj, modernoj, ponosnoj Kini, koja na svoj sopstveni način sprovodi reforme i razvoj. Gradovi u Kini razvijaju se i modernizuju nezapamćenom brzinom, i niko ne može više da predvidi kako će budućnost izgledati. Zato je i interesovanje za EXPO 2010 prevazišlo očekivanja. Iskustva i projekti predstavljeni na ovoj izložbi trebalo bi da doprinesu boljem i kvalitetnijem urbanom razvoju i boljim odnosima među zemljama učesnicama. „Ako neće breg Muhamedu, Muhamed će bregu“ - bila je logika kojom su se poveli Kinezi kad su se kandidovali za organizaciju EXPO 2010. S obzirom na to

36

zima 2011

Šangaja, jednog od novih gradova budućnosti.

Kina je postala veoma angažovana po pitanju održivog razvoja i kvalitetnog okruženja, pa je posetiocima izložbe jasno stavljeno do znanja da se bez kvalitetnog okruženja i harmonije sa prirodom ne može ostvarirti ni kvalitetan život u gradovima.

Kinezi se sve više interesuju za racionalno korišćenje energije, energetsku efekasnost i primenu znanja za pronalaženje rešenja za ekološki zdravije okruženje. Tako su van Šangaja već izgrađene prve off-shore vetrenjače, a obnovljivi izvori energije, kao što su geotermalna energija i ona koja za izvor koristi snagu vetra, u budućnosti će predstavljati velika ulaganja u Kini, kao što je to već slučaj u jednom delu zapadnoevropskih zemalja.

Svetske izložbe vode poreklo od srednjovekovnih evropskih vašara. Modernu reinkarnaciju ovakvi sajmovi doživeli su 1851. godine u Londonu Velikom svetskom izložbom industrijskih do-

kineskog paviljona bila je beg sa sela i način na koji grad i industrija omogućavaju bolji život. Zapravo, bio je to lajtmotiv celog sajma u Šangaju – „Bolji grad-bolji život“. Na 30 000 kvadratnih metara kineske „Orijentalne krune“ publici su predstavljene kineske provincije i regioni, sem Hong Konga, Makaa i Tajvana koji su skućeni u zasebne paviljone. Domaćinski paviljon formiran je po ugledu na kineske hramove i ofarbana u tradicionalnu crvenu boju, inače, simbol sreću. Na krovu paviljona nalazi se tradicionalna kineska bašta sa jezerom i 8 ostrva, inspirisana Letnjom palatom u Pekingu iz dinastije King (1644-1911).

Osim Kineskog pavljona, još četiri zgrade ostaće u Šangaju utopljene u sveopštu urbanističku strukturu grada: EXPO centar, Tema.paviljon, konsetna hala i EXPO bulevar.

Obala reke Huangpu na kojoj je održan EXPO takođe je doživela malu renesansu u režiji pejzažnih arhitekata. Ono što su pejzažne arhitekte ovde stvorili ostaje stanovnicima grada na korišćenje. Na 20,18 hektara, Bailianjing park predstavlja remek-delo pejzažne arhitekture u kome svako može da nađe svoj kutak. To je još jedan pokušaj približavanja prirode urbanom stanovništvu

stignuća iz svih delova sveta, a sve u cilju predstavljanja velikih dostignuća viktorijanske engleske imperije. Najveći arhitektonski poduhvat velike londonske izložbe bila je čuvena Kristalna palata – pravo revolucionarno tehnološko dostignuće. Nakon ove, svetske izložbe organizovane su u gradovima Amerike i Evrope i predstavljale su arenu za emancipaciju novih arhitektonskih i tehnoloških invencija i dostignuća. Među značajnijim EXPO-ima bili su Paris Exposition Universelle 1889. sa Ajfelovom kulom, zatim Chicago World´s Columbian Exposition 1893. sa Midway-om ili Expo 67 u Montrealu sa Buckmisnter Fuller-ovom Montreal Biosphere kupolom.

I ovoga puta, u Šangaju su se pojedine zemlje predstavile spektakulrnim paviljonima. Među naročitim izdvajaju se paviljon Velike Britanije - The Seed Cathedral, dizajnera Tomasa Hitervika; zatim paviljon Ujedinjenih Arapskih Emirata koji je projektovao britanski tim Foster&Partners; paviljon Švajcarske koji je projektovao Buhner Brindler AG, sa fasadom od aluminijumske mreže u koju su utkani mali solarni akumulatori; elegantni paviljon Poljske koji je bio jedan od favorita publike itd.

P og led

da je mali procenat državljana Kine ikada bilo u inostranstvu, ovo je bila idealna prilika da se ostatak sveta približi Kini i Kinezima. Posebno treba imati u vidu ulogu i značaj Kine u svetskoj ekonomiji, i u tom smislu EXPO kao arenu za uspostavljanje novih ekonomskih kontakata sa kineskim tržištem.

EXPO 2010 je izložba nezapamćenih razmera, čiji su ukupni troškovi dvostruko premašili budžet za organizaciju Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine. Samo u infrastrukturu i doterivanje Šangaja, grada domaćina velike svetske izložbe, potrošeno je 45 milijardi američkih dolara.

Na izložbi su učestvovale 192 zemlje i 50 organizacija, sa 20 000 kulturnih manifestacija i izložbi, među kojima se predstavila i Srbija.

Kao zemlja domaćin, Kina se između ostalog predstavila svojim 63 metra visokim paviljonom – „Orijentalnom krunom“. Tema

zima 2011

37

P re se k 38

zima 2011

12. Mostra Internazionale di Architettura

Ljudi se (pro)nalaze u arhitekturi Poslednji osvrt na bijenale arhitekture u Veneciji IRENA VIDENOV – ARHITEKTA

P re s ek

fotografije: Nebojša Glišić-Modular

Posetu bijenalu arhitekture ostavila sam za sam kraj petodnevnog poslovnog obilaska Italije.

Namerno.

Svake druge, parne godine, negde pred kraj leta, običaj je da se okupi naša mala grupa arhitekata i poseti ovu najpoznatiju međunarodnu izložbu.

Uvek je to na dan otvaranja, kada su sva velika imena svetske arhitekture tu,kada je sve tek postavljeno. Služe se kokteli, puno je medija.

Druženja je više, posmatranja izložbi jako malo, tek se obiđe ponešto, onako intuitivno, ili po preporuci, ukoliko ste dobro informisani unapred.

Najviše se, zapravo, boravi na domaćem, srpskom paviljonu. Tako sam, do tada, stekla jedan, malo defektan utisak o celoj toj manifestaciji.

Od polovine oktobra, kažu, posećenost je jako slaba, uglavnom dolaze studenti ili slučajni turisti. Kažu, ne treba tada ići na bijenale arhitekture. Ovoga puta nisam bila na bijenalu u tom uobičajenom periodu. Namerno. Ostavila sam to za sam kraj novembra. Kraj mostre arhitekture. Htela sam da, ovoga puta, obiđem nacionalne paviljone na Đardiniju i Arsenalu kao običan zainteresovani posetilac, pri tom (ne)srećom – kao arhitekta.

Opet sam se zadržala najduže na domaćem srpskom paviljonu! Ovoga puta sa jakim razlogom!

Bio je to pun pogodak na temu ovogodišnjeg

bijenala: People meet in architecture – Ljudi se (pro)nalaze u arhitekturi.

Dok sam prilazila našem paviljonu, zaintrigirao me je dečak u zanosu igre, koji je pored eksponata – velike klackalice, na samom ulazu u srpski paviljon, pravio od grana i pronađenih daščica svoju malu klackalicu! On je pronašao svoj smisao u prostoru osmišljenom da se rodi ideja, gde se razmenjuju iskustva u komunikaciji, jedan preko puta drugog, ili dvoje, troje preko puta jednog... Pronalaženje u igri, pokretu, muzici, prostoru – to je arhitektura srpskog paviljona! I bilo je puno ljudi, sasvim običnih, naših arhitekata, studenata, slučajnih posetilaca i turista. Sasvim obični ljudi su se pronašli i podelili osmehe za neko vreme.

Kako je, po običaju iz prethodnih godina, srpski paviljon bio prvi koji sam posetila, neverovatna pozitivna energija je nastavila da se širi kroz ostale postavke drugih država. Austrija, Grčka, SAD, Rusija, Japan, Velika Britanija, Francuska, Skandinavske zemlje, Kraljevina Bahrein... Ali, da se vratim na najjači utisak koji će dugo ostati inspiracija. Kako je pogođena tema i vreme za postavljanje iste?

Reče mi onomad moja žena/Za koju bih učinio sve /E, da mi je jedno malo drvo/ Da svud trči za

zima 2011

39

P re se k

mnom ulicom – stihovi su Velegradske pesme Vaska Pope. Upravo su oni poslužili kao inspiracija Škartu za ovogodišnji nastup na bijenalu arhitekture, spojivši poeziju, umetnost i filozofiju arhitekture.

Seesaw Play-Grow – Klackalište, naziv je postavke umetničke grupe Škart, projekta koji je odabran na javnom konkursu u konkurenciji od 34 projekata.

Hteli smo da se pozabavimo igrom, jer je ona sama po sebi jedna frivolna stvar – svako može kad hoće, koliko hoće i sa kim hoće da se igra, ali svaka igra ima i svoja pravila i nosi neku odgovornost sa sobom. Razmišljali smo šta bi bila

40

zima 2011

objektna manifestacija igre i tako došli do motiva klackalice kao nestabilnog objekta i metafore ne samo našeg društva nego i stanja u svetu uopšte, reči su Dragana Protića, jednog od članova Škarta.

Inače, ovogodišnju izložbu međunarodne arhitekture osmislila je Kazuyo Sejima, skorašnji dobitnik Prickerove nagrade i prva žena na funkciji direktora Venecijanskog bijenala. Njena namera je da kroz stotinak nacionalnih i pojedinačnih postavki prikaže različite poglede na ono što arhitekturu očekuje u XXI veku, u koji smo već zakoračili.

Kazuyo Sejima, rođena 1956, Ibaraki prefektura, japanski je arhitekta. Posle studija arhitekture na univerzitetu u Japanu, 1995. godine, osnovala je u Tokiju firmu Sanaa (Sejima i Nishizava i saradnici), zajedno sa svojim bivšim radnikom Riue Nishizava, sa kojim zajedno dobija Prickerovu nagradu ove godine za arhitekturu.

Da li je samo slučajnost, a verujemo da jeste, da je 12. bijenale arhitekture u Veneciji otvoren na petu godišnjicu uragana Katrine i propasti Nju Orleansa. Sudbinom ovog grada se, doduše pre svih drugih, bavio američki paviljon, ali i na drugim izložbenim mestima u gradu na laguni, jedna od glavnih tema je bila obnova i novi početak.

To bi moglo da posluži kao uteha i hrvatskim arhitektama čiji rad, zbog oluje, nije uspeo stići do Venecije. Konstrukcija je znatno oštećena na putu do bijenala, i morala je biti vraćena u Kraljevicu gde je čeka novi početak.

Ipak, pored mnogih radova slavnih imena, koja su nacionalni paviljoni poslali na ovogodišnju trku, Zlatni lav 12. bijenala arhitekture u Veneciji, pripao je jednoj zemlji koja se prvi put pojavljuje

Zadovoljna, i nadasve ispunjena idejama, napuštam Đardini sa zalaskom sunca nad Jadranom. Za dve godine eto nas ponovo, sa novom temom, zasad je samo naslućujemo, negde između.

Do tada, uplašeni narednim kriznim godinama, stvaramo za bolje buduće generacije dečaka koji se igraju klackalice.

Po povratku u Beograd, čitam iznete podatke na sajtu 12.Mostra Internazionale di Architettura: Rekordna poseta bijenalu od čak 170.801 posetilaca. Poređenja radi, 2004. godine, Đardini i Arsenal je obišlo 115.000 ljudi. Bravo!

P re s ek

na ovoj smotri. Ponovno ujedinjenje je rad koji predstavlja kraljevinu Bahrein. Jaka tema munjevite promene u arapskom svetu u kojem za tradicije, u ovom slučaju ribarstva, ima sve manje mesta.

Ostali nacionalni paviljoni takođe su se više posvetili tematici, a ne estetici. Pored pomenutog američog paviljona čija je tema obnova Nju Orleansa, kojeg je pre pet godina razorio uragan Katrina, i Italijani su se takođe posvetili promeni životnog prostora uzrokovanoj katastrofom, u ovom slučaju, potresom u Lakvili.

Novim početkom, koji doduše još nije na vidiku, pozabavio se i ruski paviljon prilogom o gradu Višnom Voločoku, nekadašnjom uzdanicom sovjetske tekstilne industrije, a danas samo postkomunističkom ruševinom. U sličnom tonu je koncipiran i izraelski paviljon koji se bavi propašću kibuca, a time i arhitektonske forme koju je ovaj socijalno-arhitektonski eksperiment sa sobom doneo.

Ruševinama se bavi i dobitinik ovogodišnjeg Zlatnog lava za životno delo, slavni arhitekta Rem Koolhaas, koji se kritički odnosi prema rušilačkom pohodu kojeg je moderna, nakon Drugog svetskog rata, pokrenula protiv tradicije. Sa tradicijom, ali nepoželjnom, bave se i Nemci. Oni su u svoj paviljon, koji je i sam istorijski svedok nacističkog poimanja arhitekture, ukrasili i dizajnerskim detaljima iz tog vremena.

O GRUPI ŠKART: ŠKART JE KOLEKTIV NASTAO OKO 1990. GODINE NA ARHITEKTONSKOM FAKULTETU U BEOGRADU. KOLEKTIV VOLI DA ESPERIMENTIŠE U RADU, A NAJVIŠE U POEZIJI I DIZAJNU. BAVI SE I ARHITEKTUROM LJUDSKIH ODNOSA. KROZ STALNI SUKOB UNUTAR KOLEKTIVA, KOJI IH PRATI OD POČETKA, ČLANOVI POKUŠAVAJU DA IZ TOGA IZVUKU NOVU VREDNOST. VEŠTI SU DA GREŠKU UČINE LEPOM. UPORNI SU U POKUŠAJIMA DA SPOJE RAD I ZADOVOLJSTVO.

zima 2011

41

BEOGRAD IZ DRUGOG UGLA

Otkrivanje skrivenih ćoškova Beograda IVAN KLEUT - ISTORIČAR ARHITEKTURE

Art

foto: DEJAN PETROVIĆ

Sve ono pored čega većina ljudi prolazi, a što ni ne primećuje, uviđaju tumači prošlosti beogradske arhitekture. Zato je grupa mladih istoričara arhitekture odlučila da predstavi publici Beograd izložbom gradskih detalja.

42

zima 2011

B

eograd nema Ajfelov toranj, Koloseum ili Empajer stejt bilding, ali sintezom različitih stilova, koja je svojevrsna podneblju na kom se nalazi, predstavlja specifičnu arhitektonsku celinu zanimljivu stručnjacima i turistima koji se nađu u njoj.

Za razliku od većine evropskih gradova, Beograd nije građen u koncentričnim krugovima, već onako kako se razvijao – stihijski.

U toj raznolikosti i neujednačenosti, ogleda se arhitektonski identitet grada i njegova unikatnost.

A rt Osim neizostavnih simbola, u arhitektonskom smislu, karakterističnost jednog grada čine i namenske kulise konstruisane od kamena, stakla i drugih materijala, u kojima se živi, radi, obrazuje, leči… Međutim, usled tempa savremenog života, malo pažnje se poklanja posmatranju, uočavanju i uživanju u detaljima na tim objektima. Zato se događa da se otkrivanjem detalja u gradu u kome živimo, osećamo kao posetioci koji se prvi put susreću sa novim ambijentom, i ta vrsta otkića postaje zanim-

ljiva igra otkrivanja i prepoznavanja već poznatog.

Takvu ideju imala je i grupa mladih istoričara arhitekture, čije je znanje usmeravao profesor dr Aleksandar Kadijević, kada je odlučila da publici približi arhitekturu i populariše svoju struku.

Izložbom fotografija Skriveni ćoškovi Beograda, koju je podržala i Turistička organizacija Beograda, posetioci su imali priliku da vide sve ono pored čega ljudi prolaze svakog dana, ali retko to primećuju. To je svojevrstan doživljaj gradskog duha, koji govori

zima 2011

43

Art

da ne znači da nešto ne postoji ako se ne vidi. To nisu samo lepe celine i njihove pojedinosti, već i zapušteni delovi kao što su napuknuta stakla, grafiti, oronule fasade. Prikazujemo neki doživljaj gradskog duha i hteli smo građanima da podignemo nivo kolektivne svesti o kulturnom nasleđu našeg grada. Ideja nam je da posete ta mesta, kaže Ivan R. Marković, selektor i inicijator izložbe.

Da pojedini elementi na gradskim fasadama zaista deluju skriveno, svedoči i par javnih satova na građevinama u Beogradu.

Sunčani sat na kući u Glavnoj ulici, za mnoge Zemunce je izne-

44

zima 2011

A rt nađenje. Nikad ga, kažu, nisu videli. S druge strane, na jednoj od najlepših građevina u Beogradu - staroj zgradi Beogradske zadruge u Karađorđevoj ulici, tik ispod skulptoralne kompozicije iznad balkona, na mestu gde je nekada stajao sat, sada je rupa. No, ni sat, ni rupu niko ne primećuje. Većina veruje da je to umetnički doživljaj arhitekte, odnosno arhitekata koji su zgradu projektovali. Ipak, pojedinosti poput kupola ili fontana za većinu posmatrača su prepoznatljivi gradski motivi. To su ona opšta mesta koja se vide iz svih delova grada ili pak stoje u najvećim gradskim parkovima.

S obzirom na to da glavni grad priprema kandidaturu za prestonicu kulture 2020. godine, ćoškovi Beograda trebalo bi da postanu sinonim za graditeljsko-umetničku odliku kojom će se grad preporučiti za tu titulu i jedinstven ambijent koji neće čekati do tada da bude otkriven. Ljudi čine grad, ali ljudi brzo dolaze i odlaze, a arhitektonska slika grada se sporo menja. Zato je te skrivene ćoškove potrebno upoznati i čuvati,ali i preporučivati kao osobenost radi koje Beograd može biti centar, makar ovog dela sveta.

zima 2011

45

ZEMUN

ČUVAR MINULIH EPOHA MILICA ŠAJFAR

moj kraj

foto: DEJAN PETROVIĆ

Menjajući vladare iz milenijuma u milenijum, dozvoljavao je najjačim vojskama da ga pokore, a najsrčanijim da ga oslobode. Od keltskog Taurunuma, kako ga prvo pominju, stasao je u Zemun, prepoznatljiv po svojoj bogatoj istoriji i osvajačima koji nisu uvek bili graditelji, ali su uvek nosili sa sobom duh novog i drugačijeg. Na ovom mestu, na ušću Save i Dunava, taj duh je izrastao u neke od najlepših i najvrednijih građevina na našim prostorima.

U

podnožju Gardoša, na svetom mestu na kome se nekada davno nalazio hram, podignuta je Svetonikolajevska, inače najstarija zemunska crkva, koja ove godine obeležava 280 godina postojanja. Građena je u baroknom stilu, a takav je i njen enterijer u kome se izdvaja živopisni, pozlaćeni ikonostas iz 1762. godine. Ovo delo poznatog rezbara Aksentija Markovića, oslikao je Dimitrije Bačević i to je jedini u potpunosti očuvani ikonostas ovog umetnika. Zidne slike je dosta kasnije, 1847. godine, izradio zemunski slikar Živko Petrović, koji se školovao na Akademiji likovnih umetnosti u Beču.

Najzad, crkva je dobila novo ruho tridesetih godina prošlog veka kada su umesto prozora s rešetkama od kovanog gvožđa ugrađeni

46

zima 2011

raskošni vitraži prema predlošcima slikara Milenka Đurića. Najveća vrednost koja se čuva u ovoj crkvi su čestice moštiju svetog apostola Andreje Prvozvanog. Pored ovog rasadnika duhovnika, u Zemunu su početkom XX veka, tačnije 1909. podignuti i škola i dom Srpske pravoslavne crkve tzv. Srpski dom. Podignut je na mestu stare školske zgrade i gostionice Kod Kneza Miloša, a zidan je prema planovima zemunskog arhitekte Koste Atanackovića Stanišića. Za ono vreme, ova građevina je s pravom nazvana remek-delom – imala je , između ostalog, uvedenu toplu vodu, muzičku učionicu, izuzetno raskošnu svečanu salu Srpske pravoslavne opštine, ukratko, bila je najmodernija i najvelelepnija školska zgrada u Karlovačkoj mitro-

poliji. Prema saznanjima do kojih je došla Gordana Korać, muzejski savetnik Muzeja grada Beograda, u izgradnji Srpskog doma je prvi put korišćen beton po Milankovićevoj metodi. Ovu veličanstvenu jednospratnicu u srpsko-vizantijskom stilu grle tri zemunske ulice: Bežanijska, Svetosavska i Rajačićeva.

Govoreći o najznamenitijim građevinama Zemuna, ne možemo zaobići Karamatinu kuću, zdanje po kome je i ulica u kojoj se nalazi

moj kraj

srpskog slikarstva XVIII i XIX veka, a zbog svoje izuzetne istorijske, umetničke i dokumentarne vrednosti od 1950. godine, nalazi se pod zaštitom države.

Pored najuglednijih kuća, veliku istorijsku vrednost imaju i danas pomalo zanemareni spomenici prošlosti. To je slučaj s kafanom Beli medved, jedinim očuvanim spomenikom balkanske arhitekture u ovom delu grada. Veruje se da je Beli medved jedan od tri velika turska hana, a kako je bio dobro utvrđen, u njemu je, prema zapisima, 1717. odseo austrougarski car Evgenije Savojski u vreme borbi za Beograd. Ovaj objekat je imao dvojnu namenu: na spratu su se nalazili stanovi, a u prizemlju kafana. Pored toga, ispod njega se nalazi lagum, hodnik dug dvadesetak metara koji je pre svega služio

za skladištenje vina. Do svog zatvaranja šezdesetih godina prošlog veka, kafana Beli medved je bila omiljeno mesto za okupljanje meštana.

Najzad, ni u najsažetijoj priči o Zemunu ne može se izostaviti Spirtina kuća, podignuta za potrebe ove cincarske porodice, a u kojoj je danas smešten Zavičajni muzej Zemuna. Ovaj apsolutni raritet među zemunskim građevinama projektovao je poznati bečki arhitekt

SPIRTINA KUĆA U KOJOJ JE DANAS SMEŠTEN ZAVIČAJNI MUZEJ ZEMUNA APSOLUTNI JE RARITET MEĐU ZEMUNSKIM GRAĐEVINAMA, A IZDVAJA SE PO TOME ŠTO SU NA NJOJ DO NAJSITNIJIH DETALJA ISPOŠTOVANI POSTULATI GOTSKOG STILA. dobila ime. Od druge polovine XVIII veka, otkad je Dimitrije Karamata za 4.000 forinti kupio ovu kuću od Kupine, udovice Kuzmana Jovanovića, ona je ostala u vlasništvu poznate cincarske porodice. U njihovom raskošnom domu boravile su znamenite istorijske ličnosti poput cara Josifa II, potonjeg cara Franca I, feldmaršala Lasija i feldmašala Laudona. Jedno vreme u njoj je stanovao i patrijarh srpski, Josif Rajčić, za vreme revolucije, a čekajući prelaz u Beograd, u njoj je ugošćen i veliki reformator, Vuk Karadžić, s kćerkom Minom. Karamatina kuća je zidana i uređena po osnovnim baroknim načelima, ali je dobila fasadu u duhu klasicizma 1827. godine kada je Jovan Karamata, Dimitrijev sin dozidao sprat u srednjem delu kuće. Ovo prelepo zdanje baštini i zbirku porodičnih portreta koji nose pečat

Ferstl, a izdvaja se po tome što su na njemu do najsitnijih detalja ispoštovani akademski postulati gotskog stila. Čuveni hol Spirtine kuće oslikan je predstavama iz grčke mitologije koje datiraju iz 1855, plafoni i niše su takođe bogato oslikani, a u jednoj od soba nalazi se i plemićki grb koji je ova porodica dobila sredinom XIX veka. U sobi s grbom nalaze se i slike porodice Spirt rađene u al seco tehnici. Treba istaći da u svim sobama postoje stilske peći i kamini, te ne iznenađuje da su ovo zdanje raskošno u svakom pogledu nazivali i Spirtina palata. Adaptacija ovog objekta i dalje traje kako bi mu se u potpunosti vratio negdašnji sjaj, jer on zaokružuje povest ovog mesta koje je svedok mnogih promena i različitih epoha i koje je čuvar njihovih najdragocenijih spomenika.

zima 2011

47

EKO GRADNJA

BUDUĆNOST STANOVANJA MADE IN SERBIA e ko g radnja

SAMOGREJNA EKOLOŠKA KUĆA JOVANKA MARIĆ

Međunarodna fondacija Energy Globe, koja tradicionalno od 1999. godine dodeljuje najprestižniju međunarodnu nagradu za očuvanje životne sredine u svetu, 2010. godine proglasila je samogrejnu ekološku kuću, idejnog tvorca akademika Veljka Milkovića iz Novog Sada, nacionalnim pobednikom Energy Globe Award 2009 za Republiku Srbiju. Samogrejna ekološka kuća nagrađena je za uspešno rešenje upotrebe solarne energije u arhitekturi i postignute rezultate energetske efikasnosti u zidarstvu. Prvobitno inspirisan svojim istraživanjem Petrovaradinske tvrđave, Milković već 30 godina istražuje i razvija ovakav princip solarne gradnje.

S

amogrejna ekološka kuća suštinski se razlikuje od klasične kuće, prvenstveno zbog potpuno nove koncepcije grejanja prostorija – pojačanim direktnim sunčevim zračenjima i maksimalnim iskorišćenjem energije. Ušteda energije se postiže upotrebom reflektujućih površina – sjajnih aluminijumskih folija – koje se postavljaju iznad i ispod prozorskih okvira kuće, sa ciljem da se poveća količina sunčevog zračenja u objektu, što je u ovom slučaju 2,5 puta više. Ovakve reflektujuće površine, pored toplotnog dejstva, služe i za povećanje unutrašnje osvetljenosti objekta.

Samogrejna eko kuća umesto klasičnog krova ima zemljanu zaštitu, koja štiti objekat od niskih zimskih i visokih letnjih temperatura, a pored toga, zidovi su zaštićeni od erozije. Svojom jedinom otvorenom stranom, orijentisana je isključivo ka jugu, zbog maksimalnog zahvata sunčevog zračenja.

Solarna zemunica ne zahteva nikakvu instalaciju etažnog grejanja, a samim tim ni pomoćne prostorije za kotao ili ogrev. Zbog orijentisanosti svih unutrašnjih prostorija ka suncu uz reflektujuće površine, ostvaruje se ušteda u električnom osvetljenju od oko 30%. Površina fasade solarne zemunice iznosi svega

48

zima 2011

ZAŠTO SAMOGREJNE EKOLOŠKE KUĆE? Ako se izračunaju troškovi grejanja u zimskoj sezoni i hlađenja u letnjoj, u jednospratnoj stambenoj zemunici, površine 140 m2 i u isto takvoj klasičnoj kući, sa istom debljinom osnovne termo izolacije od 5 cm, dobijaju se sledeći podaci: Godišnji utrošak energije za dogrevanje zemunice: 4.000 kWh Godišnji utrošak energije za grejanje ekvivalentne kuće: 20.000 kWh Godišnji utrošak za hlađenje ekvivalentne

kuće leti: 3.000 kWh (za ostvarivanje istog komfora i leti, kakav pruža solarna zemunica) Ukupna razlika utrošene energije u korist zemunice je: 19.000 kWh godišnje.

Ekvivalentna cena ovako ušteđene energije, prema sadašnjim vrednostima, iznosi oko 1.250 evra godišnje. Ovo znači da će u periodu od 40 godina, solarna zemunica sigurno uštedeti preko 50.000 evra, a za 60 godina će isplatiti samu sebe. S obzirom na to da solarna zemunica ne zahteva nikakvu instalaciju etažnog grejanja, te samim tim ni pomoćne prostorije za kotao ili ogrev, ušteda na svemu ovome je preko 10.000 evra.

Zbog orijentisanosti svih unutrašnjih prostorija ka suncu, u zemunici imamo idirektnu uštedu u električnom osvetljenju od oko 30% , tako da, u toku svog veka, u zemunici se na osvetljenju može uštedeti preko 3.000 evra.

Površina fasade solarne zemunice iznosi samo jednu desetinu površine klasične kuće. Samim tim, troškovi malterisanja i održavanja fasade kod zemunice su samo jedna desetina takvih troškova na klasičnoj kući.

Isto tako, zbog svog položaja u zemlji, zemunica ma koliko bila velika, ne zahteva nikakvu gromobransku instalaciju, kao ni oluke za odvođenje vode sa krova. Ušteda na ovome je veća od 1000 evra.

Međutim, ono što kod ovakve zemunice predstavlja značajnu prednost koja se ne može izračunati, svakako jeste i velika sigurnost stanovanja u slučaju zemljotresa, olujnih vetrova pa i ratova. Poseban značaj ima i činjenica da je problem buke i vibracija sa izgradnjom zemunica uspešno rešen. Ze-

munica je jedina kuća u kojoj nema košave, severca, a ni promaje!

Dakle, nameće se zaljučak da je samogrejna kuća koncept ekološki i ekonomski potpuno prihvatljiv, jer se ostvaruje 100% ekonomska isplativost usled uštede u grejanju u periodu od 40 godina. Ovo znači i da će samogrejna kuća u toku svog procenjenog veka trajanja od 300 godina, isplatiti sebe i do 7,5 puta.

Akademik Veljko Milković i njegov stručni tim, neprekidno razvijaju i usavršavaju ovakav princip solarne gradnje. U prilog tome govori i činjenica da su, uz podršku državnih institucija, pokrenuli i projekat pod nazivom Samogrejna eko-kuća − Za naš ekološki svet budućnosti (www.izgradnja.samogrejnekuce.com), koji ima za cilj praktično upoznavanje javnosti i građana sa jednim od najuspešnijih domaćih primera energetske efikasnosti u zgradarstvu, putem izgradnje javnog i pokaznog samogrejnog eko objekta, otvorenog tipa, na lako dostupnom i pristupačnom mestu, u cilju podizanja ekološke svesti, razvijanja energetski odgovornog ponašanja i promocije upotrebe obnovljivih i čistih izvora energije. Početak izgradnje ovog objekta predviđen je tokom 2011. godine.

Jedan od glavnih ciljeva Istraživačko-razvojnog centra Veljko Milković za budućnost, jeste izgradnja niza samogrejnih ekoloških objekata u stambene, poslovne i poljoprivredne svrhe, sa željom da se jednog dana formiraju i čitava samogrejna ekološka naselja i privredni objekti energetski nezavisni, uz maksimalno korišćenje alternativnih izvora energije, maksimalne energetske efikasnosti i ugodnosti, uz zdrav i bezbedan život u skladu sa prirodom.

zima 2011

e ko g radnja

jednu desetinu površine klasične kuće, te su troškovi malterisanja i održavanja fasade kod zemunice deset puta niži.

Samogrejnoj eko kući, za razliku od klasičnih kuća, nisu potrebni krovna konstrukcija, gromobranske instalacije, oluci, tri spoljne fasade, duboki temelji, velika ostava za ogrev, znatne grejne instalacije, rashladni sistemi i ostalo.

Samogrejna kuća s pravom nosi epitet ekološka, jer je neutralna prema životnoj sredini. Dakle, ona ne oduzima zelenu površinu i ne zagađuje životnu sredinu, jer ne troši gorivo za ogrev. Kao dugotrajan stambeni objekat, sa 10 puta nižim troškovima održavanja i nekoliko puta dužim životnim vekom objekta u odnosu na klasične kuće (procenjeni vek trajanja eko kuće je 300 godina), ova kuća ima i prirodan omotač, jer zemljani sloj štiti od spoljnih elektro-magnetnih zračenja, buke i vibracija, a okruženje zelenilom produžava životni vek stanara, pružajući tako zdrav i bezbedan život uz veliku sigurnost stanovanja u slučaju zemljotresa, olujnih vetrova pa i ratova.

49

oglas

PREDSTRANA

Šolja upozorenja E

QuickA r t

vo jednog proizvoda koji bi trebalo da probudi savest čovečanstva. Ako Vas je zanimalo koje to države najviše zagađuju planetu, ova šolja je idealan proizvod za Vas. Dok dodajete svoj omiljeni topli napitak, karta sveta koja se nalazi na spoljašnjoj strani šolje menjaće se pred vašim očima, ilustrujući koji su to delovi sveta koji proizvode najveću količinu CO2 gasa. Zahvaljući novoj termohromatik tehnologiji štampe, slika će se menjati u zavisnosti od toplote pića koje se nalazi u šolji. Što piće bude hladnije, to će se slika brže vraćati u prvobitan izgled. Ova šolja je jednostavno oružje u rukama svakog borca za očuvanje životne sredine, a ujedno i vrlo jednostavan način za prenošenje važne poruke, koliko CO2 gasa se upumpava u našu atmosferu.

Xoom tablet iz Motorole I

vajcarska kompanija Lodžitek (Logitech), specijalizovana za računarske elemente, predstavila je novog miša M515. Taj bežični model sa nano prijemnikom USB, ne mora da se koristi samo na čvrstoj podlozi. Ovaj miš može da se pomera i po prekrivaču na krevetu ili jastuku, kao i po butini noge. Novi M515 sadrži prijemnik zaštićen providnom površinom kako bi se izbegao ulazak prašine i dlaka, kao i glatkom površinom, kako bi se obezbedila minimalna otpornost prilikom pokretanja. Ona se aktivira samo kada je u upotrebi i radi uštede baterije i produženja autonomije rada.

Miš bi trebalo da se pojavi početkom aprila na evropskom tržištu gde će se prodavati po ceni od 49.99 evra.

52

zima 2011

ompanija Motorola će od 17.februara početi prodaju svoje verzije tablet računara Xoom, prvo u Sjedinjenim Američkim Državama. Radi se o uređaju sa taktilnim ekranom od 10,1 inča i rezolucijom od 1.280x800 piksela.

Xoom sadrži procesor Tegra sa dva jezgra od po jednog gigaherca i jedan gigabajt RAM DDR2 memorije, kao i 32 gigabajta ROM memorije koja se može uvećati kroz memorijski port SD. Cena uređaja biće 699 dolara.

nPower mali proizvođač struje

zgleda da je vreme jurnjave za štekerima u koje ćete priključiti punjače ,na primer, svojih mobilnih telefona iza nas. Kompanija Termont Electric predstavila je uređaj nPower PEG koji generiše elektricite dok se krećete.

Sve što treba da uradite jeste da nPower stavite u džep ili torbu i hodate. Dok se krećete, nPower sakuplja i skladišti kinetičku energiju koju zatim pretvara u korisnu struju kojom možete dopunjavati baterije vaših mobilnih telefona, MP3 plejera ili kamera. Što više hodate, proizvešćete više kinetičke energije, a samim tim i vaš nPower će praviti više struje. Možda će Vam ovo biti razlog da u ovoj godini više vremena posvetite zdravlju i šetnji. Cena ovog uređaja je 160 dolara.

Novi Logitech miš Š

K

O

Samsung SUR40

d trenutka kada se pojavila 2007.godine, Microsoft Surface je bila veoma zanimljiva tehnološka platforma. Originalni Surface bio je baziran na 30 inčnom LCD ekranu sa rezolucijom 1024x768 i mogao je da odgovori na 52 istovremena dodira. Osim toga, odlikovao ga je i 2.13 GHz Intel Core 2 Duo procesor. Uprkos ovim impozantnim podacima, Surface je zbog cene od 12.500 dolara u startu bio ograničen što se korisnika tiče, pa su ga kupovale samo velike kompanije. Ove godine, Microsoft će tržištu ponuditi novu platformu Samsung SUR40, koja predstavlja sledeću generaciju table-top kompjutera. Neki bi rekli da je reč o najvećem iPad-u na svetu, ali novi Surface će imati 40 inčni LCD HD ekran osetljiv na dodir. Osim toga, biće ugrađen novi i jači Phenom II dual core procesor od 2,9 GHz, a rezolucija će biti povećana 1920x1080. Porudžbine su već stigle od kompanija Fujifilm, Red Bull, Royal Bank of Canada i Sheraton Hotels.

QuickA rt

Novi Sony Cyber – shot S

vetski proizvođači fotoaparata rešili su da nas ove godine iznenade mnogim novotarijama, od ekrana osetljivih na dodir, preko vodootpornih aparata, do onih koji će moći da prave 3D fotografije. Upravo tu mogućnost nudi novi Sony Cyber shot DSC-WX10/B. Osim toga, ovaj fotoaparat je otporan na vodu, prašinu i hladnoću. Izgleda da je Sony rešio da ponovo pokrene trku za megapikselima, pa će novi Cyber Shot imati čitavih 16.2. Osim toga,opcije koje nudi su 7x optički zum, 2.8 inči veliki ekran koji će imati pun HD i rezoluciju slike od 1080x60, kao mogućnost defokusiranja pozadine i kao što smo već rekli mogućnost pravljenja 3D fotografija. Ono što je neobično za Sony, to je da se opredeli za ekran osetljiv na dodir, kao način upravljanja fotoaparatom. Ono što nije neobično, jeste cena od 280 dolara, što je sasvim adekvatno u odnosu na ono što ovaj fotoaparat nudi.

Novi Motorolin pametni telefon S

martphone Atrix 4G iz Motorole uskoro će se pojaviti u ponudi američkog AT&T, dok se njegova 3G verzija na evropskom tržištu očekuje kasnije tokom godine. Ovaj telefon je poseban po tome što ako se priključi na pripadajući dock (ekran sa tastaturom), postaje prenosni računar. Što se hardverskih specifikacija tiče, Atrix radi na dvojezgrenom Tegra 2 procesoru i Android-u 2.2, ima čak 1GB RAM-a, 16GB interne memorije koja se može proširiti microSD memorijskim karticama kapaciteta do 32GB, zatim ima 4 inčni ekran rezolucije 540x960 piksela i digitalnu kameru rezolucije 5 megapiksela. Ovakav hardver prati i jaka baterija kapaciteta 1930 mAh koja omogućava, barem kako kažu u Motoroli, više od devet sati razgovora.

zima 2011

53

FLAsH bAck

KRAJ DECENIJE POČETAK GODINE IZABRAO: RADOMIR VUKOVIĆ - ARHITEKTA I DIZAJNER

POSLE SUROVOG RASPADA ZEMLJE I DUBOKOG EKONOMSKOG BEZNAĐA TREBALO JE VREMENA DA USPOSTAVE LOGIČNE DRUŠTVENE, TRŽIŠNE I KREATIVNE VEZE NEPHODNE ZA STVARANJE AMBIJENTA U KOJEM ĆE RADNI PROSTOR BITI MATRICA NAPREDKA I SREĆE.

Proteklih deset godina se mogu posmatrati kao period u kojem se naša dizajnerska participacija u svetu vizuelnih medija postavila kao suvereni komunikološki faktor spreman za sve vrste importovanih standarda i internacionalnih zahteva.

To je decenija u kojoj je struka definitivno postala deo globalnog događaja i ravnopravni učesnik u kreiranju svih njegovih segmenata. Praktično, to znači da su radovi naših dizajnera u ravni standarda svetske produkcije. Razlika je samo u raspoloživoj energiji potrebnoj za njihovu medijsku promociju. Prošla godina bila je označena njihovim radovima.

54

zima 2011

SLAVIMIR STOJANOVIĆ

Autor sa najviše nagrada na inostranim i domaćim festivalima oglašavanja i medijske promocije. U formalnom prostoru agencijskog rada, napravio je čitav niz sugestivnih i nadahnutih rešenja za promocije trgovačkih nastupa i kulturloških događaja. Početkom prošle decenije, ulazi u prostor tipografske naracije. On radi čitav niz dizajnerskih predložaka koje tekstualno kometariše, stvarajući tako jednu vrstu stripa koji radi do današnjih dana. Prošle godine, prikazao je poslednji nastavak ove priče u Galeriji Ozon.

U tom vremenu, na fasadi Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, prikazao je seriju plakata koje je radio za predstave ovog teatra. Ovaj izvanredan grafički niz rešen je surovo, bez ornamenata i ilustrativnih aplikacija.

To je pravi konceptualni pristup.

Jedan od najznačajnijih autora koji deluju na ovom prostoru, krajem 2010. godine, realizovao je svoju izložbu u novootvorenom Paviljonu Čolaković u Beogradu. Postavku radova izdigao je iznad očekivanih galerijskih principa. U visokim standardima konceptualnog promišljanja prikazao je svoj široki autorski opus.

Od Školigrice, gde se igrao sa decom, preko angažovanih radova u Centru za društvenu kontaminaciju, pokušaja da list Politika vizuelno bude drugačiji, pa do opreme niza knjiga i časopisa koje je radio za razne institucije. Ono što je svakako najznačajnije kod ovog dizajnera jeste činjenica da je on svoje ideje, u dužem vremenskom periodu, aplicirao u važnom i osetljivom prostoru kulture i urbanog delovanja.

RADOŠEVIĆ BRANISLAV

Autor velikog iskustva, prihvatio se zahtevne ideje da uradi regionalni znak – Najbolje iz Vojvodine. Njegova energija je podrazumevala realizaciju i onog drugog, važnijeg dela projekta, a to je njegova promocija i aplikacija.

Kvalitet znak je prepoznat, tako da je društvena zajednica obezbedila sredstva, a autor uspeo da realizuje skoro neverovatan promotivni događaj koji je prezentovan u Ljubljani, Budimpešti i Berlinu. Kao deo evropske inicijative i regionalne saradnje, u Ulmu je prošle godine organizovan Donau fest, i na njemu je u nadahnutoj inscenaciji promovisan Novi Sad, odnosno ono što je najbolje iz Vojvodine.

FLAsH bAck

BORUT VILD

MIRKO ILIĆ & MILTON GLEJZER

Društvena nebriga oko arhitektonskog i svakog drugog označavanja stratišta, STARO BEOGRADSKO SAJMIŠTE je posebna priča o našem mentalitetu inašim prioritetima. U ravni lične inicijative, svoje viđenje celog problema uradio je Mirko Ilić, naš istaknuti dizajner na stalnom radu u Njujorku. Svojim autoritetom, on uspeva da u ovaj posao uključi i Miltona Glejzera, istaknutog američkog majstora struke i teoretičara dizajna. Uz pomoć ino fondova, u Beogradu je predstavljeno obeležje budućeg centra. To je suza tuge i vatra sećanja. Dovoljno za početak posla.

BELGRADE DESIGN WEEK

Već petu godinu zaredom, početkom maja, u Beogradu se organizuje sastanak autora internacionalne reputacije sa domaćim dizajnerima. Ovi događaji se odvijaju pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda, što daje autoritet ovom skupu, ali i nephodnu finansijsku potporu. Promoter ove ideje je Jovan Jelovac, koji kaže da je sve ovo priprema za kandidaturu Beograda za prestonicu kulture 2020. godine. U svakom slučaju, ovo je retka prilika da se upoznamo sa autorima i njihovim idejama, radovima i planovima.

zima 2011

55

KONTRA STUDIO STANKOVIĆ MIROLJUB & ZORAN NIKOLIĆ

MAŠIĆ SANJIN F la sh b a ck

Neverovatan studentski rad. Zadatak je u najvišoj društvenoj, odnosno civilizacijskoj ravni. To je virtuelni znak povodom dolaska Pape Benedikta XVI u Niš 2013. godine. To je 1700 godina od Milanskog edikta, kojim je hrišćanstvo priznato kao veroispovest. Potpisnik tog dokumenta bio je imperator Konstantin koji je rođen u Nišu. Ovaj mladi dizajner je ćiriličnim pismom ispisao ime grada u formi kolonadne asocijacije. Ali prava parade je iznad ovoga gde se je u izvršeno komponovanje latinskog naziva za Niš, sa imenom Isusa. Izuzetno sugestivan rad koji navodi na razmišljanje.

JELESIJEVIĆ SLOBODAN

Projektovanje pisma smatra se vrhunskim izazovom za svakog dizajnera.

Veoma mali broj uspeva da pojedinačne tipografske vežbe uspešno proširi do zahtevnog broja slova i brojeva. Ovaj autor živi u Gornjem Milanovcu i uspeo je da svoje pismo Nova lineta komercijalizuje kod vodeće Međunarodne strukovne organizacije (ITC). Međutim, on je posao nastavio dalje. Kombinujući pojedinačna slova tog pisma, on realizuje čitav niz fonetskih piktograma. Upravo to zadato ograničenje da se koriste samo slova iz pisma, daje ovom vizuelnom sistemu izvanrednu ujednačenost i upečatljivost.

Tandem arhitekata iz Niša već desetak godina radi u okruženju koje nema dovoljno razumevanja za njihov pogled na sagledljivo stanje stvari. Oni ne posustaju. Tako su od jedne male, skoro bizarne teme napravili veoma vrednu stvar. To je logo za Break café. Kvalitet rešenja zasniva se na činjenici da je slovni ispis urađen rotiranjem samo jednog elementa koji je simbolička veza za svako mesto okupljanja. Stolica. Svih pet slova imaju istu ravan opažanja, čime ovaj rad postiže maksimalnu kozistentnost. Ovo izvanreno delo nije ostalo nezapaženo.

Nagrada u Italiji, izložba u Beogradu, promocija u štampi.

MONIKA LANG

STOJANOVIĆ MARKO

Ovaj mladi autor se prihvatio jednog izuzetno teškog zadatka. To je ona kategorija problema koji nema nikakvo figurativno uporište, već se rešenje mora tražiti u asocijativnom prostoru gde isčitavanja znaka zahteva određene predispozicije. REFORMA DRŽAVNE UPRAVE je apstraktan pojam koji je ovaj dizajner doveo u ravan alfabetskog rešenja. To je sugestivno ćirilično slovo (R) koje u sebi kanališe sve one segmente koji čine delove jednog organizovanog i uređenog društva. Sam logo svojom horizontalnom postavkom ukazuje na dugotrajnost samog procesa.

56

zima 2011

Proteklo vreme bilo je pogodno za stvaranje niza alternativnih institucija koje su bile podržane od raznih evropskih fondova kulture. Sve to je bilo podržano političkim projektom regionalizacije ovog prostora. Alternativa je postala intelektualna vertikala oko koje su se okupljali pre svega mladi autori. Jedna od asocijacija jeste i Refrakt sa podnaslovom – regionalni festival alternativne kulture. Logo ovog projekta vrlo dobro interpretira samu sadržinu okupljanja. To je autorska tipografija uredno ispreturana, ali koja poštuje vizuelne standarde.

KADA JE DIZAJN BIO UMETNOST

IKONE DIZAJNA 20. VEKA REtROARt

VLADIMIR BOBETIĆ

Koncept dizajna i dizajniranja relativno je nov. Zapravo, on je produkt modernog i industrijalizovanog društva. Tokom dvadesetog veka, talentovani pojedinci koristili su globalni razvoj tehnologije, ali i politički i društveni razvoj, za dizajniranje proizvoda koji su uticali na svet koji danas poznajemo, a koji su toliko zaživeli u svakodnevnoj upotrebi da o njima i ne razmišljamo kao o nečijoj inovativnoj ideji.

P

rva polovina dvadesetog veka za dizajn bila je poligon za ideje koje su postale realnost tek u posleratnim godinama, koristeći benefite velikih tehnoloških dostignuća Drugog svetskog rata i novih, sve većih zahteva potrošača. A rezultati su veličanstveni.

Velike arhitekte i dizajneri dvadesetog veka ostaju zapamćeni kao pioniri svog vremena, koji nisu imali strah da eksperimentišu sa novim formama i tehnikama.

Dizajn je neretko ili često bio svedok vremena u kome je nastajao. Političke, ekonomske i socijalne klime su mogle, a često su i imale direktan uticaj na dizajn, koji je morao da se prilagođava zahtevima. Što su ti zahtevi postajali specifičniji, to je i dizajn postajao sofisticiraniji.

Ipak, nisu samo potražnja i društvene prilike uticale na dizajn, već i umetnički pokreti i škole kao što su Bauhaus, Art Deco i nešto kasnije Pin Up. Upravo zbog toga, mnogi dizajneri nisu se libili samostalnih izložbi u najpoznatijim svetskim muzeijima. Gotovo da nema modernog muzeja umetnosti u svetu koji drži do svog ugleda, a da u svojoj postavci nema i dizajnerske radove dvadesetog veka.

Iako je dizajn 21.veka još više napredovao zahvaljujući tehnološkom napretku, većina o njemu danas razmišlja kao o unosnom poslu. U prošlom veku, između dizajna i umetnosti stajao je znak jednakosti i to je razlog zbog čega Vam u ovom broju predstavljamo neke od ikona industrijskog dizajna dvadesetog veka.

58

zima 2011

LUDWIG MIES VAN DER ROHE (1927) Arhitekta Ludwig Miese van der Rohe dizajnirao je svoju prvu stolicu napravljenu od čeličnih cevi 1927. godine, a širem krugu ljudi bila je poznata kao Mr. Chair. Od samog nastanka, ovaj, samo naizgled komad nameštaja, postao je ikona modernog pokreta u arhitekturi i dizajnu, poznatog kao Bauhaus. Svoj novi početak, ova stolica doživela je tokom četrdesetih godina prošlog veka, kada je američka kompanija za proizvodnju nameštaja Knoll Associates otpočela ponovnu proizvodnju te stolice. Bile su to godine kada je Mr. Chair smatrana neizostavnim delom savremeno opremeljenog enterijera. Od početka karijere arhitekte, Ludwig Meise, dizajnirao je

MAPA PODZEMNE ŽELEZNICE U LONDONU HERI BEK (1931)

Prva linija metroa u Londonu otvorena je 1863. godine i povezivala je stanice Pedington i Faringdon. Tokom narednih

transport. I dok je dizajn logoa nove kompanije poveren dizajneru Edvardu Džonstonu, mapu metroa dizajnirao je jedan od električara. Heri Bek, samoinicijativno, dizajnirao je mapu podzemne železnice na osnovu mape električnih instalacija. Nakon što su ga nekoliko puta odbili, dobio je priliku da svoj dizajn usavrši. Prave linije, sa tačkama koje su predstavljale stanice i račvanja, predstavljena pod uglom od 45 stepeni, pre su bile apstraktna slika londonske podzemne železnice, nego njen tačan geografski položaj. Dizajn mape stavljen je na probu. Jednostvna za praćenje, jasna i pregledna, mapa je odmah bila prihvaćena od građana. Uz manje dizajnerske izmene, proširene godinama za nove linije, mapa londonske podzemne železnice koju je dizajnirao električar Heri Bek i danas je u upotrebi.

REtROARt

MR CHAIR

komade nameštaja za zgrade koje je projektovao. U početku je koristio drvo, ali pojava lako savitljivih čeličnih cevi dala mu je mogućnost da pronađe novi izražaj u dizajniranju nameštaja koji će odgovarati njegovim minimalistički projektovanim zgaradama. Elegancija i praktičnost Mr.Chair, kombinovana sa tada modernom arhitekturom, učinili su da postane jedan od najznačajnijih dizajnerskih radova dvadesetog veka.

VOLKSEMPFAGNER (NARODNI RADIO)

VALTER MARIA KERSTING (1933)

sedamdeset godina, londonski sistem javnog transporta, pa i sam metro, vodilo je čak 165 nezavisnih kompanija. U tom haosu, kompanije su se razlikovale po uniformama koje su nosili zaposleni, voznom parku i načinu opremanja stanica, koje su ponekad bile udaljene samo stotinu metara od konkurentskih. Savetodavni komitet je preporučio Ministarstvu saobraćaja, još 1924.godine, da nešto mora preduzeti po pitanju haotičnog stanja. Ipak, tek 1931.godine uspostavljena je jedinstvena kompanija London

Mašine ili bolje rečeno sprave različite namene, tridesetih godina prošlog veka, predstavljale su metaforu modernog i koncept brzine i mobilnosti. Avioni, automobili, telefoni, ali i radio aparati, bili su tehnološka dostignuća modernog doba koja su i u vizuelnom smislu pratili koncept modernizma.

Prvi radio aparati pojavili su se 1925. godine. Bilo je potrebno samo nekoliko

zima 2011

59

R e tro Ar t

godina pa da radio postane proizvod koji će privući mase, proizvod koji će tim masama obezbediti zabavu i brz prijem informacija, prvi proizvod masovne elektronske komunikacije.

Dizajn narodnog radija Valtera Marije Kerstinga, u neku ruku je paradoks.

Njegov radio proizveden je od bakelita, industrijskog materijala, koji je ispunjavao zahtev Bauhausa da se proizvodi dizajniraju od novih materijala, koji će moći da zadovolje masovnu proizvodnju.

Sa druge strane, ideja o dizajniranju narodnog radija došla je od onih snaga koje će 1932.godine zabraniti Bauhaus, kao nemački pokret. Iako je sam dizajn Krestingovog radio aparata bez sumnje pod uticajem Bauhausa, probudio je sasvim drugačiju emociju, onu koja je predstavljala trijumf nemačke tehnološke superiornosti i industrijske snage.

Kerstingov radio aparat bio je i prvo sredstvo masovne manipulacije masama od strane nadolazećeg nacističkog režima. Sam radio aparat bio je projektovan tako da može da prima samo nemačke radio stanice, čime je postao sredstvo manipulacije, kontrole i legitimizacije svega onoga što je usledilo u godinama koje su tek došle.

cilindričnim motorom i cenom manjom od tadašnjih 10.000 lira, Topolino je među Italijanima odmah postao hit.

Topolino se proizvodio do 1955.godine, a Đakosa je sa svojim timom 1957. godine dizajnirao novi fiat 500, koji će kasnije proizvoditi i Zastava i koji će postati poznat pod nadimkom Fića.

Minox kamera Valter Zap (1938)

Minijaturni fotoaparat Minox je stekao popularnost zahvaljujući tajnim agentima i špijunima. Svaka špijunska priča iz perioda Hladnog rata bila je nemoguća bez ovog fotoaparata. Ipak, za sve one koji ne znaju, Minox kamera koju je dizajnirao Valter Zap, prekretnica je u

Fiat 500 Topolino Dante Đakosa (1936)

Tridesetih godina prošlog veka, u kompaniji Fiat, trošili su silno vreme kako bi osmislili dobro dizajnirani, praktični, za sve pristupačan automobil. Bila je to i ambicija dizajnera Dantea Đakose, koji je sa svojim timom 1936.godine dizajnirao tip 500, koji će kasnije postati poznat kao Topolino (italijanska reč za Miki Mausa).

Sa maksimalnom brzinom od 80 kilometara na sat, inovativno dizajniranom šasijom, kompaktnim dizajnom, četvoro

60

zima 2011

fotoaparata srednje veličine. Kada su zapali u problem sa proizvodnjom svog prvog modela, Zap je ubedio prijatelja i saradnika u to da bi minijaturni fotoaparat bio sasvim siguran uspeh na tržištu. Prvo što je Zap uradio, bio je dizajn drvenog modela dimenzija 12,5X28X75 milimetara. Sledilo je rešavanje problema kako u tako mali prostor staviti neophodnu tehniku. Ipak, najveći problem bio je pronaći odgovarajuće sočivo, s obzirom na to da u okruženju nije bilo baš mnogo proizvođača. Sa druge strane, Zap i Jurgens dosegnuli su maksimum finansijskih mogućnosti.

U pomoć je priskočila kompanija za radio i električnu opremu VEF iz Rige, a prvi minijaturni Minox fotoaparat na tržištu se pojavio 12.aprila 1938. godine. Proizvodnja je nastavljena i pod sovjetskom okupacijom. Posle Drugog svetog rata, Zap seli firmu u Nemačku, a 1958.godine predstavljen je Minox B, naslednik prvog modela, koji je prodat u 400.000 komada. Tokom vremena, urađena su mnoga tehnička poboljšanja, ali dizajn je ostao skoro nepromenjen decenijama.

Panton Stolica industriji fotoaparata. Priča o Minoxu počinje tridesetih godina u gradu Talinu na Baltičkom moru, gde se Valter Zap iz čiste radoznalosti naselio. Već 1932. godine, zajedno sa prijateljem Rihardom Jurgensom, osniva kompaniju za razvoj

Verner Panton (1960)

Danski arhitekta i dizajner, Verner Panton, bio je jedan od najistaknutijih dizajnera koji su koristili plastiku.

Prvu stolicu, kompletno napravljenu od plastike i bez nogara, dizajnirao je 1955.

Helmut Bacner, Panton je uklonio nogare i zamenio ga osnovom u obliku trube.

Dizajn stolice izražava optimizam nadolazećeg Pop Arta. Crvene i bele varijacije ove stolice i danas se mogu naći na tržištu. Sa prodatih 250.000 komada, ova stolica bez sumnje predstavlja Pantonov najuspešniji dizajn, a tokom svog života doživeće ekspanziju plastike u dizajniranju nameštaja.

Arco lampa (lučna lampa) Ahile Kastiljoni (1962)

Kastiljonijeva podna lučna lampa jedan je od najboljih primera italijanskog postratovskog pokreta u dizajnu. Dizajnirana

i proizvedena 1962.godine u fabrici Flos, ova lampa ističe nivo estetske sofisticiranosti koji je karakterizovao italijanski doprinos postratovskom dizajnu.

Glavni elementi lampe su luk od nerđajućeg čelika koji se sastoji od četiri savijena dela. Najdeblji deo ugrađen je u mermerno postolje, što omogućava da lampa ostane u željenom položaju uprkos široko postavljenom luku. Na najtanjem delu luka, nalazi se sijalica koja je sakrivena u abužuru izgrađenom

godina, a popularna kaseta postala je mobilna, zahvaljujući kasetofonima koji su ugrađivani u kola. Ipak, pravi smisao reči mobilnost daće izum čuvene firme Sony iz 1979.godine, a to je popularni walkman.

R et roAr t

godine. Ova genijalna stolica, napravljena iz jednog komada, proizvedena je ubrizgavanjem plastične mase u kalup, i to punih sedam godina, od 1960. do 1967. godine. Za razliku od drugih plastičnih stolica onog vremena, poput onih koje su dizajnirali Džoe Kolombo ili

od aluminijuma, koji je sa gornje strane izbušen, što omogućava da svetlost prodire i kroz te otvore.

Arco lampa bila je obavezan deo moderno opremljenih stanova onog vremena, a Kastiljonijev odabir savremenih materijala, učinio ju je savršenim pratiocem kožnih sofa i garniture i staklenih stolova. Što se samog Kastiljonija tiče, Arco lampa predstavljala je vrhunac njegove dizajnerske karijere.

Sony walkman

Sony designe center (1979 ) Kada je 1965.godine predstavljena kaseta (magnetna vrpca upakovana u plastično kućište), bila je to prava revolucija u slušanju muzike. Nije prošlo mnogo

Da tadašnjem predsedniku kompanije Sony, Akiu Moriti, nisu na živce išla deca sa njihovom muzikom, pitanje je da li bi i kada bi nastao walkman. Morito je dugo razmišljao o prenosivom uređaju za puštanje kaseta koji će imati samo slušalice. Početkom sedamdesetih u Sony-u, prvo su osmislili i napravili vrlo male, lagane prenosive slušalice (zvučnike) koje su izuzetno kvalitetno reprodukovale zvuk. Ostatak nisu morali dugo da traže, walkman je razvijen iz Pressman modela diktafona.

Na kraju, kućište za stereo uređaj i baterije imalo je dimenzije 14X9X2,8 centimetara, izrađeno od aluminijuma i bilo je toliko lako da je walkman mogao da se nosi i u džepu. Takođe, bio je otporan na udarce pa je bio idealan za džogere koji su voleli da trče i slušaju muziku.

Gospodin Morita dobio je mir uz svoju muziku, a Sony je napravio veliki iskorak u odnosu pojedinca i društva. Pojedinac je sada mogao da sluša muziku do mile volje, glasno koliko hoće, dok bi ostatak sveta jedva čuo basove i to tek na korak od ponosnog vlasnika walkman-a.

zima 2011

61

KONC EPTI

NOVI MAČ IZ ITALIJE

2012 LAMBORGHINI ESTOQUE VLADIMIR BOBETIĆ

Lambordžini Estoque je predstavljen na pariskom sajmu automobila pre dve godine,a u proizvodnju bi mogao da uđe 2012. godine. Mada ima sve karakteristike koje krase Lambordžinijeve modele, Estoque će biti prvi model u istoriji ovog italijanskog proizvođača sa četvoro vrata.

62

zima 2011

D

Estoque ima stalni pogon na sva četiri točka što mu omogućava sigurnu vožnju u svim vremenskim prilikama, ali ostavlja mogućnost i za ljubitelje ekstremnije sportske vožnje.

Ovaj automobil, kao nijedan pre njega, kombinuje eleganciju i udobnost sa atributima sportskog automobila. U brojkama ta kombinacija izgleda ovako: dugačak je 5,15 metara, širok 1,99, a iako je visoko samo 1,35 metara, zadivljujuće je udoban. Međuosovinsko rastojanje iznosi 3 metra.

Bez sumnje, Estoque će biti idealan partner za putovanje, bez obzira da li ste njime krenuli na poslovni sastanak, pozorište ili na odmor. Kad smo kod odmora, ovaj Lambordžinijev model pružiće vam mogućnost da u vožnji sportskog automobila ne uživate sami. Mesta, za razliku od drugih sportskih automobila, ima dovoljno za celu porodicu, a iz tog razloga i prtljažnik je

KONC EP TI

a li slučajno ili namerno, Lambordžini je za ime ovog modela uzeo je špansku reč Estoque koja označava matadorski mač kojim se zadaje konačan udarac biku. Da li će Labmordžinijev Estoque to i biti za konkurenciju među sportskim automobilima, videće se kada naredne godine uđe u proizvodnju. Po onome što se trenutno zna o ovom modelu, konkurencija ima razloga za brigu.

U modelu Estoque postoji sve ono što definiše Lambordžinijeve automobile. Ekstreman, beskompromisan, snažan i bez ikakve sumnje Italijan. Ipak, reč je o sedanu, sportskom automobilu za svaki dan, prvom koji izlazi iz fabrike u Santa Agati Bolonjeze.

Ovim modelom, Lambordžini je uspostavio nove standarde među sportskim sedanima.

Desetocilindrični motor Gallardo LP 560-4, zapremine 5,2 litara smešten je napred. Ovo nije končano rešenje jer postoji mogućnost da će u Estoque biti ugrađivan nešto ekonomičniji, a ipak dovoljno dinamični V8, pa čak i TDI motor.

povećan. Da za udobnost cele porodice ne treba brinuti, govori i to da je tim Centro Stile Lamborghini dizajnirao četiri odvojena sportska sedišta, koja se elektronski podešavaju, tako da je udobnost i na većim udaljenostima zagrantovana. Materijal koji dominira u kabini je najkvalitetnija Napa koža. Ono što budući kupci ovog modela mogu da očekuju od opreme je i LCD monitor koji će ih voditi kroz sve sisteme u kolima, ali i dati mogućnost da prate kretanje uz GPS uređaj. Instrument tabla izrađivaće se u dva modela, klasičnoj i digitalnoj verziji. Takođe, biće ugrađivani i najbolji audio sistemi, a klince koji će se voziti pozadi očekuje kompletni sistem za zabavu od video igara do filmova.

Estoque je još jednom pokazao da će Lambordžinijevi modeli i u budućnosti biti ekskluzivni, izazovni, u isto vreme jaki i senzalni i ono što je najbitnije u pogledu dizajna, nepogrešivo italijanski.

zima 2011

63

KONC EPTI

MERKUR BRITANSKI VOZ BUDUĆNOSTI VLADIMIR BOBETIĆ

Konkord, Spitfajer, Rols Rojs i autobusi Rutmaster stavili su Veliku Britaniju u sam vrh svetskog dizajna 20. veka. Činilo se da Britanija, bar na početku 21.veka, neće imati šta da ponudi svetu. A onda je dizajnerski studio Priestmangood osmislio voz budućnosti nazvan Merkur, koji će bez sumnje, kada se pojavi na šinama, postati ikona svetskog dizajna 21.veka.

Ž

eleznička mreža u Velikoj Britaniji od kraja 19. veka, pa skoro do osamdesetih godina 20. veka, spadala je među najgore u svetu. Zastareli sistemi, pre svega signalizacija i skretnice, tome su najviše doprineli. Međutim, Britanija je uz Francusku i Nemačku predvodila eru brzih inter city vozova.

I kao da trenutne brzine nisu dovoljno brze, svetu se vrlo često predstavljaju novi i brži vozovi. Kina će tako uskoro dobiti Bombariderov Zafiro 380, koji će se baš tom brzinom kretati kineskim prugrama. U zemlji u kojoj je prosečna brzina vozova 45km/h , ovakve brzine zvuče neverovatno.

66

zima 2011

Voz Merkur je delo dizajnerskog studija Priestmangood . Prema ideji dizajnera, osim brzine, putnicima će se ponuditi luksuz, stil i uzbuđenje i, kako kažu, biće jedan od najboljih predstavnika transporta budućnosti zasnovanog na održivom transportu koji neće zagađivati okolinu. Zastavu Velike Britanije u tom pravcu sigurno će nositi ovaj 400 metara dug voz, koji će se kretati brzinom od 360 kilometara na sat i imati najizduženiji prednji nosni deo, zbog čega je već dobio nadimak srebrni metak. Biće to prvi voz na tlu Velike Britanije čiji će svi vagoni biti doubledecker, odnosno imati dve platforme.

KONC EP TI Iako Merkur neće biti najbrži voz na svetu, multidisciplinarni dizajnerski studio Priestmangood potrudio se da enterijerom zapuši usta svakoj budućoj konkurenciji. Enterijer je koncipiran tako da nudi dovoljno privatnosti, iako će sve pregrade biti providne, dovoljno mesta za interakciju putnika za duža putovanja i dovoljno prostora za relaksaciju. Poseban deo voza činiće vagoni sa ležajevima, popularna spavaća kola, vagon za poslovne sastanke, vagon za decu, a sva sedišta biće opremljena i audio i sistemom za zabavu.

Dizajnerski studio Priestmangoode nije nov u dizajniranju vozova. Britanskim prugama već se kreće Pendolino voz, posebno dizajniran za kompaniju Virgin railways. Dizajner Paul Priestman, koji je dizajnirao i Pendolino i Merkur, veruje da je njegov projekat brzog voza od vitalnog značaja za britansku budućnost, pre svega u pogledu razvoja održivog transporta koji minimalno zagađuje okolinu, ali i zbog prilike da se britanski dizajn i inženjerstvo vrate u sam svetski vrh, a time ponovo postanu konkurentni na svetskom tržištu.

zima 2011

67

P ejza žna arhit ekt u ra

UMETNIČKA OAZA

PARK

SLOBODE I LEPOTE L A VILET NEVENA ĐUKIĆ

La Vilet je po mnogo čemu jedinstven park u svetu. Kao idealan spoj prirode i arhitekture, u potpunosti je posvećen umetnosti, nauci i dokolici. Stvoren je da bude okvir za kulturu i interakciju. Performansi, predstave, izložbe i koncerti, čine da svaka poseta ovom prostoru bude potpuno novo iskustvo.

Park La Vilet (La Villette) je smešten u severoistočnom delu Pariza, na mestu nekadašnje pijace. Francuski arhitekta Bernar Čumi (Bernard Tschumi), predstavnik dekonstruktivizma, 1980. godine je pobedio na velikom međunarodnom konkursu sa svojim projektom parka. Bernard je park osmislio kao sistem tačaka, linija i površina.

Izgradnja parka počela je 1984.godine.

Tačke u parku predstavljaju mali crveni paviljoni, oštrih ivica. Različitih su oblika, visoki oko deset metara, a postavljeni na svakih dvadeset metara. Nazivaju se foli (folie)(termin koji je korišćen u 18. veku za male objekte u francuskim vrtovima koji su bili mesta za susrete i druženja). Svaka od ovih tačaka ima posebnu namenu.

Neke su kafići ili restorani, neke muzički paviljoni i galerije, a ima i onih čija je uloga samo dekorativna.

68

zima 2011

Linije imaju ulogu staza za šetnju.To su prirodni pravci drvoreda, vodeni kanal i velika promenada. Kroz park prolaze dve glavne linije-staze, jedna se proteže pravcem sever-jug, a druga pravcem istok-zapad. Prva staza, karakteristična po svojoj talasastoj površini, zove se La Vilet. Druga se zove Urk (de l’ ourcq) i proteže se duž istoimenog kanala, a predstavlja vezu između centra Pariza i predgrađa.

U Bernardovom sistemu, površine se nalaze između Muzeja nauke i industrije i Centra muzike. To je veliki otvoreni zeleni prostor koji se prostire na sedam hektara travnjaka, uključujući kružne i trouglaste prerije, na kojima posetioci uživaju u sunčanju, čitanju, odmoru i igri. Ovo je takođe prostor na kome se održavaju različiti festivali i bioskop na otvorenom.

P ejzaž na arhit ekt ura Najatraktivniji detalj parka je Geoda, velika metalna sfera, na čijoj površini se ogleda parisko nebo. U njenoj unutrašnjosti se nalazi jedan od najsavremenijih 3D bioskopa na svetu, sa ekranom površine 1000 m2. U blizini Geode je i Muzej nauke i industrije, takođe jedan od najvećih u svetu.

Park La Vilet krasi i deset tematskih vrtova, među kojima pažnju najviše zaokuplja vrt Ogledala. Zahvaljujući svom čudesnom pejzažu, reflektovanom kroz dvadeset osam ogledala, ovaj vrt najveća je atrakcija za posetioce. Deci je posebno interesantan morski pejzaž u vrtu Vetrova i peščanih dina. Larter ( L’Artere ) je vrt za crtanje, a deset hiljada crteža u njemu je posvećeno obolelima od HIV-a. Jedno od magičnih mesta koje se ne sme propustiti, jeste i Vrt dečijih strahova smešten između šuma jela i breza. Nepripremljenim šeta-

čima može se desiti da budu neprijatno iznenađeni zastrašujućim zvucima, koji će ih sigurno podsetiti na neki nestašluk iz detinjstva.

Na kraju spektakularnog putovanja kroz niz tematskih vrtova, u vrtu Zmaja, posetioce će dočekati ogromni čelični zmaj čiji jezik predstavlja dugački tobogan. Jedna od zanimljivosti parka je i Pokopani bicikl, čuvena skulptura Klesa Oldenburga (Claesa Oldenburga), koji ostavlja utisak kao da je na tom mestu boravio neki džin.

Bernard Čumi, kao jedan od vodećih predstavnika dekonstruktivizma, ovim projektom je uspeo da odgovori na filozofiju začetnika ovog pokreta - Žaka Deride, filozofa i teoretičara, pa njegov projekat deluje kao arhitektonski eksperiment u prostoru. Lepota ovog parka je i u tome što posetiocu ne nameće aktivnosti, već mu daje slobodu da sam neprestano otkriva i istražuje.

zima 2011

69

Sa veti

ENTERIJER ZA DUŠU ILI KAKO PROSTOR ISPUNITI MATERIJALIMA I OBLICIMA KOJI ĆE BITI U SLUŽBI VAŠEG ŽIVLJENJA I UŽIVANJA U NJEMU IRENA VIDENOV - ARHITEKTA

K

reiranje stambenog prostora je splet i rasplet zahteva, potreba, inspiracija i ograničavajućih faktora, prednosti koje pruža savremena tehnologija i proverene vrednosti tradicionalnog.

Nimalo lak zadatak, koji predstavlja pravo zadovoljstvo za rešavanje, posebno je nadahnuće kada se ispuni sve što je očekivano.

časopisima, koji se mogu naći kod nas u prodaji, ili pregledom web stranica na internetu. Ponuda je ogromna, ali zasigurno je da svaka osoba ima izgrađen stav oko toga šta želi od svog budućeg prostora da dobije.

Arhitekta usmerava te stavove na pravi put, ubacuje u razmeru i defineše detalje kako bi se postigla maksimalna funkcionalnost i udobnost.

Za početak, prostor treba da se snimi do najsitnijeg i najskrivenijeg detalja. Preporuka je da se istovremeno definišu potrebe koje treba da ostvari zadati prostor . Najsigurniji put je, naravno, da sve to postavi na papir arhitekta, kao proveru mogućnosti prostora.

Arhitekta će, takođe, u tom prvom inputu oceniti koje su aspiracije budućeg korisnika i krenuti inspirisan njima u oblikovanje zadatog.

Korisnik ,koliko god to može, treba da prepusti da vrle ideje i novitete arhitekata implementira u enterijer. Današnje osmišljavanje prostora nikada nije bilo tako široko i humano, pažljivo osmišljeno i u funkciji savremenog načina života.

Najsigurnija razmena podataka između korisnika i arhitekte je zajedničko pronalaženje željenih efekata u najnovijim stručnim

70

zima 2011

Da li je prostor dovoljno svetao?

Postoje proračuni koji mogu pokazati da li su prozori pravilno dimenzionirani u odnosu na strane sveta, zatim u odnosu na visine parapeta, površine poda prostora, uglova pod kojim svetlost ulazi u prostor i dr. Boje zidova, podova i (ne)postavljanje draperija

ili raznih zavesa tj.zastora i roletni, rešavaju povećanje ili umanjenje jačine osvetljenja prostora. Trendovi su da prostor, u kojem savremeni čovek boravi, treba da bude maksimalno osunčan. S obzirom na vreme koje provodimo u zatvorenim kancelarijama, tržnim centrima, bankama, šalterima, kolima, prostorima gde čovek biva izložen stresu, jedino svetlost može da vrati svežinu u naš život. Svetlost i senka…dinamičnost prostora.

Da li je prostor dovoljno izolovan od buke? Pažljivim odabirom profila spoljašnje stolarije i stakala, kao i obradom zidova i podova, nivo buke se takođe može umanjiti.

Da li je visina prostora odgovarajuća?

Ovde se najlakše i najsmelije rešava vizuelni osećaj izradom spuštenih plafona od gipsa sa ugrađenom rasvetom. Plafoni su najbolje osmišljeni kada su jednostavni, sa najviše dva različita visinska nivoa. Ponekad deo plafona može da bude efektan u drugoj boji

Walzworkinc Los Angeles

dupleks, potkrovlje - Shelton, Mindel Associates

Osmose Design

Lokacija: New York

Portland, oregon

Paulo Flores; Ricardo Kendall; Victor Ortega

Sa veti

New York

D’Aquino Monaco

New York

New York

ili obradi, na primer, rešenje mogu biti drvo ili beton.

obnovljive energije. A pri tome su i dizajnerski fenomenalno osmišljeni.

Rasveta prostora? Rasveta, kako u plafonu, tako i u prostoru, po novim trendovima je minimalna u broju svetiljki, ali efektna, podešena tako da ne opterećuje prostor, daje pravi doživljaj i jačinu prirodne svetlosti, može ugrađenim potenciometrima da se smanjuje ili povećava. Naravno, savremene instalacije podrazumevaju sistem pametnih kuća koje olakšavaju korišćenje svih instalacija u prostoru, uz maksimalnu uštedu u energiji.

Moderno ili klasično? I jedno i drugo, zajedno, odmereno, dobro osmišljeno i odabrano. Minimalizam u enterijeru je prošao kao pravac, i ostavio nam svoj pozitivan uticaj na opremanje stanova i drugih prostora u budućnosti. Enterijeri su danas jednostavni, opremljeni nameštajem koji je kvalitetan, udoban, proverenog dizajna iz prošlih vremena, i, kako smo se u modi vratili nekim davno zaboravljenim romantičnim godinama iz prošlog veka, tako i u arhitekturi, umetnosti, dizajnu i enterijeru crpimo sve što je iz tog vremena provereno dobro i efektno.

Kombinovati sa Bergere foteljom, stolicom Thonet, uz lampu Tizio, tepihom Paole Lenti, na parketu Ivassalletti u jarkoj nijansi boje, kako bi se akcentovalo u prostoru. Obavezno ostaviti jedan zid za zaboravljenu biblioteku! Pored biblioteke je podna ili stona lampa i udobna fotelja.

I dalje o uštedi energije…? Ovde je naša stvarnost na nezavidnom nivou, bez ikakve podrške države u vidu kreditiranja investicija, koje podrazumevaju ugradnju takve instalacione opreme, koja, ili umanjeno troši potrebnu energiju ili je i sama proizvodi.

Poslednje dve godine, svetski sajmovi građevine i opremanja su akcenat dali upravo ovakvoj opremi i materijalima koji su u službi

Belo, sivo ili roze?Hrabro treba prepustiti to stručnjacima. Ništa brže ne dosadi nego boja koja je u vreme osmišljavanja enterijera bila u trendu, a već nakon godinu dana donosimo odluku da nam zapravo smeta u prostoru. Najbolje je da pod bude u prirodnom tonu boje drveta, keramike i slično, da zidovi budu beli ili pastelnih boja, sa akcentima u prostoru u vidu nameštaja, slika i drugih detalja. Tu se postiže efekat u paleti upotrebljenih boja, u stvarima koje se mogu pomeriti.

Materijali? Koliko god mogu, treba da budu prirodni. Drvo, koža, kamen, pamuk, svila, staklo...Bolje je i staru fotelju presvući u novo ruho prirodnog materijala, nego kupiti novu u skaju ili plastici.

Zaključak? Treba biti odmeren u svemu, kako u životu, tako i u opremanju budućeg prostora. Uvek se podsećati da u tom enterijeru treba uživati, a ne robovati njime. Polako i hrabro, rezultet može biti očaravajući.

zima 2011

71

oglas

PREDSTRANA

Int er vju s a povodom

GORDANA ĆIRJANIĆ – DOBITNICA NIN-OVE NAGRADE

PESNIK BEZ PESME razgovarala: MILICA ŠAJFAR foto: mARKO ĐURICA

U svet književnosti kročila je pre mnogo godina, kako sama kaže „grlom u jagode“ pišući poeziju. Danas Gordanu Ćirjanić pre svega znamo kao romanopisca, a da je odabrala „pravi put“, dokazala je svojim romanom „Ono što oduvek želiš“ kojim je zaslužila NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2010. godine.

74

zima 2011

Vaša dva romana „Pretposlednje putovanje“ i „Poljubac“ već su nagrađivani Ženskim perom. Šta za Vas znači NIN-ova nagrada koja vam je dodeljena za roman „Ono što oduvek želiš“? Da li je ona kruna Vašeg rada ili podsticaj na stvaranje još boljeg dela? Da li u nekom trenutku možete da zamislite Vaš život bez pisanja? „Žensko pero“ je ustanovljeno pre deset godina, to je „mlada“ nagrada. Bila sam veoma ponosna što sam je dobila, i to dva puta, ali ona se ipak odnosila na polovinu sveukupne prozne produkcije u Srbiji. NIN-ova nagrada je došla kao neka vrsta konfirmacije „Ženskog pera“. No, sve je to možda važnije za moje čitaoce, nego za mene; potvrdilo se da je njihov sud ukusa bio ispravan. Nagrade su za pisca uvek dobrodošle, ali društveni ugled nije, ili ne bi trebalo da bude, naročito važna motivacija za stvaralački rad. Idemo dalje, istim putem, ali bez trunke opuštanja. Umetnikov rad se odlikuje strogošću i svim onim preprekama koje sam sebi nameće.

Književnost je, između ostalog, polifoni dijalog sa prethodnicima. Nijedan ozbiljan pisac neće izgovoriti, na primer, misao o „stidu“, a da pri tom nema odnos prema Kafkinom „Stid će nas nadživeti“, ili razmišljati o zlostavljanju dece, bez svesti o Ivanu Karamazovu. Nekad će njegov odnos prema prethodnom tekstu ili rečenici biti deklarativan, nekad u vidu miga koji je samo za znalce prepoznatljiv, a nekad i nema vidljivog traga o takvom dijalogu.

Crnjanski mi je uvek bio važan nemi sagovornik, ali sada sam prvi put ostavila traga o tome.

Slobodan, glavni junak romana „Ono što oduvek želiš“, ima izvesne sličnosti s Rjepninom, junakom „Romana o Londonu“. Spaja ih osećaj gubitništva koji u nekim gorkim trenucima prerasta u splin. Da li je danas lakše oživeti nesrećne likove i da li književnik uopšte ima razloga da priča o sreći ili je njegov zadatak, kako ste jednom prilikom izjavili, „da govori o ljubavi i smrti“?

Zadovoljstvo životom teško može biti pokretač umetničkog stvaralaštva. Retki su primeri u književnosti da iz „sreće“ proistekne neko vredno delo. Drugo je pitanje da li je ona uopšte moguća – pitanje na kome filozofi vekovima oštre pero – ali ako bi to bilo osećanje punoće života, onda je to period akumulacije. Ispunjen život ne daje prostora da se istovremeno nad njim nadnosimo ili kopamo u dubinu. Kažu da je Huan Ramon Himenes tokom Medenog meseca, koji je proveo na krstarenju sa svojom nevestom, napisao tri zbirke pesama – što se među španskim pesnicima, naravno, prepričava sa smehom, kao anomalija.

Esej Oskara Vajlda „Propast laganja“, koji ste preveli na srpski jezik, govori o jednom idealu književnika. Da li ste i Vi nalik na Vivijana koji ne smatra da se umetnost stvara kako bi ulepšala život, već radi nje same? Da li danas i u kojoj

meri možemo govoriti o idealu estetizma?

Oskar Vajld je živeo u vreme nastanka industrijskog društva, i dobro je uviđao koliko će trgovački duh narušiti i promeniti odnos prema lepom. On je počeo kao

viziju, sem ako to nije zajedničko tržište.

Upravo o tome je govorio i Oskar Vajld, o jedinstvenoj Evropi koju bi morala da objedini kultura, a ne trgovina. U onome što danas imamo, jedinstvo kulture je postignuto kroz televiziju. Nažalost, to i nije kultura, nego uspavljivanje duha.

U kojoj meri je slobodan junak Vašeg romana kome ste i dali simbolično ime Slobodan? Ako nije, da li za njega postoji put oslobođenja i koja je njegova cena?

zastupnik ili teoretičar umetničkog pokreta „prerafaelita“ i branio je eklekticizam u umetnosti, govoreći da je lepo uvek lepo, čak i kad stoji jedno pored drugog. Kasnije se, u svojim esejima, distancira od toga, nazivajući svoju grupu „društvo umornih hedonista“, a u svojoj poetici se, kao pesnik, sve više okreće simbolizmu. Uostalom, njegova najbolja dela, De profundis i „Balada o Redinškoj tamnici“, nisu nimalo odvojena od života, naprotiv. Za mene je Oskar Vajld, u esejima, beskrajno zanimljiv i provokativan. Neke njegove ideje su veoma aktuelne.

Kako Vi doživljavate najveći uspeh čoveka danas? Da li je to možda vizija utopije koju nikako ne smemo da napustimo?

Da li je paradoks što moderno doba odbacuje upravo tu viziju, a nameće nam milion drugih prohteva?

Tačno je da savremenom svetu, savremenom društvu i savremenom čoveku nedostaje vizija. To nas možda najviše pogađa u političkom životu. Naši političari nemaju viziju, ali ni Evropska Unija nema

Kraj moje priče o Slobodanu je otvoren, ali još niko od kritičara nije primetio da on možda na kraju umire. On je TV zavisnik, ljubitelj serija o forenzičarima; na kraju romana se udvaja, sebe vidi na ekranu, na stolu za obdukciju. U mislima želi da pobegne, ali ne znamo da li uspeva u tome. Želi da pobegne na „most zaljubljenih“ u Vrnjačkoj banji, a nekoliko poglavlja ranije, sam je rekao za taj isti most da je to zapravo groblje ljubavi. Završna scena u romanu ima kopču sa jednom rečenicom koja se može pročitati na prvoj stranici, a koja ima ulogu ekspozicije: „Književnost zavodi, poput života; sa ekranom su čista posla, kao sa smrću.“

Int er vj u s a pov odom

Roman „Ono što oduvek želiš“ predstavlja u neku ruku i počast Milošu Crnjanskom i njegovom „Romanu o Londonu“.

Koliko je ovaj književnik uticao na Vaš rad i na neka Vaša ranija dela?

Kroz ceo roman se obrušavate na „instant umetnost“ i „instant život“ uopšte, koji treba da zadovolje osnovne potrebe pojedinca. Kako razbiti to ogledalo privida?

Nema opšteg uputstva. Pisci postavljaju probleme, ne rešavaju ih. Izlazak iz ogledala, koje danas možemo nazvati „ekran“, isključivo je stvar lične odluke. U mom slučaju, sam čin pisanja podrazumeva poziv na čitanje.

Da li ste kroz roman „Ono što oduvek želiš“ namerno preplitali realnost i fikciju iz želje da pokažete kako je i u stvarnom životu granica između njih sve tanja?

Stvarnost i umetnost su se uvek preplitale i dopunjavale. Opet ću se vratiti na Oskara Vajlda, koga u svom romanu dva puta citiram. On je vragolasto okrenuo naglavačke Aristotelovu teoriju mimezisa, koju niko nije dovodio u pitanje tokom dva milenijuma. Vajld tvrdi da život daleko više

zima 2011

75

Int er vju s a povodom

oponaša umetnost, nego što umetnost oponaša život. Da bi nešto istakli, pisci katkad preteruju, a on i sam kaže da mu je više stalo do lepote dokazivanja, nego do predmeta dokazivanja. Istina je, međutim, da je odnos između umetnosti i života uzajaman. Danas je problem u tome što se ovo uzajamno ogledanje ne odigrava između stvarnosti i umetnosti, nego između stvarnosti i televizije. Ali pošto tvorci televizijskog sadržaja ne poštuju nikakav kanon, niti imaju bilo kakav sistem vrednosti, savremeni čovek, u svom savremenom ogledalu, ostaje jadan i ogoljen, nimalo lep.

Kažete da Vaš roman ne nudi odgovore, ali svakako navodi na razmišljanje. Koliko ima angažovane književnosti danas?

Svaka dobra knjiga je angažovana, i svako umetničko delo. Budite uvereni da to nije fraza.

Pored proze, pišete i poeziju kojom ste i započeli književni rad.

Više ne pišem poeziju; samo tu i tamo „prošvercujem“ neki stih u svojoj prozi.

U mojoj poslednjoj knjizi pesama Gorka voda, zaključna pesma ima naslov „Poslednja pesma“. Ona je bila moje poetičko svođenje računa sa Poezijom. Tek kad sam shvatila da sam pesnik, odlučila sam da budem „pesnik bez pesama“. Nije to, naravno, bilo zaricanje, ali jeste odraz jed-

76

zima 2011

nog iskustva. U poeziju sam uletela „grlom u jagode“, činilo mi se da je to lakši put.

Izašla sam izgrebana, i tu ne mislim na recepciju mojih pesama koja je, štaviše, bila dobra, već na svoj najličniji odnos prema pesmi. Danas znam da je poezija najteži put u književnosti.

Ljubav prema pisanju i jeziku navela Vas je da se bavite i prevođenjem. Koja biste od odabranih dela koje ste prevodili izdvojili?

Ja nisam mnogo prevodila, samo one pisce od kojih imam šta da naučim ili koji će me podsetiti na ono što već znam o ekonomisanju sa rečima. Pisanje romana je iscrpljujući posao, psihički i fizički. Obično prevodim između romana i romana, kako bih se odmorila, pre svega od sebe, a da se pri tom ne udaljavam previše od svog oruđa, a to je jezik. Sama biram knjige koje ću prevoditi. U kratkom spisku autora koje sam prevodila, svi su mi podjednako važni, u datom trenutku su bili najvažniji: veliki španki pesnik Luis Sernuda; briljantni stilista engleskog jezika, Irac, Oskar Vajld; čudesni Meksikanac Huan Rulfo, čija sabrana dela sadrže dvestotinak stranica; prefinjeni Argentinac i prijatelj Beograda, Huan Oktavio Prens.

Da li Vas pored književnosti opčinjava još neka umetnost? Imate li posebno drage umetnike?

Studirala sam ono što se popularno zove Svetska književnost, mada je naziv grupe Opšta književnost sa teorijom književnosti.

Na toj katedri se izučavala, prilično ozbiljno, barem u moje vreme, istorija likovnih umetnosti i estetika. Ponešto sam pisala o slikarima, jednu studiju o Ljubici Mrkalj, i jedan tekst, koji su slikari zapazili, o Vladimiru Dunjiću. To su bili umetnici izabrani po afinitetu, iako vrednovanje slikarstva nije moj teren. Svim drugim umetnostima, bilo da je reč o muzici, baletu, arhitekturi ili filmu, puštam naprosto da me ponesu, ukoliko se javi doživljaj.

Rođeni ste u Beogradu gde i danas živite. Koliko se on promenio u Vašim očima od detinjstva, kako biste opisali te promene i postoji li neko mesto u ovom gradu koje Vam je posebno drago i u kome pronalazite svoj mir?

Kad sam se vratila u Beograd 1996, posle dugogodišnjeg izbivanja, najveća, ako ne i jedina vizuelna promena bili su „bilbordi“.

Pun grad podivljalih reklama, ispod kojih je život bio teži i grublji nego ikad. Ali to je moj grad, koji sam naučila bolje da volim tek kad sam se od njega udaljila. Danas je moja oaza u njemu Ada Ciganlija, gde odlazim kad god mogu. Svakog leta sam u Andaluziji, i svi mi se čude kad kažem da tamo, pred kraj leta, sedeći na nekoj „rajskoj“ plaži, čeznem za Adom i svojim omiljenim lokalom na Adi.

KRATKA PRIČA O NAMA

PLANSKA KUĆA SA TRI PROZORA N ovela

autor: MILINKO BUJIŠIĆ

Koja je ovo zima po redu kako se vi, deco moja, nesreće moje, dogovarate da s ranog proleća počnete da gradite kuću? – pitala bi majka. Znala je ona, čim sunce grane i dan oduža, da mi više ne pričamo o gradnji kuće kao da nam nikada neće ni trebati, kao da nikad zima neće doći.

Duge zimske noći bile su pogodne za velike planove. Pogotovu ako dobro rode šljive.

Samo jedne sušne godine, kad šljive nisu rodile, nismo planirali gradnju kuće jer nam nije bilo ni do čega, a najmanje do kuće. Što je noć više odmicala i što se više rakija bližila dnu flaše, kuća je u našoj priči bila sve veća. Na kraju bismo, najčešće, isplanirali tri sobe sa tri posebna ulaza; za svakog brata po jedna soba, kako ne bismo bili jedan pored drugog, a da nemamo ništa zajedničko, osim krova i pregradnih zidova.

Naše žene i sitna deca su ćutali i radovali

78

zima 2011

se našim planovima i našem dogovoru, verujući da će doći dan kad će svaka porodica imati svoju sobu i svoje krevete i da se više ne moraju uveče unositi slamarice. Sanjali su da se sa patosa presele u kakve-takve krevete.

Dada bi nas stalno podsećao da nam je on za svoje snage iskopao i otesao kamen, da je ispekao kreč i da sve to može propasti ako brzo ne krenemo sa gradnjom. Molio nas je da kuća bude planska i da te tri sobe budu što veće, a prozori na sobama što manji. Njegove stare kosti nijedna furuna nije mogla zagrejati, a od pogleda u prozor ledile su mu se kosti. Govorio je da nema ništa gore od velikih prozora na kući i da možemo ako hoćemo da napravimo i velike prozore, ali onda cele zime moramo samo da cepamo drva i da ložimo vatru.

Otac nam je već dojadio pričajući kako se

zio manu. Pobijali smo kolje po snegu i zatezali kanape,ali kad je trebalo uzeti krampove i lopate u ruke, uglavnom smo svi shvatili da to mesto i nije za kuću.

Najmađi brat, koji je bio i najpismeniji, obično bi uzimao neke rašlje i i naučno nam dokazivao da predviđeno mesto nije zdravo jer ima podzemnih voda i magnetnih sila. Mi smo se familijarno plašili svake nauke i odmah smo odustajali od gradnje na takvim mestima.

Ponovo smo se vraćali pravljenju plana jer to nas je najviše zanimalo i na tom polju smo bili najjači. Kakav kramp, kakva lopata, kakva snaga. Bili smo uvereni da ako dobro isplaniramo i ako se ljudski dogovorimo da će se kuća sama napraviti.

Deda je umeo svojim svojim potrošenim glasom da kaže da se goveda bolje od nas razumeju u nauku. On je tvrdio da su nekad ljudi gledali mesto na kome će goveda zanoćiti. I tu, gde volovi polegaju, to je zdravo mesto i tu se kuća pravi. Neće goveče nikad leći ni na podzemnu vodu ni na podzemnu struju. I to smo uradili i videli da su goveda bila pametnija od nas. Ali na tom mestu je takav teren da nema tih krampova koja bi temelj mogla iskopati.

Umro deda, umro otac, okrunio se kamen, satrula građa, a mi i dalje crtamo plan, tražimo pravo mesto za kuću, razmeravamo, svađamo se i mirimo se, pijemo i treznimo se.

No vela

namučio dok je isekao i otesao građu i da je građa počela da trune. Ako ne počnemo sa gradnjom ove godine, dogodine će građa valjati samo za šporet, govorio je otac.

Ponekad, kad bi mu dosadili naši dugogodišnji planovi, prekoreo bi nas da smo povukli na ujčevinu i ,to jest, da smo neradnici, čime je hteo na majku da prebaci odgovornost što smo mi ovakvi. Stalno je pitao kako su drugi ljudi napravili kuće bez ikakvog plana i dogovora. Navodio nam je primere neke braće koji su prvo napravili kuću pa se onda delili.

Kao najstariji brat, tvrdio sam da je dobar plan već pola kuće, a kad se prvi kramp udari, možemo računati da je završena. Stalno sam pričao da je i najveća sirotinja zavrćila kuću ako je počela, a da je nije napravio samo onaj koji je nije počeo.

I deda i otac su znali da kažu da ne bi žalili da umru samo da nas vide u svojim zasebnim sobama, razdvojene, a blizu jedan drugog. Ali sve se to nekako oduži – niti su oni umirali, niti smo mi pravili kuće. Žene su nam se stotinu puta posvađale oko podele nepostojećih soba. Jednoj je smetala sunčana strana, drugoj vetrovita, trećoj zaladak.

Bilo je noći kad smo mi planirali i palate sa desetinama soba, ali sve smo to zaboravljali kad bismo se sutradan otreznili.

Najviše nesporazuma je bilo o lokaciji na kojoj treba da gradimo kuću. Ako smo nas dvojica bili za jedno mesto, treći mu je nala-

PREPORUČUJEMO

NAJNOVIJA IZDANJA IZ ARHITEKTURE, UMETNOSTI I DIZAJNA Izlo g

IVAN KLEUT - ISTORIČAR ARHITEKTURE

80

Collecting Design

Četiri knjige o arhitekturi

Popularna izdavačka kuća Taschen publikovala je novu knjigu za poštovaoce dizajna. Na 300 strana, trideset dva svetska eksperta otkrivaju zašto najvredniji nameštaj nije ono što mislite da jeste.

Ideju za knjigu, Adam Lindeman dobio je upravo u svom stanu – opremajući ga. Ljubitelji umetnosti, kao što sam i ja, koji na zidove kače platna savremene umetnosti, odjednom uviđaju da u takvom ambijentu njihov nameštaj deluje staro i istrošeno, objašnjava autor u predgovoru. To je bilo polazište za odluku da razgovara, posavetuje se i nauči nešto od najvećih igrača globalne umetničke mreže.

Bogata ilustracijama koje prate tekst, knjiga Collecting Design trebalo bi da vas uputi u opsesiju esteta, mecena i ljubitelja umetnosti sakupljanja umetnina, u nedoumice u vezi sa starim komadima nameštaja i ograničenih serija, velika imena dizajna i na šta treba da obratite pažnju.

Građevinska knjiga priredila je još jedno kapitalno izdanje iz oblasti teorije i istorije arhitekture – Četiri knjige o arhitekturi, arhitekte Andrea Paladija. Ovaj traktat, napisan krajem 16. veka, uticao je na arhitekturu u Italiji i van nje, inspirišući čitav pokret pod nazivom paladijanizam koji se zasnivao na Paladijevim strogim interpretacijama klasične arhitekture. Svoje stavove Paladio je potkrepio obiljem crteža i skica.

Objavljivanjem ovog dela na srpskom jeziku, generacije arhitekata, istoričara umetnosti i arhitekture, imaće priliku da steknu bolji uvid u stvaralaštvo najuticajnijeg arhitekte novog veka. Osim toga, čitaoci će otkriti značaj Paladijevih teorija za razumevanje geneze arhitektonskih stilova od renesanse do moderne.

Prevod je baziran na engleskom izdanju Četiri knjige o arhitekturi koje su priredili R. Tavernor i R. Skofild, upotpunjujući ga komentarima i objašnjenjima.

zima 2011

Kako nastaju muzeji i kako se formiraju kolekcije? Šta je potrebno znati da bi projekat novog muzeja ili rekonstrukcija starog zdanja bila funkcionalna, na koje se istorijske modele u tom smislu treba ugledati, a na koje ne? Kako se stvara muzejska publika?

Odgovore na ova i mnoga druga pitanja dao je Akile Bonito Oliva u knjizi Muzeji koji privlače pažnju, a koju je objavila izdavačka kuća Clio. Knjiga je nastala na osnovu usmenih ekspozea direktora svetskih muzeja okupljenih na simpozijumu Produkcija, čuvanje i protok savremene umetnosti. Poznato je da istorija muzeja počinje od davnina, da je pojam muzeja potekao iz prinčeve gordosti – svoje privatne odaje otvorio je za narod da bi im se ovaj divio. Ovaj pojam, ovaj običaj, razvijao se kroz vreme, socijalizovao se i na neki način postao mesto specifičnog povezivanja članova zajednice, idući dotle da predstavlja vrednosti samog društva. Muzej je zapravo mesto po izboru kolekcionara, ali postaje i mesto po izboru posetioca.

Pošto mu je dopušteno da u njega uđe i da ga razgleda, posetilac uspostavlja vezu sa svojim domaćinom, onim koji je naručivao dela od umetnika, koji ih je kupovao, sakupio i čuvao.

Rečnik savremene umetnosti na italijanskom jeziku znakova Dobar, sažet i kvalitetan rečnik savremene umetnosti namenjen u osnovi svakom zainteresovanom čitaocu. Rečnik savremene umetnosti na italijanskom jeziku znakova je prva i jedinstvena knjiga koja pojmove savremene umetnosti prevodi na jezik gluvih. On predstavlja veliki kulturni poduhvat čiji je cilj da se ljudima različitih sposobnosti približi savremena umetnost i razumevanje umetničkih pojava, stilova, tehnika i tipologija umetničkog rada.

Ovu korisnu i važnu inicijativu pokrenula je Katerina Seja, nezavisni kulturni savetnik i projekt menadžer UCB, u saradnji sa Anom Pironti i Brunelom Mancardo iz Odeljenja za edukaciju Muzeja savremene umetnosti Kastelo di Rivoli u Torinu i Enrikom Dolzom, upravnikom Instituta gluvih u Torinu.

Knjiga Rečnik savremene umetnosti na italijanskom jeziku znakova je istovremeno dobro priređen i koristan rečnik umetnosti koji može svako da koristi. Posebno je interesantan za škole i sve one koji žele da lakše prepoznaju i razumeju pojave, pokrete i pojmove savremene umetnosti kroz selektivne primere međunarodnih umetnika.

Struja a.d. je vodeće preduzeće za izvođenje i projektovanje električnih instalacija, industrijske automatike, izgradnju trafo stanica, dalekovoda i mreža, dekorativno i javno osvetljenje.

Već 50 godina smo sinonim nabolju i najpouzdaniju uslugu.

Naš ekspertski tim i iskusna operativa poseduju stručne, prostorne i tehničke kapacitete za izvođenje najzahtevnijih projekta.

Struja a.d. Futoška 80, Novi Sad 021 621 766 021 420 690 www.struja.co.rs

Izlo g

Muzeji koji privlače pažnju

KUDA NA ZIMOVANJE?

ŠAMONI I BANSKO NAŠI PREDLOZI, VAŠ IZBOR

Odmor s a s t ilom

MILICA ŠAJFAR

Charousse Ot Chamonix Pascal Tournaire

82

zima 2011

Odmor s a s t ilom

Neki od prvih sportova nastali su upravo na snegu. Doduše, možda su tada bili manje zabava, a više borba za život na zavejanim obroncima najviših planina.

U svakom slučaju, danas jedan od najpopularnijih zimskih sportova, skijanje, zahteva veštinu, traži trud, ali pre svega predstavlja užitak svima koji ovladaju njime. Zato ne čudi da nas upravo odmor na snegu osveži i pomogne da nakon njega preguramo još jednu radnu godinu.

CHAMONIX, FRANCUSKA Zemlja vina, šansona, velikih umetnika i boema oduvek je bila omiljena destinacija turista, a u zimskim mesecima njeni ski centri su među najposećenijima u svetu. Jedan od njih je i Šamoni, smešten na severozapadu Alpa, podno Mon Blana, najvišeg planinskog vrha u Evropi. Već sredinom XVIII veka ovo mesto, u to vreme tek skromno planinsko seoce koje je pripadalo Pijemontu, bilo je interesantno evropskim piscima, umetnicima i naučnicima, a kada su Žak Balma i Mišel Gabrijel Pakar osvojili Mon Blan 1786, njegova sudbina je zauvek zapačećana: ime Šamonija nikada više neće biti zaboravljeno.

Iako na visini od 1035 m, ovaj gradić je već 1901. dobio železnicu, što je učinilo da u njega pohrli još veći broj turista. Naravno, na ruku mu je išlo i to što se nalazi na 15 km od švajcarske granice i na istoj toj udaljenosti od Italije s kojom ga od 1965. povezuje Mon Blan tunel.

Isprva je akcenat bio na letnjem turizmu koji je i danas izuzetno popularan, tako da Šamoni koji ima oko 10.000 stanovnika u toku leta dnevno ugosti neverovatnih

100.000 turista dok je broj posetioca zimi oko 60.000 na dan.

Danas je ovaj ski centar pre svega poznat kao odmaralište svetskog džet seta. Tako je čini se još od 1924. godine kada su u njemu održane prve zimske Olimpijske igre koje su privukle pažnju najuticajnijih i najbogatijih ljudi onog vremena. Najvećem nadmetanju u zimskim sportovima koje je do tada viđeno, usledila je izgradnja prvih žičara, tako da je ovaj alpski gradić ubrzo počeo da se razvija u moderan skijaški centar. Tome su svakako doprinele duge staze i najrazličitiji tereni ovog područja koji mogu da zadovolje i skijaše-početnike i profesionalce.

Prvi se odlučuju za lagano skijanje kroz prirodu, a drugi traže veće izazove kao što su mitski spustovi niz glečere.

Ovakvi spustovi su izuzetno opasni na pojedinim mestima gde je nagib i do 40°. Podrazumeva se da se nećete upustiti u osvajanje beskrajnih snežnih predela ukoliko niste iskusni skijaš i ne treba kriti da najsurovije tačke ove rute odnose živote onih koji joj ne priđu s dovoljno

zima 2011

83

Odmor s a s t ilom

na kojoj je otvoren davne 1754. godine.

Ako posetite Šamoni, obavezno probajte sireve koji se i danas pripremaju na tradicionalan način. Tipični lokalni sirevi su tom i reblošon, dok s Južnih Alpa možete probati sjajan bufort ili kremasti morbje, sir s Jure. Hedonisti će pored hrane i vina moći da uživaju i u bogatom noćnom životu u lokalnim klubovima u kojima gostuju populani muzičari i di-džejevi. Smeštaj u ovom delu Alpa možete potražiti u hotelu, ukoliko želite apsolutno sve pogodnosti ili vam je zbog posla neophodan internet, ali nadomak Šamonija nalaze se i gostoprimljive kolibe-apartmani koje na uštrb malo luksuza pružaju jedinstven doživljaj ovog planinskog kraja. Razlika u ceni nije velika- doručak je u oba slučaja 14 evra, smeštaj u hotelima srednje kategorije po danu se kreće od 70 do 115 evra po osobi dok se privatan smeštaj može naći već od 60 evra. S obzirom na to šta sve belo kraljevstvo ima da ponudi, i da pogled s nekog od alpskih vidikovaca nema cenu, ne treba se previše premišljati.

veštine i ozbiljnosti. Treba napomenuti da je ski pas Mon Blan, čija se cena kreće od 160 evra za decu do 200 evra za odrasle, paket za korišćenje svih skijaških domena cele doline, a nadmorska visina skijališta je od 1.300 do 3.800 m.

Ovaj domen ima 152 km ukupno uređenih staza: 34 km crnih, 70 km crvenih i 48 km plavih. Zahvaljujći ski liftovima kojih je ukupno 79, do njih se lako stiže. Prosečne temperature u februaru i martu kreću se od -7°C do +7°C, a debljina snežnog pokrivača u ovom periodu iznosi oko 50 cm na visini od 1000 m, dok preko 2000 nadmorske visine njegova debljina doseže između 80 i 120 cm.

Pored skijanja i snoubordinga, mnogi se odlučuju da se baš u Šamoniju oprobaju u paraglajdingu ili penjanju po glečerima što je podjednako velik izazov.

Kada poželite da se ugrejete, ali niste za pasivan odmor, možete posetiti sportski centar sa zatvorenim bazenima, klizalištem, spa centrom i terenima za tenis i skvoš.

Naravno, sama šetnja Šamonijem je poseban doživljaj.

Upoznavanje gradića obično počinje obilaskom baroknih crkvi, palata s art deco fasadama, a ne treba zaobići ni muzej i galeriju alpinizma u samom centru grada. Naravno, u pešačkoj zoni nalaze se atraktivne prodavnice i butici, a pauzu možete napraviti u osunčanim kafeima. Poseta bilo kog dela Francuske nije potpuna ako ne probate lokalne kulinarske specijalitete, a jedan od najstarijih restorana ovog kraja je L’impossible koji se i danas nalazi na farmi

84

zima 2011

BANSKO, BUGARSKA Mada ne može da se pohvali bogatom tradicijom kakvu imaju čuvena svetska zimovališta, Bansko danas pored epiteta relativno mladog odmarališta nosi i epitet modernog, bar kada je reč o ski stazama. Turisti ga posećuju tek desetak godina unazad, ali kad to jednom učine, retkost je da se ne vrate i naredne sezone.

Razlozi za to su mnogobrojni, a među prvima je to što ih ovaj gradić, smešten na obodu planine Pirin, na svega

na mapi inače bile obeležene kao crvene, označene kao plave, a pojedine crvene staze bi i oni iskusniji s pravom svrtsali u crne, dakle, najopasnije. Bez sumnje najopasnija na ovom terenu je ski staza Tomba, crne kategorije s visinskom razlikom od preko 2,5 km. Naravno skijaši iz Banskog do staza na planini Pirinu stižu ski liftom ili gondolom, a od ove sezone pored postojećih, puštena su u rad još dva ski lifta što znači da se dosadašnje čekanje na red s desetak skratilo na pet minuta, a ukupan kapacitet ski liftova sada iznosi do 24.000 ljudi po času!

Dakle, danas najveći ski centar u Bugarskoj iz sezone u sezonu radi na svojoj modernizaciji, između ostalog i zato što je jedan od kandidata za Zimske Olimpijske igre koje će se održati 2014. U bližoj budućnosti, ove i naredne godine, Bansko će biti domaćin Svetskog kupa u skijanju, a to je zaslužio zahvaljujući tituli Zimske prestonice Balkana koju je ovo zimovalište dobilo na Međunarodnom sajmu turizma u Novom Sadu 2010. Zbog svega prethodno rečenog, pravo je iznenađenje da Bansko, pored Pojane Brašove u Rumuniji važi za najjeftiniji ski centar na svetu. Do ovog podatka je došao britanski Post Ofis koji je u svom istraživanju pre svega pratio cene hrane, pića, ski opreme i ski pasa. Kada je smeštaj u pitanju, ne možemo ga nazvati najjeftinijim, ali treba uzeti u obzir da se uglavnom radi o luksuznim hotelima, apartmanima, a u Banskom ima i četrdesetak malih porodičih hotela. Iako je izbor smeštaja bogat, nije zgoreg da na vreme rezervišete mesto.

Cene sedmodnevnog smeštaja u hotelu kreću se između 190 i 400 evra, u hotelima srednje kategorije, dok u onim najluksuznijim smeštaj košta i do 1.000 evra u jeku sezone. Što se tiče provoda u Banskom, uveče će svako naći nešto po svom ukusu. Mirno veče možete provesti u nekom od restorana s gastronomskim specijalitetima koji su nam relativno bliski dok su tradicionalne mehane u kojima se svira bugarska narodna muzika mesto na kome se okupljaju veseljaci. Naravno, Bansko ima još mnogo toga da ponudi. Sam obilazak suvenirnica načičkanih duž uskih ulica pod kaldrmom upoznaće vas s delićem lokalne kulture. Nije zanemarljiv ni podatak da se u ovom mestašcu nalazi oko 120 kulturnih spomenika od kojih će vas neki sigurno zainteresovati. Zaljubljenici u arheologiju svakako treba da posete nalazište Staro gradište udaljeno svega 4 km od ski centra na kome se nalaze očuvani ostaci tvrđave stare nekoliko vekova. Poseta Banskom je jedinstven doživljaj za skijaše koji su i veliki ljubitelji prirode i zato ne treba zaobići nacionalni park Pirin koji je pod zaštitom UNESCO-a. On svoje posetioce zadivljuje prelepim jezerima, vodopadima i skrovitim pećinama, a njihovo divljenje je utoliko veće, jer znaju da je u zimskim mesecima, ovaj nemi masiv njihov pravi domaćin.

Odmor s a s t ilom

160 km od Sofije, očara svojom jednostavnom lepotom.

Planinske kućice od drveta s naglašenim terasama, maleni trgovi, crkve, uske ulice pod kaldrmom i neizbežne mehane oživljavaju izgled negdašnjih bugarskih varoši.

Ako bi vas ova idila za trenutak navela da pomislite da vam sledi miran i pasivan odmor, već prvi odlazak na ski staze uveriće vas u suprotno. Naime, nekoliko miliona uloženih u ovo zimovalište pretvorilo ga je za kratko vreme u najprestižniji ski centar u Bugarskoj, mnogi kažu i na Balkanu.

Sve veći broj turista odlučuje se za njega umesto za Borovec ili Pamporovo, a statistički podaci svedoče da je Bansko 2009. godine posetilo preko 800.000 turista iz Velike Britanije, Grčke, Rusije, Španije i naše zemlje. Šta ih je dovelo u ovo mesto? Pored toga što svi žude za odmorom, dele i istu strast prema skijanju. Na sreću, sudar dveju klima, mediteranske i kontitentalne, učinio je da u Banskom snega ima od kraja novembra, a skijaška sezona se otvara sredinom decembra i traje sve do sredine aprila. Budući da se dva skijaška regiona nalaze na visini od 1.100 do 1.600 m (Čalin Valog) i od 1.700 do 2.500 m (Šiligarnika) staze su stalno pod snegom, a prosečna temperatura u januaru kreće se dva, tri stepena ispod nule.

Ako se i desi da vreme zakaže, slalom i veleslalom se ne odlažu, jer je čak 85 % terena opremljeno modernim topovima za veštački sneg. Ukupna dužina obeleženih staza u Banskom iznosi 70 km, a na njima se mogu pronaći savršene deonice i za početnike i za profesionalce. Ipak, treba biti oprezan, jer su zbog svoje širine staze koje bi

zima 2011

85

RESTORAN KOD SVINJSKOG PAPKA - PARIZ

PAPAK A SLAVAN GURMANSKI RAJ PARIŽANA

IN

MILOVAN ĆIROVSKI I FRANCOIS CHOULY DE PERMANGLE

U Parizu, u delu grada koji je Emil Zola opisao kao trbuh Pariza , uz čuvenu pijacu Lezal (Les Halles), nalazi se jedno od kultnih mesta francuskog ugostiteljstva, restoran Kod svinjskog papka (Au pied de cochon).

R

estoran “Kod svinjskog papka”, smešten je na tromeđi nekadašnje istorijske lokacije – čuvene kvantaške pijace Lezal (Les Halles), crkve Sveti Istaš (Saint Oustache) i Pariske berze. Gledan noću, sa bogatim osvetljenjem i arhitekturom, on podseća na palatu zadovoljstva koja omogućava da se brzo zaborave sve životne teškoće, svetska ekonomska kriza i duga hladna zima.

Na Papku nema brava, jer je kuća gurmanluka otvorena non-stop, za sve one koji uživaju u životu, kaže nam u prijatnom razgovoru zamenik direktora ovog prestižnog pariskog restorana, gospodin Lamb Thanh, dodajući da na prostoru od 500 kvadratnih metara i sa tri salona, Papak ima 250 mesta za sedenje plus tradicionalni šank, sada rezervisan za čekanje mesta za sedenje.

86

zima 2011

REDOVNI GOSTI RESTORANA BILI I JEDAN ŽAK ŠIRAK, BORIS JELJCIN, VLADIMIR PUTIN, HELMUT KOL I FRANSOA MITERAN KOJI JE RESTORAN SMATRAO ZA JEDNU OD SVOJIH “KANTINA” Francuskoj. Ali to nije sve! Kad se u zemlji petlova u jesen zarumeni njihovo slavno vino, predvođeno mladim vinom Božoleom,u restoranu Kod svinjskog papka, stalni gosti i stranci, tačno u ponoć otvaraju prve flaše Božolea, otpočinjući nezaboravno pijano veselje za sve Bahusove potomke, koje traje do jutarnjih sati.

Kako je nekadašnji mali bistro pored kvantaške pijace evoluirao u jednog od šampiona francuske gastronomije, pitamo našeg ljubaznog domaćina, gospodina Thanha, koji svojom savršenom elegan-

Beograđani u ‘Košonu’ Među mnogobrojinim gostima, česti posetioci restorana su turisti, političari, biznismeni, književnici i sportisti iz Beograda. Jedan biznismen i jedan advokat poznati su i najsimpatičniji gosti po tome što za predjelo naručuju jelo Sve od svinje, a za desert pohovani papak. Čuveni književnik Vuk Vučo, stalni gost, znao je po čitavu noć da kuva neko srpsko jelo i ujutru ga posluži gostima, što su svi sa oduševljenjem prihvatali.

IN

U kasnim večernjim satima ili u ranu zoru, na ulazu restorana će vas dočekati jedna od pet elegantnih i više nego simpatičnih devojaka, posluživaće vas 50 konobara i šefova sala, dok će se za jela iz jelovnika pobrinuti 25 specijalno obučenih kuvara, koji svakodnevno spreme samo 200 porcija svinjskih papaka i oko 250 supa od luka, naravno uz sva druga jela koja se u ovom restoranu služe.

Pored popularnih svinjskih radosti, u Papku se dnevno, u proseku, pojede i oko tri hiljade školjki, a 2000. godine, za vreme

Lamb Thanh, zamenik direktora restorana Au pied de cochon

Svetskog prvenstva u ragbiju, restoran je ugostio igrače ragbija i njihove navijače.

Tada smo, ponosno naglašava gospodin Thanh, poslužili čak 1660 klijenata u toku jednog dana, što je dosadašnji rekord svoje vrste! U restoranu se, pored specijaliteta od svinje, služe i najsvežiji morski plodovi, puževi, riba.

U razgovoru sa zamenikom direktora restorana, čovekom koji se svakom gostu posvećuje sa savršenom mirnoćom, gospodinom Thanhom, saznajemo da se dnevno servira oko sedam stotina obroka, među kojima je i bogat izbor morskih plodova.

-To naročito važi za novembar i decembar, koji su, inače, meseci svinjokolja i u

cijom i držanjem podseća na modernog finansijskog menadžera.

-Restoran, kada je otvoren daleke 1934. godine, bio je bistro, u kojem su se u ranim jutarnjim satima okupljali ljudi koji su u neposrednoj blizini prodavali svoje proizvode na, u to vreme, najvećoj kvantaškoj pijaci u Parizu – ‘Lezal’, ali istovremeno i mali prodavci sa specijalitetima iz regiona.

Već je tada restoran imao profilisanu klijentelu koja je obožavala svinjske specijalitete i zbog toga je bio vrlo popularno ‘narodsko’ mesto. Godine rata su učinile svoje, restoran je morao da radi smanjenim kapacitetom, ali je uspeo, zahvaljujući svojim izvanrednim specijalitetima, da se održi

zima 2011

87

Kontrola od njive do trpeze

IN

Na putu do trepeze sivinjsko meso i sve druge namirnice su pod rigoroznom kontrolom.

Kontorliše se hrana koja se daje svinjama, kontroliše se obrada mesa u klanicama kao i transport mesa, zatim čuvanje namirnica na oređenim temperaturama.

Prostorije u kojima se priprema i prerađuje meso više liče na labaratorije, nego na klanice, au njih se ulazi po specijalnoj proceduri.

Za toliko godina rada ovog restorana nikada se nije desilo da posle jela neko ima gastronokmske tegobe, a kamoli da se gost otruje hranom. I zato se često može čutu savet onima koji imaju stomačne tegobe da idu kod doktora, pa ako im ne bude bolje da idu “Kod papka” i tu će sve tegobe proći.

88

zima 2011

čak i u okupiranom Parizu. Restoran već 1948. godine uspeva da dobije od pariske prefekture prvu dozvolu za dvadeset četvoročasovni rad, a sa njim i povratak starih, ali i novih klijenata, kaže gospodin Thanh.

Preuređeni ambijent, novi specijaliteti i radno vreme non-stop , doprineli su da restoran postane jedno od naposećenijih mesta za noćni, ali i dnevni pariski život, kultno mesto grada svetlosti. Poznato je i to da su konobari tokom hladnih zima svim klošarima koji su dreždali ispred restorana, delili besplatne supe i dozvoljavali im da se u jednom delu ušuškaju i tu provedu noć.

Upravo ta izmešanost klijentele, izuzetno odabrane, kao i meso sveže zaklanih svinja, restoran bez ključa na bravi, sa svetlima koja se nikada ne gase, ubrzo je uvrstio Papak u jedan od najboljih gastronomskih mesta Francuske.

Njegove zlatne godine trajale su do početka sedamdesetih kada je restoran bio domaćin

životu ovog restorana koji je istovremeno bio i vesela maskota kvarta. Podatak da je na pijaci u tom periodu, na više od 12 hektara, prodavano više od dva miliona tona voća i povrća, a da su pariske potrebe bile tek četvrti deo od toga, najbolje govori o njenom značaju. Preseljenjem, zbog radova na izgradnji metroa u pet nivoa, kao i komercijalnog i administrativnog centra, ugasile su se mnoge pariske adrese, a prekinuta je i čuvena manifestacija u okviru koje je svakog prvog maja vlasnik restorana Klemon Blan, sa najlepšom devojkom iz restorana, u otvorenom ševroletu punom đurđevaka, ove lepe cvetove nosio i predavao predsedniku Francuske.

Iako je pijaca nestala, duh Papka i dalje živi i aktuelan je. Nakon toga, započeti su radovi na renoviranju i proširenju prostorija.

Dekor iz pedesetih godina je osvežen, koloritna dekoracija maksimalno zastupljena, naslikane su nove slike sa mitološkim motivima na kojima, ni u jednoj ne izostaje,

najčuvenijih pozorišnih i filmskih zvezda poput Ani Žirardo, Belmonda, Entoni Kvina, Frederika Felinija, Hičkoka, De Sike, Mastrojanija, zatim poznatih pevača Žilbera Bekoa i Serža Genzburga, koji nije iz Papka izbijao i gde je imao stalno otvoren račun.

Odlukom pariskih vlasti da presele najčuveniju parisku kvantašku pijacu van grada, došlo je do značajnog preokreta u

skoro skriveno, Njegovo Veličanstvo Prase.

Ubačeni su specijalni abažuri od svinjske kože, a treći sprat je otvoren za specijalne goste. Po završetku radova, Pjer Blan, vlasnik restorana, zadržao je stari, slavni jelovnik, ali je uveo u restoran, kao zaštitni znak, malo prase pod imenom Oskar. Oskar je vrlo brzo postao najpopularnije prase u Parizu, a verovtano i u celoj Francuskoj.

GastRonomski hram

svinjsku paštetu u hlebu, izazov Svetog Antonija – uši, njušku i nogice, presovanu svinjsku kolenicu, svinjska rebarca, kuvane škembiće, spremljene u ovoj kući, shvatiće težinu i ozbiljnost izbora kuvara.

Ovome treba dodati i to da slavni francuski glumac, nekada mršavi, a sada masni i debeli Žerard Depardije, jedan je od čestih klijenata Papka, iako ima svoj restoran nedaleko odatle, na Operi. Kad god uđe u restoran, komedijantskim glasom Sirana od Beržeraka traži svoj omiljeni specijalitet – svinjski pohovani papak . Očigledno da i on misli isto što i slavni francuski pesnik, Fransoa Vijon, koji je smatrao da je jedino čovekovo blago kad se živi zgodno.

IN

Šetao se slobodno između stolova, zabavljao goste i živeo kao u kraljevskom dvorcu.

Svako jutro su ga kupali u fontani ispred restorana, a zatim parfemisali čuvenim parfemom Šanel 5 da bi pred ponoć odlazio na spavanje, pozdravljajući se sa gostima.

Oskar je bio evidentiran u poslovne knjige restorana kao i svi ostali zaposleni i imao je svoj poseban dosije za hranu i lečenje.

Novi-stari Papak je dobio i nove goste i reputaciju internacionalnog restorana, čiji su redovni gosti bili, između ostalih, Boris Jeljcin, Vladimir Putin i Helmut Kol. I dva francuska predsednika zabeležena su među gostima – Žak Širak i Fransoa Miteran, koji je restoran smatrao za jednu od svojih kantina.

Na pitanje da li je sve od svinje upotrebljivo u gurmanskoj kuhinji, gospodin Lamb nam je kao visoki kulinarski stručnjak rekao da je apsolutno sve upotrebljivo, radilo se o ušima, repu, njuški ili svinjskim nogicama.

Uostalom, jedno od poznatih jela u jelovniku je naslovljeno – Sve od svinje. Zbog toga su kuvari glavni i njihov izbor je veoma oštar i rigorozan. Onaj koji bude probao tradicionalni pohovani papak, domaću svinjsku paštetu, pečeno prase sisanče, pohovane ćufte od svinjskih nogica, čuvenu zapečenu svinjsku kosku sa srži, zapečenu

Zarazliku od hramova, u kojima se ljudi poklanjaju na ulazu, u ovom gastronomskom hramu se poklanjaju na izlazu. Ambijent restorana i ukus jela, kod gostiju stvaraju neobična zadovoljstva i čine ovaj restoran veoma neobičnim, ili, bolje reći, jedinstvenim. Svako, ko prvi put uđe upisuje se na listu stalnih gostiju. Mnogi specijalno odlaze u Pariz da bi ručali u ovom kultnom a ipak tako običnom restoranu. Otuda se često od ljubitelja dobrog jela može čuti, da onaj koji nije bio ” Kod papaka” nije ni bio u Parizu,kao da je u pitanju neki poznati muzej, izložba ili drugi sadržaj iz kulture.

Recept

Zapečeno prase (Au pied de cochon) Sastojici za 6 osoba: prase od oko 6kg, stručak ravnog presuna, dva češnja belog luka, 2 limuna, 10cl maslinovog ulja, 2kg jabuka, 1,5kg mladog krompira, 150g putera, 15cl portoa, 15cl belog vina, senf, pola struka estrogena, 25cl slatke tečne pavlake Priprema: Izvaditi koske iz buteva i plećki. Dva karea pokušati da se sačuvaju kao celina. Samleti presun i beli luk, dodati sitne soli i bibera i sve izmešati. Smesom premazati plećke i buteve.

Dodati liniju maslinovog ulja i napraviti uvijene celine koje ćete obaviti kanapom.Tako pripremljeno meso položiti u tepsiju. Dodati 3 glavice crnog luka, blago rasečenog na vrhu i 2 šargarepe i dobro ih namazati uljem. Peći u rerni 40 minuta, na 220 stepeni a zatim još 15 minuta na 180 stepeni.

I sceđeni limun pomešati sa 5 cl maslinovog ulja.

Premazati meso da bi kožura bila hrskava.

Iz ispečenog mesa izvaditi mast i sok od pečenja u jednu posudu. Staviti na ringlu da kuva na blagoj vatri, sve dok ne postane gusto, kao karamel. Posle, dodati belog vina i proto. Na kraju dodati tečnu pavlaku i puter. Sos sipati u posudu za posluženje.

Sosu dodati svežanj iseckanog estrogena i punu kašiku senfa.

Servirati sa prženim mladim krompirićima i isprženim na kockice jabukama.

zima 2011

89

G ušt

KUTAK ZA HEDONISTE - FRANCUSKA

MAHARADŽA IZ SENT ESTEFA RASTKO FAJNDOVIĆ, PREDSEDNIK UO SERSA

Posed-vinograd Kos d’Esturnel (Château Cos d’Estournel, 2nd Grand Cru Classé en 1855, Saint Estèphe) svakako je jedan od najprepoznatljivjih poseda Medoka. Prepoznatljiv je, pre svega, po izvanrednom kvalitetu vina, ali i po jedinstvenom arhitektonskom stilu vinskog podruma koji predstavlja lični pečat prvog vlasnika Luj Gaspar d’Esturnela (1762 – 1853).

G

ospodin d’Esturnel bio je poznat kao Maharadža iz Sent Estefa pošto je zahvaljujući izvanrednom trgovačkom umeću uspeo da proda celokupnu količinu vina iz nekoliko sukcesivnih berbi kupcima u Indiji. Kako bi simbolično obeležio uspeh postignut na Indijskom potkontinentu, odlučio je da podigne egzotične pagode iznad vinskog podruma, dok su ulazna vrata u vinski podrum, zapravo vrata Sultanove palate iz Zanzibara.

Harmoničan odnos između egzotične sudbine posedavinograda Kos d’Esturnel i snažnog, intenzivnog, miri-

90

zima 2011

snog karaktera vina očigledan je u čaši. Vina su višeslojna i kompleksna, punog ukusa, guste taninske strukture sa naznakom začina. U zavisnosti od godine berbe javljaju se snažne začinske arome karija, pečenog kima, kardamona (biljka iz familije đumbira) ili tartufa. i upravo tu, u tom naizgled trivijalnom detalju, u toj naznaci leži osnovni princip usaglašavanja vina i hrane.

Usaglašavanje vina i hrane je tehnika kojom se nastoji harmonizovati ukus i pojačati nadražaj naših čula. U Francuskoj se saglasje vina i hrane simbolično naziva

Recept

G ušt

mariage – brak, čime se nedvosmisleno ukazuje na njegov značaj.

Treba voditi računa o tome da za saglasje vina i hrane, postoje neka osnovna pravila, koja nas, zapravo udaljavaju od harmonije ukusa kao ideala kome težimo. Cilj usaglašavanja vina i hrane je zapravo pronaći onu vezivnu tačku ukusa, u kojoj se gubi naša spoznaja o tome da li je reč o ukusu vina ili hrane.

Upravo u toj tačci, u tom ukusu, gubi se granica između vina i hrane, i njihov odnos postaje savršen, skladan i harmoničan.

Najčešće reč je o detalju, koji ukoliko sledimo uopštena pravila gubimo iz vida. Veoma je bitno znati da na ukus vina ne možemo uticati, dok ukus hrane možemo na različite načine prilagođavati ukusu vina – dodavanjem određenih sastojaka, začina, ali i samim načinom spremanja jela.

I najzad, višeslojnost i kompleksnost ukusa vina poseda Kos d’Esturnel može se dodatno naglasiti spremanjem jedno-

stavnog, ali efektnog jela u kojem kvalitet svakog detalja dolazi do punog izražaja. Idealan primer je – Pire od krompira i crnih tartufa, jelo koje, bez preterivanja, svako može pripremiti.

Pire od krompira i crnih tartufa Za četiri osobe potrebno je 40 g crnih celih tartufa 1 kg svežeg krompira 100 g putera Maslinovo ulje sa ukusom crnih tartufa So, biber

Oguljene i oprane krompire iseći na jednake komade, preliti vodom, posoliti i kuvati dok ne omekšaju. Zatim ih ocediti, izgnječiti i dodati so, puter, crne tartufe narezane na fine kockice i nekoliko kapi maslinovog ulja sa ukusom crnih tartufa.

zima 2011

91

ELEGANCIJA PROTOKA

QUAI DE L’ILE LJUBAV NA PRVI POGLED

KAZALJ KA

VLADIMIR BOBETIĆ

Gotovo dva i po veka, Vacheron Constantin se nalazi u prvim redovima industrije pravljenja ručnih časovnika. Ipak, pojavom modela Quai de l’ile , ovaj čuveni švajcarski brend kao da je prevazišao samog sebe. Reč je o časovniku koji se ne da porediti, jer je poseban baš onoliko koliko je poseban svaki kupac tog modela.

S

a modelom Quai de l’ile, Vacheron Constantin je predstavio novi koncept u kome kupci sami biraju materijal kućišta, narukvicu, brojke, čuvenu Vacheron Constantin krunu i na taj način čine da njihov san postane stvarnost. Na taj način, kupac dobija ne samo remek-delo koje ispunjava vizuelna očekivanja i onih najzahtevnijih, već i najkvalitetniji mehanizam, koji garantuje trajnost.

Teško je i zamisliti da časovnik izrađen po meri ne nađe trajno mesto u nečijoj kolekciji i baš zbog toga, ostali satovi dolaze i prolaze, a Quai de l’ile ostaje. Sam naziv kolekcije priča je za sebe, ali i namera da se kupcu pruži sama suština kompanije Vacheron Constantin. Naime, Quai de l’ile prva je adresa ove kompanije, osnovane 1755.godine.

Ipak, nije sve ni u imenu, već i u estetici i dizajnu koji odaju počast Vacheron Constantinu i njegovom plemićkom statusu među proizvođačima satova. Sa druge strane, materijal, način izrade i

92

zima 2011

sam mehanizam predstavljaju posvećenost ove kompanije stalnim inovacijama.

Kućište sata izrađuje se od paladijuma, titanijuma ili zlata. Testirano je pod pritiskom od 3 bara. Prečnik mu je 41 mm, a visina 12,90 mm. Da biste bili sigurni da na ruci imate original koji je nemoguće falsifikovati, Vacheron Constantin je izradio brojke uz saradnju sa švajcarskom firmom koja se bavi zaštitom pasoša i novčanica.

Svaki broj napravljen je od safirnog kristala preko kojeg je presvučen sigurnosni providni film sa sigurnosnim nevidljivim mastilom.

Kaiševi su izrađeni od pažljivo obrađene kože aligatora. Imajući u vidu sve ove podatke i činjenicu da je u sat ugrađeno i 27 komada dragog kamenja, cena od 50.000 dolara sasvim je opravdana.

Ukratko, ovaj časovnik ima sve. Prestiž, moć i performanse, tri stvari koje nikada ne izlaze iz mode, bar kada su časovnici u pitanju.

BREITLING TRANSOCEAN LIMITED OSVOJI NEBO

KAZALJ KA

VLADIMIR BOBETIĆ

Ljubitelji Breitling satova imaju jedan razlog više za radovanje. Redizajnirani model legendarnog Transocean časovnika u ograničenom izdanju, spreman je za poletanje.

Sa svojim modernim linijama, čistim i jednostavnim dizajnom i savršenim detaljima, ovaj časovnik reflektuje luksuz i prestiž.

T

okom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, Breitling časovnici pomogli su u osvajanju neba. Model Navitimer, prvi put prikazan 1952.godine, postao je kultni sat među pilotima i svim ostalim ljubiteljima avijacije. Šest godina kasnije, sa već izgrađenom reputacijom među pilotima,kompanija Breitling je predstavila svoj novi model Transocean. Sportski, čist i prefinjen dizajn ovog časovnika postigao je ogroman uspeh, a nekoliko decenija kasnije, isti model doživeo je ponovni bum razvojem putničkih aviona Karavela, Boing 707 i DC8, tri simbola brzine, konfora i sigurnosti u putničkom avio saobaraćaju.

Današnji model Transoceana odaje počast upravo modelu iz 1958.godine, deleći istu inspiraciju velikih putovanja avionom.

Linije novog Transoceana podsećaju na klasični hronograf sa kraja pedesetih godina prošlog veka, reinterpretiran u savremenom stilu našeg doba. U srcu ovog modela nalazi se mehanizam Caliber 01 u celosti razvijen i proizveden u radionici Breitling,kao i sertifikovani hronometar.

Kao uvod u serijsku proizvodnju modela Transocean, Breitling u ovoj ograničenoj seriji nudi kolekcionarima i entuzijastima 2000 satova sa kućištem od nerđajućeg čelika i 200 komada sa zlatnim kućištem. Časovnik će biti u ponudi u dve varijante brojča-

nika, Merkur srebrnoj ili crnoj boji, takođe sa narukvicama u dve varijante, kožnoj, izrađenoj od najkvalitetnije krokodilske kože i tkane metalne. Ograničena serija Transocean modela imaće u ponudi i providno kućište, dok će, kada počne serijska proizvodnja, sva kućišta biti neprovidna. Čuveno slovo B koje je logo kompanije Breitling, izrađeno je od osamnaesto karatnog zlata. Početna cena Transoceana u ovoj ograničenoj seriji biće 7.600 dolara.

zima 2011

93

oglas COLORING

oglas TRACO

PROLEĆE/LETO 2011

BITI POSEBAN, SAMO SVOJ MODN I TRENDO VI

IVAN KLEUT - ISTORIČAR ARHITEKTURE

Modni svet pupi i potpuno je jasno da su muškarci postali modno osvešćeni poput žena.

Taman kad ste pomislili da ste videli sve, bar kada je reč o modi, na modnim pistama se pojavi iznenađenje.

96

zima 2011

M

odni kreatori su odlučili da u 2011. unesu neke novine. Oni koji ne prihvataju nikakve koncesije, već svoju individualnost ispoljavaju klasičnim majicama kratkih rukava i farmerkama, sada će svoj osoben stilski izraz dopuniti topovima. Više neće samo žene šetati ulicom razgolićenog struka, to je moda koju će poneti i muškarci. Za početak, možda pre u teretanama i gimnastičarskim dvoranama, kako bi se bolje znojili, težeći da postignu figuru klasičnih grčkih kurosa. Nalik na stari mjuzikl Fame. Ipak, klasične majice nisu izašle iz mode. Modni duo Dolče i Gabana plasiraće na tržište seriju pamučnih majica sa printom lika glumca Džonija Depa iz kultnog filma s početka devedesetih Cry baby. Prema modnim kritičarima, i najobičnija bela pamučna majica ispod sakoa čini ovaj gornji odevni predmet manje formalnim i rigidnim.

godinama čine). S obzirom na intenzivan kolorit garderobe, da biste zaista izgledali kao Alisa u zemlji čuda, ili neki od likova iz te zemlje, trebalo bi poneti torbu neobičnog oblika i dizajna. Akcenat je na ogromnim XXL torbama, naročito na onim koje po dizajnu podsećaju na putne torbe. Dizajnirane su od kože, antilopa, platna, ili su rađene u različitim kombinacijama materijala. Aktuelne su i čvrste torbe, trapezastog oblika sa drškom i one bi trebalo da naslede klasične aktovke. To svakako ne znači da su klasične aktentašne demode, njihove ivice su remodelovane i zaobljene, i ne moraju se nositi samo službeno.

Cela 2011. godina je za modne gurue u znaku boja, preciznije u višebojnim kombinacijama.

Slaganje boja je osnovno načelo primerenog ukusa, ali muškarac u žutoj košulji i narandžastom šortsu ili bermudama je jedna od ovogodišnjih modnih vizija. Dakle, sloboda, vedrina i optimizam (taman toliko da se uklopi sa očekivanjima naše vlade kada je u pitanju društvo koje je pretežno sivo). U tom povratku na modu od pre nekoliko decenija, svoj proboj ima i zaboravljeni imidž Nika Slotera – raskopčane košulje. Pod uslovom da je torzo onoga ko je sebi dozvolio više raskopčane dugmadi definisan kao u reklamama.

S druge strane, oni koji ne vole svetle i intenzivne boje, imaju izbor u goth look-u koji se definiše kao jedna od tendencija ovogodišnjih modnih predikcija. Takvom izgledu više idu u prilog lanci i slični aksesoari, naročito ako su dugi kao večnost.

Bilo da je krenuo u teretanu ili na posao, muškarac bi trebalo da bude svestan da torba koju nosi govori mnogo o njemu (kao što cipele to već

MODNI TRENDO VI

Za muškarce koji za visoku modu priznaju isključivo eleganciju, kreatori su ostali dosledni jednostavnom kroju i dezenu. Crna, siva i teget odela će uvek biti konstanta, što ipak znači da muška moda nema tolike trendovske brzake poput ženske, i da se od osnovnih i klasičnih elemenata u modi nikada neće odustati. Ali, ako bi trebalo odabrati samo jednu stavku na kojoj modni sanjari insistiraju ove godine – to je laneno odelo. Ima ga u svim zamislima: od svetlijih, preko zemljanih tonova, do ipak dominantnih tamnijih nijansi. A umesto standardne bež boje, idealno bi bilo imati jedno belo odelo od lana, pogodno za svako doba dana. Svakako, za generacije koje tek otkrivaju sakoe i klasični kroj muških pantalona, dizajneri nude karirane printove, pruge i prugice.

Međutim, mnogi kritičari ocenjuju da su kreatori počeli da preteruju u realizaciji svojih vizija, pretvarajući muškarca u prilično feminiziranu strukturu. Kada bi žene obukle ono što dizajneri predlažu muškarcima da nose, ne bi ni najmanje izgubile na svojoj ženstvenosti.

U svakom slučaju, većina muškaraca se ipak neće odreći klasične muške garderobe, umerenih i pastelnih tonova zbog topova koje su početkom osamdesetih (prošlog veka) svi pravili sekući makazama stare dukserice. Ali će najveći proizvođači i brendovi početi reklamne kampanje za predstojeće sezonske trendove ranije, kako bi muškarcima pružili mogućnost da isplaniraju šta im je potrebno ne bi li, bože moj, bili u trendu.

Do tada, tranziciju u najavljene modne trendove možete prebroditi unošenjem elemenata intenzivnog kolorita. Da li ste ikada razmišljali da kupite azurnoplave patike koje biste nosili uz sivi kaput? Mlađim ženama bi se dopala vaša smelost.

zima 2011

97

ŽENSKA MODA 2011

MODN I TRENDO VI 98

zima 2011

K

ao i obično, mašti modnih kreatora nema kraja kada su žene u pitanju. Za svaku pripadnicu lepšeg pola, modna industrija nudi izbor od sofisticiranog glamura šezdesetih i sedamdesetih godina do pankerskog bunta.

S prolećem, na scenu se vraćaju raskošne siluete i ženstvena putenost pedesetih i šezdesetih godina. Žena u laganoj haljini sa porubom ispod kolena, ili suknja sa pojasom oko struka, koja pada u punom krugu, što je trend cele sezone, predstavlja viziju za kojom su tragali kreatori. Boje su sveže, a tkanina je lagana.

Međutim, osim izgleda američkih žena srednje i više klase kenedijevske ere, modni kreatori su ultimativni glamur pronašli u narednoj dekadi – sedamdesetim, i to u večernjim haljinama koje padaju poput svetlucavog vodopada.

Na sofisticiranoj eleganciji se ne završava. Naime, dnevna kombinacija je vrlo odmerena i jednostavna – pantalone visokog struka sa elegantnom bluzom – kombinacija s kojom iz poslovne dnevne varijante možete svuda odjuriti u noć.

Ovog proleća, u modnim trendovima jubilej će proslaviti takozvani military ili vojnički izgled – već deset godina se provlači kao alternativa za sve generacije mlađih žena koje ne vole glamur i eleganciju s crvenog tepiha. Pitanje je

TREND KAŽE 5

MODNi tRENDOvi

Niska štikla je kao ružna polusestra u porodici visokih štikli. Niti izdužuje nogu, niti definiše list, a još manje doprinosi da se žena na njoj oseti kao seks bomba! Ukoliko ih posmatrate mimo elegancije pedesetih i šezdesetih, videćete neobičan i neprivlačan komad obuće.

Trend na kom bi žene trebalo da stoje od ovog proleća su vitke štikle od 5 cm ili manje. Sama potpetica se krivi ka gazištu omogućujući veću stabilnost noge od klasične štikle.

Ali moda je moda, i što je jednom bilo, ode pa se vrati. Tako su i cipele sa niskom štiklom predodređene za udoban povratak.

– pred čim bi trebalo da kapitulira? Odgovor – pred trendom koji čeka svoj trenutak slave – pank! To je novi tematski trend koji će obeležiti sezonu od marta do septembra, a koji živi u underground pokretu već duže.

Kao i u muškoj modi, brojni su elementi koji će činiti žensku kolekciju, a s kojima nikako nećete omanuti. Lucidni Žan Pol Gotije, na primer, osmislio je modele za žene koje u sebi nose iskru pank buntovništva, a potajno žele da ukradu delić seksepila kan-kan igračica. Na garderobi to znači naborie, volane i čipke. Gotije nije za one koji su skloni uniformisanju i koji se drže trendova, jer se ni sam nikada ne povinuje trendovima. Međutim, bilo koji njegov model nosi se od mladosti do prve šetnje s unucima, objašnjavaju stručnjaci.

Trendovi kroz sezone evoluiraju, a svake sezone dva trenda se spajaju. I ovog proleća neće biti ništa drugačije.Ipak, ono po čemu će se proleće i leto, u modnom smislu, razlikovati od prethodnih sezona je nešto čemu većina žena više nije vična – duga suknja!

zima 2011

99

DECA I MUZIKA

MU ZIK A

RAZVOJ MUZIČKIH I PSIHOFIZIČKIH SPOSOBNOSTI KOD DECE MARIJA MARIĆ

Kod dece najmlađeg uzrasta primećuju se veliki kapaciteti za prihvatanje različitih informacija.

Najteža pitanja, zadaci ili problemi mogu biti veoma lako usvojeni, ukoliko je informacija adekvatno prilagođena detetu. Poznato je da ona lakše ovladavaju stranim jezicima nego odrasli.

Istovremeno učenje dva ili tri različita jezika kod dece se odvija brže i lakše.

J

edan od razloga jeste i oformljavanje govornog aparata koji se od samog početka navikava na dve ili više različitih postavki samoglasnika-suglasnika, dok je kod odraslih takav proces odavno završen. Značaj rada na razvoju svih funkcija ili sposobnosti kod dece najmlađeg uzrasta je veliki, ali i najefikasniji. Rad sa decom otkriva veliki broj njihovih mogućnosti i predispozicija.

Muzika je umetnost kojom se može dopreti do najistančanijih osećaja kod dece, kao i postizanja umetničkog i psihofizičkog razvoja. Slušanje, a potom i pevanje muzike razlicitih žanrova, važan su element u razvoju muzičkih sposobnosti. Detetove reakcije koje proizilaze iz slušanja muzike, mogu biti jedan od pokazatelja muzickih sposobnosti.

100

zima 2011

poput dečijih uspavanki. Agresivna muzika koja stvara nemir kod deteta ne bi trebalo bude na programu za puštanje ni u jednom periodu dana.

Muzika i razvoj ličnosti Razvoj muzičkih sposobnosti kod dece u grupi, nosi višestruku ulogu u razvoju njihove ličnosti. U muzičkoj radionici postiže se razvoj sluha, govorno-glasovnog aparata, ritma, kreativnosti, ovladava se muzičkim oznakama kao i sviranjem na instrumentima Orfovog instrumentarijuma. Grupno muziciranje i postizanje rezultata u timskom radu, nosi prilagođavanje različitih karaktera. Razvijanje svesti o važnosti kolektiva i razvijanje konstruktivnosti kod pojedinca, kako bi postavljeni zahtev bio izvršen najbolje, utiče na socijalizaciju. Ona je jedan od najbitnijih parametara za pravilan razvoj ličnosti. Proces prilagodjavaja pojedinca u grupi s početka rada, može biti problematičan kod dece uzrasta tri–četiri godine, pogotovo ukoliko ono nije imalo iskustvo boravka u vrtiću, gde je proces socijalizacije započet. Ponekada je osim saradnje roditelja i predavača neophodna i pomoć psihologa.

Deca uzrasta do pet godina, najefikasnije savladavaju odredjene zahteve, ukoliko imaju svoju ulogu u igri. Stručno osmišljene muzičke igre, zahtevaju zabavu koja je neophodna radi održavanja, inače kratke koncentracije deteta ovog uzrasta. Svako dete, na primer, postaje lik iz poznate bajke, te kao takavo do kraja muzič-

M UZIK A

Muzika motoričnog ritma budi pokret kod deteta, te je takva uloga muzike od velikog značaja za fizički razvoj.

Pokretanje nogu, ruku, prstiju ili ostalih delova tela doprinosi činjenici da muzika ima višestruku ulogu. Dakle, dečija igra prikazuje njihov doživljaj muzike, podstiče kreativnost i slobodu govora tela. Prateći ovakav vid muzičkog izražavanja može se upoznati detetova ličnost, karakter, sklonosti, kao što se mogu ustanoviti eventualni emocionalni problemi odrastanja. Određeni muzički odlomci izazivaju različite reakcije, te muzički stručnjaci mogu proceniti sklonosti, potencijale ili eventualne emocionalne probleme detetovog odrastanja.

Muzika odsvirana glasno (forte) kod pojedine dece budi reakciju oduševljenja, dok se kod neke uočava osećanje straha. Tihe i nežne melodije uglavnom rezultiraju reakcijama u kojima deca pokazuju nežnost i osmehuju se, međutim neretko se može primetiti i osećanje tuge. Postoji dosta razloga za ovakve reakcije, međutim, pravi razlog se može ustanoviti samo posle određenog vremenskog perioda rada sa pojedincem. Puštanje raznovrsne muzike, praćenje pozitivnih reakcija deteta kao i zajednička interakcija (roditelj-dete) kroz igru i pevanje, jeste dobar početak za razvoj muzičkih sposobnosti i pre svega formiranje zdrave ličnosti deteta.

Adekvatna selekcija muzike za različito doba dana ili noći je izuzetno bitna, te je pred san neophodna tiha, nežna muzika sporijeg tempa

PUŠTANJE RAZNOVRSNE MUZIKE, PRAĆENJE POZITIVNIH REAKCIJA DETETA, KAO I ZAJEDNIČKA INTERAKCIJA KROZ IGRU I PEVANJE, JESTE DOBAR POČETAK ZA RAZVOJ MUZIČKIH SPOSOBNOSTI KOD DETETA zima 2011

101

MU ZIK A

ke igre glumi, dok ,,usput” ovladava muzičkim zadatkom pesmicom ili ritmičkim problemom.

Prema istraživanjima psihologije dečije igre, smatra se da je igra ozbiljna stvar. Doprinos tome daje i rad ,,Muzičke radionice Mari Mari”, u kojoj se višenamensko bavljenje detetovom ličnošću postiže putem muzike, zabave, sviranja, nastupa, snimanja dečije muzike i druženja. Put od igre do znanja jeste najlepši modus koji bi trebalo ponuditi svakom detetu.

Diskriminacija dece najmlađeg uzrasta, koja nisu ispoljila ili nemaju muzičke sposobnosti, uočljiva je u obrazovnom sistemu kada je ova umetnost u pitanju. Postavlja se pitanje, da li dete koje nema muzički talenat ne bi trebalo da razume, voli, poznaje i izražava se kroz muziku? Muzička radionica, nosi posebnost u svom programu, upravo zbog toga što njeni članovi nisu samo ona deca koja već imaju muzičke sposobnosti kao dar, već i ona sa kojom bi trebalo raditi na razvijanju svih elemenata muzike. Deca koja nemaju predispozicije za muzički razvoj, u programu radionice mogu imati višestruke koristi. Pored socijalizacije, ona mogu ovladati sviranjem na instrumentima Orfovog instrumentarijuma, te na taj način ravnopravno

učestvovati u muzičkim igrama. Rad na razvoju govornog aparata i pravilnom izgovaranju reči, postiže se brzalicama i vežbama koje su od velikog značaja za lep i pravilan govor. Muzičko opismenjavanje, poznavanje kompozicija kao i razvijanje ljubavi ka ovoj umetnosti, gradiće dete bez muzičih predispozicija u svestranu ličnost.

Namenske kompozicije, koje pored osnovne funkcije razvijanja pevačkog aparata, imaju i ulogu npr. učenja slova azbuke, jesu jedne od omiljenih kod dece. Veoma brzo, s lakoćom i kroz zabavu, deca ovladavaju teškim zahtevima, za razliku od suvoparnog učenja koje može potrajati danima, čak i mesecima. Pesmice sa tekstom ovakvog sadržaja jesu i spontana priprema za osnovno obrazovanje.

Pravilno usmeravanje dece u vremenu u kojem dominira savremena tehnologija nosi svoje breme. Sve manje dece viđamo u parkovima kako vreme provode u konstruktivnim igrama. Veća usamljenost, fizička, sociološka i emocionalna neaktivnost doprinosi lošoj izgradnji njihove ličnosti. Na televizijskim programima sve je manje kvalitetnih, edukativnih sadržaja za decu, što navodi na pitanje kojim putem idu najmlađi? Svest o ovakvim problemima može biti put da svom detetu stvorimo lepše i kvalitetnije odrastanje.

PREPORUČUJEMO

DOGAĐAJI KOJE NE TREBA PROPUSTITI 33. sajam turizma

Kalendar

(24. FEBRUAR – 27. FEBRUAR) BEOGRADSKI SAJAM

na dva dominantna, komplementarna modela: majku i seksualni objekat. Međutim, između te dve nastale uloge su paralelne uloge koje su ženama poslužile da se oslobode pasivnog, pokornog položaja kako bi postale aktivni subjekat. A te uloge obuhvatale su lov, sport, ratovanje, političku moć, kao i magiju i religiju.

niji u poslednjih nekoliko godina.

Umetnički direktor FEST-a, Borislav Anđelić, i selektor Ivan Karl, odabrali su više od 70 filmova, a sa tolikim izborom i diverzitetom programa, malo ko će ostati nezadovoljan.

Drugi sajam vina

(24. FEBRUAR – 27. FEBRUAR) BEOGRADSKI SAJAM Istovremeno sa Sajmom turizma, najatraktivnijim i jednim od najposećenijih sajmova, održava se Sajam vina. Na jednom mestu, predstaviće se najugledniji domaći i regionalni proizvođači vina, vinski podrumi, kuće vina, kompanije koje distribuiraju ovo piće bogova.

Na štandovima izlagača, svakodnevno će se organizovati brojne degustacije, a kao nezaobilazni segment Sajma, biće aukcijska prodaja vina.

Publika će gledati skoro sve najbolje i nagrađene filmove sa najvećih festivala u poslednjih godinu dana, kao i druge značajne nove filmove svetske produkcije.

FEST će otvoriti holivudski glumac Ralf Fajns i to svojim rediteljskim ostvarenjem Koriolan, koji je sniman i u Beogradu tokom 2010. godine. Reditelj Dejan Zečević imaće čast da zatvori festival filmom Neprijatelj.

Izložba Heroine

39. FEST

(25. FEBRUAR - 6. MART) Tradicionalno, filmofili će ovaj deo zime provesti u Sava centru, Kulturnom centru i Muzeju Kinoteke, ali i u renoviranoj dvorani Doma omladine.

Ovogodišnji FEST biće najfilmatič-

106

zima 2011

je u knjigu Ginisovog rekorda kao najmlađi instrumentalista koji je snimio violinske koncerte i Betovena i Čajkovskog! Nikada nije krila ljubav prema aktuelnim muzičkim pravcima u koje je inkorporisala klasične melodije.

Na svojim nastupima svira na dva tipa violina – klasičnom modelu Guadagnini iz 1761. godine i električnom Zeta Jazz. Guadagnini violinu čija se vrednost procenjuje na 150 hiljada funti, dobila je na poklon od roditelja. 1995. godine bila joj je ukradena, ali srećom, vraćena je posle dva meseca. Često kupuje violine i kasnije ih prodaje, dajući novac u humanitarne svrhe.

Koncert Vanese Mej (27. FEBRUAR) BEOGRADSKA ARENA

Harizmatična i seksi. Talentovana i veštih prstiju. Vanesa Mej ušla

(OD 8. MARTA DO 5. JUNA) MUZEJ TISEN-BORNEMICA, MADRID Izložba Heroine predstavlja žene u njihovoj aktivnoj ulozi i kroz krizu polnog identiteta u zapadnoj umetnosti, od renesanse do danas. Lik žene se često svodi

48. međunarodni sajam automobila (25. MART – 4. APRIL) BEOGRADSKI SAJAM

Najstarija zvanična međunarodna izložba drumskih vozila u ovom delu Evrope u tradicionalnom terminu po kalendaru međunarodne asocijacije OICA. Za sve one kojima Beogradski sajam automobila nije dovoljan, u Ženevi se Međunarodni sajam automobila održava od 3. do 13. marta.

37. MEĐUNARODNI SAJAM GRAĐEVINARSTVA (12. APRIL – 16. APRIL) BEOGRADSKI SAJAM