ArhArt broj 3, jesen 2011 by MaxNova Creative

SRPSKI CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE

godina I BROJ 3 jesen 2011

godina I broj 3

UVODNIK

Hedonizam i hibernacija Sunce se ciklično, jednom godišnje približava Zemlji i uskoro će nam biti najbliže, upravo onda kada nam bude bilo najhladnije – jer, obasjavaće nas pod nepovoljnim uglom. Eto jednog od paradoksa preko koga možemo da shvatimo mnogo toga još. Zato sunca nikad dosta, od kada su nastupila prohladna i kišovita proleća. A leto je proletelo, ispred nas je prva jesen, pa zlatna miholjska, još dugo umire dan, a zlatoruni oktobar čini se da je još uvek daleko. Lepi dani kao nikad. Divni hedonizam. A mi deca raja, opet bi poželeli da se kao u detinjstvu leto produži u beskonačnost, da trenuci bezbrižnosti bar na momente izgledaju večno. A jesen je prapočetak sledećeg vremenskog ciklusa, jesen je radna, sabira se urađeno, izgrađeno, ostvareno, uzgajeno, sakupljeno, uskladišteno, gleda se u bilansno ogledalo predhodne godine i da li su takvi rezultati dovoljni da se izdrži dolazeća, nastupajuća godina. A vremena nisu laka. Klimatske promene su samo još jedna novina u našoj veoma uznemirenoj globalno lokalnoj svakodnevnici poslednjih dve decenije, od kada smo polako počeli da shvatamo da smo zauvek izgnani iz raja, i da su prošla bezazlena leta. I kao što izgleda da ne volimo više nove stvari i novine jer su nam uglavnom donosile nevolje, mi smo izgradili odbrambene mehanizme da ih (navodno) ne primećujemo, ne vidimo. Klimatske promene i nova pravila građenja tako će tek jednog dana doći na red da budu ugrađena u stanove, radne prostore, zelene krovove i terase. Svetska kriza energije traje već četvrtu deceniju, ovde kod nas nije ozbiljno ni primećena. Širom zatvorenih očiju. Iskušenjima nikad kraja, ali ni izazovima. Naučili smo ipak da mislimo da nismo idealni, ali i da ceo svet ima neke svoje probleme. Kriza postaje način života. ArhArt, zamišljen kao sinteza arhitekture, umetnosti i dizajna, ujedno prati godišnje vremenske cikluse, i ovo je za njega prva jesen u koju ulazi sa svojim trećim brojem. Ovde nema krize. Otvarajući tu jesenju bilansnu stranicu možemo da kažemo da smo do sada uradili nešto veoma hrabro i prvi put, i da i dalje pokušavamo da napredujemo stalno podižući kvalitet, a

ZORAN LAZOVIĆ glavni i odgovorni urednik time i vaše zadovoljstvo dragi čitaoci. I to jeste jedno zlatno pravilo: kada sve opada treba nešto stvarati, podizati, graditi, deliti... A preti nastupajuća i ne samo zimska hibernacija. I takav izazov smo prihvatili, da kroz pozitivnu kulturološku optiku izvučemo suštinu smislenog supstrata kroz koji je moguće živeti ispunjeno, sa punim zadovoljstvom stvaralačkog i radnog hedonizma, i uopšte na život sa stilom. Čekajući više od decenije da prorade najvažnije nacionalne institucije kao što su Narodni muzej, Narodna biblioteka, Muzej savremene umetnosti, dočekali smo jedan objekat kulture posle više decenija - izvanredni arhitektonski objekat - aneks kuli Nebojši u kome leži seme srpsko-grčke evropske modernosti i revolucionarnih nacionalnih pokreta Balkana u liku Rige od Fere i njegovih drugova saboraca. Investicija je bila donacija grčke vlade koja nam daje recept da i u najtežim trenucima treba obeležavati najznačajnije i najvažnije poduhvate i ulagati u kulturu. Programski softver ove kuće je veoma živahan i postaje značajna okosnica kulture grada. Rekonstruisan je legat porodice Čolakovića, a Narodna biblioteka je završila jednu od faza svoje revitalizacije. To su prostori koji nam omogućuju kulturni hedonizam. Radni hedonizam obezbedićemo sami. I ne samo to. Moramo se ponovo pronaći u kulturi koju treba da ponovo sami stvorimo otvarajući se prema bližnjim, kroz međusobni podstrek, pomaganje i deljenje, kroz neophodni kvalitet i međusobno takmičenje. Da li smo zaboravili da budemo dobre komšije, pravi prijatelji, odgovorni roditelji, muževi, supruge? Da li smo se toliko posebičili da smo se izgubili? Setimo se budnosti i nad nama stalnog dežurstva Duška Radovića. Jedino tako ćemo se vratiti u zemaljski Raj. Kada popravimo sebe popravićemo i svoj veoma uzdrmani, okrnjeni imidž. Možda na ovo proleće krene i naše kulturno i privredno proleće. Šta da Vama i nama poželimo, dragi čitaoci, kakvo sutra? Ako ne do sledećeg broja onda do prolećnog: da nas bude dvadeset miliona srećnih, prosperitetnih, da stvorimo uslove u kojima možemo da iskažemo sve svoje talente za život, rad, umetnost, da budemo u vrhu svih top lista, da bude kraj svih svetskih i naših kriza, da uspe buđenje naše privrede i oživljavanje svih sektora privrednog, društvenog i kulturnog života, da stvorimo bolje standarde života i rada, da imamo političare koji se ne vide i ne čuju, a rade za sve nas, da se ostvari taj divni životni i radni hedonizam koji ima smisla i donosi rezultate. I novu filharmoniju. I da nema hibernacije. I da ima zajednice.

Moramo se ponovo pronaći u kulturi koju treba da ponovo sami stvorimo otvarajući se prema bližnjim, kroz međusobni podstrek, pomaganje i deljenje, kroz neophodni kvalitet i međusobno takmičenje

jesen 2011

U FOKUSU

Izložba Gorana Đorđevića u Salonu Muzeja savremene umetnosti

Kopija vrednija od originala

TEKST: STEFAN NOVAKOVIĆ foto: nenad petrović

beskrajno kopiranje modrijana donosi novu vrednost

slikarstvo kao zavodljiva igra kiča

savremena umetnost pod budnim okom lenjinove doktrine o upotrebi stvaralaštva

jesen 2011

Goran Đorđević je simbolično i faktički vratar u tri muzeja, na tri strane zemljine kugle:Salon Deflores u Njujorku, Muzej američke umetnosti u Berlinu i Kunst istorišes muzeum u Beogradu. Time pokazuje da je na nekoj vrsti linije koja deli svet umetnosti od realnog sveta. O toj liniji svedoče i njegovi radovi izloženi u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Đorđević postavlja radikalne teze koje dovode u pitanje aksiome na kojima počiva umetnost. Jedna od tih radikalnih teza je: KOPIJE SU VREDNIJE OD ORIGINALA. Objašnjenje je do suza logično. Dobro urađena kopija sadrži u sebi original, ono što original materijalno jeste, plus narativ o originalu koji se razvija iz kopizma. Hegelijanci bi rekli dva je više od jednog, odnosno kvantitet će sledom istorijskih trijada dati kvalitet. Đorđević je do apsurda uporno kopirao jednu sliku Pita Modrijana i tome kaže:“Između Modrijanove kompozicije i kopije koju sam napravio skoro da nema razlike. Međutim, slika koju je Modrijan radio verovatno je rezultat njegovog interesovanja za odnose između površine i boje, dok je njena kopija rezultat mog interesovanja za sam problem kopiranja...Kopija je slika po svim slikarskim parametrima, a ipak se njena ideja nalazi izvan same slike“. Autor je potekao iz avangardnog miljea Studentskog kulturnog centra u Beogradu, sedamdesetih godina. Studirao je elektrotehniku.

SADRžAJ

sreća je jezivo teška, to je grozno teška stvar HEDONIZAM I HIBERNACIJA Uvodnik

KAD PARK POSTANE AVANTURA

KOPIJA VREDNIJA OD ORIGINALA U fokusu

SVETLI RIM ISPOD BEOGRADA

POLJUBAC KOJI JE OŽIVEO SKRIVENE DUŠE KUĆE

BELGRAD – MOMENTE DER ARCHITEKTUR

BUDUĆNOST METROA JE TRAMVAJ

13 16

BEOGRAD BY SAVOGRAD Foto editorijal SLAVIJA PRESTONA SREDIŠNJICA PROVINCIJE FASCINACIJE RIBNJAKA „SVETI NIKOLA“

EVROPSKU UNIJU TREBA UJEDINITI

vesti iz arhitekture

SLIKA OD HILJADU REČI

TRANSPORT MORA U PARIZ

buđenje spavaonice Međunarodni konkurs za srpski Centar za promociju nauke na Novom Beogradu

Dr Aleksandar Ivančić, svetski ekspert za infrastrukturno planiranje i energetske sisteme

Stojan Maksimović, globalni arhitkekta, projektant kompleksa Sava centra

gradski trg proizvodi energiju

LEPOTA OBJEKTA PROISTIČE IZ NJEGOVE FUNKCIJE

Miloš Šobajić, slikar, vajar, profesor

DUNAVSKI AMFITEATAR BEOGRAD

KROV NAD KORENOM EVROPE

58 64 67 70

GEDŽETI

humanoidi će biti realniji od ljudi

biblioteka iz budućnosti ženski san u ratu života ima samo na groblju

novi umetnički svetovi

80 84

petao jede lava

zeleni krovovi beča

92 97

korbizje i srbi

sašijte mi jedan automobil!

bog čuva ateističko delo

100

ostrvo hilton hed u južnoj karolini

103

LJUDI I DOGAĐAJI

106

znakovito tri

Osnivač i izdavač: “Neimar V” a.d. , Kneginje Zorke 2, 11000 Beograd Arhart – časopis za arhitekturu i umetnost. Adresa redakcije: Knjeginje Zorke 2. E-mail: redakcija@neimarv.rs Predsednik izdavačkog saveta: Radivoj Cvetićanin. Glavni i odgovorni urednik: prof. Zoran Lazović. Direktor projekta: Milan Atanasijević. Stručni saradnik redakcije: Tanja Milićević. Art Direktor: Milan Novičić. Fotograf: Nenad Petrović. Lektor: Nada Dautović. ISSN: 2217-4761. Distribucija: NeuMedian. Tiraž: 5.000. Časopis izlazi tromesečno. zima 2011

FOTO EDITORIJAL

Pogled na hotel Continental

zima 2011

Apartmani Savograda

FOTO EDITORIJAL

BEOGRAD by Savograd Dijalog starog jezgra Beograda i Novog Beograda oživi kad god se neka kula sagradi. Kao da preko Save zavibrira „elektronsko dozivanje“ koje se može zamisliti kao neke Tesline munje. Kupole i kule razgovaraju – ko ne veruje neka podesi aparat za slušanje nečujnog. Savograd je ponos Novog Beograda. Tri kule, krila, nekom liče na zmaja koji poleće, veličine su 55 000 kvadratnih metara! Kada je ovaj apartmanskokancelarijski vilajet završen, time se nije samo popunio trougao na levoj obali Save, koji čine hotel Hajat, Geneks apartmani, Sava centar. Nego? Zahvaljujući Savogradu i Beograd se dovršava kao metropola. A u metropoli stalno vibriraju poruke sa jedne na drugu obalu reke. FOTO: nenad PETROVIĆ

Pogled na Beograđanku

zima 2011

Intervju broja

MILOŠ ŠOBAJIĆ, SLIKAR, VAJAR, PROFESOR

SREĆA

JE JEZIVO TEŠKA, TO JE GROZNO TEŠKA STVAR

Razgovarala: Biljana Bojković

Kaže da pripada tipu germanskih ekspresionista i da mu je nemačka savremena umetnost najbliža. Iako je imao preko osamdeset samostalnih izložbi širom sveta, Miloš Šobajić stvara kao da mu je trideset godina, sa osećajem da najveće delo tek treba da uradi. Istim intenzitetom radi i kao dekan i profesor slikarstva na fakultetu za umetnost i dizajn „Megatrend“ i kao vanredni profesor u kineskoj visokoj školi za primenjenu umetnost „Luixun Akademiji“ u gradu Šenjan

jesen 2011

- Jake boje, snažan izraz i korak, veliki korak, raskorak... i sve to je „brutalno“ i progresivno. Sve to je Miloš Šobajić? Taj korak ja radim veoma dugo, u stvari oduvek. U ovoj mojoj monografiji otkrio sam neke slike koraka, boga pitaj, još iz 1977. Znači, stalno me taj korak interesuje i radim korak, ali sam ga od nedavno nekako definisao sebi i došao do nekog novog, mog, estetskog pogleda na korak, odnosno raskorak. To je za mene nešto jako snažno, energično, moćno, ili bar ja to tako vidim i tako želim da ga predstavim. I taj korak je vizuelan, taj korak je baletski i naš korak. On je u isto vreme, pre svega, jako sputan kod mene. Svi ti koraci su zavezani, zakačeni za nešto, neke tegove, nešto ih vuče nazad, ali oni ipak jure napred. Ja sam uvek u nekom škripcu sa vremenom i uopšte, negde u problemu, egzistencijalnom, što se kaže.

- Čime ste osvojili Pariz? To je moja želja, moja energija, moje dokazivanje, moje slike, najzad... ali sve skupa utiče da se dođe do jedne situacij da sam ja sa 27 godina živeo tako. To je fantastično. Ja sam kao mladić živeo od mog posla u sred Pariza, i to ne od nekih buketa cveća, portreta na Monmartru i tako dalje, nego od jednog slikasrtva za koje sam ja smatrao da je ozbiljno. Letos mi jedna ruska bogatašica kaže da su moje slike „brutalne“, „ to su tak’ brutalne...“ Ljudi gledaju na to kao „brutalno“, ali ja sam to „brutalno“ prodavao i živeo od „brutalnog“. Nisam potpao pod njihov uticaj i radio kao svi. Nisam. Nisu svi obožavali to što ja radim, niti sam ja hteo da se uklopim u njihov trendove. Doneo sam moj način gledanja na slikasrtvo i to razvijao. Ja sam uvek bio svoj, odnosno Beograđanin u Parizu. Eto, kao što je to bio Dado Đurić, kao što je to bio Vlada Veličković. Dado Đurić je bio jedan od najvećih slikara, i za njega se može reći da je bio brutalan.

Pariz mi je otvorio sva vrata

Najveći slikari su brutalni

- Prvi, životni, veliki korak bio je Pariz. Sa 27 godina i suprugom Lotos, Miloš Šobajić je napustio Beograd. Postojala su dva razloga za to. Prvi, da pobegne od osude, tada slavnih beogradskih slikara koji su držali likovnu scenu, a o kojima se danas malo zna, drugi da vidi Pariz i pokaže Parizu šta zna i ume. Kako ste napravili taj prvi veliki korak?

- Čime je Pariz vas fascinirao?

Bio sam jako uobražen, kao svi mladi ljudi i mislio da ja mogu sve, a Pariz je tada predstavljao čudo u likovnoj sceni, bio je pravi megalopolis. Ceo svet se sjatio u Pariz od Južne Amerike do Japana, preko Evrope, Rusije pa i Srbije. Svi smo mi pohrlili tamo. Bilo nas je

Intervju broja

oko 65000 slikara, u ono moje mlado doba. Od tih 65000 je možda nas 50 živelo samo od slikarstva. I ja sam imao tu šansu da živim samo od slikasrtva. Nit je moja žena radila, niti sam ja imao neku rentu. Imao sam ugovore sa galerijama i živeo od toga. Bio sam jedan mladi slikar koji tamo radi, hara. Meni je Pariz otvorio sva moguća vrata. Išao sam u Njojork, izlagao u Americi, Francuskoj.

Ja volim istoriju, a tamo sam mogao prstima da dodirnem istoriju. Niko Pariz nije palio, niko ga nije rušio, on postoji dve hiljade godina. Pariz je najnegovaniji grad na svetu. Pariz čuva kulturu, svoju i svetsku, koja mu je došla na ruke. Ja sam iz neke svetske baštine došao kod njih, i ne samo ja nego sve moje kolege, tamo sam vrlo malo francuskih slikara poznavao. To je jedan otvoreni grad, to je fascinantno. Nema takvog grada. Leonardo Da Vinči je bio prvi strani slikar, gost Pariza i Fransoa I. Posle njega, nas milion je došlo. I mogu vam reći, kad već o tome pričam, da ja mislim da nema grada gde se više umetnika ubilo nego u Parizu. Ja znam bar jedno sedam, osam, koji su se tamo ubili jer nisu

TA MOJA ŽELJA DA IDEM NAPRED JE U STVARI TAJ „KORAK“ I NIKO ME NE ZADRŽA OSIM SMRTI. jesen 2011

foto: nenad petrović

- Povoda ovom razgovoru ima mnogo, najnoviji je “sveža” postavka, pod nazivom „Raskorak“ - sa skulpturama visokim i do 6 metara! U toku ove godine gigantske skulpture obišle su Lijež, Suboticu, Temišvar, Pečuj i čuveni muzej Danubianu u Bratislavi. Takođe, planirano je da izložba bude postavljena u Bariju, Karlsrueu i Londonu, gde će izaći i četvrta monografija o njemu, koju potpisuje Edvard Lusi Smit, jedan od najuticajnijih teoretičara moderne umetnosti.

Intervju broja Nisam mogao da gledam više platno, to je počelo da mi bude skučeno pa sam onda krenuo u skulpturu, pa onda pola slika pola skulptura

ostvarili svoje snove. Pa prvi koji se tamo ubio je Van Gog, doduše nije u Parizu ali je u Francuskoj, pa Modiljani, pa tako dalje...

- Dve grupe slikara otišle su u Pariz. Prva između dva rata, na čelu sa Cucom Sokić, Milom Milunovićem, Peđom Milosavljevićem, a druga grupa je čuveni „Pariski krug“ kome je i Šobajić pripadao. Prvi su otišli da bi se „napojili“ i slikarska dostignuća Pariza doneli u tadašnju Jugoslaviju. Pariski krug je promovisao beogradsko slikarstvo u Parizu. Ne da je Pariz „pao na dupe“ kada je video to beogradsko slikarstvo, nego je zabeleženo da je nas nekoliko donelo nešto što nije rađeno u Parizu do tada.

I to je bio jedan fakat, istinit, da mi ništa nismo ovamo doneli iz Pariza, nego smo mi odneli iz Beograda i obogatili Pariz, za to malo. A to je strašno malo, recimo jedan mikron, da ne kažem da smo doneli nešto kao kubizam ili nadrealizam, daleko od toga, ali smo doneli beogradsko slikarstvo. Mi nismo potpali pod francusku školu, nadrealizam ili kubizam.

Beogradski stil - Koji su to elementi koji su definisali beogradsko slikarstvo? Pa to je bilo „crno“. Da, to je bilo „crno slikartsvo“. To je nešto u nama, verovatno genetski, da radimo takve slike, što oni kažu „crne slike“. Ovde je bio

napadnut taj „crni talas“ od strane domaćih komunista i njihovih podržavalaca, ali u Parizu su tada govorili „ a pa to su beogradski slikari“.

- Da li je čuveni Pariski krug u stvari bio partijski krug? Niko tu politički nije uspeo u Parizu. Niko nije imao nikakve policijske ili partijske pare, da ja znam, pa da tamo od toga živi, što ne bi bilo loše da je Srbija dala pare svojim uspešnim slikarima u Parizu. Mnogo bolje bi bilo i Srbiji i nama da je to bilo urađeno, kao što to druge države rade. Dobre zemlje pomažu svoje umetnike, ali realno ih pomažu. Ova naša zemlja ne pomaže, ni tada ni sada. Neke finansira šakom i kapom bez ikakvih rezultata jer ti umetnici

na međunarodnom planu ne predstavljaju ništa. Oni sebi sazidaju kuću, kupe par stanova, auto i dobiju mogućnost da rade, ali od tog rada, narod nema nikakve vajde. Nemci imaju svoje slikare, svoje muzičare, pisce koje izuzetno podržavaju na svetskoj sceni. To isto rade Francuzi, Italijani, Englezi i zato mi znamo njihove umetnike. Ne zato što su talentovaniji i bolji od nas, već zato što su pomognuti od sile koju predstavlja država.

Zašto ste krenuli u svet Skulpture? Nisam mogao da gledam više platno, to je počelo da mi bude skučeno pa sam onda krenuo u skulpturu, pa onda pola slika pola skulptura.Volim da radim skulpturu, jako, sad ću da radim neke stvari, sasvim nove,

- Jedna od značajnijih izložbi koju je Miloš Šobajić imao ove godine je postavka u Slovačkoj u muzeju Danubiana. U pitanju je privatni muzej koji se nalazi na dunavskoj adi u Bratislavi. Holanđanin Gerard Mojlensten je pre više od jedne decenije tu napravio mali slikarski raj. U ovom muzeju izlažu značajna imena moderne umetnosti i afirmisani svetski umetnici. Danubiana je došla sasvim iznenada. Ja sam imao zimus izložbu u Ministrastvu kulture Slovačke i tada su me pozvali. Izložba je trajala čitavo leto. To je ogroman, prelep prostor. Bilo je sve perfektno, izvanredno. Kažu da takvu posetu nikada nisu imali. Niz predsednika sa suprugama dolazili su da je vide, a među njima i predsednik Evropske Unije sa suprugom. Sve strane goste koji su dolazili u Slovačku, vodili su da vide tu izložbu. Prodao sam nekoliko slika. I muzej je kupio nekoliko slika. Nikad nisam imao tako lepo iznenađenje kao sada, da prodam za vreme izložbe.

šobajićeva skulptura - slika na zgradi u takovskoj 5

ogromne. Nešto sjajno, neke kao bazene, sa ljudima,videćete.

- Napravili ste skulpturu koja je na fasadi nove zgrade u centru grada. Neki ljudi osuđuju to vaše delo, i za njih je to kič. Ja mislim da je u Beogradu ovo prva zgrada od drugog svetskog rata koja nosi jednu skulpturu na sebi. To je Mihajlo Mitrović, naš doajen arhitekture, tražio da napravimo nešto. On je hteo neke moje ruke, raširene ruke, pa na kraju nismo ruke stavili, jer je za ovakvu jednu zgradu bolja ta ptica. Ona je pogođena u letu, pa se malo nakrivila, a ono koplje veliko, crveno silazi i tačno udara u nju. To je kao neki beli, veliki orao koji leti ali je udaren u letu. Meni se sviđa. Mislim, ne mogu

da kažem da mi se ne sviđa. Moglo je da bude sto puta bolje, moglo je to da bude luđe, ali ja sam stalno pazio da vlasnik zgrade ne bude nezadovoljan i kaže „ne mogu da prodam ništa zbog te grozne skulpture“ . To je moglo da se desi. Skulpture u gradu su znate, jako opasne. Na trgu ne možete da stavite autorsku skulpturu, tu uvek dođe jedna lopta, jedna kocka, jedno ništa. To može da ide. A da neko stavi skulpturu koja nešto predstavlja, koja nešto treba da kaže ili ima neku određenu formu, to je jako, jako teško. Odmah imate te peticije, proteste. Ja sam to doživeo dva puta, i ne samo ja nego mnogi umetnici. Dobio sam narudžbinu da napravim jednu veliku skulpturu u Nemačkoj. Ja sam napravio jedno čudo,

ogromno. Posle par meseci je pomereno sa tog trga jer su došle peticije građana i radnji da im je pao promet zbog nje. Oni su je pomerili i stavili tamo ispred nekog Univerziteta, van gradskog centra. Jednu sam napravio za Herceg Novi, pre par godina, na zahtev mojih prijatelja. Ogromnog čoveka koji skače u vodu, fantastičan je. I tu je takva buka bila. Neki ribar koji me je jednom vozio, rekao mi je „Đaci lošije uče u školi od kada je ta skulptura tu...“ Eto, tada sam shvatio da ljudi ne mogu da podnesu da vide u gradu nešto što nije kocka, lopta, stub, Karađorđe, Napoleon, ili neki konjanik. Takav je ljudski um.

- Želite da „šokirate“ javnost? Teško da slikarstvo može da šokira, osim u onom smislu da vas potrese, da se naježite, da osetite jednu energiju koja puca, jedan šok. To je moj cilj bio oduvek. Da li sam u tome uspeo, ja to ne mogu da kaže. Nekad jesam , nekad nisam.

MOJA ŽELJA JE ODUVEK BILA DA ŠOKIRAM ENERGIJOM, NEKOM SCENOM I SVAKI PUT KAŽEM IĆIĆU DALJE. NAPRAVIĆU NEŠTO ŠOKANTNO, POTRESNO, DA SE LJUDI NAJEŽE. KAO ŠTO SE JA NAJEŽIM KAD SLUŠAM HENDLA. ETO, TO BIH VOLEO, DA SE LJUDI NAJEŽE KADA GLEDAJU MOJE SKULPTURE I SLIKE.

Intervju broja

DANUBIANA

Intervju broja

- Kakve ljude volite?

- Da li je vas šokiralo i da li ste se naježili, ali od negativnih emocija, kada su za vas rekli da ste „nacionalistički intelektualac“? Pa ti koji su me tako nazvali su u stvari nacionalisti. Ja sam nacionalista? Pa neka sam, to je najlakše reći da bi se okarakterisao neko. A šta su ti ljudi, koji su mene tako okarakterisali? Ja nemam ništa protiv da kažu za mene da sam ja nacionalista, srpski, francuski, evropski... ali ne vidim šta to znači. Uopšte mi nije jasno. Znam šta hoće da kažu, da ja mrzim sve, jer nacionalista mrzi sve, a obožava samo svoj narod. Što nije moj slučaj, uopšte. Ja imam najbolje drugove Arape, Jevreje, Južnoamerikance, Srbe, Francuze...i volim Srbiju jako, neizmerno je volim, volim Francusku, Evropu, sve volim. Rekli su i da ne volim žene... i šta to mene briga šta oni pričaju, kad su oni loši. Glavno je da su oni netalentovani, loši, štetni za ovaj svet. Netalentovani drže sve. Sa takvim ljudima se ne razgovara. To ja nekad uletim u razgovor sa njima jer me prevare. Ja sa njima ne razgovaram, nemam nikakvu dodirnu tačku sa takvim svetom iz više razloga. Prvo što pripadaju svim političkim klasama na vlasti, drugo, ne stide se ničega. Uopšte nisu iz moje oblasti druženja.

jesen 2011

Najviše volim „lude“ ljude. Imam puno „ludih“ ljudi koje mnogo volim. Specijalne, posebne, duhovite, a ima takvih. Volim najviše takve. I uvek sam se sa takvim družio, još od malena . Tada sam otkrio da ti „specijalci“ vrede više nego stotinu običnih.

- LOTOS? Lotos moj. Pa nažalost je otišao Lotos.Umrla je pre četiri meseca. Sa njom sam proveo ogroman deo života u najvećoj ljubavi. Sad idem u novi život. Nije ona sama bila moja inspiracija. Mene je njen stav „palio“ grozno. Ja sam stalno hteo da njoj bude milo to što ja radim. A ona je na to gledala polu nezainteresovano. Namerno, tako da sam se ja još više trudio. To je kao kad neko neće da vam da peticu a vi se trudite, sve dobijate četiri, četiri plus. To je tako bilo... ne postoje muze, to ne postoji. Ali bila mi je neverovatno velika podrška i taj njen stav me je podsticao da radim što više.

- Pričajući o umetnosti, pa i o vašem životu, ni u jednom momentu niste izgovorili reč „sreća“? Ja uvek kažem da je sreća za imbecile. Ko je srećan nego glup čovek. Ja nisam srećan, daleko od toga, ali sam nekad relativno zadovoljan. Sreća je jedna jako čudna stvar, mislim da ne postoji, osim u jednoj sekundi. Ja sam je osetio jednom, u par sekundi. U ulici Proleterskih brigada, kad smo tada prošli ja i Lotke u jednom autu. U tih deset metara vožnje automobilom, osetio sam da sam strašno srećan, a nisam znao zašto. Pored svih događaja koje sam imao, od sunčanih plaža do prelepih trenutaka, sreću sam osetio samo tada, jedini put u životu. A vi?

Opservacije

Šetajući Beogradom

SLAVIJA

PRESTONA SREDIŠNjICA PROVINCIJE Autor Arhitektonske enciklopedije Beograda XIX I XX veka, Slobodan Giša Bogunović, bavi se pitanjem – Da li Slavija zaslužuje da nosi naziv trga i šta treba učiniti da bi postala odredište a ne prolazište. Na razglednicama Slavije s početka 20-tog veka uvek sličan prizor. Usred raskrsnice lepo odevena gospoda sa šeširima širokog oboda, poneka dama s kišobranom, dete u kratkim pantalonama, vojnik što gleda u kameru, ukraj prizora konji upregnuti u fijakere. Trg je pokriven kaldrmom, a najveći zbor je oko ljupkog kioska Društva za ulepšavanje Vračara, s poligonalnim krovom i malom lanternom u vrhu. Fasadni zastor je za to vreme prikladan, čak stilski uobličen: ističe se stari hotel Slavija, do njega, izvedena u arhitektonskoj mimezi, zgrada trgovca Popovića. U pozadini fijakerske stanice ne vidi se, ali je tu i porodična kuća Nekvasila – projektanta hotela Slavija, zatim “Sala mira” Fransisa Harforda Makenzija, osnivača Englezovca, malo dalje, na uglu s Beogradskom – spratna apoteka “Crveni krst”. Na oba ugla Kralja Milana neugledne a posećene kafane, a na utoku Deligradske u trg, za to vreme porodične palate: Vučova kuća i naspram nje trgovca Aleksića – dela Dimitrija T. Leka i Nikole Nestorovića. Čitav trg je živ, poslovan, u njemu ima sadržaja i valjanog povoda zadržavanju. Oko “Sale mira”, zahvaljujući njenim različitim obrazovnim programima, sabrana je i duhovna energija vračarskog građanstva. Jednako je i kasnije, u godinama pred Drugi svetski rat, po svedočenju Rastka Petrovića još i burnije: čak se srce Beograda u to vreme sasvim pomerilo s Terazija na Slaviju.

jesen 2011

Opservacije

Rupa od ideja Vek kasnije, u godini naše zajedničke sadašnjosti, po obodu Slavijinog kruga prostori zahvaćeni prazninom, privremene a zapravo decenijske raspukline. Umesto skladne akademske trospratnice arhitekte Maslaća na uglu Prote Mateje i Makenzijeve – tačno 86 obeleženih polja Parking servisa; umesto zgrada u Prote Mateje, umesto Sale mira, knjižare i apoteke, koje su srušene još 1991. –tzv. Fast park “Slavija 2” – 130 mesta. Na uglu s Beogradskom, najčuvenija i najdugovečnija beogradska rupa – Mitićeva, danas zatravnjeni 2D parkovski provizorijum s nekoliko mladih drveta. Dalje po kružnici nanovo praznina, ali celog poteza

U godinama pred Drugi svetski rat, po svedočenju Rastka Petrovića na Slaviji je još i burnije: čak se srce Beograda u to vreme sasvim pomerilo s Terazija na Slaviju. 14

jesen 2011

između Kralja Milana i Nemanjine – trolejbuskoautobuska postaja u odudarno-nadrealnoj pozadini Golijaninove Narodne banke. Zatim nagoveštaj smisla u Miljkovićevom i Radojičićevom poslovnom centru “Slavija”, preživelim zgradama Vučove (“Mekdonalds”) i naspramne Aleksićeve kuće, kao i Hrnjičekove, te najzad, na kraju kruga, istoimeni hoteli – stara i nova “Slavija” iz šezdesetih i devedesetih godina prošlog veka Ignjatovića i Đakovića, prekriveni ogromnim čađavim čaršavima i nalepnicama reklama za maskare, osiguranje i žvakaće gume.

Slavijin rolerkoster Šta sve treba da se stekne da prostorni okvir možda i najznačajnijeg prostora prestonice bude fizički razgrađeniji i rastočeniji, urbano i arhitektonski zaostaliji nego pre gotovo sto i nešto godina? Da se za bezmalo vek i po koliko traje uređenje, mišljenje, bivanje u njemu, njegovo opremanje nameštajem,

zavesom i svetlom grada, istorijskim kontinuitetom i napretkom, organskom povezanošću građevina, funkcijom koja bi odgovorila na potrebe grada, najzad i estetikom koja bi valjalo da zadovolji kriterijum evropske prestonice, ne uspe dobaciti ni dotle da Slavija uopšte zasluži pojam trga? Kakve istorijske nedaće i lomovi mogu biti izgovor, kakvi krupni i sitni interesi, nedoumice, pretvorni perfekcionizmi, koliko zaludnih urbanističkih utakmica i protraćenih rešenja, apatije, korupcije, nepreduzimljivosti? Ko snosi odgovornost što je Slavija, umesto trga – sramotni haotični sutok sedam ulica, što je u njoj jedino valjano i čvrsto ono nad njom, prirodna kapa koju je Dobrović isticao govoreći o

skladu otvorenih prostora – nebo, njihova četvrta dimenzija? Danas, više nego ikad, Slavija je i duhovno opustošena. Ona je prolazište a ne odredište, tu se ne ostaje i ne biva već bez zaustavljanja prolazi, tek u nuždi sreće; tu se još ređe ko nalazi i dočekuje. Na sve to, Slavijom je teško proći kako kolima tako i peške, samo uokrug i što brže, u jednom suludom karuselu automobila, kamiona, tramvaja, trolejbusa i pešaka, uz opšte previđanje i neznanje o pravu prvenstva, ko staje a ko prolazi. Kako pravila nema, a povrh svog nereda i neuređenosti, Slavija je pri tom i poligon alfizma, arena drčnosti u kojoj vozačima treba gledati pravo u oči. A sva kavga, sav metež, sav haos lažne potentnosti, svi vozači, putnici, skrajnuti i ustrašeni pešaci uterani u ovaj beogradski rolerkoster, vrte se, već godinama i decenijama, tačnije od 1949, bizarno, neshvatljivo i nimalo mareći, oko posmrtnih ostataka revolucionara Dimitrija Tucovića. Takva kakva je danas, Slavija je epitom naše

Teslina kula Najnovija ideja o izgradnji Tesline kule na Slaviji, replike Vanderklif kule, odn. bežičnog (wirelles) telekomunikacionog tornja koji je kratko postojao na Long Ajlendu (1910-1917), stala je sada u dugačak red onih u kojoj su čekale, ne dočekavši, mnoge pre nje, a sigurno i posle nje. Uz sve svoje nedostatke, ona ima jednu osnovnu prednost. Jasno zarezuje po praznini već vekovne bezvoljnosti i kenomanije, po praznini tog prostora koji se od Beograda otima i odaljuje, umesto da mu je blizak i njegov. Iščašena u svojoj laičkoj smelosti, odudara od sagledavanja Slavije kao univalentnog beogradskog Sitija budućnosti, nadograđuje je iznenađenjem i kuriozitetom. Teslina kula na Slaviji naravno ne može rešiti Slavijino rastočje i haos, ali je od svih dosadašnjih ideja drugačija, jača, atraktivnija i sasvim dovoljno dobra. Između ostalog i zato što je spomenik ideji koja mosti vekove, a ne Mamonu koji bi je očas upregao u pokretnu

traku ponude i potražnje. Uz to, spomenik je i Tesli, njegovom, pomalo i našem svetlu, komunikaciji, informaciji, transmisiji, konotacija je bezbroj, gotovo i svemu što je iz struje rođeno, ali ponajviše Srbiji koja bi tamo gde sada nije. Bila bi nadasve spomenik povezujućoj energiji duha i pameti, kojoj se, poznajući i trpeći pustoš današnje Slavije, ne sme stati na put. Kod ove ideje prednost i nedostaci se međutim sustiču, njene mane i vrline su od jednog izvora, od istog porekla. Ona stiže sa najvišeg državnog mesta. Svi koji bi je podržali upinju se da poveruju da nije pena, jedan od raznobojnih predizbornih mehurova u kojima se ogleda lažno zauzlavanje

Opservacije

vekovne nesposobnosti, neodlučnosti i nepostojanosti, prostorni otisak besciljnosti u stvaranju grada i gradskih prostora, sabrana nemoć ujedno. Istrošenih ideja i neostvarenih inicijativa, u stanju ozbiljne malodušnosti koja nas već određuje i kao celinu, svaku novu ideju o Slaviji dočekujemo sa odlučnom negacijom. U nekim drugim, svakako boljim, društvenim prilikama, kada bi se nekome rodila ideja o Slaviji, još ako je dobra i moćna, bila bi prigrabljena, prisvojena, njome bi se zapalili i opili. Tada ideji ne bi bio potreban vlasnik, ona bi uzletela sama, a za njom svi.

Slavija je danas ogromni raščinjeni dvohektar, bezoblik koji čeka značenje i kalup, urbano telo bez glave i smisla, provincijalna središnjica prestonice, a kako izgleda, ništa manje i središnjica prestone provincije.

ljudi i njihovih dobrih očekivanja. Stiže, nadalje, u vreme teškog državnog posrtanja, iz centra države koja na početku veka, za razliku od prethodnog, ne poznaje ni međe, ni prostranstva koja joj spadaju pod meteorološku prognozu, držeći se preopasnog limba između kosovskog i evropskog nedohvata. Da jasno znamo šta hoćemo i kuda smo krenuli, znali bismo i šta sa svakom travkom na Slaviji, kamoli s rondelom u njenom centru i cezurama na njenom obodu. Hoćemo li sami, za Rusijom ili Evropom, hoćemo li ulevo, udesno ili po centru, koji su nam pravi simboli i znamenja, gde ćemo sa Tucovićem, sa Teslom, koga i šta od budućnosti očekujemo? A ako je tako sa državom, kako li tek može biti sa Slavijom? Beograd je u svojoj istoriji iskusio velike graditeljske iskorake u vreme ozbiljnih državnih iskušenja, setimo se vremena opisanog na početku ovog teksta, a trg je, rekli bi mnogi, lakše uobličiti nego državu. Ali ne bez ozračja ideje i pravca.

jesen 2011

beleške

FASCINACIJE RIBNJAKA

„SVETI NIKOLA“ piše: PROFESOR MIHAJLO MITROVIĆ, PREDSEDNIK AKADEMIJE ZA ARHITEKTURU

KADROVI NASTALI TOKOM IZGRADNJE RIBARSKE KUĆE NA JEZERU

jesen 2011

beleške Veliki, uzorni ribnjak „Sveti Nikola“ prostire se na severu Banata, nedaleko od osiromašenog, oronulog sela Neuzina, koje se nalazi na regionalnom putu Beograd-Sečanj, udaljenom nekih 80 kilometara od glavnog grada. Samo što se izađe iz sela, pred putnikom pukne beskrajna ravnica u kojoj nema nikakvih građevina, nijednog drveta. Samo pučina, spoj neba i neplodne zemlje sa zakržljalim niskim rastinjem. Što dublje prodirete u to prostranstvo pojavljuju se refleksi vodenih površi, venci trstika i jedan potpuno neočekivan, bujan bogat život. A kad se pojavi ogromno ogledalo veštačkog jezera onda ceo ambijent uzavri, preko grbavog puta pretrčavaju razne živuljke, lasice, ili neko iz te familije, poljski miševi, poneki zec, a na sred puta stoje rode sve dok im ne priđete blizu, a onda se raskrile i kao dečji zmajevi šaraju nebom iznad voda. Skoro da su najprisutniji neželjeni sustanari, oštrooki kormorani koji pikiraju na mirnu površ vode, dok se na sprudovima od jezera odmaraju jata belih galebova. Naravno tu su i naši stari poznanici vrane, vrapci, golubovi, i orintolozi bi ovde mogli još i dalje da nabrajaju.

DISKRETNO SPAJANJE SA DIVLJINOM U sred tog čudesnog pejzaža, negde na pučini samo jedna jedina kuća, ne bi se ni primetila da nije pokrivena crvenim crepom. Ka njoj sam upućen da je diskretno spojim sa divljinom. Ova kuća zidana spontano kao sve stare seoske kuće služila je radnicima sa ribnjaka da se tu potkrepe, obeduju, presvuku i pripreme za izlov ribe. Kuća je imala dve, tri ostave, neveliku kuhinju i jedno odeljenje koje je služilo kao trpezarija. Zadatak je bio da se postojeće prostorije osavremene i da se izgradi novi aneks sa većom i dobro opremljenom kuhinjom i novom salom sa ugostiteljskim sadržajem. Kod stare zgrade raspored prostorija, njena osnovna konstrukcija, a što je važno, ni njen gabarit nije menjan. Promenjene su dimenzije otvora (vrata i prozori) i iskorišćen neiskorišćen tavanski prostor za izgradnju tri komforna apartmana. Glavni prostor aneksa je već pomenuta sala koja ima i restoranski sadržaj sa pratećim servisima i sanitarnim jedinicama. Tako se ovaj deo građevine može smatrati velikom društvenom dnevnom sobom sa ovećom

pokrivenom terasom za letnje dane i kaminskim kutkom za zimsko vreme. Obzirom da stara zgrada nije menjala osnovni gabarit, glavna pažnja budućem izgledu posvećena je novom aneksu. Prvi korak je bio da i on bude dvovodna građevina saglasna sa horizontalom dvovodne stare građevine. Drugi korak, pitanje kako za novi likovni izraz valorizovati fenomen horizontale u moćnoj ravnini makropejzaža. Odluka je proizišla iz fascinacije jezerom i ribom i svim što se iz ove dihotomije može izvući. Iz slike sa metežom snažnih kršnih radnika sa žutim kabanicama, kaljavim čizmama, kao skinutih sa nekog dobro režiranog filma. Kako taj svet uvesti u osnovni koncept projekta? Kako je krov sale dvovodan za slemenjaču tog krova projektovana je betonska greda u konturi gigantske ribe i o nju okačena cela krovna konstrukcija.

ZAPLOV VELIKOG ŠARANA Iz najdaljih vizura, preko ševara i trstika u prvom planu na horizontu ukazuje se zaplov velikog šarana. U otvoru očiju ribe ugrađeni su dalekometni farovi tako da su oni u tamnini ravnice jedini svetleći orijentir prostora. Enterijer sale je takođe posvećen ribi i ribarima. Kompletni zidovi od parapeta do tavanice obloženi su štampanim tekstilom koji oslikava tri teme. Prva tema je „Sve ribe Srbije“. Predstavljena je slikama pedesetina riba sa njihovim nazivima. Druga je tema: „Sve šume Srbije“ obrađena na sličan način kao i prethodna. Sve slike su nabavljene u „Zavodu zaštite prirode Srbije“ i tamo sastavljene na prirodnjačkoj naučnoj podlozi. Treća tema su slike koje prikazuju ribare i proces izlova ribe iz jezera. Sastavni deo projekta su i obrada enterijera stare i nove građevine. Trenutno, nov rekonstruisani objekat na ribnjaku „Sveti Nikola“ je zatvorenig tipa, koristi se za radnike, službenike i goste ribarskog ekonomskog dobra, ali je prema osnovnom konceptu predviđeno da kada se steknu uslovi, to bude i mali eksluzivni, turistički, komercijalni punkt, neka vrsta ekološkog motela za pasionirane ljubitelje prirode. Turistički smisao zasniva se i na mogućnostima celogodišnjeg korišćenja, jer boravak u ovom ambijentu je izazovno lep u svakom godišnjem dobu. Autoru, koji je na gradilište dolazio tokom svih meseci u godini, čini se da su najimpresivniji i najdramatičnij trenuci kasne jeseni i predzimskih dana. Tada se na ravnicu spusti nebo sa sivom koprenom, pa se kroz to sivilo provuku tamni lutajući oblaci. Ovaj pejzaž onda liči kao da je skinut sa slikarskog platna Kamij Koroa, kod koga masna crnica poprimi neke prigušene crvene tonove. Tada se flora i fauna umire i čuje se samo lepet ptica - jednih koje se sele i drugih koje ovde dolaze. Ribnjak „Sveti Nikola“ je tako blizu u kilometrima i tako daleko od nesnosnog saobraćaja i svakodnevnice, daleko od dugih sastanaka, kompjutera, medija i ekrana, metalne muzike, fast fuda. Duboki, najdublji predah da se uzme vazduh.

jesen 2011

ANALIZE

Skup dobitnika Nobelove nagrade iz ekonomije

EVROPSKU UNIJU TREBA UJEDINITI Piše: Milan Atanasijević

Živopisni nemački gradić Lindau na jezeru Bodenze bio je domaćin četrvtog simpozijuma laureata iz oblasti ekonomije . Ovo mestašce postalo je čuveno po tome sto se od 1950. svake godine sastaju dobitnici Nobelove nagrade u okviru “inicijative za posleratovno pomirenje”, koja je prvobitno okupljala fizičare, hemičare, psihologe i lekare. Od 2004. priključili su se i ekonomisti, pa je tako ovog leta 17 dobitnika Nobelove nagrade iz ekonomije, u društvu još 350 mladih ekonomista, debatovalo je o budućnosti evropske, američke i globalne ekonomije.

Kakav trust ekonomskih mozgova! Džozef Stiglic (Joseph Stiglitz), Majron Skols (Myron Scholes), Robert Mandel (Mundell), Edvard Preskot (Edward Prescott), Džon Neš (John Nash) i Edmund Felps (Phelps) našli su se na skupu koji je trebalo da ponudi odgovore na brojna pitanja koja se tiču globalne ekonomije. Dok su antiglobalisti ispred konferencijske sale postavljali transparente “Svet nije na prodaju!”, “Drugačija Evropa za drugačiji svet!” i “Sram vas bilo ekonomisti nobelovci, srušili ste svet sa vašim neoliberalnim teorijama”, Crème de la crème svetske ekonomske misli zaključio je ono što se manje-više zna – Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države očekuje dugi period stagnacije, a koliko će taj period trajati zavisiće ponajviše od spremnosti političara da povuku nepopularne poteze koji ih mogu koštati glasova.

Evro opstaje Većina ekonomista smatra da će zajednička valuta Evropske unije - evro uspeti da opstane, ali da će neke članice (ne precizira se koje, ali se nedvosmisleno i pre svih misli na Grčku) ili same otići ili će biti izbačene iz evrozone. “Ne mislim da je evro na ivici kolapsa”, rekao je Robert Mandel, 79-ogodišnji Kanađanin, i dodao da Evropa treba da ide napred ka nečemu što bi bile “Sjedinjene 18

jesen 2011

Edmund Felps , profesor sa Kolumbija univerzitetA

Evropske Države”. Mandel je Nobelovu nagradu dobio pre 12 godina kao idejni kreator zajedničke evropske valute. Mandelov ispisnik, profesor sa Kolumbija univerziteta Edmund Felps, koji je 2006. dobio Nobelovu nagradu, a dve godine kasnije i francusku legiju časti, kristalno jasno je objasnio ekonomsko posrtanje Zapada. - EU i SAD su predugo živele iznad svojih mogućnosti i na taj način su bukvalno pojele deo sopstvene budućnosti - objasnio je lapidarno. Profesor Felps otvoreno je optužio političare u svojoj domovini da su fiskalnu i razvojnu politiku potpuno paralisali međusobnim ucenama i uskim interesima. Sa druge strane Atlantika, u Evropskoj uniji, problemi su nešto drugačije generisani ali ništa nisu jednostavniji za rešavanje.

Žargonska veza banaka i države - Lideri Starog kontinenta su se, žargonski kazano, ušemili sa bankama koje ih opskrbljuju jeftinim kreditima, a države im zauzvrat omogućuju da pozajmljuju sredstva bez dovoljnih novčanih rezervi - tvrdi profesor Felps . Posledica svega jeste to da se novac sliva vladama za finansiranje nenormalno glomazne javne administracije, a banke nemaju dovoljno kapitala za ulaganje u privredu, što je jedini način da se ekonomski prosperira. Blistavi um, Džon Neš (koga je u filmu “The beautiful mind” maestralno odglumio Rasel Krou) posebno je podvukao ulogu Nemačke u očuvanju evrozone. - Nemci moraju da shvate da im monetarna unija mnogo koristi- kaže profesor Neš. Mora se zauzeti stav da oni koji ugrožavaju stabilnost zajedničke valute ili sami izađu iz monetarne unije ili budu izbačeni!

Da li je moguća superrublja? Osamdesettrogodišnji matematički genije John Forbs Neš, koji je prestižno Nobelovo priznanje dobio 1994. godine, predviđa uspon ruske valute . -Superrublja mogla bi u dogledno vreme da zameni dolar koji je decenijama bio mera vrednosti širom sveta – tvrdi “blistavi um”. Koliko će kriza biti snažna i dugotrajna zavisiće, pre svega, od volje evropskih lidera da započnu korenite reforme, moglo se čuti na samitu u gradiću Lindau. – Ne možete samo da stavite flaster i da time rešite problem, neophodne su korenite reforme – poručio je Edvard Preskot, koji je 2004. dobio Nobelovu nagradu. Evropa mora da se reformiše. Oni će sesti da se dogovore a onda i da sprovedu reforme. Tada će Evropa napredovati i preuzeti primat od SAD, predviđa sedamdesetogodišnji Preskot.

Komentari iz Srbije Skup umnih glava u Bavarskim Alpima odjeknuo je širom planete, jasno i u Srbiji. Domaći ekonomisti kažu da su nobelovci potvrdili ono što je manje-više bilo poznato, ali o čemu se, valjda zarad mira u zajedničkoj evropskoj kući, ćutalo. Miroslav Zdravković, urednik sajta Makroekonomija.org i jedan od naših najpoznatijih ekonomskih analitičara mlađe garde, tvrdi da je Evropska unija napravljena sa sistemskom greškom. Naime, ona je, kako objašnjava Zdravković, monetarna unija bez fiskalnog federalizma, bez mehanizma za ublažavanje efekata krize i u krajnjoj liniji bez solidarnosti između bogatijih i siromašnijih članica. Upravo zbog svega gore navedenog, kriza će biti duga, predviđa ovaj analitičar, a kao

ANALIZE

Ukoliko hoćete da opstane evrozona i zajednička valuta, onda države u toj zoni moraju imati istu poresku politiku, a ne kao do sada da svaka ubira poreze po svojoj volji, poručuju nobelovci. Valutna unija sa centralnom bankom i više desetina ministara finansija koji deluju nezavisno ne može da opstane. krajnji rezultat svega moglo bi da dođe do uspona desničara i nacionalista, baš kao što se krajem osamdesetih godina prošlog stoleća dogodilo u nekadašnjoj SFRJ.

Nužnost promena Bilo kako bilo, opšte je mišljenje analitičara da je ekonomsko-socijalna kriza Zapada činjenica. Kina, a za njom i Rusija, dobijaju šansu na svetskom ekonmskom planu, a čak bi i dolar, kao dominantna valuta deviznih rezervi, u dogledno vreme mogao da bude zamenjen juanom ili superrubljom (kako previđa Džon Neš). Ukoliko želi da opstane, Evropska unija (i politička, ali i monetarna) mora da se menja. I tu dolazimo do glavne ironije. Evropska unija je do sada od država koje su stremile da joj se pridruže zahtevala korenite reforme i odricanje od nekih običaja koji su ustanovljeni pre više stotina godina. Nove članice dobijale su naredbe kucane na više desetina hiljada strana šta sve treba da ispune i promene, a sada će sama Unija morati da se menja, i to iz temelja, ukoliko želi da opstane.

jesen 2011

vesti iz arhitekture

Na pomolu izgradnja još jedne oaze u srcu grada U neposrednoj blizini našeg upečatljivog i reprezentativnog stambeno-poslovnog objekta u Takovskoj 5, arhitekte Mihajla Mitrovića, uskoro će biti postavljena fontana ispred Glavne pošte, u Takovskoj 2. Izgradnja se planira za kraj godine, do kada će biti prikupljene i sve potrebne dozvole. Buduća fontana će oplemeniti plato ispred Glavne pošte i uklopiti se u staro gradsko jezgro, poštujući nasledstva kulture, ali ujedno će uneti novu svežinu u ambijent i postaće značajan urbani mobilijar grada i mesto okupljanja ljudi. Kao što svi znamo, Beograd ima trenutno 65 javnih parkova i 18 park-šuma i na tome mogu da mu pozavide mnoge evropske metropole. Taj broj se polako povećava, svedoci smo raznih projekata izvedenih i budučih rekonstrukcija i sanacija u gradu - fontana ispred Muzeja “25.maj”, česma “Lavić”, Žena sa školjkom” u Bezistanu, fontana Mike Alasa na Dorćolu, fontana “Čovek sa zmijom” na Kalemegdanu, “Higijenska česma” na Košutnjaku, “Đačka česma” na Novom Beogradu, sanirana fontana “Devojka sa krčagom”, fontana “Borba čoveka sa zmijom Ribar”, ….

Kontrast enterijera i spoj svih čula „Mandarin Oriental Hotels” Pariz Grad svetlosti je krajem jula dobio novi hotel “Mandarin Orienatl“ u ulici Saint Honore, u samom srcu Pariza. Svetski poznat lanac hotela „Mandarin Oriental Hotel Group“ je prepoznatljiv po svom luksuzu, eleganciji, dizajnu i usluzi, i sa ovim pariyskim hotelom stupio je u konkurenciju sa ostalim modernim hotelima izdvajajući se po svom specifičnom enterijeru, naročito restorana i poslastičarnice. Hotel se uklapa u ambijentalno okruženje sa svojom Art Deco fasadom i sa savremenim enterjerom - mešavinom orijenta i sofisticiranog Pariza. Redizajn hotela je prevodio arhitekta Žan Mišel Vilmotte. Otmenost i udobnost su osnovne karakteristike hotelskih soba, koje su osvetljene i imaju mnogo otvorenog prostora, stvarajući gostu osećaj ušuškane oaze mira i spokoja, relaksacije. Enterijer dva različita restorana, bara i poslastičarnice je radio pariski arhitektonski studio “Jouin Manku Studio“. Upečatljivost i totalna suprotnost, stvaranje različitih ekspresija kod gostiju i posvećenost svakom detalju su glavne odlike ovih prostora. Jedan restoran koji gleda na prelepu baštu sa kamelijama odiše izrazitim senzibilitetom, blagim nenametljivim koloritom, zaobljenim oblicima sa puno drveta u materijalizaciji. Kameni pod terase prelazi u drveni pod restorana i orah paneli na ulazu sa dizajniranim leptirima, osvetljeni diskretnim svetlom, prikazuju čudesan nivo detaljnosti do koje je išao arhitekta. U sklopu ovog restorsana je i poslastičarnica gde su slatki delikatesi izloženi i prezentovani kao u najboljoj galeriji - savršeni spoj ukusa. Drugi restoran je sav u beloj boji, “ušuškan“ u meki plašt, ostavljajući utisak, na prvi pogled, haotičnosti i nekoj vrsti dramatičnosti i nemira. Neki laici, čak i neke arhitekte, prokometarisali bi taj prostor i agresivnim i brutalnim, ali sama

Tehnologija izrade, nivo detaljnosti i originalnosti ostavlja sve bez daha i pitanje da li i kako je to moguće izvesti ? Neobični zidovi kao beli oblaci, odišu lakoćom i svaki komad belog zlata i porcelanskih servisa je visoki estetski dragulj. Toaleti su enterijerski zanimljivo rešeni u boji vatreno crvenoj kao plamen staklenih krljušti, koje prelamaju svetlost u prostoru, pružajući intiman osećaj. Hotel “Mandarin Orienatl“ treba posetiti i uživati u čarima enterijera arhitektonskh majstora koji su uspeli da objedine sva čula na jednom mestu.

U nadi da se ubrzati izgradnja i porasti broj fontana, novih vodenih površina, zelenih površina, ostaje nam da postojeće prostore čuvamo i uživamo u njihovoj lepoti.

Talasasti dinosaurusi Kula i toranj su smešteni na raskrsnici dve glavne ulice I predstavlja simbol statua – kapija grada. Objekti imaju 50 i 56 spratova koji su različito rotirani, praveći specifičnu vitopernu površ, velikog stepena složenosti, pružajući veliku raznovrsnost u vizurama korisnika.Kontinuirani balkoni okružuju ceo objekat, eliminišući vertikalnu liniju objekta koja u većini tradicionalnih objekata ima ulogu da naglasi visinu. Objekti sami po sebi odiše močnim dizajnom i konstrukcijom I daje novi indetitet gradu. Nalik su skulpturi koja govori univerzalni jezik drskosti, senzualnosti I romantike. Talasasti dinosaurusi nemaju samo arhitektonski I konstruktivni znaćaj, već nosi u sebi dublji smisao imajući na neki način viziju, zadatak da veže društvo sa njegovim okruženjem i da odgovore na širenje potrebe grada.

U toku izgradnja, projekat usvojen 2006.godine Arhitekta: MAD Architects Lokacija : Mississauga, Toronto, Canada Površina objekta:ukupno 85.000 m2 kula: 45.000 m ², 56 etaža / 170 m toranj B: 40.000 m ² 50 etaža / 150 m

Namena : apartmani za stanovanje 20

jesen 2011

vesti iz arhitekture

Misli zeleno

Vertikalno ozelenjavanje fasada i zeleni zidovi su postali simbol zelene arhitekture, života i naćina razmišljanja present-a i futur-a, shavatanja arhitekture na širem nivou i kooleracije sa ostalim strukama. Primenu i način razmišljanja ovakva arhitektura je našla svoje mesto na različitim vrstama objekata. Naravno, svaki tip ozelenjavanje zahteva posebnan sistem kako konstrukcije tako i sadnje i izbor biljaka. Za zelene fasade koriste se rešetke, mreže i žice kao oslonci za biljkepenjalice i pričvršćuju se se zid fasade ili su samostojeći elementi u prostoru. Jedan od reprezantitivnih primera vertikalne fasade je projekat I’m lost in Pariz (Izgubljen u Parizu), franscuskih arhitekata R&SIE(N). Stambena zgrada sa tri etaže u belo obojenu fasadu prekriven je sa 130 m2 zelenila. Kombinujući rešetke i žice, odvojena je zona vegetacije od fasade I zajedno sa staklenim organskim elementima u prostoru stvorena je specifična, nesvakidašnja i jako prijatna ambijentalna celina u okviru dvorišta gradskog kvarta, u srcu Pariza. Za razliku od zelenih fasada, zeleni zidovi izrađuju se od prethodno pripremljenih panela koji omogučavaju sadnju gustih I raznovrsnih biljaka. Postoje različiti sistemi zelenih zidova OPTI GREEN Elt, GSky, Plantwall, Livingwallgardens, Hercules, Tresma Verde, Technal, Decorcable i dr., I našli su primenu u enterujeru I eksterijeru. Koncept vertikalnih vrtova u okviru zelenih vrtova kreirao je francuski botaničar I umetnik Patrik Blank I realizovao svoj biljni mural 24 metara visine, na zidu muzeja Caixa Forum, u Madridu. Ozelenjeni deo oplemenjuje ambijet I pejzaj Paseo del Prado. Bitno je napomenuti da je i zelenilo u enterijeru značajno za pravilno ekološko građenje i utiče na ugodnu temperaturu i vlažnost prostorije i razlaganje štetnih materija, proizvodnja kiseonika.

Socijalno stanovanje / rudarsko naselje / Zon-e Arquitecto

Cilj projekta bila je izgradnja državo subvencionisanih stambenih jedinica u Asturiasu, rudarskom gradu koji se nalazi u samom srcu Kantabrian planina, gde nije bilo izgradnje stambenih objekata više od 25 godina. Kompleks se sastoji od dva međusobno upravno postavljena objekta koja formiraju slovo “L” . U prvoj fazi izgrađen je veći objekat koji je dominantan i u vizuri, postavljen podužno uz pristupni put iz pravca grada a zatim u drugoj fazi manji,upravan na taj pravac. Oba objekta, jedinstvo suprotnosti, spratnosti su P+3. Prizemlje je u potpunosti zatvoreno, oblikovno ne tretirano, bez otvora, namenjeno tehničkim sadržajima Ovaj način “ignorisanja” prizemlja naglašava spratove i stvara utisak lebdećeg objekta. Svaki objekat se sastoji se od 2 lamele sa po jednim stepenišnim jezgrom i liftom, sa dva odnosto tri stana na spratu što ukupno čini 15 stanova po objektu, odnosno 30 u kompleksu. Stanovi su različitih struktura, dvosmerno orjentisani. Pozicioniranje dnevnog boravka je u 4 od 5 stanova vešto sprovedeno na frontalnoj strani čime je omogućena vizura na prelepe planinske pejzaže. Noćni blok je orjentisan ka unutrašnjem poluzatvorenom dvorištu pa je na taj način distanciran od saobraćajne buke . Osnova prvog I trećeg sprata su identične, dok se osnova drugog sprata razlikuje jedino po položaju fasadnih otvora – zastakljenih lođa I to tako da interpolira otvore na polovini rastera otvora prvog I trećeg sprata u horizintalnom i vertikalnom smislu. Pri rešavanju koncepta postavke objekata krenuto je od urbanističkih uslova, a kao rezultat dobijeno je naglašavanje prirodnih, planinskih formi. Ovi okamenjeni, “kristalografskih” objekati iste su tamne boje kao lokalni škriljac. Kao komadi uglja, skoro da apsorbuju svu svetlost koju dobijaju, uz minimalnu refleksiju, mirno pokazujući svoju bogatu geometrijsku formu. arhitekte: Nacho Ruis Allen, Jose Antonio Ruiz Eskuiroz lokacija: Asturias , Španija površina objekta: 2,385 m2 namena: stambeni kompleks

Priredile: Jovana Milic dia Aleksandra Miljkovic dia

jesen 2011

NA PIJEDASTALU

VODA KAO ZABAVA

KAD PARK

Takmičenje u pravljenju što luđeg i većeg i neverovatno zabavnog akva-parka, postalo je ne samo stvar zarade, već i istraživanja luckastih ideja koje ima dete u nama. Plavi, zeleni, crni tobogani, tuneli, vodeni zidovi, pećine, divlja reka, bazen sa talasima, pa do potpuno tropske klime na severu Evrope – sve su to čuda iza vrata najvećih vodenih zabavišta na svetu

Milica šajfar

postane avantura

Kišni ples u Adalendu Adalend se prostire na površini od 270.000 kvadratnih metara. Nalazi se u turskom letovalištu Kušadasiju. Otvoren 1999. godine. Niz 17 strmoglavnih tobogana u duginoj lepezi, vrišti i staro i mlado. Tu je još 13 bazenskih tobogana u zmija, aždaja oblicima, kako je mašta vodila ruke arhitekata. Bazen sa talasima dočarava utisak plime i oseke, jedino što ne može da se surfuje. Ono čime se posetioci posebno oduševe je Kišni ples, koji se održava svakog dana u 16 časova i traje sat i po. Još da su se animatori Adalenda setili da puštaju hitove srpskih trubača, ludi ples pod mlazevima kiše morao bi da traje dok plesači ne padnu s nogu. U Safari parku teče reka u kojoj spretni mogu da se okušaju u raftingu. Rafting se vozi na brzacima, a oko reke se mogu videti različite životinje (slonovi, krokodili), koje daju autentičnost safari atmosferi. Delfinarijum čini pet bazena sa slanom vodom u kojima žive delfini i foke. Svakoga dana se organizuju i jednočasovne predstave sa delfinima. 22

jesen 2011

nA pIJEDASTALu trOpSKO OStrVO Na SeVerU Tropsko ostrvo je zaista tropsko, iako se nalazi 60 kilometara južno od Berlina, što je za tropsku klilmu pingvin-varijanta. Ostrvo je u balonu, ogromnom - na površini od 66.000 kvadratnih metara. Klima na „ostrvu“ je savršena, prosečna temperatura je 26°C, vlažnost vazduha je uvek od 40 do 60%, a temperatura vode je u zavisnosti od bazena od 28° do 32°C. Zar to ne liči na veštački raj? Balon tropik iz koga će se pojaviti vodeni Adam i Eva. Novi početak sveta. Evo, šta se sve može: posetioci se izležavaju na „toplom letnjem suncu“, prave figure od najfinijeg, belog peska, a napolju veje li veje sneg... U Tropskoj kišnoj šumi raste više od 30.000 različitih vrsta biljaka, poput žbuna kafe, drveta banane. Čudima nikada kraja: na toboganu je moguće dostići brzinu od 70km/h!!! Tu je i balon. U korpu staju dve osobe, pa polako oko ostrvo kao kod Žila Verna.

kAMIkAZA TObOGAn Fasuri Votermanija se nalazi na Kipru. Ovaj vodeni park u Limasolu prostire se na 100.00 kvadratnih metara. Projektovano je 30 različitih tobogana za sve uzraste. Atrakcija u parku ima pregršt, od jednostavnih do ludačkih tobogana i tunela, velikih i malih bazena sa talasima, mirne reke za odmaranje i opuštanje. Najveću atrakciju predstavlja uzbudljivi „Kamikaza tobogan“, na kojem posetioci doslovno mogu da isprobaju granice svojih mogućnosti. Krivine, spiralna uvijanja, nezaboravna vožnja i na kraju sletanje u bazen, toliko oduševljavaju posetioce da su veoma česta čekanja za ponovnu vožnju. Tobogani – Crne rupe, nagla propadanja, uvrtanja, padanja, kao i čudni zvukovi tokom vožnje imaju zadatak da vožnju tunelom učine što uzbudljivijom. Nasuprot ovim toboganima u Lenjoj reci, koja se ne zove tek tako lenjom, nije dozvoljena nikakva fizička aktivnost, osim izležavanja na velikim gumenim jastucima koji predstavljaju neophodan rekvizit za plovidbu po reci. Bazen sa talasima, ujedno i najveći bazen takve vrste na Kipru, površine 3.000 kvadratnih metara, posetiocima nudi mogućnost da se poigraju sa sedam vrsta različitih talasa. jesen 2011

Otkrivanje

IZLOŽBA U KONAKU KNEGINJE LJUBICE ANTIČKE SVETILJKE IZ MUZEJA GRADA BEOGRADA

svetli rim ISPOD BEOGRADA

stefan novaković

Antički Beograd je čvrsto pokriven slojevima potonjih vekova i od njega malo šta izviruje u naše doba. U glavnom je to blago skriveno po depoima muzeja, koji, takođe u glavnom – ne rade. Izložba antičkih svetiljki stoga je retka prilika da se vidi civilizacija koja je duboko pod nama, geografski, ali na civilizacijskim lestvama, možda ne baš tako duboko ispod kao što se na prečac misli. Izložba je i prilika da se podsetimo na tragove antike našeg promajnog grada 24

jesen 2011

Foto: Dejana Batalović

Iz antičkog doba nisu pretrajali samo neki predmeti ili građevine, poneki spis, skulptura – nešto materijalno. Pretrajale su i reči. Mi ih danas koristimo, odomaćili smo ih i ne znamo im poreklo ni starinu. Neke su mnogo starije nego što mislimo, najmanje desetak vekova pre dolaska Slovena na Balkansko poluostrvo. Jedna takva reč je i lampa. Koristimo je i osećamo svojom, što ona i jeste. Dočim je odomaćena, kao i svaka milenijumska usvojenica, ne nosi prizvuk stranog. Evo šta kaže Adam N. Crnobrnja u svom magistarskom radu „Kultna namena rimskih žižaka u Gornjoj Meziji“. U staroj Grčkoj baklja je označavana nazivom – lampas. „Latinski termin lampas u antici je bio korišćen isključivo kao naziv za baklju, ne menjajući originalno značenje koje je imao u starogrčkom jeziku. Tek u srednjevekovnom latinitetu termin lampas korišćen je kao označitelj za lampu, te je taj naziv i do danas ostao u upotrebi u evropskim jezicima. Tako i na primeru žižaka možemo pratiti posredni uticaj stare Grčke, preko Rima, nematerijalnu kulturu i jezik savremene zapadnoevropske kulture“.

Marketing u antičko doba Izložba antičkih svetiljki iz depoa Muzeja grada Beograda, pod nazivom Dobro svetlim – Recte illuminas, zapravo je reklamni natpis. Prvi reklamni natpis koji je pronađen na teritoriji Srbije. Prvi primer marketinga, pre nekih 2000 godina. Radi se o natpisu na jednoj lampi. Prodavac je porukom da dobro svetli, izveo nekoliko izvanrednih poteza, koji bi i danas bili ocenjeni kao uspešne marketinške udice. Dobro svetlim je metafora, gde neživi objekat poprima osobine čoveka, čime se po-

PRVI JAVNI rimski TOALET u singidunumu Kada su obnavljane tramvajske šine u ulici Tadeuša Košćuškog, u leto 2009, otkriveni su ostaci rimskog legijskog logora iz 1. veka naše ere. Najednom, se otvorio Rim ispod Beograda. Izašle su na svetlost dana temelji logorskih građevina. Arheolozi najvećoj građevini nisu uspeli da odrede namenu. To je jedna dugačka zgrada, koja ima niz soba, i pretpostavke su išle od bolnice do štale!? Nama je zapao za oko toalet, prvi javni toalet u istoriji Beograda. Nalazi se na samom spoju Knez Mihajlove i Kalemegdana, na južnoj strani. Dobro je očuvan kameni prag iz jednog komada, podne pločice ukrštene po sistemu riblja kost. Iste takve podne pločice nalazimo i u termi Viminacijuma. Vodeni kanali toaleta su odlično očuvani. Površina prostorije je dovoljno široka da u nju stane desetak ljudi u isto vreme – u rimsko doba ljudi su imali drugačiji odnos prema telesnim potrebama, nisu se sklanjali od drugih. Toalet je zatrpan, preko njega sada prolazi tramvaj, nadamo se da će ga neke buduće generacije izložiti. Pogotovo što posle ovog javnog, vojničkog toaleta, jer je nađen unutar zidina logora, celih 18 vekova Beograd neće imati javni toalet koji se čisti vodom. Razlika između klozeta i toaleta je civilizacijska razlika.

jesen 2011

Otkrivanje

IZVANREDNO OČUVANI OSTACI RIMSKOG VOJNOG TOALETA NA ULAZU U KALEMEGDAN. NA SLICI LEVO SE VIDE ODVODNI KANALI ZA ISPIRANJE VODOM, A DESNO POD TOALETA U STILU RIBLJA KRLJUŠT I KAMENI PRAG. OSTACI POTIČU IZ PRVOG VEKA NAŠE ERE I SADA PREKO NJIH PRELAZE TRAMVAJSKE ŠINE

Otkrivanje

RIMSKI DEKUMENUS NA KALEMEGDANU I POSLE DVADESET VEKOVA GLADAK “KAO STAKLO”

GLATKA KALDRMA Posetioci podzemne Rimske dvorane u Biblioteci grada Beograda, znaju da su tamo konzervirani ostaci kapije legijskog logora. I jedna olovna cev. A u tih nekoliko meseci dok je trajalo arheološko iskopavanje ispod trase tramvaja, otkrivena je i ulica koja je vodila do kapije. Nekoliko metara rimske ulice je zasjajilo!!! Ulica je „glatka kao staklo“. Odlično su očuvani kameni blokovi, izglačani su. Temelj ulice je čvrst. Uz minimalne popravke mogao bi i danas da služi. Za razliku od turske kaldrme, rimski drum nije džombav. Ova ulica je vodila ravno do komande legijske jedinice, IV Flavije. Ponovo razlika u odnosu na Osmanlijsko vreme – Rimske ulice se ukrštaju pod pravim ulglom i nisu zakrivljene.

uljane lampe pronađene u beogradu

stiže da se kupac emotivno veže za predmet koji će tim lakše postati deo njegovog doma. U svetu je pronađen veoma mali broj lampi sa ovakvom vrstom natpisa i tim je njena vrednost veća. Lampa je pronađena na teritoriji današnjeg Beograda.

Maslinovo ulje za lampe U vitrinama izložbe klasifikovani su brojni nalazi žižaka, polijeleja, svetiljki. Tu su „firma lampe“ sa pečatima radionice ili majstora, figuralne lampe, kasnoantičke glazirane lampe, bronzane i posebno su izdvojeni najreprezentativniji nalazi. Pored praktične svrhe osvetljavanja prostorija, lampe su korišćene i u kultovima. Veliki broj ih je nađen u sarkofazima i grobovima. Na njima se primećuje da su samo jednom paljene, tada kada su spuštene pored umrlog da bi imao svetla dok ne pređe u zagrobni prostor. Na žižcima su predstavljeni različiti motivi. Između ostalog, erotske scene – koje ne bi trebalo da čude jer su

jesen 2011

svetlosti lampe pridavana erotska obeležja. Najviše je predstava orla, zbog verovanja da orao, ptica boga Sola, odnosi duše umrlih. Zatim, tu je i delfin, koji je u nekim spisima predstavljen simbolom Odiseja, junaka koji luta. Još pomenimo lozu, maske, lava, psa.

Putevi snabdevanja Gorivo za lampe u Grčkoj je bilo maslinovo ulje posuto solju. Grčka je obilovala maslinovim uljem, ali je ono bilo u počecima Rimske imperije uvoženo, tako da je retko korišćeno za osvetljavanje. Eksperimentalno je utvrđeno da žižak troši 8 grama ulja na čas, što znači 300 kJ na čas, odnosno 7296 kJ na dan, što je količina energije potrebna odraslom muškarcu pri prosečnom radu u toku dana (Wunderlicha 2003:256). U Rimu su se koristile lojanice i voštanice, biljna ulja, olerum leguminem – smole drveta, loj. Arheolozi su dokazali na osnovu broja nalaza da je Singidunum bio jak centar proizvodnje lampi, ali i da se gorivo, pre svega malsinovo ulje dopremalo nekolikim putevima. Pre svega vodenim, jer je vodeni prevoz nekoliko puta jeftiniji od drumskog. Kao što je i morski šest puta jeftiniji od rečnog i 55 puta od drumskog. Kada su masline počele da se uzgajaju u Istri, prevožene su do Emone (Ljubljane) i potom Savom ka Beogradu. Sa Crnog mora do ušća Dunava, a zatim uzvodno. Ova dva puta su bila najčešća.

Obred Ono što ovu izložbu čini „živom“ je mali igrokaz, prikaz obreda posvećenog bogu Mitri. Na izložbi je improvizovan rimski mitreum sa žrtvenikom. Igrokaz uspeva da prenese posetioca u vreme u kojem je rimska imperija bila. Autor izložbe je dr Slavica Krunić. Danica Jovović Prodanović, direktor Muzeja grada Beograda, naglašava da je “Dobro svetlim“ noseći multidisciplinarni projekat Muzeja u 2011. godini. Ova izložba u širem smislu predstavlja i priču o ekspanziji Rimske imperije i njenih političkih i vojnih uticaja na prostoru današnje Srbije, a tada provincije Gornje Mezije. Iz drugog ugla ova izložba može da se prati i kao priča o nastanku masovne proizvodnje i nastanku prvih firmi – brendova.

NA DRUGI POGLED proleće/leto 2011

Rekonstrukcija

Muzej Jugoslovenske kinoteke konačno dobio moderno sedište

Poljubac

koji je oživeo skrivene duše kuće Razgovarala: Dragana Pešaković foto: rade kovač

Jugoslovensku kinoteku poznavaoci muzeja u Srbiji, smatraju našom najvrednijom zbirkom. Kinotekini depoi obiluju filmskim raritetima kakve bi poželeli mnogi svetski fundusi filma. Taj filmski fond je tim vredniji jer je sačuvan na volšeban način, „proturen je kroz iglene uši“, nekoliko ratova, preživeo je bukvalno i đubrišta na koja su ga razni oslobodioci bacali. I kao u bajci kojoj gledamo srećan kraj. Princ – država plus entuzijazam posvećenika, poljubio je zapuštenu zgradu u Uzun Mirkovoj 1 i eto – pred nama je nova zgrada Muzeja kinoteke 28

jesen 2011

Rekonstrukcija

OBNOVLJENA UNUTRAŠNJOST MUZEJA KINOTEKE: spirlno stepenište i hol

Nije poznat projektant zdanja u Uzun Mirkovoj 1, pa mu se ne može odati priznanje za arhitektonsku umešnost kombinovanja stilova: mirne eklektične renesanse sa elementima romantike, ali su zato poznati oni koji su ovoj zgradi dali novi život: Pavle Vasev, dia autor koncept dizajna, Anja Milić i arhitektonski tim Arhipro (razrada i realizacija projekta, dizajn i razrada nameštaja iz sopstvene proizvodnje, razrada detalja, po uzoru na nekadašnje enterijerske elemente i stolariju). - Kao i u svim stvarima u životu, bilo privatnim ili profesionalnim, postoje one za koje se živi, koje se vole, koje su strast. Te male-velike stvari, često znaju da pokrenu emocije i da zbune “glavu”, a isto tako znaju i da pokrenu viziju i da budu pokretač. Pitali smo Anju Milić, koja je ta mala-velika stvar bila njen pokretač kada je radila, na ne malom zadatku – rekonstrukciji jedne od najstarijih zgrada u Beogradu? Mala-velika stvar koja mene pokreće u životu je svakako arhitektura kao smisao i cilj kojem sam posvetila profesionalnu stranu života. Ljudi izvan naše branše često zanemaruju značaj arhitekture, a ono što je čini okosnicom svake civilizacije, Korbizije je opisao u dve rečenice: “Majka umetnosti je

arhitektura. Bez arhitekture našeg vremena, ne bi smo ni imali dušu naše civilizacije.” Taj citat je najbolja ilustracija vizije i pokretača koju je ceo tim, kojem sam i ja pripadala, imao, kada je radio na zadatku rekonstrukcije jedne ruinirane zgrade. Ta kuća je već nosila dušu vremena u kojem je nastala i duše narednih vremena u kojima je prema tadašnjim državnim potrebama menjala namene. Zadatak je bio da joj udahnemo još jednu dušu – dušu današnjice sa novom namenom: Muzej jugoslovenske kinoteke. Prenamena i rekonstrukcija je takva, da sve duše ponovo ožive i da se oseti harmoničan vremenski kontinuum.

Otpor globalizaciji arhitekture Globalizacija i sveprisutno brendiranja svega i svačega, čini se ponekad da preti da će uništiti stvaralaštvo i uneti zastrašujući, suvi ekonomski aspekt čak i u sferu arhitekture. Da li se Vi borite protiv toga i da li su pitanja multifunkcionalnosti, bezbednosti, ekogradnje, upotreba novih materijala... prisutni i u kojoj meri u rekonstruisanom objektu? Postoje objekti koji podrazumevaju da nastaju u današnjem vremenu u cilju podrške brenda, podrške globalizacije, i to je jedna vrsta arhitekture, protiv koje se ne borim, već je prihva-

tam kao zadatak, kao neminovnost 21.veka. Boriti se protiv toga je donekle i nepotrebno. Sve ima svoje mesto, potrebu i smisao, kao i što su Njujork i Rim neuporedivi, a i divni što postoje na planeti. Zgrada u Uzun Mirkovoj 1 je svakako iz kategorije onih koje se mora odbraniti od globalizacije, te su već strogi uslovi Zavoda za zaštitu spomenika, jasno odredili smernice rekonstrukcije, sa zadatkom očuvanja duše ranijih vremena. Očuvanje postojećeg nije onemogućilo razvoj novog programskog zadatka, sa namenom da zadovolji sve potrebe funkcionisanja Muzeja kinoteke. Multifunkcionalnost je osnovna organizaciona karakteristika prostora unutar objekta, što je rezultat uspešnog koncept plana autora Pavla Vaseva. Ostali kvaliteti u toku gradnje koji su, svakako, bezbednost, ekogradnja i upotreba savremenih materijala, postignuti su tokom izuzetne saradnje mog arhitektonskog tima i autora.

Slojevi vremena na zidu Objekat koji se rekonstruiše već ima dušu koja je prošla mnoge trenutke. Kako ste Vi, ovu vremešnu lepoticu kao čarobnim štapićem pretvorili u sjajnu, blještavu, potpuno novu?

Postojeći materijali u objektu, kojih je bilo samo u tragovima, pomoć su za opredeljenje, a nikako ograničavajući faktor. Vrata, mermerni podovi, gipsani radovi, mahom su rekonstruisani prema prethodnom stanju. Uspeh je sinergija arhitekata koji su u ovom zadatku imali različite uloge: autora sa dobrim konceptualnim pristupom, koji je bio vizionar trenutka, arhitektonskog tima Arhipro koji sa velikim iskustvom u „develope design“ ulogama, čini mogućim, da ideja dobije adekvatnu razradu i nalog za proizvodnju, i situacije da sam kao odgovorni izvođač radova, bila još jedan

jesen 2011

Rekonstrukcija

arhitekta u nizu ove veličanstvene misije, sa zadatkom da svaki detalj bude nepogrešiv. Toliko arhitekata u jednom zadatku, pravilno podeljenih zaduženja, je moglo samo da dovede do uspeha koji se zove : lepota arhitekture. Šta je bio najveći izazov ove rekonstrukcije? Postići rokove, revitalizovati stare vrednosti, razumeti dijalog između starog i novog. Tokom rekonstrukcije, postojale su pozicije koje su se otkrivale kao arheološki ostaci. U skidanju starih komunistickih ornamenata iz svečane sale, otkrili smo ispod njih oslikane medaljone, delove zidnog slikarstva sa temama slika starog Beograda sa kraja 19.veka, kada je zgrada bila Gradska kuća. U podrumu smo otkrili pomoćne prostorije, pomoćne kružne drvene stepenice iz polovine 19.veka, vremena nastanka objekta.Time su neki tokovi izvođenja dobijali neke neplanirane smerove, i usvajali su se naši predlozi da se na određene načine ova otkrića repariraju ili pretvore u eksponate. Da li ste na svečanom otvaranju pronašli neki „nabor“ u rekonstrukciji koji biste želeli da ispravite? Na otvaranju smo se samo plašili da masa ljudi ne ošteti naš rad, jer je bilo puno zvanica. Sutradan, kada se svečanost završila, mi smo krenuli, sa velikim olakšanjem što je rok postignut, da tražimo „nabore“. Ovog leta sledi preseljenje službe i opreme iz prethodnog objekta kinoteke, a mi smo sa velikom voljom i posle otvaranja nastavili sa sitnim korekcijama i dopunskim radovima, koji su nužni da se završe, kako bi

jesen 2011

se Muzej kinoteke otvorio i za publiku u zacrtanom roku na jesen. Pavle Vasev, za Vas kaže da ste tvorac ideja Arhipro tima, donosilac konačnih odluka. Izgleda jednostavno, ali... Da li je baš bilo tako? Veliki problem kod zakona o javnim nabavkama je taj što projektant ne sme da specificira eksplicitno samo jedan materijal, proizvod, brend. Autor je imao konceptne zahteve, zakon kaže da posao dobija ponuđač sa najnižom cenom, koji će odabrati, ponuditi i razraditi sve u duhu koji se u predmerima izražava opisom „po tipu kao to i to“.Tu je sloboda autora jasno ograničena, jer će sutra najniža cena korigovati odabir. Ovde je ponovo pobedila sinergija arhitekata, jer je ovoga puta sa strane razrade, ponude materijala i proizvoda bio izvođač arhitektonskog srca. Šta utiče na arhitektu prilikom rada na jednom ovakvom objektu? Da li investitor utiče na neke kreativne odluke? Koliko utiče ekološko okruženje? Koliko okolina? Kulturno nasleđe, poštovanje konteksta, zahtevi investitora, budžet, želja za inovacijom usaglašena sa poštovanjem tradicije... Naravno da je investitor taj koji koriguje kreativne odluke, ali to nema uvek negativan ishod. Veoma često kriterijum investitora, da postave svoje potrebe i funkciju objekta ispred arhi-

punom sjaju? Potencijal koji nosi ta zona je značajan i veliki. Mogućnost je evidentna, ali da bi se mogućnost realizovala, ideja je nedovoljna. Beograd ima ljude sjajnih ideja, metropolskog duha i svetskih poimanja i vizija. Međutim, potrebni su nam dobri investitori i budžeti. Plašim se da je to u današnje vreme veliki problem, jer je ekonomska kriza donela najveće stagnacije građevinarstvu. Pažljivo čuvani fond Kinoteke sada je u novoosmišljenim prostorima rekonstruisanog objekta i konačno će kulturno blago

Rekonstrukcija

tektonske atraktivnosti, forme i estetike, izrodi poboljšanje projekta. Okolina je ono treće telo, takozvani posmatrači. Oni su najteža prepreka koju arhitekta prevazilazi: nekada je njihova udaljenost od teme upravo kvalitet da objektivnije sagledaju suštinu i daju dobar komentar, a nekada je to borba sa paušalnim „ne sviđa mi se“, koja ume jako da poljulja svakog investitora u odlukama i prihvatanju rešenja. I na ovom projektu ceo arhitektonski tim je imao i još jednog clana misije:klijenta.

Istorijat zgrade Ova zgrada, izgrađena oko 1846.godine (po nekim istoričarima arhitekture 1840.) predstavljala je najmoderniji, najreprezentativniji i najbolje opremljeni objekat tog vremena. Podignuta je po nalogu kneza Aleksandra Karađorđevića, kao drugi hotel u gradu, poznat kao „Novi konak kneza Aleksandra Karađorđevića“, a nešto kasnije i kao „Novo zdanje“. Ono po čemu se dugo pamtila ova zgrada, svakako je hotel „Srpska kruna“. Već u prvoj deceniji postojanja, u njemu je odseo Etem-paša, koji je došao iz Carigrada kako bi izmirio kneza Aleksandra i vladu. Nakon uspešno obavljenog zadatka, u istom hotelu priredio je bal. Hotel je radio do 1868. godine, mada se u pojedinim izvorima navode i drugačiji podaci. Posle prestanka rada hotela, u zgradu se uselila Beogradska opština i tako skoro čitav jedan vek .

izazovan zadatak pred arhitektama: kako spojiti tradiciju sa zahtevima funkcionalnosti

Klijent je bio profesionalac i verovao je struci. I za kraj: kako vidite mogućnost stvaranja jednog “mosta” koji povezuje vodu Dunava sa kopnom grada? Da li mislite da imamo šanse da učinimo da jedna stvarnost pređe u drugu uz rekonstrukciju Karađorđeve ulice i učini Beograd lepšim, na isti način kao što ste učinili da rekonstruisano zdanje Uzun Mirkove 1 učini da Studentski trg zasija u

ovih prostora, biti obezbeđeno na adekvatan način. Projektovana organizacija prostora omogućava rad i korišćenje različitih sadržaja u objektu, grupisanih po nameni, načinu pristupa međusobne komunikacije u višeetažnom objektu, pa su se tako ostvarile nekolike funkcionalne zone: mesto gde su dokumentacija i istraživanje; fond filmova, plakata i eksponata; konzervacija; izložbeni prostor; administracija; prostori za publiku i prostor za edukaciju.

Zone pojedinačne namene međusobno su grupisane i povezane unutar objekta na više etaža. Izložbeni prostori su na površini od 560 kvadratnih metara, a više sala za projekcije sa ukupno 480 mesta smešteni su u centralnom delu objekta i lako su dostupni i kontrolisani. Skladišta fonda se nalaze van centralnog arhiva na 470 kvadratnih metara u podrumskim i prizemnim nivoima. Prostori specijalnih radionica, prostori za istraživanja i edukacije su u delu koji se može izdvojiti, sa

mogućim nezavisnim službenim ulazom. Smeštena u ovom multifunkcionalnom objektu, Kinoteci će, uz visokorangirani profesionalni renome u svetskim okvirima, ovim objektom, biti pružena mogućnost široke saradnje sa drugim institucijama. Tako možemo sa pravom očekivati mnoge nove filmske festivale; programe i konvencije drugih filmskih arhiva; seminare i kurseve-radionice; konferencije; filmske predstave; izložbe; kolekcije...

jesen 2011

ARH ALMANAH

Stojan Maksimović globalni arhitekta, projektant kompleksa Sava centra

Lepota objekta

Kada se pomene Stojan Maksimović, u krugovima arhitekata, skoro je obavezno da se doda - jedan od najznačajnijih naših stvaralaca. Rođen je u Subotici, 1934. godine, a već 1977. postaje dobitnik dve nagrade: savezna nagrada Borbe i Oktobarsku nagradu grada Beograda. A 1990. godine dobio je i najznačajnije kolegijalno priznanje Saveza arhitekata Srbije – Veliku nagradu za arhitekturu. Njegov opus je bogat, prostire se na nekoliko kontinenata i nije prekidan čak ni kada je bio sticajem okolnosti prinuđen da napusti Jugoslaviju. Bavi se urbanističkim i arhitektonskim projektovanjem. Maksimovićev potpis je na mnogim repernim zdanjima stambenih i javnih građevina. Možda je i znak da je uspeo u životu i poslovno i privatno to što je u Americi, kraj Bostona, uspeo da sagradi kuću po svom projektu 32

jesen 2011

proističe iz njegove funkcije Razgovarao: Miloje Popović-Kavaja

ARH ALMANAH

spektakularan projekat kongresnog centra u kuvajtu

foto: nenad petrović

vršavali enterijerom i finalnom opremom.

- Posle projektovanja kompleksa Sava centra, otišli ste iz ondašnje Jugoslavije. Kako ste se snašli na tržištu globalne arhitekture? Nakon bankrota i nestanka TACa (The Architects Collaborative Office ), koji je po dolasku u SAD osnovao poznati arhitekta Valter Gropius 30-tih godina prošlog veka, i u kome sam radio od 1987. do 2001. godine, ja sam sa svojom suprugom, aritektom Mirjanom, nastavio arhitektonsku delatnost u našem zajedničkom birou SMM associates u Nahant-u, Masačusets (Massachusetts). Tokom proteklih godina, SMM associates bio je angažovan na izradi projekata uglavnom luksuznijih porodičnih zgrada u široj okolini Bostona, ali i van SAD, kao i na projektanskim uslugama u saradnji sa drugim biroima iz SAD, Nemačke, Mađarske i Rusije.

Urađeno je i više uspešnih konkursa-projekata kao što je Sportski Centar u Vezspremu (Mađarska), idejno rešenje upravne zgrade Televizije u Budimpešti, projekti nekolicine stambenih naselja u Mađarskoj iz programa Habitat for Humanity, kao i više idejnih projekata poslovnih objekata u Rusiji. - Kakva Vas je ideja vodila u stvaranju? Da li se tu nešto promenilo? Kroz moja školovanja, u Beogradu i Minhenu, naučio sam da budem pobornik savremene moderne arhitekture, da pratim zbivanja u svetu na tom planu i da uvidom i analizama u novim svetskim ostvarenjima nalazim inspiracije za svoja dela, uvek i pre svega, poštujući funkcionalne zahteve objekta koji projektujem. Naravno, primenjujem sva dostupna tehnološka i estetska dostignuća. Moji projekti su najčešće počinjali urbanističkim studijama i za-

- I tako od početka? Da, od restorana Ušće u Novom Beogradu, 1960. godine, do stambene vile u Rokportu (Rockport, Massachusetts) 2007. Projektovao sam i izgradio na desetine objekata različitih sadržaja i obima, od porodičnih zgrada do kongresnih centara, hotela, i mnogo toga drugog u bivšoj Jugoslaviji, ali i u drugim zemljama, po svetu, i nikada se nisam pokajao što sam se već pri završetku gimnazije u Valjevu, opredelio da se posvetim arhitekturi. Danas vidim da nisam pogrešio.

PRIJATELJSTVO SA GRADONAČELNIKOM - O gradnji i projektovanju Sava centra je mnogo pisano, i vi ste o tome govorili u intervjuima, možda je to zato što od te davne 1977. godine nije izgrađeno ništa tako značajno u Beogradu. Da li imate da kažete nešto, vezano za ovu temu, što dosada niste rekli, a što Vas je možda mučilo i danas muči? Nemam ništa da dodam onome što sam do sada rekao i napisao u vezi Sava Centra. Ne muči me ništa, i nemam nikakvih negativnih osećanja prema tom objektu, niti o projektovanju

i njegovoj izgradnji, na čemu sam bio angažovan u prošlosti. Ponosim se tim zdanjem i mislim da je to moje životno delo. Beskrajno sam zahvalan svima koji su mi to omogućili, pre svega pokojnom gradonačelniku Živoradu Kovačeviću, ali i svim mojim kolegama, saradnicima na projektu i izvođačima radova na izgradnji Sava centra. - Eto, pomenuli ste Živorada Žiku Kovačevića, šta bi sada, kada Kovačević više nije među nama, rekli o njemu? Kako ocenjujete njegov život i delo? Sa Živoradom Kovačevićem sam se upoznao marta 1976, kada sam u svojstvu direktora projektnog biroa Direkcije za izgradnju Beograda, od Skupštine Grada dobio dopis Predsedništva SFRJ da Beograd obezbedi prostorije za održavanje konferencije o bezbednosti - KEBS u Beogradu, maja 1977. Izneo sam mu svoje mišljenje, da Beograd nema pogodan prostor i da je potrebno izgraditi Kongresni Centar. - Znači tako je nastala ideja o Sava centru? U razgovoru. Gradonačelnik je bio šokiran, ali je imao strpljenja i interesovanja, da mu u podužem izlaganju iznesem svoje viđenje mogućnosti takvog poduhvata. Mislim da je tada rođeno nase uzajamno poverenje,

jesen 2011

ARH ALMANAH

Urbanističko rešenje rekonstrukcije Slavije u Beogradu (sa B. Novakovićem), prva nagrada Ex aequo, 1968.

Akademija arhitekture Kao član Akademije arhitekture u Beogradu, smatram da je ova institucija od velike važnosti i u mnogome koristi sveopštoj arhitektonskoj delatnosti u Srbiji. Odajem puno priznanje njenom osnivaču profesoru Mihajlu Mitroviću, i sadašnjim njegovim sledbenicima, arhitekti Branku Bojoviću i arhitekti Milanu Raoniću, kao i svim aktivnim članovima Akademije. Činjenica da sam dugo vremena odsutan iz Beograda sprečava, me da aktivno učestvujem u radu Akademije, ali brižljivošću kolega, Mitrovića, Raonića i Bojovića, redovno sam obavešten o svim delatnostima Akademije. Kada god sam bivao u Beogradu, nikada nisam propustio priliku da se sretnem sa kolegama i sa uživanjem provedem vreme u razgovorima sa njima.

koje se kasnije pretvorilo u saradnju iz koje je nastao Sava centar. Tako se to desilo. - A put od ideje do realizacije? Tri godine smo uspešno sarađivali na tom projektu, naše poznanstvo je preraslo u bezrezervno druženje i prijateljstvo, koje je trajalo sve do njegove tragične smrti. Nikada se nismo sukobili, niti imali oprečna mišljenja, ne samo u pogledu Sava Centra. Bio je iskreno oduševljen svim mojim kasnijim projektima, posebno uspehu na međunarodnom konkursu za Kuwait Conference Center, na kome sam dobio prvu nagradu u konkurenciji svetskih firmi iz SAD, Skandinavije, Engleske i nekih drugih zemalja. Imali smo svoje letnje kuće u selu Mugeba kraj Poreča u Istri, u susedstvu, gde smo uvek zajednički provodili letnje mesece odmora. Bilo je to uživanje u opuštenosti, prijatnim razgovorima, lepim intelektualnim polemikama i raspravama. Živorad je

jesen 2011

bio izuzetan čovek, širokog obrazovanja i beskrajne radne energije, pun znanja i životnih iskustava, uvek spreman za bilo kakav razgovor i polemiku. Odlaskom Živorada i njegove supruge Margrite, ja i Mirjana smo zauvek izgubili naše drage prijatelje, ostale su nam samo trajne uspomene na divna vremena koja smo sa njima provodili.

LAŽNE OPTUŽBE NA VRHUNCU SLAVE - Zašto ste napustili Beograd kada ste bili na vrhuncu slave? Zar baš tada nije trebalo da date svoj doprinos izgradnji Beograda? Ovo pitanje je trebalo postaviti onima koji su moj odlazak iz Beograda priželjkivali i ostvarili, bestidnom i neosnovanom optužbom protiv mene. Ja Beograd nikada nisam napustio, već sam iz njega proteran, uz oduzimanje imovine i građanskih prava, korišćenja stana… tu je bilo još posledica.

Suđenje je trajalo više godina, optužba je odbačena, proglašena je neosnovanom, dobio sam oslobađajuću presudu, Nikada nisam udostojen bilo kakvim izvinjenjem, niti nadoknadom za izgubljena prava, za takav nedostojan postupak prema meni. Pomenutim neljudskim procesom, moj život je u potpunosti izmenjen. Na vrhuncu svoje profesionalne karijere, kada sam bio spreman da ostvarim mnogo drugih značajnih projekta u svojoj zemlji, bio sam prinuđen da potražim utočište i egzistenciju za sebe i svoju familiju van Jugoslavije. Otišao sam u Nemačku, a potom u SAD, gde boravim od 1987. do danas. I pored svega, ja i moja supruga Mirjana, imali smo snage da svoju decu, kćer Olgu i sina Aleksandra, pristojno izvedemo na put njihove zrelosti i egzistencije. Obezbedili smo i nama dvoma pristojan život. Naša deca su ugledni građani u SAD-u, porodični ljudi. Obradovali su nas i usrećili sa 7-oro unučadi.

- Kada danas posmatrate Beograd i upoređujete ga sa nekadašnjim, iz vremena podizanja Sava centra, kakve razlike i sličnosti uočavate, šta Vam se dopada, a šta bi došlo pod udar vaše kritike ? Beograd je potpuno specifičan grad i nemoguće ga je porediti sa bilo kojim drugim gradovima Evrope, pa čak ni Balkana. Lociran na raskršću puteva istok-zapad i sever-jug, što je obeležje različitih kultura i entiteta, u svojoj burnoj istoriji često je osvajan, rušen, ponovo zidan… sa tom našom kulturološkom, etničkom i religioznom mešavinom stanovništva. Beograd je stvarno poseban grad. Pogledajte samo to što je bio prestonica Srbije, pa Kraljevine Jugoslavije, pa Jugoslavije, i najzad opet Srbije - i sve to za nešto više od 100 godina! Ja ne znam sličan primer iz bliže istorije gradova. Naravno, pomenuta zbivanja imala su uticaja i na formiranje grada u prošlosti. Zato je Beograd i urbanistički takav.

PEŠAČKA ZONA OD SLAVIJE DO KALEMEGDANA - Puno se gradi, rekonstruiše i u starom Beogradu. Šta mislite o tim urbanističkim zahvatima? Ono sto se danas događa sa starim jezgrom grada, ne oduševljava me, jer mislim da postojeća matrica regulacije ulica i gradskih sadržaja ne dopušta takve građevinske zahvate, što rezultira u neviđenom saobraćajnom haosu, preopterećenoj gustini izgrađenosti, manjkanju slobodnih zelenih prostora. A sve to ugrožava životne uslove stanovanja. U međuvremenu od 50-tak godina, donoseni su mnogi generalni planovi, ali ne verujem da je i jedan od njih bitno rešio suštinske probleme planiranja grada, namene sadržaja, načina izgradnje i saobraćajna rešenja. Svojevremeno, daleke 1965. godine, bio sam dobitnik konkursa pod nazivom “Slavija - Kalemegdan”, kojim

ARH ALMANAH

- Ali Novi Beograd se gradio van istorije, iz početka, sa pustog polja? Novi Beograd je zaista nešto drugo. Ja sam svoju profesionalnu karijeru započeo u Urbanističkom zavodu, i u tom periodu od 10 godina, bio projektant mnogih stambenih blokova na Novom Beogradu, i rekonstrukcije starog jezgra grada. Bavio sam se poslom urbaniste-planera-projektanta, što mi je pružalo mogucnosti da Beograd sagledavam kao celinu. Danas vidim, i srećan sam zbog toga, da su naši urbanistički planovi razvoja Novog Beograda iz tog vremena, dali Beogradu jedan novi pečat – tu su široki bulevari, zelene površine i mnogo je slobodnog prostora…popunjava se novim gradskim sadržajima, a to ga čini atraktivnim delom Velikog Beograda.

POLITIKA KAO POZADINA HARANGE NA STOJANA MAKSIMOVIĆA Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči. Ovu večnu misao velikog pesnika i vladara, osetili su i tvorci Sava centra i hotela Interkontinental. Glavni činovi drame odvijali su se između 1975. i 1985., ali i kasnije. Ovenčan slavom uspešnog projektanta kompleksa Sava centra, kome su se divili najveći državnici i arhitekti ondašnjeg vremena, Stojan Maksimović je doživljavao ovacije od sveta, a u svom selu nije mogao biti prorok. Naša potvrđena ljubomora i zavist, kombinovani sa političkom borbom za vlast ondašnjih grupa u Srbiji, proglasili su Maksimovića maltene kriminalcem i primorali ga da emigrira iz svoje zemlje, u kojoj mu danas dižu spomenike. Bila bi to priča dostojna velikog romansijerskog pera, kada bi išli u detalje. Suština je u sledećem: uspeh Sava centra i njegovo izranjanje iz peska Novog Beograda poput misterioznog vasionskog broda u staklu i zadivljenost sveta onim što su uradili arhitekte i građevinari, fascinirali su mnoge zemlje, pa je jedna od njih – Kuvajt, bogata i naš veliki prijatelj , poverila Maksimoviću izradu kompletnog projekta, sa dokumentacijom, za izgradnju ogromnog kongresno - poslovnog i državnog kompleksa, koji je on uspešno izveo i završio, posle pet godina danonoćnog rada. Kao što je i kompleks Sava centra iskakao iz ondašnjih šema političkog sistema i filozofije, tako je i Maksimovićev rad u Kuvajtu , iako je doneo Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji slavu, priznanje i pare, nije bio po volji političkim grupama koje su se borile za prevlast u glavnom gradu i Srbiji. Njihovoj provincijskoj kratkovidosti smetao je uspon Beograda kao svetske metropole, što je objektivno bilo prepreka za njihove neutoljive ambicije za vlašću. Iako je Maksimović imao sređene – kako se to kaže – sve papire za zajedničku firmu koja je radila u Kuvajtu, on je anatemisan, označen da privatizuje pomenuti veliki projekt da bi se obogatio, pa je protiv njega počeo progon, koji se završio njegovim odlaskom iz zemlje i oduzimanjem stana kojeg je legalno dobio. Iza svega se , dakle, krila politička zamka – da se kroz njegov progon anatemiše, ukloni i kompromituje Živorad Kovačević, sa svojim saradnicima koji su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih Beograd podigli na nivo svetskog i međunarodnog grada . Među Kovačevićvim najbližim saradnicima isticao se Miljenko Zrelec, tada predsednik Izvršnog saveta (vlade) Beograda. Uzelo bi nam mnogo prostora kada bi nabrojali i mnoge druge, a njih je bilo. Kao i Maksimović, i Živorad Kovačević je bio – sa istim motivima i kao deo iste priče žrtva harangi i policijskih podmetanja i intriga, ali je njegov auoritet bio suviše veliki da bi mogli sasvim da ga uklone iz političkog života. Ipak, doživeo je mnoge patnje, muke i poniženja kojima je bio izložen, ali su srećom poslednje godine njegovog života obeležene neumornim stvaralaštvom i angažovanošću. Bili bi nepravedni, kada ovoj dvojici mučenika, da ih tako uslovno nazovemo - ne bi priključili i Milorada Mikija Savićevića, tada generalnog direktora Geneksa, koji je preuzeo na sebe da finansira i podigne hotel Beograd – Interkontinental, kao deo kongresnog kompleksa. Pronašli su, oni isti,pored ostalog, da je on tobože zloupotrebio službena ovlašćenja i napravio štetne ugovore, jer je finansirao umetničke radove koji su sastavni deo svakog modernog hotela i danas, kao i juče. I on je jedva preživeo.

jesen 2011

ARH ALMANAH

razgovor arhitekte i direktora sava centra: Stojan maksimović i miloje popović

nadogradnjom svakog slobodnog kvadratnog metra gradskog prostora, u nezasitoj žudnji za profitom.

je centar grada predviđao izgradnju gradskog centra na Slaviji, sa višestrukom denivelacijom saobraćaja i plasmanom javnog sadržaja, kao i pešačkom zonom od Slavije do Kalemegdana, što bi Beograd približilo izgledu evropskih gradova tog vremena. Naravno, bio je to i ostao samo jedan predlog, a u međuvremenu na tom prostoru izgrađeni su objekti bez ikakve urbane regulative, neprikladnog sadržaja, koji se čak i ne koriste, a o rešenju saobraćaja da i ne govorim. U pogledu novo nastalih arhitektonskih zdanja, situacija je mešovita, ima projekata nekolicine zaista talentovanih projektanata mlađe generacije, poput Milutinovića, Lojanice, kao i onih starijih, Mitrovića, Pališaškog, Ličine i drugih, koji svojim ostvarenjima stoje na nivou svetskih zbivanja u arhitekturi. Međutim, ima daleko više “onih drugih” koji su daleko od njih, a koji guše grad izgradnjom ili

- Da li bi mogli da definišete sadašnje trendove u modernoj gradskoj arhitekturi? Arhitektura je u veoma tesnoj vezi sa ekonomijama, razvojem, novim tehnologijama življenja. Sve više se poklanja pažnja Zelenoj arhitekturi, objektima koji ne zagađuju sredinu, imaju svoje izvore energije korišćenjem prirodnih resursa i slično. Nova tehnološka zbivanja i rešenja pružaju projektantima potpuno druge mogućnosti realizacije svojih projekata. U želji da objekte učine jeftinijim, korisnijim za upotrebu i dopadljivijim za posetioce i korisnike, projektanti nalaze nove forme izražavanja i oblikovanja. Sve to menja izgled postojećih gradova i urbanih celina. Ne znam koliko se u Beogradu svemu ovome pridaje značaj, ali verujem da ozbiljni i uspešni stvaraoci o tome razmišljaju. Verujem da ćemo uskoro biti svedoci takvih zdanja i kod nas. U svakom slučaju, to su novi trendovi u arhitekturi, koji se ne mogu mimoići u budućnosti.

porodična kuća u po sopstvenom projektu, nahant - boston

Arhitektonska ostvarenja

Urbanistički projekti

• • •

• •

• • • • • • • • • •

Restoran “Ušće” na levoj obali Save u Beogradu (1960–63) Zgrada Skupštine opštine Novi Beograd (1961–73) Zgrada V opštinskog javnog tužilaštva u Ustaničkoj broj 14 u Beogradu (1965–68) Centar “Sava” u Beogradu (1977) Hotel “Interkontinental” u Beogradu (1979) Stambena zgrada na uglu Južnog bulevara i Maksima Gorkog u Beogradu (1971–74) Stambene zgrade u nizu u Strumičkoj ulici u Šumicama u Beogradu (1972–74) Sportski centar “Vračar” između Ulice R. Koraća i Kneza od Semberije u Beogradu (1967–69) Stambeni soliter u Mileševskoj ulici broj 51 u Beogradu Porodične kuće u Mugebi na Istarskoj rivijeri (1977) Porodične kuće u Pao Altu (1998) Studentski centar William and Marry u Vilijamsburgu Sopstvena porodična kuća u Nahantu (1996) i dr.

• • •

Rekonstrukcija centra Skoplja (u timu, 1965) Detaljni urbanistički projekat rekonstrukcije Bulevara vojvode Stepe u Beogradu (1967) Urbanistički plan rekonstrukcije bloka između ulica Deligradske, Tiršove, Kralja Milutina i Birčaninove u Beogradu (sa M. Jakšić, 1967) Urbanističko (sa D. Kadović, 1967) i arhitektonsko rešenje XI i XII mesne zajednice na Vračaru u Beogradu (1972–74) Urbanističko rešenje rekonstrukcije poteza od Kalemegdana do Slavije u Beogradu (sa B. Novakovićem, prva nagrada ex aequo, 1968) i dr.

izloŽba

TRI TRENUTKA U RAZVOJU GRADA

BELGRAD – MOMENTE DER ARCHITEKTUR irena videnov

U Beču se od 18. jula do 11. novembra održava izložba o najvažnijim beogradskim arhitektonskim delima, u organizaciji VIENNA INSURANCE GROUP, predvođena gospodinom Adolph Stiller-om Exhibition Centre in the Ringturm, 1010 Wien, Schottenring 30

plakat za izložbu

generalštab pre rušenja

Za proteklih nekoliko godina serije izložbi ``Arhitektura u Ringturm``-u su postale značajan kulturni događaj u Beču. Ove godine tema izložbe je Beograd. Izložba ’’Arhitektura IM Ringturm’’ BELGRAD – MOMENTE DER ARCHITEKTUR koncipirana je na tri velika vremenska perioda, sa definisanjem onih ’’TRENUTAKA U ARHITEKTURI BEOGRADA’’ koji karakterišu ovaj centar regiona. Prvi prikazani period trenutka u arhitekturi je - Međuratni. To je značajno doba tek formirane države Jugoslavije. Grupa arhitekata modernog pravca, osnovana je 1928. godine - najznačajnije ličnosti bile su Branislav Kojić, Milan Zloković /Dečiji klinički centar u Tiršovoj 1936-40., porodična kuća , zgrada FIAT iz 1928./, Jan Dubový i Dušan Babić /kuća u Prizrenskoj iz 1933./. Njihov rad i izvedena arhitektonska majstorska dela uticala su na generacije koje su dolazile, posebno danas, kada se oseća potreba da se pravci u arhitekturi i umetnosti iz tog vremena, vrate i koriste. Velikani tog i potonjeg vremena bili su Nikola Dobrović /zgrada Generalštaba - znatno oštećena u Nato bombardovanju 1999., urbanističko-arhitektonski nagrađen ali nerealizovan konkurs za Terazijsku terasu/ kao i Dragiša Brašovan / Dom vazduhoplovstva 1935-39. zgrada Bigz-a 1937-40./. Period posle 1945.godine odlikuje snažan uticaj politike. Država je bila i veleposednik i klijent, odobravala je gradnju i planirala - sve u jednom. Veliki projekti - izgradnja Novog Beograda i modernih zgrada u gradskom jezgru, kao što je Zavod za urbanizam- delo Branislava Jovina iz 1970. Uticaj zapadnih arhitektonskih aktivnosti je pod kontrolom. Ali uprkos takvom snažnom uticaju državnog aparata, prikazan je i veliki broj izvedenih zgrada, koje su nezavisna arhitektonska poezija Beograda toga vremena: Centar Fontana Uroša Martinovića iz 1963; Narodna

neki od autora predstavljeni na izložbi

biblioteka Ivana Kurtovića, 1970-73; Poslovne zgrade ’’Hempro’’ Alekseja Brkića, 1953. Među najznačajnijim predstavnicima ’’osnivačima modernog’’ tadašnje generacije arhitekata je Mihajlo Mitrović / stambena zgrada u centru grada, 1964; Genex centar-zapadne kapije Beograda, 1970-80./ Bogdan Bogdanović / Memorijalni centar stradalim Jevrejima i II sv.ratu, 1952./, Aleksej Brkić, Ivan Antić / Muzej savremene umetnosti, 1965, SC 25,maj, 1973./, Milorad Macura/ Zgrada vojske 1948-50./, Lavoslav Horvat / Hotel Jugoslavija, 1961./, Mihailo Janković, Anton Ulrich, Vladimir Potočnjak, Zlatko Najman, Dragica Perak / Zgrada SIV-a ,1947-61/. Trenutna situacija je sagledana kroz poslednje dve generacije arhitektonskih stručnjaka, predvođene Branislavom Mitrovićem i ostalim budućim mladim predstavnicima, koji mogu da stanu pod ruku sa međunarodnom arhitektonskom scenom - oni žive arhitekturupod okriljem velikana modernista iz nezavisne srpske poezije velikih majstora. Nedavno su predstavljeni novi veliki projekti u Beogradu dvojice arhitekata iz Austrije: Boris Podreka /Muzej nauke i tehnike, 2007/ i Volfgang Tschapeller /centar za naučna istraživanja, 2010./, koji će biti realizovani u narednih nekoliko godina. Izložba sadrži ukupno 70 panela. Prikazani su i uvodni tekstovi koji predstavljaju društveno-političku pozadinu, odnosno zemlju sa svim specifičnostima koje su uticale na arhitekturu i urbanizam uopšte. Posebno je urađena i prateća filmska produkcija koja pruža uvid u urbanu dimenziju Beograda, sa oslikanim svakodnevnim gradskim životom, uz originalnu muziku, gde posebno izražavaju svoja osećanja o arhitektonskoj sceni ovih vremena Mihajlo Mitrović, Bojan Kovačević i Boris Podreka. jesen 2011

Retro

Planovi za povratak romantike u saobraćajni sistem Pariza

Budućnost metroa je

tramvaj Milovan Ćirovski / Francois Chouly de Permangle

Svaka naša priča o tramvajima počinje sa izvesnom nostalgijom. Nije to nostalgija poput one za brzim vozovima iz detinjstva ispod čijih je prozora pisalo na francuskom : «Ne naginji se kroz prozor». A naginjali smo se, da mahnemo nekome, naročito kada su vozovi prolazili kroz ranu jesen sa prezrelim jabukama u voćnjacima. Sada, u stravično brzom T-eŽ-eV-eu nemate vremena ni za pejzaže, a ni za nostalgiju. « Ima se utisak da su vozovi sve brži, a čovek-putnik sve sporiji » ! Priča o tramvajima je, dakle, svakako nešto drugo. Zato je i nostalgija drugačija. Nije to ona filmska za tramvajima « zvanim čežnja ili želja ». Distance su bile kraće i ne duže od pola sata. Ono što ste videli prošlo je brzo kao u kaleidoskopu. Niste stigli ni da kažete nešto lepo saputnici koju ste sreli. Seli ste zatim, kao i mnogo drugoga sveta, u automobil koji je već bio u modi i otpočeli priču koja je iz mape sećanja gotovo izbrisala tramvaje.

jesen 2011

Gradski oci prestonice Francuske odlučili su da se vrate u prošlost da bi išli u korak sa savremenim tendencijama života ! Ovaj paradoks je objašnjenje renesanse tramvaja u Gradu svetlosti. U planovima buduće tramvajske mreže predviđeno je njeno širenje i do svih značajnijih predgrađa, čak i na razdaljini većoj od 20 kilometara od užeg centra. Osim više isplativosti i bezbednosnih razloga, « povratak » tramvaja je važan i zbog kulture. Tramvaji će biti pokretne galerije, u njihovim vagonima će se izlagati dela umetnika koji žive u Parizu, odnosno Francuskoj. Veličina jedne zemlje meri se i prema njenom odnosu prema kulturi. Ovde se, međutim, ne radi samo o kulturi u klasičnom smislu, nego i o kulturi putnika, transporta, to jest, konkretno, tramvaja koji se, evo, vratio na velika vrata u Francusku

Retro tramvaji nekad i sad - razlika više od jednog veka

Šansona za liniju 33 Oni koji poznaju delo slavnog francuskog pisca Marsela Prusta, setiće se detalja da ga je budio miris varnice sa trole prvog jutarnjeg pariskog tramvaja, koji je prolazio pored njegove kuće na Jelisejskim poljima. I ta mu je tramvajska varnica pomogla u traganju za izgubljenim vremenom. Tu je i Žak Brel sa svojom nekada vrlo slušanom šansonom, o tramvaju broj 33 : Večeras čekam Madlenu/ al pada kiša po mojim jorgovanima/ pada kiša već nedeljama/ a Madlena još uvek ne dolazi/ Večerasč čekam Madlenu/ O, veoma je kasno za tramvaj 33… » Ima tu zaista neke magije u engleskoj reči tramvaj. U prvoj polovini 19. veka, tramvaje su vukli konji, te jenkijevske rikše. A začudićete se ako vam kažem da se prvi električni tramvaj pojavio u Sarajevu, 1885. godine. Tri godine kasnije –u Švajcarskoj, da bi se tek 1890. godine pojavio u Klermon – Feranu, u Francuskoj, i sve do između dva rata bio glavno prevozno sredstvo, jer su sa ulica gotovo nestali ekipaži i fijakeri. Autobusi su u ono vreme relativno bili spori, tramvaju su se zato svi sklanjali s puta da bi mogao da nesmetano zviždi prelepim pariskim kvartovima.

Vreme u kojem su bicikli bili brži od automobila Pomislićete da sam zaboravio u ovom « transportnom kontekstu » automobile. Ne, nikako. Ali oni su bili izuzetno skupi i veoma spori. Bili su, uz to, tako malobrojni i u rukama onih koji ne odlaze u sedam sati ujutro u fabrike i čađave radionice. Godine1855. puštena je u promet železnička pruga Pariz-Valans, koja je omogućila direktnu vezu izmedju Pariza i Monpeljea. Usledila je zatim svetska izložba, ljudi počinju da sve više putuju, a daljine su sve kraće. Tramvaj se tu javlja kao neka vrsta urbanog voza, ne samo u Parizu, nego i u Berlinu i Milanu. Razvoj automobilske industrije nakon Drugog svetskog rata ugrozio je tramvaj kao osnovno i najbrže gradsko prevozno sredstvo, tako da će uskoro gotovo nestati sa bulevara velikih i većih francuskih gradova. Tako su brzo prošla vremena o kojima je pevao šansonjer Žo Dasen da se u Parizu biciklom prestižu auta. Ta je slika, ma koliko bila romantična, brzo potonula u istoriju, kao što je brzo nestala slika tramvaja prepunih putnika. Njegova je renesansa, međjutim, počela već 1973. godine.

Preuređenje prostora kuda tramvaj prolazi, ulepšavanje fasada i uopšte ulepšavanje urbanog dekora

Razlog za nju bio je u petrolejskoj krizi i sve kompleksnijoj urbanizaciji, trebalo je zato preusmeriti saobraćajne planove i dati prednost komunalnom transportu- tramvaju i autobusu. Iako francuska vlada, pet godina kasnije, raspisuje konkurs za plan budućeg tramvaja, tehnološki savršenijeg i lepšeg od onog klasičnog, mnogi se industrijalci ustručavaju da uđu u komercijalnu avanturu smatrajući da je tramvaj kao prevozno sredstvo zastareo.

Intimnost prevoza U vreme socijalističke vlade, 1985. godine, Nant je postao prvi grad ove velike zemlje koji je uveo tramvaj, ali onaj koji u svemu odgovara ekološkim standardima, kao i bezbednosti putnika, jer je njegova vozna mreža sklonjena od dinamičnih saobraćajnih centara. A što se tiče cene, on je jeftiniji za trećinu investicija po kilometru u odnosu na metro te je time i ekonomski isplativiji, čak i za gradove sa osrednjim budžetom. U principu, instaliranje tramvajske mreže po kilometru ne bi trebalo da pređe cifru od 10-15 miliona evra. Naravno, pritom treba uzeti u obzir i estetsko uređenje mreže:

jesen 2011

retro

Ima se utisak da su vozovi sve brži, a čovekputnik sve sporiji

ulice kojima tramvaj prolazi biće preuređene

preuređenje prostora kuda tramvaj prolazi, ulepšavanje fasada i uopšte ulepšavanje urbanog dekora. To je istovremeno i revolucija u transportu i arhitekturi. Savremeni putnik, i ovaj tramvajski, zahtevniji je od onog tradicionalnog. Već činjenica da tramvaj ima do tri vagona, omogućava mu da se na određen način oseća kao u svojoj, mada pokretnoj, kući, da svoju intimu deli ili ne deli za razliku od putničkih situacija klasičnih vagona brzih vozova.

Jeftiniji i bezbedniji od metro Za sada su u Parizu u opticaju tri tramvajske linije u dužini od preko trideset kilometara, sa 56 stanica i više od 250 hiljada putnika svakodnevno. U planovima buduće tramvajske mreže predviđeno je njeno širenje i do svih značajnijih gradova u predgrađu, čak i na razdaljini većoj od 20 kilometara od užeg centra Pariza. Komfor koji obezbeđuje taj moderni tramvaj, u svakom slučaju, jeste u prednosti nad

jesen 2011

šine na zelenom tepihu

vozovima i autobusima koji su krcati do gušenja u časovima odlaska i povratka s posla. A što se tiče bezbednosti putnika, i tu je tramvaj u prednosti. Sa ekonomskom krizom idu i scene nasilja u transportu koje je lakše rešavati u « vozu » od dva do tri vagona. Isplativa, komercijalna brzina tog novog tramvaja, u proseku 28 km na čas i sa 17.000 putnika u oba pravca, jutarnja i večernja tura iznosila bi oko 270 miliona evra. Tu, naravno, treba uzeti u obzir i dodatne komplikacije u projektu na mestima ukrštanja tramvajske i metroovske mreže, što se još uvek ne tiče Srbije budući da ne poseduje metro.

Galerija na šinama Jedan od najvažnijih ciljeva izgradnje nove tramvajske mreže jeste da ona bude atraktivna za putnike, išli oni na posao ili na ljubavni sastanak. Grad Pariz, zapravo njegova vlada, predviđaju 100.000 putnika dnevno, što odgovara već postignutom

broju aktuelnih tramvajskih linija 1 i 2 , a što je ipak daleko od kapaciteta jedne metroovske linije. Čak je i linija metroa broj 11, kraća za dve kilometra od tramvajske linije broj 3, prevozila u proseku 123.000 putnika dnevno, što predstavlja 23,5 odsto putnika više od predviđenih 100.000 na tramvajskoj liniji 3 . Utrkivaće se tako na komercijalnoj bazi dve «čelične kobile» - nadzemna tramvajska i podzemna – metroovska, iako obe pripadaju Direkciji pariskog transporta. Dodajmo tome da izgradnja nove tramvajske mreže uspostavlja takođe vezu sa savremenom umetnošću, stalno izlažući izbor iz dela umetnika koji žive u Parizu, odnosno Francuskoj. U svakom slučaju, veličina jedne zemlje meri se i prema njenom odnosu prema kulturi. Ovde se, međutim, ne radi samo o kulturi u klasičnom smislu, nego i o kulturi putnika, transporta, to jest, konkretno, tramvaja koji se, evo, vratio na velika vrata u Francusku.

Vinski putopis

O fenomenu vitikulturne arhitekture

Slika od hiljadu reči Piše: Rastko Fajndović, Predsednik UO SERSA

Pojam vitikulturne arhitekture nije nov fenomen. Vino je već dugi niz godina u bliskom odnosu sa objektima u kojima se odvija njegova proizvodnja. U ranom 19. veku posedi u Bordou prvi su prepoznali ovaj odnos naglašavajući kroz izgled objekata tradiciju i poreklo. U drugoj polovini 20. veka inovativna vitikulturna arhitektura najbrže se razvijala u dolini Napa u Kaliforniji. Na početku 21. veka Španija preuzima primat, gde je u toku ponovno stvaranje i redefinisanje tog odnosa jesen 2011

Vinski putopis

Ljubičasta, srebrna i zlatna boja ploča zapravo naglašavaju motive koje je Geri prepoznao u flaši vina. Ideja o vitikulturnoj arhitekturi dolazi od strane preduzimljivih vlasnika vinarija, koji su veoma svesni nove uloge koju vino ima u društvu i kulturi, ali i procvata vinskog turizma. Cilj je da se iznova definiše način na koji ljudi doživljavaju vinske posede. Način da se postigne cilj je stvaranje gotovo apstraktnih objekata koji ne samo da treba da izazovu pozitivan vizuelni šok, već moraju da spoje naizgled nespojivo. Jedine osobe koje su dorasle izazovu su proslavljene arhitekte i umetnici - Santjago Kalatrava i Frenk Geri.

Buđenje uspavanih vinograda

Iako deluje haotično – zapravo sve je do detalja kompjuterski projektovano 42

jesen 2011

Brdoviti vinogradarski region Rioha nalazi se na severoistoku Španije, i svakako nije koincidencija blizina Bilbaoa. Kao i na sudbinu grada, radovi Kalatrave i Gerija uticali su pozitivno na, čini se, uspavani vinogradarski region. U ovom trenutku, pažnju ćemo usmeriti na delo Frenka Gerija vinariju Markez de Riskal (Marqués de Riscal), dok ćemo o vinariji Isios (Ysios) koju je projektovao Kalatrava pisati u nekom od narednih brojeva ArhArta. Frenk Geri je, bez sumnje, jedan od najcenjenijih arhitekata današnjice, a njegova dela su, malo je reći, prepoznatljiva. Sa

druge strane, vinarija Riskal koja se nalazi u gradiću Elsiego, je jedna od najstarijih, ali u isto vreme i jedna od najinovativnijih u Riohi. Gerijev projekat muzeja Gugenhajm u Bilbaou bio je sjajna preporuka za nov i uzbudljiv objekat koji je nadgradio Riskalov vinski podrum sagrađen 1860. godine. Dakle, bilo je potrebno spojiti nespojivo.

Kompjuterski precizna haotičnost Cilj je bio da se potvrdi i naglasi status koji vinarija Markez de Riskal ima u Riohi, ali i da se Elsiego na najbolji mogući način izdvoji na globalnom putu vina. Pored toga Geri je na svoj način interpretirao pojam vinskog objekta, koristeći za njega prepoznatljivu strukturu od talasastih ploča od obojenog titanijuma. Ljubičasta, srebrna i zlatna boja ploča zapravo naglašavaju motive koje je Geri prepoznao u flaši vina. Iako deluje haotično – zapravo sve je do detalja kompjuterski projektovano – izuvijanost titanijumskih ploča u isto vreme uzbuđuje i izaziva posmatrača. Najzad, svaki pokušaj da se rečima dočara upečatljivost Gerijevog dela osuđen je na delimičan ili potpuni neuspeh, te se u ovom trenutku i na ovom mestu bez preteranog razmišljanja treba osloniti na poslovicu da „slika govori hiljadu reči“.

Retrospektive

Recept Kasule od piletine i maka uz Marques de Riscal, Frank Gehry Selection, DOCa Rioja 2001

Za šest osoba potrebno je: 4 pileća bela mesa bez kožice i kostiju / 115 g putera otopljenog / 100 g keksa (npr Petit Beurre) / 3 g maka ili više po želji / 250 g kisele pavlake / 1 šolja pileće supe / 225 g Čedar sira Staviti pileće belo meso u posudu za kuvanje i pokriti vodom. Jakom vatrom vodu dovesti do ključanja, a zatim smanjiti na umerenu temperaturu i pokriti posudu folijom. Kuvati 20 minuta. Izvaditi meso iz vode i iseckati na komade. U odvojenoj posudi pomešati prethodno otopljeni puter, izmrvljeni keks i mak. U drugoj posudi pomešati pileću supu i kiselu pavlaku. U praznu vatrostalnu posudu naliti polovinu smese od pileće supe i kisele pavlake. Zatim poređati komade pilećeg belog mesa. Preliti sa drugom polovinom smese. Izrendati Čedar sir preko mesa, pa preliti sosom od putera, izmrvljenog keksa i maka. Zagrejati pećnicu na 175°C. Peći nekih 25 do 30 minuta, dok se sir u potpunosti ne istopi, odnosno dok sos ne počne da ključa. proleće/leto 2011

Akcije

«Pari Plazz» za sve, ali ne i sloboda: naturisti i monokinistkinje ovde su svakako lišeni slobode izražavanja. Piše : Milovan Ćirovski

jesen 2011

Akcije

Liberalni kapitalizam sadi palme za časne primaoce minimalca

Transport mora u Pariz Piše: Milovan Ćirovski

Nije bilo nimalo lako realizovati manifestaciju «Pari plazz», pre svega, zato što je desna obala Sene jedna od najživljih arterija u Parizu. Trebalo je, dakle, zaustaviti i preusmeriti saobraćaj za sve vreme trajanja manifestacije. Biće interesantno ako kažemo da je u nju utrošeno već 6 000 tona peska, da ne govorimo o drugim pratećim sredstvima, čija cena nije zanemarljiva. Transportovanje mora u Pariz svakako košta više nego što bismo mogli da pretpostavimo. Trebalo je opremiti desnu obalu drvećem i palmama, sportskim terenima, za koje je obezbeđen veći broj stručnjaka. Da je ova manifestacija jedna od najznačajnijih u letnjem Parizu, govori i činjenica da je do sada 3 miliona posetilaca iskoristilo prednost da bude na moru , mada se zna da Pariz još uvek nema mora. A da to sve i te kako košta francusku državu , potvrđuje ovogodišnji budžet za manifestaciju koji je iznosio čitava dva miliona evra

Kroz Pariz protiče Sena( i naše ljubavi). Ta uglavnom tiha i mutna reka, koja deli Pariz, i ideološki - na levi i desni deo, nikako da postane primamljiva za kupače. Žak Širak, nekadašnji gradonačelnik Pariza, a budući predsednik Francuske, devedesetih godina je obećavao da će ova legendarna reka biti pristupačna ne samo turističkim brodićima, nego i kupačima. Ali, ostalo je samo obećanje. Sena je sve mutnija, a sve je veći broj Parižana, statistike govore o nekih 60.000, koji nisu u materijalnoj mogućnosti da odu na more, čak ni u planine, da se odmore od napornog života u velegradu, koji sa predgrađima ima oko 12 miliona stanovnika. (Isti broj ima naša Srbija, ali sa 4 miliona na privremenovečnom radu u inostranstvu)

Sladak život na minimalcu Pariska većnica od 2002. godine organizuje manifestaciju « Pari plazz ». Između14. jula i polovine avgusta, desna obala Sene, u dužini od nekih tri i po kilometra, pretvorena je u spektakl neviđene vrste. Da Pariz umesto Sene ima more, rekli biste da je to letovalište nekog mediteranskog grada - sa suncobranima, ligeštulima, pokretnim barovima sa osvežavajućim pićem i krupnim, okatim suncem koje ovoga leta nije bilo tako izdašno, veselom grajom dečaka i devojčica koji se kupaju u velikom bazenu od plastike, bez straha od automobila koji , inače, tokom cele godine ovuda prolaze velikom brzinom, trujući vazduh i ekološki koncept velegrada. Vide se tu čitave porodice koje žive na minimalcu i kojesen 2011

akcije

ZA SREĆU JE POTREBNO TAKO MALO Iz torbi se vade sendviči, flaše sa mlekom, kamomber, narodni sir, jeftiniji od šoljice kafe u nekom od pariskih kvartova… Iz tranzistora bije tehno i slam muzika, nema problema otuđenosti, svi pričaju sa svima, jedna cigareta se šeta od druga do druga, ali nisu to « kamarati » iz nekadašnjih rudnika , lica im nisu čađava, čađ je sada u duši, a kop u « rudniku » je nevidljiv za druge, vešto je , to jest , liberalno, prekriven i pretvoren u osmeh tužnog, savremenog klovna. Istina, ni kupaći kostimi nisu isti.

jednog dela prirode ili je to, pre svega, rešenje za jedan deo populacije lišene mogućnosti korektnog odmora, makar se sve završilo na višesatnom pečenju na suncu. Jedan je satiričar to nazvao «godišnje-odmorskom magijom».

PESAK FINIJI OD ŽIVOTA

dA su kONjI bILI VOAjeRI u ONA stARA VRemeNA, RekLI bIsmO dA su ImALI sReĆe.

jesen 2011

jima je ovo idealna prilika da malo potroše, eventualno samo za kafu i kiselu vodu. Onaj koji poznaje istoriju Francuske, ovaj socijalnofestivalski pejzaž obavezno podseća na četrdesete godine prošloga veka, kada su radnici zahvaljujući ondašnjoj socijalističkoj vladi narodnog fronta, po prvi put u istoriji, imali pravo na plaćeni godišnji odmor. Sada se to ,međutim , zove « Pari plazz » , gest dobre volje liberalnog kapitalizma prema onima koji žive na minimalcu, a što sociolozi svrstavaju u «prag siromaštva».

KUPAĆI KOSTIMI IZ ŠEST DELOVA Godine 1820. po prvi put je organizovano u Bulonji na moru i Diepu godišnje-odmorsko kupanje na moru. Žene su nosile kostime iz šest delova. Preoblačile su se u kabinama na kolima koja su vukli konji. Da su konji bili voajeri u ona stara vremena, rekli bismo da su imali sreće. U početku kupanje u moru bilo je rezervisano za elitu - vlasnike sunca u Monte Karlu, Bijaricu, Kanu… Izgradnja železnica i pojava automobila, a naročito plaćeni godišnji odmor, omogućili su, maltene, svima da siđu u more, makar do kolena, makar bili proleteri ili, ne daj bože , lumpenproleteri, časni primaoci minimalca, a njihova deca - socijalne pomoći za siromašne. Ova transformacija praćena je strategijski usmerenom scenografijom. Da li je to sredstvo da se domognu

Slikar-scenograf pre nekoliko godina, a bila je to godina Brazila, islikao je na ovoj narodnoj plaži karnevalske scene, koje, iako udaljene od pariskih, govore takođe o ljudima sa minimalcem. Tako se « Pari plazz » idejno širi, ali i prostorno - sišao je već i na levu obalu Sene , u delu gde se nalazi Nacionalna biblioteka Francuske. Odavde se besplatnim autobusom može vozikati s kraja na kraj plaže, što je, takođe, neka prednost, jer su tiketi za prevoz prešli sumu od bivših deset franaka. Kažu da se odmor rimuje sa slobodom (istina, rima je nepravilna, a i sloboda se u takvoj rimi ne snalazi baš najbolje). «Pari Plazz» za sve, ali ne i sloboda: naturisti i monokinistkinje ovde su svakako lišeni slobode izražavanja. Umesto toga, mogu igrati mini golf ili slušati muziku sa koncerta ispred većnice sa piknikom u dužini od tri i po kolometra. To je bilo 2008, a letos, godine 2011, «Pari plazz»je bio prepun finoga peska. Ako je život težak, barem je pesak fin i finiji od svake letnje varalice. Gospodin Miki Maus bio je u kurtoaznoj poseti deci na plaži, dok je FNAK organizovao prvi fotografski maraton na temu pariskog leta. Trideset najuspelijih fotografija sa ovog konkursa biće izloženo u galeriji većnice Pariza. I, da zaključimo, turistima koji dođu u letnjim mesecima u Pariz, a ne razbacuju se parama, manifestacija «Pari plazz» nudi se svojim popularnim cenama i spontanošću koja je odavno isparila iz velikih evropskih gradova.

OPUSTITE SE!

zima 2011

NA DRUGI POGLED

veliki potencijal malo poznate zeleno-plave oaze – Ada Huja i eko selo Rt ‘’Bela Stena’’

DUNAVSKI AMFITEATAR BEOGRAD Prof. dr Asen Videnov Irena Videnov dipl. ing. arh.

Potencijal koji Beograd pruža svojim položajem na četiri obale dveju reka, sa svim svojim bogatim resursima u neadekvatno iskorišćenim lokacijama koje one čine, je nešto što, u ovom trenutku nema niti jedan evropski grad. Najjači argument da se treba ozbiljno baviti pravilnim razvojem Beograda na rekama je i činjenica da, od definisane mreže saobraćajnih koridora Evrope, kojih ima ukupno 10, čak dva koridora, koridor VII (Dunav) i koridor X, sa dva kraka, ukrštaju se u Beogradu. Dunavski koridor je sa posebnom ulogom, naspram svih drugih, jer mu je reka okosnica. Samim tim ne treba propustiti olako i veliki značaj u ekonomskom, funkcionalnom i duhovnom potencijalu koji Beograd povezuje sa Nemačkom, Austrijom, Mađarskom i dalje na istok. Dunavski koridor je posebno utkan i u Generalni plan Beograda 2021, gde se precizno tretira strategijski cilj-orjentisanost razvoja Beograda ka reci Dunav. Ta orjentacija se ogleda u nizanju različitih privrednih, turističkih, rekreativnih, ali

jesen 2011

Kroz Beograd su se odvajkada ukrštali putevi istorije, naroda, kulture i običaja, zapadnog i istočnog svakojakog uticaja, južnih i severnih vetrova, a kad se pomene naš grad, prvo što opisno sledi je “Beograd na ušću dveju reka”...

i centralnih i stambenih sadržaja duž desne obale Dunava. Novost u ovome planu jeste definisanje smanjenja industrijskih kapaciteta na određenom području u korist centralnih delatnosti, a najveći akcenat je zaštita i ekološki potencijal koji pruža dato priobalje Dunava. Zato se ovde posebno osvrćemo na tzv. Dunavski amfiteatar sa svojim interesantnim dvema zonama, a to su 1. Ada Huja i 2. Rt Bela Stena – eko selo sa svojim eko okruženjem. Oblast nazvana Dunavski amfiteatar je potez desne obale Dunava od Luke Beograd, nizvodno, preko zone ispod Pančevačkog mosta, rukavca Ade Huje, i zaključno sa granicom Generalnog plana Beograda- Rta Bele Stene i Malih voda. Aktiviranje arhitektonsko-urbanističkih idejnih postavki Dunavskog amfiteatra u budućim planovima i projektima je put da se oživi poseban potencijal i svi resursi koje pruža ovaj široki pojas, i to nadomak centra grada. Pored Generalnog plana Beograda 2021,

koji posebno tretira ovu oblast Dunavskog priobalja - Dunavski amfiteatar, kroz svoja početna odredišta, stručna javnost zajedno sa gradskim vlastima takođe je imala svoje doprinose u razvoju i kvalitetnom pristupu koji ovaj prostor nudi kao predmet jednog od velikih integralnih projekata Beograda. Jedan od mnogobrojnih je i uspešna prezentacija Prostorno programske provere područja Ade Huje u organizaciji Grada i Urbanističkog zavoda Beograda 2006. godine. Pozvani timovi bili su Arhitektonski fakultet, Društvo urbanista Beograda, Društvo arhitekata Beograda, Klub arhitekata i Akademija arhitekture. Svi navedeni timovi iskazali su ogromno interesovanje za ovu razvojnu oblast Beograda i pokazali kvalitet koji ovaj prostor nudi kao jedan od velikih integralnih projekata Beograda. Rezultat svih planova je temeljno ozdravljenje ovog prostora, isključivanje postojećih negativnih uticaja na sredinu i aktiviranje vrednosti lokacije kako u

NA DRUGI POGLED Rad tima arhitektonskog fakulteta : doc.Dr.Vladimir A. Milić d.i.a., prof.dr. Vladan Đokić d.i.a., sa saradnicima departmana za urbanizam ’’Predstavljeni prostorni koncept je postepena transformacija luke Beograd u novi trgovačko-poslovni, turistički i zabavni centar. Neophodni robni transport se minimizira, a potencira se na razvoju terminala domaćeg i međunarodnog rečnog saobraćaja. Dalja okosnica je pretpostavljena paralela - nova Dunavska ulica po dužoj osi područja, i novi ’’zeleno-plavi’’ koridor projektovan od poteza sadašnjeg lučkog pristaništa do Dunavca. ’’Zeleno-plavi’’ koridor je plovni kanal, sa obalama obuhvaćenim zelenim i rekreativnim površinama. Drugi akcenat ovog rada je predviđena reciklaža postojećih velikih lučkih i proizvodnih objekata, koji se ne ruše, već samo menjaju svoju namenu. Razlog ovakvog konceptualnog rešenja nije samo ekonomske prirode, već primarno očuvanje ’’industrijskog’’identiteta prostora. Pristanište je planirano da bude na mestu sadašnje luke Beograd, rekreativni vodni saobraćaj i javni saobraćaj duž kanala, i marina je predložena u Dunavskom rukavcu. U drugoj zoni Ade Huje, uz ekskluzivniji deo između novog kanala i Dunava, planiran je trgovački deo uz putničku stanicu, rekreativni deo na području stare deponije, sportsko zabavni kompleks u recikliranim proizvodnim pogonima Avala Ade i Kartonke, novi ZOO vrt i marina.’’

kontekstu potencijala lokalnih radnih zona, tako i na globalnom nivou budućeg razvoja grada i koridora Dunava. Grad Beograd, Sekretarijat za zaštitu životne sredine je aktivirao, sa druge strane, projekat ’’Istraživanje i rehabilitacija prostora Ade Huje’’ 2008. godine, da bi 30. marta 2010. rezultat tog projekta bio predstavljen u okviru konferencije ’’Dunavska strategija - ideje i projekti’’. Grad Beograd je zatražio sredstva iz fonda Češke razvojne pomoći, i na konkursu njihovog Ministarstva životne sredine, u okviru realizacije zvanične razvojne pomoći Republike Češke, sredstva za ovo istraživanje su i odobrena. Rezultati istraživanja su tog marta predstavile naše pravo stanje, koje je dalo poražavajuće činjenice: • Na osnovu uzorkovanja 104 uzorka rečnog sedimenta, 22 uzorka površinskih voda, geofizičkih ispitivanja, 25 istražnih bušotina, 50 uzoraka zemljišta, podzemnih voda, došlo se do zaključka da je zemljište na

istražnom prostoru zagađeno naftnim ugljovodonicima i teškim metalima, sa povišenom koncentracijom metana. Eko-toksikološki testovi, izvedeni na uzorcima sedimenta iz rukavca su dokazali eko-toksičnost u oko 30% uzorka. Trenutni kvalitet vode u rukavcu u potpunosti isključuje mogućnost njenog iskorišćenja u rekreativne svrhe. Primer: Žarište zagađenja - ušće Mirijevskog potoka u Dunavac sa koncentracijom TPH i do 60 puta veće od graničnih vrednosti! Iz ovog istraživanja se zaključuje da za ovaj prostor, šire gledano, kakvi god da planovi budu doneti i usvojeni, NEOPHODNA JE OZBILJNA SANACIJA PROSTORA koji je veoma zagađen. Za aktiviranje i razvoj krajnjeg poteza Dunavskog amfiteatra, kao najbliži i poslednji eko sistem grada, na samo 7 km od centra Beograda - sektor Rta Bela stena, posebno se udružuju stanovnici ovog dela grada. Njihove ideje i angažovanje orjentisane su na temi ekološko održivog raz-

voja ovog sektora Dunavskog amfiteatra. Udruženje za ekologiju Dunava u sektoru Rta ’’Bela stena’’ otišlo je i korak dalje, aktiviralo je želju da se pokrene Projekat ekološkog očuvanja i razvoja dela Dunava – Rta Bela Stena, koji će svojim sadržajem i angažmanom da učestvuje u izradi PDR-a. Projekat se zasniva na izradi arhitektonsko-urbanističke postavke, koja će svojim kvalitetnim konceptualnim rešenjem dati osnov buduće realizacije ovog prostora, a sa ciljem da se inplementira u najvećem kao smernica daljeg razvoja ovog dela Dunavskog amfiteatra. Projekat je prepoznao i podržao i Grad Beograd – Gradska uprava grada Beograda – Sekretarijat za zaštitu životne sredine, kroz završen Javni konkurs za finansiranje projekata NVO na teritoriji grada Beograda u oblasti životne sredine, za 2011. godinu, pod nazivom ’’Zelenoplavi Beograd’’. Izradom Projekta ekološkog Dunava u zoni eko naselja’’Bela Stena’’ teži se da, greške koje su se desile u drugim, sličnim

jesen 2011

Rekonstrukcija područjima priobalja naših reka, usled nepoštovanja ekoloških dimenzija u procesu izrada urbanističkih planova i građevinskih radova u takvim područjima, budu izbegnute. Imperativ je da se zaštite resursi vode Dunava, priobalja i naročito šumovitih terena na tom potezu, kako bi se ostvarile ekološke funkcije putem definisanog arhitektonskourbanističkog projekta, sportsko-rekreativnih i drugih resursa, pogodnih da se u okviru eko naselja stave na raspolaganje stanovnicima višemilionskog Beograda i svima onima koji gravitiraju prema resursima sa kojima Dunav raspolaže. Inplementiranjem Projekta anulira se gubitak vrednih zelenih prostora, vode, šuma, plodne zemlje, zaustavila bi se i dalje aktuelna divlja gradnja ili prenamena ovog zelenog pojasa u bilo koju drugu namenu – industriju, poslovanje, stanovanje... Sadržajni koncept Projekta bazira se na zoniranju celokupnog područja Rta Bela Stena, u vidu formiranja mahala sojenica, brvnara i koliba sa pristupima vodi, korišćenju prirodnih resursa u svrhe sportsko-rekrativnih aktivnosti, umetničkih kolonija, zabave i edukacije dece i roditelja sa akcentom na ekologiju i prirodu uopšte. Aktiviranjem zona mahala i drugih namena oživljava se ekološki odgovor na problem divljih deponija, kojima je bio sklon ovaj deo priobalja Dunava. Zoniranje kroz Projekat je sled mikrolokaliteta 50

jesen 2011

koji su prisutni, specifični po zajedničkom u: 1. vodi – sportski i profesionalni lov i ribolov, nautički turizam, grupisanje splavova sa aktivnim i pasivnim sadržajima u njima, u vidu arhitektonsko-unikatnih skulptura, sve rađeno u montažno-demontažnom sistemu, i u materijalu korišćenom sa tog podneblja; formiranje marina i stvaranje čvrste plovne veze sa plažom Šveb, centrom Ade Huje i nizvodno do Malih voda, izgradnja fabrike za prečišćavanje otpadnih voda Beograda na lokalitetu Velikog sela 2. zemlji – formiranje, tj. zoniranje po kolonijama, kao što su umetnička, dečja, ’’pionirska’’, omladinska, muzička, sa posebnim potrebama, spa centri sa svim wellness i fitness sadržajima po tipizitanim sojenicama i kolibama ..., zatim, plodno zemljište može da se obrađuje i namenski i edukacijski sa razvojem povrtarske proizvodnjeorganske hrane, i da da plodove koje svi koriste...kao i čuveno višnjičko blato sa svojim lekovitim svojstvima... 3. šumi – rezervat eko sistema, sportskorekreativni pojas, predah u vrelim letnjim danima...i... 4. vazduhu – kao odgovor zagađenju koje nosi gradska matrica i sve to na samo 7km od strogog centra Beograda. Akteri ovih Projekata su žitelji Beograda,

priobalja Dunava, koji svoje životne peokupacije povezuju sa ekologijom Dunava, bilo da se radi o rekreaciji, sportu, privređivanju, turizmu, zdravstvenoj zaštiti, proizvodnji i zaštiti zdrave hrane i sl. Ciljnu grupu aktivista Projekta predstavljaju svi oni nosioci značajnih društvenih uloga koji su motivisani da, u datim ulogama, ugrade dimenzije ekoloških funkcija Dunava i doprinesu izgradnji eko naselja i preko eko naselja neposredno se uključe u proces ekologije Dunava. Izuzetak su i svi oni koji imaju značajne funkcije u procesu izrade PDR-a, koji će preventivno delovati da sektor Bela Stena u procesu urbanizacije ne doživi sudbinu sličnih sektora na levoj i desnoj strani Dunava, pa i Save. Ciljne grupe su i nosioci uloga u delatnosti lova i ribolova, zimskih i vodenih sportova, rekreativci i turistički poslanici, i onima kojima je neophodna zdravstvena zaštita, koja se može obezbediti na temelju ekološkog pristupa resursima Dunava. Ciljna grupa su i inostrani građani, prolaznici i korisnici Dunava, koji nemaju mogućnosti da koriste Beograd kao grad sa svojim priobaljima, već upravo da se ovom aktivnošću animiraju i postanu deo nove eko zone jednog od 4 grada Evrope koji su na ovakvoj poziciji - 4B : Bratislava, Beč, Budimpešta, Beograd.

NA DRUGI POGLED

Zaštita arheološkog nalazišta Lepenski vir

KROV NAD KORENOM EVROPE

Razgovarala: Dragana Pešaković

Konačno se i duše Lepenaca mogu smiriti – dobile su trajni krov. Neće biti više seljene, niti će im nad glavom visiti pretnja da će se privremena konstrukcija obrušiti. Ali, da budemo precizniji, i Evropa može da odahne jer će jedno od najznačajnijih nalazišta našeg kontinenta, koje pokazuje korene evropske civilizacije i umetnosti, biti sačuvano. Lepenski vir je izvan svog vremena, iznad onoga što se u neolitu na drugim mestima starog kontineta stvaralo. Lepenski čovek je bliži našem vremenu nego svom

Autori projekta zaštite nalazišta Lepenski vir imali su priliku da ono što su zamislili sprovedu do kraja, kao i naranijim projektima (manastiri Studenica, Kalenić, Pećka patrijaršija). Marija Jovin i Siniša Temerinski su izradili Plan detaljne regulacije, autori su Idejnog projekta zaštite i prezentacije nalazišta Lepenski vir, glavnih projekata Zaštitne konstrukcije i svih sadržaja na zaštićenom području. Izveli su i radove na konzervaciji i prezentaciji arheološkog nalazišta, izradili idealnu rekonstrukciju virtuelnog praistorijskog sela, rekonstruisali pored nalazišta jednu Lepensku kuću, izradili vizuelni identitet – „Lepenska slova“, table, i majice, pa sve do kačketa za osoblje... jesen 2011

NA DRUGI POGLED

Lična karta projekta Projekat je urađen u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, u saradnji sa preduzećem VMS iz Beograda. Investitor je Sektor za turizam Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Autori projekta su Marija Jovin i Siniša Temerinski, a učestvovalo je u projektovanju još 15 projektanata i stručnjaka svih profila (Vladislav Matić, Siniša Matić, Nenad Kiš, Petar Đurašković, Aleksandar Stupar, Dušan Pačić, Nedeljko Peruničić, Nikola Čiča, Ilija Mihajlović, Ljubinka Babović, Ljubomir Jovanović, Dragana Dimitrijević, Aleksandra Rabrenović, Maja Radičević Cakić, Andrej Škorc, Željko Vukanić). Izvođenje radova je koštalo 342 miliona dinara, a sredstva su iz fondova Nacionalnog investicionog plana, za koja su konkurisali Sektor za turizam Ministarstva ekonomije i opština Majdanpek.

Razgovor sa Sinišom Temerinskim, jednim od autora projekta, bio je više od intervjua. Bio je poticaj na razmišljanje o sadašnjem trenutku iz praperspektive… - Na lokalitetu Lepenskog vira otkriveni su mnogi ostaci sakralne arhitekture iz vremena 7-6000 godina pre nove ere. Ona je, kao što znamo, bila veoma specifična - bez ortogonalnih osnova i vertikalnih zidova. Današnji izgled je spoj pradavnog i ultrasavremenog. Kako ste to spojili? Čime ste se rukovodili? Lepenske kuće su građene u sistemu triangulature, gde je položaj pojedinih elemenata – ulaza, ognjišta, žrtvenika – uvek strogo geometrijski određivan, pomoću osovina, presečnih linija, tj. pomoću „štapa i kanapa“, koji daju uvek iste proporcijske odnose, bez obzira na veličinu kuće-svetilišta. Orijentacija objekata je ka istoku, uglavnom ka monumentalnoj steni Treskavcu, na drugoj strani Dunava. Na ravnodnevicu (22. jun) sunce izlazi tačno iza te stene tako da je i svaki objekat mogao biti deo sistema kalendara, jer kad sunce obasja prostor kroz vrata kuće, ono pada na ognjište, žrtvenik iza ognjišta i skupture iza žrtvenika. Pojedini objekti imaju i namerni otklon od istoka, verovatno ka pojedinim datumima izlazaka sunca.

jesen 2011

Očima Lepenskog čoveka Ove činjenice o položaju objekata, uz veliki hendikep što se naselje, koje se nalazilo na obali Dunava, izmeštanjem našlo na 18 metara iznad Đerdapskog jezera - bili su osnovni ulazni podaci za projektovanje. Osnovna postavka pri projektovanju zaštitne konstrukcije bila je ta da se što više zadrži slika naselja na otvorenom prostoru - dematerijalizacijom konstruktivnih nosivih elemenata i pokrivača, zadržavanjem svih mogućih vizura i osvetljavanjem punom dnevnom svetlošću. Oblici konstrukcije su proizvod utilitarnosti, a silueta prati nagib terena na kojem je locirano naselje. Naime, pri dislokaciji nalazišta, padina brda je zasečena i zaravnjena, a projektovane krovne površine samo „rekonstruišu“ prvobitnu padinu. Sada posetilac vidi praistorijsko naselje i odmah ispred njega i vode Dunava, a sa strane i velike zelene površine šume. Omogućeno je kretanje oko nalazišta i sagledavanje sa svih tačaka obodne staze, kao i prilaz centralnom delu naselja. Izlazeće sunce obasjava objekte isto kao kad su bili na otvorenom. - Krovna konstrukcija je izgradjena od čelika i polukarbonatnih materijala? Da li je ovakva prostorna rešetka uobičajena za pokrivanje nalazišta u Srbiji ili je ovo jedinstveni primerak? Sistem trouglova korišćen pri izgradnji lepenskih kuća pre osam hiljada godina morao je biti nastavljen i danas u obliku prostorne rešetke sastavljene od istih takvih trouglova. Samo je materijal promenjen tako da umesto drvene konstrukcije i koža kao pokrivača imamo čeličnu konstrukciju i polikarbonatni pokrivač. Leksan je na krovnim površinama poluprovidan, predajući unutrašnjosti objekta svetlost boje oblačnog neba, dok je potpuno transparentan na fasadama, obezbeđujući sve vizure.

NA DRUGI POGLED

Visoka cena praistorije - Da li su ostala podunavska nalazista ovako dobro zbrinuta? Nalazišta u Srbiji se pokrivaju prema mogućnostima – na Viminacijumu su to drveni lamelirani nosači i nepromočivo platno, dok carsku palatu u Sremskoj Mitrovici štiti klasični objekat koji ima delom i polikarbonatni pokrivač. Arheološka nalazišta u Srbiji najčećće nisu zaštićena krovnim pokrvačima, iako je to jedino efikasno sredstvo. Pokrivanje 4 000 kvadratnih metara je ipak jedinstven primer. Razlog za to je visoka cena ovakve zaštite. - Da li je ovim krovnim pokrivačem rekonstrukcija završena? S obzirom na visoku cenu zaštitne konstrukcije u uslovima hronične besparice za objekte kulturne baštine, Lepenski vir je još u projektovanju usmeren putem drugačijim od ostalih arheoloških lokaliteta. Izrađen je Plan detaljne regulacije zaštićene zone i kompletna tehnička dokumentacija za sadržaje na 57 hektara neposredne okoline. Urađeni su glavni projekti za zaštitnu konstrukciju, centar za posetioce sa restoranom i turističkom organizacijom, naselje etnoapartmana, pristanište, naučno-istraživačka stanica za stanovanje istraživača i kompletna infrastruktura... Izgradnja svih sadržaja omogućiće pristajanje velikih brodova i posete turista koji putuju Dunavom - Koridorom 7, koji je sve značajniji u evropskim turističkim programima, pored očekivanog povećanog broja posetilaca koji koriste Đerdapsku magistralu, uključujući i veoma brojne bicikliste. Lepenski vir će moći da primi desetine hiljada posetilaca i na pravi način će pokazati sve ono po čemu je svetski poznat. Tako će postati, osim trajno zaštićenog spomenika kulture, i resurs područja na kojem se nalazi i deo turističke ponude atraktivnog prostora Đerdapa.

Šum talasa pod krovom - Koliko je ambijent uticao na kreativno rešenje? Ambijent i sama namena su presudno uticali na arhitektonsko rešenje. Objekat je morao da bude takav da se sam ne nameće, već da posetilac, pre svega, vidi ostatke praistorijskog naselja, kao i da se kod posetioca smanji utisak da se nalazi u okviru objekta. To se želelo samom transparentnošću, kao i bojom konstrukcije, koja kao paspartu ističe boju lesa i crvene podove lepenskih kuća. Tome pomaže i unošenje zvukova unutar objekta - snimljeni cvrkut ptica i šum talasa, koji se reprodukuju u unutrašnjosti. Namera projektanata je bila i da objekat „sastave“ sa nagibom padine na kojoj se nalazi, kao i sa okolnom prirodom, kako bi posetioci imali prilliku da rekonstruišu onu sliku i onaj osećaj koji su pred prirodom imali praistorijski ljudi. Trebalo je prevladati sva ograničenja, projektovati objekat koji može da se izgradi iznad dvadesetak ari nalazišta, koje izvođač ne može da koristi za prilaz mehanizacije. Projekat je morao da bude takav da montaža može da se izvede i bez ikakakvog narušavanja strogog rezervata prirode, na strmom terenu stešnjenom između magistralnog puta i Dunava. Forma objekta, koja ima karakteristike avionskog krila, uspešno savladava veoma jake vetrove koji duvaju Đerdapskom klisurom.

jesen 2011

PREKO CRTE

Dr Aleksandar Ivančić, svetski ekspert za infrastrukturno planiranje i energetske sisteme, tvorac Energetskog plana za Barselonu

Gradski trg proizvodi energiju Razgovarala: Milica Šajfar

Neko će žaliti za tim što Srbija ne može da pruži šansu stručnjacima, rođenim Beograđanima, kao što je Aleksandar Ivančić, a drugi će reći da Mašinski fakultet u Beogradu daje izvanredan kadar. Sa doktoratom iz oblasti termičkih nauka danas radi u Barcelona Regional, Metropolitan Agency of Urban Development and Infrastructures kao stručnjak unutar planiranja infrastrukture, s posebnim fokusom na sisteme energije. Pored objavljenih nekoliko desetina naučnih i tehničkih radova u časopisima i knjigama, nedavno je izdavačka kuća Gustavo Gili objavila i njegovu knjigu Energyscapes. - Za Vas s pravom kažu da ste napravili urbanistički preokret u španskoj prestonici. Barselona ima dugu urbanističku i arhitektonsku tradiciju. Transformacija grada, od kraja sedamdesetih godina prošlog veka pa do danas je jedan od svetski priznatih primera. Ja sam imao priliku i čast da aktivno učestvujem u tom procesu u poslednjih desetak godina. Moj doprinos je zapravo vezan za unapređenje gradskih tehničkih infrastruktura, pre svega onih

jesen 2011

vezanih za energetiku a potom i za druge. Kada sam 1999. počeo da radim s urbanistima na projektu novog tehnološkog kvarta 22@ u Barseloni, ključni momenat je bio naći zajednički jezik s kolegama drugih struka. Teme održivog razvoja su tada tek stidljivo ulazile u realnost gradskog planiranja. Ipak, 22@ je postavio vrlo visoke standarde i mislim da je zacrtao jedan novi trend u gradskom planiranju u Španiji a proučavan je praktično u celom svetu.

- Da li se tu radi o industrijskoj ekologiji? Da. Nekako u isto vreme radili smo i na projektu dela priobalja koje je ostalo neuređeno posle olimpijskih radova u Barseloni. U tom delu grada se nalazi sve ono što je neophodno za funkcionisanje jedne metropole ali što niko ne želi da vidi: instalacije za eliminisanje gradskog otpada, preradu otpadnih voda i termoelektrane, zapravo ono što čini organe neophodne za metabolizam grada. Naša ideja je bila da sve

to zadržimo na istom mestu, tehnološki unapređeno do te mere da se može potpuno integrisati u novi deo grada. Vreme je bilo ograničeno jer je na tom prostoru bilo predviđeno održavanje Foruma Kulture 2004. godine. Međutim, to vremensko ograničenje bilo je na neki način prednost jer nas je sve obavezivalo da brzo mislimo i odlučujemo. Moja ideja o sistemskom povezivanju postojećih instalacija, u cilju povećanja sveukupne energetske efikasnosti dobrim

PREKO CRTE

Štednja važnija od proizvodnje

Uz Nemačku i SAD, Španija je zemlja sa najvećom instalisanom snagom vetroelektrana, takođe je vodeća u svetu po solarnim fotonaponskim i termo centralama, a zakonska obaveza korišćenja sunčeve enegije za zagrevanje potrošne tople vode dovela je Španiju na drugo mesto u svetu, odmah iza Izraela

delom je sprovedena tako da danas imamo jedan lep praktičan primer onoga što teoretičari zovu industrijska ekologija. Međutim, kada danas šetate tim delom grada nemoguće je videti bilo šta od toga, praktično sve je ispod javnog trga. Ono što se može videti je velika solarna fotonaponska centrala, po realnoj proizvodnji energije ne toliko značajna, ali koja se pretvorila u simbol Barselone sa početka 21. veka. Čitav energetski koncept ovog dela grada dobio je nagradu Evropske komisije. Posle ovih projekata, kada su me urbanisti ’usvojili’ povereno mi je da vodim Plan energetskih poboljšanja u Barseloni 2001-2011. koji je imao za cilj smanjenje potrošnje energije iz konvencionalnih izvora i smanjenje emisije gasova koji

prouzrokuju efekat staklene bašte.

- Imate li planove za Beograd? U Beogradu sam do sada najvise sarađivao sa Urbanističkim Zavodom Grada, organizovali smo dve izložbe, nekoliko radionica i sarađivali na jednom projektu. Sa stanovišta gradskog planiranja, Beograd je izuzetno zanimljiv grad. Možda baš zato što ima toliko toga što može da se uradi. Potencijal je jako veliki.

Vaš rad uključuje i angažovanje u prosveti. Gostovali ste kao profesor na Politehničkom fakultetu u Kataloniji, na Školi industrijske organizacije u Madridu, a trenutno predajete na Arhitektonskom insitutu u Barseloni. Koliko se pristup

problemu obnovljive energije razlikuje već na tom najvišem nivou (u samom obrazovanju) i da li je iz vašeg iskustva svest o neophodnosti očuvanja energije viša u Španiji nego kod nas? U poslednjih deset godina je razvoj korišćenja obnovljivih izvora energije u Španiji bio izuzetan. Uz Nemačku i SAD, Španija je zemlja sa najvećom instalisanom snagom vetroelektrana, takođe je vodeća u svetu po solarnim fotonaponskim i termo centralama, a zakonska obaveza korišćenja sunčeve enegije za zagrevanje potrošne tople vode dovela je Španiju na drugo mesto u svetu, odmah iza Izraela. Prvi zakon o korišćenju sunčeve enegije za zagrevanje tople vode doneli smo u Barseloni 1999.

„ Naravno da je fokus evropskih napora u oblasti energetike na povećanju kapaciteta obnovljivih izvora energije, ali ja bih, pre svega, ukazao da je ono što možemo sada da učinimo - da štedimo. Važna je energetska efikasnost i uštede, čak bih rekao da su važnije od proizvodnje enrgije. I to efikasnost u proizvodnom procesu, uslužnim delatnostima i domaćinstvima. A, takođe i u transportu. Vidim da se moji Beograđani rado voze automobilom na posao – e, pa podsećam ih da je u Evropi trend da se na posao ide peške ili na biciklu. U Evropi je zavladala renesansa bicikla“.

godine odakle je proširen na celu zemlju. Jasno je da je za takav napredak bilo neophodno pripremiti teren, a to znači pripremiti i oformiti stručnjake. Tu mislim na čitav lanac ljudi uključenih u projekte bili oni mali ili veliki, od vodoinstalatera i elektricara, preko tehničara, inženjera, arhitekata i ekonomista. Danas se o obnovljivim izvorima energije ne uči samo na tehničkim fakultetima u Španiji već na svim nivoima, od srednjih škola do MBA u najprestižnijim biznis školama. Treba imati na umu da govorimo o jednom novom sektoru koji otvara mogućnosti za brojna radna mesta i značajan obrt kapitala. Kod nas ova tema još nije dovoljno zastupljena u obrazovanju, mada interesovanje mladih ljudi

jesen 2011

NA DRUGI POGLED

definitivno postoji. Imao sam prilike da u Beogradu, preko nevladinog sektora, budem uključen u projekte na ovu temu. Držao sam predavanja u više navrata, uglavnom srednjoškolcima, i mogu reći da je bilo pravo uživanje pre svega diskusija koja se posle predavanja razvije sa đacima i nastavnicima.

Na ovogodišnjem Mikseru, održanom u prostoru silosa Žitomlina, posetioci su imali priliku da čuju i vaše iskustvo na temu strategije planiranja održivih gradova. Da li je veliko interesovanje naših mladih stručnjaka na tu temu u ovom trenutku?

nego od samog planiranja i projektovanja.

U uvodniku vaše knjige Energyscapes (2010) govorite da je energija osnov svake ljudske aktivnosti, da je bila i da će nadalje biti pokretač društvenih, ekonomskih i kulturoloških promena. Kada je čovek prepoznao takvu prirodu energije i počeo ozbiljnije da razmišlja o njoj? Mislim da je ključni trenutak promene odnosa prema energiji prva naftna kriza 1973. godine. Iako je i pre toga bilo stručnjaka koji su upozoravali na zavisnost naše civilizacije u

političara koji su se odjednom našli pred problemom koji je praktično doveo neke zemlje do ivice bankrota, do građana koji su beznadežno čekali u redovima za benzin, shvaćeno je koliko zapravo naša civilizacija zavisi od energetskih resursa.

Osvojite pustinje i more U pomenutom uvodniku navodite i podatak Međunarodne agencije za energiju da će narednih dvadeset godina, do 2030, svetska potrošnja energije porasti za dve trećine u odnosu na današnju. U Španiji preko 35% struje dolazi

tog problema ’osvajanje’ novih teritorija, a to su mora i pustinje.

Proteklih meseci u domaćim medijima je bilo dosta reči o obnovljivoj energiji vetra i pokušajima stranih kompanija da na našem tlu započnu proizvodnju električne energije koristeći snagu vetra. Čini mi se da je glavna prepreka u ovom trentuku nedostatak jasno definisanog, dugoročnog zakonskog okvira. Tu naravno spadaju i jasne tehničke norme. Investitori za ovakvu vrstu projekata traže dugoročnu stabilnost jer je početno ulaganje srazmerno veliko,

Istraživanja pokazuju da finalni rezultat zavisi više od ponašanja stanovnika naselja nego od samog planiranja i projektovanja

Naravno da postoji interesovanje, međutim čini mi se da je to za sada dosta uzak krug stručnjaka. Da bi ova tema zaista zaživela u praksi neophodno je da i šira publika bude barem donekle informisana o aspektima planiranja održivih gradova. Ukoliko ne postoji ’potražnja’ za naseljima koja se planiraju i grade polazeći od principa održivog razvoja, nemoguće je ostvariti napredak na tom polju. Istraživanja pokazuju da finalni rezultat zavisi više od ponašanja stanovnika naselja

jesen 2011

odnosu na energetske resurse, na primer Hubbert kroz teoriju o konačnosti naftnih rezervi ili Georgescu-Roegen koji je uveo koncept entropije u ekonomiju, tek je panika koja je zavladala usled naftnog embarga koje su uvele članice OPEC-a dovela do opšteg prepoznavanja problema. Interesantno je podsetitit da ta prva naftna kriza nije imala veze s nedostatkom energenata već da je jednostavno bila mera političkog pritiska prema zemljama koje su podržavale Izrael u sukobu sa Egiptom i Sirijom. Te 1973. ceo svet, od

iz obnovljivih izvora energije, dok u španskoj autonomnoj oblasti Navarra prelazi 80%. Međutim, kada govorimo o saobraćaju, zavisnost od nafte je još uvek izuzetno velika. S druge strane, nove ekonomske sile sveta, pre svega Kina i Indija, baziraju svoj razvoj na fosilnim izvorima. Potrošnja energije u Kini raste po stopi od oko 10% godišnje i bazira se pre svega na uglju. Takođe treba imati u vidu da postrojenja za iskorišćenje obnovljivih izvora često zahtevaju velike površine. Mislim da je jedan od puteva rešenja

veće nego centrale koje rade s konvencionalnim izvorima. Beneficije vetroelektrana dolaze tek za vreme eksplotacije, ne zaboravimo da je vetar besplatan za razliku od uglja, nafte ili gasa. Međutim, kroz tu fazu kristalisanja zakona i normi su prošle mnoge evropske zemlje i ne vidim zašto i Srbija ne bi prevazišla taj period ’dečijih bolesti’. Ipak, treba imati u vidu da kriza finansijskog sistema zapadnog sveta u ovom trenutku znatno ograničava investicioni kapacitet mnogih stranih kompanija.

NA DRUGI POGLED

Република Србија МИНИСТАРСТВО ЗДРАВЉА

Подршка програму трансплантације

Национална кампања Министарства здравља Републике Србије уз подршку Радио-телевизије Србије и агенције Communis пријатељи акције:

N A C I O N A L N I

инфо број: 0800 111 800

GEDŽETI

Priredila: Maja Kukavica

Možda je najbolja definicija gedžeta da su to igračke za odrasle, moderne tehnološke spravice koje nam ulepšavaju svakodnevni život ili posao, ali ga čine i funkcionalnijim. Evo nekih koje će vas sigurno zabaviti. Japanke za traženje blaga

3D mobilni telefon (LG Optimus 3D)

GEDŽETI

ada i običan odlazak na plažu možete pretvoriti u pravu pustolovinu. Ove japanke, uz malo sreće, mogu vam doneti nenadano bogatstvo. Iako izgledaju sasvim jednostavno, ove papuče su, u stvari, metalni detektori. Metalni detektor je ugrađen u same papuče, koje su tankim kablićem povezane na centralnu jedinicu koja je zakačena oko vaše noge. Uređaj ima tri svetleće diode, od kojih zelena označava da ništa nije pronađeno. Žuto vam signalizira da možda nešto postoji duboko ispod vas, dok crvena znači- brzo dodaj lopatu, postali smo bogati! Pored svetlosnih, japanke imaju i zvučni i vibracioni signal u slučaju pronalaska blaga. Ukoliko ne želite da tražite plemenite metale, jednostavno raskačite kablić i dobićete obične papuče. Raspoložive su u različitim veličinama a ova ”alatka” košta dvadesetak evra.

jesen 2011

Naočare televizori Prilikom putovanja postalo je gotovo uobičajeno da se i filmovi gledaju preko mobilnih telefona, iPoda ili prenosivih DVD plejera. Međutim, Vuzix Video iWear otišli su korak dalje i rešili da “sliku” postave tačno pred vaše oči. Oni su tanke ekrane ugradili direktno na naočare za sunce. Na tržištu postoje tri modela Vuzix Video iWear - 230, 280 i 920 model. Verzija 280 može da transformiše vaš mali iPod-ekran u ekvivalentni 51-inični ekran posmatran sa udaljenosti 3m, čime dobijate prednosti u kvalitetu. Štaviše, možete čak da gledate 3D filmove na njemu. Uz verziju 920 doživljaj postaje još jači jer je ekvivalent 67-ičnom ekranu. Korišćenje je krajnje jednostavno, dovoljno je da se priključite na njih svojim uređajem kojim inače puštate filmove i pustite isti. Uz ove naočare-televizore dobijate i daljinski upravljač i stereo-slušalice za fino podešavanje, a sve to će vas koštati oko 200 evra.

LG Optimus 3D je prvi 3D mobilni telefon na svetu. Ovaj smart telefon pruža mogućnost gledanja 3D sadržaja bez naočara ali i snimanja u 3D formatu. 3D snimke i fotografije možete gledati ili na telefonu, bez naočara, ili na svom 3D televizoru. Zahvaljujući konfiguraciji koja je zasnovana na jedinstvenom dvojezgarnom procesoru, LG Optimus 3D će sve zadatke koje mu zadate obavljati brže, preciznije i pouzdanije. Kompanija LG Optimus omogućila je da instalirate stotine korisnih aplikacija, putem Android Market™ servisa, dostupnog na telefonima iz ove serije. Takođe, zahvaljujući Android Vip meniju, na jednom mestu možete naći sve aplikacije na srpskom jeziku koje su primenjive na našem tržištu.

GEDŽETI

Modne futrole za iPod Već odavno je iPod postao obavezni deo opreme svakog poslovnog čoveka. Uvidevši to, modni kreatori požurili su da naprave i odgovarajuća ”odelca” za vaše ljubimce. Danas kolekcije futrola za vaš iPod nude poznate modne marke poput Chanela, Domenico Vacca, Louis Vuittona, Bottega Veneta... Pored toga što predstavlja modni izraz, one obezbeđuju i neophodnu zaštitu od mehaničkih oštećenja. Ako želite svoj iPad da obučete prema poslednjoj ekskluzivnoj modi, treba da izdvojite od 350 do 1100 evra.

Ručni aparat za espreso Špijunski časovnik Ovakve naprave su nekada bile rezervisane samo za super agente poput Džejmsa Bonda, a danas su dostupne svakome. Muški sat, koji je ujedno i kamera, možete kupiti za 100 evra. Izgleda kao klasičan sat, s tim što je iza broja dva skrivena gotovo nevidljiva kamera, kojom možete snimiti video-zapis ili fotografije. Takođe, funkcije mikrofona i LED indikatora su dobro skrivene u unutrašnjosti časovnika. Rezolucija video-zapisa i fotografije su dobrog kvaliteta (640 x 480 pixela), a kapacitet memorije je 2 GB. Baterija traje oko 2 sata neprekidnog snimanja. Ova špijunska alatka se vrlo jednostavno koristi i povezuje sa kućnim računarom preko običnog USB kabla. Ipak, savetujemo oprez u korišćenju ovog gedžeta, jer zakon ne dozvoljava ovakvu vrstu špijuniranja niti se ti snimci priznaju na sudu.

Bez obzira da li se nalazite na putu, u prirodi, ili kancelariji više se ne morate odricati svog omiljenog espreso napitka. Tu je super lak, prenosivi, ručni aparat za espreso. Potrebna vam je samo kafa, voda iz termosa i ovaj aparat koji će svaki put uz pomoć patentiranog ekstrakcionog sistema visokog pritiska (16 bar) napraviti savršenu penu vašem omiljenom napitku. Za ovo zadovoljstvo potrebno je izdvojiti oko devedeset evra.

E-knjiga Ako knjige prosto gutate, a više nemate prostora gde da ih čuvate, za vas je pravi izbor elektronski čitač knjiga. Za 215 evra možete nabaviti Foxit E-Reader koji je težak svega 180 gr, a na njegovu memorijsku karticu od 2GB staje i do nekoliko hiljada dokumenata. Svoje omiljene romane možete vrlo jednostavno skinuti sa interneta i pomoću softvera ga prebaciti u PDF format. Uz ovaj uređaj dolazi i punjač, a poseban kuriozitet je to da jedno punjenje traje i do 8.000 pročitanih strana, ili da pojednostavimo, kao da osam puta zaredom pročitate roman ”Rat i mir”. Dostupan je u beloj i crnoj boji.

jesen 2011

Najave

Piše: Radomir Vuković

Buđenje spavaonice Prošle, 2010. godine, raspisan je Međunarodni arhitektonski konkurs za Idejni projekat nove zgrade Centra za promociju nauke, u Bloku 39, na Novom Beogradu. Konkurs je organizovalo Ministarstvo za nauku Srbije i Društvo arhitekata Beograda. Autoritativan žiri, u kojem su više od polovine članova bili istaknuti train stručnjaci, u startu kao da je garantovao nekakve druge normative u vrednovanju i ocenjivanju. To je dovelo do neverovatne činjenice da je pristiglo 230 radova iz 47 zemalja sa svih kontinenata. Takav skup graditeljskih ideja na jednom mestu, povodom jednog objekta, Beograd do tada nije video. Već ovaj podatak kao da je nagovestio nešto novo i neočekivano. I to se desilo. A zatim je sledio još jedan konkurs – za društveni znak i komunikacionu marku

jesen 2011

Posle pregleda radova, dugotrajnih razgovora i ubeđivanja, žiri je doneo jednoglasnu odluku. Prvu nagrada dobio je bečki arhitekta Volfgang Čepeler, drugu Japanac Su Fudžimoto a treću Beograđanin Branislav Redžić. Oduševljenje žirija prvonagrađenim radom bilo je razumljivo kada su neki od konkursnih priloga objavljeni u stručnoj periodici. Objekat pleni svojom originalnošću. Kao i sve izuzetne stvari, i ova ima jednostavno objašnjenje.

Najave

Komponujući volumene planetarijuma, auditorijuma, izložbenog prostora i pristupnih holova, autor pravi svojevrsni omaž futurizmu budućih svemirskih objekata.

Prvonagrađeno vajarsko delo Autor je surovo suprotstavio svoj objekat celokupnoj, okolo prisutnoj korbizjeovskoj arhitekturi izgrađenoj 50-ih godina prošlog veka. Grad, mašina za spavanje, kako je nazvan ovaj davno prevaziđen graditeljski koncept satelitskih naselja, kao da je čekao ovaj dramatičan akcenat. Ortogonalni linijski sistem stubova, koji je pod imenom kolonada poznat od Partenona do Brazilije, na lokaciji Bloka 39 zamenjen je kosim metalnim stubovima postavljenim naizgled izvan logičnog statičkog rastera. U tako slobodnom i prohodnom prizemlju, u kojem su kose pristupne pešačke rampe i neophodne vertikalne komunikacione veze, iznikla je konstruktivna šuma elemenata visine 15 metara, koji nose celokupni gabarit objekta. Dosledan svojim principima, autor oblikuje gornje etaže objekta u slobodnim formama, napuštajući klasične principe zidnog platna i vertikalizma prozorskih otvora. To je zapravo vajarsko delo u pravom značenju te reči. Ova očigledna ilustrativnost objekta, koji jednostavno šalje poruku o svojoj tehnološkoj nameni kao sinonimu svekolikog naučnog postupka, pravi je znak o budućoj popularnosti ovog objekta. Ceo registar tehničkih sadržaja (garaže, magacini…) ukopan je u zemlju, a svi funkcionalni sadržaji podignuti su visoko iznad terena. Kao krajnji efekat, objekat se doživljava kao beli oblak naučne sumnje nad šumom realnosti. To jeste novi objekat, za novi Beograd, koji traži nove poglede, nove vizure. Graditeljske markacije postaju mega znaci u urbanističkoj strukturi grada. Novi most preko Save kao da je inspiracija za neke nove poduhvate i planove.

proleće/leto zima 2011

Najave 62

jesen 2011

S R G B

E T

L O

255 180 0 0 40 130 250 255 222 220 170 170 60 40 70 130 1 1 160 240 140 150 110 40

nAJAvE

SVETLoST jE SVET I ponovo se dogodila neverovatna situacija. I Selekcioni žiri i Žiri za nagrade jednoglasno su doneli odlluke da se prva nagrada dodeli radu koji su poslali Marija Nikolić, Jovan Mikonjić i Radoš Vujaklija. Ovi mladi ljudi su inteligentno uočili univerzalno značenje reči SVETLOST sa svim pripadajućim semantičkim fragmentima Sve – Svet – Svetlo. Po definiciji, svetlost je uzrok vidljivosti tela, ali to je i ono što je na kraju tunela. Prosvetli me - jeste kolokvijalni izraz kojim se traži neko novo saznanje. Uzvišenost ove reči ilustruje se frazom – I bi svetlo. U tom rasponu kao da se nalazi celokupno iskustvo pojedinca i čovečanstva. Superiornost ovog naziva dovedena je u pitanje njenim variranjem kroz kolokvijalne situacije i promenom u padežima u srpskom jeziku. Odabir tipografije je u skladu sa prihvaćenim aksiomom da je svetlost bele boje. Ispis SVETLOST dat je u svetloj (light) verziji bez ikakave kreativne intervencije.

GOVORITE LI EVROPSKI? Kako ćemo pristupiti toj glorifikovanoj geografskoj odrednici ako ne znamo evropski jezik. Odmah na početku potrebno je promeniti naslov ovog teksta. On treba da glasi - ponašate li se evropski? Ako tako razumemo ovu dilemu, onda izgleda da svi mogu da učestvuju u postavljanju strategije pristupanja jednoj široj civilizacijskoj zajednici, u kojoj mi kao narod živimo već 1500 godina a možda i više. Uvek kada se pojavi ovako univerzalna i spektakularna tema, koja kao da ostavlja

BRENDiRaNjE NaUKE Centar za promocju nauke nema još svoju zgradu, ali ima jasan plan kako treba i kada treba nastaviti započeto. Posle arhitektonskog konkursa postavljenog po najvećim stručnim i organizacionim standardima, ove godine organizovan je internacionalni konkurs za elemente koji su neophodni za stvaranje društvenog znaka i komunikacione marke Centra. Projektnim zadatakom od učesnika je zahtevano da prikažu svoje viđenje delovanja Centra i obrazlože predložene promotivne principe. Tražilo se ime centra, njegova tipografska prezentacija u oba pisma, kao i masivni deo sa primenom u papirnom i elektronskom segmentu. Razumljiva oduševljenost budućim arhitektonskim objektom dovela je do preporuke koja je diskretno postavljena u tekst konkursa, u kojem je rečeno da predloženi grafički standardi treba da budu u saglasnosti sa pojavnom formom novog Centra. U Beogradu je radio selekcioni žiri koji je optimizovao delovanje Žirija za nagrade. Delovao je u kapacitetu od 12 članova, od kojih su više od polovine renomirani evropski dizajneri. Pristiglo je preko sto radova. Predviđeno je da se ocenjivanje radova obavi internet mrežom, ali Žiri je zahtevao da se omogući aktivno sučeljavanje stavova i ostvari neophodna kreativna diskusija svih članova. Kompleksnost zadatka uslovila je neznatno produženje roka za prijem radova, pa se tako dogodilo da je završni sastanak održan u Londonu.

Autorski tim je nastavio razradu na osnovu male srednjoškolske vežbe iz fizike. U geometrijski postavljenoj providnoj kocki oni iscrtavaju linijski spektralni trag svetlosti, koji se unutar kocke lomi u osam segmenata. Ovih osam pravaca jeste suptilna podrška osnovnoj ideji, jer reč SVETLOST ima osam slova. Ovo linearno energetsko kidanje unutar zadatog prostora jeste materijalni prevod naučnog lutanja unutar sveta realnih činjenica. Ali to je i simbolički prevod kosouglog sistema nosećih stubova u prizemlju buduće zgrade Centra. Pravi kvalitet postavke vidi se u razradi ove ideje. Osnovni znak se kao prostorna forma rotira u koordinatnom sistemu stvarajući čitav niz novih i različitih vizuelnih senzacija. Ova igra postaje bazični element vizuelnog identiteta. Linijski karakter znaka, lakoća, prosvetljenost, čine ga jednostavnim za primenu u velikom broju situacija. Njegovo iscrtavanje preko bilo kakvog već urađenog predloška daje onu neophodnu dimenziju identifikacije, autorizacije i posebnosti. Nagoveštena prostorna postavka pokazuje mogućnosti primene u eksterijeru, čime ovaj znak postaje atraktivna urbana markacija. Ova dva konkursa organizovana su na isti (evropski) način. Visoko profesionalni parametri bili su ispoštovani, a autoritativno ocenjivanje bilo je garancija pravednog ocenjivanja. Odabrani radovi su u ravni evropskih standarda. Prelazak preko novog mosta, prelazak preko reke Save u prostor evropske baštine, jeste simbolička slika koju ne mora svako da razume.

bez daha i nade svaki mogući razgovor o njenom razumevanju, pojavi se elementarni podatak, neko novo uporište, koje kao da odjednom objašnjava sve. I upravo to se desilo. Ovde kod nas. Jedan mali primer koji ne mora da znači mnogo ali se desio. Na liniji strateških opredeljenja, odnosno planova koji će se realizovati kroz neko dolazeće vreme, pre dve godine u Beogradu je osnovan Centar za promociju nauke Republike Srbije. Odobrena su sredstva, odabran prikladan prostor, zaposleni mladi ljudi. Ali ambiciozni naziv institucije kao da je uslovio neke, za naše prilike neočekivane poduhvate. Jedan od tih poduhvata je i raspisivanje konkursa za novu zgradu Centra za promociju nauke.

proleće/leto 2011 jesen 2011

Glanc

Obnova nacionalnog spremišta knjiga

Biblioteka iz

foto: NBS

Piše: Martina Anđelković

Vreme je da se stereotip o biblioteci kao polumračnoj prostoriji sa nakrivljenim brdima požutelih knjiga i prašinom koja obigrava oko njih – potpuno odbaci. Nova, moderna, profuturistička Narodna biblioteka Srbije već je daleko zagazila u budućnost Davne 1832. godine osnovana je Narodna biblioteka Srbije. Najpre je bila depozit knjiga, zatim Knjaževsko-tipografijska biblioteka, biblioteka Popečiteljstva prosveštenija, a onda je bila svojevrsni “sabor” javnih, privatnih i državnih biblioteka. I kada je konačno dobila svoje današnje ime, Narodna biblioteka Srbije, je i dalje imala burnu istoriju. U bombardovanju u Prvom svetskom ratu stradalo je puno rukopisa, knjiga i novina, a u Drugom svetskom ratu izgorela je do temelja. Obnova je počela odmah, ali veliki deo fonda bio je izgubljen. Međutim, “novo” zdanje, građeno na osnovu projekta arhitekte Iva Kurtovića, u kojoj je današnja biblioteka, izgrađena je na Vračarskom platou 1972. godine. Prva opsežna rekonstrukcija započeta je nakon 35 godina, ne bi li se dobio novi sjaj stare lepotice. Cilj je bio jasan, ali su put do njega iskomplikovale finansijske prepreke. Kao

jesen 2011

u prosedeu bajke, posle mnogo prepreka princ je poljubio “princezu u rekonstrukciji”. Građevinarski rečeno: staranova biblioteka potpuno je modernizovana, može da primi veći broj korisnika i omogući im idealne uslove za rad. Iza čitavnog projekta stoji idejno rešenje arhitekte Zorana Radojčića.

Put znanja Kada kao član rekonstruisane biblioteke uđete u nju, Put znanja, kako se zove crna staza koja vas vodi do centralne čitaonice i koja je celom dužinom obasjana ambijentalnom rasvetom, odvešće vas najpre u elektronsku čitaonicu, odakle je najlogičnije da započnete svoj rad. U njoj se nalaze tanki računari, pod imenom “klijenti”, putem kojih se pristupa elektronskim katalozima i digitalnim bazama

Glanc

budućnosti Briga o slepima i slabovidima Čitaonica za slepe i slabovide prava je novina; ovde ima sedam mesta, opremljena je najsavremenijom tehnologijom koja se prvi put koristi u Srbiji i koja omogućava slabovidim osobama da, pored knjiga na Brajevoj azbuci i audio-formata, čitaju svaku publikaciju u elektronskom formatu. U ovoj čitaonici nalazi se pet računara, skener, Brajev štampač, tri playstock uređaja, otvoreni prostori karakteristika novog enterijera

elektronska lupa i specijalni miševi za uvećavanje standardnog štampanog teksta. Slepa i slabovide osobe imaće na raspolaganju i 10 licenci za Jaws 12. program kao i 10 licenci za korišćenje govornog softvera za srpski jezik. Korišćenje usluga u ovom centru biće besplatno. Slepim i slabovidim osobama obezbeđena je posebna reljefna staza kroz celu zgradu.

podataka. Tu se pregledaju katalozi i poručuju elektronske publikacije. Kada to odradite, odlazite na prijavni pult koji izgleda kao recepcija u nekom luksuznom hotelu. Radnik za pultom poručuje traženu publikaciju koju ste izabrali i ona tu stiže. U sredini prijavnog pulta je lift kojim se iz fonda dostavljaju knjige. Pitate se gde se one nalaze? Ako vam kažemo da se preko 5 miliona naslova nalazi na tri nivoa ispod zemlje i da postoji poseban trezor za najvrednije rukopise, sigurni smo da će vam to delovati dovoljno misterizno. Člansku karticu ćete morati da nosite sa sobom, jer će vam ona ujedno biti propusnica za elektronska vrata koja vode do centralne čitaonice. U njoj postoji 281 stolica od punog drveta sa utisnutim grbom Narodne biblioteke. Svako mesto ima pristup internetu i osvetljenje.

Glamur belog tepiha Najveća inovacija je svakako multimedijalna čitaonica u kojoj svaki od 52 stola ima računar, osvetljenje i pristup internetu. Tu su i zanimljive table za signalizaciju na kojima se nalazi broj koji vi, kao korisnik, dobijete. U toj multimedijalnoj prostoriji korisnici mogu koristiti audio-vizuelnu građu i digitalne zbirke iz fondova NBS, kao i sa interneta. Odmah pored nje je mala čitaonica za mape i karte. Centralni deo ove ustanove prekriven je belim tepihom sa prelivom različitih pastelnih boja, specijalno tkan za Biblioteku Sasvim su preuređene čitaonica bibliotekarskog fonda, gde se vrši edukacija i obuka svih bibliotekara u Srbiji, čitaonica pravnog centra, čitaonica periodike, referentna čitaonica i čitaonica posebnih fondova. Naučna čitaonica postojala je i ranije samo je bila

jesen 2011

Glanc

Završni račun Radovi su trajali 3,5 godine, potrošeno je oko 4,3 miliona evra. Novac je dobijen od Nacionalnog investicionog plana, kredita Evropske investicione banke i same biblioteke. Sredstva su utrošena na rekonstrukciju holova, kafeterija, preuređenja čitaonice, knjižare, konzervatorskih prostorija i laboratorija, kao i agencije za izdavače. Nakon građevinske rekonstrukcije enterijera, čitaonice su opskrbljene najsavremenijom informacionom opremom u vrednosti od 250.000 evra.

pogled na hram svetog save

siromašnije opremljena. Korisnik sada ima veće mogućnosti - izgrađeni su boksovi pod ključem u kojima naučnici mesec dana mogu držati literaturu. To je prostorija u kojoj se uglavnom spremaju naučni, doktorski i master radovi. Najfascinantniji deo je veliki atrijum na mestu gde je nekada bio spomenik u izdvojenom zastakljenom prostoru. Naime, zidovi su srušeni i sada se taj veliki spomenik nalazi unutra a oko njega je amfitetar. To će biti prostor za relaksaciju čitalaca, a može biti i mesto za odigravanje kulturnih sadržaja.

Osetljivost adaptacije spomenika kulture Arhitekta rekonstrukcije enterijera, Zoran Radojičić, kaže da je osnovna ideja projekta bila formiranje prostorne strukture – “Puta znanja”. “Put znanja, sa pripadajućim modulima, umetnut je unutar postojećeg prostora i logično povezuje različite funkcionalne celine biblioteke. Izrađen je da povezuje dvovisinski hol na mestu bivšeg atrijuma, prostor čitaonice sada zauzima kompletan nivo sprata i galerije, prostori su svedeni, savremeni i funkcionalni”, ističe autor. Arhitekta Radojičić kaže da je izvedena suptilna arhitektonska, a u isto vreme i složena inženjerska intervencija. Za nešto više od četiri godine inženjeri su se suočili sa 6.000 kvadratnih metara koje je trebalo potpuno rekonstru-

jesen 2011

isati. U maju 2011. godine završena je građevinska rekonstrukcija, a ovo leto koristi se za opremanje i dobijanje građevinskih i upotrebnih dozvola. “Poseban izazov bio je uraditi projekat rekonstrukcije i izvesti radove unutar objekta koji ima status spomenika kulture”, kaže arhitekta Radojičić koji je radio na rekonstrukcijama objekata kao što su Jugoslovensko dramsko pozorište i galerija Muzeja savremene umetnosti. Tokom projektovanja i realizacije arhitektonski tim brojao je preko petnaest saradnika, a Zoran Radojičić posebno izdvaja arhitektu Borisa Vukovića. U saradnji sa profesorom Brankom Pavićem urađeno je više umetničkih intervencija i grafički dizajn. Projektant konstrukcije je Zdravko Đoković, projektant vodovoda i kanalizacije je Bosiljka Petrović, a projektant kompjuterske mreže je Nenad Krajinović. Radove na rekonstrukciji Narodne biblioteke Srbije započela je kompanija PMC inženjering, a preduzeće Neimar+ uradilo je enterijer u korisničkim delovima. Virtuelni desktop i infrastruktura, kako kažu u ovoj biblioteci, predstavlja “najsavremenije IT rešenje koje omogućava brzo, efikasno i ekonomski racionalno funkcionisanje informatičkog sistema”. Skoro potpuno nova biblioteka očekuje 1.000 fizičkih i preko 20.000 virtuelnih korisnika dnevno.

zima 2011

NA DRUGI Oni POGLED dolaze

NA DRUGI POGLED

Tajna dugovečnosti Milana Konjovića

ženski aktovi na retrospektivi u galeriji sanu

lepota žene pobeđuje strah

Ženski san u ratu tekst: stefan novaković foto: nenad petrović

U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti predstavljeno je delo Milana Konjovića, pod nazivom “Stvaralaštvo jednog veka”. Slike su vlasništvo istoimene galerije iz zavičajnog mu Sombora. Jedan period bogatog opusa je naročito zanimljiv – dopušta da se zaviri u tajnu slikareve dugovečnosti. A malo strpljenja i otkrićemo o čemu je reč

U dobro osvetljenom prostoru Akademijine galerije izloženo je 85 Konjovićevih dela. Autor izložbe i postavke Nebojša Vasić (saradnici: Andrija Beker, Fedora Šarčanski, Dragoslava Radivojčević, Milena Rackov-Kovačić) odabrao je reprezentativna platna iz svih autorovih faza. Izložba počinje delima iz Rane faze. Najstariji je pejzaž, iz 1913. godine, Potok u šumi. Plava faza počinje uljem na platnu, iz 1928, Kasis, završava se Borovima i maslinama, Mlini, 1932. Po uspehu koji je postigao, ovaj period bi se pre mogao nazvati “zlatnim”. Zatim slede slike na kojima je istaknuta crvena, od 1932. do 1939. Potom ratna i poratna Siva faza. Posle raskida sa socijal-realizmom, Konjović se s radošću upušta u Kolorističku fazu, od sedamdesetih je u asocijativnoj, pa od 1986, u Vizantijskoj, koja je njegova završna autorska celina.

jesen 2011

NAPUSTIO AKADEMIJU

pogled na žene u trenucima opuštanja donosio je radost u okupacijskim danima

Plodan kao Bačka njiva

Posle zarobljeništva Nama su zapala za oko nekolika platna iz okupacijskog perioda. Konjović je 1941. godine bio zarobljen i odveden u logor Osnabrik. Sledeće godine je pušten. Dolazi u Sombor gde slika čuvene Prosjake, koji odgovaraju ambijentu rata i stradanja. Međutim, već sledeće godine počinje da radi pastele ženskih aktova. Ređaju se aktovi njegove žene, onda poluobnaženi modeli. Vidimo i neke žanr scene, kao što je žena koja se sunča, žena u ligeštulu, žena čita knjigu, žena puši. I tako do kraja rata. Uvek žena, u nekom polusnu. U blago zavodničkoj pozi. Premazane sfumatom hedonizma, ove opuštene poze nimalo ne podsećaju na rat. Kao da su slikane u najsrećnije doba, u nekoj provansi, u lenjo vreme, srećno. A okupacijsko u Bačkoj to nikako nije bilo. I eto – baš u tome je tajna dugovečnosti, čini nam se. Naći svoju nišu pod koju će se glava skloniti dok prođe pljusak.

Prvi put izlaže, 1914, u gimnaziji, pedesetak radova slikanih po prirodi. U Pragu studira Akademiju likovnih umetnosti. Nakon dva semestra, nezadovoljan svojim profesorom i preživelim principima akademije, studije nastavlja samostalno. Avangardni slikar Jan Zrzavi ga upućuje na studiranje Leonarda. U Pragu upoznaje buduću suprugu Emu Maštovsku. U Parizu, 1924, posećuje časove crtanja akta u akademiji de la Gran Šomije, da bi posle prešao u atelje Andre Lota. Konjović ima atelje u Monružu.

prizori iz 1943. godine u somboru

Konjovićev opus se sastoji od neverovatnih 6 000 radova (ulja, pasteli, akvareli, tempere, crteži, tapiserije, pozorišne scenografije, skice za kostim, vitraži, mozaici, keramika, grafike). Imao je 300 samostalnih i 700 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a radovi se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Galerija “Milan Konjović” u Somboru broji 1084 odabrana dela, koja su poklon autora, drugih lica i njegove ćerke Vere Konjović-Amidžić.

POTOMCI ČARNOJEVIĆA Rodio se kao drugi sin Davida Konjovića, advokata, kraljevskog javnog beležnika i Vere, rođene Vukićević. Konjovići su Somborci od davnina, u ove krajeve su došli u vreme Velike seobe Srba sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. Kroz vekove, odigrali su značajnu ulogu u političkom, društvenom i kulturnom životu grada.

jesen 2011

PRIčA

Na hladnom kamenu u toplom zavičaju

ŽIVOTA IMA SAMO NA GROBLJU autor: MILINKO BUJIŠIĆ

jesen 2011

Da kojom srećom zavičaj nisam sačuvao u sebi ne bih ga našao tamo gde sam mladost proveo. Radovao sam se tom povratku u svoj zavičaj iako sam bio svestan da nijedan povratak nije dobar, da nije zdrav. Ne bih se upuštao u ove ozbiljne stručne kategorije odlaska i povratka, neka o tome pišu filozofi i psiholozi, moje je da ispričam ono što sam tamo video. U selu sam, umesto svoje rodbine i svojih komšija, zatekao ekipu arheologa, etnologa i antropologa. Arheolozi su, navodno, došli do saznanja da je do polovine prošlog veka u ovom selu bilo kuća ili kako oni kažu naseobina i da sad rade na zaštiti tih nalazišta. Etnoliozi su, na osnovu predmeta za rad (sekira, krampova, plugova, trlica, preslica...) ustanovili da su se ti ljudi na tim prostorima bavili poljoprivredom i stočarstvom i drugim teškim poslovima. Antropolozi kažu da je ovde nekadašnji narod imao izražene ekstremitete, naročito noge i ruke sa debelim dlanovima i tabanima, punim žuljeva. Muškarci su bili preke pameti i nisu mnogo držali do života, ni svog ni tuđeg. Radovali su se više ratu nego miru. Više su voleli poginuti na nekom dalekom frontu nego živeti ovde. Pretpostavlja se da ih je surovi život napravio takvim. Pitao sam mlade naučnike šta se desilo sa narodom. Znam da je u svakoj kući bilo puno dece, a da smo u našoj maloj školi, u koju sam i ja nešto malo išao, svi mi đaci jedni drugima sedeli u krilo, da je naša učionica više ličila na košnicu pčela nego na školsku učionicu. Znam da je bilo mnogo pašnjaka, da je sve ječalo od ljudske vike i stočije rike i blejanja. Objasnili su mi da su sociolozi ustanovili da su stariji ljudi pomrli, a mladi se razbežali po svetu i da ih ima na svim kontinetima. Navodno, preme njihovim saznanjima, ovde je život bio mnogo težak, krvavo se stvaralo plugom i motikom i svako je pobegao tamo gde je bolje, a svuda je bolje.

PRIčA IZDVAJAMO A na još važećim vojnim kartama sve stoji nepromenjeno. Ucrtani putevi, kuće, štale i pašnjaci, broj stanovnika... Razmišljam da bi bilo dobro da sada neki neprijatelji, neke svetske sile, krenu da osvoje moje selo. Niti bi sa ratnom tehnikom mogli da uđu u selo jer su svi puteviu nestali, niti bi imali koga da ubiju. To bi bio njihov veliki promašaj, veliki poraz, skoro koliko i naš. Arheolozi su mi rekli da, ako baš želim da vidim živog čoveka u našem kraju da moram otići na groblja, jer u ovom kraju jedino nekakvog života ima na groblju. Groblje je jedino mesto gde se nešto dešava, kažu. Mnogi dolaze da zapale sveće svojim precima, a mnoge, koji su rođeni ovde a umrli daleko odavde, donose da ih sahrane. Neki se ovde sahranjuju po sopstvenoj želji, a neke rodbina sahranjuje zbog manjih troškova. Tu se kuka, pije, jede, peva... U mojim godinama se beži što dalje od groblja. Mada, za sebe nisam baš siguran da li bežim od groblja ili trčim k njemu. I nisam otišao na groblje i nisam osetio taj život. Od moje kuće i okućnice ostalo je samo kamenje koje je sve preživelo. Sedeo sam na kamenu, ćutao i gledao. Vreli kamen, na vrelom suncu za mene nikada nije bio hladniji. Tražio sam mesto gde je bilo ognjište, gde je bila soba, gde su bile štale, ambari, mlekari, sušare za meso i voće. Kuća u mom kraju nikada nije imala neku vrednost, niti je to bio neki važan objekat. Koliko

god da je bilo čeljadi u kući, uvek su se gradile dve prostorije, jedna od kamena, gde se grejalo i jelo, a druga od drveta gde se spavalo. Kuća nam je služila samo da se sklonimo od nevremena. Svi drugi objekti su bili važniji, a najvažnija je bila štala. Stoka je manje vremena provodila u štali i šumi od nas. Ali, ipak, to kućno ognjušte zauzelo je najviše mesta u mojoj duši. Ne znam zašto ali je tako. Tamo gde je bila bašta puna voćaka nikli su borovi i drugo zimzeleno drveće i potpuno ugušilo sve što je listopadno. Ustvari niklo je sve ono što nije sađeno, i sve je nestalo što je ljudska ruka nekad posadila. U toj borbi među biljkama, kao i u ljudskom i životinjskom svetu, uvek pobeđuje jači, a ne plemenitiji. Sila je silnija od svega, ma koliko mi, slabiji, želeli da ne bude tako. Kad sam video orla kao da sam video nekog najrođenijeg koga godinama nisam video. Mislim da se obradovao i on meni kao i ja njemu. Tada sam shvatio da ipak ovde ima nekakvog života, da nije sve propalo i poverovao sam u stihova pesnika da “nije sve propalo, kad propalo sve je“. Ovih dana se očekuju i stručnjaci za popis stanovništva. Pobegao sam da me ne bi upisali kao nekakvog pračoveka ili kao nekakvu retku zver. Ne znam da li će im posao bit lak ili težak. Ostaje da vidimo.

jesen 2011

Trendovi

Nataša Teofilović, digitalni umetnik

HUMANOIDI ĆE BITI REALNIJI OD LJUDI NEVENA ĐUKIĆ

proleće/leto jesen 2011 2011

Rad u medijskoj umetnosti uvek zahteva istraživanje trenutnog stanja našeg visokotehnološkog (high-tech) društva i ispitivanje mehanizama rada u njemu. Poenta nije objašnjenje tehno-kulturnih transformacionih procesa kroz umetnost, već kreiranje neophodnih slika, narativa i simbola koji su nam neophodni da bismo mogli da se kulturno i socijalno razumemo, da se adaptiramo i ponovo odredimo u dramatičnim promenama izazvanim takozvanom digitalnom revolucijom, iznosi svoju poetiku Nataša Teofilović

Prvi ste odbranili doktorat iz digitalne umetnosti u Srbiji,

kakav je osećaj biti u nečemu prvi ? Da li ste imali nečiju pomoć, koliko je bilo teško...? Biti prvi znači postaviti kriterijume, što nosi odgovornost. Doktorski rad na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti je bio nastavak istraživanja sprovedenih na magistarskom radu, tako da sam već imala pripremljenu literaturu i temu kojom želim da se bavim, a to su 3D generisani humanoidi i preklapanje virtuelnog i realnog prostora. Sam proces rada bio mi je zanimljiv jer ima dva dela, pisani i umetnički rad. Upravo je u izdanju Arhitektonskog fakulteta objavljena moja knjiga “Umetnost pokreta u prostoru praznine (Tehnologija i praksa digitalnih karaktera)”, koja je obrađen doktorski rad. Koncipirala sam je kao udžbenik. O 3D karakter animaciji se na našem jeziku do sada nije pisalo, tako da je ova knjiga uvela nove teme i termine,

poredeći klasičnu, ručno crtanu i digitalnu animaciju. Ovde mi je bila dragocena pomoć prof. Rastka Ćirića.

Granica realnog i virtuelnog Kako objašnjavate svoje radove (s.h.e. i 1:1)? Oba rada su 3D ambijenti, 3D animacije virtuelnih aktera postavljene u realnom prostoru. Samo kao prostorna postavka, ova dva rada ukazuju na temu rada, a to je granica realnog i virtuelnog prostora. S.h.e. je instalacija sačinjena od pet kompjuterskih ekrana postavljenih u visini lica čoveka na kojima su portreti virtuelnih karaktera. Monitori su uzajamno razmaknuti tako da animacija koja teče sa monitora na monitor u percepciji posmatrača teče i kroz realni prostor, koji je iz-

Trendovi

Ona je diplomirani inženjer arhitekture (Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu), magistar i doktor digitalne umetnosti (Interdisciplinarne studije Univerziteta umetnosti u Beogradu, Grupa za digitalnu umetnost). Odbranila je prvi doktorat iz digitalne umetnosti u Srbiji. Predaje 3D karakter animaciju - od 2007. kao spoljni saradnik, koncipira predmete Digitalni karakter animacija, kurs 1, 2 i 3, koji se sprovode kao izborni predmet u okviru redovne nastave na master studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Od 2008 do 2009. drži kurs iz 3D animacije na Akademiji umetnosti u Sofiji na master studijama. Od 1995. izlaže u oblasti performansa, medijske odnosno digitalne umetnosti. Realizovala je 15 samostalnih i preko 80 grupnih izložbi, internacionalnih i nacionalnih.

među njih. Virtuelne glumice prolaze kroz naš realni prostor, dodiruju rukom ivicu virtuelne slike i kucaju sa unutrašnje strane ekrana. Na ovaj način ukazuju na granicu virtuelnog i realnog prostora. 1:1 je 3D animacija senke nevidljivog virtuelnog aktera u pokretu, pretežno u trku, koja se projektuje na podu, plafonu ili frontalno. U slučaju podne postavke, posmatrač zamenjuje svoju senku sa virtuelnom. Ambivalentnost čitanja (da li smo mi i virtuelni akter sa iste ili suprotne strane slike) potencira se kroz animaciju sa namerom. Na ovaj način se preispituje relacija posmatrač – virtuelni karakter, odnosno granica virtuelne slike i realnog prostora. (Oba rada možete pogledati na vimeo.com, u pretraživaču upišite moje ime i prezime.)

Ono što mene zanima to su granice, mesta preklapanja, prelaska, ili izlaza virtuelnog i realnog

proleće/leto 2011 jesen 2011

treNDOVI

RAd kOjI Ne budI, Ne INICIRA ILI Ne pROVOCIRA ReAkCIju NIje “žIV”. tO mI je žeLjA, NARAVNO, NAkON pRIkAZIVANjA RAd “NAstAVLjA sAmOstALAN žIVOt”, kOjI VIŠe NIje mOguĆe kONtROLIsAtI virtuelnih fragmenata u sliku realnog prostora.

aRHiTEKTURa i DiGiTaLNa UMETNoST Iako se ne bavite direktno arhitekturom, kroz svoje radove ipak ste ostali usko povezani sa njom, kako definišete arhitekturu u svojim radovima (na primeru digitalni ambijenti s.h.e. i 1:1) ? Za izložbu “Void”, 1997. godine, napisala sam: “Arhitektura je praznina (void). Praznina koja se uspostavlja definisanjem granica (delimitacijama). Praznina je strukturirani prostor nestrukturiranog značenja i pravila ponašanja. Ponašanje u prostoru praznine jedino zavisi od intencije osobe koja se u njoj nalazi. Odatle, praznina je lični prostor. “ Zainteresovanost za odnos telo/prostor prisutna je i danas. Termini: praznina, razgraničavanje, struktura, ponašanje, lični prostor, nalaze se u opisu većine radova koje sam realizovala. Mada su finalne realizacije bile različite, od arhitektonskih projekata, instalacija, performansa do 3D ambijenata, konceptualno svi ovi radovi imaju istu strukturu koju čini relacija između ambijenta i aktera, iz-

jesen 2011

među belog, ispražnjenog prostora i identiteta osobe koja je u njemu. Beli prostor može biti simbolična slika početka koji tek treba konstruisati – strukturirati, ili rezultat razgradnje postojeće složene strukture metodom redukcije, svođenja na početno stanje, na osnovne prostorne elemente – da bi se prostor ponovo izgradio. Pitanje identiteta može biti odraz potrage za početnom idejom ili intencijom, ili se može shvatiti kao motiv za ponašanje i delanje u prostoru i situacijama u kojima nema prostornih repera niti pravila ponašanja. Kako u svojim radovima definišete virtuelni i realni prostor? Percepcija vituelnog prostora (VR) podrazumeva uranjanje, imerzivnost. Virtuelni prostor je prisutan u kompjuterskim igrama i simulacijama koje služe za obuku (medicinsku, vojnu i tome slično). Ono što mene zanima to su granice, mesta preklapanja, prelaska, ili izlaza virtuelnog i realnog. Odatle mi je zanimljivije ono što se danas naziva “proširenom” realnošću (AR ili Augmented Reality ili Mixed Reality) a to je ugradnja

Koji je cilj vaših radova, da li oni treba da navode na razmišljanje, probude emociju, podstaknu dijalog? Sve zajedno. Rad koji ne budi, ne inicira ili ne provocira reakciju nije “živ”. To mi je želja, naravno, nakon prikazivanja rad “nastavlja samostalan život”, koji više nije moguće kontrolisati. A šta je po Vama cilj savremene umetnosti? U odgovoru na ovo pitanje ograničila bih se samo na oblast digitalne umetnosti, i to posebno hibridnih (interdisciplinarnih i transdisciplinarnih) formi. Prvo, mislim da nema samo jednog cilja, što je dobro. Parafraziraću Gerfirda Štokera (Gerfried Stocker), umetničkog direktora festivala Ars Electronica, koji kaže da rad u medijskoj umetnosti uvek zahteva istraživanje trenutnog stanja našeg visokotehnološkog (high-tech) društva i ispitivanje mehanizama rada u njemu. Poenta nije objašnjenje tehno-kulturnih transformacionih prosesa kroz umetnost, već kreiranje neophodnih slika, narativa i simbola koji su nam neophodni da bismo mogli da se kulturno i socijalno razumemo, da se adaptiramo i ponovo odredimo

u dramatičnim promenama izazvanim takozvanom digitalnom revolucijom. Ko je vaša publika? U poslednje vreme imala sam više izložbi u azijskim zemljama, Koreji, Kini, Singapuru. U Koreji je rad bio tri meseca u javnom prostoru (ne u galeriji), u jednoj od najprometnijih seulskih ulica. Na master studijama Arhitektonskog fakulteta predajete 3D karakter animaciju od 2007. godine, šta je to što generacije koje se odlučuju za vaš predmet moraju da znaju (koje veštine treba da poseduju)? Samo opšte poznavanje rada na računaru, praktično krećemo od “nule”.

aRHiTEKTE MoRajU Da poZNajU FiLM i aNiMaCijU Šta je po Vama najvažnije što treba da nauče na vašem predmetu za dalji individualni, profesionalni razvoj i karijeru? Ima više ciljeva. Prvo, to je tehničko poznavanje rada u softveru za 3D karakter animaciju (Autodesk Softimage). Potom, učenje osnovnih principa modelovanja, riginga, animacije, renderinga - koji nisu vezani za

Trendovi

Virtuelne glumice liče na mene konkretan softver tako da student nakon ovog kursa može da pređe na drugi sličan softver. Dalje, kao ispitni rad studenti rade svoje kratke animirane forme. Na ovaj način upoznaju ceo produkcijski proces i imaju rad koji mogu da pokažu u svom portofoliju. Konačno, mislim da je za arhitekte veoma korisno znanje jezika vremenskih umetnosti, kao što su film i animacija. Da li savremena vizuelna umetnost - umetnost sadašnjosti, po Vama, ima rezervisano mesto u budućnosti? U okvirima digitalne, hibridne i interdisciplinarne umetnosti, dokle god je prisutna ljudska potreba za dubljim / drugačijim tumačenjem i razumevanjem sveta oko nas, umetnost ima mesta u današnjici. Kako će se to vrednovati u budućnosti ne znam. Zanimljiviji mi je ovaj sadašnji trenutak. Istorija umetnosti uči nas da je umetnost potčinjena pokretu, večitoj promeni, kako stoga zamišljate vizuelnu umetnost u budućnosti? Brzi napredak tehnologije doveo je do situacije da danas putem digitalnih medija možemo da verno simuliramo sliku realnosti. Dostigli smo vrhunac u prikazivanju i logično je pitanje ka čemu će se ova oblast razvijati dalje. Naravno da to neće biti samo jedan razvojni pravac, i mislim da je dobra strana ove situacije da se ponovo preusmeri pažnja na koncepte i ideje. Kategorija hibridne umetnosti je već postala uobičajena na festivalima digitalne umetnosti. Ona obuhvata sva transdisciplinarna ukrštanja, nove forme radova koje je veoma teško svrstati u kategorije. Nemogućnost striktne kategorizacije je tipična za digitalnu umetnost danas. Kompjuterska tehno-

logija omogućava interakciju različitih medija i umetnosti, preplitanje informacija ili stvaranje nove realnosti. Jedan od mogućih pravaca jeste razvoj karakter animacije kao eksperimentalne hibridne forme umetnosti. Iznenađenja očekujem upravo na ovom polju.

ne vide, one su meni bitne da započnem rad.

Elementi ličnog, privatnog i autoportreta prisutni su u svakom segmentu rada. Na primer, u radu s.h.e. portret virtuelnih glumica generisan je iz mog autoportreta, digitalno osvetljenje mapirano je (kepčerovano) iz ambijenta u kome živim, zvuk - ritam udaraca u ekran je kucanje u staklo monitora na kome su one nastajale, mimika, pokret i gest virtuelnih glumica su privatno moji.

Kada ste bili dete, da li ste mogli da zamislite da ćete se jednog dana baviti vizuelnom umetnošću?

Da li se sećate trenutka koji Vas je inspirisao da počnete da se bavite ovim specifičnim vidom umetničkog izražavanja? Više se to događalo kroz rad i proces nego što je to bio jedan poseban trenutak. Izdvojila bih dva bitna uticaja. Kao prvo, za svest da se profesionalno bavim umetnošću zaslužna je Biljana Tomić, koja je početkom i sredinom devedesetih bila urednica likovnog programa u

poseta vodećim medijskim institucijama u Nemačkoj, posebno ZKM centru u Karlsrueu (Karlsruhe) 2001. godine. Te godine sam zajedno sa Biljanom

Iz perspektive deteta biti umetnik je prilično apstraktan koncept. (Mislim da sam najduže želela da budem astronaut.) Posebno što rad u umetnosti ne podrazumeva samo “pravljenje” neviđenog, nedoživljenog ili lepog (sveta, slika…), već podrazumeva zastupanje određenog stava prema svetu i prema sebi, čega je nemoguće biti svestan kada si dete. Za mene je reverzni proces bitniji. Danas kada razmišljam i koncipiram svoje radove, veoma često se vraćam na slike (fabulacije, snove ili strahove) koje sam imala kao dete. Ove slike se u finalnoj realizaciji eksplicitno

Galeriji SKC-a. Kroz rad u praksi, učila nas je da formiramo odnos prema vlastitom radu, kao i o potrebi verbalizacije i komunikacija o radu. Ovo je učenje konceptualnog pristupa umetnosti i odnosa prema radu. Osvešćivanje umetnika i osvešćivanje rada. Veoma dragoceno iskustvo. Danas kada razmišljam o tome i o svojim studentima, vidim koliko nedostaje sličan prostor i inicijativa da se radi sa mladim umetnicima koji se tek formiraju. (Ako nešto slično postoji, a ja očigledno za to ne znam, zamolila bih vas da me informišete.) Drugi bitan događaj je bio

Klarić dobila grant Goethe Instituta za dokumentarni video o istoriji Starog sajmišta u Beogradu. Nagrada se sastojala u organizovanim i najavljenim posetama ovim institucijama. ZKM centar je muzej nove medijske i digitalne umetnosti, koji se ujedno bavi i produkcijom. Direktan uvid u izložene radove, u produkcioni proces kao i moto muzeja: “Art, Science & Technology” imali su uticaja da se usmerim ka digitalnoj umetnosti. Koncept umetnosti koja je interdisciplinarna, tehnološka i preklapa se sa različitim naukama je ono što je bilo inspirativno i uzbudljivo.

Slike iz detinjstva

jesen 2011

Trendovi

oni dolaze

Diplomska izložba na Fakultetu primenjenih umetnosti

Milica Šajfar

U Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu održana je tradicionalna izložba radova studenata pete godine Fakulteta primenjene umetnosti. Za diplomce se s punim pravom može reći da su ponosni i mladi, jer ono što se moglo videti na ovogodišnjoj izložbi, zaista je vredno ponosa

Prema rečima dr Ivane Kuzmanović-Novović, mladi umetnici „stupajući u dijalog s materijalom, nalaze izvor nadahnuća i upešno savlađuju umetničke zadatke“. Upravo iz tog razloga, šetnja kroz Muzej primenjene umetnosti i obilazak ove izložbe prerasli su u obilazak bezbroj malih umetničkih svetova koji u harmoniji obitavaju jedan kraj drugog. Zidno slikarstvo predstavlja najjasniji izraz umetničke slobode. Izdvojićemo samo neka od dela: apstrakciju Vladana Labovića, panoramu u bojama purpura Vuka Perovića, prizore detinjstva u koje nas vraćaju radovi Stefanije Ilić i vezu s muzikom koju ističe Jelena Lukić odlučivši da izađe iz okvira dvodimenzionalnog. Među upečatljivijim radovima svakako je i mozaik Nemanje Okiljevića. Moderan suparnik zidnog slikarstva na izložbi svakako je bila primenjena grafika predstavljena radovima Milana Ristića, Olgice Terzić, Lazara Kačarevića, kao i fotografije Mine Šarenac, Milice Mrvić, Marka Savića.

Keramikom protiv kamena Interesantna postavka keramike varira i u obliku i u paleti boja. Marija Seman boji svoju posudnu i unikatnu keramiku toplim tonovima žute, crvene, narandžaste, zemljanim bojama (braon, oker), a zatim dinamiku gradi segmentima hladne plave. Keramika Ive Brkić u belo-ružičastim tonovima suprotstavljena je stenama i kamenu, koji su očigledno bili inspiracija Ivoni Milošević. Dizajneri tekstila Milena Krstić, Arpad Pulai i Aleksandra Plavšić bave se oblikovanjem tkanog i štampanog tekstila, a njihove kolege s odseka za kostim i scenski kostim uspešno su obavili zadatak i otišli korak dalje dajući materijalima potpuno nov život kroz zanimljive kreacije, od sasvim jednostavnih i skladnih do smelih i modernih kakvi su npr. kostimi, čak i obuća ukrašeni sečenim plastičnim cevčicama jarkih boja.

jesen 2011

Oni dolaze

Dizajn vrtića Primenjeno vajarstvo Milice Šujić, Vuka Ljubisavljevića, Jelene Lazarević, Save Todorovića i dr. uspelo je da da život čak i ne tako zanimljivim materijalima, a izdvojićemo memorijalnu skulpturu Irene Dimitrijević u koju svaki posmatrač može učitati svoje značenje. Primenjena grafika Svetlane Đujić, Bojane Gvozden, Katarine Bulić bliska je oku posmatrača kao i izvanredne ilustracije, ali najveću pažnju su ipak privukli radovi Odseka za unutrašnju arhitekturu i industrijski dizajn. Izdvojićemo dizajn enterijera i eksterijera vrtića Ane Lakić i sistem namenjen

1. Industrijski dizajn / Miloš Jovanović 2. Industrijska keramika / Vesna Todorović 3. Scenski kostim / Ivana Stojanović 4. Savremeno odevanje / Teodora Živković 5. Tapiserija / Milena Krstić 6. Oblikovanje tkanog tekstila / Aleksandra Plavšić

jesen 2011

za opremanje kancelarijskih prostora Ive Veselinović. Projekat vredan pažnje, kada je industrijski dizajn u pitanju, svakako je i carrera bench Budimira Jovičića, kao i rad Miloša Jovanovića, novi dizajn bojlera Metalac koji je pobedio na internom konkursu preduzeća Metalac Holding. Najveći deo radova sa ova dva odseka, po prirodi posla, vezan je za buduće klijente, a zanimljivo je da ih u ovom trenutku mladi umetnici pre svega prepoznaju u školskim ustanovama, vrtićima i ugostiteljskim objektima.

Manje popularno, gotovo izolovano od potrošačkog društva, jeste interesovanje za konzervaciju i restauraciju. Diplomci ovog odseka vođeni su pre svega željom da se očuvaju stara umetnička dela ali to ne umanjuje već oplemenjuje njihov rad. Među restauriranim delima našli su se i fragmenti zidne slike iz fonda manastira Studenica, a ono što je za veliki broj posetilaca bila novina jeste prikaz procesa restauracije korak po korak.

Oni dolaze

Restauracija korak po korak

Mnogi su odlučili da obilazak izložbe završe uz radove diplomaca sa Odseka za scenografiju, među kojima su se mogli prepoznati projekti inspirisani čuvenim filmovima i pozorišnim predstavama, što nas makar za trenutak vodi stepenik bliže do nekih imaginarnih, samo umetnicima znanih svetova. Svetova u kojima njihovi tvorci koliko god različiti uvek imaju i jednu zajedničku osobinu- kreativnost, a šta bi je bolje moglo predstaviti od pesme Aquarius iz kultnog filma „Kosa“, uz koju se mogao pogledati i kreativni 3D spot diplomaca. Sudeći po ovoj izložbi, ovo doba bi zaista jednog dana moglo nositi njihov znak.

7. Oblikovanje tkanog tekstila / Arpad Pulai 8. Scenografija / Mila Jovanović 9. Unutrašnja arhitektura / Marija Obradović 10. Posudna Keramika / Marija Seman 11. Unikatna keramika / Marija Seman 12. NameŠtaj / Strahinja Živković

jesen 2011

Trendovi

Land art na Novom Beogradu I Pančevu

Petao jede lava

Razgovarala: Nevena Đukić

„Umetnost oblikovanja zemlje (Land art), bežeći od institualizacije, galerija, muzeja, zaobilaznim putem, kroz fotografije i video materijal, opet se vraća u njih, samo na druga vrata.“ tvrdi Bojana Nikolić, mlada umetnica sa međunarodnom karijerom. A Miroslav Prvulj oblikuje prostor svog sećanja

Povodom proslave 50 godina postojanja Univerziteta umetnosti 2007. godine, na poljani ispred Fakulteta dramskih umetnosti na Novom Beogradu, uz pomoć buldožera je napravljeno brdo od zemlje, dimenzija 15 x 20 metara. Skica po kojoj je nastao rad se zove Tehno – škrga, na osnovu nje je izvedeno brdo. Autor skice i skulpture je Bojana Nikolić, a u izvođenju rada pomagale su joj kolege: Danijela Mladenović i Darko Trajanović. Da bi rad u potpunosti odgovarao skici trebalo je mešati zemlju sa fluoroscentnim i fosforescentnim pigmentom uz odgovarajuće vezivo, a volumen brda bi se postigao nasipanjem obojenih slojeva. Međutim, finansijska sredstva kojim se raspolagalo nisu bila dovoljna, pa se pribeglo drugom rešenju, tj. koristile su se tkanine umesto boje.

jesen 2011

Trendovi

Trans - slika Bojana Nikolić je rođena 1980. godine. Diplomirala je 2005. godine na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Završila je magistarske studije 2008. godine i iste godine upisala doktorske umetničke studije slikarstva na Fakultetu lepih umetnosti u Beogradu. Godine 2011, na Fakultetu lepih umetnosti u Beogradu odbranila je doktorski umetnički projekat pod nazivom „Trans - slika“; tema je bila istraživanje boje i svetlosti kroz medije slikarstva, instalacije i performanse, kod profesora Velizara Krstića. Dobitnik je nagrade Fakulteta za slikarstvo Rista i Beta Vukanović, slikari za 2005. godinu. Radi kao asistent po pozivu Akademije lepih umetnosti Sent Radegond (Academie des Beaux – Arts Sainte Radegonde) iz Tura u Franuskoj, od 2008. godine. Tokom studija je bila stipendista Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu 2004. godine i Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka i grada Beograda 2005. godine. Od 2005. godine imala je sedamnaest samostalnih izložbi i nastupa na preko trideset grupnih izložbi, a učestvovala je i u nekoliko umetničkih projekata u zemlji i inostranstvu.

Prostor sećanja Miroslav Prvulj je rođen 31.08.1979. godine u Pančevu. Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu je završio 2005. godine, vajarski odsek u klasi profesora Nikole Vukosavljevića. Magistrirao je na istom fakultetu i istom odseku 2008. godine u klasi profesora Zdravka Joksimovića. Trenutno je student doktorskih umetničkih studija kod profesora Veljka Lalića. Član je ULUS-a od 2006. godine. Dobitnik je jednokratne stipendije Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu za pet stotina najboljih kandidata sa univerziteta u Republici Srbiji, 2004. godine. Stipendista je Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka od 2006. do 2010. godine.

Tehno – škrga (Techno – gill), Bojana Nikolić Srbija, Novi Beograd 2007. Buldožerom do instalacije Vreme izvođenja nije bilo dugo, nedelju dana je radio buldožer. Brdo je potom obloženo žicom na koju su pričvršćene fluoroscentne i fosforoscentne tkanine, za šta je trebao jedan dan. „Iste noći su Romi iz naselja pored samoinicijativno počeli sa rasformiranjem brda. To je i razlog što nismo posao pokrivanja počeli ranije, nego je cela akcija morala biti sprovedena samo u jednom danu“, objasnila je umetnica. Realizacija jednog ovakvog rada zahtevala je čitavu ekipu ljudi, kao i koordinaciju u podeli poslova. „Gomila novih mogućnosti se

u radu spontano nametnu i zavise ne toliko od intimne vizije, već više od materijalnih, urbanističkih, tehničkih i ideoloških preduslova“ rekla je umetnica. Zbog karakteristika korišćenih fluo i fosforoscentnih boja, glavni efekat i puni sjaj brdo je imalo u toku noći. Usred „betonske šume“ novobeogradskih solitera, brdo je predstavljalo zaista neobičan prizor. Doživljaj ovog rada sasvim je drugačiji od doživljaja instalacija u zatvorenom prostoru, galerijskom prostoru. Učešće u radu zahtevalo je aktivaciju čitavog tela. Posmatrač je mogao da se popne na brdo. Nažalost, rad je kratko trajao, ali na neki način ima svoj produženi život zahvaljujući fotografijama.

jesen 2011

Trendovi

Umetnost specifičnog mesta u prostoru individualnog sećanja Miroslav Prvulj, Srbija, Pančevo, 2010. Kroz radove – Presek klipa kukuruza i suncokretov cvet u prostoru individualnog sećanja, Čuvarkuća i Tepih slanina, umetnik predstavlja deo serije digitalnih printova u kojoj se bavi prostorom svog sećanja, prostorom rodne kuće. Na fotografijama koje prikazuju delove kućnog prostora, umetnik je implementirao fotografske predstave svog dosadašnjeg skulptorskog i likovnog umetničkog opusa. Odnos prostora kuće i samih radova je u funkciji traženja skladnog kompozicionog rešenja, bez obzira na to kakav bi taj odnos bio u stvarnosti. „Svi ti radovi su u realnosti manji po formatu, tako da sam u fotošopu (Photoshopu) imao tu slobodu da im menjam formate i pretvaram ih u monumentalne instalacije. Ništa od tih radova nije u tom smislu izvedeno u realnosti, već oni predstavljaju mogućnost primene“, objasnio je umetnik.

Klip I cvet

Da komšiji crkne lav!

Umetničko viđenje slanine

Presek klipa kukuruza i suncokretov cvet se simbolično preklapaju u instalaciji prikazanoj na ovom printu. Izvedena instalacija od semenki kukuruza i suncokreta je u stvarnosti manja. Umetnik je upotrebio tehniku fotomontaže i na taj način pretpostavio kako bi ova instalacija izgledala uveličana u prostoru ekonomskog dvorišta. U ovom radu semenje kukuruza i suncokreta se simbolično vraća zemlji iz koje prirodno izlazi. Ujedno, amblematski prikaz se pozicionira na sredini ekonomskog dvorišta u kojem se kreću životinje, koje konzumiraju ovo semenje. Suncokret i kukuruz su dominantne ratarske kulture, koje se uzgajaju u ovom naseljenom mestu u opštini Pančevo, tako da se ova instalacija u formi “sunčanog refleksa” očitava upravo kroz specifičnost ovog mesta.

Čuvarkuća, skulptura glave petla je inicijalno zamišljena kao odgovor na betonske figure lavova i orlova, koje možemo da vidimo kao dekor na mnogim kućama. Zaboravljena funkcija figura ovih životinja, kao čuvara objekata ispred kojih se nalaze, ogleda se i u dimenzijama ovih figura koje su svedene na dimenzije mladunaca ovih životinjskih vrsta. Ukoliko njihova brojnost na jednom arhitektonskom objektu namenjenom za stanovanje služi kao element takmičenja sa komšijom (u smislu: čija je kuća veća ili ko ima više lavova na ogradi), moglo bi se možda pomisliti da je u skladu sa brojnošću mladunaca lava, i majka lavica zapravo veća i opasnija. Petlu, čija veličina glave ispunjava prostor ulazne kapije od kuće, čak i lav u prirodnoj veličini može poslužiti kao obrok. Ovakva vrsta dominacije i superiornosti, kod koje je umetnik petlu dao očiglednu prednost, zastupa njegovo mišljenje da bi skulptorska dekoracija na kućama trebalo da bude odraz specifičnosti određenog prostora, tj. da se povezuje, u ovom slučaju, sa stanarima ekonomskog dvorišta.

Crtež slanine, uveličan i sa naglašenom linearnom perspektivom, smešten je u prostor ekonomskog dvorišta kao podloga. „Slanina inače ima jaku energetsku vrednost u ljudskoj ishrani, pa se može smatrati kvalitetnom podlogom koja je neophodna ratarima u sezoni celodnevnih radova u polju. Za razliku od kompozicije u radu Čuvarkuća, gde se pogled posmatrača zaustavlja na pola puta, kod petla sa neljubaznim pogledom, pogled posmatrača klizi do samog kraja puta“, rekao je umetnik. Prostor ispred zidova, koji omeđavaju prostor ekonomskog dvorišta, zakrčen je sa predmetima koji su trenutno bez funkcije i delimično podsećaju na smišljeno postavljenu umetničku instalaciju. Vizuelna predstava slanine u ulozi tepiha unosi vizuelni red u funkcionalni nered. “Slaninijada, kao jedna od istaknutijih manifestacija u opštini Pančevo, daje slanini kultni status“, po umetnikovom mišljenju, „u umetničkom smislu ovo znači da slanina nosi određeni site-specific potencijal, koji u ovom radu preispitujem.“

jesen 2011

Trendovi proleÄ&#x2021;e/leto 2011

Auto dizajn

Automobili su kao odela

Sašijte mi jedan automobil! Piše: Martina Anđelković

Unutrašnjost vozila nije samo naša druga kuća, dizajn iza stakala četvorotočkaša je nešto mnogo više, ili bliže – vodeći dizajneri „šiju“ automobil po karakteru kupca. Predstavljamo biznis enterijer, garsonjeru po meri mačo muškarca, pa nešto za ženu od modernog stila, a dizajneri su razmišljali i o nostalgičarima, nije zaobiđena ni ciljna grupa takozvanih gradskih devojaka, uz njih idu i sportski tipovi mladića

jesen 2011

Auto dizajn

Biznis na visokoj nozi / Mercedes-Benz Viano Brabus iBusiness 3D Neka vozila nude mnogo više od komfora. Naizgled običan Mercedesov Viano kombi sa zatamnjenim staklima iza svojih vrata krije multimedijalnu laboratoriju. Tjunerska kuća Brabus uzela je u svoje ruke ovo višenamensko vozilo i načinila ga jednim od najluksuznijih u svojoj klasi. Unutra se nalaze LCD ekrani, iPad konzole, interfejsi osetljivi na dodir i luksuzni tapacirung. Centralni deo rezervisan je za Sony Bravia LED televizor dijagonale 40 inča. „Na njemu se mogu igrati Playstation 3 ili se prikazivati 3D filmovi“, kažu iz Brabusa. Preko tog televizora mogu se emitovati servisne informacije ili se možete prikačiti na bežični internet. Ispred velikog ekrana nalaze se dve elektronski prilagodljive fotelje tapacirane kožom, u sivoj i cigla boji. Mogu se podesiti u poziciju za spavanje ili skroz uspravno za „Playstation“ momente. Ispred njih se nalaze pomični stočići, iPad konzole i dodaci za noge. Čitava unutrašnjost Mercedes-Benz Viano Brabus iBusiness 3D kombija u znaku je visoke biznis klase, pa nije ni čudo što su ga automobilski magazini počastili titulom „Najbolji kombi na svetu“.

Sve što želi mačo muškarac / Ferrari FF Spolja novi FF izgleda mišićavo i moćno, pa nam se čini da enterijer ne donosi ništa više od toga. Naprotiv, unutrašnjost je još ekskluzivnija. Sve je u kvalitetnoj braon koži i sportskim detaljima koji mame uzdahe. Crna kontrolna tabla u celom ambijentu pravi zanimljiv kontrast, a sportsku crtu naglašavaju srebrna, crvena, žuta i zelena boja na prekidačima, svetlima i instrument tabli. Zadnja sedišta imaju homogeniji dizajn i retro prizvuk. Najviše do izražaja dolazi logo propetog konjića na naslonima za glavu. Kada pogledajte zadnji deo, jednostavno poželite da se zavalite i čini vam se da ni put od 1.000 kilometara ne biste osetili. Kroz enterijer ovog Ferrarija vrednog 260.000 evra održana je ravnoteža između prednjeg dela koji je više sportski i moderan i zadnjeg koji je minimalistički i retro. Nastavljajući u istom stilu, u prtljažniku FF-a nalaze se torbe za golf, putničke torbe i koferi, sve od braon kože. Time je italijanski auto-proizvođač želeo da naglasi da ovaj model ima više prtljažnog prostora od bilo kog Ferrarija ranije.

jesen 2011

Auto dizajn

Za žene od stila / Mini Cooper Louis Vuitton Ako ste modni fanatik i zavisni od robnih marki, onda je ovo pravi automobil za vas. Za „torbu na točkovima“, kako su je zli jezici odmah prozvali, još uvek nije obelodanjena cena, ali možemo da zamislimo koja će suma novca biti u pitanju. Za dizajn Louis Vuitton Minija zadužena je nemačka tjunerska kuća CoverEFX. Eksterijer je zaista upečatljiv; automobil je prekriven nalepnicama od kože u šarama poznatog brenda i to zanimljivo izgleda. Ali šta se krije u unutrašnjosti? Iako još uvek nisu objavili fotografije enterijera, jer žele da to ide uporedo sa objavom cene, poznati tjuner obećava da će se u dizajnerskom Miniju naći više hiljada pozlaćenih detalja. „Enterijer, ma koliko delovao elegantno zbog dominacije crne i zlatne, ipak ima sportski karakter, sa niže postavljenim sedištima i kožnim menjačem sa, logično, šarama poznate marke“, ističu iz Minija. Koža je omiljeni materijal i u ovom luksuznom vozilu, a posebno se ističu zadnja kožna sedišta skoro potpuno odvojena, tako da stoje nezavisno, kao dve super-udobne fotelje. Instrument tabla ista je kao i kod klasičnih Minija, sa velikim retro brzinomerom, nalik na starinski sat i minimalističkim dodirom unutar kokpita. Savršeno za žene od stila koje treba da budu obazrive u vožnji.

Omiljen kod auto-nostalgičara / Porsche 911 Singer Design Da li poželite da se vratite u sedamdesete godine dvadesetog veka i na otvorenom putu provozate Porsche 911 iz tog perioda? Nezvanični tjuner Singer Design pobrinuo se da jedan takav, ali zapravo potpuno nov, primerak provozate u sadašnjici. Kombinujuči snagu i upravljivost modela 911 nove generacije i klasičnost i jednostavnost starog modela 930, stručnjaci ove kuće napravili su automobil za kojim uzdišu svi auto-nostalgičari. Ofarban je u svetlo zelenu, što je retro boja modela, ali se može naručiti i u drugim klasičnim bojama. Za pogon je zadužen 3,8-litarski motor koji proizvodi 306 kW. Enterijer, iako na oko vrlo jednostavan i „sirov“, zapravo je spoj klasike i modernog; u njemu se nalaze moderni klima uređaj, satelitska navigacija, MP3/iPod portovi i kožna sedišta poznate kompanije Recaro. Tako Porsche 911 iza tradicionalne unutrašnjosti krije modernu oazu za vozače koji su spremni da za njega izdvoje oko 175.000 evra.

jesen 2011

Auto dizajn

Gradske devojke vole Giuliettu / Alfa Romeo Giulietta Otkad se pojavila na automobilskom tržištu, Giulietta se našla na TOP 5 listi omiljenih automobila kod žena; možda zbog Ume Thurman koja je zaštitno lice ili zbog sportske elegancije koju donosi dizajn ovog modela. Kada se pogleda eksterijer, pa kada se uđe u Giuliettu, dolazi se do zaključka da se ni na jednom detalju nije štedelo i da ništa nije rađeno na brzinu, već taktično i planski. Kabina je jednostavnog dizajna; na komandnoj tabli nalazi se široka lajsna od aluminijuma, na centralnoj konzoli nalaze se prekidači koji se, kao u avionu, aktiviraju pritiskanjem na gore ili dole, a celim enterijerom dominiraju crna, metalik siva i crvena. Sedišta su pozicionirana nisko, sportski, presvučena su kožom koja je proštepana crvenim koncem. Mogu se naručiti u crnoj, crvenoj, braon i sivoj boji. Zašto je ovo automobil za gradske devojke? Zato što ima sve što može da im zatreba: automatski klima-uređaj sa dve zone, navigacioni uređaj sa pop-up ekranom, radio sa CD-om koji čita MP3, šest zvučnika, putni računar,multifunkcionalni kožni upravljač i još mnogo opcionih dodataka. Početna cena za ovaj automobil je 29.000 evra.

San sportskih tipova / Lamborghini Aventador Šta očekivati od Lamborghinija? Samo ekskluzivu i avangardu, ništa manje od toga. To pruža već sam ulazak u vozilo otvaranjem vrata od ugljeničnih vlakana u „lambo“ stilu – na gore. Ono što vas očekuje u ovom 255.000 evra vrednom vozilu svakako je jedinstveno – sportska unutrašnjost spaja sofisticiranu ekskluzivnost premijum materijala, savršenu italijansku izradu, vrhunsku tehnologiju i bogatu dodatnu opremu. Kontrolna tabla kao da je preseljena iz modernog aviona – svaka akcija, brzina kretanja i druge informacije očitavaju se na TFT LCD ekranu. Na sredini ekrana nalazi se veliko dugme kojim vozač bira da li želi da vidi brzinomer ili nešto drugo. Druge informacije, kao što su koliko je goriva ostalo u rezervoaru, nalaze se raspoređene oko velikog dugmeta. Drugi ekran, koji se nalazi na inovativnoj centralnoj konzoli, služi za multimedijalne i navigacione sisteme. Sportska sedišta presvučena su kvalitetnom naradžastom i crnom kožom, a dizajnirana su tako da kada jednom sednete, ne poželite da ustanete. Zato je Lamborghini godinama trendsetter na superautomobilskoj sceni.

jesen 2011

Panorama

Spoj grada i neba

Zeleni krovovi Beča

tekst i foto: Stefan Novakovic

I moda je i korisno je ozelenjavati krovove zgrada u gradskim jezgrima evropskih metropola. U Beču je začeta ta nova, za njenog tvorca spasiteljska, ideologija ekološkog osveženja u zgusnutim kvartovima

jesen 2011

izlomljene fasada puna zelenila prepoznatljiv je znak Hundertvaserove poetike

Panorama

Kada se razmišlja koju vrstu biljke zasaditi, onda se dolazi na polje ličnih ukusa. Neko voli ovu ili onu vrstu cveća, ali je ideolog ekološkog oplemenjivanja krovova, Hundertvaser, čvrsto verovao da na zgradama valja saditi samo listopadno drveće. Govorio je da promena koju ima listopadno drvo, daje dinamiku zgradi. Zimzeleno je uvek isto - i to je statično. Neki bi rekli da je listopadnost odlika romantičnosti.

Sa vrha upravne zgrade Erste banke u centru Beča, snimili smo nekoliko karakterističnih krovova koji odaju trend ozelenjavanja užeg gradskog jezgra. Ali jednog posebnog ozelenjavanja, u kojem se spaja grad sa nebom. Gde god postoji mogućnost da se barokni ili savremeni krov osveži drvetom, grmom, travom, puzavicama – to stanari zgrada koriste. Čak bi se reklo i da se trkaju u tome na koji će se sve inventivniji način uzeleniti njihovo potkrovlje. Ovo je trend i u drugim evropskim metropolama, ali mi baš izdvajamo Beč zbog jednog čoveka. On je postao guru tog novog, ekološkog talasa u krovnoj arhitekturi. Reč je Fridrihu Stovaseru (Friedrich Stowasser), poznatiji po nadimku Hundertvaser. Bio je arhitekta i slikar, ali je u istoriji ostao upamćen kao zastupnik ekološke svesti koja jedina može da zaustavi negativan razvoj evolucije. Rođen je u Beču 1927, a živeo je do 2000-te. Hundertvaser je svom rodnom gradu ostavio istoimenu zgradu, koja je atrakcija Beča. Gradnja je trajala od 1983 do 1986. U saradnji sa arhitektom Kravinom, pretopio je neoklasicizam u nešto potpuno šašavo, iskrivljenih linija, neproporcionalno i pre svega – zeleno. Iz ove zgrade viri drveće kroz prozor! Po krovu se šetaju deca, sedi se na krovnim klupama. Evo šta kaže Hundertvaser o odnosu ekologije i evolucije:“Evolucija vodi čoveka ka uništenju. Možemo se prepu-

konjanik jezdi po šumovitim krovovima beča

jesen 2011

Panorama

i patina starih zdanja i ludorije modernizma osvežene su zelenilom

Pažnja – opterećenje! stiti toj struji i shvatiti u nekom trenutku da idemo ka katastrofi koju ne možemo da izbegnemo. Sa druge strane, možemo nešto i uraditi. To je put neagresivnog otpora kad god je to

je zahtevan posao. Stručnjaci traže da se zeleni sloj sastoji iz

moguće. Sistem globalne destrukcije obiluje greškama i one

šest podslojeva. Vegetacija, zemlja, membrana koja sprečava

moraju biti ispravljene kako bi se usporila negativna evolucija“.

širenje zemlje i propušta vodu do drenaže, zatim različiti oblici

Kada se spustimo sa ovih ideoloških visina, videćemo da su ljudi pristupili pokretu ozelenjavanja krovova i zbog neposred-

drenaže, peti sloj je krovna membrana u kojoj se skuplja voda za

nih, praktičnih koristi. Stručnjaci kažu da zeleni krov sma-

periode bez kiše i šesti sloj je premaz hemikalijama koje spreča-

njuje razlike u temperaturi, hladnije je leti, toplije zimi. Zatim,

vaju širenje korenja na krovnu konstrukciju.

apsorbuje zagađenje, stvara mikro-klimu. Smanjuje nivo buke. Estetske razloge možda i ne treba pominjati. Lepše je živeti sa

Hortikulturni stručnjaci preporučuju specijalne vrste biljaka

bogatim zelenilom. Šta ima lepše nego kad se ujutru izađe na

koje su otporne na klimatske promene, iz porodice seduma, kao

terasu i nogom stane na travu! Pa, kako onda sa tom travna-

i trske srednjeg rasta, a kod visokog drveća, koje ne sme biti

tom podlogom prija hladna čaša vode u kojoj je kriška limuna. A drvo koje smo sami zasadili daje nam hlad. Nekad se govorilo

više od četiri metra, gvozdenu užad koja će sprečiti da u olujnim

da je srećan onaj čovek koji pije svoje vino pod svojim hladom.

vetrovima budu iščupane iz korena.

Što će reći, vino koje je sam izmuljao i odgajio i pod drvetom

Posebna priča je opterećenja zgrade. Kod ekstenzivnog tipa

koje je zasadio. Vino je za večernje ugođaje, dok Beč pitomo svetli, ali za svako doba dana je korisno i uživanje je kada smo u svom ličnom parku. Mada je u Beču trend da se u stambenim zgradama, pa čak i kad su socijalne, odnosno vlasništvo grada a date stanarima povlašćenih kategorija na korišćenje, zeleni

ozelenjavanja, gde je dubina zemlje 5 - 10 santimetara, krovne grede se opterećuju sa 50 kilogrma po kvadratnom metru. Sledeći nivo je poluintenzivni tip, sa 25 – 50 santimetara zemlje,

krovovi zajednički koriste. I ne samo koriste nego i održavaju.

tada je opterećenje 250 kilograma po metru kvadratnom, a

To su mesta za roštilj, komšijsko druženje, čuvanje dece. Čita-

najviše je 400 kilograma po kvadratu, kada je dubina zemlje pola

nje knjige. Često se može videti na takvim zelenim krovovima i mali vetro-generator. Tek toliko da se pokaže ekološka svest. Ideje Hundertvasera življe su u njegovom Beču danas, nego za njegovog života.

Ma koliko bilo korisno i estetski poželjno, ozelenjavanje krovova

jesen 2011

metra. Dakle, pre bilo kakvih radova na krovu, treba konsultovati statičare, pa tek onda estete iz oblasti hortikulture.

Trendovi

ISTRAžIVANJE

Charles-Édouard Jeanneret, poznatiji kao le korbizje, 1887-1965 otac savremenih pogleda na uređenje gradova

jesen 2011

ISTRAžIVANJE

Profesor Spasoje Krunić o uticaju apostola svetske arhitekture na njegove beogradske sledbenike Piše: Martina Anđelković

KORBIZJE I SRBI Upropastio je lepo u arhitekturi – pronašao je lepotu u jednostavnom: ovako se raspravljaju pristalice i protivnici francuskog arhitekte Šarl-Eduar ŽanreGria, poznatijeg po pseudonimu Korbizje. Naročito je ova podela leporužno značajna za Beograd. Korbizje ga je nazvao najružnijim gradom na najlepšem mestu, a onda su po modelu njegove estetike srpske arhitekte krenule da ga ulepšavaju ili obezličuju, zavisi kako ko ocenjuje izgled Novog Beograda. U svakom slučaju, Beograd nosi korbizijeovski pečat

Bilo je to 1911. godine. Modri Dunav iz Beča je “doveo” mladog ŠarlaEduarda Žanrea belom lađom do jednog grada. Tokom plovidbe, mladi gospodin sa leptir-mašnom nije krio oduševljenje zbog susreta sa ulicama ove prestonice, a samo nakon dva dana u njoj dao joj je epitete: besmislena, nepoštena, prljava i neogranizovana. Već 100 godina citira se rečenica jednog od najvećih arhitekata 20. veka: „Beograd je najružniji grad na najlepšem mestu na svetu“. Za Le Korbizijea ovaj deo Evrope bio je predmoderan, a u njemu je jedino folkolornu tradiciju smatrao jakom. Taj prvi utisak nije ga dugo popuštao; 1946. godine je u jednoj svojoj knjizi analizirao rešenje arhitekte Branka Maksimovića i nazvao ga “površnim”, a najnaprednije građevine u Beogradu tog vremena smatrao je “izuzetno ružnim”. Bez obzira na loš stav prema srpskoj prestonici, domaće arhitekte gajile su ogromno poštovanje prema ovom, kako ga nazivaju, apostolu moderne arhitekture.

Klub mladih arhitekata Početkom 60-tih godina 20. veka, grupa mladih arhitekata, zahvaljujući profesoru Nikoli Dobroviću, “na vreme” je saznala ko je čuveni Le Korbizje. Profesor Dobrović je u to vreme vodio predmet Savremena arhitektura, koji je sa teškom mukom uveden u program fakulteta, da bi posle prvog semestra odlukom nastavno-naučnog veća bio ukinut, pa onda opet vraćen. “Kolege su se uplašile širenja znanja o novom duhu i o novom svetu, ali tu lavinu nije bilo moguće zaustaviti”, priseća se profesor Spasoje Krunić, jedan od naših najpoznatijih arhitekata i nekadašnji višegodišnji predsednik Kluba mladih arhitekata, grupice entuzijasta koja je želela da promeni dosta toga. Prve lekcije o Korbizjeu uspešno su usvajane, Klub mladih arhitekata okupljao je arhitekte u nastanku željne znanja i odjednom je nastala ideja – odlučili su da izdaju Atinsku povelju, dokument sa jednog

od savetovanja CIAM-a. Svakako da bi u tom slučaju bilo zgodno da fakultet pomogne to izdanje, ali uprava nije baš bila blagonaklona prema mladim entuzijastima. “Sačinio sam pismo koje je na francuski preveo Danilo Udovički, koji je kasnije preveo i Atinsku povelju. Korbizije nam je odgovorio za manje od 15 dana”, priča profesor Krunić i dodaje: “Napisao je da mu je velika čast i zadovoljstvo da će knjiga izaći u Beogradu i da se sa radošću odriče bilo kakvog honorara za dobro studenata arhitekture u Jugoslaviji”. Od tog momenta počinje jedan potpuno drugačiji odnos prema Korbizijeu. Profesor Krunić i danas, čak 48 godina kasnije, seća se tog osećaja: “Nekoliko dana i duže, ja uopšte nisam dodirivao tlo kada sam koračao. Toliko sam bio uzbuđen i toliko je sve bilo u nagoveštaju nešto veliko da sam apsolutno bio ošamućen”. Nakon toga, profesor i njegove kolege bili su uvereni da će time značajno uticati na dalju sudbinu arhitekture Jugoslavije i da će sama Atinska povelja izazvati značajne posledice kroz vreme. Da biste shvatili o dokumentu koje težine je reč, dovoljno je reći da se njegov sadržaj smatra jednim od tri najznačajnija iz oblasti arhitekture i urbanizma u 20. veku.

Srbi korbizjeanskog duha U predgovoru Atinske povelje pisalo je da nijedna vlada Evrope nije uopšte ni razmatrala preporuke Atinske povelje. “Nažalost, nije bilo pozitivnih posledica. Najpozitivniji pomak u Jugoslaviji bio je Novi Beograd koji je po ovim principima postavljen, ali je sa godinama bilo potrebno da se oplemenjuje”, smatra profesor Krunić. U samoj Jugoslaviji Korbizije nije imao puno sledbenika i saradnika. Otežavajuća okolnost bila je što se rad u njegovom ateljeu plaćao. Ipak je on bio suviše veliko ime da bi primao nekog i još mu plaćao

jesen 2011

ISTRAžIVANJE

Arhitektura nema vremena da podupire ruševine gredama

spasoje krunić srpski arhitekta koji je imao prepisku sa korbizijeom

foto: nenad petrović

da kod njega radi. U prašnjavom pariskom ateljeu, nalik na vagon, samo bogate arhitekte mogle su da priušte da budu prisutne i da nauče. Međutim, nikada se nije saznalo o kojoj sumi novca je bilo reči. Kako kaže profesor Krunić, od naših tamo je radio Milorad Pantović, arhitekta koji je izgradio Beogradski sajam zajedno sa konstrukterom Milanom Krstićem. „Beogradski sajam je izraz čisto korbizijeanskog duha. To je bio vrhunski domašaj u ono vreme, tako da je čitava Evropa bila potpuno zbunjena. Nekoliko godina naše Sajmište bilo je konstantno u evropskoj literaturi. Evropa nije mogla da se načudi, ne samo da imamo takvog čoveka, već da imamo takav graditeljski potencijal“, ponosno ističe profesor Krunić. Arhitekta Milorad Pantović radio je nekoliko godina kod Korbizjea u studiju. Njegov rad tamo prate mnoge anegdote, ali se jedna posebno izdvaja. Pantović je jednog dana jako bučno razgovarao sa nekim Čileancem. Korbizijeu je buka u tom momentu smetala, jer je baš tada objašnjavao nešto. Upozorio je galamdžije, ali kako se oni nisu osvrnuli i utišali, grubo im se obratio. Pantović je zaprepašćen ustao, pogledao svog učitelja i rekao: “Vi tako možete da vičete na svoju tetku, a ja idem u bioskop“. Uzeo je šešir i demonstrativno otišao iz ateljea. To je ostavilo takav utisak na Korbizijea da je sutradan, kada je došao na radno mesto, najpre upitao: „Da li je gospodin došao iz bioskopa? Baš mi je simpatičan onaj Srbin“. Pantović je direktno učio od velikog majstora, ali postoje oni koji su, ne preslikavanjem ili prenošenjem elemenata, već usvajanjem i shvatanjem Korbizjeovih poruka i misli prenosili to na svoja dela. Jedan od njih, Milorad Macura, sagradio je više zgrada u Beogradu; stambeni blok između četiri ulice koji

jesen 2011

gleda na Kalemegdan, nezaobilazni Vojno-geografski institut – ove građevine nose u sebi čist korbizjeanski duh. „Osnovu stvaranja čine saznanja zasnovana na zakonima prirode“ – govorio je Korbizje. To znači da u prirodi ne postoji ništa slučajno i da priroda ne improvizuje, ona se nikada ne ponavlja. “Onoga trenutka kada priroda počne da pravi isto, onda je to proizvodnja”, smatra profesor Krunić. On ističe da je profesor Nikola Dobrović, inače njegov najveći i najpoštovaniji učitelj, bio pod velikim uticajem Korbizjea, pa navodi i njegovu misao, koju danas drži na posebnoj kartonskoj kartici u svom ateljeu: “Sve predstave, kako u prirodi, tako i kod ljudi, teže za nekim osnovim formama koje su na svoj način savršene, a savršene su zato što su u punom svom značenju organizovane“. Predlog Dobrovićev bio je gradski autoput, a najveći projekat zgrada Generalštaba, najčuvenija beogradska ruševina i možda najslikanija u Evropi. Spasoje Krunić navodi da je ovaj Srbin u nečemu i „pretekao“ velikog majstora. Naime, jedna od 5 osnovnih tačaka arhitekture govori o tome da krov treba da bude ravan i upotrebljiv. Prvi koji je predložio da se upotrebi krov je profesor Dobrović na svom konkursnom rešenju za Terazijsku terasu; to bi bio zapravo krov Terazijskog grebena pa bi Sava i Dunav bili „kao na dlanu“ sve do Obrenovca. Nažalost, to nije realizovano. Jedini krov koji se u to vreme koristio bio je na zgradi FIAT-a u Torinu, i to za probne vožnje automobila, onda je Dobrović predložio svoj projekat, a tek 30 godina kasnije nastao je marseljski blok po Korbizijeovoj ideji. „Onaj koji je najdalje otišao u sledbeništvu obavezujućeg monaškog poštovanja pravila proporcije, reda i harmonije

Korbizje(1887-1965) je doneo arhitekturi mnoštvo noviteta, koji i danas žive na stolovima projektanata. Neki od principa građenja stambenih objekata ulepšali su svakodnevni život mnogim stanovnicima evropskih gradova. Navešćemo krovne bašte, bulevar i telefonska centrala na novom beogradu projektovani po korbizjeovim idejama

je arhitekta Petar Vulović koji je iza sebe ostavio reprezentativnu zgradu SDK koja se nalazi na ulazu u Brankovu ulicu u Beogradu“, ističe profesor Krunić i dodaje da svako ko ima sluha, nadahnuća, stvaralačkog žara, upornosti, spremnosti na žrtvovanje, pa i na glad, on poštuje notni sistem, pravila, koja predstavljaju njegovu veru. A takvih je veoma malo.

„Opasan“ moderni pokret Pripadnost novom pokretu, koji se razvijao 50-tih i 60-tih godina dvadesetog veka, podrazumevao je veliku žrtvu. „Nije bilo pametno da se previše afirmiše bilo ko od velikih imena zato što su to ljudi sa Zapada“, priseća se Spasoje Krunić: „Iako je Beograd u to vreme bio žarište kulturnih događanja, moglo je lako da se strada“. Prisetio se tako i kada je kao mlad napisao zahtev američkoj ambasadi da izložba Frenk Lojd Rajta, nakon turneje po svetskim metropolama, „prošeta“ i do Beograda. Ubrzo je dobio poziv u Ambasadu gde mu je saopšteno da će dobiti na poklon kompletnu izložbu. „Međutim, kada se pročulo da Klub mladih arhitekata otvara izložbu, pozvan sam u Komitet saveza komunista beogradskog univerziteta, kao predsednik Kluba jer nikada nisam bio komunista. Zamalo da mi zabrane studiranje na teritoriji Jugoslavije“. Srećom, neprijatan ishod izbegnut je, ali činjenica je da je oduševljavati se idejama sa Zapada u to vreme bilo jako opasno. „Narod, ljudi i priroda ne podnose brze promene. Ne trpe ih. Brze promene u prirodi su kataklizmične, i u svesti ljudi promene izazivaju strah i žestok otpor. Najpre zato što je posle toliko i toliko hiljada godina moderan pokret raščistio sa stvarima samouvereno,odlučno i brzo“, ističe profesor. Za Korbizijea su svojevremeno govorili da „razvlači koprene opasnog futurizma“.

Isključivi osobenjak Korbizje je tokom svog života optuživan da je zanesenjak; tu se, uglavnom, mislilo na njegovu misao: „Nisu potrebne revolucije, potrebni su dobar urbanizam i dobra arhitektura“. Profesor Krunić verno prati ovu misao i podržava njenu ideju koja govori o tome da bi u dobro organizovanoj sredini život bio podnošljiviji, pa onda revolucije ne bi bile potrebne. „Sve u okruženju i prostoru mora biti

organizovano, jer bi onda sve bilo svrsishodnije i kvalitetnije“. Osnovno znanje Korbizje je stekao u studiju kod Ogista Perea. Tu je, kako arhitekte vole da kažu, „naučio da gleda“. Sukobi između njih dvojice nisu bili retkost, a nakon što je „ispekao zanat“ i otišao, Korbizje je rekao nešto vrlo ružno i grubo za svog učitelja. Naravno, to je stiglo do Perea koji je iznenađeno rekao: „Šta hoće taj balavac? Ja sam ga posadio na bicikl!“ Profesor Krunić priseća se da je Nikola Dobrović na jednom predavanju prokomentarisao ovu situaciju: „Da, ali on je na tom biciklu odjurio dalje“. Korbizje nije imao obrazovanje nijedne institucije i do kraja života bio je u sukobu sa Akademijom i ismevao je. Zato su ga zvali „genijalni samouki arhitekt“. Kao borac koji je fatalistički verovao u svoje ideje, na putu ka uspehu morao je mnogo toga da poruši i mnogima da se zameri. Sa prijateljima 1929. godine osniva časopis za estetska pitanja u kome propagira novo doba. Naravno, naizlazio je na otpor tradicionalista koji su slepo verovali u to da budućnost dolazi usporenim korakom, a kada su mu napadi dozlogrdili izjavio je: „Arhitektura nema vremena da podupire ruševine gredama“. Ali nije odustajao; apostolski je propovedao novu veru i novi duh, kako po domovinu, tako i po svetu. Vrelog avgustovskog jutra 1965. godine Korbizje je šetao plažom kada ga je zaustavila grupa novinara i zamolila ga za intervju. „Nemojte, molim vas, pa ja sam tu na odmoru. Velika je vrućina i umoran sam“, rekao je hrapavim glasom. Oni su insistirali, a u tom momentu neki dečak je niz usijano stepenište obližnje kuće vukao sluzavu sipu sa svim pipcima. Korbizije je pokazao prstom: „E ovakav vam je moj život. Ne morate ništa da me pitate“. Nekoliko dana nakon toga je preminuo. Telo nestaje, duša živi „ Tokom celog života držao sam se i držim se zakona i pravila ponašanja koje sam dobio od mojih profesora. Zato se nadam da ću, kada jednog dana odem „gore“, moći da čujem šta o tome misli Dobrović, Zloković,Rajt i Korbizije, ako bude imao vremena za mene. A imaće, ako ništa drugo, zbog današnjeg dana“, tiho govori profesor Krunić u svom ateljeu na Vračaru, baš 27. avgusta, 46 godina nakon što je ovaj svet napustio Korbizje.

zatim, podizanje kuća na stubove kako bi se stekao utisak levitacije, lakoće, odignutosti od zemlje, slobodna kompozicija spratova koja relaksira pravila simetrije, igra sa prozorima – slobodna su forma, a estetski izazovno je i shvatanje da fasade mogu biti tanke membrane. Atinska povelja (Pariz, 1941) je poetički dokument koji sabira Korbizjeovo vjeruru o prostornom planiranju. U 95 tačaka izneti su principi projektovanja grada budućnosti. Neki od stavova se mogu prepoznati u idejama po kojima je stvaran Novi Beograd. Recimo, stan u funkcionalnom gradu bi trebalo da ima najmanje dva sata svetla dnevno u zimskom periodu, da je odmaknut od glavnih saobraćajnica zbog smanjenja buke i zagađenja i povećanja bezbednosti, zgrade moraju biti odmaknute da bi se izbeglo da je fasada u senci, prostor između zgrada se organizuje prema potrebama stanovnika.

Trebalo je napraviti krov Terazijskog grebena, kao baštu jesen 2011

ISTRAZIVANJE

Atinska povelja

Trendovi

SIMBOLI

O čudnovatim događajima pre nastanka Ajfelovog tornja i još čudnijem pogledu na izgrađenu gvozdenu kulu

Piše: milovan ćirovski

Bog čuva ateističko delo U Parizu već više od jednog veka nema ničeg sličnog Ajfelovoj konstrukciji, koja i danas deluje kao nesuvisla provokacija, na isti način kao i prilikom druge svetske izložbe 1900. godine, kada su posetioce više zanimali metropiliten i „pokretni trotoar“ od famozne kule. Pokrenuta je tada kampanja za njeno rušenje, čemu se, naravno, žestoko usprotivio sam Ajfel, pristupajući kompromisu i prilagođavajući je novom vremenu, instalirajući čak i Fukoovo klatno, ugrađujući u nju i aparate za merenje radioaktivnosti. Tako je ova kontradiktorna građevina opstala i poprimila ulogu opservatorijske kule. Zbog tih dodatnih tehničkih elemenata, ona je porasla u visinu čak 25 metara. jesen 2011

SIMBOLI

Pokretni reflektor-far Ajfelove kule noću neprestano osvetljava 80 kilometara Pariza. Na taj način se može smatrati čuvaricom ne samo noćobdija, nego i pariskih snevača. Aleksandar gustav ajfel (1832-1923), rođen i umro u parizu

Naočigled znatiželjnog pariskog sveta , Kula raste dvanaest metara mesečno.

Viktor Igo je govorio da svi imaju svoju zemlju i Francusku. Ako bismo to danas parafrazirali malo slobodnije, ispalo bi da svi Francuzi imaju Pariz i Ajfelovu kulu. Zapravo, ne samo svi Francuzi, nego i svi oni znatiželjnici iz sveta, a njih je na milione. A zašto je baš Ajfelova kula ta koja privlači toliko stranog sveta? Pa zato što mnogi već nose sa sobom svoje piramide, Hilandare i kakve-takve Vavilonske kule, te im je Gvozdena Ledi simbol novog prostora. Možda, estetski izazov? Možda je Ajfelova kula pre svih najavila početak naučnog doba, mada ju je naš čuveni naivac, Ivan Generalić, video na jednoj svojoj slici u potpuno srednjovekovnom, ruralnom kontekstu: sa dve-tri ovčice ispred kule, na polju koje nosi ime ratničkog boga Marsa i tu svoju viziju nazvao „Moja slika Pariza“. Jedan od Apolinerovih anagrama sav je u liku kule. U polemici koja i danas potajno traje, avangardisti su jedini kojima ona nije zasmetala. Avioni je zaobilaze, danas i samoubice mada je nekada bila njihov nesumnjivi mamac.

gvozdenoj lepojki već više od sto godina samo pomaže u kontradiktornoj reputaciji.

Glava čvrsto u oblacima

To je period industrijskog kapitalističkog buma te nijedna ideja nije bila luđa od realnosti. Mnogi se inženjeri zanose izgradnjom gvozdenih čardaka ni na nebu ni na zemlji, ali se već u projektu suočavaju sa nepremostivim tehničkim problemima. Koju godinu ranije, dva američka inženjera nameravaju da podignu kulu visoku 914 metara, ali ubrzo odustaju iz istih tehničkih razloga. Francuska, međutim, izgubivši Alzas- Lorenu, pokušava da vrati svoje dostojanstvo organizovanjem Svetske izložbe 1889.

Ko je otac „Velike Dame“ (istina, ali sa puno religijskog poštovanja , Francuzi i Bogorodičnu crkvu u Parizu zovu „Našom Damom“). Ovu prvu, koja je potpuno ateistička tvorevina, i koju su u vreme njene gradnje mnogi savremenici smatrali bogohulnom, zovu „Velikom Damom“ ne bez izvesne ironije. To je onaj čuveni galski duh koji ironijski izvrne prvobitni smisao kao što se izvrne rukavica, što, naravno,

jesen 2011

Aleksandar Gustav Ajfel rodjen je 1832. godine, a umro u Parizu, u svojoj 91. godini krajem 1923. Imao je sreće da se rodi u bogatoj porodici. Otac je bio oficir u Napoleonovoj vojsci, a majka, već pre udadbe, pokazala je izvanredan smisao za trgovinu drvetom i stekla čitavo malo bogatstvo. Ajfel će kasnije u svojim poslovima pokazati da nosi majčine gene. U 22. godini postaje inženjer i odmah se upušta u poslovne poduhvate. Njegovi drugovi u mladom Ajfelu vide čoveka koji je ispred svoga vremena, sa glavom koja kipti od ideja , ali vrlo pragmatičnog i nimalo u oblacima. Okružuje se kompetentnim saradnicima čije se ideje podudaraju sa njegovim i ubrzo uspeva da realizuje potpuno, za ono vreme, ludački projekat - da izgradi kulu visoku više od hiljadu stopa.

Barselona će se gorko kajati

SIMBOLI

Roland Bart o Ajfelovoj kuli Pogled, objekat, simbol, kula je sve ono što u nju čovek godine. Ambiciozni mladi inženjer Ajfel odlučuje da se svojim čudesnim projektom gvozdene kule uklopi u ovu, danas već istorijsku, svetsku manifestaciju, ali, pre toga, isti projekat predlaže gradonačelniku Barcelone koji ga glatko odbija, ali koji će se zbog toga kasnije kajati. Ajfel shvata da za njegov projekat nije dovoljno ime njegove firme i stupa u nečuvenu medijsku akciju propagiranja svog projekta. To, mora se priznati, radi na visokom nivou, izuzetno vešto i talentovano tako da francuska vlada prihvata ideju o izgradnji kule koja ubrzo počinje da raste, naočigled znatiželjnog pariskog sveta, dvanaest metara mesečno. Od 15. maja do 6. novembra 1889. godine, kada je zatvorena Svetska izložba, izračunato je da je „Gvozdenu Damu“ posetilo više od dva miliona posetilaca opčinjenih dostignućima tehnologije, a naročito hidrauličnim liftovima, koji su za mnoge od njih, zajedno sa opštim konceptom kule, predstavljali stranice istrgnute iz fantastike Žila Verna. Ajfelovu „lepoticu“ nisu posetili mnogi Francuzi koji su verovali da će pasti pri prvoj jačoj oluji i pobiti mnogo pariskog sveta. Bilo je i onih koji su tvrdili da će se posetioci na vrhu kule ugušiti zbog nedostatka kiseonika, a bilo je i čudaka koje niko nije mogao razuveriti da kula uskoro neće potonuti i izazvati kataklizmu. Ono što je posebno zanimljivo, među onima koji su joj se protivili nalazili su se i Aleksandar Dima, Gi de Mopasan i Sili Pridom !

Čuvar Pariskih snevača Dima i Mopasan su za svoje vreme bili inovatori književnog teksta, ali kada se radilo o jednoj veoma smeloj tehnološkoj inovaciji inženjera Ajfela, pokazali su se krajnje konzervativnim. Istina, Ajfelovi savremenici, simbolisti, prećutno su podržavali „Gvozdenu Kulu“ barem iz jednog valjanog razloga što je ona bila konkretan dokaz arhitektonske avangarde i raskida sa građevinskom tradicijom. Visoka koliko je bila, u konceptu ova kula nije imala ništa zajedničkog sa Vavilonskom kulom čiji su graditelji hteli da dosegnu do Boga, pa je zato Bog i porušio. Ajfelovo delo, takvo kakvo je, gvozdeno i ateističko, o paradoksa, izgleda nam da Bog i dan danas čuva. Ajfelovu kulu godišnje poseti sedam miliona ljudi. Ona je i dalje jedno od najvažnijih turističkih svetilišta. Njen pokretni reflektor-far noću neprestano osvetljava 80 kilometara Pariza. Na taj način se može smatrati čuvaricom ne samo noćobdija, nego i pariskih snevača. Ni taj detalj iz biografije kule, vidimo, nije uzaludan. Kao što nije bez značaja ni podatak da je u njenu izgradnju utrošeno 8 860 tona čelika, što sa dodatnih 1 000 tona fascinira kada se uporedi sa njenim čipkastim izgledom, koji deluje elegantno i tako „pariski“. „Gvozdenu Damu“ jedan ovejani prevarant je prodavao dva puta trgovcima gvožđurijom!? Priča do priče, nema im kraja! A zbog svoje visine ( kao da se radi o planini), Ajfelov zet, doktor Enok, penjanje na kulu preporučivao je kao lek od depresije !...

investira, a to sve je beskraj. Posmatrani prizor i prizor koji posmatra, građevina nepotrebna i nenadoknadiva, bliski svet i herojski simbol, svedok jednog veka i sasvim savremen spomenik, neponovljiv objekat koji se bez prestanka obnavlja, ona je suštinski znak otvoren svim vremenima, svim predstavama i svim smislovima, metafora bez zadrške; kroz kulu ljudi vežbaju tu veliku funkcionalnost imaginarnog, što predstavlja njihovu slobodu jer nikakva priča, ma koliko bila mračna, ne može im je oduzeti.

jesen 2011

feljton

MOJE ADRESE (2)

OSTRVO HILTON HED U JUŽNOJ KAROLINI tekst i foto: Miloje Popović Kavaja

Celo ostrvo je imalo oko 24 hiljada stanovnika – od bogatih, stalno nastanjenih, do onih srednje klase i „ vikendaša“. Ostrvom upravlja gradonačelnik, ali postoji i Savet, u koji se biraju ugledni građani. Kao i svuda, i ovde se zna gde stanuju bogati i imućni, a gde siromašni. Miloje Popović Kavaja Kada ti je neko od najbližih u teškom zdravstvenom stanju, onda čovek – ako to zaista jeste – ne pita ni za kakvu cenu da bi pokušao da spreči najgore To se upravo meni dogodilo sa suprugom , pa sam se jednog decembarskog dana 1991. obreo sa njom na malom američkom ostrvu Hilton Hed u Južnoj Karolini. Moj dugogodišnji prijatelj, još iz studentskih dana, dr Rajko Medenica , sa kojim mi je kontakt napravio ugledni advokat Sava Anđelković, rekao je da će u svojoj klinici za lečenje kancera i drugih teških bolesti za moju suprugu sve uraditi šta može, pogotovu što je on nju već u Švajcarskoj, koju godinu ranije, pregledao i pokušavao da utvrdi uzroke njenih tegoba koje su bile tek na početku. Nije nepoznato da je dr Medenica upravo zbog Švajcarske imao problema, koji su se izrodili u čuvenu aferu „ naduvanih računa“, o kojoj se nadugačko i naširoko pisalo ne samo kod nas i u Švajcarskoj, već i u drugim zemljama. Posle mnogih nevolja, suđenja hapšenja, on se našao na ovom nevelikom ostrvu na Atlantiku, gde je uz pomoć uticajnih ličnosti, posebno guvernera

100

jesen 2011

Južne Karoline Džona Vesta, otvorio svoju kliniku u okviru lokalne bolnice. Tako sam se našao, zahvaljujući i ljubaznosti mojih pretpostavljenih u tadašnjoj saveznoj vladi - Franca Horvata, Zorana Miškovića i Branka Radovića, na ovom neobičnom ostrvu, očekivao spas za svoju suprugu, a time i za našu decu i celu porodicu. Zahvaljujući svom kontinuiranom novinarskom statusu, koji sam negovao i kada nisam bio profesionalac u medijima, karte za ovo dugo putovanje obezbedio mi je, po privilegovanoj tarifi, Luka Vujasinović, prijatelj i direktor Inex turista. Sve ovo sam ispričao da bih u daljoj priči izbegao opisivanje razloga mog boravka na Hilton Hedu, koji mogu danas smatrati jednom od mojih životnih adresa. Sticaj prilika učinio je da sa prekidima na njemu dosta boravim i tako ga uvrstim u mesta koja mogu smatrati jednim od svojih životnih staništa . I to ne samo iz pukih razloga povoda mog boravka , koje sam napred opisao, nego i zbog originalnosti i specifičnosti ovog jedinstvenog mesta, koje iz

feljton

ukrstio pesnice sa mohamedom alijem Slavni šampion u boksu, Mohamed Ali, boravio je nedelju dana na ostrvu Hilton Hed, kao pacijent dr Rajka Medenice, koji je, za razliku od ostalih lekara, smatrao da on boluje od Lajmske bolesti koju izaziva ujed krpelja. Aliju su veoma prijali tretmani doktora Medenice, pa je više puta dolazio u njegovu kliniku. Koristio sam boravak slavnog boksera i nekoliko dana sam se družio sa njim. Šampion je u susretu sa ljudima uvek bio raspoložen za šalu, razgovor i pričanje anegdota.

mnogih razloga zaslužuje da se o njemu opširnije napiše. Iako sudbina nije bila naklonjena mojoj supruzi, zbog ratnih zbivanja koja su se u Jugosaviji razbuktala, što je onemogućavalo da sledimo medicinse termine dolazaka i tretmana, jer je Jugoslavija bila već pod sankcijama, Hilton Hed je ostao u mom srcu i sećanju kao mesto poslednje nade i očekivanja, bez obzira na lični nesrećni ishod. I kao mesto koje je na mene ostavilo pečat kao jedinstvena oaza življenja i onoga što ljudska ruka i um mogu da naprave od skromne podloge, ne samo u Americi, već i na mnogo širim prostorima. Neveliko ostrvo , ugroženo vodom i spolja i unutra i mnogim močvarama, postalo je jedno od najposećenijih turističkih mesta.

Frejzer je na ostrvu važio kao njegov obnovitelj i osnivač, kao čovek legenda i uzdanica. Smešteno na istočnoj obali Atlantika, nekoliko milja daleko od obale i podložno vremenskim i meteorološkim rizicima, sa velikom plimom i osekom, ostrvo je krajem 19. veka, tačnije 1893. Godine, nestalo sa površine i bukvalno potopljeno, da bi tek negde počekom dvadesetog veka izronilo iz okeana. Zahvaljujući odvažnosti i naporima Frejzera i drugih pregalaca, ostrvo je vremenom postalo ugledno mesto. Sa suptropskom i blagotvornom klimom , gustom vegetacijom i mnošvom flore i faune, posebno ptica, davalo je odličnu priliku da se od njega napravi jedna vrsta turističkog raja. A u tome se i uspelo.

Guverner i bil klinton Pre nego što je postao predsednik SAD, Bill Klinton je više puta, uvek krajem decembra dolazio sa suprugom Hilari na tkz. Renesans seminar, koji je raspravljao o aktuelnim političkim i moralnim pitanjima SAD i sveta. Odsedao je kod svog kolege iz Južne Karoline Džona Vesta, čija je stalna privatna rezidencija bila na ostrvu . „Imam ovih dana velikih briga – reče jednom guverner – pravim deveto kupatilo u kući. Bio sam i njegov lični gost nekoliko

Gosti dr Medenice

Uzgajališta krokodila

puta na večerama, ali me je jednom

Najpre smo bili smešteni u gostinskoj kući dr Medenice, koji nas je srdačno primio i koju je vodila njegova svastika Olga Prodanović. Zatim sam se uselio u stambeno naselje u šumi u blizini bolnice, u kući sa adresom Pine court 4, u aprtmanu 4c. Bio je to red kuća sa po četiri stana, od kojih je svaki imao pored dnevne i po dve spavaće sobe i terasu. Bazen i još neki objekti bili su zajednički. Bila je to skromna naseobina, neka vrsta američke mesne zajednice, gde su ljudi sa pažnjom i brižno negovali svoje odnose i prostore. Troškove stana sam snosio sam, jer mi je dr Medenica, uz pomoć svojih pravnih saradnika, izradio papire koji su mi omogućavali da budem koristan za vreme boravka, dok je moja supruga ležala u bolnici ili bila na tretmanima, da mogu pametno iskoristiti svoje znanje engleskog, menadžersko i novinarsko iskustvo i na taj način pokriti bar deo troškova kojima smo bili izloženi, a oni nisu bili mali. Sve ono što je bilo do rada dr Medenice i njegovih saradnika nije ulazilo u te troškove, ali jeste ono što je moralo da se nabavi sa strane i plati. Bio sam neka vrsta pi-ara u Americi i veza sa Jugoslavijom. Ostrvo Hilton Hed, koje je i u vreme građanskog rata u Americi šezdesetih godina devetnaestog veka imalo značajnu ulogu, oživeo je i napravio od njega fenomen života i turizma Čarls Frejzer, jedan od onih hrabrih Amerikanaca koji su se upustili u avanturu, rizikovali, privukli investicije i uspeli.

Dugačko svega oko 25 kilometara a široko oko pet, ima u svojim nedrima oko 500 malih laguna i plaže koje se protežu preko 20 kilometara duž obalskog dela okrenutog Atlantiku. U lagunama se, inače, odgajaju aligatori, koje kasnije, kada odrastu, prebacuju na Floridu. To je deo ekološkog programa zaštite vrsta. Ono što me je posebno iznenadilo jeste da nema mnogo komaraca. U jednoj brošuri piše da je njih pedesetih godine nekim svojim metodom „ sredio“ izvesni doktor Frenk Arnold , koji se time bavio. Ostrvo je puno četinarskog drveća i šišarki. Pored stotinak vrsta ptica i sitne divljači, najbrojnije su veverice, koje uživaju u klimi i tretmanu koje su im pružili ostrvska uprava i građani. Ostrvo je kopneno vezano sa Savanom i aerodromom ovog poznatog južnjačkog grada, do kojih se može stići za oko jedan sat, preko mosta i nasipa koji su napravljeni pedesetih godina. To je dobro za one koji dolaze sa dalekih destinacija, bilo američkih ili prekookeanskih, jer na Hilton Hedu je samo aerodrom predviđen za manje letelice. Ostrvo je podeljeno na takozvane plantacije, koje su neka vrsta mesnih zajednica. Kada se upozajete sa nekim, obično pitaju, ako niste turista, gde stanujete, pa vas po tome odmeravaju i ocenjuju, ali i odlućuju da li će sa vama da se druže ili uspostave neki kontakt. Ostrvo nema glavnu ulicu, ali ako želite da se malo prošetate van plaža i šuma, onda odete u velike šoping molove, od kojih je naj-

vodio u ugledni klupski restoran. Iako mu je mandat bio istekao, kada smo ušli, mnogi su ustali i pozdravili ga sa „ Haj, Mr. Guverneru!“. Učinio mi je čast i poveo me u glavni grad Južne Karoline Kolumbiju, i upoznao sa naslednikom Karolom Kampbelom.

jesen 2011

101

feljton

Društvo sa Hilton Heda: Autor feljtona, doktor Medenica i američki milioner iz Denvera Čak Stivenson po kojem je pravljen lik Blejka Karingtona iz serija Dinastija

Simfonijski orkestar na ostrvu Postoji centralna policija, ali i svaka uglednija plantacija ( mesna zajednica) ima i svoje čuvare reda i posebne recepcije. Ne možete ući u neku ugledniju plantaciju, a njih je oko desetak, ako ne budete čekirani i prijavljeni na ulazu i najavljeni domaćinima kod kojih ste se uputili. Slično je i sa televizijom i radijom. Postoji ostrvska televizija, ali i nekoliko drugih. Svaka uglednija plantacija ima svoj drušveni dom, sa klubom.Tu se održavaju sastanci građana i or-

veći Volmart.Tu možete pazariti šta vam srce želi, nešto prezalogajiti, a možete se i izgubiti u njegovim velikim prostorima ako ste prvi put u njima. Peko 200 restorana raznih kuhinja krase ostrvo, pa vam ne može ni u tom pogledu biti dosadno. Sa 400 teniskih igrališta i oko 30 golf terena, predstavlja redak primerak i za američke prilike. Rekli su mi da na ostrvu deluju 24 crkve, od kojih je jedna grčka, pravoslavno – hrišćanska, ali nije imala stalnu „ posadu“, već su sveštenici dolazili povremeno. Nedeljom sam ponekad išao u Prvu presbetirijansku crkvu, sa velikom salom i drvenim klupama, i slušao predavanja. Posle toga, već zavisno od interesovanja, ljudi idu u razne prostorije ili sekcije: za muziku, pozorište,slikarstvo, literaturu. Zahvaljujući velikom broju hotela i restorana, lepim plažama i drugim zadovoljstvima, nije ni čudo što je Hilton Hed, iako mali, jedno od uspešnih tuističkih mesta Amerike. Godišnje ga poseti i do milion i dvesta hiljada turista, koji ostave i do 600 miliona dolara. Ona velika Jugoslavija, sa 24 miliona stanovnika, nije mogla lako da se približi ovoj cifri. Kriminala ima sasvim malo i sporadičnog, jer čovek sa ostrva teško može da pobegne. Sve ovo i mnoge druge stvari činile su da Hilton Hed bude idealno mesto za mnoge koji vole miran život. Ako još imaju i dovoljno para da odu ili odlete gde god hoće i požele, onda je to tek prava životna priča. Na ostrvu radi i dosta agencija za nekretnine, jer uvek ima interesenata.Pored bolnice, rade i mnoge privatne ambulante, tako da je čovek i sa te strane potpuno obezbeđen.

ganizacija, okupljaju se stanovnici, organizuju razni susreti. Postoji i pozorište, simfonijski orkestar, galerije.

102

jesen 2011

Poema o Cipeli otvara vrata Moj nemirni duh nije mi dao da ne počnem sarađivati i u dva lokalna medija: jedan nedeljni i jedan dnevni. Ostrvo inače liči na mušku cipelu iz profila, pa sam napisao i jednu poemu koja je objavljena, ne veliku, ali satiričnu i optimističnu: bog je, krećući se ovim obalama, rekao supruzi da bi voleo, kada se penzioniše, da dođe i živi na ovom ostrvu, pa je ostavio jednu svoju cipelu da bi pepoznao mesto kada za to dođe vreme. Poema je štampana i dobila lep publicitet. Napisao sam još nekoliko takvih stvari, pa su me pijatelji dr Medenice brzo uočili i primali sa simpatijama. Bio je blizak prijatelj dr Medenice, koji je spasao njegovu nećaku od opake bolesti. Biti prijatelj Vesta, po profesiji advokata, vremešnog ali i tada u punoj formi, značilo je

biti i prijatelj sa njegovim uglednim i uticajnim prijateljima. Tako sam se sprijateljio i sa Fric Holingsom, senatorom Južne Karoline u Vašingtonu, koji je u to vreme bio i predsednik Odbora za spoljne poslove Senata. Nekoliko puta mi je Vest u šali rekao da bi trebalo da se“ amerikaniziram“ i da se uključim u politiku. „ Strom Turmond, koji je naš drugi senator u Vašingtonu, sada ima devedeset i dve godine, pa da tebe spremamo za tako nešto“, umeo je da mi kaže Vest. Bilo mu je neobično da se jedan političar i novinar iz tamo neke Jugoslavije, koja se trese u ratnim vihorima, bavio i menadžmentom, turizmom i poezijom. Predložio me je i za predavanja u Rotari klubu ostrva, pa sam bio gost uglednih ostrvljana. Sve ovo, razume se, spominjem usputno, da bih pokazao šta znači da se čovek, makar i sa takvim skomnim mogućnostima za šire američke prilike, nađe u takvom okruženju i kako Amerikanci žele da iskoriste čoveka kod koga uoče neke sposobnosti. Da bih izbegao da se ovo pretvori u neke mini memoare autora, naveo sam ovih nekolko ličnih situacija i zapažanja, ali takvih iz kojih se može videti, bar delimično, kako je i zašto ta zemlja Amerika tako napredovala. Patriotizam je velika stvar, ali im je podjednako važno i da nalaze sposobne ljude, ma koje boje i nacije bili. U Americi , ako nisi rođen u njoj, možeš sve biti, sem predsednik SAD. U Hilton Hedu sam se družio nekoliko dana sa Mohamedom Alijem, koji je boravio kao pacijent dr Medenice, a organizovao sam i boravak Filipa Ceptera i njegovih saradnika. Stanujući u skromnom stanu, brinući o supruzi i često putujući preko Njujorka u Beograd, zbog lečenja supruge i pojavljivanja na poslu, skromno sam doprineo i da se ostvare neki kontakti koji bi mogli biti od koristi za Srbiju. Doprineo sam da dr Medenicu i Južnu Karolinu poseti i Momir Bulatović, tada predsednik Crne Gore , koji se zalagao da Srbija da aboliciju dr Medenici, ali mu Milošević, i pored obećanja, nije izašao u susret. Pisao sam i za američke i naše novine, gledajući da balansirano pišem i ne budem eksponent bilo koje ekstremne opcije. U Njujorku sam imao na putu za Beograd, ako bih se zadržao koji dan , na raspolaganju stan u 92 ulici na Menhetnu , pored Central Parka, upravo zahvaljujući mojim prijateljima sa ostrva Hilton Hed, pa mi je to bila neka druga tura mog njujorškog života, posle onih dana sedamdesetih godina, kada smo bili velika i ugledna džava Jugoslavija, a sada u ratu , krvi i raspadu. (nastaviće se)

ljudi i događaji

slavimir u srpskom kulturnom centru u parizu Slavimir Stojanović-Futro izlaže svoje radove u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Izložba jednog od najpoznatijih srpskih dizajnera otvorena je u prisustvu mnogobrojnih uglednih zvanica iz sveta umetnosti i poznatih ličnosti iz kulturnog miljea Pariza. Izložba, za koju se slobodno može reći i da je retrospektivna, sadrži preko stotinu radova od kojih su neki dobili i najprestižnije svetske nagrade iz oblasti dizajna. Njegovi radovi nalaze se, inače, pored ostalog, u kolekcijama francuskog centra „Pompidu“, muzeja za publicitet u Hamburgu i muzeju plakata u Varšavi a do sada su objavljivani i u najznačajnijim revijama za dizajn i grafiku, što ga svrstava u jednog od najznačajnijih grafista u svetu. Slavimirov dizajn ima takođe jedan sasvim lični pečat kreacije koji se približava skulpturi, neverovatnim objektima, slikama i crtežima koji vrve apsurdom i elementima video tehnike. Njegov smisao dizajnerske inkarnacije čak i jedne poštanske marke je takav da predstavlja umetničko delo. Kritika je dobro zapazila da je njegov ukupni dosadašnji rad u znaku „nepodnošljive lakoće umetničkog izraza“. Recimo i to da je Slavimir Stojanović reformisao dizajnerski žanr i izjednačio ga sa najkvalitetnijim umetničkim ostvarenjima. Ima mnogo talentovanih dizajnera, ali je malo onih koji kao Slavimir znaju da prevaziđu ograničenja tehnike i talenta. U potpuno obnovljenom galerijskom prostoru Srpskog kulturnog centra Srbije u Parizu, koji je sada ravan po estetskom izgledu najbolje uređenim galerijama u Parizu, izložba će trajati do 1. novembra. tekst i foto: milovan ćirovski

gužva za ulaz na izložbu

autor sa srpskim i francuskim akademikom vladimirom veličkovićem

Multikulturni Beograd Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda priredio je izložbu na platou Kalemegdanske tvrđave pod nazivom „Multikulturni Beograd – Spomeničko nasleđe“. Izložba se sastoji od 42 panoa. Na njima je izbor spomenika kulture koji dokumentuju osnovnu ideju izložbe – multikulturalnost, multietičnost i multikonfesionalnost Beograda. Predstavljena su arhivska i tehnička dokumentacija, istorijske i današnje fotografije. Koncept izložbe je uradila Aleksandra Dabižić, dizajn Aleksandra Ristanović i Luka Prokić, fotografija Aleksandra Ristanović. Saradnici: Ivana Vesković, Aleksandra Božović, Nenad Žarković, Nada Živković, Bojana Ibrajter, Saša Mihajlov, Biljana Mišić, Ana Sibinović, Hajna Tucić, Ksenija Ćirić. Ova izložba poručuje da kulture prenose svoje uticaje i beleže svoje postojanje i prožimanje u arhitekturi Beograda. Sinergijom različitosti Beograd izrasta u bogatiji grad. Foto: Dejana Batalović

jesen 2011

103

Foto: Nada Pleskonjić

ljudi i događaji

Ovacije za Beogradsku filharmoniju u Dubrovniku Beogradska filharmonija ovacijama je ispraćena sa scene na Držićevoj poljani u Dubrovniku, posle koncerta kojim je sa Zubinom Mehtom u subotu otvorila festival Julijan Rahlin i prijatelji. Pred oko 1.200 ljudi, Filharmonija je sa maestrom Mehtom izvela uvertiru i arije iz Mocartove opere Figarova ženidba, Mendelsonov Violinski koncert, sa Rahlinom kao solistom i Bramsovu Drugu simfoniju. Kao gosti, nastupili su i hrvatski sopran Marija Kuhar Šoša kao i srpski bariton Ipča Ramanović. Ovacije su trajale skoro 20 minuta, sve dok i poslednji muzičar Beogradske filharmonije nije otišao sa scene.

performans u strahinjića bana Pet muzičara Beogradske filharmonije svečano obučeni, sa zlatnim pojasevima i zlatnim leptir mašnama izveli su jednu kratku džez numeru stojeći na sred ulice Strahinjića Bana u Beogradu. Posle završene numere iz okolnih kafića prolomio se aplauz. Ali, tada je usledio obrt. Muzičari su raširili dva transparenta. Prvi je bio afirmativan:”Hvala što plaćate porez kojim se finansira i naša neprofitna umetnost”. Međutim, drugi je imao kritičku žaoku:”Hvala što ne dolazite”. Ovaj performans je deo promotivne akcije za reklamiranje nastupajuće muzičke sezone. 1 01 04 4

jesen 2011

ljudi i događaji foto služba predsednika srbije

Umetnost u misiji prevazilaženja podela na Balkanu Srbija je 2. septembra bila domaćin IX Unesko regionalnog Samita šefova država jugoistočne Evrope, pod imenom “Savremena umetnost, pomirenje u jugoistočnoj Evropi”. Samit je održan u Arheološkom parku Viminacijum, rimskom vojnom logoru na obali Dunava. Pored lidera regiona, skupu je prisustvovala i direktorka Uneska Irina Bokova. Šefovi država su obišli arheološko nalazište, koje predstavlja redak primer očuvanog nasleđa stavljenog u funkciju savremenog doba. Plenarne diskusije su održane u novoizgrađenom centru-muzeju, koji je projektovan po uzoru na rimske vile, ali sa najsavremenijom opremom. Učesnici skupa su obišli i oslikane grobnice iz trećeg veka naše ere, kapiju logora, terme i tek otkriveno pozorište. Sa znamenitostima Viminacijuma, učesnike je upoznao direktor arheološkog parka Miomir Korać.

proleće/leto 2011

105

knjige

Pedeset godina grafičkih komunikacija u Srbiji

Znakovito tri

Autor Radomir Vuković, službeni glasnik, 2011, obim 280 strana

su upućeni kroz mrežu naših strukovnih udruženja kao i ličnih kontakata autora, pokazalo se da je prikupljanje ovih radova i njihovo dovođenje u digitalnu formu, najzahtevniji deo posla. Da bi se došlo do respektivne količine radova, objavljena su dela i bez potpisa autora, kao i različite grafičke promotivne vežbe.

Pre desetak godina Trilogija ZNAKOVITO (alfabeti, piktogrami, logotipi) dobila je najveće republičko priznanje, nagradu PAVLE VASIĆ, kao objavljeno delo iz domena Primenjene umetnosti. Ovo delo je nastalo na kapacitetu i autoritetu redakcije časopisa KVADART. Opsežna i slojevita arhiva ovog dizajnerskog glasila pokazala se više nego inspirativna za dalje prikupljanje različitih predložaka grafičke produkcije. Prvi put na ovim prostorima pojavile su se knjige u kojima je stručno i grafički uverljivo prikazan rad isključivo naših autora. To je respektivna kolekcija u kojoj je oko 2500 radova naših 350 dizajnera. Autor ovoga projekta je Radomir Vuković. U ovodnoj reči ovoga projekta on objašnjava tri principa na osnovu kojih je materijal odabiran za objavljivanje. Prvi uslov - rad mora biti dobar, odnosno informativan, po kriterijumima selektora. Drugi – delo treba autorski ili institucionalno da bude važno. Na primer, vizuelni identitet jedne ustanove državnog nivoa treba da bude predstavljen u knjizi, bez obzira na njegov kreativni kapacitet. Isti princip primenjen je i kod visoko kotiranih dizajnera. I na kraju – do rada treba nekako doći. Bez obzira na pozive koji

106

jesen 2011

Časopis KVADART je sudbinski zaustavljen 2006. godine, ali godinu dana iza toga Radomir Vuković uviđa da je nastavljanje posla na projektu ZNAKOVITO idealna supstitucija svih onih ciljeva koji su promovisani u časopisu. U naredne tri godine on radi na proširenju mreže autora koji šalju svoje radove. Tako on dolazi do novih 2500 dela koja su sada predstavljena i klasifikovana na sugestivan dizajnerski način. Ceo materijal iz nagrađenog izdanja kao i novoprikupljene radove, on poklanja Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Shvatajući o kakvoj se donaciji radi, ova ustanova donosi odluku da u formi izložbe sve to prikaže javnosti. Naziv izložbe je ZNAKOVITO DVA ali vremenski dijapazon koji ilustruju ovi grafički radovi, dovodi do obavezujućeg nadnaslova izložbe - 50 GODINA GRAFIČKIH KOMUNIKACIJA U SRBIJI 1960/2010. To uslovljava rigidnu selekciju radova ali i osetljivo pitanje pratećeg teksta u katalogu izložbe. Pisanje uvodnog eseja povereno je Vukoviću, koji u prvi mah odbija ovu ponudu. Jedno je neobavezno sakupljanje grafema i autorskih predložaka, a drugo je pisanje istorije jedne prateće delatnosti u jednoj maloj zemlji. Prihvatajući se ovog posla on je ušao u osetljivi prostor istorijske distance, sinteznih objašnjenja, autorskih upoređivanja i svega onog što prati ovakav zahtevni tekst , obima 70.000 znakova koji uz odličan grafički prelom i uporedni engleski prevod daju ovoj knjizi izvanredan stručan i patriotski predznak. SLUŽBENI GLASNIK je veliki izdavač, koji je brzo shvatio vrednost ovog poduhvata, pa tako donosi odluku da objavi sav preostali prikupljani materijal. Rezultat je knjiga ZNAKOVITO TRI, impresivnog obima od 280 strana koja se pojavila u danu otvaranja izložbe, 1. septembar 2011. godine. Uz logičnu sadržajnu povezanost sa katalogom izložbe ZNAKOVITO DVA, ove dve knjige svojim vizualitetom čine jedinstveni kulturološki predložak. Tako je grafički dizajn kod nas dobio referentni pokazni poligon koji daje punu satisfakciju svim našim autorima. S.N.

SRPSKI CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE

godina I BROJ 3 jesen 2011

godina I broj 3