Ekonomske ideje i praksa 2 by MaxNova Creative

KVARTALNI ČASOPIS IZ OBLASTI EKONOMIJE, POSLOVNE EKONOMIJE I MENADŽMENTA, STATISTIKE I POSLOVNE INFORMATIKE

EKONOMSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU / BEOGRAD, OKTOBAR 2011 / WWW.EIP.ORG.RS

RADOVAN KOVAČEVIĆ // NIKOLA FABRIS // NEBOJŠA JANIĆIJEVIĆ // DEJAN MALINIĆ // SNJEŽANA BRKIĆ // LANCE TAYLOR - ALEKSANDRA PRAŠČEVIĆ

BROJ 2

U OVOM IZDANJU:

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA

KVARTALNI ČASOPIS IZ OBLASTI EKONOMIJE, POSLOVNE EKONOMIJE I MENADŽMENTA, STATISTIKE I POSLOVNE INFORMATIKE

Izdavač Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu Kamenička 6, tel. 3021-045, faks 3021-065 E-mail:cid@ekof.bg.ac.rs Dekan Ekonomskog fakulteta Prof. dr Marko Backović Glavni urednik Prof. dr Miomir Jakšić Dizajn korice i priprema za štampu Maxnova Creative www.maxnova.rs Štampa ČUGURA Print, Beograd www.cugura.rs Godina 2011.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 33 EKONOMSKE ideje i praksa : kvartalni časopis iz oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i menadžmenta, statistike i poslovne informatike / glavni urednik Miomir Jakšić. - 2011, br. 1 (jul). - Beograd (Kamenička 6) : Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, 2011(Beograd : Čugura print). - 24cm Tromesečno ISSN 2217-6217 = Ekonomske ideje i praksa COBISS.SR-ID 184934668

© 2011. Sva prava su zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

SADRŽAJ DOLAR I EVRO U MEDUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU Radovan Kovačević

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

UTICAJ ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE PREDUZEĆA

UNAPREDENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI

MAJNARDOVA OSVETA PROPAST MAKROEKONOMIJE SLOBODNOG TRŽIŠTA

111

Nikola Farbis

Nebojša Janićijević

Dejan Malinić

Snježana Brkić

Ljiljana Matavulj Vesna Tintor Milan Janković

Aleksandra Praščević

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 1 | JUN 2011.

UVODNIK Pred čitaocima se nalazi drugi broj novog naučnog časopisa «Ekonomske ideje i praksa». Ovaj broj tematski pokriva oblasti ekonomije, poslovne ekonomije i mendžmenta, baveći se izuzetno aktuelnim pitanjima koja su ekonomskoj nauci nametnuta tekućim ekonomskim kretanjima. Tako su se u ovom broju časopisa našli radovi posvećeni bankarskim krizama i njihovom uticaju na male otvorene ekonomije, kao i mestu i ulozi dolara i evra u međunarodnom monetarnom sistemu. Prof. Dr Miomir Jakšić, glavni urednik

U oblasti poslovne ekonomije i menadžmenta čitaocima se nude radovi o uticaju organizacione kulture na performanse preduzeća i drugih organizacija, uticaju unapređenja sistema budžetiranja kao izvora sticanja konkurentskih prednosti. Jedan rad je posvećen uticaju industrije na intra-industrijsku tgovinu, a poslednji - regulaciji u sektoru elektronskih komunikacija u Srbiji. U ovom broju možete pročitati i prikaz knjige «Majnardova osveta – Propast makrokeonomije slobodnog tržišta».

REDAKCIJA ČASOPISA EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA Glavni urednik časopisa prof. dr Miomir Jakšić // Urednici časopisa: dr Aleksandra Praščević, vanr. prof., dr Vlade Milićević, vanr. prof., dr Saša Veljković, vanr. prof. Članovi Redakcije: prof. dr Miomir Jakšić // prof. dr Marko Backović // prof. dr Ðorđe Ðukić // prof. dr Siniša Zarić // prof. dr Nebojša Janićijević // prof. dr Radovan Kovačević // prof. dr Stipe Lovreta // prof. dr Dragana Pokrajčić // prof. dr Gojko Rikalović // prof. dr Božidar Cerović // prof. dr Čedomir Čupić // dr Predrag Bjelić, vanr. prof. // dr Radmila Dragutinović Mitrović, vanr. prof. // dr Saša Veljković, vanr. prof. // dr Vlade Milićević, vanr. prof. // dr Aleksandra Praščević, vanr. prof. // dr Žaklina Stojanović, vanr. prof. // dr Miroslav Todorović, docent // Svetozar Tanasković – sekretar redakcije // Tehnički sekretar: Jelena Cvetanović Kontakt redakcije: Telefon: +381 11 3021 068 // Faks: +381 11 3021 068 e-mail: ekonomskeideje-praksa@ekof.bg.ac.rs

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

RADOVAN KOVAČEVIĆ 1

radovank@ekof.bg.ac.rs; radovank@eunet.rs

JEL KLASIFIKACIJA: F31, F33, F36.

DOLAR I EVRO U MEDUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU2 APSTRAKT:

U radu se ispituje zastupljenost SAD dolara i evra u međunarodnom monetarnom sistemu (MMS). Najznačajniji faktori koji utiču na međunarodni status valute su: veličina zemlje i njeno učešće u svetskoj trgovini, širina i dubina finansijskog tržišta, poverenje u vrednost valute i eksterni efekti. Polazeći od ovih faktora, u radu se analizira zastupljenost dolara i evra u međunarodnim trgovinskim i finansijskim transakcijama, međunarodnim rezervama i primeni kao valute sidra. Nalazi pokazuju da je dolar i dalje dominantna valuta u skoro svim vidovima međunarodnih transakcija, posebno u fakturisanju međunarodne trgovine, ali da je evro u novije vreme zabeležio porast udela, dok dolar beleži opadajući trend. Savremena ekonomska i finansijska kriza je podstakla preispitivanje pozicije dolara kao ključne međunarodne valute, pre svega u ulozi najzastupljenije valute svetskih deviznih rezervi. Istraživanja u radu pokazuju da će dolar i evro i ubuduće biti naviše korišćene valute u svetskim trgovinskim i finansijskim transakcijama.

KLJUČNE REČI: DOLAR, EVRO, FINANSIJSKE TRANSAKCIJE, DEVIZNE REZERVE.

1 2

Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet Ovaj rad je deo istraživanja na projektu Ministarstva za nauku i tehnologiju Republike Srbije broj 179065.

DOLAR I EVRO U MEĂ?UNARODNOM MONETARNOM SISTEMU

ABSTRACT:

This paper examines the representation of the U.S. dollar and euro in the international monetary system (MMS). The most significant factors affecting the international currency status are: the size of the country and its participation in world trade, with and depth of financial markets, confidence in the value of the currency and external effects. Based on these factors, the paper analyses the representation of the dollar and euro in international trade and financial transactions, international reserves, and use as an anchor currency. The findings show that the dollar remains the dominant currency in all major categories of use, particularly in the invoicing of international trade, but that the euro recorded increase in share recently, while the dollar recorded a declining trend. Current economic and financial crisis has prompted reconsideration of the dollarâ&#x20AC;&#x2122;s position as a key international currency, particularly the role of the common currency of the world foreign exchange reserves. Research work shows that the dollar and euro will continue to be the most used currency in world trade and financial transactions.

KEY WORDS: DOLLAR, EURO, FINANCIAL TRANSACTIONS, FOREIGN EXCHANGE RESERVES

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

1. UVOD Početkom 20. veka dolar je postao značajan konkurent britanskoj funti na svetskom tržištu, da bi od nje, po završetku Drugog svetskog rata, preuzeo ulogu svetske rezervne valute. Nagli uspon američke privrede i teškoće i razaranja kroz koje je prošla Velika Britanija, doveli su do ove smene na tronu svetske rezervne valute. Od tada, pa sve do uvođenja evra kao jedinstvene valute zemalja Evrozone, dolar nije imao ozbiljnijeg rivala koji bi ga ugrozio na ovom tronu. Sa pojavom evra otpočelo je takmičenje između ove dve valute za preraspodelu uloga u međunarodnom monetarnom sistemu. Već prilikom uvođenja evra, ispoljena su očekivanja da će ova valuta potisnuti dolar u ulozi svetske rezervne valute.

2. FAKTORI KOJI UTIČU NA STATUS MEDUNARODNE VALUTE Literatura na temu faktora koji utiču na to da jedna valuta ima status međunarodne valute je veoma bogata3. Među faktorima koji omogućuju međunarodni status valute najčešće se navode: (1) veličina zemlje i učešće u međunarodnoj trgovini; (2) širina i dubina finansijskog tržišta; (3) poverenje u vrednost valute; i (4) eksterni efekti. (Lim, 2006, ss. 6-7); Chinn i Frankel (2008, ss. 8-10)

2.1. Veličina zemlje i učešće u trgovini Međunarodna atraktivnost jedne valute zavisi od snage privrede koja je emituje. Najčešće korišćen pokazatelj veličine jedne privrede je njen bruto domaći proizvod (BDP). Privreda SAD godinama nije imala ozbiljniju konkurenciju u pogledu veličine BDP-a, čak i kad su Japan i Nemačka imale visoke stope privrednog rasta. Obe ove zemlje su imale manji broj stanovnika od SAD. Osim toga, raspoloživost resursa je takođe u korist SAD. Nastankom Evropske ekonomske i monetarne unije (EMU), sa evrom kao jedinstvenom valutom, situacija se promenila. Zbirna veličina privrede zemalja Evrozone po snazi se približava privredi SAD (realni BDP SAD u 2010. godini činio je 19,7% svetskog BDP, a realni BDP Evro zone 14,6% svetskog BDP-a4). Raskorak u veličini BDP-a u korist SAD bio bi manji kad bi nekoliko starih članica EU (Velika Britanija, Švedska i Danska) prihvatilo evro kao nacionalnu valutu. Posle negativnog privrednog rasta koji je registrovan 2009. kako u SAD tako i u EMU, privreda SAD je u 2010. godini ostvarila realni rast od 2,8%, dok je stopa rasta u Evrozoni iznosila 1,7%. Sličan raskorak u stopama realnog privrednog rasta predviđa se za 2011. i 2012. godinu (IMF, 2011, str. 188, tabela A2). EMU je ispred SAD po broju stanovnika (zona evra je 1. januara 2011. godine imala 332 miliona stanovnika, uključujući i Estoniju koja je od 1. januara 2011. godine postala član EMU zone5; EMU sada ima 17 članica. Na drugoj strani, SAD su imale 309,7 miliona Među važnijim radovima su: Alogoskoufis i Portes (1992), Eichengreen i Frankel (1996), Frankel (1995), Krugman (1984), McKinnon (1979), Rey (2001), Helleiner (2008). Učešće u svetskom BDP-u je obračunato po paritetu kupovnih snaga. IMF (2011), str. 171, tabela A. 5 http://epp.eurostat.ec.europa.eu/tgm/table.do?tab=table&init=1&language=en&pcode=tps00001&plugin=1. [Pristup 30/08/11]

DOLAR I EVRO U MEÐUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU

stanovnika u 2010. godini6). Kada i ostale nove članice Evropske unije (EU) budu prihvatile evro, EMU će po ekonomskoj snazi znatno odskakati iznad SAD. Učešće u svetskoj trgovini se takođe koristi za ocenu ekonomske snage zemlje (tabela 1).

TABELA 1. UČEŠĆE SAD I EU U SVETSKOJ ROBNOJ TRGOVINI IZVOZ

u procentima

UVOZ

2003

2009

2003

2009

SAD

9,8

8,7

16,9

12,9

42,4

37,7

40,2

37,4

Napomena: 1 EU u 2003. čini 25 članica, a u 2009. godini 27 članica; podaci obuhvataju trgovinu unutar EU. Izvor: WTO (2010, str. 11., tabela I.6., podaci za izvoz, i str. 12, tabela I.7, podaci za uvoz).

Na osnovu podataka Svetske trgovinske organizacije (STO; World Trade Organization – WTO), koji su objavljeni u publikaciji Međunarodna trgovinska Statistika za 2010. godini (tabela 1.) zapaža se znatno veći udeo Evropske unije (EU) u svetskoj trgovini u poređenju sa udelom SAD. Ako se izuzme međusobna trgovina članica EU, udeo SAD u svetskom robnom izvozu u 2009. godini raste na 11,2%, dok učešće izvoza EU izvan EU čini 16,2% svetskog robnog izvoza. Na uvoznoj strani, udeli su skoro izjednačeni: SAD-16,7%, EU-17,4%. (WTO, 2010, str. 14) SAD su u svetskom izvozu robe i usluga u 2010. učestvovale sa 9,8%, a Evrozona sa 26,1%. (IMF, 2011, str. 171, tabela A).

2.2. Širina i dubina finansijskog tržišta Važan činilac koji utiče na međunarodni status valute je razvijenost finansijskog tržišta i tržišta kapitala. Finansijsko tržište SAD karakteriše visoka diverzifikacija instrumenata i njegova velika dubina. Stabilnost ovog tržišta je decenijama privlačila strane investitore, kako one koji žele sigurnost plasmana, tako i one koji prednost daju potencijalno velikoj zaradi. De Lecea (2010, str. 2) ističe da je tržište kapitala u EU po veličini slično tržištu kapitala u SAD, ali se njihove strukture razlikuju, dok je kapitalizacija tržišta akcija upola manja nego u SAD. Isti autor smatra da tržišta kapitala u EU pokazuju rastuću efikasnost, likvidnost i dubinu, zbog čega se u budućnosti, po njegovim rečima može očekivati bipolaran sistem, kao predvorje za više valuta sa statusom svetske rezervne valute (De Lacea, 2010, str. 2)7. Najjači finansijski centar u EU i dalje je London. Mada su prilikom uvođenja evra bila ispoljena očekivanja da će Frankfurt ubrzo preteći London kao finansijski centar, to se još uvek nije desilo. Ukoliko bi Velika Britanija pristupila EMU, evro bi ojačao jer bi naglo porasla njegova uloga u finansijskim transakcijama. Značaj finansijskog tržišta Velike Britanije može se sagledati i iz činjenice da je ova zemlja učestvovala u prometu na svetskom deviznom tržištu 2010. godine sa 27%, a da su se iza nje nalazile SAD sa 18% i Japan sa 6% (BIS, 2010, str. 16).

6 7

http://data.worldbank.org/country/united-states. [Pristup 30/08/11] Bergsten (2011), Cohen (2009) i Eichengreen (2011) osenjuju da se svetska finansijska aktiva sve više diverzifikuje, tako da će to, po njihovom mišljenju, oslabiti svetsku premoć dolara, i pripremiti teren za multipolarni sistem sa više valuta slične moći. Navedeno prema IMF (2011), str. 12.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Mada funta ima malu ulogu na deviznom tržištu, London drži lidersku poziciju. Prema istom izvoru, na Zapadnu Evropu kao region se odnosilo 55% ukupnog obima deviznog trgovanja u svetu 2010. godine.

2.3. Poverenje u vrednost valute Poverenje stranih investitora u stabilnost valute jedan je od faktora koji utiču na njen međunarodni položaj. Ukoliko se jedna valuta koristi kao sredstvo obračuna, sasvim je razumljivo očekivanje investitora da ona bude stabilna, sa malim varijacijama deviznog kursa tokom vremena. Pošto se valuta sa međunarodnim statusom koristi i kao valuta čuvanja vrednosti (hartije od vrednosti, devizne rezerve), utoliko je važnije da ona bude stabilna, jer se na taj način stiče poverenje u tu valutu, a njena međunarodna pozicija postaje jača. Očigledno je da monetarna politika zemlje čija valuta ima status svetske rezervne valute ne može biti nestabilna, jer bi to ugrozilo stabilnost valute. Ovakvo ograničenje postaje teret kada zemlja upadne u krizu. Posebno je značajna činjenica da se mora održati cenovna stabilnost, kako bi se inflacija održala pod kontrolom. S obzirom na nisku inflaciju u razvijenim zemljama (1,6% u SAD i Evrozoni krajem 2010)8, može se oceniti da obe valute imaju zadovoljavajuće pretpostavke za međunarodni status. Ukratko rečeno, valuta koja pretenduje na status međunarodne valute mora posedovati mogućnost da sačuva svoju spoljnu vrednost, bez velikih kolebanja nominalnog deviznog kursa, i uz nisku inflaciju.

2.4. Eksterni efekti Kada jedna valuta stekne međunarodni status, brojni subjekti iz raznih zemalja koriste tu valutu u različitim transakcijama. Stvara se navika, ili kako ističu Chinn i Frankel (2008, str. 10), razvija se „inercija“ u njenom korišćenju. Kad jedna valuta stekne međunarodnu popularnost na jednom segmentu tržišta, na primer u fakturisanju trgovine, onda se širi uverenje da će ista valuta početi da ovladava i drugim tržišnim segmentima, na primer, na finansijskom tržištu. Kao rezultat tog očekivanja, valuta zaista počinje da se koristi i u druge svrhe (devizne rezerve, na primer). Nakon što se afirmiše kao međunarodna valuta, mnogi subjekti po navici nastavljaju da je koriste čak i ako ona realno gubi svoje međunarodne pozicije9. Za ovu naviku se vezuje i ekonomija obima, jer učesnici u tržišnim transakcijama veruju da će i drugi koristiti jednu valutu, i stoga je i sami koriste u svojim transakcijama.

3. MEDUNARODNA ULOGA DOLARA I EVRA Uobičajeni kriterijumi pomoću kojih se ocenjuje da li jedna valuta ispunjava uslove za ulogu međunarodne valute su: (1) zastupljenost u međunarodnoj trgovini, odnosno njeno korišćenje kao valute plaćanja i naplate u međunarodnoj trgovini; (2) korišćenje u svojstvu obračunske jedinice u deviznoj i robnoj trgovini (posredovanje u pretvaranju jedne 8 9

IMF (2011), str. 190, tabela A6. Chinn i Frankel (2008) str. 11. navode primer britanske funte, koja je zadržala međunarodni status i nakon što je Velika Britanija izgubila poziciju ekonomske supersile početkom 20. veka. Spomenuti autori smatraju da SAD dolar danas ima takvu ulogu. Inercija u korišćenju valute naročito se javlja u fakturisanju trgovine, gde se očigledno javlja efekat obima usled korišćenja jedne valute. Eichengreen i Flandreau (2008) pokazuju kako je funta izgubila lidersku poziciju sredinom 1920-ih godina, da bi je povratila u drugoj polovini 1920-ih godina.

DOLAR I EVRO U MEÐUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU

valute u drugu), i (3) sredstvo čuvanja vrednosti koje se koristi u inostranstvu (učešće u deviznim rezervama centralnih banaka) (Chin and Frankel, 2008). Spomenute uloge jedna valuta obavlja u zemlji gde ima pravni status nacionalne valute. Da bi iste uloge obavljala na međunarodnom nivou, potrebno je da se u konkurenciji drugih valuta izbori za taj status. Imajući u vidu savremenu globalizaciju finansijskih tržišta, pri razmatranju međunarodnog statusa valute treba uzeti u obzir i njeno prisustvo na finansijskom tržištu. Polazeći od ovih obeležja, ispitaćemo u kojoj meri dolar i evro danas ispunjavaju uslove za ulogu međunarodne valute.

3.1. Dolar i evro kao valute fakturisanja međunarodne trgovine Rastuća moć privrede SAD u posleratnom periodu, kao i specifična uloga dolara u Bretonvudskom sistemu (status svetske rezervne valute i zamenjivost dolara u zlato), nametnuli su dolar kao vodeću valuti u fakturisanju međunarodne trgovine10. U trgovini SAD sa ostatkom sveta, dolar je bio neprikosnoven. Rastući udeo SAD u svetskoj trgovini i sve veća usmerenost mnogih zemalja prema tržištu SAD, omogućili su da korišćenje dolara ujedno znači i najmanje troškove, kako zbog ekonomije obima tako i zbog poverenja u stabilnost ove valute. Vremenom je sve veći broj zemalja koristio dolar kao valutu fakturisanja i kada nisu trgovale sa SAD11. Sve veća upotreba dolara u trgovinskim i finansijskim transakcijama izvan američkog tržišta, dodatno je osnažila međunarodnu ulogu ove valute. Nakon izbijanja Azijske finansijske krize, a posebno sa pojavom evra kao nove valute, dolazi do umerenog opadanja uloge dolara u fakturisanju svetske trgovine, ali to još uvek ne ugrožava njegov primat na ovom području. Prihvatanje evra kao valute EMU zone dovelo je do afirmacije ove valute u trgovinskim poslovima Evrozone. Kao stabilna valuta velikog valutnog područja, evro je brzo stekao naklonost poslovnih subjekata novih članica Evrozone. Preduzeća iz ovih zemalja sve više ga koriste kao valutu plaćanja u međunarodnoj trgovini. Ilustraciju ovog trenda možemo videti na primeru Češke Republike i Slovenije, u kojima je evro zauzeo istaknutu ulogu u fakturisanju spoljne trgovine (preko 70% izvoza Češke u 2004. i oko 90% izvoza Slovenije u istoj godini). (Kamps, 2006, str. 45, nastavak tabele A1) Stare članice Evrozone takođe su povećale udeo evra u fakturisanju izvoza (npr., u fakturisanju nemačkog izvoza 2006. godine evro je učestvovao sa 68%, što je bilo 5 procentnih poena više nego u 2003. godini). (ECB, 2009, str. 11) U 2010. godini evro je bio zastupljen u fakturisanju izvoza izvan EU nekih članica EU sa sledećim udelima: Austrija-74,1%, Italija-62,7%, Nemačka-66,3%, Slovenija-81,8%, Slovačka-81,2. (ECB, 2011b, str. 15, tabela 10) I druge članice Evrozone sve više koriste evro u trgovini sa drugim zemljama. Zahvaljujući porastu učešća u svetskoj trgovini, evro je obezbedio status atraktivne valute koja učesnicima u trgovini garantuje stabilnost očekivanog profita. Bez obzira na to što podaci o stvarnom korišćenju evra kao obračunske valute nisu dovoljno precizni, preduzeća iz Evrozone sve više nameću svoju valutu u trgovini sa drugim zemljama. Otero-Iglesias (2011, str. 16) navodi da 10 11

Značaj fakturisanja spoljne trgovine za međunarodni status valute videti kod Kannan-a (2007). Korišćenje dolara kao valute fakturisanja u trgovini između zemalja koje ne uključuju SAD, ujedno je značilo da ove zemlje postaju osetljivije na monetarnu politiku SAD. To praktično znači da je njihova monetarna politika postala manje efikasna.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

su podaci koji se koriste za ocenu učešća dolara i evra u fakturisanju međunarodne trgovine, prema izveštaju Evropskog sistema centralnih banaka, u 2007. godini obuhvatali manje od jedne trećine ukupnih robnih transakcija. Međutim, uprkos sve većeg prisustva evra u svetskim trgovinskim poslovima, dolar je u pojedinim segmentima trgovine i dalje izrazito superiorna valuta fakturisanja. To se pre svega odnosi na trgovinu naftom, prirodnim gasom i ostalim sirovinama. Zemlje Evrozone u trgovini ovim proizvodima takođe koriste američki dolar. Ilustracije radi, Nemačka je 2002. godine 17,2% svog izvoza izvan Evrozone realizovala na tržištu SAD, dok je 31,6% njenog izvoza izvan Evrozone bilo fakturisano u dolarima. (Goldberg and Tile, 2005, str. 3) Korišćenje dolara u trgovini primarnim proizvodima je naglašeno u Istočno-azijsko pacifičkom regionu. (Goldberg i Tille, 2009) Visoka zastupljenost dolara u svetskoj trgovini, izvan trgovine sa SAD, znači da ova valuta vezuje za sebe ulogu noseće (posredničke) valute kako u robnoj tako i u deviznoj trgovini. Devizni kursevi između mnogih manje značajnih valuta u svetu izračunavaju se preko dolara kao prenosne valute (svaka valuta ima kurs prema dolara, a njihov međusobni odnos se utvrđuje kao ukršteni devizni kurs pojedinačnih kurseva prema dolaru). Akteri na tržištu su prepoznali da korišćenje dolara kao prenosne valute nosi sa sobom niže transakcione troškove. (videti, Krugman, 1980) Osim toga, stabilnost dolarskog tržišta je razlog zbog koga zemlje sa povećanom nestabilnošću prihvataju ovu valutu u različitim međunarodnim ulogama. (videti Hellerstein i Ryan, 2009).

3.2. Evro i dolar na deviznom tržištu Dominantna uloga dolara u fakturisanju svetske trgovine i značaj kao valute prenosa opredeljuju ključnu ulogu ove valute na deviznom tržištu. Podaci o svetskoj deviznoj trgovini daju se u tabeli 2.

TABELA 2. VALUTNA STRUKTURA UKUPNE DEVIZNE TRGOVINE1 Procentualni udeo prosečnog dnevnog prometa u aprilu SAD dolar Evro Japanski jen Funta sterlinga Australijski dolar Švajcarski franak Kanadski dolar

1998

2001

2004

2007

2010

86,8 ... 21,7 11,0 3,0 7,1 3,5

89,9 37,9 23,5 13,0 4,3 6,0 4,5

88,0 37,4 20,8 16,5 6,0 6,0 4,2

85,6 37,0 17,2 14,9 6,6 6,8 4,3

84,9 39,1 19,0 12,9 7,6 6,4 5,3

Napomena: 1 Pošto svaka transakcija podrazumeva dve valute, zbor procentualnog udela svake valute iznosi 200 umesto 100%. Izvor: BIS (2010, str. 12, tabela B.4).

Podaci u tabeli 2. se zasnivaju na Izveštaju o dnevnoj deviznoj trgovini u aprilu mesecu (Triennial Central Bank Survey), koji svake treće godine priprema Međunarodna banka za obračune iz Bazela (Bank for International Settlements – BIS) na osnovu podataka koje

DOLAR I EVRO U MEÐUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU

dostavljaju centralne banke. Za najnoviji izveštaj iz aprila 2010. godine (koji je objavljen u decembru 2010), podatke su dostavile 53 centalne banke. (videti, BIS, 2010) Promet na globalnom deviznom tržištu, prema navedenom izveštaju BIS-a, obuhvata pet kategorija instrumenata deviznog tržišta: promptne transakcije, terminske transakcije – forvordi, devizni svopovi, valutni svopovi i ostali instrumenti. Prema ovoj sistematizaciji transakcija, dnevni promet u aprilu 2010. je iznosio 4000 milijardi dolara, i bio je za 20% veći u poređenju sa aprilom 2007. godine, kada je iznosio 3300 milijardi dolara, po tekućem deviznom kursu. Do ovog porasta je došlo zbog izrazitog skoka promptnih transakcija (48%), koje čine 37% ukupnog deviznog prometa. (BIS, 2010, str. 7) Za naše razmatranje su značajne informacije o valutnoj strukturi prometa na deviznom tržištu, koje sadrže podaci u tabeli 2. Slika sa deviznog tržišta, na kome se dolar i evro takmiče za primat noseće (posredničke) valute, prema tabeli 2. pokazuje da je evro neznatno povećao svoj udeo sa 37% iz 2007. na 39,1% u 2010. godini (ovo je, uz jen, ujedno i najveći porast udela jedne valute u deviznoj trgovini u periodu 2007-2010), dok je udeo dolara opao sa 85,6% na 84,9%. Nema sumnje da je opadajući udeo dolara zamenjen porastom učešća evra. Međutim, više nego dvostruko veći udeo dolara u odnosu na evro rečito govori o njegovoj nesumnjivoj dominaciji na deviznom tržištu. Tradicionalno jaka pozicija dolara u vanberzanskoj deviznoj trgovini je osnažena, jer je učešće dolarski denominiranih instrumenata neznatno poraslo sa 83% u 2007. na 85,5% u 2010. godini, dok je učešće instrumenata denominiranih u evrima opalo sa 37 na 36%. (BIS, 2011, str. 26, grafikon C.5) Na osnovu istog izvora podataka, Evropska centralna banka je sačinila pregled ukupnog deviznog prometa u Evrozoni. (ECB, 2011) Prema ovom izveštaju ECB (2011, str. 3, tabela 3), može se zaključiti da je dolar bio najzastupljenija valuta u deviznoj trgovini Evrozone u aprilu 2010. godine sa 80% učešća, dok je evro bio na drugom mestu sa učešćem od 62%. Zainteresovanost subjekata iz Evrozone za finansijsko tržište SAD održava visok udeo dolara u deviznim transakcijama unutar Evrozone. Eventualni razvoj događaja koji bi doneo dalji porast značaja evra kao valute fakturisanja međunarodne trgovine, verovatno bi uticao i na jačanje pozicije evra na svetskom deviznom tržištu.

3.3. Evro i dolar u međunarodnim rezervama Brojne studije u središtu svog posmatranja imaju ulogu valute kao čuvara vrednosti. (Videti, na primer, Chinn i Frankel, 2008) I nakon izbijanja krize 2008. godine, dolar je zadržao poziciju svetske rezervne valute. To se može videti i po tome što je još uvek najzastupljenija valuta u svetskom deviznim rezervama (videti tabelu 3). Podaci o svetskim deviznim rezervama u centralnim bankama i njihovoj strukturi takođe nosu dostupni u potpunosti. Najverodostojniji izvor je Međunarodni monetarni fond (MMF), koji saopštava ove podatke u okviru baze podataka koja je poznata kao COFER (Currency Composition of Official Foreign Exchange Reserves). Prema podacima iz ovog izvora za kraj 2010. godine, oko 55% svetskih deviznih rezervi nije obuhvaćeno i nepo-

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

znata je njihova valutna struktura. Neke centralne banke, kao npr. centralna banka Narodne Republike Kine, ne saopštavaju valutnu strukturu svojih deviznih rezervi. Eichengreen (2011a) ocenjuje da dolarski holdinzi u posedu kineske države iznose oko 1000 dolara po stanovniku ove zemlje.

TABELA 3. STRUKTURA SVETSKIH DEVIZNIH REZERVI PO VALUTAMA (KONSTANTAN DEVIZNI KURS) U procentima USD EUR JPY GBP Ostalo

2002

2003

2004

2005

2006

2007

2008

2009

2010

60,8 29,6 5,1 2,6 1,9

63,4 27,6 4,4 2,4 2,2

65,1 25,9 4,2 2,8 2,0

63,0 27,7 4,3 3,2 1,8

63,9 26,8 3,9 3,5 1,9

64,7 25,9 3,6 3,8 2,0

63,3 27,0 3,0 4,4 2,3

62,2 27,3 3,0 4,3 3,2

61,4 26,3 3,8 3,0 5,5

Izvor: Podaci za period 2002-2009 su iz Dorrucci and McKay (2011, str. 19, tabela 2). Podaci za 2010. su iz baze podataka MMF-a (COFER). http://www.imf.org/external/np/sta/cofer/eng/cofer.pdf [Pristup 24/08/11]

Ipak, na osnovu rapoloživih podataka, prema tabeli 3. se vidi da je evro stabilno povećao svoje učešće sa 25,0% iz 2007. na 26,3% krajem 2010. godine (podaci su izračunati po konstantnim deviznim kursevima, tako da se izbegava efekat fluktuacija deviznog kursa dolara). Udeo dolara u istom periodu je opao sa 64,7 na 61,4%. Ove podatke treba prihvatiti sa rezervom jer njima nije obuhvaćeno oko 55% stanja svetskih deviznih rezervi12. Beck and Rahbari (2011) ističu da su spore promene valutne strukture deviznih rezervi posledica spleta faktora, u koje spadaju korišćenje ključnih valuta kao valuta sidra, zatim njihova uloga u hedžingu i njihova likvidnost. (navedeno prema ECB, 2011a) Struktura svetskih deviznih rezervi u kojoj dolar ima istaknuto mesto, takođe pokazuje da dolar i dalje ima ključnu ulogu međunarodne rezervne valute.

3.4. Dolar i evro kao valute sidra i paralelne valute Dolar i dalje ima ključnu ulogu kao valuta sidra za treće zemlje u svetskoj privredi. Međutim, tokom protekle decenije zapažena je tendencija smanjivanja uloge dolara kao valute sidra. Mnoge zemlje sa tržištem u nastajanju u Latinskoj Americi i Aziji su u drugoj polovini devedesetih godina prihvatile fleksibilnije oblike deviznog kursa, kao odgovor na finansijsku krizu. Potreba za povećanom autonomijom monetarne politike u nekim zemljama je bila razlog za napuštanje čvrstog vezivanja nacionalne valute za dolar. Tokom krize 2008. i 2009. godine, neke zemlje su napustile vezivanje svoje valute za dolar, dok su druge smanjile ponder dolara u valutnoj korpi za utvrđivanje deviznog kursa svoje valute. Ova pojava malodušnosti kod nekih zemalja javljala se i ranije tokom kriznih perioda, da bi nakon prevazilaženja krize dolar iznova zauzimao čvrsto mesto valute sidra. (Bracke i Bunda, 2011 str. 21.) Sem korišćenja kao valute sidra, dolar je znatno zastupljen i kao valuta u opticaju izvan SAD. Procenjeno je da se 580 mlrd. dolara krajem 2009. godine nalazilo u opticaju

http://www.imf.org/external/np/sta/cofer/eng/cofer.pdf [Pristup 24/08/11]

DOLAR I EVRO U MEÐUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU

izvan SAD. (Goldberg, 2010, str. 2) Isti autor navodi da se preovlađujući deo dolarskih banknota nalazi u Rusiji i drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, kao i u zemljama Latinske Amerike. (Goldberg, 2010, str. 2) Evro takođe igra značajnu ulogu kao valuta sidra za mnoge zemlje, ali i kao valuta koja se nalazi u korpama valuta koje služe kao sidro za druge valute. ECB (2009) izveštava da je oko 50 zemalja koristilo evro prilikom utvrđivanja deviznog kursa nacionalne valute. Zemlje centralne i istočne Evrope u procesu integracije u Evropsku uniju su postepeno napuštale dolar kao referentnu valutu za devizni kurs nacionalne valute i u različitim vidovima prihvatale evro kao zamenu za dolar. Rastuća zainteresovanost za evro duguje se porastu evropske trgovine13 i nastojanju novih članica EU da uđu u Evrozonu. Pojedine zemlje izvan EU koriste evro kao nacionalnu valutu: Andora, Monako, San Marino, Vatikan i Crna Gora, dok je nekoliko zemalja svoju valutu vezalo za evro14. U novije vreme zabeležen je porast prekograničnih tokova evra u vidu međunarodnog gotovinskog novca, prvenstveno u zemljama koje su geografski bliže Evrozoni. (ECB, 2009) Krajem decembra 2010. oko 107 mlrd. evra nalazilo se u cirkulaciji izvan Evrozone, što je činilo oko 13% ukupnog iznosa evra u tom mesecu. (ECB, 2011a) Neke zemlje koje imaju visoku stopu inflacije razvile su praksu paralelnog korišćenja strane valute i domaće valute. U Evropi je takvu ulogu, pre uvođenja evra, imala nemačka marka, koju su kao paralelnu valutu koristile zemlje centralne i istočne Evrope, kao i bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Sličnu ulogu je imao francuski franak u severnoj i Podsaharskoj Africi. Kada je uveden evro, zemlje u kojima su u paralelnom opticaju bile ove dve valute su prihvatile evro kao njihovu zamenu. Evro se danas u Balkanskim zemljama široko koristi ne samo kao valuta u paralelnom opticaju već i kao valuta štednje i valuta klauzule u kreditnim ugovorima. Nove članice Evrozone su u obavezi da prihvate evro kao nacionalnu valutu, naravno kada ispune Mastriške kriterijume. I zemlje koje se pripremaju za ulazak u EU već danas na različite načine vezuju svoje valute za evro očekujući da će u dogledno vreme postati članice Evrozone.

3.5. Evro i dolar na finansijskim tržištima Na međunarodnom dužničkom tržištu dolar ima istaknuto mesto15. Obveznice kao dužnički instrument emitovan bilo gde u svetu uglavnom glase na dolar (oko 39% ovih instrumenata u 2009. godini glasilo je na dolar). (Goldberg, 2010, str. 5)16 Prema istom izvoru, dolar je glavna valuta finansiranja u zemljama Bliskog Istoka, Latinske Amerike, Azije i Pacifičke zone. Na drugoj strani, evro preovlađuje kod emitenata u Skandinaviji, Velikoj Britaniji i novim članicama EU, dok se afričke zemlje podjednako

Backe i Bunda (2011), str. 26. su utvrdili da je kod zemalja koje su kurs svoje valute vezale za valutnu korpu promenljivog sadržaja, a kod kojih je porastao udeo trgovine u evrima za jedan procentni poen, raslo učešće evra u valutnoj korpi za oko 0,5 procentnih poena. U slučaje denominacije duga, udeo evra je pokazivao manju stabilnost. 14 Konvertibilna marka BiH. Od zemalja EU koje još nisu stupile u Evrozonu, Bugarska ima valutni odbor u kome je evro valuta sidra, Litvanija je pre stupanja u ERM2 takođe imala valutni odbor sa evrom kao sidrom, a valute Češke Republike i Rumunije kontrolisano plivaju prema evru kao referentnoj valuti. Estonija je do 1. januara 2011. godine, kada je postala članica Evrozone i prihvatila evro kao nacionalnu valutu, svoju raniju valutu-krunu bila vezala za evro. 15 Više o tome videti u ECB (2009) i ECB (2011a). 16 Najlikvidniji deo svetskog tržišta obveznica su državne obveznice SAD (US Treasury Bond). Nasuprot tome, tržište državnih obveznica u Evrozoni nije jedinstveno, posebno zbog tekuće krize državnih dugova nekoliko njenih članica. 13

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

oslanjaju na obe valute. (Goldberg, 2010, str. 5) Evropska centralna banka je procenila da je učešće evra u ukupnom iznosu emitovanih dužničkih hartija u svetu 2009. godine iznosilo 31,4%17. Prema istom izvoru, učešće u ukupnom iznosu međugraničnih zajmova 2009. godine iznosilo je 20,3%. Značajna zastupljenost dolara registruje se u prekograničnim deviznim plaćanjima banaka van SAD, po osnovu servisiranja kredita poveriocima izvan zemalja gde se nalaze ove banke. Ove obaveze prema zajedničkim fondovima su porasle poslednjih godina. Isto tako, dolarske pozajmice banaka izvan SAD su porasle tokom novijih poremećaja na finansijskom tržištu18. Porast zahteva za dolarskim izvorima sredstava naročito se zapaža kada nastupi smanjivanje aktivnosti na kreditnim tržištima. (Coffey et al., 2009) Privatni i državni subjekti zemalja sa tržištem u nastajanju koriste dolar u finansijskim i kapitalnim transakcijama. Nedovoljna dubina i stabilnost ovih tržišta u zemljama sa tržištem u nastajanju razlog su zbog koga poslovni subjekti nastoje da sigurnost pronađu u dolaru. Velika dubina i likvidnost američkog finansijskog tržišta i tržišta kapitala predstavljaju ubedljiv razlog da se viškovi finansijskih sredstava u svetu plasiraju u američku privredu (kupovina američkih privatnih i državnih hartija od vrednosti). Neki od ovih papira, npr. kratkoročne obveznice američkog trezora, imaju visoku tražnju, pre svega zbog sigurnosti plasmana. Čak i kad se tmurni oblaci nadnesu nad američku privredu (kriza iz 2008. kao i gibanja na berzi sredinom 2011. godine), manje razvijene zemlje ne umanjuju interesovanje za američko finansijsko tržište, pa se time ni ulaganja u papire koji glase na dolare ne smanjuju u osetnijoj meri.

4. ZAKLJUČAK Donedavno (do izbijanja krize državnih dugova na periferiji Evrozone) smatralo se da evro ima ozbiljne izglede da u budućnosti pretekne dolar i postane vodeća svetska rezerva valuta. (videti Chinn i Frankel, 2008; Dehesa, 2009) Međutim, sa pojavom krize državnih dugova u Evrozoni, javile su se i slutnje o mogućem raspadu Evrozone. (Krugman, 2011; Rodrik, 2011) Neki autori podsećaju da su i ranije smatrali da Evrozona zbog svojih strukturnih slabosti ne može da omogući evru da postane međunarodna valuta, i da njihov skepticizam sada ima puno opravdanje. (Cohen, 2011) Neretko se srećemo i sa mišljenjima po kojima evro neće moći da pretekne dolar u ulozi dominantne svetske međunarodne valute sve dok se u Evrozoni ne uspostavi sistem političke uprave sličan onom u federalnim državama. (Dehesa, 2009, str. 18)19

Stanje dužničkih hartija od vrednosti je iskazano po stalnom deviznom kursu sa kraja 2009. godine. Iznos je izračunat po užem konceptu, koji obuhvata emitovane međunarodne obveznice i zajmove u inostranim valutama od strane nerezidenata zemlje emitenta valute u kojoj se denominirane ove hartije (navedeno prema Dorrucci i McKay, 2011, str. 33, tabela 5). 18 Detaljnije o ovome videti kod McGuire i von Peter (2009). 19 Marsh (2009) str. 3. nas podseća da evro, po nekim mišljenjima uveden iz političkih razloga, nije uspeo da omogući zadovoljavajući stepen konvergencije između članica Evrozone. 17

DOLAR I EVRO U MEÐUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU

U jeku svetske ekonomske krize iz 2008. godine, dolar je bio najtraženija valuta kao sredstvo očuvanja vrednosti. Usled toga je rasla njegova vrednost, iako se izvorište ove krize nalazi u finansijskom sistemu SAD. (IMF, 2011, str. 10) Međutim, SAD su tokom krize nastavile sa odobravanjem ogromnog iznosa „mekanih“ kredita (nekoliko hiljada milijardi dolara kredita sa niskom kamatnom stopom) u cilju stimulisanja tražnje. Dug SAD je rastao (platnobilansni deficit se takođe uvećavao), dok je priliv kapitala iz sveta, pre svega iz Kine finansirao ove deficite. Produžetak krize i ogroman iznos emitovanih dolara doveli su do toga da je agencija za kreditni rejting Standard and Poor’s početkom avgusta 2011. snizila dužnički rejting SAD sa AAA na AA+20. Do tada su SAD stalno imale najveći rejting. (Smanjenje rejtinga ujedno povećava rizik neizvršenja obaveze, što smanjuje kredibilitet zajmoprimca) Ova odluka će svakako uticati na poziciju dolara kao dominantne svetske valute, pa se prirodno nameće pitanje da li valuta najvećeg svetskog dužnika može i dalje da bude svetska rezervna valuta. BRICS zemlje (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) su istakle da je finansijska kriza pokazala manjkavosti Međunarodnog monetarnog sistema i zatražile njegovu reformu21. Ove zemlje ukazuju na rastući značaj zemalja sa tržištem u nastajanju u svetskoj privredi i insistiraju na tome da međunarodna rezervna valuta treba da obezbedi sigurnost i stabilnost22. Svetska banka (World Bank, 2011, str. 7) je ocenila da je u budućnosti realistično uspostavljanje multivalutnog sistema. Prema ovim nalazima, svetska predominacija dolara će se završiti pre 2025. godine. Zamena za sadašnji monetarni sistem će, prema scenariju Svetske banke, biti viševalutni monetarni sistem u kome će dolar, evro i kineski renminbi (juan) predstavljati međunarodne valute. Imajući u vidu dosadašnje odnose dolara i evra u međunarodnom monetarnom sistemu, može se očekivati da će ove dve valute i dalje igrati glavnu ulogu kao svetske rezervne valute, sa povremenim uzletima i padovima. Oporavak svetske privrede će omogućiti dalje jačanje međunarodne uloge evra, mada evro neće u potpunosti zameniti dolar, jer, kako ističe Cuper (2009, str. 6), u rastućoj svetskoj privredi ima mesta za obe valute.

http://blogs.wsj.com/marketbeat/2011/08/05/sp-downgrades-u-s-debt-rating-press-release/[Pristup 04/09/11] Kina ima najveće devizne rezerve na svetu, pa je izložena gubicima ako dolar depresira. Njene devizne rezerve pokazuju kontinuirani rast, koji nije prekinut ni tokom savremene svetske ekonomske krize. (U 2008. godini devizne rezerve su porasle za 419 mlrd. SAD dolara, u 2009. za 467 mlrd. dolara, a u 2010. za 450 mlrd. dolara; podaci su navedeni prema BIS, 2011, str. 40, tabela III.1). U isto vreme, Kina ima ogroman trgovinski suficit u roboj razmeni sa SAD. Prema podacima STO (WTO, 2010, str. 18, tabela I.13), izvoz SAD u Kinu u 2009. godini je iznosio 69 mlrd. dolara, dok je uvoz iz Kine u istoj godini dostigao 310 mlrd. dolara. Dakle, samo u 2009. godini Kina je ostvarila trgovinski suficit u robnoj razmeni sa SAD u iznosu od 240 mlrd. dolara. Nešto više od 19% američkog robnog uvoza u 2009. godini je poreklom iz Kine. SAD smatraju da Kina vodi nefer politiku deviznog kursa održavajući vrednost juana na potcenjenom nivou. Neki analitičari smatraju da potcenjenost valuta, pa i juana može dovesti do žučnih rasprava u okviru STO. Copelovitch (2011), str. 26. 22 BRICS zemlje obuhvataju 40% svetskog stanovništva i 25% svetskog GDP-a, kao i 1/3 svetskih deviznih rezervi (The Levin Institute, The State University of New York, Globalization 101. http://www.globalization101.org/news1/ BRICS. [Pristup 03/09/11] 20 21

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

6. LITERATURA Alogoskoufis, G. and Portes, R. (1992), “European Monetary Union and International Currencies in a Tripolar World,” in Canzoneri et al. (ed.), Establishing a Central Bank: Issues in Europe and Lessons from the U.S., Cambridge University Press, Cambridge, Pp. 273-302. Beck, R. and E. Rahbari (2011), “Optimal reserve composition in the presence of sudden stops”, Journal of International Money and Finance, Vol. 30, No. 6, Pp. 1107-1127. Bergsten, C.F. (2011), “Why world needs three global currencies”, Financial Times, 2/15/2011. BIS (2010), Triennial Central Bank Survey: Report on global foreign exchange market activity in 2010, European Central Bank, Frankfurt am Main, December 2010. http://www.bis.org/publ/rpfxf10t.pdf [Pristup 12/07/11] Bracke, T. and Bunda, I. (2011), “Exchange Rate Anchoring is there still a de facto US Dollar Standard”, European Central Bank, Frankfurt, Working Paper, No. 1353 (Juny). http://www.ecb.europa.eu/pub/pdf/scpwps/ecbwp1353.pdf [Pristup 02/09/2011] Chin, M. and Frankel, J.A. (2008), „The Euro May Over the Next 15 Years Surpass the Dollar as Leading Onternational Currency“, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, Working Paper No. 13909, April 2008. http://www.nber. org/papers/w13909.pdf. [Pristup 11/08/11]. Coffey, N. et al. (2009), „The Global Financial Crisis and Offshore Dollar Markets“, Federal Reserve Bank of New YorkNew York, Current Issues in Economics and Finance, Vol, 15, No. 6, October 2009. http://www.newyorkfed.org/research/current_issues/ci15-6.pdf [Pristup 12/08/11] Cohen, B. J. (2009), „The Future of Reserve Currencies“, Finance and Development, Vol. 46, No. 3, International Monetary Fund, September 2009, Pp. 26-9. Cohen, B.J. (2011), “Paradise lost? The Euro after the Crisis”, http://www.polsci. ucsb.edu/faculty/cohen/working/pdfs/Euro_Future.pdf. [Pristup 31/08/11] Cooper, R. (2009), “Future of the Dollar”, Peterson Institute for International Economics, Washington, Policy Brief, September 2009. http://www.iie.com/publications/pb/pb09-21.pdf [Pristup 01/09/11] Copelovich, M. (2011), “Currency Wars” by other Means? Exchange Rates and GATT/WTO Dispute Initiation”. https://ncgg.princeton.edu/IPES/2010/papers/ F220_paper3.pdf [Pristup 01/09711]

DOLAR I EVRO U MEÐUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU

Dehesa, G. (2009), “Will the Euro Ever Replace the US Dollar as the Dominant Global Currency?”, Real Instituto Elcano, Madrid, Working Paper No. 54, 19/10/2009. http://www.realinstitutoelcano.org/wps/wcm/connect/2650da004ffd cf00b964ff8bf7fc5c91/WP54-2009_DeLaDehesa_Euro_Dollar_Dominant_Global_Currency.pdf?MOD=AJPERES&CACHEID=2650da004ffdcf00b964ff8bf7fc 5c91 [Pristup 24/08/11] Dorrucci, E. and McKay, J. (2011), „The International Monetary System after the Financial Crisis“, European Central Bank, Frankfurt, Occasional Paper No. 123, February 2011. http://www.ecb.int/pub/pdf/scpops/ecbocp123.pdf [Pristup 24/08/11] ECB (2009), The International Role of the Euro, July, European Central Bank, Frankfurt am Main. http://www.ecb.int/pub/pdf/other/euro-international-role200907en. pdf. [Pristup 27/07/11]. ECB (2011), BIS Triennial Survey 2010 – Euro Area Data, Juny, European Central Bank, Frankfurt am Main. http://www.ecb.int/pub/pdf/other/bistriennialsurvey2010euroareadataen.pdf [Pristup 25/08/11] ECB (2011a), The International Role of the Euro, European Central Bank, Frankfurt am Main. Eichengreen, B. and Frankel, J. (1996), “The SDR, Reserve Currencies, and the Future of the International Monetary System” in Mussa et al. (ed.), The Future of the SDR in Light of Changes in the International Financial System, International Monetary Fund, Washington, DC, Pp. 337-78. Eichengreen, B. and M. Flandreau (2008), „The Rise and Fall of the Dollar, or When Did the Dollar Replace Sterlng as the Leading International Currency“, National Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, Working Paper No. 14154, July 2008. Eichengreen, B. (2011), “Why the Dollar’s Reign is Near an End,” Financial Times, March 1, 2011. Eichengreen, B. (2011a), Exorbitant Privilege: The Rise and Fall of the Dollar and the Future of the International Monetary System, Oxford Iniversity Press, Oxford. Frankel, J. (1995). “Still the Lingua Franca: The Exaggerated Death of the Dollar,” Foreign Affairs, Vol. 74, No. 4, July/August, Pp. 9-16. Goldberg, L. and Tille, C. (2005), „Vehicle Currency use in International trade“, Federal Reserve Bank of New York, New York, Staff Report, No. 200, January 2005. http://www.nyfedeconomists.org/research/staff_reports/sr200.pdf. Pristup Goldberg, L. and Tille, C. (2009), “Micro, Macro, and Strategic Forces in International Trade Invoicing”, Centre for Economic Policy Research, London, Discussion Papers, No. 7534.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Goldberg, L. (2010), „Is the International Role of the Dollar Changing“, Federal Reserve Bank of New York, New York, Current Issues in Economics and Finance, Vol. 16, No. 1, January 2010. http://www.ny.frb.org/research/current_issues/ci161.pdf [Pristup 08/07/11] Helleiner, E. (2008), “Political determinants of international currencies: What future for the US dollar?”, Review of International Political Economy, Vol. 15, No. 3, Pp. 354-78. Hellerstein, R. and Ryan, W. (2009), „The Determinants of International Flows of U.S. Currency“, Federal Reserve Bank of New York, New York, Staff Reports, No. 400, October 2009. Revised February 2011. http://www.newyorkfed.org/research/ staff_reports/sr400.pdf [Pristup 24/08/11] IMF (2011), World Economic Outlook: Tensions from the Two-Speed Recovery Unemployment, Commodities, and Capital Flows, International Monetary Fund, Washington, April 2011. Kamps, A. (2006), „The Euro as Invoicing Currency in International Trade, European Central Bank, Frankfurt, Working Papers, No. 665. http://www.ecb.europa. eu/pub/pdf/scpwps/ecbwp665.pdf [Pristup 18/08/11] Krugman, P. (1980), “Vehicle currencies and the structure of international exchange”, Journal of Money Credit and Banking, Vol. 12, No. 3, Pp. 513-26. Krugman, P. (1984), “The International Role of the Dollar: Theory and Prospect,” in Bilson and Marston (ed.), Exchange Rate Theory and Practice, University of Chicago Press, Chicago, 261-78. Krugman, P. (2011), “Can Europe Be Saved?,” New York Times Magazine, 12 January. Lim, E.G. (2006), The Euro’s Challenge to the Dollar: Different Views from Economists and Evidence from COFER (Currency Composition of Foreign Exchange Reserves) and Other Dta’s, International Monetary Fund, Washington. http://jrxy. zjgsu.edu.cn/jrxy/jssc/1330.pdf. [Pristup 25/08/11]. Marsh, D. (2009), The Euro: The Politics of the New Global Currency, Yale University Pres, New Haven and London. McGuire, P. and fon Peter, G. (2009), „The U.S. Dollar Shortage in Global Banking“, Bank for International Settlements Quarterly Review, March 2009, Pp. 4763. http://www.bis.org/publ/qtrpdf/r_qt0903f.pdf [Pristup 07/08/11] McKinnon, R. (1979), Money in International Exchange, Oxford University Press, New York. Otero-Iglesias, M. (2011), “The Euro vs Dollar Debate: A Review”, Real Instituto Eleano, Madrid, Working Paper No. 5. http://www.realinstitutoelcano.org/wps/ [Pristup 02/09/11]

DOLAR I EVRO U MEÐUNARODNOM MONETARNOM SISTEMU

Rey, H. (2001), “International Trade and Currency Exchange,” Review of Economic Studies, Vol. 68, No. 2, April, 443-64. Rodrik, D. (2011), “Thinking the Unthinkable,” The International Economy (Winter), Pp. 44-5. World Bank (2011), Global Development Horizons 2011; Multipolarity: The New Global Economy, The World Bank, Washington. WTO (2010), International Trade Statistics 2010, World Trade Organization, Geneva. http://www.wto.org/english/res_e/statis_e/its2010_e/its2010_e.pdf [Pristup 22/08/11]

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

FABRIS NIKOLA 1 JEL KLASIFIKACIJA: E40, E42, E52

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE APSTRAKT:

Bankarske krize se povremeno javljaju. Teško ih je prognozirati, ali kada se pojave nose značajne troškove u vidu gubitka BDP-a i visokih fiskalnih troškova koji su neophodni za sanaciju bankarskog sistema. Bankarske krize se javljaju i u malim i u velikim ekonomijama i modaliteti njihovog rešavanja su slični. Međutim, male ekonomije su podložnije prenošenju kriza iz inostranstva, imaju veći potencijal za širenje krize u okviru bankarskog sistema, kao i sa finansijskog sistema na realni sektor. Takođe, njihovo rešavanje je teže u malim ekonomijama zbog ograničenih finansijskih sredstava i ograničenih raspoloživih instrumenata ekonomske politike. Zbog toga male ekonomije moraju staviti akcenat na primenu preventivnih politika, primjenjivati strože standarde, sprovoditi rigoroznu superviziju i imati spremne planove za delovanje u uslovima finansijske krize.

KLJUČNE REČI: BANKARSKE KRIZE, MALE OTVORENE EKONOMIJE, FISKALNI TROŠKOVI, GUBITAK BDP-A.

Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

ABSTRACT:

Banking crises are appearing from time to time. It is difficult to forecast when they will appear, but when they appear, they have high costs in sense of losses of GDP and fiscal costs for the restructuring of the banking system. We have banking crises in a big as in a small economies and policy options for resolving crises are similar. However, small economies are more vulnerable for transmitting crises from abroad. They have higher potential for spreading crises within the banking system, as from banking to financial sector. The resolving of banking crises is more difficult in small economies due to limited financial resources and available policy instruments. It is the reason because small economies have to stress preventive measures, applying higher standards, implementing more rigorous supervision of the banking system and they must have prepared contingency plans.

KEY WORDS: BANKING CRISES, SMALL AND OPEN ECONOMIES, FISCAL COSTS, GDP LOSSES.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

1. UVODNE NAPOMENE Tokom poslednjih nekoliko decenija finansijska tržišta i institucije su pošle kroz radikalnu transformaciju i naglu ekspanziju, koja je podstaknuta opštim trendom deregulacije, liberalizacije, globalizacije, kao i napretka u kompjuterskim tehnologijama. Međunarodni tokovi kapitala su intenzivirani, tržišta su razvila nove i sofisticirane instrumente, a brzina obavljanja finansijskih transakcija se drastično ubrzala, značajno snižavajući troškove finansijskih transakcija. Stepen međuzavisnosti finansijskih institucija iz različitih zemalja se drastično uvećao. U poslednjoj dekadi razvoj finansijskog sektora je bio mnogo brži nego razvoj realnog sektora, a u razvijenim zemljama finansijska aktiva je višestruko veća od BDP-a. Ove tendencije su dovele do bolje alokacije kapitala, snižavanja troškova i niza drugih pozitivnih efekata. Ipak one su bile praćene i povremenim vrlo oštrim finansijskim krizama, poput nedavne Globalne finansijske krize. Mishkin (1992.) je definisao finansijsku krizu kao krah finansijskog tržišta u kome se pojačavaju problem pogrešne selekcije i moralnog hazarda, tako da finansijska tržišta nisu u stanju da efikasno usmeravaju sredstva prema onima koji imaju najbolje investicione projekte. Krize ponekad nisu pretile samo pojedinačnim zemljama i pojedinim regionima, već su nekada predstavljale pretnju i za globalnu ekonomiju. Ovakve tendencije su predstavljale prave izazove, a i prouzrokovale su znatne troškove, za kreatore ekonomske politike da ih na vreme identifikuju i da pravilno procene rizike koje su nosile. One su ostavile značajne tragove, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom bankarskom sistemu. Istovremeno pomenute strukturne promene su se odvijale mnogo brže, nego što se menjao supervizorski i regulatorni okvir. Rizici i potencijalne opasnosti mogu se razvijati endogeno u okviru finansijskog sistema, a mogu nastati i egzogeno. Različite vrste rizika zahtevaju različite reakcije. Veličina i frekvencija pojavljivanja rizika koji nastaju endogeno u okviru finansijskog sistema mogu biti delimično kontrolisani od strane finansijskih autoriteta kroz regulaciju, superviziju i krizni menadžment. Sa druge strane, eksterne rizike je mnogo teže kontrolisati i predvideti. Reakcija kreatora ekonomske politike u slučaju egzogenih rizika se uglavnom svodi na povećanje sposobnosti sistema da apsorbuje šokove. Postoji dosta dokaza u prilog hipoteze da finansijska tržišta ukoliko se prepuste samo tržištu neće automatski težiti optimalnom stanju. Takođe, nekompletne i asimetrične informacije mogu dovesti do pogrešne selekcije i formiranja neravnotežnih cena. Problem pogrešne selekcije, koji se javlja pre nego što je kredit odobren, ukazuje da firme sa najrizičnijim projektima imaju najveće podsticaje da potcene rizičnost svojih projekata u nameri da pronađu investitore. Problem moralnog hazarda, koji se javlja pošto je kredit odobren, ukazuje na sklonost pojedinaca i/ili firme da sredstva koriste rizičnije nego što je želja banke. Stoga nije nimalo iznenađujuće što su često finansijska tržišta nekompletna, a konkurencija imperfektna. Potencijalni problemi i njihov uticaj na finansijski sistem mogu se najšire posmatrano klasifikovati na: • Teškoće u poslovanju pojedinačnih institucija ili pojedinačnih tržišta koje nemaju sistemski efekat na bankarski ili finansijski sistem;

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

SLIKA 1. STILIZOVANI PRIKAZ FAKTORA KOJI UGROŽAVAJU FINANSIJSKU STABILNOST

Izvor: Schinasi, G. (2005.) „Preserving Financial Stability“, International Monetary Fund.

• Teškoće u poslovanju nekoliko važnih institucija koje se mogu proširiti na ostale institucije ili ostala tržišta i • Teškoće u poslovanju koje se šire na veliki broj finansijskih institucija i međusobno nepovezanih finansijskih tržišta. Svaka od ovih kategorija zahteva različite dijagnostičke tehnike i preduzimanje različitih mera koje mogu biti u rasponu od nepreuzimanja nikakve akcije do pokušaja spasavanja institucija i ubrizgavanja dodatne likvidnosti.

2. TROŠKOVI BANKARSKIH KRIZA Veliki broj ekonometrijskih studija je pokazao da banke vrše izuzetno veliki uticaj (prvog reda) na ekonomski razvoj. Čak se pokazalo i da bankarski sistem koji dobro funkcioniše smanjuje i siromaštvo, jer bankarski krediti idu ka najboljim projektima, a ne prema onim projektima, koji jednostavno predlažu bogati i oni sa najviše moći. Važi i obrnuti zaključak, to jest u zemljama u kojima slabo funkcioniše bankarski sistem, on samo transferiše kredite prema eliti, ima izuzetno negativan uticaj na siromašne i razvoj malih i srednjih preduzeća. Međutim, kao što ističe Barth (2006.) nažalost milijarde ljudi danas živi u zemljama u kojima loše funkcioniše bankarski sistem.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Prema istraživanju Sinclaira (2001.) od 1000 finansijskih institucija godišnje u proseku preživi oko 960. Od preostalih četrdeset, trideset četiri se u formi preuzimanja ili merdžera priključi nekoj drugoj finansijskoj instituciji, a šest završi u procesu stečaja ili likvidacije. Sklonost ka bankrotstvu ili da budu preuzeta je mnogo veća kod manjih nego kod većih banaka, a dobra supervizija nesumnjivo produžava životni vek banaka. Tokom tridesetih godina prošlog veka situacija je bila značajno drugačija i zatvaranja i bankrotstva banaka su bila masovna pojava. Promeni ovakvog ponašanja u velikoj meri je doprinela stroga regulativa i efikasna supervizija. Ipak, kao što ističe Macey (1999.) bankrotstvo individualne banke ne mora biti faktor slabosti, već naprotiv pokazatelj zdrave tržišne konkurencije koja eliminiše slabe banke. Bankrotstvo banaka mnogo košta društvo. Bankarska kriza u Japanu je procenjena na oko 20% BDP (Caprio, 2003.), dok su prema proceni Svetske banke (2001.) fiskalni troškovi bankarskih kriza samo u zemljama u razvoju prevazišli jedan trilion dolara, tokom osamdesetih i devedesetih. Dages (2004.) je procenio da je od kraja sedamdesetih bilo 117 sistemskih bankarskih kriza u 93 zemlje i 51 manja bankarska kriza u 45 zemalja. Sve bankarske krize su imale značajne fiskalne gubitke, koji su u proseku iznosili oko 19% BDP. Bankarskih kriza nisu bile pošteđene ni razvijene ni zemlje u razvoju, kao ni privrede u tranziciji.

SLIKA 2. TROŠKOVI BANKARSKIH KRIZA U % BDP

Prosečni troškovi

Izvor: Dages, G., (2004.) “Practical Challenges in Strengthening Banking Supervision: Focus on Emerging Markets”

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

Interesantno je i istraživanje Leavena-a i Valencie (2008.) koje je ustanovilo da je u periodu od od 1970. do 2007. godine bilo 124 sistemskih bankarskih kriza. Kao i prethodno istraživanje i ovo istraživanje je pokazalo da bankarske krize nose značajne fiskalne troškove i da dovode do značajnog gubitka BDP-a. Takođe, ono je pokazalo da fiskalni troškovi mogu iznositi od nekoliko procenata BDP-a do preko 30% BDP-a, kao na primer u slučaju Izraela, Koreje i dr. (grafik br. 3).

SLIKA 3. TROŠKOVI BANKARSKIH KRIZA U IZABRANIM EKONOMIJAMA

Napomena: Veličina balona predstavlja fiskalne troškove rešavanja krize u % od BDP-a. Izvor: Laeven, L. and Valencia, F. (2008.) „Systemic Banking Crises: A New Database“, IMF, WP/08/224

Ipak, po veličini troškova izdvaja se poslednja Globalna finansijska kriza, što se može jasno videti sa sledećeg grafika.

SLIKA 4. POREDENJE TROŠKOVA BANKARSKIH KRIZA

Izvor: MMF, prezentacija na Jesenjem zasedanju 2010. godine

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

3. UZROCI I MODALITETI REŠAVANJA BANKARSKIH KRIZA

Modaliteti rešavanja bankarske krize u velikoj meri zavise od tipa bankarske krize. U nesistemskim bankarskim krizama u pitanju su problemi sa kojima se suočava individualna banka. Kod sistemskih kriza cilj kreatora monetarne politike je da povrate kredibilitet celokupnog finansijskog sistema. Kod sistemskih kriza kreatori monetarne politike se suočavaju sa dva izazova: dubinom finansijskog šoka i da li će se inicijalni šok preneti na ostale banke. Kod nesistemskih kriza najčešće nije prisutna intervencija, dok je kod sistemskih kriza prisutna intervencija kreatora ekonomske politike i/ili centralne banke. Caprio (2003.) je ustanovio da je u posmatrane 33 bankarske krize u periodu od 1977. do 2002. godine u dvadeset jednoj aktivirana uloga centralne banke kao zajmodavca u poslednjoj instanci. Uzroci koji mogu dovesti do krize u bankarskom sistemu mogu biti vrlo brojni. Makroekonomska nestabilnost može dovesti do krize preko opadanja cena nekretnina, brzog rasta kamatnih stopa, hiperinflacije i sl. Kaminsky i Reinhart (1999.) ukazuju da se finansijske i devizne krize, u nedovoljno razvijenim zemljama, javljaju nakon perioda velikog priliva kapitala i brzog rasta odobrenih kredita, ako nakon toga dodje do naglog povlačenja kapitala, pre svega špekulativnog. Takav je redosled događaja bio prisutan u Istočno azijskoj krizi, Meksiku, Turskoj i drugim zemljama. Međutim, ovakvu korelaciju nije baš jednostavno utvrditi, jer postoje brojni primeri kreditnih ekspanzija koji nisu doveli do krize. Do krize mogu dovesti i neki mikroekonomski faktori, kao što su loše obavljena supervizija, moralni hazard preduzeća, mešanje vlade (pritisak da se odobre krediti povlašćenim klijentima), nizak nivo transparentnosti poslovanja i dr. Do pojave krize mogu dovesti i loša poslovna strategija ili loši poslovni potezi banke poput: loše procene kreditnog rizika, prevelike izloženosti kamatnom ili deviznom rizikom, prevelike koncentracije kredita na nekoliko dužnika, lošeg menadžmenta i dr. Takođe, ne treba zanemariti ni mogući uticaj finansijskog tržišta, naročito nakon „izduvavanja cenovnih mehurića“ ukoliko su banke bile u značajnoj meri angažovane na finansijskom tržištu ili ukoliko su primile veći iznos HOV kao kolateral. Na kraju ne treba isključiti ni prevare, kojima je poslednjih godina naročito podložan informacioni sistem. Istražujući uzroke bankarskih kriza na primeru od 29 zemalja Caprio i Klingebiel (1998.) su ustanovili da je u 90% bankarskih kriza bila prisutna neadekvatna bankarska supervizija. Naravno, supervizija nije jedini uzrok koji je doveo do pojave bankarskih kriza, ali je nesumnjiva njena uloga u prevenciji bankarskih kriza. Naravno sama po sebi loša supervizija ne može biti uzročnik krize ukoliko već ne postoje problemi u bankarskom sistemu. Sa druge strane, supervizija koja bi eliminisala sve rizike, verovatno bi banci uskratila profitne mogućnosti i učinila bi banku nekonkurentnom. Sledeći po značaju uzrok je loš bankarski menadžment (69%). U prošlosti su se bankarske krize javljale u periodu recesije, a u poslednjoj deceniji one se javljaju i u periodu ekspanzije. Tada su banke koncentrisane na dinamiziranje svoje aktivnosti i povećanje tržišnog učešća. U kombinaciji sa optimizmom u pogledu buduć-

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

SLIKA 5. UZROCI BANKARSKIH KRIZA

Izvor: Caprio, G., i Klingebiel, D., (1996.) „Bank Insolvencies: Cross Country Experience“, World Bank, Working Paper br. 1620.

nosti i konkurentskim pritiskom smanjuje se rigoroznost ocene potencijalnih klijenata i ako preveliki optimizam dovede do bankrotstva pojedinih klijenata, banka se može naći u ozbiljnim problemima. Ovakav scenario je upravo bio prisutan tokom skorašnje Globalne finansijske krize. U većini zemalja postoji jedan broj banaka koje se mogu okarakterisati kao loše. Dilema koja se javlja je da li je poželjno takve banke zatvoriti i na taj način ojačati bankarski sistem ili je bolje takve banke restrukturirati ili pripojiti nekoj drugoj banci, da bi se izbeglo stvaranje „panike“. Blejer (2003.) ističe da je slučaj Argentine pokazao da je masovno zatvaranje banaka, samo otežalo rešavanje krize, jer je u potpunosti podrilo kredibilitet bankarskog sistema. Sa druge strane iskustvo Crne Gore, Srbije i nekih drugih PUT je pokazalo da je zatvaranje loših banaka, uz istovremen dolazak novih stranih banaka bio ključan potez za povratak kredibiliteta bankarskog sistema. Stoga možemo zaključiti da ne postoji generalan odgovor i da će on zavisiti od situacije do situacije. Jedan od najvažnijih ciljeva rešavanja bankarskih kriza je povratak kredibiliteta finansijskog sistema i sprečavanje „raspadanja“ sistema platnog prometa. Predmet istraživanja, analiza i neslaganja je još uvek kako država/centralna banka treba da reaguje u slučaju bankarskih kriza, jer rešavanje bankarskih kriza uvek ima svoje troškove. Troškovi rešavanja bankarskih kriza mogu biti vrlo visoki i mogu značajno varirati u zavisnosti od intenziteta krize, razvijenosti ostalih segmenata finansijskog sistema, faze ekonomskog ciklusa,

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

pravovremenosti reakcije nadležnih institucija i sl.2 Stoga se često javlja dilema ko treba da snosi troškove restrukturiranja bankarskog sistema. Najčešće očekivanje je da ih snosi država, što je politički gledano najjednostavnije. Dziobek (1998.) sugeriše da je potrebno napraviti podelu pokrića gubitaka između banke, države i javnosti. Prema stanovištu BIS banke (2002.) imajući u vidu da rešavanje bankarskih kriza zahteva angažovanje značajnog iznosa novca od strane poreskih obveznika odluku o intervenciji treba da donese Vlada. Ipak, takvo gledište nosi značajan rizik, jer je Vlada mnogo manje upućena u stanje finansijskog sistema od centralne banke i mnogo „tromija“ u reagovanju, a bankarske krize zahtevaju promptnu reakciju. Suočeni sa krizom kreatori ekonomske i monetarne politike moraju preduzeti određene mere, ali moraju razmotriti kakav će uticaj imati te mere na budući razvoj privatnog sektora, imajući u vidu da politika rešavanja kriza bankarskog sistema može imati negativne efekte u budućnosti, jer može uticati na povećani stepen prihvatanja rizika od strane bankarskog sektora, ukoliko postoji kredibilno očekivanje da će vlada i/ili centralna banka pomoći „spašavanju“ u slučaju krize. Stoga se vlada može naći u nekoj vrsti nagodbe između održavanja tekuće stabilnosti finansijskog sistema i buduće stabilnosti.

TABELA 1. KORISTI I TROŠKOVI REŠAVANJA BANKARSKIH KRIZA KORISTI

TROŠKOVI

- Održava se likvidnost sistema,

- Fiskalni troškovi,

- Sprečava se širenje uticaja krize na realni sektor,

- Podstiče se moralni hazard u budućnosti,

- Sprečava se gubitak kredibiliteta finansijskog sistema i širenje krize na ostatak finansijskog sistema,

- Najčešće nisu sankcionisani akcionari i menadžment za loše upravljanje bankom,

- Čuvaju se radna mesta i dr.

- Ometa se tržišna alokacija resursa i dr.

Izvor: Fabris, N. (2006.) “Centralno bankarstvo u teoriji i praksi”, Centralna banka Crne Gore, Podgorica.

Postoji širok spektar mogućnosti rešavanja bankarskih kriza od dokapitalizacije do likvidacije. Između ovih ekstremnih situacija postoji mogućnost privremenog oduzimanja licence za rad, prodaja drugoj banci, finansijska injekcija od strane države i dr. Restrukturiranje bankarskog sistema podrazumeva poboljšanje performansi banke, to jest treba da popravi njenu solventnost, profitabilnost, povrati kredibilitet i omogući obavljanje funkcije posrednika između zajmodavaca i zajmoprimaca. Grubo posmatrano restrukturiranje podrazumeva popravljanje bilansa banke. Ono može podrazumevati povećanje raspoloživog kapitala (uplatom dodatnog kapitala od postojećih akcionara, novih akcionara ili od države), smanjivanje obaveza (otpisom dugova, prenosom neperformansne aktive na agenciju zaduženu za restrukturiranje bankarskog sistema) ili povećanje vrednosti imovine (naplatom otpisanih potraživanja, povećanjem verovatnoće naplate spornih potraživanja i sl.), ali i spajanje sa nekom zdravom bankom. U procesu restrukturiranja se preispituje poslovna strategija, kvalitet menadžmenta, procena rizika i dr.

Prema studiji Svetske banke (1996.) troškovi rešavanja kriza su bili vrlo različiti oni su se kretali od 2% do 3% BDP u slučaju krize malih banaka tokom osamdesetih u SAD, od 2% do 8% u slučaju Nordijskih zemalja, od 12% do 15% u slučaju Meksičke krize, 17% u Španskoj krizi (1977-1985) pa i preko 25% u nekim slučajevima (Argentina i Čile).

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

Najšire posmatrano postoje dva načina rešavanja bankarskih kriza. Prvi način rešavanja bankarske krize predstavlja takozvano tržišno rešenje. Ono podrazumeva da kad se vlasnici banke nađu u situaciji gubitka, da samostalno pokušaju da preko ulaganja dodatnog kapitala „izvuku“ banku iz krize ili da banku preuzme neka druga moćnija institucija. Na ovaj način akcionari će izgubiti deo ili kompletan vlasnički udeo, a menadžment banke će biti smenjen i kažnjen za loše vođenje banke. Ovo rešenje ne predstavlja nikakve dodatne troškove za poreske obveznike i deluje destimulativno na rizično ponašanje i time pojavu budućih bankarskih kriza. Drugi način se javlja ukoliko tržišno rešenje nije moguće i tada se javlja dilema da li likvidirati banku ili je spasiti preko državne (centralne banke) intervencije. Ukoliko banka ima sistemski značaj onda se najčešće ide na preuzimanje banke od strane države (uvođenje prinudne uprave) ili, kao privremeno rešenje, garantovanje od strane države za njene obaveze, dok se banka ne restrukturira da bi se potom izvršila njena prodaja. Takođe, kao moguće rešenje javlja se i da centralna banka obezbedi privremenu finansijsku injekciju u vidu dodatne likvidnosti ili kroz otkup neperfomansne aktive. Ovakvo rešenje može biti loše, jer menadžment i akcionari banke nisu kažnjeni za loše vođenje banke. Ukoliko je u pitanju manja banka bez sistemskog značaja i ukoliko nije moguće tržišno rešenje onda se najčešće ide na likvidaciju i prodaju njene imovine iz koje se obeštećuju njeni poverioci. U cilju rešavanja i preventivnog delovanja važno je da centralne banke unapred imaju plan rešavanja bankarskih kriza. Na primer, u Velikoj Britaniji 1997. godine je potpisan memorandum o razumevanju između Banke Engleske, Trezora (ministarstvo finansija) i Agencije za finansijsku stabilnost. G. Hoggarth (2003.) ističe da odsustvo takve strategije može dovesti do transfera gubitaka od akcionara ka poreskim obveznicima i destimulisati tržišnu dokapitalizaciju. Na primer, tokom bankarske krize u Meksiku, 2000. godine, vlada je otkupljivala neperformansnu aktivu od banaka po nominalnoj, a ne tržišnoj ceni, što je dovelo do značajnog opterećenja poreskih obveznika. Sa druge strane, odlaganje restrukturiranja banaka može voditi povećanju troškova rešavanja bankarskih kriza – odliv depozita može biti povećan, neperformansna aktiva se može gomilati, kredibilitet u potpunosti može biti urušen. Studija slučajeva OECD-a (2002.) je pokazala da promptna intervencija smanjuje troškove intervencije i povećava njenu efikasnost. Takođe, u slučaju bankrotstva banke od velikog značaja je da se osiguranim deponentima brzo vrate njihova sredstva, jer ukoliko se sudski procesi razvlače godinama, onda postoji realna opasnost od gubitka kredibiliteta bankarskog sistema. Rezultati bankarskih kriza iz poslednje dve decenije su pokazali da su politike restrukturiranja bankarskog sistema bile mnogo efikasnije kod poboljšanja bilansa banaka, nego kod poboljšanja profitabilnosti i obnavljanja kreditne aktivnosti. Dziobek (1998.) je ustanovila da su u primerima uspešnog rešavanja bankarskih kriza korektivne akcije preduzete najkasnije u roku od godinu dana od pojave krize, pravilno su dijagnostifikovani problemi i formulisana je strategija restrukturiranja koja je trebala da reši sve dijagnostizirane probleme. Njen stav je i da centralna banka ne treba da bude zadužena za restrukturiranje bankarskog sistema, ali da treba da podržava proces restrukturiranja bankarskog sistema (podrška likvidnosti). Kao ključni argumenti se navode da onda centralna banka

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

skreće svoju koncentraciju sa svoje osnovne misije i da potrebni resursi često prevazilaze mogućnosti centralne banke. Stoga ona sugeriše formiranje nezavisne agencije koja bi se bavila restrukturiranjem bankarskog sistema.

4. BANKARSKE KRIZE U MALIM OTVORENIM EKONOMIJAMA Bankarski sistem je naročito značajan za male i otvorene ekonomije, jer zbog njihove veličine po pravilu postoji nerazvijenost ostalih aspekata finansijskog tržišta3, tako da bankarski sistem predstavlja najvažniji izvor likvidnosti realnom sektoru, to jest ovakve ekonomije su najčešće bankocentrične. Stoga bankarske krize u ovim zemljama mogu imati mnogo veće negativne implikacije i mnogo veći potencijal za širenje sa finansijskog na realni sistem. Naročito mogu biti izložene opasnosti one male ekonomije koje imaju nesrazmerno visoku finansijsku aktivu u odnosu na BDP. Poslovanje banaka je vrlo osetljivo u svakoj zemlji, jer ono može stvoriti veliku nestabilnost. Čak i bankrotstvo male banke može generisati finansijsku nestabilnost, jer deponenti mogu biti zabrinuti za svoje depozite u drugim bankama, pa započeti proces masovnog povlačenja depozita. Zbog male i koncentrisane prirode bankarskih sistema, čak i bankrotstvo individualne banke može imati ogromne negativne efekte. Stoga su bankarske krize mnogo opasnije u malim ekonomijama, jer je procentualna koncentrisanost deponenata veća, pa samim tim potencijal za širenje panike i domino efekta mnogo veći. Takođe, male ekonomije po definiciji moraju biti visoko otvorene, a samim tim su podložnije na prenošenje eksternih šokova iz inostranstva, odnosno „uvoza“ bankarskih kriza. Kao što ističe Mendis (2002.) u ovim zemljama pogoršanje odnosa razmene, smanjeni priliv kapitala iz inostranstva, velike fluktuacije deviznog kursa ili ograničen pristup međunarodnom finansijskom tržištu imaju veliki potencijal za prerastanje u krizu. To znači da se finansijske krize mnogo lakše prenose na ove zemlje, nego u slučaju velikih zemalja sa manjim značajem eksternog sektora. U ovom kontekstu su naročito ugrožene monokulturne zemlje i zemlje izvoznice primarnih proizvoda. Takođe, male zemlje raspolažu sa manjim fiskalnim budžetom, manjim deviznim rezervama i ograničenim finansijskim sredstvima za rešavanje bankarskih kriza. Samim tim u ovim zemljama su ograničene mogućnosti za restrukturiranje bankarskog sistema i izložene su povećanom riziku od destruktivnog dejstva bankarskih kriza. U slučaju malih ekonomija obično se prvo pojavi neki mikroekonomski ili makroekonomski šok, tako da kriza obično prvo pogodi „najslabiju kariku u lancu“. Ona se najčešće manifestuje kao problem likvidnosti, koji vodi povlačenju depozita i potom pogoršanju solventnosti. Obično vrlo brzo nastupi panika i širenje na ostale banke. Krize su se javljale i u malim, kao i u velikim ekonomijama. Fiskalni troškovi rešavanja bankarskih kriza u malim ekonomijama su u velikoj meri varirali od

Izuzetak su neke male razvijene zemlje koje su postale moćni finansijski centri poput Švajcarske, Luksemburga i dr.

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

3,6% BDP-a u Švedskoj (1991.) do 32% BDP-a u Makedoniji (1993.) (grafik br. 6).

SLIKA 6. FISKALNI TROŠKOVI REŠAVANJA BANKARSKIH KRIZA U MALIM EKONOMIJAMA (% OD BDP-A)

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu baze podataka Leavena i Valencie

Takođe, ove krize u malim ekonomijama su nosile i velike gubitke BDP-a (grafik br. 7).

SLIKA 7. GUBITAK BDP-A KAO POSLEDICA BANKARSKE KRIZE U MALIM EKONOMIJAMA (U %)

* - Crna Gora je procena autora. Izvor: Kalkulacija autora na osnovu baze podataka Leavena i Valencie

Međutim, kada bankarska kriza izbije principi rešavanja bankarskih kriza su isti i u malim i u velikim ekonomijama. Međutim, kao što ističe Harkay (2009.) kada se pojavi kriza kombinuje se veći broj metoda. Na sledećem grafiku su prikazani alternativni mogući oblici rešavanja bankarskih kriza i njihova učestalost primene u prošlim bankarskim krizama.

Elsass and Veiga (1994), in book Risberg (2006) str. 92-105 Schweiger and DeNisi (1991) in book Risberg (2006), str. 198-214 24 Rumyantseva et al. (2002) 22 23

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

SLIKA 8. - MODALITETI REŠAVANJA BANKARSKIH KRIZA (PROCENTUALNO UČEŠĆE)

Izvor: Laeven, L. and Valencia, F. (2008.) „Systemic Banking Crises: A New Database“, IMF, WP/08/224

Male ekonomije treba da stave akcenat na preventivne akcije, jer kada kriza izbije troškovi sanacije progresivno rastu. Takođe, od velikog značaja je intervencija na samom početku krize, jer su iskustva pokazala da se u takvim uslovima smanjuju troškovi rešavanja kriza i da one kraće traju. Stoga male ekonomije treba da imaju spremne planove rešavanja kriza i pre nego što krize izbiju. Po pravilu svi regulatori finansijskog sistema treba da imaju sektorske planove rešavanja kriza iz kojih bi onda proizašao nacionalni plan rešavanja kriza. Nacionalni plan za rešavanje krize treba da se bazira na prethodno dogovorenim mehanizmima za zajedničko delovanje svih regulatora finansijskog sistema, a u osnovi mora da ima jake institucije i adekvatnu regulativu.

SLIKA 9. - PIRAMIDA FINANSIJSKE STABILNOSTI

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

Akcenat u malim ekonomijama treba da bude na prevenciji svih faktora koji mogu dovesti do pojave krize, a od velikog značaja je implementacija adekvatne regulative. Međunarodni standardi često nisu adekvatan okvir za male otvorene ekonomije, to jest zbog ograničenih instrumenata i velikog potencijala za prenos krize ove zemlje treba da implementiraju nacionalne standarde, koji će biti stroži od međunarodnih standarda. Tako, kao dobre primere možemo uzeti Srbiju u kojoj je minimalna vrednost koeficijenta solventnosti 12% i Crnu Goru, gde je minimalna vrednost ovog indikatora 10% (Bazelski standardi kao minimum propisuju 8%). Važan aspekt prevencije podrazumeva i razmatranje mogućnosti zaključenja sigurnosnog aranžmana sa nekom međunarodnom finansijskom institucijom (npr. MMF-om ili EBRDom), koji bi podrazumevao da bi se odobrena finansijska sredstva koristila samo u slučaju pojave krize. Ovakav aranžman je vrlo značajan, jer su u malim ekonomijama sredstva za rešavanje krize vrlo ograničena. Takođe, treba voditi politiku niskog javnog duga, tako da postoji prostor za dodatnim zaduživanjem države u slučaju krize. Naime, postoji vrlo mala verovatnoća da bi u kriznim uslovima visoko zadužene zemlje mogle da dođu do sredstava na finansijskom tržištu. Takođe, ove zemlje treba da imaju vrlo strogu superviziju bankarskog sistema, koja će kontinuirani akcenat imati na stresnom testiranju. U okviru stresnog testiranja važno je da predmet testiranja budu realni šokovi, kao i da se testira istovremeno dejstvo više šokova. Takođe, od velikog značaja je postojanje i makroekonomskih modela, kao i drugih oblika analize koji bi pravovremeno ukazali na sve potencijalne makroekonomske šokove koji bi mogli ugroziti finansijsku stabilnost. Takođe, od velikog značaja je postojanje i adekvatnih šema zaštite depozita koje bi preventivno delovale na sprečavanje širenja panika u uslovima pojave bankarske krize ili nekog drugog oblika finansijske nestabilnosti. Na kraju bitno je da postoji adekvatna regulativa koja bi sa jedne strane sprečila finansijske institucije da preuzimaju prekomerni rizik, a sa druge strane dala adekvatan okvir regulatorima finansijskog sistema za kontrolu i primenu adekvatnih korektivnih mera.

5. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Savremeni svet karakteriše povremena pojava bankarskih kriza i malo je verovatno da se njihova povremena pojava neće nastaviti i u budućnosti. Makroekonomski modeli su i dalje nesavršeni kada je u pitanju prognoziranje kriza. Bankarske krize nose značajne fiskalne troškove, kao i značajan gubitak BDP-a. Stoga je potrebno voditi preventivne politike koje će minimizirati verovatnoću pojave kriza. Intervencija na početku krize vodi nižim fiskalnim troškovima sanacije krize, kao i kraćem vremenu trajanja krize.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Bankarske krize su izuzetno opasne u malim otvorenim ekonomijama, zbog ograničenih sredstava i instrumenata za njihovo suzbijanje. Male otvorene ekonomije su podložne uvozu kriza i imaju veliki potencijal za širenje krize unutar finansijskog sistema, kao i sa finansijskog sistema na realni sektor. Stoga preventivne mere imaju još veći značaj u malim otvorenim ekonomijama. Od velikog značaja je da ove zemlje imaju spremne nacionalne planove za djelovanje u kriznim uslovima, pre nego što se pojavi kriza. Male otvorene ekonomije treba da imaju efikasnu superviziju, standarde strože od međunarodnih, nisko učešće javnog duga u BDP-u, da sprovede kontinuirano stresno testiranje finansijskog sistema, kao i adekvatan sistem zaštite depozita. Od velikog značaja je i zaključivanje sigurnosnog aranžmana sa nekom međunarodnom finansijskom institucijom, koji bi omogućio da sredstva postanu dostupna u slučaju pojave krize.

6. LITERATURA Bank for International Settlements (2002.) “Supervisory Guidance on Dealing with Weak Banks, Report of Task Foce on Dealing with Weak Banks, Basel. Barth, J. R., Caprio, G. i Levine, R. (2006.), „Rethinking Bank Regulation: till Anglels Govern“, Cambridge University Press, New York. Blejer, M., (2003.) “The Role of Central Banks in Financial Crises: General Consideration and an Analysis of the Argentine Crisis”, u knjizi Challenges to Central Banking from Globalized Financial System, IMF, Washington. Caprio, G., i Klingebiel, D., (1996.) „Bank Insolvencies: Cross Country Experience“, World Bank, Working Paper br. 1620. Caprio, G., i Klingebiel, D., (2003.) „Episodes of Systemic and Borderline Financial Crises“, World Bank database. Dages, G., (2004.) “Practical Challenges in Strenghtening Banking Supervision: Focus on Emerging Markets”, Federal Reserve Bank of New York. Dziobek, C. i Pazarbasioglu, C., (1998.) “Lessons from Systemic Bank Restructuring”, IMF Washington. Fabris, N. (2006.) “Centralno bankarstvo u teoriji i praksi”, Centralna banka Crne Gore, Podgorica. Harkay, P. (2009.) „What options to Solve Systemic Banking Crises?”, Univeristiet Maastricht. Hogarth, G., i Reidhill, J., (2003.) „Resolution of Banking Crises: a Review“, Financial Stability Review, decembar. Kaminsky, G. i Reinhart, C., (1999.) „The Twin Crises: The Causes of Banking and Balance of Payment Problems“, American Economic Review, br. 89. Laeven, L. and Valencia, F. (2008.) „Systemic Banking Crises: A New Database“, IMF, WP/08/224

BANKARSKE KRIZE SA POSEBNIM OSVRTOM NA MALE OTVORENE EKONOMIJE

Lewis A, (2004.) “Emerging Markets Global Chalegenges”, FRB of New York, Central Banking Seminar. Macey, J. (1999.) „Are Bad Banks Solutions to Banking Crises“, SNS Ocasional Paper br. 82, New York. Mendis, C ( 2002.) “External Shocks And Banking Crises In Developing Countries: Does the Exchange Rate Regime Matter?”, Cesifo Working Paper No. 759. Mishkin, F (1992.) “Anatomy of Financial Crises”, Journal of Evolutionary Economics, br. 2. OECD, (2002.), „Expirience with Resolution of Weak Financial Institutions in the OECD Area“, Financial Market Trends, br. 82. Schinasi, G. (2005.) „Preserving Financial Stability“, International Monetary Fund. Sinclair, P., (2001.) „Financial Stability and Central Banks“, Bank of England. World Bank, (2001.) „Finance for Growth: Policy Choice in Volatile World“ A World Bank Policy Reserach Report.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

NEBOJŠA JANIĆIJEVIĆ 1 jnebojsa@eunet.rs

JEL KLASIFIKACIJA: M10, M14

UTICAJ ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE PREDUZEĆA APSTRAKT:

U radu se analizira uticaj organizacione kulture na performanse preduzeća i drugih vrsta organizacija. Prvo se razvija teorijski okvir koji objašnjava kako organizaciona kultura utiče na performanse da bi se zatim izvršio pregled dosadašnjih istraživanja u toj oblasti. On je pokazao da uticaj organizacione kulture na performanse postoji ali i da je vrlo kompleksan, višedimenzionalan i da se pojavljuje u više oblika. Brojni metodološki nedostaci u istraživanju organizacione kulture, performansi i njihovog međusobnog odnosa, međutim, dovode u sumnju neke rezultate ovih istraživanja.

KLJUČNE REČI: ORGANIZACIONA KULTURA, PERFORMANSE, PREDUZEĆE

Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet

UTICAJ ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE PREDUZEĆA

ABSTRACT:

Impact of organizational culture on firms’ performances is analyzed in the paper. The theoretical framework which explains how organizational culture influences performances has been developed. The review of researches, made so far in the area, shows that the impact exists but that it is rather complex, multifaceted and come up in many shapes. Numerous methodological shortages in the research of organizational culture, performances and their relationship, however, put some of the results of these researches in doubt.

KEY WORDS: ORGANIZATIONAL CULTURE, PERFORMANCES, COMPANY

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

1. ORGANIZACIONA KULTURA I PERFORMANSE U oblasti menadžmenta a posebno organizacionog ponašanja (Organizational Behavior) ima dosta koncepata koji su „pozajmljeni“ iz drugih nauka a posebno iz humanističkih: sociologije, psihologije, političkih nauka, antropologije.Tako su u menadžmentu svoju primenu našle teorije motivacije iz psihologije, teorije grupne dinamike iz sociologije, koncept moći iz političkih nauka, koncept kulture iz antropologije. Motiv za preuzimanje koncepata je uvek bilo uverenje da oni mogu da objasne i pomognu unapređenje performansi organizacija što u poslovnom svetu uglavnom znači povećanje profita. Tako je bilo i sa organizacionom kulturom, konceptom koji je preuzet iz antropologije2. Od samih početaka sistematskih istraživanja organizacione kulture u okvirima organizacionog ponašanja, dakle od osamdesetih godina dvadesetog veka, postojalo je snažno, mada više intuitivno, uverenje da kultura na neki način može da potpomogne unapređenje performansi organizacija te da je stoga vredna pažnje kako akademskih istraživača tako i ljudi iz prakse. Pregled literature pokazuje, međutim, da uprkos „očiglednosti“ uticaja kulture na performanse organizacija, rezultati istraživanja te relacije nisu tako jasni i nedvosmisleni. Organizacionu kulturu možemo definisati kao sistem pretpostavki, vrednosti, normi i stavova manifestovanih kroz simbole, koje su članovi jedne organizacije razvili i usvojili kroz zajedničko iskustvo i koji im pomaže da odrede značenja sveta koji ih okružuje i kako da se u njemu ponašaju. Ova definicija organizacione kulture ima tri komponente vrlo važne za razumevanje njenog karaktera. Prvo, organizaciona kultura se sastoji od kolektivnih kognitivnih struktura kao što su pretpostavke, vrednosti, norme i stavovi ali i od simbola koji materijalizuju i manifestuju njen kognitivni sadržaj. Drugo, organizaciona kultura je rezultat zajedničkih iskustava članova organizacije u rešavanju problema sa kojima se suočavaju u rešavanju problema eksterne adaptacije okruženju i interne integracije kolektiva3. Rešavanjem ovih problema, uspešna rešenja se generalizuju, sistematizuju i potiskuju u podsvest i otuda vode ponašanje članova organizacije. Treće, kolektivne kognitivne strukture, koje čine sadržaj organizacione kulture, predstavljaju okvir i vodič članovima organizacije u interpretiranju realnosti i sveta koji ih okružuje. Kultura je pomaže članovima organizacije da odrede značenje pojmova, stvari i događaja unutar organizacije kao i van nje. U skladu sa interpretacijama realnosti članovi organizacije se u njoj i ponašaju: donose odluke, preduzimaju akcije i stupaju u interakcije sa drugima. Organizaciona kultura je kao koncept u menadžmentu prvi put sistematski istražena i definisana u radovima sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina4. Od samih početaka istraživanja ovog koncepta, postojala je svest istraživača da kultura može biti oruđe u rukama menadžmenta radi ostvarivanja ciljeva kompanije. Ta svest se bazirala na tri implicitne pretpostavke koje stoje iza većine istraživanja koja tretiraju problem odnosa kulture i performansi organizacija5. Prvo, pretpostavka je da neke organizacione kulture impliciraju bolje performanse od drugih organizacionih kultura. To znači da kultura jeste faktor koji može da objasni, barem delimično, razlike u performansama između različitih kompanija te da definitivno postoji uzročno posledična veza ova dva koncepta. Drugo, moguće je identifikovati određeni atribut organizacione kulture koji vodi ka boljim performansama. Dakle, iskustveno Alvesson (2002); Martin (2002) Schein (1985) str.35. 4 Martin (2002), str. 128. 5 Wilderom et al. (2000), str. 205. 2 3

UTICAJ ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE PREDUZEĆA

ili istraživanjem može se doći do saznanja o tome kakva kultura vodi ka boljim performansama. Treća pretpostavka jeste da je organizaciona kultura podložna promenama i upravljanju, da ju je moguće menjati i oblikovati u pravcu koji vodi ka boljim performansama. Dosadašnja istraživanja uticaja organizacione kulture na performanse organizacija su prošla kroz tri faze6. U prvoj fazi se dosta nekritički i intuitivno pisalo o odnosu kulture i performansi organizacije. Ta faza je trajala od samih početaka pisanja o organizacionoj kulturi pa do 1982 godine. Tada je uticaj organizacione kulture na performanse preduzeća bio uzet zdravo za gotovo i nije proveravan empirijskim putem. Prihvatanju pretpostavke o uticaju kulture na performanse u to vreme dosta je doprineo japanski privredni bum i uspeh njihovih kompanija. Ouchi je skrenuo pažnju na važnost nekih elemenata organizacione kulture japanskih kompanija na njihov uspeh (doživotno zapošljavanje, lojalnost kompaniji, jaka vizija). U ovoj fazi, kao ključni faktor uticaja kulture na performanse važila je snaga kulture pre nego njen sadržaj. Poslednja u nizu i najpoznatija knjiga koja je pretpostavljala važnost snage kulture za uspešnost organizacija bila je čuvena knjiga Peters i Waterman „In Serach of Excelence“ iz 1982 godine. Nakon ove godine, međutim, počinje faza preispitivanja i osporavanja u istraživanju uticaja kulture na performanse organizacije. U periodu od 1982 do 1990 godine bilo je dosta radova sa veoma kritičkim analizama uticaja kulture na performanse u kojima se taj uticaj dovodi u sumnju u manje više osporava. Interesantno je da je i ovo osporavanje bilo pre teorijsko i intuitivno nego empirijsko. Osporavanjima su dosta doprineli i sami autori koji su propagirali kauzalni odnos kulture i performansi jer nisu imali valjano metodološko utemeljenje za njihove nalaze pa ih je bilo relativno lako kritikovati. Najzad, od 1990 godine počinje faza empirijskog istraživanja uticaja organizacione kulture na performanse. Od početka 90-ih, pojavljuje se sve više i više empirijskih istraživanja koja pronalaze pravu meru uticaja kulture na performanse bez preuveličavanja ali i bez neosnovanog osporavanja. Istraživanje uticaja organizacione kulture na performanse u savremenom periodu karakterišu sledeći trendovi7: • Istraživanja postaju sve više globalizovana. Uticaj kulture na performanse kompanija i drugih organizacija se istražuje ne više samo u SAD već i u svim drugim delovima sveta. To je posebno važno jer je jedan od moderirajućih faktora uticaja kulture na performanse svakako nacionalna kultura. • Istraživanja postaju sve više specijalizovana. Sve više studija istražuje uticaj pojedinačnih komponenti a ne cele kulture na pojedinačne aspekte performansi. Osim toga, istraživanja se vrše u pojedinim sektorima privrede, u pojedinim nacionalnim kulturama, u specifičnim kontekstima kao što je joint venture i sl. • Metodologija istraživanja postaje sve više sofisticirana. Dok su se u prvim empirijskim istraživanima istraživači uglavnom oslanjali na jednostavnije statističke analize, sada se sve više koriste strukturalne jednačine kao metod istraživanja. Istraživanja imaju sada jasniju i bolje zasnovanu teorijsku podlogu a sve je više i longitudinalnih istraživanja. • Pojavljuju se istraživački programi u istraživanju uticaja kulture na performanse. Ti programi generišu više tokova istraživanja (streams) koji polaze od istih teorijskih osnova i koriste istu metodologiju pa se njihovi rezultati mogu upoređivati i kumulirati. Primer za to je Denisonov model uticaja kulture na performanse baziran na njegovom upitniku za istraživanje kulture (Denison Organizational Culture Survey)8. Sackmann (2011), str. 189. Ibid. str. 192. 8 Denison and Mishra (1995). 6 7

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Ipak, i pored očiglednog napretka u istraživanju uticaja kulture na performanse preduzeća, ovaj uticaj ostaje donekle nerasvetljen i problematičan. Cilj ovog rada jeste da objasni način na koji organizaciona kultura utiče na performanse preduzeća i da predstavi rezultate dosadašnjih istraživanja na ovu temu. Stoga će prvo biti objašnjen teorijski okvir uticaja organizacione kulture na performanse a zatim će biti prezentirana osnovna saznanja o relaciji kulture i performansi organizacija do kojih su do sada došli istraživači. Na kraju će biti predstavljeni brojni metodološki problemi u istraživanjima uticaja organizacione kulture na performanse.

2. TEORIJSKI OKVIR UTICAJA ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE Teorijski okvir uticaja organizacione kulture na performanse preduzeća može se pronaći u okvirima resursne perspektive firme (resource based view) kao i njene „mlađe sestre“: perspektivi firme baziranoj na kompetencijama (competence based view). Prema resursnoj perspektivi firme ključ za uspeh i opstanak firme su njeni resursi. Izvor konkurentske prednosti kompanije jesu opipljivi i neopipljivi resursi kojima firma raspolaže a koji su retki, vredni, održivi i teško se imitiraju9. U srcu ove perspektive jeste i nešto mlađa perspektiva bazirana na kompetencijama. Prema njoj, izvor konkurentske prednosti nisu zapravo resursi sami po sebi već sposobnost kompanije da te resurse koristi a kompetencije daju kompaniji tu sposobnost. Tek izgradnjom kompetencija, preduzeće dolazi u situaciju da korisno upotrebi resurse kojima raspolaže. Izgradnjom ključnih kompetencija (core competence) preduzeće postaje sposobno da svoje resurse upotrebi na najefikasniji način i time ostvari konkurentsku prednost na tržištu10. Perspektiva kompetencija je povezana i sa perspektivom procesa (Process Vew) kao i perspektivom organizacionog učenja i znanja (Knolwedge Based View) prema kojima je konkurentska prednost na tržištu rezultat superiornosti ključnih poslovnih procesa u preduzeću. Kompanija je bolja od ostalih na tržištu ako uspe da izgradi procese kojima će generisati dodatu vrednost za potrošače i to na održiv i način koji je teško imitirati. Drugim rečima, kompanija može da ostvari superiorne performanse samo ako zna bolje od konkurenata da razvija proizvod, da ga proizvodi, upravlja logistikom, bolje da ga prodaje ili servisira. Kompetencije se, prema ovoj perspektivi, sastoje u raspolaganju znanjima o tome kako da se izgrade i održavaju superiorni poslovni procesi koji dodaju vrednost za potrošača, retki su i teško se imitiraju11. U resursnoj i perspektivi kompanije baziranoj na kompetencijama, organizaciona kultura predstavlja vredan resurs ali i izvor kompetencija koje vode ka superiornosti poslovnih procesa a time i ka konkurentskoj prednosti i boljim performansama. Već je rečeno da organizaciona kultura determiniše način na koji menadžeri i zaposleni razumeju svoje preduzeće, interne relacije u njemu i eksterne relacije sa okruženjem. Iz značenja koja menadžeri i zaposleni pridaju svemu što se oko njih dešava proizilaze i sve njihove akcije, Zheng et al (2010) Hammel and Prahalad (1994), str. 25. 11 Freiling and Fichtner (2010) 9

UTICAJ ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE PREDUZEĆA

interakcije i odluke. Stoga je jasno da organizaciona kultura utiče na sve strateške i operativne odluke u kompanija kao i na način na koji se odvijaju svi poslovni procesi u njoj. Kao determinanta svakodnevnog ponašanja menadžera i zaposlenih organizaciona kultura može da bude stimulativni faktor ali i barijera izgradnje ključnih kompetencija. Ukoliko sadrži pretpostavke, vrednosti ili norme kojima se ponašanje zaposlenih i menadžera usmerava ka kreiranju superiornih kompetencija i poslovnih procesa, kultura pozitivno utiče na performanse preduzeća. Ukoliko je njen sadržaj takav da usmerava ponašanje menadžera i zaposlenih na način koji onemogućuje izgradnju superiornih kompetencija i procesa, njen uticaj na performanse organizacije biće negativan.

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA UTICAJA ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE Dosadašnja istraživanja uticaja organizacione kulture na performanse pokazala su da je taj uticaj višedimenzionalan, kompleksan i da se pojavljuje u više oblika. Organizaciona kultura utiče na performanse pre svega direktno. Ovaj uticaj kultura ostvaruje preko određenog sadržaja (pretpostavke, vrednosti i norme), tipa (konfiguracije) kulture, snage kulture i kulturnog jaza. Međutim, uticaj organizacione kulture na performanse može biti i indirektan preko nekih drugih komponenti menadžmenta. Odnos organizacione kulture i performansi može biti i recipročan jer ne samo da kultura utiče na performanse već i performanse utiču na kulturu. Najzad, uticaj organizacione kulture na performanse može biti izmenjen usled dejstva mnogih moderirajućih ili medijatornih varijabli. Osnovno pitanje o direktnom uticaju organizacione kulture na performansi jeste: čime to organizaciona kultura utiče na nivo performansi? Istraživanja su ukazala na 4 moguća odgovora12. Prvo, kultura utiče na performanse svojim sadržajem: pojedinačnim pretpostavkama, vrednostima ili normama. Drugo, kultura utiče na performanse konfiguracijom a ne pojedinačnim elementima sadržaja što znači da tip ili vrsta organizacione kulture predstavlja faktor koji opredeljuje performanse a ne pojedinačne pretpostavke, vrednosti ili norme u njenom sadržaju. Treće, snaga kulture a ne njen sadržaj ili tip je faktor koji opredeljuje performanse organizacije. Najzad, neki istraživači su se fokusirali na kulturni jaz (cultural gap) odnosno razliku između postojeće i idealne kulture kao faktor organizacionih performansi. Ukratko ćemo predstaviti rezultate istraživanja sva 4 pravca. Ukoliko pođemo od pretpostavke da različite kulture impliciraju različite performanse, prva pomisao je da identifikujemo koji su to pretpostavke, vrednosti ili norme koji vode ka boljim performansama. Zatim bi menadžerima ostao samo zadatak da te pretpostavke, vrednosti i norme ugrade u kulturu svoje organizacije i time poboljšaju performanse. Istraživanja su identifikovala širok dijapazon pretpostavki, vrednosti i normi koje imaju dokazane pozitivne implikacije na performanse organizacije. Sve elemente kulturnog sadržaja koje utiču na performanse možemo podeliti na eksterne i interne. Među eksternim pretpostavkama vrednostima i normama koje regulišu odnos preduzeća prema okruženju

Sackmann (2011); Wilderom et al. (2000).

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

izdvajaju se: adaptabilnost, otvorenost, prihvatanje promena, tržišna orijentacija, briga o potrošaču, inovativnost, orijentacija ka kvalitetu. Jedno istraživanje je otkrilo, na primer, da fokus na potrošača i njegove potrebe objašnjava čak 45% varijacija u EBIT između preduzeća13. Na drugoj strani, interne pretpostavke, vrednosti i norme, koje regulišu unutrašnje odnose u organizaciji i ponašanje njenih članova, takođe utiču na performanse. Među internim elementima organizacione kulture najsnažniji uticaj na performanse imaju: uključenost (involment), misija, identifikaicja sa organizacijom, inovativnost, učenje i razvoj zaposlenih, humanistička orijentacija, orijentacija ka postignuću, saradnja među zaposlenima i timski duh14. U već pomenutom istraživanju je, na primer, dokazano da se 22% varijacija u EBITA duguje identifikaciji zaposlenih sa kompanijom15. Naravno, eksterne i interne pretpostavke, vrednosti i norme ne treba tretirati odvojeno. Najveće efekte na organizacione performanse kultura ima kada poseduje određenu kombinaciju eksternih i internih vrednosti. Tako je jedno istraživanje pokazalo da je kombinacija adaptabilnosti, tržišne orijentacije i orijentacije ka potrošačima sa jedne i inovativnosti i identifikacije sa kompanijom, sa druge strane najbolji vodič ka boljim performansama. Jedan broj istraživača ukazuje da ka boljim performansama ne mogu da vode pojedinačne, izolovane vrednosti i norme već samo njihova konfiguracija16. Razlog za to je svakako interna konzistentnost kulturnog sadržaja odnosno činjenica da pretpostavke, vrednosti i norme u sadržaju organizacione kulture moraju biti u međusobnom slaganju. Konfiguracije međusobno konzistentnih pretpostavki, vrednosti i normi nisu ništa drugo do tipovi organizacionih kultura. Jedan broj istraživanja bio je fokusiran na identifikaciju kulturnih tipova koji vode ka boljim performansama. Ova istraživanja uvek polaze od određene klasifikacije kulturnih modela i utvrđuju koji od njih implicira bolje performanse. Pri tome, najveći broj tih istraživanja podrazumeva kontigentnost relacije kulture i performansi17. Drugim rečima, uticaj kulture na performanse zavisi od konteksta te će u različitim situacijama različiti tipovi kultura voditi boljim performansama. Nauk za menadžment je da ne postoji jedan idealni tip kulture koji uvek vodi ka boljim performansama već da treba težiti ka onom tipu koji je prilagođen datoj situaciji i stoga vodi boljim performansama. Kao kontekstualne varijable odnosno karakteristike situacije koje određuju uticaj kulture na performanse uglavnom su se istraživali: sektor u kome se preduzeće nalazi, nacionalna kultura i veličina kompanije. Tako je, na primer, jedna grupa autora utvrdila postojanje uticaja tipa organizacione kulture na individualne performanse (zadovoljstvo poslom, komunikacija, jasnoća uloga) i na organizacione performanse (kvalitet proizvoda)18. Kao osnovu za istraživanje korišćena je klasifikacija organizacionih kultura koja prepoznaje tri osnovna modela: 1. konstruktivni tip kulture koji se karakteriše time da ljudi stupaju u interakcije jedni sa drugima na način koji će im omogućiti zadovoljenje viših potreba kao što je postignuće; 2. pasivno defanzivni tip kulture koji se karakteriše time da ljudi stupaju u interakcije jedni sa drugim tako da zaštite svoju sigurnost; 3. agresivno defanzivni tip kulture koji podrazumeva da ljudi budu agresivni u odbrani njihovog statusa i sigurnosti. Istraživanje je nedvosmisleno potvrdilo da konstruktivni tip organizacione kulture pozitivno utiče kako na individualne tako i na organizacione performanse dok oba defanzivna modela kulture negativno utiču na performanse na oba nivoa. Brojna istraživanja su kao Flamholtz and Kannan-Narasimhan (2005) Ginevičius and Vaitk nait (2008), str 210. 15 Flamholtz and Kannan-Narasimhan (2005) 16 Tsui et al. (2006) 17 Sackmann (2011) 18 Balthazard et al. (2006), str 720 13 14

UTICAJ ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE PREDUZEĆA

osnovu koristila tipove kulture identifikovane u okviru konkurišućih vrednosti (competing values framework): kultura klana, tržišta, adhokratije i hijerarhije19. Pri tome je pronađen sistematski uticaj koji različiti tipovi kulture imaju na performanse. Generalno gledano kompetitivni tipovi kulture kao što je kultura tržišta imaju pozitivan dok birokratski tipovi kulture (kultura hijerarhije) imaju negativan uticaj na performanse organizacija. Od samih početaka istraživanja organizacione kulture se verovalo da ona na performanse utiče, ne toliko svojim sadržajem, koliko svojom snagom20. Naime, prva pretpostavka o uticaju kulture na performanse je bila da snažna kultura daje bolje performanse i da se uspešna preduzeća razlikuju od onih neuspešnih upravo po tome što imaju snažnu kulturu. Ovoj pretpostavci je naročito doprinelo uticajno istraživanje Petersa i Watermana publikovanoj u bestseleru „In Search of Excelence“. Oni su, istražujući šta je to što je zajedničko za sve uspešne kompanije sa liste Fortune 500 najuspešnijih kompanija, utvrdili da među deset izdvojenih faktora, važno mesto zauzima jaka organizaciona kultura. Teorijsko opravdanje za ovu hipotezu je uglavnom baziralo na verovanju da jaka kultura stvara konzistentnost u akcijama, pojašnjava pravac delovanja i misiju kompanije kao i da stvara osećaj pripadnosti kompaniji, poboljšava motivaciju, deluje kao izuzetno jak koordinacioni mehanizam, smanjuje konflikte i poboljšava radni moral. Istraživanja, međutim, nisu bila ni brojna ni ubedljiva u dokazivanju ovih pretpostavki. Nekako kao da se u pretpostavku o uticaju snage kulture na performanse verovalo i bez dokazivanja pa nije ni bilo mnogo istraživanja ove relacije. Samo tri od 55 studija, prezentiranih u jednom relevantnom pregledu, su istraživala relaciju snage kulture i performansi21. Međutim, i ona malobrojna istraživanja su dala mešovite i ne baš ubedljive rezultate. Pri tome, osnovno pitanje u istraživanju: šta je to snaga kulture i kako se ona meri, je dobilo različite odgovore u različitim istraživanjima. Snaga kulture se tako u jednom istraživanju meri preko stepena u kome članovi organizacije dele iste percepcije, u drugom istraživanju se snaga kulture meri snagom slaganja članova organizacije a u trećem stepenom homogenosti u praksama ponašanja. Različito definisanje osnovne varijable koja se istražuje je onemogućilo da se rezultati ovih istraživanja kumuliraju i da se grade jedni na drugima. Uz to, pojavilo se sasvim razumno upozorenje nekih autora da snažna kultura ne mora biti samo „čarobni štapić uspeha“ već i „tihi ubica“ odnosno da snaga kulture može da vodi i ka propasti preduzeća a ne samo njegovom uspehu. Razlog tome se vidi u činjenici da snažna kultura može da blokira promene i ne dozvoli adaptiranje preduzeća izmenjenim uslovima u okruženju22. Kulturni jaz (cultural gap) je bio rešenje za neubedljive rezultate istraživanja uticaja snage organizacione kulture na performanse23. Naime, ukoliko snaga kulture sama po sebi nije tako značajan faktor performansi, postavlja se pitanje: da li je to možda jaz između postojeće i idealne ili željene kulture? Ova istraživanja su se sastojala u tome da se meri razlika između percipiranih i ciljnih, željenih ili idealnih kulturnih vrednosti ili normi i da se zatim testira uticaj tih razlika na performanse. Naravno, polazna hipoteza je uvek da što je kulturni jaz veći, performanse su lošije. Relativno malobrojna istraživanja na ovu temu su, međutim, kao i u slučaju istraživanja snage kulture, dala mešovite rezultate.

Gregory et al. (2009), str 675 Kotter and Heskett (1992); Denison and Mishra (1995). 21 Sackmann (2011), str. 204. 22 Schein (2004), str. 245. 23 Kwantes (2007) 19 20

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Istraživanja uticaja organizacione kulture na performanse su pokazala da ovaj uticaj nije samo direktan već može biti i indirektan. Naime, organizaciona kultura ne mora uticati samo direktno na performanse preko svoga sadržaja, tipa, snage ili jaza već i indirektno, preko nekih drugih varijabli organizacionog ponašanja i menadžmenta kao što je liderstvo24. Istraživanja su pokazala da organizaciona kultura utiče na performanse preko kreiranja uslova za pojavu transformacionog vođstva u organizaciji. Ovo vođstvo, za razliku od transakcionog, odlikuje jasna i jaka vizija, inspirisanje sledbenika i promene. Istraživanja pokazuju da određeni tip kulture implicira bolje performanse u dinamičnim i turbulentnim uslovima ne samo direktno već i indirektno, tako što kreira uslove za pojavu transformacionog liderstva. Takođe, kultura utiče na bolje performanse preko inovacija i tržišne efikasnosti25. Određeni tip kulture svakako da više pogoduje inovativnosti i tržišnoj orijentaciji kompanije a time indirektno doprinosi boljim performansama. Na primer, u jednom istraživanju je otkriveno da kulture adhokratije i preduzetničke kulture impliciraju veću profitabilnost novih proizvoda dok birokratske kulture i kulture hijerarhije imaju negativan efekat na ovaj pokazatelj. Istraživanja su pokazala da organizaciona kultura ima i interaktivni uticaj na performanse zajedno sa ostalim komponentama organizacije i menadžmenta26. Naime, kada organizaciona kultura deluje u istom pravcu sa još nekim menadžment sistemima ili praksama, njihov zajednički uticaj je jači nego što bi bio odvojeni uticaj svake od njih. Reč je, dakle, o sinergetskom efektu uticaja kulture i drugih menadžment komponenti između kojih postoji visoka korelacija. To su obično one komponente preko kojih kultura vrši i indirektni uticaj na organizacione performanse. Istraživanja su identifikovala nekoliko takvih komponenti: liderstvo, prakse i politike upravljanja ljudskim resursima. Na primer, istraživanje je pokazalo da fleksibilnost politika i praksi upravljanja ljudskim resursima pogoduje razvoju adaptivne organizacione kulture i obratno. Zatim i kultura i upravljanje ljudskim resursima zajednički deluju na unapređenje performansi. Najzad, organizaciona kultura ima i recipročne odnose sa performansama preduzeća27. Pored toga što organizaciona kultura utiče na performanse i performanse utiču na organizacionu kulturu. Literatura u oblasti organizacione kulture odavno je ustanovila da dobre performanse organizacije vode ka jačanju postojeće kulture. Schein28 čak tvrdi da je uspeh organizacije neophodan preduslov nastanka i razvoja organizacione kulture. Kao element organizacione kulture mogu se etablirati samo one pretpostavke, vrednosti i norme ponašanja koje dokazano vode uspehu preduzeća. Dobre performanse organizacije jačaju postojeće kulturne vrednosti i norme kroz proces legitimizacije. Naime, uspeh organizacije legitimiše postojeće pretpostavke, vrednosti i norme u sadržaju organizacione kulture kao dobre, korisne, ispravne i racionalne. Jedna od najvažnijih barijera u promenama kulture jeste upravo potreba da se kulturne vrednosti i norme koje se žele menjati moraju prvo delegitimisati što se čini upravo dokazivanjem da (više ne) vode ka dobrim performansama. Uz sve ovo, jedno istraživanje je pokazalo da čak i sam sistem merenja performansi vodi ka izgradnji određenog profila kultura odnosno usađivanu određenih kulturnih vrednosti i to, pre svega, vrednosti postignuća. Postoje hipoteze da implementacija Balanced Scorecard, po mnogima najboljeg sistema za upravljanje perfromansama Berson et al (2008) Sorensen (2002) 26 Sackmann (2011), str. 201 27 Ibid. 28 Schein (2004), str 25 24 25

UTICAJ ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE PREDUZEĆA

i operacionalizaciju strategije, utiče na usađivanje i jačanje nekih vrednosti u organizacionoj kulturi kao što su: vrednost otvorenosti prema okruženju, vrednost rezultata i odgovornosti sa njih, vrednosti balansa i multidimenzionalnosti, sistemski pristup, procesne perspektive i vrednost promena29. Između organizacione kulture i performanse se često nalaze neki moderirajući, medijatorni faktori30. To su obično komponente organizacije i menadžmenta koje mogu da utiču na pojačavanje ili slabljenje relacije između organizacione kulture i performansi. Komunikacija je jedan od moderirajućih faktora. Otkriveno je da ona može da pojačava i slabi odnos kultura orijentisanih ka misiji i kultura orijentisanih ka ulogama i performansi kompanije. Vođstvo u organizaciji je takođe medijator uticaja kulture na performanse. U zavisnosti od tipa vođstva, uticaj kulture na performanse će biti slabiji ili jači. Prema jednom istraživanju transformaciono liderstvo je bilo značajan faktor koji je opredeljivao uticaj birokratske kulture na individualne radne učinke zaposlenih. Pored liderstva, posvećenost kompaniji se takođe pojavljuje kao faktor koji moderira uticaj organizacione kulture na performanse.

4. METODOLOŠKI PROBLEMI ISTRAŽIVANJA UTICAJA ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE Istraživanja uticaja organizacione kulture na performanse od samih početaka su pratile brojne kontroverze i problemi u metodologiji. Ovi problemi su u dobroj meri umanjili značaj prethodno opisanih rezultata i otkrića. Metodološki problemi u istraživanju relacije kulture i performansi u organizacijama se manifestuju uglavnom na dva načina31. Prvo, postoji problem nekonzistentnosti koji se ogleda u tome da su različiti autori u svojim istraživanjima koristili različite operativne definicije organizacione kulture i performansi, sa jedne strane i različite metodologije njihovog istraživanja, sa druge strane. Ovaj problem je doveo do nemogućnosti da se rezultati istraživanja kumuliraju, grade jedni na drugima i tako bolje i efikasnije odgovore na pitanja o odnosu kulture i performansi. Drugi problem je vezan za nejasnoće i nedostatke u samim metodologijama istraživanja. Ovaj problem se manifestuje u tri oblasti: metodološke manjkavosti u istraživanju kulture, u istraživanju performansi i u istraživanju njihovog međusobnog odnosa. Ukratko ćemo predstaviti sve tri vrste nedostataka i problema u metodologiji. Prvi problem u istraživanju koji se tiče same organizacione kulture jeste nejasno utvrđivanje njenog sadržaja koji bi trebalo da utiče na performanse. Kao što ne postoji jedinstvena definicija organizacione kulture tako ne postoji ni saglasnost šta sve čini njen sadržaj. Tako različiti autori analiziraju uticaj vrlo raznovrsnih elemenata kulture na performanse. Neki od tih elemenata sadržaja organizacione kulture veoma teško se mogu tretirati u okvirima ovog koncepta: sistem kontrole, komunikacija, politika upravljanja ljudskim resursima i sl.

Bititci et al (2006) Sackmann (2011), str 203. 31 Wilderom et al (2000), str. 202. 29 30

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Drugo, obuhvat organizacione kulture je u mnogim istraživanjima bio suviše uzak i to kako vertikalno tako i horizontalno. Naime, kada su istraživali uticaj organizacione kulture na performanse mnogi istraživači su ispitivali samo vrednosti ili normi menadžera a ne i ostalih zaposlenih. Budući da organizaciona kultura predstavlja kognitivne strukture koje su zajedničke za većinu zaposlenih i menadžera ovakvo vertikalno sužavanje kulture je prosto nedopustivo. Pogotovo što su često izjave menadžmenta o vrednostima kompanije više „teorija za javnost“ nego što su „teorija za upotrebu“. U horizontalnom pravcu, u mnogim istraživanjima kultura je svedena na kulturu jedne funkcije ili sektora u preduzeću čime joj je takođe umanjena reprezentativnost. Poseban problem je što gotovo ni u jednom istraživanju nije tretiran problem subkultura i njihov uticaj na performanse. Razumno je pretpostaviti da funkcionalne subkulture kao što su proizvodna ili subkultura marketinga imaju uticaja na performanse organizacije. Ispostavilo se da je definisanje performansi organizacije podjednako težak zadatak kao i definisanje kulture i njenih komponenti. Tako se jedan od ključnih metodoloških problema svodi na pitanje: šta su to performanse. Postoje dva teoretska pristupa u definisanju performansi preduzeća, od kojih su istraživači, u ogromnoj većini, primenjivali samo jedan32. Prvi pristup je pristup racionalnog cilja. Prema njemu, organizacione performanse i uspeh organizacije meri se ispunjavanjem finansijskih odnosno ekonomskih ciljeva te organizacije kao što su: profit, povraćaj na angažovani kapital (ROI), tržišna kapitalizacija preduzeća, prihodi, tržišno učešće i sl. Ovaj pristup je najjednostavniji i ima prednost relativno lakog obezbeđenja potrebnih podataka i merenja performansi. Oni međutim, imaju brojne nedostatke kao što su jednodimenzionalnost, okrenutost prošlosti, kratkoročna perspektiva, prenaglašavanje kvantitativnih i zanemarivanje kvalitativnih kriterijuma uspeha, izloženost riziku računovodstvenih manipulacija i sl. Svi ovi nedostaci dovode do toga da se u velikoj meri obesmišljavaju finansijski i ekonomski parametri uspeha preduzeća. Naime, preduzeće koje je danas veoma uspešno, ukoliko se uspeh meri samo na osnovu finansijskih pokazatelja, već sutra može biti vrlo neuspešno ukoliko nije inovativno, nije fleksibilno, ne motiviše svoje zaposlene i sl. Upravo je taj argument vodio ka multidimenzionalnom pristupu u definisanju performansi. Ovaj pristup se zasniva zapravo na definisanju uspeha preduzeća kao stepena ispunjenja interesa svih ili većine stejkholdera umesto na osnovu ispunjenja interesa akcionara kao jedinog stejkholdera što je karakteristika prethodnog pristupa racionalnog cilja. Pristup više stejkholdera podrazumeva da je uspešno preduzeće ono koje ima, ne samo dobre finansijske pokazatelje, već i dobre parametre u drugim oblastima poslovanja za koje su zainteresovani drugi stejkoholderi kao što su: inovativnost proizvoda, zadovoljstvo kupaca, zadovoljstvo zaposlenih, kvalitet proizvoda, društvena odgovornost, održivi razvoj i sl. I pored očigledne prednosti multidimenzionalnog nad pristupom racionalnog cilja, gotovo sva istraživanja uticaja kulture na performanse polaze od ovog drugog pristupa u definisanju performansi. Da stvar bude gora, u tim istraživanjima vrlo često nedostaje teorijska zasnovanost izabranih parametara performansi koje se koriste. Istraživači se ne trude da dimenzije performansi koje ocenjuju izvedu iz validnog teorijskog okvira već te dimenzije uzimaju nasumično. Kada bi barem te dimenzije bile birane po njihovoj praktičnoj vrednosti, to bi umanjilo problem. Ali u nekim istraživanjima uopšte nije naveden ni teorijski ni praktični razlog opredeljivanja za ovu ili onu dimenziju performansi koje se ocenjuju. Najzad, poseban problem je što se u nekim istraživanjima performanse ne ocenjuju objektivno već perceptivno: ocenu performansi daju sami ispitanici.

Wilderom et al. (2000), str. 205.

UTICAJ ORGANIZACIONE KULTURE NA PERFORMANSE PREDUZEĆA

Sa prethodnim problemom je povezan i sledeći: predrasuda zajedničkog metoda (common method bias)33. Ovaj problem nastaje kada se ocene o kulturi i performansama prikupljaju iz istih izvora te stoga nisu nezavisne. Isti ispitanici daju ocenu kako kulture tako i performansi. Tada se dve nezavisne varijable istražuju i ocenjuju na osnovu informacija koje nisu nezavisne. Razumno je pretpostaviti da ocena kulture od strane jednog ispitanika može da utiče na ocenu koju taj ispitanik daje performansama svoje organizacije i obratno. Na taj način se deformiše realna slika kako kulture tako i performansi i posledično ocena njihove međusobne povezanosti. Značajan metodološki problem jeste i nivo analize. Naime, istraživanje uticaja kulture na performanse po prirodi stvari treba da se vrši na organizacionom nivou. Međutim, u nekim istraživanjima se do ocene kulturnih dimenzija kao i dimenzija performansi dolazi tako što se podaci prikupljaju na individualnom nivou pa se zatim agregiraju na organizacioni nivo i to najčešće preko aritmetičke sredine. Ima ozbiljnih razloga za sumnju u metodološku ispravnost pristupa u kome se neka kulturna vrednost ili parametar performansi na organizacionom nivou dobijaju kao aritmetičke sredine njihovih ocena datih od stranih individualnih članova organizacije. Relativno čest metodološki nedostatak u istraživanjima relacije kulture i performansi jeste „pecanje“ (fishing)34. U nekim studijama uticaja kulture na performanse se istražuje veliki broj veliki broj različitih dimenzija kako kulture tako i performansi što je samo po sebi dobro. Nije dobro, međutim, što se zaključci o njihovom odnosu donose na osnovu nasumičnog i slobodnog izbora parova dimenzija kulture i performansi a ne na osnovnu nezavisnog, prethodno postavljenog pravila. Tako istraživač „peca“ kauzalne veze između pojedinih dimenzija kulture i performansi tamo gde one postoje. Odsustvo longitudinalnih istraživanja i istraživanja sa vremenskim zaostatkom (time lag) predstavlja jedna od važnih metodoloških problema u istraživanju relacije organizacione kulture i performansi35. Realna slika uticaja organizacione kulture na performanse može se dobiti samo upoređivanjem kulture u jednom vremenskom periodu (t) sa performansama u sledećem vremenskom periodu (t+1). Međutim, većina dosadašnjih istraživanja nema longitudinalni karakter što znači da se kultura i performanse mere i ocenjuju u istom vremenskom periodu. To praktično znači da se varijacije u performansama do kojih je došlo usled uticaja nekih kulturnih karakteristika u prethodnom periodu pripisuju uticaju trenutnih kulturnih karakteristika.

5. ZAKLJUČAK Svrha istraživanja kulture u menadžmentu jeste njen pretpostavljeni uticaj na performanse preduzeća. Dosadašnja istraživanja ovog uticaja upućuju na tri zaključka. Prvo, uticaj organizacione kulture na performanse preduzeća ili drugih organizacija postoji, mada je slabijeg intenziteta nego što se to intuitivno pretpostavljalo. Drugo, kako su organizaciona Sackmann (2011), str. 198. Wilderom et al. (2000), str 208. 35 Sackmann (2011), str. 215. 33 34

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

kultura i performanse same po sebi veoma kompleksne, višedimenzionalne varijable, i njihovo odnos je višeslojan, višedimenzionalan i kompleksan. Treće, i pored nesumnjivog razvoja metodologije istraživanja relacije organizacione kulture i performansi, ona je još uvek u nekim oblastima manjkava. Nedostaci u metodologiji istraživanja umanjuju značaj i ubedljivost utvrđenog uticaja organizacione kulture na performanse.

6. LITERATURA

Alvesson, M. (2002). Understanding Organizational Culture, London: Sage Balthazard P. Et al. (2006), „Dysfunctional Culture, Dysfunctional Organization: Capturing the Behavioral Norms that Form Organizational Culture and Drive Performance“Journal of Managerial Psychology, Vol. 21 No. 8, pp. 709-732 Berson Y et al (2008), „Values, Organizational Culture and Firm Outcomes“ Journal of Organizational Behavior, vol 29, pp 615–633 Bititci, U. S., et al. (2006) „Dynamics of performance measurement and organisational culture“ International Journal of Operations & Production Management, vol 26, pp. 13251350. Denison, D. R. and Mishra, A. K. (1995). “Toward a theory of organizational culture and effectiveness” Organization Science, vol 6, pp 204–223. Flamholtz E.G. and Kannan-Narasimhan R. (2005) „Diferential Impact of Cultural Elements on Financial Performances“, European Management Journal, vol 23, pp 50-64. Freiling J and Fichtner H. (2010), „Organizational Culture as the Glue between People and Organization: A Competence-Based View on Learning and Competence Building“, Zeitschrift für Personalforschung, vol 24(2), pp 152-172. Gregory B. et al. (2009), „Organizational culture and effectiveness: A study of values, attitudes, and organizational outcomes, Journal of Business Research Vol 62, pp 673–679. Ginevičius, R. and Vaitkūnaitė V. (2008), „Analysis Of Organizational Culture Dimensions Impacting Performance“, Journal of Business Economics and Management, Vol VII, No 4, pp 201–211 Hamel G. and Prahald C. (1994) „Competing for the Future“, Boston: Harvard Business School Press. Kwantes K. Et al. (2007), „Organizational Culture Fit And Outcomes in Six National Contexts: an Organizational Level Analysis“ Journal of Organizational Culture, Communications and Conflict, Volume 11, No. 2. Kotter, J. P., and Heskett, J. L. (1992). Corporate Culture and Performance, New York, NY: The Free Press Martin, J. (2002). Organizational Culture: Mapping the Terrain. London: Sage. Sackmann S. „Culture and Performance“, (2011), in Ashkanasy N. et al. (eds) (2011), Handbook of Organizational Culture & Climate, second edition, Thousand Oaks: Sage, pp 188-225. Sorensen J.B. (2002) „The Strenght of Corporate Culture and the Reliability of Firm Performance“, Administrative Science Quarterly, vol 47, pp70-91. Schein E. (2004). Organizational Culture and Leadership, Thousand Oaks: Sage. Tsui A. S. et al (2006) „Organizational Culture in China: An Analisys of Cultural Dimensions and Cultural Types“, Management and Organization Review, vol 2, pp 345 - 376. Wilderom C. et al (2000), „Organizational Culture as a Predictor of Organizational Performance“ in Ashkanasy N. et al. (eds) (2006), Handbook of Organizational Culture & Climate, Thousand Oaks: Sage, pp 193-209. Zheng W. Et al (2010), Linking Organizational Culture, Structure, Strategy, and Organizational Effectiveness: Mediating Role of Knowledge Management, Journal of Business Research vol 63, pp763–771.

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

DEJAN MALINIĆ 1

malinic@ekof.bg.ac.rs

JEL KLASIFIKACIJA: M41, M21

UNAPREDENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI APSTRAKT:

Budžetiranje predstavlja jednu od najviše istraživanih tema u upravljačkom računovodstvu. Široke debate vodile su se, a i danas se vode, o upotrebnoj vrednosti budžetiranja. Brojne istraživačke studije bile su u funkciji dokazivanja ili opovrgavanja različitih teza koje su na ovom području postavljane. U početku rasprave su bile dominantno usmerene na kritike pojedinih funkcija tradicionalnog sistema budžetiranja. Sa saznanjem da tradicionalno budžetiranje nije savršeno, debata je usmerena na dilemu da li treba popravljati tradicionalni sistem ili budžetiranje treba u potpunosti napustiti. Polazeći od visokog stepena zastupljenosti budžetiranja u praksi i najnovijih istraživanja koja to potvrđuju, u ovom radu napore smo usmerili na istraživanje mogućnosti za unapređenje postojećih sistema budžetiranja (better budgeting). Opciju napuštanja budžetiranja u ovom trenutku ostavljamo po strani. U prvom delu rada sagledavamo potencijalne koristi od sistema budžetiranja, ali i brojne kritike koje se ovom sistemu upućuju. U drugom delu rada istražujemo pravce daljih aktivnosti na ovom području i preporučujemo određene tehnike čije bi inkorporiranje u proces budžetiranja moglo da doprinese njegovom unapređenju.

KLJUČNE REČI: SISTEM BUDŽETIRANJA, MERENJE PERFORMANSI, KONTROLA, UNAPREDENJE BUDŽETIRANJA

Redovni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

ABSTRACT:

Budgeting is one of the most researched topics in management accounting. Broad debates about the budgeting use-value were led and still are led. Numerous research studies had been a function of prooving or disaprooving various theses that had been placed in this area. Initially, discussions were predominantly aimed at the critique of certain functions of the traditional system of budgeting. Having in mind that traditional budgeting is not perfect, the debate has been focused on the dilemma whether to improve the traditional budgeting system or to leave it completely. Based on the high degree of using budgeting in practices and the latest researches that confirm it, in this paper we have focused efforts on investigating possibilities for improving the existing system of budgeting (better budgeting). The option to leave the budgeting we will put aside for a while. In the first part of this article we look into the potential benefits of the system of budgeting, but also we look into many critics refered to this system. In the second part of our text we examine the directions of further activities in this area and recommend specific techniques which would be incorporated into the budgeting process in order to contribute its improvement.

KEY WORDS: BUDGETING SYSTEM, MEASUREMENT PERFORMANCE, CONTROL, BETTER BUDGETING.

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

1. UVOD Budžetiranje i budžeti kao neposredan proizvod tog procesa se često označavaju kao vitalni deo sistema upravljanja performansama preduzeća. Budžetiranje zapravo predstavlja jedan efikasan upravljački instrument koji kroz povezivanje strategija sa konkretnim aktivnostima koje treba neposredno realizovati omogućava operacionalizaciju ciljeva preduzeća. Iz perspektive upravljačkih računovođa budžetiranje možemo posmatrati kao proces prevođenja ciljeva, strategija i nefinansijskih (opisnih) planova u formalno kvantitativne projekcije pojedinačnih aktivnosti u okvirima poslovnih funkcija i njihovo konačno objedinjavanje u formi projektovanih osnovnih finansijskih izveštaja u okviru jednog svodnog ili opšteg dokumenta koji se uobičajeno naziva master budžet. Iz perspektive menadžmenta budžetiranje i budžeti (parcijalni i master), kao svima razumljiv formalno– kvantitativni izraz upravljačkih namera, predstavljaju nezaobilazni upravljački instrument koji, ukazujući na finansijske posledice pojedinačnih aktivnosti, smanjuje neizvesnost i rizik i značajno olakšava vođenje poslova u kratkom roku. Proces budžetiranja u poslovnoj praksi praćen je nekim kontradiktornostima. Istraživanja pokazuju da je reč o procesu koji primenjuje preko 90% velikih preduzeća. Reč je o upravljačkom instrumentu od koga se očekuju brojne koristi na različitim područjima. Nasuprot tome stoje brojne akademske rasprave u kojima se budžetiranje veoma oštro kritikuje, pri čemu se akcenat stavlja na disfunkcionalno ponašanje koje je posledica različitih budžetskih igara, odsustvo povezanosti sa strategijom, problematično merenje performansi, neadekvatnu motivaciju i sl. Uz ovo, istraživanja pokazuju prilično visok stepen nezadovoljstva u praksi zbog neefikasnosti sistema budžetiranja. Ovakve, barem na prvi pogled, nelogičnosti, koje proizilaze iz činjenice da veliki broj preduzeća koristi i u isto vreme kritikuje proces budžetiranja zahtevaju ne samo otkrivanje razloga zašto je to tako, već i ulaganje napora da se stvari na ovom području poprave. U tom smislu otvaraju se neka važna pitanja. Da li budžetiranje kao podržavajuća infrastrukturna aktivnost može da bude izvor konkurentskih prednosti? Da li budžetiranje doprinosi stvaranju vrednosti? Da li su koristi od budžetiranja veće od mogućih šteta koje ono može uzrokovati? Šta možemo da uradimo da bismo unapredili sistem budžetiranja? Upravo na ova pitanja pokušavamo da odgovorimo u ovom radu.

2. BUDŽETIRANJE KAO NEOPHODAN INSTRUMENT UPRAVLJANJA PERFORMANSAMA PREDUZEĆA Uspešne kompanije često vide budžetiranje kao vitalni deo sistema upravljanja performansama preduzeća. U tom kontekstu budžetiranju se pridaju karakteristike dalekovidog procesa od značaja za uspešnost preduzeća, a samim tim i za ključne stejkholdere. Uz to, ističe se da ono predstavlja srce, dušu i izvornu snagu upravljačkog računovodstva.2 Sistem upravljanja performansama, koji usmerava kompanije da

Thomson, J. (2007), Anatomy of a Plan, Better Practices for Management Accountants, Strategic Finance, October, p. 22.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

tragaju za konkurentskim prednostima, sastoji se od međusobno povezanih upravljačkih procesa gde budžetiranju pripada centralno mesto. Kroz procese pravovremenog prepoznavanja eksternih šansi i opasnosti, identifikovanja internih prednosti i mana i testiranja finansijskih efekata nameravanih strategija, budžetiranje može usmeravati preduzeće u pravcu stvaranja vrednosti za vlasnike. Otuda se ističe da je budžet mnogo više nego skup dobro ukomponovanih brojeva; to je mapa koja može voditi preduzeće u pravcu sticanja konkurentskih prednosti.3 U tom kontekstu od finansijsko-računovodstvene funkcije se očekuje da, naročito kroz proces budžetiranja, aktivno učestvuje u stvaranju dodate vrednosti.4 Shvatimo li preduzeće kao skup primarnih i podržavajućih aktivnosti koje utiču na stvaranje vrednosti, onda bismo mogli reći da preduzeće stvara konkurentske prednosti ukoliko ključne aktivnosti obavlja bolje od drugih. U tom kontekstu, budžetiranje predstavlja infrastrukturnu podržavajuću aktivnost koja je specifična po tome što prožima sve primarne (ulazna logistika, proizvodnja, isporuka, marketing, usluge kupcima) i podržavajuće aktivnosti preduzeća (tehnologija, nabavka, finansije, upravljanje ljudskim resursima i sl.). Kao vitalni deo upravljačke kontrole i upravljanja performansama preduzeća, budžetiranje treba da obezbedi povezivanje strategije i operativnih aktivnosti, praćenje implementacije strategije, pravovremena upozorenja na probleme u realizaciji strategije, merenje performansi i razvijanje efikasnih podsticajnih sistema. Moglo bi se otuda reći da preduzeća koja uspeju da razviju efektivan i efikasan sistem budžetiranja, koji će, u odnosu na druge, bolje trasirati i uspešnije prelaziti put do stvaranja vrednosti, na ovom području mogu stvoriti konkurentske prednosti. Uostalom, ako je implementacija strategije važna za ostvarenje ciljeva, onda su u tom smislu važni i procesi koji to omogućavaju. Kritike sistema budžetiranja dominantno su usmerene na odsustvo povezanosti sa strategijom, neadekvatnu adaptibilnost na promene u okruženju, neadekvatno merenje performansi, pogrešno kreiranje motivacionih podsticaja i disfunkcionalno ponašanje koje nastaje kao posledica igranja različitih budžetskih igara. Uz sve ovo, posebno se ističe da je reč o skupom procesu koji zahteva trošenje mnogo vremena i koji u svom tradicionalnom obliku nije vredan učinjenih ulaganja. Ovakvi prigovori čine još vidljivijim prostor da se putem odgovarajućih poboljšanja značajno podigne ne samo kvalitet budžetiranja, već i kvalitet upravljanja performansama preduzeća. Pri svemu tome treba imati u vidu da u brzo menjajućem okruženju i u uslovima postojanja specifičnosti između različitih industrija, grana i pojedinačnih preduzeća, nije tako lako standardizovati procedure u procesu budžetiranja koje bi omogućile jednaku uspešnost u svim preduzećima. Kvalitet budžetiranja u takvim uslovima, između ostalog, zavisiće od sposobnosti povezivanja strategije sa aktivnostima koje treba preduzeti, uspostavljanja ravnoteže između projektovane tražnje i potrebnih resursa, kao i od sposobnosti da se na izgrađenom operativnom balansu uravnoteže finansijske projekcije sa očekivanim rezultatima. Dalji napredak u pravcu podizanja efektivnosti i efikasnosti procesa budžetiranja podrazumeva sagledavanje postojećih i potencijalnih koristi od budžetiranja, ali, u 3 4

Jehle, K. (1999), Budgeting as a Competetive Advantage, Strategic Finance, October, p. 54. Shastri, K., Stout, D. (2008), Budgeting: Perspectives from Real World, Management Accounting Quarterly, Fall, Vol. 10. p. 22.

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

isto vreme, i jedno ozbiljno preispitivanje prigovora koji se ovom procesu upućuju, naročito poslednjih desetak godina. Činjenica je da postoje višestruki razlozi za primenu budžeta i da su oni u praksi i relevantnoj literaturi uglavnom potvrđeni. Neka istraživanja5, u kojima su ispitanici bili finansijski i nefinansijski menadžeri, pokazuju da se 94,9% ispitanika slaže da je budžetiranje ekstremno važno, veoma važno ili barem prilično važno, dok samo 5,1% misli da ono nije važno ili je skoro irelevantno. Pri tome njegov značaj je posebno potenciran na područjima planiranja (97,5%) i kontrole (95,0%), dok najmanju vrednost ima na području motivisanja, gde „samo“ 62,5 % veruje da je ono ekstremno važno, veoma važno ili barem prilično važno. Dugogodišnje zauzimanje centralnog mesta u sistemu upravljanja performansama preduzeća tradicionalni sistemi budžetiranja duguju brojnim koristima koje oni nude menadžmentu preduzeća. Sistematizacija potencijalnih koristi data je u prikazu 1.

PRIKAZ 1. SISTEMATIZACIJA KORISTI OD SISTEMA BUDŽETIRANJA 1. Budžeti omogućavaju prevođenje dugoročnih ciljeva i izabranih strategija u kvantitativne projekcije; 2. Budžeti jesu, ili bi barem trebalo da budu, instrument za implementiranje strategije i kontrolu efikasnosti njene primene; 3. Sistem budžetiranja obavezuje menadžment da u kontinuitetu planira i proverava (testira) finansijske efekte nameravanih aktivnosti; 4. Budžeti su usmereni na povećanje rezultata putem smanjenja troškova; 5. Sistem budžetiranja omogućava koordiniranje ciljeva i zadataka različitih departmana, poslovnih funkcija i divizija; 6. Budžeti predstavljaju nezamenjivo formalno sredstvo za prenošenje informacija (komuniciranje) u svim pravcima odozgo na dole, od dna ka vrhu i poprečno između departmana, funkcija i divizija; 7. Budžeti značajno doprinose efikasnijoj alokaciji uvek ograničenih resursa preduzeća; 8. Sistem budžetiranja omogućava merenje performansi delova preduzeća i njihovih menadžera; 9. Budžeti su u funkciji izrade motivacionih sistema; 10. Budžeti, kao instrumenti u kojima se postavljaju ciljevi, predstavljaju nezamenljiv okvir za kontrolu; 11. Integrisanje pojedinačnih, parcijalnih budžeta u master budžet pruža kvalitetnu informacionu podlogu za efikasno upravljanje dobitkom, novčanim tokovima i finansijskom pozicijom preduzeća; 12. Master budžet je instrument za predstavljanje atraktivnosti preduzeća za potencijalne investitore. Oko najvećeg broja navedenih područja upotrebe budžeta (planiranje, koordinacija, komuniciranje, kontrola, merenje performansi, motivacija, alokacija resursa) postoji visok stepen saglasnosti u literaturi (Drury, 2005, p. 267-269; Garrison and Nore-

Više videti: Better Budgeting: A report on the Better Budgeting forum, (2004), Chartered Institute of Management and Facility of Finance and Management ICAEW, London, p. 11.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

en, 2003, p. 374-375; Hilton, 2009, p. 348-349; Mowen and Hansen, 2011, p. 352-353). Drugi autori, prihvatajući prethodno navedene uloge budžeta ili ih drugačije sistematizujući navode, čini nam se, sa sasvim ubedljivim razlozima, važnost budžeta na području primene, kontrole i formulisanja strategije (Hansen and Van der Stede, 2004, p. 415-439; Ekholm and Wallin, 2006, p. 7) i u procesu podizanja efikasnosti upravljanja i predstavljanja atraktivnosti preduzeća za investitore (Stevanović, Malinić, Milićević, 2011, 403-405). Moglo bi se reći da se široka primena participativnog budžetiranja u praksi duguje mogućnosti da se kroz taj proces povežu različite aktivnosti u jedan planski dokument (master budžet) koji može služiti različitim, prethodno navedenim ciljevima. Zamenu za ovako vrednu integrativnu funkciju nije lako pronaći. Osim toga, višestruki značaj budžetiranja ne znači da ono sve navedene funkciji može uvek ostvariti na jednako dobar način.

3. NEOPHODNOST PROMENA U SISTEMU BUDŽETIRANJA Treba imati u vidu da su se isticane koristi najčešće temeljile na primeni tradicionalnih sistema budžetiranja u relativno stabilnim uslovima, kada promene nisu bile tako izražene i kada su konkurentski pritisci bili manji. Poslednje dve dekade svedoci smo velikih, često i iznenadnih promena u poslovnom okruženju preduzeća. Globalizacija poslovanja učinila je da preduzeća budu izložena žestokim pritiscima konkurencije, što ih primorava da brzo reaguju, prepoznaju šanse, razvijaju konkurentske prednosti i izbegavaju pretnje koje iz okruženja dolaze. Intenzivna konkurencija, velike proizvodne i komunikacione tehnološke inovacije, zajedno sa brzo menjajućim zahtevima kupaca i, posledičnim, značajnim smanjenjem životnog ciklusa proizvoda, stvaraju ogroman pritisak na menadžment preduzeća koji nužno mora voditi računa o efektivnosti i efikasnosti. Pritisci na smanjenje prodajnih cena i prodajnih marži zahtevaju kontinuirano preispitivanje ne samo visine, već i strukture troškova. Sve ovo su dobre vesti za kupce, budući da generalno vode nižim cenama i većem kvalitetu. Upravljati preduzećem u takvim uslovima predstavlja veliki izazov. Povremeno potrebna strategijska manevrisanja u pogledu ulaska na nova tržišta, lansiranja novih proizvoda, izbegavanja neprijateljskih preuzimanja, promena u poslovnom portfoliu i sl. uslovljavaju brzo menjanje ciljeva, brze promene prvobitnih očekivanja, promene u obima aktivnosti, moguće nove diskrecione troškove i sl. Brzo reagovanje na dešavanja u okruženju postalo je pretpostavka opstanka i rasta preduzeća. Neizvesnost i povećani rizik, zajedno sa očekivanjima akcionara da imaju natprosečne prinose u grani, stvaraju dodatni pritisak na menadžment u pogledu performansi koje treba dostići. U ovakvim uslovima, iako je budžetiranje isticano kao ugaoni kamen sistema upravljačke kontrole (a i danas se to uglavnom čini) u skoro svim organizacijama, njegova primena je daleko od savršene.6 Uprkos njegovoj vrednoj integrativnoj funkciji, po-

Hansen, S., Otley, D., Van der Stede, W. (2003), Practice Developments in Budgeting: an Overview and Research Perspective, Journal of Management Accounting Research, Volume 15, p. 95.

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

slednjih godina budžetiranje trpi veoma ozbiljne kritike, koje idu dotle da se ističe da je „budžetiranje prevaziđeno“, da je ono „stvar prošlosti“ ili „nepotrebno zlo“.7 Prigovori vezani za efikasnost primenjivanih budžetskih sistema izneti su još pre desetak godina na Kongresu posvećenom problemima budžetiranja u XXI veku, održanom u organizaciji Instituta ovlašćenih računovođa u Engleskoj i Velsu (Institute of Chartered Accounting in England and Wales). Tada je istaknuto da u okviru procesa budžetiranja finansijski menadžeri troše između 20 i 30 % svog radnog vremena. Pri tome, problem je što se deo ovog vremena neefikasno troši donoseći veoma male koristi.8 U tom kontekstu treba podsetiti da proces budžetiranja u proseku traje između 10 do 12 nedelja godišnje i da mali broj onih koji koriste budžet misli da je on potpuno pouzdan. Otuda se proces budžetiranja ponekad opisuje kao proces koji generiše precizne obračune pogrešnih brojeva. Moramo se složiti sa činjenicom da i pored pobrojanih prednosti tradicionalnih budžetskih sistema oni imaju mnogo ograničenja vezanih za moguće disfunkcionalno ponašanje koje nastaje kao posledica igranja različitih budžetskih igara. (Hofstede, 1967), nepovezanost strategijskih, taktičkih i operativnih aktivnosti (Banham, 1999, p. 4651), neadekvatne primene informacionih tehnologija, bilo da takva informaciona podrška u nekim kompanijama izostaje, bilo da se u nekim drugima kompanijama nekritički upotrebljava u smislu preglomaznog i opterećujućeg izveštavanja (Fanning, p. 6-7), sadržinsku nepodudarnost projetkovanih izveštaja između različitih uporedivih delova u okviru istog preduzeća (Banham, 1999, p. 46-51) i sl. Nezadovoljstvo efikasnošću budžetskih sistema u poslovnoj praksi obično se izražava klasičnim prigovorima od kojih smo neke već pomenuli. Proces je suviše skup, zahteva mnogo vremena, stvara pritisak na izvršioce, sporo detektuje probleme, omogućava budžetske igre i nije u skladu sa stvarnim potrebama menadžmenta. Zbog brzih promena u okruženju ciljevi postaju brzo prevaziđeni, što kompromituje proces merenja performansi i kvalitet podsticajnih sistema baziranih na performansama. Veoma uspešnu sistematizaciju najcitiranijih slabosti budžetskih sistema dali su Neely, Bourne i Adams. Oni su prepoznali 12 ključnih slabosti i razvrstali ih u tri kategorije: slabosti koje se vezuju za korporativnu strategiju, poslovni proces i organizacione sposobnosti. (videti prikaz 2)9 Bez namere da na ovom mestu detaljnije analiziramo pojedinačne prigovore koji se pripisuju tradicionalnim sistemima budžetiranja, stepen njihove ozbiljnosti i mogućnosti otklanjanja, možemo konstatovati da se pri ovakvim sumnjama opravdano mogu postaviti pitanja: da li je tradicionalno budžetiranje zaista u skladu sa potrebama menadžmenta i da li u kontekstu kritika efikasnosti takvih budžetskih sistema oni mogu putem stvaranja nekih poboljšanja da postanu izvor stvaranja konkurentskih prednosti za preduzeće? Opet, s druge strane, ukoliko su odgovori na prethodna pitanja nepovoljni, onda nas to upućuje na novu dilemu: treba li budžetiranje kao upravljački instrument, koji se sa sta-

Prema: Libby, T., Lindsay, M. (2010), Beyond budgeting or budgeting reconsidered? A survey of North-American budgeting practice, Managment Accounting Research, p. 56. 8 Fanning, J. (2000), Inefficient budgeting costs companies dearly, Management Accounting: Magazine for Chartered Management Accountants, February, Vol. 78. p. 6-7. 9 Neely, A., Bourne, M., Adams, C., Better Budgeting or beyond budgeting? (2003) Measuring Business Excellence, Bedford, p. 22-28. 7

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

PRIKAZ 1. SISTEMATIZACIJA KORISTI OD SISTEMA BUDŽETIRANJA • KONKURENTSKA STRATEGIJA 1. 2. 3. 4.

Budžeti su retko kada strategijski fokusirani i često su kontradiktorni; Budžeti su usmereni na smanjenje troškova, a ne na stvaranje vrednosti; Budžeti ograničavaju brzo reagovanje i često predstavljaju prepreku za promene; Budžeti dodaju malo vrednosti budući da su birokratski i da obeshrabruju kreativno razmišljanje.

• POSLOVNI PROCES 1. 2. 3. 4.

Budžeti Budžeti Budžeti Budžeti

troše mnogo vremena i skupi su; se razvijaju i ažuriraju suviše retko, obično godišnje; su zasnovani na neodrživim pretpostavkama i nagađanju; ohrabruju budžetske igre i disfunkcionalno ponašanje;

• ORGANIZACIONE SPOSOBNOSTI 1. Budžeti naglašavaju vertikalnu hijerarhiju i kontrolu; 2. Budžeti ne reflektuju pojavu mrežnih struktura koje organizacije prihvataju; 3. Budžeti jačaju departmanske barijere pre nego što ohrabruju podelu (razmenu) znanja sa drugima; 4. Budžeti čine da se ljudi osećaju potcenjenim. novišta njegove upotrebne vrednosti visoko kotira, napustiti i zameniti nekim drugim rešenjima? U tom smislu čini se da dosta dobru predstavu o stanju na ovom području daju istraživanja koja su vršili Shastri i Stout.10 Oni su na uzorku od preko 450 preduzeća, gde su ispitanici bili ljudi koji su involvirani u budžetski proces, ispitivali korisnost budžeta na različitim područjima, kao i nivo zadovoljstva sopstvenim sistemom budžetiranja. Rezultati ovih istraživanja dati su u tabelama 1 i 2.

TABELA 1. PERCIPIRANJE KORISNOSTI BUDŽETA POSLOVNI CILJEVI

VEOMA KORISNO / KORISNO

DONEKLE KORISNI

60,0%

24,4%

73,5%

Strategijsko planiranje Procena potrebnih resursa/ Operativno planiranje Operativna kontrola Komuniciranje Koordiniranje / ohrabrivanje timskog rada preko poslovnih segmenata Koordiniranje / ohrabrivanje timskog rada preko poslovnih funkcija Motivacija Nagrađivanje na osnovu poređenja stvarnih rezultata sa budžetom

Više videti: Shastri, K., Stout, D., op.cit. p. 19-21.

NIJE BAŠ KORISNO/ NIJE KORISNO

NE ZNAM BROJ / NEMAM ISPITANIKA MIŠLJENJE

10,5%

5,1%

488

18,7%

3,9%

487

84,3% 69,9%

10,1% 19,0%

4,1% 8,7%

1,4% 2,5%

485 485

51,4%

21,6%

21,4%

5,6%

486

53,3%

23,5%

19,1%

4,1%

486

58,8%

24,0%

14,1%

3,1%

483

68,1%

14,9%

11,8%

5,2%

483

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

TABELA 2. ZADOVOLJSTVO ISPITANIKA BUDŽETSKIM PROCESOM POSLOVNI CILJEVI Strategijsko planiranje Procena potrebnih resursa/ Operativno planiranje Operativna kontrola Komuniciranje Koordiniranje / ohrabrivanje timskog rada preko poslovnih segmenata Koordiniranje / ohrabrivanje timskog rada preko poslovnih funkcija Motivacija Nagrađivanje na osnovu poređenja stvarnih rezultata sa budžetom

ZADOVOLJNO/ NEZADOVOLJNO NIJE BROJ VEOMA NEUTRALNO /VEOMA PRIMENJIVO ISPITANIKA ZADOVOLJNO NEZADOVOLJNO 49,2%

27,7%

21,6%

1,5%

459

55,8%

24,1%

17,9%

2,2%

457

64,9% 49,5%

18,3% 27,1%

15,9% 21,9%

0,9% 1,5%

459 457

35,5%

33,6%

27,2%

3,7%

459

41,8%

31,9%

24,6%

1,8%

455

43,0%

32,1%

24,0%

0,9%

458

45,7%

26,3%

22,8%

5,3%

457

Prikazana istraživanja pokazuju da budžetiranje trpi kritike, ali i opstaje. Očigledno ovaj proces ima i dalje veliku važnost na različitim područjima. Njihova korisnost najviše dolazi do izražaja na područjima gde su oni tradicionalno važni: operativnom planiranju i operativnoj kontroli, gde samo 3,9%, odnosno 4,1% ispitanika misli da oni nisu baš ili nisu uopšte korisni. Možda je pomalo iznenađujuće, imajući u vidu stepen i oštrinu kritika, da samo 10,5% ispitanika smatra da na području strategijskog planiranja budžeti nisu korisni. Možda, na prvi pogled, izgleda da ova istraživanja o korisnosti i zadovoljstvu budžetskim procesom izgledaju kontradiktorno. Ovo zbog toga što je daleko veći procenat onih koji nisu zadovoljni ili su veoma nezadovoljni sistemom budžetiranja od onih koji smatraju da on nije koristan. Međutim, ovakvi rezultati su, po našem mišljenju, logični. Naime, ne treba poistovećivati mišljenja da nešto nije korisno zato što je naša praksa nezadovoljavajuća. Baš na ovom mestu treba tražiti prostor za unapređenja na ovom području. Usavršavanja na ovom području su prisutna u praksi i preduzećima koja ih prihvataju donose značajne koristi. U tom kontekstu napori idu u dva pravca. Prvi pravac je vezan za usavršavanje postojeće budžetske prakse („better budgeting“). Drugi pravac je radikalniji i podrazumeva napuštanje budžetiranja („beyond budgeting“). Naši napori u ovom radu usmereni su na usavršavanje procesa budžetiranja na način koji bi, između ostalog, omogućio da bude efikasniji u povezivanju strategije sa operativnim aktivnostima i doprineo rešavanju problema brzog reagovanja na česte promene u neizvesnom okruženju u nekom realnom vremenu. Dodatni razlog su i istraživanja koja su vršili Libby i Lindsay koja ukazuju da od 79% preduzeća koja budžete koriste za kontrolu, samo 1% planira da napusti proces budžetiranja, 5% će možda to učiniti, dok 94% nema tu nameru. Ista istraživanja su potvrdila da sistem budžetiranja u samo 8% ispitanih preduzeća ne stvara nikakvu dodatu vrednost ili smanjuje već stvorenu vrednost.11

Libby, T., Lindsay, M., op. cit. p. 60.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

4. UNAPREDENJE KVALITETA SISTEMA BUDŽETIRANJA U ovom radu pod tradicionalnim sistemom budžetiranja podrazumevamo proces razvijanja tzv. statičkih (fiksnih) budžeta za samo jedan nivo aktivnosti i za unapred utvrđeni period vremena (najčešće za godinu dana, a unutar toga po kvartalima i mesecima), koji se zasniva na primeni konvencionalnih sistema obračuna troškova. U tom kontekstu bolje bužetiranje (better budgeting) obuhvata sva moguća poboljšanja, u smislu nadogradnje postojećih ili primene novih ideja, pristupa i tehnika koje idu u pravcu otklanjanja ili smanjenja nedostataka tradicionalnih sistema, odnosno u pravcu razvijanja efikasnijih budžetskih sistema koji bi mogli da predstavljaju konkurentsku prednost preduzeća. Polazeći od već iznetih nedostataka tradicionalnih sistema, novih izazova, kao i brojnih istraživanja vršenih na ovom području, mi prepoznajemo osam ključnih poboljšanja koja bi značajno unapredila tradicionalnu budžetsku praksu: čvršće povezivanje kreiranja vrednosti za vlasnike sa operativnim budžetiranjem, primenu budžetiranja zasnovanog na aktivnostima, primenu roling prognoza i roling budžetiranja, primenu fleksibilnog budžetiranja i „šta ako“ analize, kombinovanu primenu inkrementalnog i budžetiranja zasnovanog na nuli, primenu integralnih sistema merenja performansi, primenu etičkog participativnog budžetiranja i primenu benčmarkinga u odmeravanju performansi. Na slici 1 prikazani su odnosi (ali i veze) između tradicionalnog i naprednijeg (poboljšanog) budžetiranja, kao i mogućnosti otklanjanja karakterističnih nedostataka.

SLIKA 1. OD TRADICIONALNOG KA BOLJEM BUDŽETIRANJU

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

Naravno, već i sama najava mogućih poboljšanja tradicionalnog sistema budžetiranja, onako kako smo ga definisali, nagoveštava da ono što označavamo kao bolje budžetiranje (better budgeting) se mnogo razlikuje od tradicionlnog budžetiranja. Međutim, ne mislimo da je nivo razlika previše bitan. Bitno je da proces budžetiranja u nekoj formi opstaje i da ga je moguće osmisliti na način da delotvorno ispunjava svoje funkcije.

4.1. Kreiranje vrednosti za vlasnike Stvaranje vrednosti se nalazi u osnovi funkcionisanja preduzeća. Razumljivo, sposobnost stvaranja vrednosti za vlasnike, što je moguće ostvariti istovremenim stvaranjem vrednosti i za druge stejkholdere, nameće se kao kriterijum za procenu uspešnosti preduzeća i njegovog menadžmenta. Mogli bismo reći da je stvaranje vrednosti za vlasnike i ranije i danas jednako legitiman cilj. Razlike ipak postoje u načinu shvatanja i izražavanja stvorene vrednosti. Dugo godina unazad održanje uloženog kapitala, kao minimalni cilj, i stvaranje dobitka, kao dugoročna orijentacija preduzeća, predstavljali su okvir razmišljanja i ponašanja menadžmenta. Pokriće poslovnih rashoda, plaćanje kamata kreditorima i poreza na dobitak državi bili su uslovi da višak preko toga proglasimo uvećanjem kapitala (dobitkom) koje pripada vlasnicima. Na ovome su se temeljili očekivani prinosi, to su bile relevantne vrednosti u procesu projektovanja ostvarenja, indikatori performansi i osnova za kreiranje podsticajnih sistema. Današnje viđenje dodate vrednosti je posledica drugačijeg viđenja uspešnosti preduzeća iz perspektive investitora. U tom kontekstu, granica prihvatljive uspešnosti se postavlja na višem nivou. Investitori priznaju dodatu vrednost tek onda kada je obezbeđeno pokriće ukupnih troškova kapitala, dakle, i troškova duga i troškova akcijskog kapitala. Ako tako definisane dodate vrednosti nema ili ako je ona ispod očekivanja investitora, onda će preduzeće teže pribavljati kapital, tržišna vrednost će padati i njihovi prinosi će biti manji. Samo po sebi se podrazumeva da strategijsko planiranje i operativno budžetiranje nisu nezavisne aktivnosti, da operativno proizilazi iz strategijskog i da te veze moraju da budu kontinuirano održavane. Utoliko neverovatnije zvuče rezultati istraživanja prema kojima samo 27% kompanija integriše strategijske i taktičke planske aktivnosti. Povezivanje strategije i njene primene sa operativnim budžetiranjem, između ostalog, podrazumeva povezivanje merila profitabilnosti preduzeća iz perspektive investitora, pri čemu prvenstveno mislimo na merila stvorene dodate vrednosti (MVA, EVA), tržišnih merila performansi (zarada po akciji, P/E racio, P/B racio, dividendni prinos, ukupni prinos akcionara) i operativnih merila performansi (pokazatelji profitabilnosti, solventnosti, efikasnosti upravljanja, likvidnosti). Postavlja se pitanje zašto je ovo neophodno. Upravo zbog mogućnosti da različite interesne grupe različito vide performanse preduzeća. Iz perspektive investitora sasvim su logična očekivanja da menadžment preduzeća bira i efikasno primenjuje strategiju koja će omogućiti stvaranje dodate vrednosti, odnosno prinosa koji je veći od očekivanog prinosa davaoca kapitala (akcionara i kreditora). Budući da se vrednost preduzeća određuje na tržištu, onako kako je vide investitori, menadžment mora respektovati zahteve investitora. Problem je, međutim, u tome što tržišni pokazatelji, a naročito pokazatelji stvaranja dodate vrednosti

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

nisu dovoljno operativni za tekuće odlučivanje. Napori da se identifikuju konkretni pokretači stvaranja vrednosti dovode nas do operativnih mera performansi zahtevajući njihovu još dublju analizu. Čvrste veze između procesa stvaranja vrednosti, postavljanja i primene strategije, s jedne, i operativnog budžetiranja, s druge strane, moraju postojati. Pri tome, pojedinačno nisu dovoljne ni operativne ni mere stvaranja vrednosti. Nužno je njihovo povezivanje. Dakle, ukoliko želimo bolje budžetiranje i ukoliko želimo da i sam proces budžetiranja bude u funkciji stvaranja dodate vrednosti, u proces projektovanja tražnje, aktivnosti, resursa i finansijskih rezultata moramo inkorporirati očekivanja investitora u pogledu stvaranja dodate vrednosti za vlasnike. To, dalje, podrazumeva prevođenje merila dodate vrednosti na operativne, za potrebe odlučivanja odgovarajuće mere, i identifikovanje pokretača vrednosti na koje možemo uticati da bismo dostigli očekivane vrednosti. U suprotnom, držanje lestvice za procenu uspešnosti na nivou stope troškova pozajmljenog kapitala izlažemo se riziku da već u fazi projektovanja postavimo ciljeve koji nisu u skladu sa očekivanjima onih koji na tržištu kapitala vrednuju preduzeće i da već u toj fazi to ima nepovoljan uticaj na kretanje cena akcija.

4.2. Budžetiranje zasnovano na aktivnostima Rast kompleksnosti poslovanja preduzeća pod uticajem čestih promena u okruženju, intenzivnih pritisaka konkurencije, brzo menjajućih zahteva kupaca, skraćivanja životnog ciklusa proizvoda, pojave tehnoloških inovacija i sl. komplikuje proces upravljanja performnsama preduzeća. Porast ukupnih troškova i rast opštih troškova u njihovoj strukturi, kao i moguće potencijalne uštede na ovom području zahtevaju primenu budžetiranja zasnovanog na aktivnostima (Activity Based Budgeting – ABB). Zapravo, efikasno upravljanje troškovima u kalkulativnom smislu podrazumeva spuštanje na nivo izazivača troškova i potrebnih resursa kako bi se preko preciznije alokacije troškova stvorila kvalitetnija osnova za odlučivanje. Imperativ je prepoznati troškove koji dodaju vrednost i podvojiti ih od onih koji to ne čine i koje treba eliminisati kao takve. U tom kontekstu primena ABB pristupa trebalo bi da doprinese efikasnoj alokaciji resursa, koja je konzistentna sa zahtevima stvaranja dodate vrednosti. Primena ABB pristupa se odvija u dva međusobno tesno povezana dela jednog celovitog procesa budžetiranja. Prvi se uobičajeno označava kao operativni, dok je drugi finansijskog karaktera. U okviru svakog od njih potrebno je postići odgovarajuću ravnotežu koja je preduslov za optimiziranje rezultata. Pregled funkcionisanja ABB pristupa prikazan je na slici 2.12 U okviru operativnog dela ABB procesa, baš kao i u okviru finansijskog dela, centralno mesto pripada aktivnostima koje treba izvršiti i resursima koje treba utrošiti da bi se izašlo u susret iskazanoj tražnji i da bi se ostvario planirani finansijski rezultat. Zapravo u okviru operativnog dela se polazi od procenjene tražnje za proizvodima i uslugama koju treba konvertovati na pojedinačne aktivnosti, tj. aktivnosti koje su neophodne da bi se proizvela tražena količina proizvoda. Pri tome, prvo je potrebno utvrditi neophodne aktivnosti, kao i stopu potrošnje aktivnosti (količina svake aktivnosti koja je neophodna da bi se proizvela 12

Consortium for Advanced Manufacturing – International, Cost Management Systems Activity Based Planning and Budgeting Group, prema: Hansen, S., Van der Stede, W., op.cit. p. 100.

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

SLIKA 2. PREGLED ABB PRISTUPA

jedna jedinica proizvoda), da bi se njenim množenjem sa brojem traženih jedinica utvrdio obim neophodnih aktivnosti za realizaciju tražnje. Prevođenjem zahtevanih aktivnosti u potrebne resurse za njihovo izvršenje uz pomoć stope potrošnje resursa (količina svakog resursa koji je neophodan da se obavi neka aktivnost) dolazi se do obima potrebnih resursa da bi se zadovoljila projektovana tražnja za proizvodima i uslugama. Ključni zadatak u ovom delu primene ABB pristupa je dostići operativnu ravnotežu između potrebnih i stvarno dostupnih resursa. Problemi naravno postoje kada ravnoteže nema, bilo da ne postoji dovoljno kapaciteta, bilo da postoji višak. U prvom slučaju preduzeće propušta prilike da stvori dodatne prihode prodajom traženih količina, dok u drugom slučaju ima troškove koji nisu u funkciji stvaranja dodate vrednosti. U oba slučaja efekti po ostvarenja preduzeća biće negativni, odnosno manji od mogućih. Doprinos primene ABB pristupa na ovom nivou ogleda se u tome što probleme čini vidljivim i upućuje nosioce budžetskog procesa na njihovo otklanjanje (upošljavanje neiskorišćenih resursa, prodaja, ustupanje drugima na privremeno korišćenje u slučaju viška, ili efikasnije korišćenje postojećih kapaciteta, proširenje postojećih ili zakup u slučaju nedostatka kapaciteta). Zapravo, primena ABB pristupa omogućava delovanje na više različitih područja u procesu dostizanja operativne ravnoteže: potrošnju resursa, potrošnju aktivnosti, raspoložive kapacitete i, na kraju, ako je potrebno, na tražene količine.13 Preduslov za kreiranje finansijskih projekcija je postizanje operativne ravnoteže, što je razumljivo budući da je besmisleno projektovati finansijska ostvarenja za neizvodljive

Uopšte o primeni ABB pristupa i prednostima njegove primene više videti: Isto, p. 98-101.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

operativne planove. Pri tome, dok se u operativnom delu ABB pristupa zahteva ravnoteža između potrebnih količina resursa i traženih količina proizvoda, u finansijskom delu se zahteva balans između projektovane i zahtevane (očekivane) stope prinosa. Naravno, problem opet postoji ako pomenute ravnoteže nema. Možda je manji problem, u smislu ulaganja napora da se neravnoteža otkloni ako su projektovana ostvarenja iznad očekivanih. Tada su, ili ciljna ostvarenja postavljena na nerealno niskom nivou, ili su načinjene greške u prethodnim fazama primene ABB pristupa. U drugom slučaja, kada su projektovana ostvarenja ispod očekivanih, što je češća situacija, mora se tragati za mogućnostima uspostavljanja ravnoteže. U tom smislu, pored mogućnosti delovanja na sve prethodno navedene elemente u operativnom delu ABB pristupa aktivnosti mogu biti usmerene na nabavne cene resursa i prodajne cene proizvoda i usluga. Primena ABB pristupa ima za rezultat da menadžeri na nižim nivoima bolje razumeju šta se od njih očekuje, preciznije projekcije troškova prihoda i rezultata, novčanih tokova i finansijske pozicije preduzeća, a samim tim i kvalitetnije odlučivanje. Naravno, primena bilo kog instrumenta je uvek povezana sa troškovima, a ne samo sa koristima, te otuda i potreba kratkoročnog razmatranja primene ABB pristupa u okviru cost–benefit analize.

4.3. Kontinuirano budžetiranje Poslovanje preduzeća u uslovima neizvesnosti i visoko konkurentskog okruženja nije spojivo sa tradicionalnim statičkim budžetiranjem koje, između ostalog, podrazumeva razvijanje parcijalnih budžeta i master budžeta za jedan izabrani vremenski ograničen period, najčešće godinu dana. Brzina promena u okruženju i izmena pretpostavki na kojima se statički budžeti zasnivaju čine takve projekcije pre ili kasnije tokom godišnjeg perioda neaktuelnim, uništavajući vrednost budžeta kao instrumenta za merenje performansi, kontrolu ostvarenja i podsticanje zaposlenih na dostizanje postavljenih ciljeva. Ukoliko, primera radi, usled izmenjenih tržišnih okolnosti u II kvartalu menadžment donese odluku da podrži prodaju svojih proizvoda agresivnijom reklamnom kampanjom, to znači da će doći do promena u proizvodnji, troškovima, prodaji, prihodima od prodaje, novčanim tokovima i dr., odnosno da su prvobitne projekcije promenjene. Potpuno je jasno da se ne može čekati naredni godišnji budžet da bismo ove promenjene okolnosti uvažili. Aktuelizacija je neophodna odmah. Jedan od načina da se bolje povežu strategijski sa operativnim budžetima i da se obezbedi ažurnost projekcija je primena tzv. kontinuiranog budžetiranja i kontinuiranih ili pokretnih budžeta (rolling budget). Primena kontinuiranog budžetiranja i pokretnih (roling) budžeta podrazumeva kontinuirano ažuriranje vremenskog perioda za koji se pripremaju i to tako što se istekom tekućeg kvartala (ili meseca) budžetski period odmah produžava za novi kvartal (ili mesec), tako da dvanaestomesečni period uvek ostaje (videti sliku 3). Roling budžeti pretpostavljaju kontinuirano planiranje i kontinuirane prognoze.14 Pri tome, izbegava se situacija da planiranje bude jednokratno i da traje oko tri meseca (često od oktobra do decembra) i da se taj proces ponavlja u isto vreme svake godine. Izbegava se, takođe, situacija da, primera radi, preduzeće

Više videti: Neely, A., Sutclif, M., Heyns, H. (2001), Driving Value Through Strategic Planning and Budgeting, A Research Repurt from Cranfield School of Management and Accenture, New York, p. 10

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

u junu ostane sa budžetom za samo još šest meseci ili u septembru sa budžetom za tri naredna meseca. Uz sve ovo kontinuirano budžetiranje ne znači samo dodavanje sledećeg kvartala ili sledećeg meseca, već i kontinuirano ažuriranje celog novog dvanaestomesečnog perioda usled nastalih promena.

SLIKA 3. TRADICIONALNI I ROLING BUDŽETI Jan Feb Mar Apr Maj Jun Jul Avg Sep Okt Nov Dec Jan Feb Mar Apr Maj Jun Jul Avg Sep Okt Nov Dec Q1

Tradicionalni budžeti Kontinuirano budžetiranje - Roling budžeti

Promene u uslovima poslovanja tangiraju jednako i operativne i strategijske budžete. Imperativ povezivanja strategije sa operativnim budžetiranjem podrazumeva aktuelnost i jednih i drugih projekcija, odnosno primenu roling budžetiranja i na jednom i na drugom području. Međutim, za razliku od operativnog budžetiranja gde se rulanje vrši na kvartalnom ili mesečnom nivou, u strategijskim budžetima, zbog dužeg vremenskog horizonta (najčešće 3-5 godina), kontinuiranu nadogradnju izabranog budžetskog perioda treba vršiti na godišnjem nivou. Svake godine sa istekom prethodne dodaje se nova godina, što omogućava postojanje uvek aktuelnog strategijskog budžeta za isti vremenski period. Neke kompanije, kao što je Nec Corporation iz Japana, na roling osnovi razvijaju dugoročne petogodišnje planove, i to tako što svake godine ponovo ažuriraju petogodišnji period. U isto vreme Nec Corporation godišnje budžete ažurira svakog meseca.15 Naravno, cilj je uspostavljanje čvršće veze između strategijskog i operativnog planiranja. Kontinuirane prognoze omogućavaju zatvaranje gepa između aktuelnih dešavanja i prvobitno učinjenih projekcija. U isto vreme, roling budžetiranje podrazumeva zatvaranje gepa između strategijskih i operativnih budžeta, stvarajući na taj način uslove da operativni budžet bude instrument za ostvarenje strategijskih ciljeva. Neophodnost primene kontinuiranog budžetiranja nije vezana samo za pružanje neposredne pomoći menadžmentu u vođenju tekućih poslova. Kontinuirano budžetiranje ima, uslovno rečeno, i svoju eksternu dimenziju od strategijskog značaja za interese vlasnika. Mislimo ovde prvenstveno na javne kompanije čijim se hartijama od vrednosti trguje. Imajući u vidu informaciono asimetričnu poziciju investitora, jasna je njihova potreba da prepoznaju signale koji dolaze iz preduzeća. Procena budućih performansi na osnovu učinjenih projekcija (naročito dugoročnih, ali i kratkoročnih) u tom kontekstu biva ugra-

Horngren, C., Bhimani, A., Datar, S., Foster, G. (2002), Management and Cost Accounting, Pearson Education Limited, London, p. 475.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

đena u cenu akcija. Štete od pogrešnih projekcija prisutne su u oba slučaja i kada su perspektive potcenjene i kada su one precenjene. U prvom slučaju, propuštaju se prilike za adekvatan rast cena akcija. U drugom slučaju, nakon saznanja da očekivanja nisu ili neće biti ispunjena, cene akcija obično padaju.

4.4. Fleksibilno budžetiranje i „šta ako“ analiza Fleksibilno budžetiranje i fleksibilni budžeti omogućavanjem brzih projekcija finansijskih ostvarenja za različite nivoe aktivnosti i prevođenjem projektovanih ostvarenja na ostvareni nivo aktivnosti, su značajno unapredili proces tradicionalnog statičkog budžetiranja i proces kontrole zasnovan na statičkim budžetima. Na ovaj način stvara se mogućnost da se promene u okruženju, u smislu promene tražnje, strukture asortimana, prodajnih i nabavnih cena, ili promene u internoj zoni preduzeća na području promena u efikasnosti brzo ugrađuju u postojeće projekcije, značajno podižući ažurnost procesa budžetiranja. Pored toga, fleksibilno budžetiranje olakšava pokretno (roling) budžetiranje. Lynn i Madison ističu da „fleksibilni roling budžet“ može da bude izuzetno koristan instrument za finansijske menadžere u procesima planiranja i kontrole poslovanja kompanija.16 Sistem fleksibilnog budžetiranja daje solidne rezultate u uslovima kada je dovoljna kontrola na nivou centara odgovornosti i njihovih menadžera pomoću analize odstupanja zasnovane na unapred definisanim standardima. Međutim, zasnivanje fleksibilnog budžetiranja na konvencionalnim sistemima obračuna troškova u uslovima postojanja visoko konkurentnog okruženja nije dovoljno. Usmeravanje pažnje na utvrđivanje cene koštanja dominantno prema zahtevima zvaničnog bilansiranja i poznavanje u tom procesu samo varijabilnih i fiksnih troškova imaju za posledicu da dobar deo troškova koji su vezani za dizajniranje i razvoj proizvoda, prodaju, dostavu, postprodajne usluge i dr. bude ignorisan sa stanovišta potrebe njihovog vezivanja za proizvode, usluge ili kupce. U proizvodnji ukupan iznos fiksnih troškova se ne dodeljuje pojedinačnim proizvodima u uslovima primene varijabilnog obračuna, koji stoji u osnovi fleksibilnog budžetiranja. Ukoliko se koristi obračun po punim standardnim troškovima alokacija ovih fiksnih troškova se vrši pomoću izabranog ključa (najčešće uz pomoć radnih i mašinskih sati). Međutim, jedan deo fiksnih troškova proizvodnje kojima tradicionalni sistemi obračuna priznaju fiksni karakter, nisu potpuno nezavisni od obima proizvodnje i prodaje, uprkos tome što se ne mogu direktno vezati za pojedinačne proizvode, usluge ili kupce. Dakle, alokacija opštih troškova po centrima (mestima) odgovornosti ne omogućava kvalitetno utvrđivanje troškova po proizvodima, uslugama i kupcima. Primena ABB pristupa i stavljanje u fokus aktivnosti i potrebnih resursa pretpostavlja spuštanje ideje fleksibilnog budžetiranja na niže hijerarhijske nivoe troškova. To omogućava preciznije projekcije, ali u isto vreme širi osnovu za kontrolu putem odstupanja koja se mogu dekomponovati na odstupanja u obimu proizvodnje, asortimanu, prodajnim cenama, obimu izvršenih aktivnosti, obimu korišćenih resursa i nabavnim cenama resursa. Širenje seta uzročnika troškova na aktivnosti i povezivanje nosilaca troškova sa aktivnostima koje treba obaviti i resursima koji su za to neophodni čini vidljivijim veze između promena u obimu i promena u troškovima. Fleksibilni pristup u uslovima primene ABB

Lynn, M., Madison, R. (2004), A Closer Look at Rolling Budgets, Management Accounting Quarterly, Fall, p. 61.

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

pristupa nas sada navodi na razmišljanje o fleksibilnosti resursa, budući da se sada aktivnosti i resursi ponašaju fleksibilno u odnosu na njima odgovarajući obim aktivnosti. Širenje kruga troškova koji nisu fiksni primorava nas da fleksibilni pristup u okviru primene ABB pristupa stavimo u širi kontekst „šta ako“ analize. Pri tome, „šta ako“ analiza pomaže menadžerima da predvide šta će se desiti sa resursima ako dođe do poboljšanja u poslovnom procesu, ako se promene neke komponente, ako dođe do promena u dizajniranju proizvoda, strukturi asortimana, izboru novih dobavljača, nabavci savremenijih mašina i sl. Analiza „šta ako“ pomaže menadžerima da anticipiraju buduće resurse koji će nastati kao posledica odluka u tekućem periodu.17 Moguće uspostavljanje veza između karakteristika proizvoda ili karakteristika kupaca sa potrošnjom aktivnosti i potrošnjom resursa omogućava da projektujemo efekte eventualnih promena na tom području na ostvarenja preduzeća. Pri tome, „šta ako“ analiza se ne odnosi samo na resurse koji su neposredno zavisni od obima i liče na varijabilne troškove, već i na resurse koji imaju karakter angažovanih resursa (commited resources) čije prisustvo ne zavisi od toga u kojoj meri će se kapacitet koristiti. Sve ovo doprinosi većoj pouzdanosti projekcija, ali i kvalitetnijoj informacionoj podlozi za odlučivanje.

4.5. Selektivna primena budžetiranja sa nultom osnovom Budžetiranje sa nultom osnovom (Zero–Based Budgeting - ZBB), suprotno inkrementalnom pristupu koji proces budžetiranja vidi kao inkrementalni proces u kome se budžeti prethodnih godina podešavaju u skladu sa očekivanim promenama, u procesu projektovanja rashoda uvek polazi od početka, od nulte osnove, kao da je reč o aktivnostima koje se projektuju prvi put. Drugim rečima, primena ZBB pristupa podrazumeva da pre ikakvog određivanja iznosa resursa treba preispitati opravdanost preduzimanja različitih aktivnosti i izvršiti njihovo rangiranje po prioritetima. Sve to „... navodi menadžere da maksimiraju tržišnu vrednost preduzeća identifikovanjem i eliminisanjem onih aktivnosti čiji ukupni troškovi nadilaze ukupne koristi“.18 Kontinuirano preispitivanje postojećih i potencijalnih troškova u okvirima cost–benefit analize i alociranje resursa prema utvrđenim prioritetima, trebalo bi logično da vodi smanjenju troškova. Otuda aktuelnost ideja na kojima se zasniva ZBB pristup i danas. Mnogi su ZBB pristup videli kao najbolji pokušaj u poslednjih 40 godina da se prevaziđu slabosti tradicionalnog budžetiranja, budući da izbegava da neefikasnost i netačnosti prethodnih godina budu ugrađeni u nove budžete.19 Međutim, mora se priznati da, iako je ZBB nastao još 70-ih godina, on nikada nije doživeo široku primenu u praksi. Razloga za to ima više. Prvo, on je podesan za primenu tamo gde ne postoji lako vidljiva veza između inputa i autputa, odnosno u situacijama kada menadžment može unapred definisati količinu usluga koju želi, ali ne može odrediti potreban iznos sredstava koji u te svrhe treba potrošiti.20 Samim tim, opravdanost njegove primene je vezana više za neprofitne organizacije i vladine institucije. U proizvodnim preduzećima njegova primena se ograničava na područja u kojima dominiraju diskrecioni rashodi (istraživanje i razvoj, promotivne aktivnosti,

Više pogledati: Kaplan, R., Cooper, R. (1998), Cost and effect – Using Integrated Cost Systems to Drive Profitability and Performance, Harvard Business School Press, Boston, p. 313-316. 18 Zimmerman, J. (1995), Accounting for Decisoin Making and Control, Richard D. Irwin, Homewood, Illinois, p. 237. 19 Neely, A., Sutclif, M., Heyns, H., op.cit. p. 10. 20 Više videti: Drury, C. (2005), Management Accounting for Business, Thomson Learning, London, p. 289-290. 17

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

edukacija zaposlenih, administrativni troškovi i dr.). Drugo, kontinuirano preispitivanje opravdanosti svih aktivnosti i svih resursa zahteva previše vremena, frustrirajuće deluje na menadžere koji su pod stalnim pritiskom dokazivanja opravdanosti različitih aktivnosti i, što je najvažnije, sve to mnogo košta. Uz sve to ni supervizori koji odobravaju resurse često nemaju dovoljno vremena da procenjuju različite aktivnosti ni dovoljno informacija da odlučuju o prioritetima.21 Upravo zbog prethodno navedenih razloga poboljšanje budžetiranja i stvaranje boljih budžeta podrazumeva selektivan pristup u primeni ZBB. Selektivnost se pri tome ogleda u odabiru područja odgovornosti u kojima će biti primenjen ili još i dublje u odabiru glavnih aktivnosti u okviru nekog područja. Visoki troškovi i veliki obim posla zahtevaju i selekciju vremenskog perioda kada ZBB primenjivati. Po pravilu on se ne primenjuje u redovnim godišnjim intervalima, već često petogodišnje. Kompromisno i praktično primenjivo rešenje može da bude i tzv. prioritetno inkrementalno budžetiranje (priority incremental budgeting) koje podrazumeva da sve dodatne aktivnosti ili svaka promena u budžetima budu predmet detaljnog preispitivanja u kontekstu cost–benefit analize i da alokacija resursa bude usmerena prema aktivnostima koje su prioritetne i gde je odnos između troškova i koristi zadovoljavajući. Dakle, u procesu usavršavanja procesa budžetiranja moguća je selektivna primena ZBB pristupa. On bi mogao da pomogne da se prepoznaju suvišne aktivnosti, odnosno one koje ne doprinose stvaranju vrednosti, kao i one aktivnosti koje se ne odvijaju dovoljno efikasno i gde je moguće ostvariti manja ili veća poboljšanja.

4.6. Primena integralnih sistema merenja performansi Odsustvo povezanosti tradicionalnih budžeta u praksi sa strategijom je verovatno jedan od najviše zabrinjavajućih problema koji opterećuje tradicionalno budžetiranje. Potpuno je neprihvatljiva situacija u kojoj strateški planeri kreiraju strategiju koja će kroz proces stvaranja dodate vrednosti omogućiti da budemo bolji od drugih, dok, na drugoj strani, nosioci procesa operativnog budžetiranja projektuju godišnje ciljeve, godišnje finansijske rezultate, novčane tokove i dividende koji su nezavisni od stvorenih dugoročnih prognoza. Ranije smo već naveli da istraživanja pokazuju da samo 27% preduzeća integriše strategijske i taktičke aktivnosti (Banham, 1999). Možemo zamisliti posledice pravljenja projekcija za potrebnim resursima koje nisu usklađene sa strategijskim ciljevima i koje nisu u funkciji testiranja efekata primene strategije i kontrole njene implementacije. Drugi važan problem, tesno povezan sa prethodnim, koji takođe opterećuje tradicionalno budžetiranje tiče se dominantne orijentacije na finansijska merila performansi. Iako ne želimo da dovodimo u pitanje važnost finansijskih merila ipak moramo reći ne samo da ne postoji jedno univerzalno merilo performansi, već ni da čitav set finansijskih mera nije dovoljan da uspešno isprati procese implementiranja strategije i stvaranja očekivane dodate vrednosti. Oplemenjivanje budžetskog procesa jednim multidimenzionalnim i u pogledu izbora mera pažljivo izbalansiranim pristupom merenju performansi svakako bi značajno

Isto

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

unapredilo efikasnost procesa budžetiranja. U tom smislu, na važnosti dobijaju integralni sistemi merenja performansi koji mogu da povežu strategiju sa operativnim aktivnostima, obezbede balans između finansijskih i nefinansijskih mera i preduprede kratkoročno na račun dugoročnog ponašanja. Uspostavljanje čvrstih veza na relaciji „strategija – neophodne aktivnosti da bi se strategija ostvarila – potrebni resursi za odvijanje aktivnosti – očekivani rezultati“ je preduslov usavršavanja budžetskog procesa. Ako ovih veza nema, to će nas voditi pogrešnim investicijama, pogrešnom nagrađivanju menadžmenta i smanjenju vrednosti za vlasnike. Jedan od najzastupljenijih integralnih sistema merenja performansi, kako u literaturi tako i u poslovnoj praksi, je Balance Scorecard. Reč je o sistemu u čijoj osnovi leže ideje o povezivanju strategije i aktivnosti koje treba preduzeti, koji kroz pažljivo izabrani balansirani set finansijskih i nefinansijskih mera, raspoređenih u četiri perspektive (finansijska perspektiva, perspektiva kupaca, perspektiva internih poslovnih procesa i perspektiva učenja i rasta) stvara okvir za uspešno upravljanje performansama. Implementiranje strategije pretpostavlja usredsređenost na sve aspekte poslovanja, odnosno na sve perspektive. Stvaranje vrednosti za vlasnike kao cilj se u profitno orijentisanim preduzećima ne dovodi u pitanje. Ipak, preduslov za to je, između ostalog ili pre svega, stvoriti vrednost za kupce. To dalje znači prepoznati kupce i tržišne segmente koji su od značaja za realizaciju strategije, identifikovati šta oni očekuju, šta je za njih dodata vrednost, ali to znači i razvijanje niza mera za upravljanje kupcima. Stvaranje vrednosti za kupce, a preko toga i za vlasnike, dalje implicira unapređenje poslovnih procesa (efikasnije upravljanje razvojem proizvoda, proizvodnjom, postprodajnim uslugama, unapređenje saradnje sa dobavljačima i sl.). Imperativ je razviti efikasne mere za ključne procese koji doprinose stvaranju vrednosti. U osnovi perspektive učenja i rasta stoji sposobnost da se preduzeće menja i usavršava. Upravljanje ljudskim potencijalima, informatičkim i organizacijskim kapitalom može da bude pokretačka snaga za sve ostale aktivnosti. Konačno implementiranje strategije kroz sve perspektive moralo bi da ide u pravcu unapređenja finansijskih rezultata. Dostizanje očekivanih finansijskih efekata primene strategije nije naravno jedini, ali je sasvim sigurno i dalje visoko rangirani cilj. Svaka od ovih perspektiva je tesno povezana sa svakom drugom i svaka od njih pojedinačno ima ograničene domete ako se izolovano posmatra. Posle svega, integrisanje dugoročnog strategijskog planiranja i operativnog budžetiranja mora da bude nešto što se samo po sebi podrazumeva. Budžeti moraju podržavati realizaciju strategiju. Kaplan i Norton sugerišu kompanijama da u procesu povezivanja dugoročnih strategijskih ciljeva sa godišnjim budžetima slede svojevrsnu silaznu kaskadnu proceduru (step–down procedure). Put od strategije do budžeta (videti sliku 4)22 podrazumevao bi: 1) prevođenje strategije u Balanced Scorecard definisanjem stregijskih ciljeva i mera, 2) postavljanje zahtevnih ciljeva po dubini (na svim nivoima) organizacije, tako da oni odražavaju specifične prilike i izazove, 3) identifikovanje strategijskih inicijativa i zahteva za resursima, 4) odobrenje potrebnih finansijskih i ljudskih resursa i, konačno, 5) njihova ugradnja u godišnji budžet. Nesumnjivo primena Balanced Scorecard-a značajno unapređuje proces budžetiranja. To naročito dolazi do izražaja na području povezivanja strategije sa operativnim

Kaplan, R., Norton, D. (2001), The Strategy Focused Organisation, Harvard Business School Pres, Boston, p. 281.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

SLIKA 4. KASKADNA PROCEDURA POVEZIVANJA STRATEGIJE SA BUDŽETIMA

budžetima gde se sprečava trošenje resursa koje nije u funkciji realizacije strategije i stvaranja dodate vrednosti. Dalje, Balanced Scorecard omogućava povezivanja, odnosno prevođenje strategija u aktivnosti i eliminisanje onih koje ne stvaraju vrednosti i usavršavanje onih aktivnosti gde postoji prostor za njihovo efikasnije odvijanje. Vredno je pomenuti i mogućnosti uspostavljanja balansa između zahtevane efektivnosti i neophodne interne efikasnosti, uravnotežavanja finansijskih i nefinansijskih merila uspeha kroz više različitih međusobno povezanih perspektiva, bolje povezivanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva i efikasnije signalizacije potencijalnih problema koji stoje na putu uspešne implementacije strategije. Svemu ovome treba dodati mišljenje da Balanced Scorecard prisiljavajući svakog učesnika da pokaže vezu između traženih resursa i strategije, smanjuje prostor za igranje budžetskih igara i ograničava praksu „tražiti malo više i odobriti malo manje“. Tim Reason ističe da se prosečni broj dana za pripremanje tradicionalnog budžeta sa 80 smanjuje na 63 dana u onim organizacijama koje usklađuju svoje budžete sa strategijom.23

4.7. Participativno i etičko budžetiranja Generalno, primena participativnog pristupa u procesu budžetiranja podrazumeva aktivno učešće menadžera i drugih nosilaca budžetskog procesa na nižim nivoima organizacije i upravljačke strukture u stvaranju parcijalnih, a preko njih i master budžeta. Takav pristup pretpostavlja prenošenje prava na odlučivanje na menadžere na nižim nivoima čime oni dobijaju stvarnu slobodu da predlažu i raspravljaju o postavljenim standardima u budžetima i da imaju stvarni uticaj na prihvaćene ciljeve. Kao takvo, participiranje je, između ostalog, sračunato na ohrabrivanje (uključujući i kompenzacije) menadžera i drugih zaposlenih na ponašanje koje bi bilo usmereno na ostvarenje širih korporativnih ciljeva i koje ne bi bilo u suprotnosti sa interesima vlasnika. Kovalevski i dr. ističu da u jednom širem shvatanju, u smislu učešća i uticaja, participiranje u budžetiranju obuhvata konzistentno izveštavanje menadžera na višim od strane 23

Reason, T. (2005), Budgeting in the Real World, CFO Magazine, July, 2005. p. 44.

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

menadžera na nižim nivoima, bilateralno pregovaranje, socijalne interakcije između grupa i prenošenje nekih ovlašćenja za odlučivanje menadžerima na nižim hijerarhijskim nivoima (šira prava na transfer sredstava tokom budžetskog perioda, šira prava na prilagođavanja budžeta izmenjenim okolnostima ili manja ograničenja na inicijalne budžetske predloge preko politike organizacije i budžetskih formula).24 Participativno budžetiranje je svojstveno i tradicionalnom budžetiranju. Velika i složena preduzeća, koja su po pravilu divizionalno strukturirana i sa naglašenom tržišnom diversifikacijom poslovnih aktivnosti, visokim stepenom decentralizacije ovlašćenja i odgovornosti i čestom geografskom disperzijom aktivnosti su gotovo prinuđena da primenjuju participativni pristup. Izražena poslovno–upravljačka kompleksnost takvih preduzeća govori tome u prilog. Postoji nekoliko ključnih razloga za upotrebu participativnog pristupa. Prvo, involviranje menadžera i drugih zaposlenih na nižim nivoima u proces budžetiranja smanjuje informacionu asimetriju, koja u ovom kontekstu označava situaciju u kojoj se menadžeri na nižim nivoima nalaze u informaciono superiornijoj poziciji kada je u pitanju njihovo radno okruženje u odnosu na više nivoe menadžmenta. Drugo, pariticipativni pristup podrazumeva višesmerno komuniciranje i razmenu različitih informacija (specijalizovana znanja) koje su razasute po celom preduzeću. Na taj način stvara se osnova za kvalitetnije postavljanje ciljeva, bolju koordinaciju i podizanje efikasnosti budžetskog sistema u celini. Treće, česta diferencijacija poslovanja, kako bi se smanjili rizici koji su posledica kompleksnosti eksternog okruženja, zahteva postojanje integrativnih mehanizama koji bi obezbeđivali ostvarenje korporativnih ciljeva. Participativno budžetiranje koje omogućava koordiniranje aktivnosti različitih delova preduzeća u tom procesu može igrati važnu ulogu. Četvrto, participiranje obezbeđuje bolje razumevanje ciljeva i zadataka, veću privrženost nižih upravljačkih nivoa, postavljenim ciljevima u budžetu i veće zadovoljstvo na poslu, čime se stvara veća motivaciona snaga tako razvijenih budžeta u odnosu na one koji su nametnuti sa vrha.25 Unapređenje procesa budžetiranja ne negira važnost primene participativnog pristupa u budžetiranju. Naprotiv, pre bi se moglo reći da postoji još veće insistiranje na naporima u tom pravcu. U čemu je onda problem? Problem je u tome što povezivanje dostizanja ciljnih performansi sa sistemom kompenzacija u uslovima kada postoji informaciona asimetrija i kada niži nivoi menadžmenta učestvuju u postavljanju ciljeva otvara prostor za stvaranje tzv. budžetskih popusta ili budžetskih rezervi (budgetary slack). Reč je o svojevrsnoj rezervi koja se ugrađuje u postavljene ciljeve (zloupotrebom informacione asimetrije) kada se oni projektuju na nižem od realno dostižnog nivoa. Takva rezerva ili popust jeste izvor sticanja ličnih koristi na štetu interesa preduzeća. Reč je o potcenjivanju prihoda ili ugradnji u budžet veće potrošnje resursa nego što to postavljeni ciljevi zahtevaju. Takvi ciljevi su lakše dostižni, a samim tim lakše se dolazi i do kompenzacija koje se zasnivaju na dostizanju projektovanih performansi.

Covalevski, M., Evans, J., Luft, J., and Shields, M., Budgeting Research: Three Theoretical Perspectives and Criteria for Selective Integration, in: Chapman, C., Hopwood, A., Shields, M. (2007), Handbook of Management Accounting Research, Elsevier, Amsterdam, p. 616. 25 Više o ovome videti: Garison, R., Noreen, E. (2003), Managerial Accounting, McGraw-Hill/Irwin, New York, p. 377-379, kao i: Shields, J.F., Shields, M.D. (1988), Antecedents of participative budgeting, Accounting, Organizations and Society, Vol. 23. p. 58-60. 24

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Budući da je širenje inicijative za realizaciju strategijskih ciljeva po širini i dubini preduzeća neophodno mogli bismo reći da participiranje nema adekvatnu alternativu. Unapređenje sistema budžetiranja u takvim okolnostima pretpostavlja ulaganje napora u dva pravca. Prvo, u pravcu čvršćeg vezivanja nagrađivanja sa efektima realizacije strategije i potrebom dolaženja do konkurentne stvorene vrednosti. To podrazumeva širenje načina merenja performansi i izvan poređenja ostvarenih sa planiranim vrednostima na poređenja ostvarenja sa konkurentima, o čemu će kasnije biti više reči. Drugi pravac upućuje na stvaranje klime koja će pogodovati prihvatanju etičkog načina ponašanja u procesu participiranja u postavljanju ciljeva. Naime, nesporno je da je manipulisanje u procesu budžetiranja i etičko pitanje. Kada ugrađuju neke rezerve u budžet, menadžeri očekuju neke koristi koje su praktično posledica superiornijih znanja u odnosu na one koji ih kontrolišu. Pogrešna alokacija resursa uslovljena neetičkim procenama potrebnih resursa i viši (nezarađeni) bonusi imaju za posledicu štete drugim organizacionim jedinicama, vlasnicima i drugim interesnim grupama. Smanjenje neetičkog ponašanja i povećanje poštenja u budžetiranju podrazumeva naglašavanje važnosti principa kontrolabilnosti, participiranja u budžetiranju, kvaliteta povratnih informacija i upotrebe višestrukih mera performansi.26 Promovisanje etičkog načina ponašanja podrazumeva ne samo nagrađivanje za performanse koje su iznad projektovanih ciljeva, već nagrađivanje i za dobre procene i za dobre performanse. Na top menadžmentu je odgovornost da stvori uslove koji neće ohrabrivati neetičko ponašanje, dok je odgovornost menadžera na nižim nivoima da u neetičkom ponašanju ne učestvuju.27

4.8. Inkorporiranje elemenata benčmarkinga u budžetski proces Merenje performansi preduzeća i njihovih menadžera na različitim nivoima na osnovu dostizanja unapred fiksiranih ciljeva u tradicionalnim budžetima trpi veoma ozbiljne kritike. Brze promene u nepredvidivom okruženju takve ciljeve mogu učiniti neaktuelnim. Aktivno učestvovanje menadžera na nižim nivoima u postavljanju ciljeva sopstvenih područja odgovornosti u uslovima postojanja informacione asimetrije, videli smo, otvara mogućnost za igranje različitih budžetskih igara i čini takve ciljeve nedovoljno pouzdanom osnovom za procenu performansi. Ključni motiv za disfunkcionalno ponašanje proizilazi iz činjenice da se podsticaji, odnosno različiti kompenzacioni paketi vezuju za nivo dostizanja ciljeva postavljenih u budžetu. U tom kontekstu, jednodimenzionalno merenje performansi (u odnosu na dostizanje ciljeva u budžetu) nije dovoljno da bi se izdržali konkurentski pritisci i stvorila očekivana vrednost za vlasnike. Zbog budžetskih igara ciljevi nisu dovoljno podsticajni, a ako i jesu onda se dovodi u sumnju da li su oni dovoljno dobra osnova za kontrolu. Imajući prethodno u vidu podizanje delotvornosti sistema budžetiranja podrazumeva jedan širi pristup postavljanju ciljeva i merenju performansi. U vezi s tim, smatramo

Langevin, P., Mendoza, C. (2010), How can Organizational justice moderate the unethical behaviors induced by budgeting systems? Working Papers, presented: European Accounting Association 33rd Annual Congress, Instanbul, Turkey, May, p.2-6. 27 Mowen, M., Hansen, D. (2011), Introduction to Cost Management, South–Western, Cengage Learning, p. 388. 26

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

korisnim da se u budžetski proces inkorporiraju osnovne ideje benčmarking procesa kao instrumenta koji je usmeren na unapređenje performansi preduzeća. Ovo utoliko pre što je reč o instrumentu koji može pomoći u identifikovanju područja i procesa gde je moguće napraviti poboljšanja i što je kompatibilan sa idejama o potrebi kontinuiranog usavršavanja. Cilj benčmarkinga nije samo prepoznavanje standarda, pa čak ni utvrđivanje gepa između sopstvenih i tuđih performansi, već identifikovanje najbolje prakse koja, učenjem od drugih, može da bude adaptirana i primenjena na način da doprinosi poboljšanju performansi preduzeća.28 U procesu budžetiranja, naročito u procesima postavljanja ciljeva, merenja performansi i nagrađivanja, važnu ulogu mogu imati i eksterni i interni benčmarking. Eksterni benčmarking, naročito konkuretnski (poređenje sa direktnim konkurentima) u procesu postavljanja ciljeva nam može poslužiti, između ostalog, da unošenjem ovakve eksterne dimenzije u proces budžetitranja eliminišemo ili značajno smanjimo budžetske igre, svojstvene tradicionalnim sistemima budžetiranja, koje rezultiraju u nižim ciljevima od realno mogućih, pogrešnoj alokaciji resursa i pogrešnim kompenzacijama. Istina, takvi ciljevi, u zavisnosti od veličine postojećeg gepa mogu da budu veoma zahtevni (stretch targets), ali oni uvek upućuju na pitanja zašto su naši troškovi veći a dobici manji. Vrednost ovakvih ciljeva ogleda se dodatno u tome što oni čine vidljivim potencijale za napredovanje, kako u okvirima postojećih resursa (boljim korišćenjem kapaciteta), tako i putem novih investicija. Značajnije zaostajanje za ciljevima konkurentskih preduzeća, otvara problem njihove dostižnosti u kratkom roku, a samim tim i njihovog kvaliteta za kontrolu. U takvim uslovima neophodno je proširiti merenje performansi i razvijati suptilnije mere upotrebljive i za razvijanje kompenzacionih paketa. Oplemenjivanje tradicionalnih sistema merenja, zasnovanih samo na dostizanju fiksiranih ciljeva u budžetu, podrazumeva uvođenje dodatnih mera, često nazivanih ključni indikatori uspeha, kao što su stopa rasta u odnosu na prethodnu godinu, poređenje stopa rasta sa stopom rasta konkurentskih preduzeća, povećanje ROA i ROE u odnosu na prethodnu godinu, poređenje povećanja ROE i ROI sa kretanjem ROA i ROI konkurentskih preduzeća i sl. Na sličan način od koristi može da bude i interni benčmarking, koji podrazumeva poređenje različitih praksi između poslovnih jedinica istog preduzeća. Njegova važnost se dodatno povećava u situacijama kada preduzeće ima poslovne jedinice u inostranstvu, kada se može učiti od povezanih preduzeća i divizija koji su deo istog preduzeća ili iste poslovne grupe. Tada preduzeće može porediti ciljeve svojih različitih divizija. Glavni cilj je unaprediti ostvarenja preduzeća postavljanjem ciljeva prema performansama najboljih divizija.29 Povezivanje ciljeva i sa uporedivim i prihvatljivim eksternim standardima može doprineti boljem formulisanju strategijskih i operativnih ciljeva i otkrivanju mogućnosti za unapređenje sopstvenih performansi. Na menadžmentu je da otkrije pokretače vrednosti, odnosno pokretače ključnih indikatora performansi i da, delujući na njih,

Watson, G. (2007), Strategic Benchmarking Reloaded with Six Sigma: Improving Your Compani’s Performance Using Global Best Practice, John Wiley&Wons, inc., Hoboken, New Jersey, p. 5. 29 Više o benčmarkingu videti: Malinić, D. (2010), Finansijski benčmarking kao instrument za unapređenje performansi preduzeća, Zbornik radova: Uloga finansijske i računovodstvene profesije u prevazilaženju krize u realnom i finansijskom sektoru, Savez računovođa i revizora Republike Srpske, Banja Vrućica, str. 155-180. 28

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

unapređuje performanse preduzeća. Inkorporiranje nekih elemenata benčmarking procesa u proces budžetiranja je naročito važno u kontekstu činjenice da investitori na tržištu kapitala očekuju uporedive prinose sa konkurentskim preduzećima. Osim toga, njih zanimaju buduća (pre nego prošla) ostvarenja. Performanse menadžera u takvoj situaciji mogu se dodatno meriti progresom koji je napravljen u odnosu na izabrani benčmark.

5. ZAKLJUČAK Poslednjih desetak godina vode se intenzivne debate o kvalitetu budžetiranja. Istraživanja potvrđuju da se menadžeri značajno oslanjaju na budžetiranje kao važan infrastrukturni segment upravljanja performansama preduzeća. Važnost takve podrške dolazi naročito do izražaja na područjima operativnog planiranja, kontrole, komuniciranja, realizacije strategije, izgradnje podsticajnih sistema, koordiniranja aktivnosti i sl. Uprkos širokoj zastupljenosti u poslovnoj praksi, budžetiranje, naročito ono što nazivamo tradicionalnim budžetiranjem, trpi oštre kritike. Pri tome se ističe da proces zahteva mnogo vremena i mnogo košta, omogućava igranje budžetskih igara, sporo detektuje probleme, nije strategijski fokusiran, stvara pritisak na izvršioce, malo doprinosi stvaranju dodate vrednosti i sl. U izmenjenom okruženju sa izraženim konkurentskim pritiscima neminovno je da tradicionalno budžetiranje mora da bude unapređeno, kako bi se prilagodilo novim okolnostima. Baš u činjenici da zahteva dosta vremena i mnogo košta treba tražiti prostor za unapređenja na ovom području. Respektujući postojeću poslovnu praksu, novo poslovno okruženje koje donosi brze promene, kao i dostignuća na području razvijanja novih koncepata i tehnika u upravljačkom računovodstvu, u ovom radu je učinjen pokušaj prepoznavanja aktivnosti koje bi mogle da doprinesu unapređenju procesa budžetiranja. U tom pravcu neophodno je drugačije razmišljanje o stvorenoj vrednosti za vlasnike i čvršće povezivanje strategijskih opredeljenja sa procesom budžetiranja, kao i primena budžetiranja zasnovanog na aktivnostima, pokretnih (roling) budžeta, fleksibilnog budžetiranja i analize „šta ako“, selektivna primena ZBB pristupa, inkorporiranje integralnih sistema merenja performansi, etičkog participativnog budžetiranja i nekih elemenata benčmarkinga.

6. LITERATURA Banham, R. (1999), The revolution in planning, CFO Magazine, August. Better Budgeting: A report on the Better Budgeting forum, (2004), Chartered Institute of Management and Facility of Finance and Management ICAEW, London.

UNAPREÐENJE SISTEMA BUDŽETIRANJA KAO IZVOR STICANJA KONKURENTSKIH PREDNOSTI

Chapman, C., Hopwood, A., Shields, M. (2007), Handbook of Management Accounting Research, Elsevier, Amsterdam. Drury, C. (2005), Management Accounting for Business, Thomson Learning, London. Fanning, J. (2004), Inefficient budgeting costs companies dearly, Management Accounting: Magazine for Chartered Management Accountants, February, Vol. 78. Frow, N., Marginson, D., Ogden, S. (2010), „Continuous“ budgeting: Reconciling budget flexibility with budgetary control, Accounting, Organizations and Society, 35. Hansen, S., Otley, D., Van der Stede, V. (2003), Practice Developments in Budgeting: an Overview and Research Perspective, Journal of Management Accounting Research, Volume 15. Hansen, S., Van der Stede, V. (2004), Multiple facets of budgeting: an exploratory analysis, Management Accounting Research 15. Hope, J., Fraser, R. (2003), Beyond Budgeting, How Managers Can Break Free from the Annual Performance Trap, Harvard Business School Publishing Corporation, Boston. Horngren, C., Bhimani, A., Datar, S., Foster, G. (2002), Management and Cost Accounting, Pearson Education Limited, London. Jehle, K. (1999), Budgeting as a Competetive Advantage, Strategic Finance, October. Kaplan, R., Cooper, R. (1998), Cost and effect – Using Integrated Cost Systems to Drive Profitability and Performance, Harvard Business School Press, Boston. Kaplan, R., Norton, D. (2001), The Strategy Focused Organisation, Harvard Business School Pres, Boston. Langevin, P., Mendoza, C. (2010), How can Organizational justice moderate the unethical behaviors induced by budgeting systems? Working Papers, presented: European Accounting Association 33rd Annual Congress, Instanbul, Turkey, May. Libby, T., Lindsay, M. (2010), Beyond budgeting or budgeting reconsidered? A survey of North-American budgeting practice, Managment Accounting Research. Lynn, M., Madison, R. (2004), A Closer Look at Rolling Budgets, Management Accounting Quarterly, Fall. Malinić, D. (2010), Finansijski benčmarking kao instrument za unapređenje performansi preduzeća, Zbornik radova: Uloga finansijskoe i računovodstvene profesije u prevazilaženju krize u realnom i finansijskom sektoru, Savez računovođa i revizora Republike Srpske, Banja Vrućica. Mowen, M., Hansen, D. (2011), Introduction to Cost Management, South–Western, Cengage Learning. Neely, A., Bourne, M., Adams, C. (2003), Better Budgeting or beyond budgeting? Measuring Business Excellence, Bedford. Neely, A., Sutclif, M., Heyns, H. (2001), Driving Value Through Strategic Planning and Budgeting, A Research Repurt from Cranfield School of Management and Accenture, New York. Otley, D., Ferreira, A. (2009), the design and use of performance management systems: An extended framework for analysis, Management Accounting Research, 20, 2009.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Reason, T., Budgeting in the Real World, CFO Magazine, July. Shastri, K., Stout, D. (2008), Budgeting: Perspectives from Real World, Management Accounting Quarterly, Fall, Vol. 10. Shields, J.F., Shields, M.D. (1988), Antecedents of participative budgeting, Accounting, Organizations and Society, Vol. 23. Thomson, J. (2007), Anatomy of a Plan, Better Practices for Management Accountants, Strategic Finance, October. Watson, G. (2007), Strategic Benchmarking Reloaded with Six Sigma: Improving Your CompaniÂ˘s Performance Using Global Best Practice, John Wiley&Wons, inc., Hoboken, New Jersey. Zimmerman, J. (1995), Accounting for Decisoin Making and Control, Richard D. Irwin, Homewood, Illinois.

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

SNJEŽANA BRKIĆ1

snjezana.brkic@efsa.unsa.ba

JEL KLASIFIKACIJA: F100, F120

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU APSTRAKT:

Ovaj rad ima za cilj da identifikuje i objasni determinante intra-industrijske trgovine (IIT) koje potiču od karakteristika industrija, te pronikne u prirodu njihovog uticaja na varijacije u intenzitetu IIT između zemalja i između industrija. Detaljan analitički uvid u karakteristike industrija kao determinante IIT daje dobru teorijsku podlogu za modeliranje determinacije IIT u empirijskim istraživanjima. Iako važnost i predznak uticaja pojedinih determinanti zavisi od osobina konkretnog istraživanja i iako u pogledu djelovanja karakteristika industrija na intra-industrijsku trgovinu nije postignut konsenzus, moguće je ustanoviti izvjesne regularnosti, zasnovane na teorijskim razmatranjima i empirijskim studijama tokom gotovo četiri desetljeća dugog proučavanja IIT; u pravilu, IIT će dominirati u industrijama koje imaju slijedeće karakteristike: imperfektna konkurencija, ekonomija obima, značajan stepen proizvodne diferencijacije, brza inovacija i specijalizovana tehnologija, te značajan obim stranih direktnih investicija. Djelovanje determinanti IIT razlikuje se u zavisnosti od tipa proizvodne diferencijacije, što uslovljava potrebu razdvajanja intra-industrijske trgovine na njenu vertikalnu i horizontalnu komponentu i odvojenog modeliranja njihove determinacije.

KLJUČNE REČI: INTRA-INDUSTRIJSKA TRGOVINA (IIT), DETERMINANTE, KARAKTERISTIKE INDUSTRIJE

Univerzitet u Sarajevu, Ekonomski fakultet

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

ABSTRACT:

This paper aims to identify and explain determinants of intra-industry trade (IIT) originating from industry-specific characteristics, and to explore the nature of their impact on IIT variation between countries and between industries. A detailed analytical insight into industry-specific characteristics as determinants of IIT provides sound theoretical groundwork for modeling IIT determination in empirical research. While importance and sign of the impact of individual determinants depend on the characteristics of a specific research, and although there is no general consensus on the impact of the industry-specific characteristics on intra-industrial trade, it is possible to establish some regularities, based on almost four decades long theoretical and empirical studies into IIT; in principle, it is believed that intra-industry trade will tend to dominate in the industries characterized by the following: imperfect competition, economy of scale, a significant degree of production differentiation, rapid innovations and specialized technology, considerable scope of foreign direct investment. The impact of intra-industry trade determinants will vary depending on the type of production differentiation, which necessitates the distinction between vertical and horizontal intra-industry trade components and demands separate modelling of their determination.

KEY WORDS: INTRA-INDUSTRY TRADE (IIT), DETERMINANTS, INDUSTRY-SPECIFIC DETERMINANTS

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

1. UVOD Nakon što je, potaknuto pionirskim radovima Grubela i Lloyda iz 70-ih godina, došlo do pomjeranja fokusa teorijskih i empirijskih istraživanja u oblasti međunarodne trgovine ka njenoj intra-industrijskoj komponenti, jedna od glavnih tema postaju faktori koji utiču na intra-industrijsku trgovinu. Osamdesete godine prošlog vijeka svjedočile su svojevrsnom boom-u u proučavanju determinanti intra-industrijske trgovine (IIT). Interes za spoznajom djelovanja pojedinih faktora na IIT nije ni do danas oslabio, iako su teorija i praksa u međuvremenu značajno obogaćene. Višegodišnja istraživanja doprinijela su objašnjavanju brojnih determinanti IIT koje se obično svrstavaju u dvije velike grupe, već prema tome da li su primarno povezane sa karakteristikama zemalja ili karakteristikama industrija. Konvencionalno se smatra da determinante IIT sa stanovišta karakteristika zemlje koje su makroekonomskog karaktera, odražavaju tržišne uslove na strani tražnje, a determinante sa stanovišta karakteristika industrije, kao mikroekonomske, uslove na strani ponude. Polazeći od važnosti supply-side problematike, u fokus ovog rada stavljene su karakteristike industrije i priroda njihovog uticaja na intenzitet IIT. Primarno se nastoji dati odgovor na pitanje zašto postoje razlike u intenzitetu IIT između industrija u istoj zemlji. Dodatno je analiziran potencijalni uticaj karakteristika industrije na horizontalnu i vertikalnu komponentu IIT.

SHEMA 1. DETERMINANTE MEDUNARODNE TRGOVINE

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

2. KARAKTERISTIKE INDUSTRIJE Karakteristike industrije kao determinante IIT obuhvataju karakteristike datog proizvoda i karakteristike tržišta date industrije. Za razliku od karakteristika zemalja koje se utvrđuju za parove zemalja, karakteristike industrije utvrđuju se za pojedinačne industrije. U istraživanjima se najčešće analiziraju sljedeće determinante2: 1. tržišna struktura (industrijska koncentracija); 2. interna ekonomija obima; 3. proizvodna diferencijacija; 4. strane direktne investicije; 5. proizvodnja filijala multinacionalnih kompanija; 6. offshore montaža.

2.1. Tržišna struktura Počev od ranih sedamdesetih godina prošlog vijeka do danas, značajan broj autora se u svojim radovima bavio utvrđivanjem odnosa tržišne strukture i ponašanja kompanija, s jedne strane, i intra-industrijske trgovine, s druge strane: Gray, 1973.; Grubel i Lloyd, 1975.; Davis, 1977.; Lancaster, 1979.; Krugman, 1979.; Helpman, 1980.; Ethier, 1980.; Brander, 1981.; Caves, 1981.; Brander i Krugman, 1982.; Greenaway i Milner, 1984.; Krugman i Helpman, 1985.; Marvel i Ray, 1987.; Rowthorn, 1992.; Clark, 1993.; Bernhofen, 1998. i 2001.; Cukrowski, 2003.; i dr. Od 80-ih godina XX vijeka u analizi međunarodne trgovine kao teorijski okvir za IIT dominantno se koriste modeli monopolističke konkurencije. Daleko u manjoj mjeri zastupljena su teorijska razmatranja intra-industrijske trgovine u situaciji postojanja oligopola. Krugman (1980), Lancaster (1980) i Helpman (1981) su se u svojim modelima fokusirali na monopolističku konkurenciju kao osnovu za objašnjenje IIT, dok su Brander (1981.), Markusen (1981), Brander i Krugman (1983) i Bernhofen (1998) ukazivali na stratešku interakciju između međunarodnih kompanija u uslovima oligopola kao glavnu determinantu IIT. Iako se konvencionalno smatra da dvosmjerna trgovina unutar industrije nije imanentna perfektnoj konkurenciji, danas postoje i teorijski modeli, iako malobrojni, koji simuliraju pojavu IIT u uslovima tržišta perfektne konkurencije: model sa vertikalnom proizvodnom diferencijacijom (Falvey, 1981; Falvey i Kierzkowski, 1987), model fragmentacije (Dixit i Grossman, 1982) i model zasnovan na tehnološkim razlikama (Chipman, 1992; Davis, 1995). Ovi radovi ponovo su usmjerili pažnju na objašnjenje IIT u okviru neoklasične teorije. Pojedini teorijski stavovi i empirijski nalazi o značaju i predznaku uticaja tržišne situacije na intra-industrijsku trgovinu značajno se razlikuju. Nivo tržišne koncentracije u studijama Toha (1982), Greenawaya i Milnera (1984), Ekanayake et al (2009) ima značajnu, ali negativnu vezu sa IIT, dok se u istraživanjima Marvela i Raya (1987), Clarka (1993), te Elanayake et al (2007) i Zhang i Clark (2009) pronalazi značajna, ali pozitivna veza

U pojedinim istraživanjima pojavljuju se prosječan nivo carina za industriju, te stepen proizvodne standardizacije. Farell (1991) dodaje još i intra-industrijsku varijaciju u produktivnosti, kapitalnu intenzivnost i inovativni karakter industrije.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

sa IIT. Veća intra-industrijska trgovina može biti povezana sa monopolističkom strukturom, gdje na tržištu egzistira veliki broj kompanija koje proizvode diferenciran proizvod, ali i sa oligopolističkom strukturom koju karakteriše postojanje manjeg broja većih kompanija na tržištu, čak i ako je proizvod homogen. Istraživanja su pokazala da čak i viši stepen industrijske koncentracije može imati dvojak uticaj na IIT. S jedne strane, viša stopa koncentracije implicira višu maržu koja povećava povrat izdataka za istraživanje i razvoj; proces završava većim tehnološkim nastojanjima kompanija i proizvodnjom novog varijeteta, pa tako i većom IIT. S druge strane, veća koncentracija stvara jače barijere ulasku kompanija i stoga nižu IIT.3 Teorija sugeriše da je sa većom IIT obično povezan veći broj kompanija na tržištu, prije nego manji broj. Međutim, iako u teorijskoj literaturi dominiraju modeli intra-industrijske trgovine u uslovima monopolističke konkurencije, ako uzmemo u obzir da je visoka tržišna koncentracija, bez obzira na njen izvor, u značajnoj mjeri zastupljena karakteristika industrija u svijetu, te da je udio intra-industrijske trgovine u svjetskoj trgovini značajno porastao, možemo pretpostaviti, kao što su i mnogi drugi koji su se bavili istraživanjem IIT, da je za očekivati značajnu i pozitivnu vezu između visoke tržišne koncentracije i IIT. Za procjenu uticaja tržišne strukture na IIT može se koristiti stopa koncentracije prodaje četiri najveće kompanije (CONC – sales concentration ratio) – računa se kao udio prodaja četiri najveće kompanije u ukupnim prodajama industrije. Kao komplementarna prethodnoj varijabli, koristi se varijabla „broj kompanija u industriji”. U slučaju da nedostaju odgovarajući podaci, može se kao pokazatelj koristiti i udio prihoda (proportion of turnover) za najveće kompanije (kompanije sa više od 500 zaposlenih). Za procjenu uticaja tržišne strukture na IIT može se koristiti stopa koncentracije prodaje četiri najveće kompanije (CONC – sales concentration ratio) – računa se kao udio prodaja četiri najveće kompanije u ukupnim prodajama industrije. Kao komplementarna prethodnoj varijabli, koristi se varijabla „broj kompanija u industriji”.4 U slučaju da nedostaju odgovarajući podaci, može se kao pokazatelj koristiti i udio prihoda (proportion of turnover) za najveće kompanije (kompanije sa više od 500 zaposlenih).

2.2. Ekonomija obima Ekonomija obima definiše se kao smanjenje prosječnih troškova određenog proizvoda na dugi rok usljed povećanja outputa5, koje može poteći iz nekog od sljedeća tri izvora: veličine kompanije, veličine industrije ili dužine proizvodnog ciklusa.6 U zavisnosti od toga na kojem se nivou (na nivou kompanije ili na nivou industrije) mora povećati obim proizvodnje da bi se smanjili prosječni troškovi, razlikuje se interna i eksterna ekonomija obima. Oba tipa ekonomije obima mogu imati razne implikacije na tržišnu strukturu i međunarodnu trgovinu. Danas je opšteprihvaćeno mišljenje da ekonomija obima predstavlja jednu od alternativa razlikama u faktorskoj snabdjevenosti ili razlikama u tehnologiji u objašnjenju međunarodne specijalizacije i trgovine, te da je posebno relevantna za objašnjenje Pombo (2001) Greenaway et a (1995) 5 Pearce (2005), str. 92-93. 6 Grubel and Lloyd (1975) 3 4

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

njihove intra-industrijske komponente. Većina teoretičara IIT čak smatra da je ekonomija obima sine-qua-non za intra-industrijsku specijalizaciju i trgovinu – ako nema ekonomije obima, svi varijeteti proizvoda mogu se proizvoditi “kod kuće” i neće se pojaviti IIT. Značajan dio IIT neosporno jeste zasnovan na postojanju ekonomije obima, i to interne ekonomije obima, te na postojanju proizvodne diferencijacije. Prvobitna Krugmanova teza o pozitivnoj vezi između ekonomije obima i IIT stoga je bila jedno vrijeme u značajnoj mjeri prihvaćena u empirijskoj literaturi. Greenaway i Milner su, nakon što su analizirali niz studija o IIT, takođe označili ekonomiju obima kao determinantu IIT pozitivnog uticaja. Međutim, pojedine studije – Loertscher i Wolter (1980), Caves (1981), Marvel i Ray (1987), Balassa i Bauwens (1987), Kwon (1988), Ray (1991), Brülhart (1998), te novija istraživanja Ekanayake et al (2007), Černoša (2009), Zhang i Clark (2009), Clark (2010) - pokazale su da interna i eksterna ekonomija obima mogu negativno uticati na IIT u diferenciranim proizvodima. U navedenim istraživanjima, industrije sa manjom ekonomijom obima konzistentno su pokazivale više nivoe IIT nego industrije sa srednjom ili velikom ekonomijom obima. Većina ovih studija zapravo je ispitivala vezu između IIT i ekonomije obima velikih postrojenja. Međutim, industrije u kojima je takva ekonomija obima važna, generalno proizvode standardizovane proizvode (petrohemijska industrija, metalurgija i dr.), a dominantan tip trgovine je inter-industrijska trgovina. Tip ekonomije obima koji dovodi do intra-industrijske specijalizacije povezan je sa dugim proizvodnim ciklusom koji se može postići u malim specijalizovanim postrojenjima koja proizvode diferenciran proizvod.7 Konačni zaključak je da je određen interval sa opadajućim troškovima potreban uslov za pojavu IIT, ali da kada taj interval preraste neki relativno niži nivo, udio IIT počinje da opada.8 To je uzrokovano rastućom koncentracijom proizvodnji sa ekonomijom obima na lokacijama bližim velikim tržištima, što na kraju rezultira u većoj inter-industrijskoj trgovini. Mjerenje interne ekonomije obima moguće je izvesti na više načina, korištenjem različitih indikatora, od kojih nijedan nije idealan, ni bezrezervno prihvaćen, niti se može smatrati dominantnim u empirijskim istraživanjima. Općenito, ovi načini mjerenja svrstavaju se u dvije grupe: • mjere zasnovane na relativnoj produktivnosti; • mjere zasnovane na relativnoj veličini. Među relativno jednostavnije mjere prve grupe spadaju one koje su za izražavanje ekonomije obima koristili Loertscher i Wolter - prosječna dodata vrijednost po zaposlenom, Hufbauer – regresiona dodata vrijednost po radniku u odnosu na veličinu kompanije iskazanu brojem zaposlenih, te Lundberg – udio proizvodnih radnika u kompanijama sa više od 500 zaposlenih. U okviru prve grupe široko se koristi pokazatelj minimalnog obima koji je efikasan tzv. MPS - midpoint plant shipments.9 Metodologija koju koriste Greenaway i Milner takođe se zasniva na minimalno efikasnom

Grimwade (2001), str. 105. Brülhart (1998) 9 Marvel i Ray (1987) 7 8

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

obimu proizvodnje u poređenju sa veličinom tržišta (MES - minimum efficient scale of production).10 (1) i, j – oznake za zemlje u modelu; GVAij – bruto dodata vrijednost; Nij – broj zaposlenih;

Kao mjere ekonomije obima koriste se takođe: prosječna veličina preduzeća, zatim udio zaposlenosti u preduzećima npr. udio broja radnika u kompanijama sa više od 100 radnika u ukupnom broju radnika industrije11, te prisutnost kapitala u proizvodnom procesu12.

2.3. Proizvodna diferencijacija Konvencionalne teorije međunarodne trgovine polazile su od pretpostavke homogenih proizvoda i identičnih ukusa potrošača. Homogenim su smatrani istovrsni proizvodi u smislu njihove potpune identičnosti, dok su diferenciranim smatrani proizvodi iz različitih grana proizvodnje. Pri tome su se grupe proizvoda međusobno razlikovale prema dva glavna kriterija: prema zahtjevima za inputima i prema supstitutivnosti u krajnjoj potrošnji.13 Teorije na kojima je zasnovano objašnjenje IIT uglavnom polaze od pretpostavke da proizvodi svrstani u jednu industrijsku kategoriju imaju u određenoj mjeri drugačije karakteristike u industriji jedne zemlje od onih u istovrsnoj industriji drugih zemalja tj. da istovrsni proizvodi iz različitih zemalja mogu biti u određenoj mjeri diferencirani. Ovako shvaćena proizvodna diferencijacija pojavljuje se ukoliko se pretpostavlja različitost ukusa potrošača. Diferencirani proizvodi su bliski, ali ne i savršeni supstituti. To su slični proizvodi sa minornim razlikama koje čine da ne budu savršeni supstituti za potrošače.14 Proizvodi mogu biti u manjoj ili većoj mjeri diferencirani prema različitim parametrima kao što su: forma (veličina, oblik ili fizička struktura), karakteristike koje dopunjavaju njihovu osnovnu funkciju, kvalitet performansi, potvrda kvaliteta, trajnost, pouzdanost, mogućnost popravki i stil.15 Može se zapravo raditi o stvarnim razlikama u materijalu, dizajnu, kvalitetu i sl., ili razlikama u oglašavanju, ugledu proizvođača16, ili i jednim i drugim razlikama. Prema Grubelu i Lloydu (1971), proizvodi koji pripadaju istoj statističkoj kategoriji mogu biti diferencirani po lokaciji (porijeklu), vremenu ili nekim svojim funkcionalnim karakteristikama. Za utvrđivanje uticaja proizvodne diferencijacije na IIT potrebno je, ali ne i dovoljno, iskazati stepen proizvodne diferencijacije, već odrediti i njen tip, budući da različiti tipovi proizvodne diferencijacije različito utiču na nivo IIT.

Ovaj pokazatelj se računa kao odnos bruto dodate vrijednosti po zaposlenom za najveće kompanije (kompanije sa preko 500 zaposlenih ili, najčešće, samo četiri najveće kompanije) prema bruto dodatoj vrijednosti po zaposlenom u ostalim kompanijama na tržištu, za svaki par zemalja. 11 Crespo i Fontoura (2004) 12 Škuflić, Andrijević-Matovac i Sopta (2005), str. 13. 13 Grubel and Lloyd (1975) 14 Black (1997), str. 370. 15 Kotler (2006), str. 376. 16 Pojedini ekonomisti danas smatraju da se u ovom drugom slučaju zapravo radi o tzv. pseudodiferencijaciji proizvoda tj. da nema stvarnih razlika između proizvoda koji su bliski supstituti, već da se radi o imaginarnim razlikama kreiranim u percepciji kupaca putem oglašavanja i brandinga. Lancaster (1979), str. 278. 10

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

Proizvodna diferencijacija može se podijeliti prema kriteriju statičnosti/dinamičnosti17: • statička – diferencijacija koja primarno potiče od uslova tražnje; • dinamička – diferencijacija koja rezultira iz karakteristika ponude. U prvom slučaju obim i struktura proizvodnje i trgovine diferenciranim proizvodima zavise od preferencija potrošača. Ne postoji opšta teorija o preferencijama potrošača prema diferenciranim proizvodima, ali su razvijena dva osnovna pristupa u vezi s tim: pristup naklonosti ka raznovrsnosti (love of variety approach) i pristup idealnog proizvoda (ideal variety approach). Pristup naklonosti ka raznovrsnosti posebno dolazi do izražaja kod nekih prehrambenih proizvoda koje individualni potrošači žele konzumirati u više varijeteta. Drugi pristup često se sreće kod trajnih potrošnih dobara ili nekih vrsta usluga. Proizvodna diferencijacija može se vršiti po tri osnova kao: • horizontalna diferencijacija – varijeteti datog proizvoda imaju različite pojedine karakteristike ili imaju slične karakteristike kombinovane u različitoj mjeri; • vertikalna diferencijacija – varijeteti se razlikuju prema kvalitetu; • tehnološka diferencijacija – varijeteti se razlikuju na osnovu tehnologije odnosno tehnološkog progresa u različitim fazama proizvodnog ciklusa i/ili karakteristika samog proizvodnog ciklusa. Horizontalna diferencijacija česta je kod robe široke potrošnje, gdje je od posebnog značaja necjenovna konkurencija, a veoma su visoki troškovi prodajne promocije i oglašavanja. Vertikalna diferencijacija sreće se kod robe trajne potrošnje kod koje se konkurencija zasniva na razvoju proizvoda i proizvodnoj inovaciji, te su troškovi istraživanja i razvoja vrlo visoki. Grubel i Lloyd su, sa stanovišta stepena proizvodne diferencijacije, dali iscrpnu kategorizaciju proizvoda u kojima se javlja IIT18: • funkcionalno homogeni proizvodi - proizvodi u pograničnoj i sezonskoj trgovini, gdje se kao glavne determinante IIT pojavljuju transportni troškovi i sezonske razlike u proizvodnji; • heterogeni ili diferencirani proizvodi koji su bliski supstituti u proizvodnji i/ili potrošnji; • heterogeni proizvodi vertikalno susjednih ili komplementarnih faza ili procesa proizvodnje u istom industrijskom sektoru. Izdvajajući sezonske varijacije u trgovini i pograničnu trgovinu, te stratešku interakciju u uslovima oligopola, ne očekuje se pojava IIT u trgovini standardizovanim proizvodima kakvi su vrlo često primarni proizvodi. Najveći dio registrovane IIT odnosi na diferencirane industrijske proizvode. Nivo IIT proizvodima određene industrije obično je pozitivno koreliran sa stepenom proizvodne diferencijacije. Što je diferencijacija proizvoda uključenih u trgovinu dviju zemalja

17 18

Labolteaux Blum (1987) Tharakan and Kol (1989), str. 72.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

veća, to se očekuje veći udio IIT. Uzimajući u obzir dosadašnja istraživanja uticaja stepena i vrste proizvodne diferencijacije na IIT, preovladava mišljenje da će nivo IIT biti najviši kod intermedijarnih i kapitalnih proizvoda, u industrijama gdje je veća informisanost kupaca, zatim kod proizvoda trajne potrošnje, a najniži nivo će biti kod industrija koje proizvode robu široke potrošnje. Mjerenje proizvodne diferencijacije daleko je zahtjevniji zadatak nego njeno definisanje. Jedan od najčešće korištenih pokazatelja19, iako nije opšteprihvaćen niti lišen kritike, jeste stopa trošenja na oglašavanje ili, šire posmatrano, udio troškova prodaje (oglašavanja, prodajne promocije, istraživanja tržišta) u ukupnim troškovima. Takođe se kao aproksimacija za proizvodnu diferencijaciju koristi broj podgrupa u okviru jedne grupe proizvoda, što je mjera stepena proizvodne heterogenosti, zatim broj proizvoda koji se uvozi ili izvozi20. Ako se radi o tehnološkoj diferencijaciji, može se koristiti mjera stepena proizvodne inovacije, koja se dobija kao odnos troškova istraživanja i razvoja prema prodaji. Za mjerenje stepena proizvodne diferencijacije pojedini autori predlažu korištenje tri indikatora zajedno21: koeficijent varijacija jedinične vrijednosti izvoza tj. index izvoznih cijena unutar industrije22; procentualni udio troškova marketinga (ili samo oglašavanja) u ukupnim troškovima; standardna devijacija profitnih stopa na osnovni kapital tj. index disperzije profita (SDPR – standard deviation of profit rates)23. Caves (1981) je takođe koristio Hufbauerovu mjeru zajedno sa drugim indikatorima kao što su: izdaci za istraživanje i razvoj izraženi kao procenat od prodaje, udio troškova prodaje u ukupnim troškovima, udio troškova marketinga i planiranja u ukupnim troškovima, procentualni udio izdataka za usluge oglašavanja u ukupnim prodajama, pa čak i indikatori FDI.

2.4. Strane direktne investicije24 Ekspanzija stranih direktnih investicija (FDI - foreign direct investment) odnosno ekspanzija poslovnih aktivnosti transnacionalnih kompanija na sve veći broj zemalja, kao dio procesa globalizacije svjetske ekonomije, višestruko i višeznačno je uticala na međunarodnu trgovinu. Od početka 80-ih25 do danas, niz studija posvećen je analizi uticaja FDI na međunarodnu trgovinu uopšte i intra-industrijsku trgovinu posebno. Među prvima se pominju istraživanja koja su proveli Falvey (1981), Helpman (1984) i Helpman i Krugman (1985). Falvey (1981) je konstruisao model sa vertikalnom IIT i ustanovio da kretanje kapitala u vidu FDI unapređuje izvoz (i to kapitalom intenzivnih proizvoda) iz zemalja u razvoju. Helpman (1984) i Helpman i Krugman (1985) su u svojim studijama

Balassa (1984); Greenaway (1984) i dr. Govorimo o tzv. country-level product differentiation: Kandogan (2003); Škuflić, Andrijević-Matovac i Sopta (2005); Zhang i Clark (2009); i dr. 21 Balassa (1989), str. 146. 22 Korištenje ovog indexa zasniva se na pretpostavci da postoji obrnuta zavisnost između stepena proizvodne standardizacije i disperzije cijena u svakoj proizvodnoj kategoriji, odnosno jednostavnije rečeno, da razlike u jediničnim vrijednostima u značajnoj mjeri odražavaju razlike u karakteristikama proizvoda. Prema: Hufbauer (1970) 23 Caves (1981) 24 Strane direktne investicije kao determinanta IIT prevashodno se smatraju karakteristikom industrija; daleko je rjeđi slučaj da se u istraživanjima aproksimiraju na nivou zemalja i tada se obično iskazuju kao udio FDI stocka u GDP zemlje primaoca. 25 Dunning (1981) je pokazao da TNC kao glavni subjekti FDI, posebno u industrijski razvijenim zemljama, ulaze na tržišta jedne drugih sa intra-industrijskim investicijama, ali i sa direktnom trgovinom. 19 20

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

uključili TNC u međunarodnu trgovinu, posebno trgovinu diferenciranim proizvodima. Prema njihovim istraživanjima vertikalne FDI povećavaju međunarodnu trgovinu intermedijarnim proizvodima i uslugama između filijala, posebno njenu intra-industrijsku komponentu. Eaton i Tamura (1994) su takođe empirijski potvrdili visoku povezanost trgovine i FDI. Studije Helpmana (1984), Markusena (1994), te Markusena i Venablesa (1998, 2000) uvele su u teorijsku analizu FDI kao jednu od značajnih determinanti IIT. Strane direktne investicije utiču na IIT na dva načina: jedan je rast intra-firmske trgovine u odnosu na direktnu trgovinu, a drugi tehnološki transfer od matične kompanije filijalama koji vodi većoj sličnosti tehnologije između zemalja. Kao indikator obima FDI može se uzeti index intra-industrijskih prodaja filijala TNC. (2) ASijk – prodaje u industriji “i” filijalama u zemlji “k” od strane matičnih kompanija iz (posmatrane) zemlje “j”; ASikj – prodaje u industriji “i” filijalama u (posmatranoj) zemlji “j” od strane matičnih kompanija iz zemlje “k”.

Kao indikator obima trgovine sa stranim filijalama može se uzeti odnos trgovine (zbir izvoza i uvoza) sa filijalama koje su u većinskom stranom vlasništvu prema ukupnom izvozu industrije. Strane direktne investicije mogu se izraziti preko varijable koja mjeri aktivnost filijala TNC iz domaće zemlje u stranoj zemlji za određenu industriju, a koja se računa kao odnos prodaja filijala u stranoj zemlji prema domaćem outputu industrije.26 U pojedinim istraživanjima27 FDI se mjere kao udio dodate vrijednosti strane kompanije u svakoj industrijskoj kategoriji. Za razliku od niza empirijskih studija koje su vezu između FDI i IIT utvrđivale na bazi finansijskih tokova FDI (Eaton i Tamura, 1994; Markusen i Maskus, 2002; Greenaway, 2001; i dr.), radovi koji se bave uticajem FDI na IIT kroz transfer tehnologije koriste podatke o transferu tehnologije, prodaji proizvoda i broju stranih radnika u filijalama28. Veza između IIT i FDI nije do kraja razjašnjena. Strane direktne investicije mogu imati pozitivan, ali i negativan efekat. Postavka koju najčešće nalazimo u literaturi jeste da postoji pozitivna veza između FDI (multinacionalne aktivnosti) i IIT.29 U uslovima postojanja ekonomije obima i izražene tražnje za različitim varijetetima datog proizvoda utvrđena je takođe pozitivna veza između FDI i IIT općenito (Grubel i Lloyd, 1975; Caves, 198130; Helpman i Krugman, 1985; Greenaway i Milner, 1986) Modeli i istraživanja IIT u 90tim i kasnije31 takođe pominju pozitivan doprinos FDI intra-industrijskoj trgovini. Strane direktne investicije mogu podsticati intra-industrijsku ili inter-industrijsku trgovinu, zavisno od motiva investiranja. Na primjer, Markusen (1995) je smatrao da će FDI koje se

Usljed nedostupnosti odgovarajućih podataka, mogu se umjesto podataka o outputu koristiti podaci o zaposlenosti. Sharma (2000) Okubo (2007) 29 Helpman and Krugman (1985) 30 Caves takođe navodi da FDI mogu voditi i povećanju trgovine putem veće trgovine intermedijarnim proizvodima i diferenciranim finalnim proizvodima stranih filijala. 31 Markusen (1994); Markusen and Venables (1998, 2000); Okubo (2007); Xing (2007); Yoshida et al (2009); Zhang and Clark (2009) 26 27 28

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

zasnivaju na geografskom fragmentiranju proizvodnog procesa prema fazama proizvodnje (vertikalne investicije) ili koje su motivisane prodorom na zaštićeno tržište, prije voditi inter- nego intra-industrijskoj trgovini. Studije Cavesa (1981) i Balasse i Bauwensa (1987) su FDI tretirale kao determinantu negativnog uticaja, ako se radi o industrijama u kojima dominira tzv. informacijski tip proizvodne diferencijacije i gdje oglašavanje igra značajnu ulogu. Prvobitno je Balassa čak tretirao FDI kao zamjenu izvozu. Ako su FDI supstituti međunarodnoj trgovini (zamjenjuju izvoz), veći nivo FDI vodi manjem intenzitetu IIT.32 Ako su FDI komplementi međunarodnoj trgovini (što je obično slučaj kod intermedijarnih proizvoda i offshore prerade), veće FDI vode intenzivnijoj IIT.33

2.5. Ostale karakteristike industrija Veličina tržišta: U pojedinim istraživanjima vezanim za modele parcijalne ravnoteže34, veličina tržišta definiše se kao veličina tražnje u industriji i tretira se kao karakteristika industrije. Adekvatna mjera veličine tražnje u industriji bile bi domaće prodaje. Budući da podaci o domaćim prodajama nisu dostupni, domaće prodaje u određenoj industriji aproksimiraju se preko domaće proizvodnje. Veličina industrije može se računati kao odnos outputa industrije u partnerskoj zemlji i outputa industrije u posmatranoj zemlji. Proizvodna standardizacija: Proizvodna standardizacija se definiše pomoću nivoa interne ekonomije obima i nivoa industrijske koncentracije. Proizvodna standardizacija i IIT su, očekivano, u negativnoj vezi. Proizvodna standardizacija je povezana sa nivoom industrijske koncentracije i to upravo proporcionalno. Kako sa povećanjem stepena proizvodne diferencijacije opadaju mogućnosti za industrijsku koncentraciju, uz rast potencijala za IIT, za očekivati je vezu negativnog predznaka između industrijske koncentracije i IIT odnosno proizvodne standardizacije i IIT. Tehnološka naprednost: Tehnološka naprednost obično se iskazuje preko neke od mjera produktivnosti rada, kao što je npr. udio nadnica u dodatoj vrijednosti djelatnosti kompanije.35 S tim u vezi je i intenzitet istraživanja i razvoja, koji se procjenjuje na osnovu procenta radne snage angažovanog na projektima istraživanja i razvoja u svakoj kategoriji.36 Ukoliko se kao determinanta uzima tehnološka diferencijacija (razlika u tehnologiji), kao pokazatelj se može koristiti udio tehničkog osoblja u radnoj snazi.37 Konvencionalno se smatra da su tokovi IIT u kratkom roku prvenstveno determinisani ekonomijom obima, a u dugom roku tehnološkom promjenom. Tehnološki napredne industrije imaju veći potencijal za IIT zbog većeg stepena proizvodne diferencijacije

Balassa and Bauwens (1987); Greenaway, Hine and Milner (1995); Veeramani (2007) Balassa and Bauwens (1987); Greenaway, Hine and Milner (1995) 34 Bernhofen and Hafeez (2001) 35 Christodoulou (1992) 36 Sharma (2000) 37 Torstensson (1996) 32 33

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

i većeg obima operacija. U tom smislu, IIT se u značajnijem obimu javlja u ekonomijama koje imaju razvijenu industrijsku bazu sa odgovarajućom infrastrukturom i sposobnošću prihvatanja nove tehnologije koja će kompanijama omogućiti dostizanje ekonomije obima, proizvodnju novog dizajna, te istraživačko-razvojne projekte. Značajan dio trgovine industrija intenzivnih istraživanjem i razvojem zapravo je IIT u tehnološki diferenciranim proizvodima. Inovativnost industrije: Kao pokazatelj nivoa inovativnosti industrije može se koristiti odnos broja inovacija u godini po industriji prema broju neproizvodnih radnika, u skladu sa stanovištem da su neproizvodni radnici direktno povezani sa kreativnim aktivnostima.38 U svrhu aproksimiranja proizvodne inovacije često se koristi odnos troškova istraživanja i razvoja prema ukupnim troškovima, mada se time inovacija više mjeri sa strane inputa, nego outputa.39 U industrijama sa visokim nivoom proizvodne inovacije, može se očekivati viša IIT, budući da se mogućnosti za specijalizaciju povećavaju sa višim nivoom kreativnosti u proizvodnji. Generalno posmatrano, inovacije proširuju asortiman dostupnih varijeteta, produbljavaju proizvodnu diferencijaciju, posebno tehnološkog tipa, i jačaju izvore produktivnosti. S tim u vezi, infrastruktura za istraživanje i razvoj i ljudski kapital su varijable pozitivnog uticaja na IIT. Životni ciklus proizvoda: Životni vijek proizvoda, u smislu dužine njegovog tržišnog vijeka, zapravo je karakteristika proizvoda a ne industrije. Za aproksimaciju ove determinante IIT može se koristiti broj godina od pojave proizvoda na tržištu pomnožen sa brojem patenata u industriji. Životni vijek proizvoda može biti u pozitivnoj vezi sa intenzitetom IIT, mada je njegov uticaj indirektan, preko povećanja stepena proizvodne diferencijacije. Što je proizvod duže na tržištu, to je veća vjerovatnoća da će se u cilju opstanka dalje usavršavati njegove postojeće karakteristike i razvijati nove po kojima će se on razlikovati od konkurencije. Na taj način proizvod postaje više diferenciran, što vodi većoj IIT. Off-shore montaža: Off-shore montaža podstiče međunarodnu podjelu rada odnosno podjelu proizvodnog procesa u međunarodnim razmjerama, uključujući vertikalnu specijalizaciju; iskazuje se pomoću podataka o relativnoj važnosti off-shore montaže u pojedinim industrijama date zemlje.

38 39

Farell (1991) Grimwade (2001), str. 107.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

TABELA 1. POTENCIJALNI EFEKTI KARAKTERISTIKA INDUSTRIJA NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU Glavne karakteristike industrije (Determinante IIT)

Interna ekonomija obima (scale economy) Industrijska koncentracija/Tržišna struktura (industrial concentration/market structure) Proizvodna diferencijacija (product differentiation) Proizvodna standardizacija (product standardisation) Strane direktne investicije (foreign direct investment) Multinacionalna proizvodnja po kompanijama (foreign affiliates variable) Tehnološka naprednost (technological progressiveness) Inovativnost (innovativity) Off-shore montaža

Oznake

Potencijalni efekat na IIT

SE IACR ili MS

pozitivan/negativan negativan

pozitivan

negativan

FDI

pozitivan/negativan

AFFL

pozitivan/negativan

pozitivan

OAP

pozitivan pozitivan

Izvor: Sastavio autor, prema empirijskoj literaturi o IIT.

3. OČEKIVANI UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA KOMPONENTE IIT

Brojni ekonomisti su 80-ih i 90-ih godina istraživali uticaj karakteristika industrije na IIT: Balassa (1986), Balassa i Bauwens (1987), Bergstrand (1990), Stone i Lee (1995), i drugi. U većini tih studija, međutim, nije napravljena razlika između vertikalne i horizontalne IIT, iako je iz teorijskih razmatranja proizilazilo da se determinante IIT razlikuju u zavisnosti od tipa proizvoda odnosno od tipa proizvodne diferencijacije i da ih je stoga potrebno odvojeno modelirati.40 Tek od druge polovine 90-ih ovoj problematici je poklonjena pažnja, te je naglašena važnost razdvajanja ukupne IIT na njene dvije komponente, kako pri teorijskom razmatranju determinanti IIT, tako i u konkretnim istraživanjima značaja i uticaja tih determinanti.41 Razdvajanje IIT na komponente i odvojeno modeliranje njihove determinacije, omogućava bolju procjenu uticaja pojedinih determinanti i razjašnjava neke protivrječne nalaze u empirijskoj literaturi, čime se izbjegavaju greške u tumačenju. Udjeli horizontalne i vertikalne IT će varirati po industrijama u zavisnosti od tržišne strukture. Efekat tržišne strukture u smislu tržišne koncentracije (veliki ili mali broj kompanija na tržištu) na horizontalnu IIT nije u potpunosti razjašnjen, budući da je Helpman pokazao (1981) da će se horizontalna IIT prije pojaviti na tržištima sa velikim brojem kompanija nego na više koncentrisanim tržištima, dok su Eaton i Kierzkowski (1984) ukazali da se horizontalna IIT

40 41

Abd-el-Rahman (1991); Greenaway, Hine and Milner (1995) Greenaway et al, 1995 (Velika Britanija); Fontagné et al, 1997 (EC); Aturupane et al, 1999 (EU i CEEC); Durkin and Krygier, 2000 (SAD i OECD zemlje); i dr.

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

javlja i na više koncentrisanim tržištima. Ipak, više je zastupljeno stanovište da će biti veći udio horizontalne IIT, što je tržište manje koncentrisano i što je manji minimalni efikasni obim proizvodnje, dozvoljavajući time postojanje većeg broja i veće različitosti kompanija i proizvoda.42 Efekat tržišne strukture na vertikalnu IIT takođe može biti dvoznačan, što su svojim istraživanjima pokazali Falvey (1981), Greenaway i ostali (1995), Ekanayake (2007, 2008, 2009) povezujući manje koncentrisane tržišne strukture (tržišta sa većim brojem kompanija ali bez ekonomije obima) sa većom vertikalnom IIT, te Shaked i Sutton (1994) koji su uočili vertikalnu IIT i u koncentrisanijim tržišnim strukturama uz ekonomiju obima. U najvećem broju slučajeva postoji pozitivna veza između broja kompanija u industriji, s jedne, i horizontalne i vertikalne IIT, s druge strane. Očekivani predznak uticaja ekonomije obima izražene preko varijable MES prema horizontalnoj IIT je negativan43 – manja ekonomija obima vodi lakšem ulasku na tržište, većem broju konkurentskih kompanija i stoga većem broju varijeteta. Efekat ekonomije obima na vertikalnu IIT može biti dvoznačan.44 Prema Krugmanu (1979) i Lancasteru (1980) horizontalna IIT je pozitivno povezana sa proizvodnom diferencijacijom, što su potvrdila i neka kasnija istraživanja.45 Za vertikalnu IIT je proizvodna diferencijacija takođe značajna, samo što se radi o diferenciranju proizvoda prema kvalitetu, pa čak i ako se radi samo o percepciji različitog kvaliteta. Ako mjerimo FDI učešćem outputa multinacionalne aktivnosti u određenoj industriji prema ukupnom outputu industrije, očekuje se da uticaj FDI na oba tipa IIT, horizontalni i vertikalni, bude pozitivan. Fontagné i ostali (1997), te Zhang i Clark (2009) utvrdili su da FDI mogu povećati i horizontalnu i vertikalnu IIT. Choi (2001) i Kandogan (2003) smatraju FDI determinantom koja primarno utiče na vertikalnu IIT. Ovo stanovište potvrđuju i neka novija istraživanja kao Yoshida et al (2009). Vertikalna IIT obično je više povezana sa transferom tehnologije putem FDI, odnosno sa procesom u kojem strane TNCs kombinuju svoje tehnološko znanje sa lokalnom faktorskom snabdjevenošću u cilju proizvodnje i izvoza proizvoda različitog kvaliteta. Balassa46 je smatrao da se uticaj FDI na pojedine komponente IIT razlikuje zavisno od toga da li tzv. efekat zamjene (replacement effect)47 dominira nad input efektom, ili ne.

TABELA 2. OČEKIVANI UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA HORIZONTALNU I VERTIKALNU IIT Glavne karakteristike industrija (Determinante IIT) Tržišna struktura / Industrijska koncentracija Ekonomija obima Proizvodna diferencijacija Aktivnost TNCs / FDI Istraživanje i razvoj

Uticaj na horizontalnu IIT

Uticaj na vertikalnu IIT

negativan negativan pozitivan pozitivan pozitivan

pozitivan/negativan pozitivan/negativan pozitivan pozitivan/negativan pozitivan

Izvor: Sastavio autor, prema empirijskoj literaturi o IIT. Npr. Ekanayake et al (2007); Ekanayake (2008); Černoša (2009); Zhang i Clark (2009) Torstensson (1995); Brülhart (1995); Andresen (2009); Černoša (2009); Zhang i Clark (2009) Ekanayake (2007), Ekanayake et al (2008) – pronađen je pozitivan uticaj eksterne ekonomije obima (veličine industrije) na oba tipa IIT; Ekanayake et al (2009) – negativan uticaj veličine industrije na oba tipa IIT. 45 Ekanayake (2008); Ekanayake et al (2009); Kandogan (2003); Zhang i Clark (2009); 46 Balassa (1989), str. 146. 47 Efekat zamjene se ogleda u zamjeni izvoznih prodaja prodajama od strane ino-filijala. 42 43 44

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

4. ZAKLJUČAK Više od četiri decenije istraživanja intra-industrijske trgovine doprinijelo je identifikaciji i eksplanaciji brojnih determinanti IIT, između ostalih i onih primarno povezanih sa karakteristikama industrije. Zajedničke karakteristike determinanti IIT specifičnih za industrije ogledaju se u njihovoj mikroekonomskoj prirodi, budući se odnose na karakteristike proizvoda i tržišta date industrije, te činjenici da pretežno odražavaju uslove ponude. U literaturi se najčešće sreću teorijske i/ili empirijske obrade sljedećih determinanti: tržišna koncentracija, ekonomija obima, proizvodna diferencijacija/standardizacija, strane direktne investicije, tehnološka naprednost, inovativnost i dr. Postoji niz hipoteza o značaju i uticaju karakteristika industrije na IIT, koje su proizašle kako iz moderne teorije međunarodne trgovine, tako i iz brojnih empirijskih istraživanja. Od početka 80-ih godina do danas obavljen je veliki broj istraživanja u nastojanju da se objasni kako karakteristike industrije dovode do razlika u intenzitetu IIT među industrijama. Rezultati istraživanja značajno se razlikuju i nisu uvijek konzistentni sa određenim teorijskim stavovima o značaju i predznaku uticaja ovih determinanti na IIT. To se posebno odnosi na nekoliko glavnih determinanti kao što su interna ekonomija obima, tržišna koncentracija i strane direktne investicije. Većina ekonomista ipak smatra da će IIT dominirati u industrijama koje imaju slijedeće karakteristike: ekonomija obima, visok stepen proizvodne diferencijacije, značajan udio stranih direktnih investicija, visoka kapitalizacija, brza inovacija i specijalizovana tehnologija. Uticaj pojedinih karakteristika industrije na komponente IIT, pogotovo na vertikalnu IIT, u teoriji je relativno manje precizno definisan i empirijski manje razjašnjen. Samo kod pojedinih determinanti mogu se uočiti neke pravilnosti u djelovanju. Tako je u mnogim studijama je dokumentovan isti uticaj na obje komponente IIT kod proizvodne diferencijacije (pozitivan), te tehnologije odnosno istraživanja i razvoja (pozitivan). Međutim, uticaj industrijske koncentracije, ekonomije obima, te stranih direktnih investicija, nije pokazao stabilan predznak u različitim istraživanjima kada je u pitanju vertikalna IIT. Kod horizontalne IIT industrijska koncentracija i ekonomija obima su pokazale uglavnom efekat negativnog, a strane direktne investicije pozitivnog predznaka.

5. LITERATURA Andresen, Martin A. (2009), “A Cross-Industry Analysis of Intra-Industry Trade Measurement Thresholds: Canada and the United States, 1988-1999”, Empirical Economics, Vol. 38, Pp. 793-808. Balassa, B. (1989), Comparative Advantage, Trade Policy and Economic Development, Harvester Wheatscheaf, Hertfordshire Balassa, B. and Bauwens, L. (1987), “Intra-Industry Specialisation in a Multi-Country and Multi-Industry Framework”, The Economic Journal, No. 97, Pp. 923-939.

UTICAJ KARAKTERISTIKA INDUSTRIJE NA INTRA-INDUSTRIJSKU TRGOVINU

Bernhofen, D. M. and Hafeez, Z (2001), “Oligopolistic Competition and Intra-Industry Trade: Evidence from the OECD”, Australian Economic Papers Brander, J. A (1981), “Intra-Industry Trade in Identical Commodities”, Journal of International Economics, Vol. 11, Pp. 1-14. Brülhart, M. (1998), “Trading Places: Industrial Specialization in the European Union”, Journal of Common Market Studies, Vol. 36, No. 3 Caves, R. E. (1981), “Intra-Industry Trade and Manufacturing in the Industrial Countries”, Oxford Economic Papers 33(2), Pp. 203-223. Clark, D. (2010), “Scale Economies and Intra-Industry Trade”, Economics Letters, Vol. 108 Issue 2, Pp. 190-192. Černoša, S. (2009), “Intra-Industry Trade and Industry-Specific Determinants in Slovenia”, Eastern European Economics, Vol. 47 Issue 3, Pp. 84-99. Davis, D. R. (1995), “Intra-Industry Trade: A Heckscher-Ohlin-Ricardo Approach”, Journal of International Economics, No. 39, Pp. 201-226. Eaton, J. and Kierzkowski, H. (1984), “Oligopolistic Competition, Product Variety, and International Trade”, in: Kierzkowski H. (ed.) (1984), Monopolistic Competition and International Trade, Clarendon Press, Oxford, Pp. 69-83. Ekanayake, E.M. (2008), “Analysis of the U.S. – China Intra-Industry Trade”, International Journal of Business Research, Vol. 8 Issue 2, Pp. 72-82. Ekanayake, E.M., Halkides, M., Rance, R. and Filyanova, I. (2007), “Intra-Industry Trade between the United States and Latin American Countries”, International Journal of Business & Finance Research (IJBFR), Vol. 1 Issue 2, Pp. 109-124. Ekanayake, E.M., Veeramacheneni, B. and Moslares, C. (2009), “Vertical and horizontal Intra-Industry Trade between the U.S. and NAFTA Partners”, Revista de Analisis Economico, Vol. 24 Issue 1, Pp. 21-42. Falvey, R. E. (1981), “Commercial Policy and Intra-Industry Trade”, Amsterdam: Journal of International Economics, Vol. 11 No. 4, Pp. 495-511. Falvey, R. E. and Kierzkowski, H. (1985), “Product Quality, Intra-Industry Trade and Imperfect Competition”, in: Kierzkowski H. (ed.) (1985), Protection and Competition in International Trade, Blackwell, Oxford Farrell, M. J (1991), “Industry Characteristics and Scale Economies as Sources of IntraIndustry Trade”, Journal of Economic Studies, Vol. 18, No. 4, Pp. 36-58. Fontagné, L. and Freudenberg, M. (2002), “Long-term Trends in Intra-Industry Trade”, in: Lloyd P. J. and Lee H. (eds.) (2002), Frontiers of Research in Intra-industry Trade, Palgrave Macmillan Ltd., New York, Pp. 131-158. Greenaway, D. et al. (1995), “Vertical and Horizontal Intra-Industry Trade: A Cross Industry Analysis for The United Kingdom”, The Economic Journal, No. 105, Pp. 15051518. Grubel, H. and Lloyd, P. J. (1975), Intra-Industry Trade: The Theory and Measurement of International Trade in Differentiated Products, The Macmillan Press, London Helpman, E. (1981), “International Trade in the Presence of Product Differentiation, Economies of Scale and Monopolistic Competition: A Chamberlin-Heckscher-Ohlin Approach”, Journal of International Economics, Elsevier, Vol. 11(3), Pp. 305-340.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Helpman, E. and Krugman, P. R. (1985), Market Structure and Foreign Trade, Eighth Printing, MIT Press, Cambridge MA Krugman, P. R. (1979), “Increasing Returns, Monopolistic Competition and International Trade”, Journal of International Economics, Vol. 9, No.4, Pp. 469-479. Krugman, P. R. (1980), “Scale Economies, Product Differentiation, and the Patterns of Trade”, American Economic Review, Vol. 70, Pp. 950-959. Lancaster, K. (1980), “Intra-Industry Trade Under Perfect Monopolistic Competition”, Journal of International Economics, Vol 10, No. 2, Pp. 151-175. Loertscher, R. and Wolter, F. (1980), “Determinants of Intra-Industry Trade: Among Countries and Across Industries”, Weltwirtschaftliches Archiv, Vol. 116, Pp. 280-293. Markusen, J. R. and Maskus, K. E. (2001), “An Unified Approach to Intra-Industry Trade and Direct Foreign Investment”, NBER Working Paper Series, 8335 Markusen, J. R. and Venables, A. J. (1998), “Multinational Firms and the New Trade Theory”, Journal of International Economics, Elsevier, Vol 46 (2), Pp. 183-203. Marvel, H. P. and Ray, E. J. (1987), “Intraindustry Trade: Sources and Effects on Protection”, Journal of Political Economy, Vol. 95, No. 6 Nielsen, J. U. M. and Pawlik, K. (2008), “Intra-Industry Affiliate Trade of ForeignOwned Companies in Transition Economies: The Importance of Organization of Production”, International Trade Journal, Vol. 22 Issue 3, Pp. 341-371. Okubo, T. (2007), “Intra-industry Trade, Reconsidered: The Role of Technology Transfer and Foreign Direct Investment”, The World Economy, Pp. 1855-1876. Shaked, A. and Sutton, J. (1984), “Natural Oligopolies and International Trade”, in: Kierzkowski H. (ed.) (1984), Monopolistic Competition and International Trade, Oxford University Press, Oxford, Pp. 34-50. Tharakan, P.K.M. and Kol, J. (1989), Intra-Industry Trade: Theory, Evidence and Extensions, St. Martin’s Press, New York Veeramani, C. (2007), “Industry-Specific Determinants of Intra-Industry Trade in India”, Indian Economic Review, Vol 42 Issue 2, Pp. 211-229. Xing, Y. (2007), “Foreign Direct Investment and China’s Bilateral Intra-Industry Trade with Japan and the US”, Journal of Asian Economics, Vol. 18 Issue 4, Pp. 685-700. Yanhong, Z. and Clark, D. (2009), “Pattern and Determinants of United States’ IntraIndustry Trade”, International Trade Journal, Vol. 23 Issue 3, Pp. 325-356. Yoshida, Y., Carlos Leitao, N. and Faustino, H. (2009), “Vertical Intra-Industry Trade and Foreign Direct Investment between Japan and European Countries”, Atlantic Economic Journal, Vol. 37 Issue 4, Pp. 351-365.

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI

LJILJANA MATAVULJ 1

ljiljana.matavulj@ratel.rs

VESNA TINTOR 2

vesna.tintor@ratel.rs

MILAN JANKOVIĆ 3

milan.jankovic@ratel.rs

JEL KLASIFIKACIJA: D83, F23, L25

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI APSTRAKT:

Sektor elektronskih komunikacija karakterišu brze promene u razvoju novih tehnologija, koje uslovljavaju potrebu za stalnim izmenama i prilagođavanjima pravnog okvira koji reguliše ovu oblast. Jedan od najvažnijih zadataka regulacije sektora elektronskih komunikacija u Republici Srbiji predstavlja proces analiza tržišta, kojim se identifikuju operatori sa značajnom tržišnom snagom i utvrđuju regulatorne obaveze kako bi se ponovo uspostavila narušena konkurencija i zaštitili interesi krajnjih korisnika i drugih učesnika na tržištu. Glavne teme ovog rada su dosadašnje aktivnosti Republičke agencije za elektronske komunikacije (RATEL) u procesu analize tržišta u Republici Srbiji, kao i specifičnosti našeg pravnog okvira i samog tržišta elektronskih komunikacija, iz čije analize sledi set regulatornih mera.

KLJUČNE REČI: REGULATORNI OKVIR, ANALIZE TRŽIŠTA, SMP OPERATORI, REGULATORNE OBAVEZE. Ljiljana Matavulj, Republička agencija za elektronske komunikacije, Višnjićeva 8, 11000 Beograd, Srbija Vesna Tintor, Republička agencija za elektronske komunikacije, Višnjićeva 8, 11000 Beograd, Srbija 3 Milan Janković, Republička agencija za elektronske komunikacije, Višnjićeva 8, 11000 Beograd, Srbija 1 2

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

ABSTRACT:

Rapid changes in the sector of electronic communications, especially the development of new technologies, call for constant changes and adjustments of the legal framework regulating this sector. One of the prime tasks of the electronic communications sector regulation in the Republic of Serbia is the process of market analysis whereby operators with significant market power are identified and regulatory obligations stipulated in order to re-establish the competition and protect the interests of the end-users and other market players. The activities of the Republic Agency for Electronic Communications (RATEL) in the market analysis so far, along with the peculiarities of the national legal framework and the electronic communications market, and the set of regulatory measures resulting from the analysis will be the principal themes of the paper.

KEY WORDS: REGULATORY FRAMEWORK, MARKET ANALYSES, SMP OPERATORS, REGULATORY OBLIGATIONS.

100

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI

1. UVOD Evropski regulatorni režim za elektronske komunikacije zasniva se na osnovnom konceptu ”Significant Market Power” (SMP), koji definiše operatora sa dominantnom pozicijom na tržištu elektronskih komunikacija, u jednoj ili više usluga koje pruža. Kao i u drugim delatnostima, postojanje monopoliste u nekom tržišnom segmentu dovodi do ugrožavanja pozicije potrošača i potencijalnih konkurenata. Što je neko tržište dinamičnije, sa visokim stepenom rasta i diversifikacije usluga, kao što je slučaj sa elektronskim komunikacijama, to je ovaj problem izraženiji. U uslovima monopola, jedan od najvećih problema je utvrđivanje fer prodajne cene telekomunikacionih usluga. Dok se u uslovima slobodne konkurencije cene formiraju pod uticajem tržišnih zakonitosti, na monopolizovanom tržištu nedostatak konkurencije treba da nadoknadi nacionalno regulatorno telo. Uloga regulatornog tela je da na monopolizovanom tržištu kreira uslove kao da konkurencija postoji, i u tom procesu ključnu ulogu ima detaljno sprovedena analiza tržišta. U Republici Srbiji, ovakva vrsta regulacije na tržištu elektronskih komunikacija počela je u martu 2006. godine, utvrđivanjem prvog SMP operatora (Telekom Srbija a.d.) za usluge javne fiksne telekomunikacione mreže, a nastavila se 2007. godine odlukom o utvrđivanju drugog SMP operatora (Serbian Broadband – Srpske kablovske mreže) za usluge kablovsko-distributivnog sistema. Za ova dva operatora, uvedena je obaveza kontrole maloprodajnih cena usluga koje se pružaju preko fiksne mreže i usluga kablovsko-distributivne mreže. U ranijem periodu kontrola cena je vršena na osnovu uporedne analize, a od 2009. godine cene su zasnovane na troškovnom principu u skladu sa Pravilnikom o primeni troškovnog principa, odvojenih računa i izveštavanju od strane telekomunikacionih operatora sa značajnim tržišnim udelom. [12] Pored direktiva i preporuka EU [1], [2], [5], [6], [7] kao i prakse regulatornih tela drugih zemalja, uporište za regulaciju cena SMP operatora u Republici Srbiji najpre je bio Zakon o telekomunikacijama (posebno u delovima koji se odnose na specijalni tarifni režim) [3], a od jula 2010. godine Zakon o elektronskim komunikacijama (u delovima koji se odnose na analizu tržišta i određivanje regulatornih mera za SMP operatore). [4] Celokupni proces analize tržišta počiva na tri osnovna stuba: 1. Pravni okvir; 2. Faze u sprovođenju analize tržišta; 3. Mere koje se nameću monopolistima na osnovu rezultata izvršene analize.

2. PRAVNI OKVIR U zavisnosti od toga koji regulatorni okvir EU se primenjuje, zavisi koncipiranje ostala dva stuba. Prvi regulatorni okvir Evropske komisije iz 1998. godine [11] imao je za cilj stvaranje transparentnih i nediskriminatornih uslova za sve učesnike na tržištu telekomunikacija. Prema ovom okviru samo su četiri tržišta telekomunikacija podložna regulaciji i

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

to: tržište fiksne telefonije (uključujući i infrastrukturu), tržište mobilne telefonije, tržište iznajmljenih linija i tržište interkonekcije. S obzirom da je prethodni Zakon o telekomunikacijama [3] bio zasnovan na ovom okviru i analize tržišta koje je vršio RATEL obuhvatale su pomenuta četiri tržišta, uključujući i dva dodatna (tržište interneta i kablovsko-distributivnog sistema), kao specifičnosti tržišta u Srbiji. Međutim, to nisu bila tržišta koja su definisana u skladu sa principima zakona o konkurentnosti i to je predstavljalo osnovni nedostatak ovog okvira koji je kasnije prevaziđen. Naime, nacionalna regulatorna tela su bila ovlašćena da utvrde da li postoje operatori sa značajnom tržišnom snagom, prevashodno uvažavajući samo jedan kriterijum, a to je tržišno učešće definisano na nivou od 25%, uz mogućnost odstupanja uzimajući u obzir: sposobnost operatora da utiče na tržište, ukupan obrt u odnosu na veličinu tržišta, kontrolu sredstava za pristup krajnjim korisnicima, pristup finansijskim resursima i iskustvo u pružanju usluga na tržištu. Uočeni nedostaci, kao i ubrzan razvoj novih tehnologija uslovili su potrebu za novim regulatornim okvirom koji je usvojen 2002. godine, koji se zasniva na pet osnovnih direktiva, čije su polazne osnove: • zakon o konkurenciji; • ex-ante regulacija; • tehnološka neutralnost; • promocija investicija i inovacija u oblasti elektronskih komunikacija. Razlika u odnosu na prethodni okvir ogleda se u uvažavanju zakona o konkurenciji u procesu analize tržišta, zatim definisan je veći broj tržišta (18) koja podležu ex-ante regulaciji, a određivanje operatora sa značajnom tržišnom snagom se bazira na nizu kriterijumima, a ne samo tržišnom učešću. Veća pažnja je posvećena postupku analize tržišta, koji je detaljno definisan posebnim smernicama EU. [5], [6] i [8] Prva značajnija izmena regulatornog okvira iz 2002. godine ogleda se u Preporuci Evropske komisije iz 2007. godine o relevantnim tržištima u sektoru elektronskih komunikacija [7] kojom je smanjen broj tržišta podložnih ex-ante regulaciji sa 18 na 7, od kojih su 6 veleprodajna tržišta i samo jedno maloprodajno tržište: 1. Maloprodajno tržište pristupa javnoj telefonskoj mreži na fiksnoj lokaciji, 2. Veleprodajno tržište započinjanja (originacije) poziva u javnoj telefonskoj mreži na fiksnoj lokaciji, 3. Veleprodajno tržište završavanja (terminacije) poziva u javnoj telefonskoj mreži na fiksnoj lokaciji, 4. Veleprodajno tržište pristupa telekomunikacionoj infrastrukturi, 5. Veleprodajno tržište širokopojasnog pristupa, 6. Veleprodajno tržište iznajmljivanja završnih segmenata telekomunikacione mreže, 7. Veleprodajno tržište završavanja (terminacije) poziva u mobilnoj mreži. Prelazak sa regulatornog okvira iz 2002 godine na Preporuku iz 2007. godine prilikom identifikovanja tržišta podložnih regulaciji je prikazan u tabeli koja sledi.

101

102

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI

TABELA 1. IDENTIFIKOVANJE TRŽIŠTA PODLOŽNIH REGULACIJI Broj Relevantno tržište 03 07 1.

6. 7. 8.

Broj 03 07

10. Pristup javnoj fiksnoj telefonskoj mreži na fiksnoj lokaciji – rezidencijalni korisnici Ex-ante 11. 4 Pristup javnoj fiksnoj regulacija telefonskoj mreži na fiksnoj lokaciji – poslovni korisnici Javno dostupna usluga lokalnih i/ili nacionalnih telefonskih poziva sa fiksne lokacije – rezidencijalni korisnici Javno dostupna usluga lokalnih i/ili nacionalnih telefonskih poziva sa fiksne lokacije – poslovni korisnici Javno dostupna usluga međunarodnih telefonskih poziva – rezidencijalni korisnici Javno dostupna usluga međunarodnih telefonskih poziva – poslovni korisnici Minimalni set iznajmljenih linija

Regulacija

Originacija poziva u javnim fiksnim telefonsim mrežama sa fiksne lokacije Terminacija poziva u javnim fiksnim telefonsim mrežama sa fiksne lokacije

12. 5

Veleprodaja završnih segmenata iznajmljenih linija

14.

Veleprodaja tranzitnih segmenata iznajmljenih linija

15. Ex-post 16. 7 regulacija 17.

18.

Regulacija

Tranzit poziva u javnim fiksnim telefonskim Bez mrežama sa fiksne regulacije lokacije Veleprodaja (fizičkog) pristupa mrežnoj infrastrukturi (uključujući potpuni ili zajednički pristup) na fiksnoj lokaciji Veleprodaja širokopojasnog pristupa Ex-ante regulacija

13. 6 Bez regulacije

Ex-ante regulacija

Relevantno tržište

Pristup i originacija poziva u javnoj mobilnoj telefonskoj mreži Terminacija poziva u javnoj mobilnoj telefonskoj mreži Veleprodaja na nacionalnom nivou za međunarodni roming u javnim mobilnim mrežama Usluga dotura signala radiodifuzije do krajnjeg korisnika

Bez regulacije

Ex-ante regulacija Regulacija rominga na nivou EU Ex-post regulacija

Faze u sprovođenju analize tržišta Proces analize tržišta može se videti na Slici 1. Uočavaju se tri osnovne faze ovog procesa: definisanje tržišta; postupak analize i identifikovanje SMP operatora. Sledeći korak je istovremeno i prethodno pomenuti stub - predlog regulatornih mera, o čemu će biti više reči u narednom poglavlju.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

U prvoj fazi se vrši definisanje relevantnih tržišta. Kao polazna osnova za analizu se koristi Preporuka iz 2007. godine [7] i nacionalni regulator sprovodi analizu 7 tržišta uz mogućnost uključivanja i dodatnih tržišta ukoliko postoji sumnja da ta tržišta nisu dovoljno konkurentna. U postupku definisanja relevantnog tržišta posmatraju se dve dimenzije: • Proizvodna dimenzija koja podrazumeva definisanje tržišta u zavisnosti od karakteristika proizvoda ili usluga koji se pružaju. Tom prilikom posebno se uzima u obzir: - Da li postoji supstitucija na strani tražnje - Da li postoji supstitucija na strani ponude - Da li postoji potencijalna konkurencija. • Geografska dimenzija tržišta koja obuhvata geografsku oblast pružanja određene usluge.

SLIKA 1. PROCES ANALIZE TRŽIŠTA

Glavna svrha definisanja tržišta jeste prepoznavanje, na sistematičan način, ograničenja konkurentnosti sa kojima se susreću operatori. Druga faza je sam postupak analize tržišta, koja se sastoji iz nekoliko koraka u zavisnosti od toga da li su predmet analize tržišta navedena u Preporuci [7] ili i dodatna tržišta u zavisnosti od specifičnosti zemlje. Odluka o tome koja dodatna tržišta treba da budu uključena u analizu donosi se isključivo na bazi Testa tri kriterijuma kojim regulator mora da dokaže da tržišta van Preporuke [7] nisu konkurentna i da se takvo stanje neće promeniti u doglednoj budućnosti. Test tri kriterijuma uključuje:

103

104

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI

1. Prvi kriterijum - da je tržište izloženo visokim i trajnim ulaznim barijerama koje mogu biti pravne, regulatorne ili strukturne prirode. 2. Drugi kriterijum - da tržište ima karakteristike zbog kojih se tokom vremena neće kretati u pravcu uspostavljanja konkurencije. 3. Treći kriterijum utvrđuje da li je dovoljan Zakon o konkurenciji da se ograniče tržišni nedostaci (u odsustvu ex ante regulacije), uzimajući u obzir karakteristike telekomunikacionog tržišta. Ostvarivanje sva tri kriterijuma kumulativno, je neophodno kako bi se identifikovalo telekomunikaciono tržište podložno ex-ante regulaciji. U drugom koraku potrebno je odrediti nivo konkurentnosti, postojanje operatora sa značajnom tržišnom snagom, kao i utvrditi prepreke efikasnoj konkurenciji. Po starom regulatornom okviru iz 1998. godine [11], ukoliko operator ima više od 25% tržišnog udela, mereno prema veličini prihoda (po prethodnom zakonu [3] tržišno učešće se merilo prema broju korisnika), automatski se proglašavao za SMP operatora. Međutim, po okviru iz 2002. godine [5], pre donošenja zaključka o postojanju značajne tržišne snage potrebno je sprovesti temeljnu i sveobuhvatnu analizu tržišta primenom definisanih kriterijuma. Pri tome, u obzir se ne može uzeti samo tekuće stanje tržišta, već je potrebno sagledati i buduća kretanja tržišta u pogledu razvoja novih tehnologija, postojanja potencijalne konkurencije itd. U skladu sa tim, tržišno učešće više nije dovoljan uslov za ocenu dominantne pozicije operatora. Takođe, praksa Evropske komisije je pokazala da obično operator koji ima značajnu tržišnu snagu poseduje preko 50% tržišnog učešća. Međutim, za razliku od prethodnog okvira, ne postoji striktno pravilo, već u nekim slučajevima operator može biti dominantan i sa nižim stopama tržišnog učešća. Prema Preporuci Evropske komisije [6] koriste se sledeći kriterijumi za analizu dominantne pozicije: tržišno učešće (mereno brojem korisnika ili ukupnim prihodima), ukupna veličina preduzeća, kontrola infrastrukture koja se ne može lako duplicirati, tehnološke prednosti ili superiornost, nedostatak pregovaračke moći kupaca, lak ili povlašćen pristup tržištu kapitala/finansijskim resursima, diversifikacija proizvoda i usluga, ekonomija obima, ekonomija širine, vertikalna integracija, visoko razvijena distribucija i mreža prodaje, nedostatak potencijalnog tržišnog takmičenja, i barijere u ekspanziji. Nije neophodno da svi kriterijumi budu kumulativno ispunjeni da bi se operator proglasio za SMP. SMP pozicija može proizaći iz različitih kombinacija kriterijuma, iako pojedinačno ne ukazuju na značajnu tržišnu snagu operatora. Takođe, nisu svi kriterijumi relevantni za svako tržište, već se vrši njihova selekcija za svako pojedinačno tržište. Treća faza je identifikovanje SMP operatora, nakon čega sledi definisanje seta regulatornih mera. Analiza tržišta treba da ponudi odgovor na pitanje da li na tom tržištu postoji efektivna konkurencija ili je zastupljen operator sa dominantnim položajem, pri čemu je moguće identifikovati i više SMP operatora na jednom tržištu ili više operatora kroz zajednički SMP.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Smatra se da operator ima dominantan položaj ako pojedinačno ili zajedno sa drugim operatorima ima takvu poziciju na tržištu, koja omogućava da se u značajnoj meri ponaša nezavisno od konkurenata i korisnika. Veoma je važno razmotriti postojeće i potencijalne prepreke za razvoj konkurencije na tržištu koje mogu biti usmerene na istiskivanje postojećih konkurenata sa tržišta, sprečavanje ulaska novih konkurenata, kao i druge vrste ponašanja koje štete interesima krajnjih korisnika i konkurenata. Identifikovane prepreke za razvoj konkurencije predstavljaju osnov za utvrđivanje regulatornih obaveza koje se nameću SMP operatorima. Regulatorne obaveze su unapred definisane u direktivama EU, ali uz odgovarajuće obrazloženje moguće je nametnuti i neke druge mere u cilju povećanje konkurencije.

3. REGULATORNE OBAVEZE SMP OPERATORA Poslednja faza se odnosi na izbor i uvođenje regulatornih obaveza SMP operatorima, koje treba da budu opravdane i usmerene na otklanjanje konkretnog problema koji je identifikovan na relevantnom tržištu. Regulatorne obaveze bi trebalo da budu nametnute samo tamo gde mere iz oblasti prava konkurencije, često nazivane ex post obaveze, nisu dovoljne da otklone nastale probleme [9]. Iz tog razloga, neophodno je da ex-ante regulativa i pravo konkurencije služe kao komplementarni instrumenti u postizanju ciljeva u regulaciji ove oblasti, kao i u rešavanju nedostataka efektivne konkurencije. Regulatorne mere se mogu podeliti u dve grupe: 1. Prema Direktivi o pristupu [1] na veleprodajnom nivou utvrđuju se sledeće obaveze: a. Transparentnost - odnosi se na pravo pristupa i/ili interkonekciju, a sprovodi se kroz javno objavljivanje referentnih ponuda za interkonekciju (RIO) i pristup lokalnoj petlji (RUO) koje uključuje i javno objavljivanje cena. b. Ne-diskriminacija - odnosi se na pravo pristupa i/ili interkonekciju, a sprovodi se kroz obezbeđivanje pristupa infrastrukturi pod istim uslovima za sve operatore. c. Računovodstveno razdvajanje - odnosi se na razdvajanje računa prihoda, troškova i angažovanog kapitala po svim vrstama tržišnih usluga u skladu sa međunarodno priznatom metodologijom koju propisuje regulatorno telo. d. Pravo pristupa - sprovodi se tako što regulatorno telo obavezuje SMP operatora da mora da obezbedi pristup sopstvenoj mreži i pripadajućim objektima i opremi (napajanje, kolokacija opreme, i dr.) e. Kontrola cena i računovodstvo troškova – mera kojom regulatorno telo proverava da li su cene svih tržišnih usluga zasnovane na stvarnim troškovima i time sprečava da SMP operator utvrdi cene koje su ili previše visoke ili previše niske, a sve na štetu krajnjih korisnika, kao i postojećih i potencijalnih konkurenata. 2. Prema Direktivi o univerzalnom servisu [2], na maloprodajnom nivou mogu se nametnuti sledeće obaveze:

105

106

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI

a. Kontrola maloprodajnih cena - uključuje postavljanje gornje granice maloprodajne cene, uvođenje posebnog sistema za obračun troškova i slično. Ova mera spada u vrlo teške i primenjuje se samo u slučajevima kada nijedna od prethodnih mera ne daje rezultat. b. Iznajmljivanje linija - ovom merom regulatorno telo definiše minimalni set iznajmljenih linija koji SMP operator mora da ponudi. c. Izbor i predizbor operatora – odnosi se na mogućnost korisnika da unapred vrše izbor operatora preko koga će poziv biti uspostavljen. Mere iz Grupe 2 treba koristiti samo ukoliko mere iz Grupe 1 nisu dovoljne. Prema iskustvu razvijenih zemalja analiza se vrši na svake 2-3 godine. Međutim, to predstavlja samo okvirni period i učestalost analize za svaku zemlju treba da zavisi od konkretnih dešavanja na tržištu.

4. AKTIVNOSTI RATEL-A U ANALIZI TRŽIŠTA Na osnovu nadležnosti koje je imala Republička agencije za telekomunikacije a koje su proistekle iz Zakona o telekomunikacijama [3], u 2009. godini je izvršena preliminarna analiza 4 tržišta koja su definisana regulatornim okvirom iz 1998. godine [11] uz 2 dodatna i to: 1. Tržište fiksne telefonije na maloprodajnom nivou 2. Tržište mobilne telefonije: a. Tržište mobilne telefonije na maloprodajnom nivou b. Tržište terminacije u mobilnoj mreži c. Tržište međunarodnog roaminga-a 3. Tržište interkonekcije 4. Tržište distribucije RTV programa na maloprodajnom nivou 5. Tržište Interneta: a. Maloprodajni nivo b. Veleprodajni nivo 6. Tržište zakupa vodova (iznajmljenih linija) na maloprodajnom nivou Poseban izazov je bio primeniti ovaj okvir na specifična tržišta u Republici Srbiji, sa važećim nacionalnim zakonodavstvom koje je bilo zasnovano na okviru iz 1998. godine [11], dok se u Evropi već uveliko primenjivao okvir iz 2002. godine [5] i Preporuka [7]. Konkretno, to je značilo da se najpre u okviru zakonom definisana 4 tržišta identifikuju dodatna tržišta, koja su karakteristična za sektor telekomunikacija u Republici Srbiji, a zatim primeni metodologija analize preporučena okvirom iz 2002. godine [5]. Kao rezultat, dobijeno je još 5 dodatnih relevantnih tržišta, u okviru tržišta mobilne telefonije i Interneta, i utvrđeno da postojeći SMP operatori i dalje imaju dominantnu poziciju i da je potrebno nastaviti primenu odgovarajućih regulatornih obaveza, pre svega specijalnog tarifnog režima za formiranje prodajnih cena regulisanih usluga.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Stupanjem na snagu novog Zakona o elektronskim komunikacijama [4] koji je usklađen sa regulatornim okvirom iz 2002. godine [1] i Preporukom iz 2007. godine [7] po pitanju analize relevantnih tržišta, stekli su se uslovi za preispitivanje rezultata prethodne analize i početak nove. U julu 2011. godine je završen novi ciklus analiza tržišta i to sedam tržišta po Preporuci [7] i dva dodatna tržišta, koja su identifikovana kao nedovoljno konkurentna u Republici Srbiji. U sprovođenju analize najpre su definisana relevantna tržišta sa proizvodnog i geografskog aspekta. Za svaku uslugu sproveden je hipotetički test monopola i utvrđen stepen supstitucije na strani tražnje i ponude, kao i stepen postojanja potencijalne konkurencije. U drugom koraku, za tržišta koja nisu definisana u Preporuci [7] sproveden je test tri kriterijuma i utvrđeno da ne postoji efikasna konkurencija. Zatim je urađena pojedinačna analiza najznačajnijih operatora na svakom od identifikovanih tržišta primenom kriterijuma za ocenu dominantne pozicije, kao što predviđa okvir iz 2002. godine [5]. Na kraju su identifikovane prepreke razvoju konkurencije na osnovu kojih su utvrđene regulatorne mere za svakog SMP operatora. Kao rezultat ovog dela analize, dobijeno je ukupno 9 relevantnih tržišta i to: 1. Maloprodajno tržište pristupa u javnoj telefonskoj mreži; 2. Veleprodajno tržište originacije poziva u javnoj telefonskoj mreži na fiksnoj lokaciji; 3. Veleprodajno tržište terminacije poziva u javnoj telefonskoj mreži; 4. Veleprodajno tržište (fizičkog) pristupa elementima mreže i pripadajućim sredstvima (uključujući deljeni i potpuni raščlanjeni pristup lokalnoj petlji); 5. Veleprodajno tržište širokopojasnog pristupa; 6. Veleprodajno tržište iznajmljenih linija; 7. Veleprodajno tržište terminacije poziva u mobilnoj mreži; 8. Maloprodajno tržište distribucije medijskih sadržaja; 9. Maloprodajno tržište javno dostupne telefonske usluge sa fiksne lokacije. Na svakom od relevantnih tržišta su identifikovani operatori sa značajnom tržišnom snagom i utvrđene regulatorne mere koje će početi da se primenjuju nakon donošenja rešenja od strane RATEL-a o utvrđivanju operatora sa značajnom tržišnom snagom. Analizom su utvrđeni sledeći SMP operatori: Telekom Srbija a.d. poseduje značajnu tržišnu snagu na svim relevantnim tržištima, osim tržišta distribucije medijskih sadržaja, iz razloga što: • poseduje skoro 100% tržišnog učešća koje je iz godine u godinu stabilno i ne očekuje se da se značajnije promeni u narednom periodu; • ostvaruje značajne prednosti u odnosu na konkurente po osnovu infrastrukture koju je teško duplicirati i kojom pokriva čitavu teritoriju Srbije, tehnoloških prednosti, diversifikacije usluga, ekonomije obima i ekonomije opsega, vertikalne integracije i dr. Telekomu Srbija a.d su na svim tržištima određene obaveze objavljivanja podatka, nediskriminatornog postupanja, računovodstvenog razdvajanja i kontrole cena i računovodstva troškova, uz dodatne obaveze omogućavanja pristupa i korišćenja elemenata mreže, i pružanja osnovnog seta iznajmljenih linija, u zavisnosti od tržišta.

107

108

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI

Operator Serbia Broadband-Srpske kablovske mreže (SBB) d.o.o. i dalje ima značajnu tržišnu snagu na maloprodajnom tržištu distribucije medijskih sadržaja s obzirom da: • poseduje stabilno tržišno učešće od oko 50%; • ostvaruje značajne prednosti u odnosu na konkurente, jer istovremeno pruža usluge i preko kablovske mreže i preko satelita čime narušava pregovaračku poziciju kupaca; • ostvaruje prednosti u odnosu na konkurenciju i po osnovu vezivanja proizvoda i usluga i prodaje paketa usluga, s obzirom da je jedan od većih operatora i na maloprodajnom tržištu Interneta; • ima razvijenu prodajnu mrežu po gradovima i time ostvaruje lakši pristup do krajnjih korisnika. Iz tih razloga SBB-u ostaju na snazi ranije uvedene obaveze računovodstvenog razdvajanja, kontrole cena i računovodstva troškova, radi dokazivanja da su cene usluga zasnovane na troškovnom principu. Mobilni operatori Telenor d.o.o i VIP Mobile d.o.o, pored Telekom Srbija a.d, su proglašeni za SMP operatore na veleprodajnom tržištu terminacije poziva u mobilnu mrežu, dok je Orion Telekom d.o.o., pored Telekom Srbija a.d, operator sa značajnom tržišnom snagom na veleprodajnom tržištu terminacije poziva u javnoj fiksnoj telefonskoj mreži. Tržišta terminacije poziva su specifična u odnosu na ostala tržišta s obzirom da se terminacija poziva tehnološki odvija u uslovima nepostojanja konkurencije. Drugim rečima, operator, u čiju mrežu poziv terminira, zadržava ekskluzivno pravo da definiše uslove pristupa svojim korisnicima. Svim SMP operatorima na ova dva veleprodajna tržišta su utvrđene obaveze: kontrole cena, objavljivanja podatka, nediskriminatornog postupanja i omogućavanja pristupa i korišćenja elemenata mreže. Inače, veleprodajne cene terminacije poziva u mobilnu mrežu su se do sada formirale slobodno, bez intervencije regulatora, s obzirom da se regulacija cena odnosila samo na maloprodajne cene usluga fiksne mreže i mesečnog održavanja kablovsko-distributivnih sistema i veleprodajne cene terminacije poziva u fiksnu mrežu. Obaveza računovodstvenog razdvajanja i računovodstva troškova neće biti nametnuta operatorima koji su SMP samo na jednom tržištu, ali će se njihove poslovne aktivnosti kontinuirano pratiti između dva ciklusa analiza tržišta i reagovati po potrebi. Obaveze računovodstvenog razdvajanja i računovodstva troškova generalno zahtevaju dug vremenski period i značajne pripreme za primenu i odnose se na sve usluge koje SMP operator komercijalno pruža svojim korisnicima, sa ciljem sprečavanja cenovnog subvencionisanja između regulisanih i neregulisanih usluga. Efekti ovih mera biće vidljivi već u roku od godinu dana od momenta propisivanja, a do naredne analize tržišta sve postojeće odluke će biti preispitane, kao i stanje konkurencije na tržištima podložnim ex-ante regulaciji.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

5. ZAKLJUČAK

Sektor elektronskih komunikacija ima značajan uticaj na ekonomski i socijalni razvoj zemlje, ali i na svakodnevni život potrošača. Pun potencijal ovog sektora moguće je ostvariti samo ukoliko postoji efikasan regulatorni okvir koji treba da stimuliše nove investicije i podstiče uvođenje novih usluga. Jedan od najznačajnijih ciljeva regulacije tržišta elektronskih komunikacija u Republici Srbiji je obezbeđivanje transparentnih i ne-diskriminatornih uslova poslovanja za sve tržišne učesnike. Ostvarivanje ovih ciljeva postavlja pred RATEL veoma značajne zadatke, od kojih su najvažniji: dalja liberalizacija tržišta, omogućavanje istih uslova poslovanja za sve operatore, eliminisanje barijera za ulazak na tržište, zaštita krajnjih korisnika i kreiranje uslova u kojima su cene usluga koje oni plaćaju zasnovane na stvarnim troškovima operatora. Važan instrument za ostvarivanje ovih ciljeva je analiza tržišta i utvrđivanje adekvatnih regulatornih mera, koje treba da otklone tržišne nedostatke i omoguće razvoj tržišta u pravcu zdrave konkurencije.

6. LITERATURA European Parliament and the Council, „Directive 2002/19/EC on access to and interconnection of electronic communications networks and associated facilities“, Official Journal L 108/7, Mart 2002. European Parliament and the Council, „Directive 2002/22/EC on universal service and users’ rights relating to electronic communications networks and services“, Official Journal L 108/51, Mart 2002. Zakon o telekomunikacijama, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 44/03 i 36/06. Zakon o elektronskim komunikacijama, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 44/10. European Commission, „Commission Guidelines (2002/C 165/03) on market analysis and the assessment of significant market power under the Community regulatory framework for electronic communications networks and services“, Official Journal C C165/6, Jul 2002. European Commission, „Commission recommendation 2003/311/EC on relevant product and service markets within the electronic communications sector susceptible to ex ante regulation in accordance with Directive 2002/21/EC“, Official Journal L 114/45, Februar 2003. European Commission, „Commission recommendation 2007/879/EC of 17 December 2007 on relevant product and service markets within the electronic communications sector susceptible to ex ante regulation in accordance with Directive 2002/21/EC“, Official Journal L344/65, Decembar 2007. European Commission, „Explanatory note (2007) 5406 – Accompanying document to the Commission Recommendation on Relevant Product and Service Markets within the electronic communications sector susceptible to ex ante regulation in accordance with Directive 2002/21/EC C“, Working Document.

109

110

IZAZOVI EX-ANTE REGULACIJE U SEKTORU ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA U REPUBLICI SRBIJI

European Regulatory Group, „Revised ERG common position on the approach to appropriate remedies in the ECNS regulatory framework”, ERG (06)33, Maj 2006 European Parliament and the Council, “Commission Recommendation 2005/698 EC on accounting separation and cost accounting systems under regulatory framework for electronic communications”, Official Journal L 266/64, Septembar 2005. European Parliament and the Council, “Directive 97/51/EC amending Council Directives 90/387/EEC and 92/44/EEC for the purpose of adaptation to a competitive environment in telecommunications“, Official Journal L 295, Oktobar 1997. Pravilnik o primeni troškovnog pricipa, odvojenih računa i izveštavanju od strane telekomunikacionih operatora sa značajnim tržišnim udelom, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 103/08.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

LANCE TAYLOR, MAYNARD’S REVENGE - THE COLLAPSE OF FREE MARKET MACROECONOMICS, HARVARD UNIVERSITY PRESS, CAMBRIDGE, MASSACHUSETTS, LONDON, ENGLAND, 2010.

Prikaz knjige

ALEKSANDRA PRAŠČEVIĆ 1 alja@ekof.bg.ac.rs

MAJNARDOVA OSVETA PROPAST MAKROEKONOMIJE SLOBODNOG TRŽIŠTA Knjiga Majnardova osveta – Propast makroekonomije slobodnog tržišta, jedna je od mnogih knjiga koje danas razmatraju povratak na scenu Kejnsove teorije i čitavog kejnzijanskog koncepta funkcionisanja ekonomskog sistema (uključujući postkejnzijansku i novu kejnzijansku teoriju), nakon višedecenijske dominacije makroekonomskih škola monetarizma i Nove klasične makroekonomije, zasnovanih na ideji o savršenstvu slobodnog funkcionisanja tržišta. Ovaj „povratak“ Kejnsa, koga autor naziva „osvetom Majnarda“ (Džona Majnarda Kejnsa, prim. A. P.) dešava se u specifičnim uslovima globalne ekonomske recesije koja je svetsku ekonomiju pogodila 2007. godine, a čiji su efekti i dalje prisutni u vidu veoma slabog oporavka i stalnih pretnji otpočinjanja nove krize. Autor insistira, međutim, na povratku originalnoj Kejnsovoj makroekonomskoj teoriji, jasno je odvajajući od teorije Novih kejnzijanaca – jedne od teorija glavnog toka makroekonomije koja je nastala kao kejnzijanski odgovor na novo-klasičarsku dominaciju makroekonomijom, ali je prihvatanjem potrebe da se obezbede mikro ekonomske osnove makroekonomije, kao ključnog postulata klasičarske teorije, kao i racionalnih očekivanja na kojima se bazira i konkurentska škola Nove klasične makrokeonomije, zapravo izneverila ključne postavke Kejnsa. Teorija Novih kejnzijanaca, čiji su pro-

Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet.

111

112

MAJNARDOVA OSVETA - PROPAST MAKROEKONOMIJE SLOBODNOG TRŽIŠTA

tagonisti danas najuticajniji ekonomisti u SAD-u koji formulišu ekonomski program za prevazilaženje globalne ekonomske krize, zapravo je nastavak pokušaja postizanja konsenzusa u makroekonomiji, započetog neoklasičnom sintezom, a što je za posledicu imalo napuštanje fundamentalnih postavki Kejnsove teorije, a naročito Kejnsovog koncepta funkcionisanja makroekonomije. Umesto racionalnih očekivanja, po autoru je potrebno vratiti se Kejnsovom konceptu „fundamentalne neizvesnosti“ koja karakteriše ekonomske odluke, a kojom se odbacuje mogućnost da se rizik kvantifikuje, a budućnost opiše na osnovu verovatnoća dešavanja određenih događaja u budućnosti. Makroekonomski sistem će zbog toga uvek generisati nepredvidive endogene odgovore, tako da Kejnsova Opšta teorija i kejnzijanska ekonomija pokušavaju da opišu ponašanje ekonomije kao celine, fokusirajući se na tri ključna pitanja: determinisanja obima ekonomske aktivnosti efektivnom tražnjom, makroekonomski značaj novca i finansija i uloga koje imaju kolektivni društveni akteri, naročito u raspodeli dohotka i bogatstva. Upravo se ovim pitanjima autor bavi u knjizi, u poglavljima: 1. Makroekonomija, 4. Majnardov vrhunac, 5. Kejnzijanski rast, ciklusi i krize. Kejnsov doprinos nastanku makroekonomije kao posebne ekonomske discipline je nemerljiv, a ogleda se i u njegovom doprinosu utemeljenju sistema nacionalnih računa Kejnsov ekonomski model podrazumeva da su neke komponente agregatne tražnje (ali i autputa) – poslovne investicije, državna potrošnja i izvoz, nezavisni od visine trenutnog dohotka, dok su potrošnja i štednja zavisne od dohotka. Jednakost štednje i investicija nije uvek prisutna u sistemu, a ovakva neravnoteža pokreće prilagođavanje u kome se ukoliko štednja nadmašuje investicije, smanjuje dohodak generisan proizvodnjom, a usled smanjene potrošnje koja je posledica povećane štednje. To povratno dovodi do smanjenja štednje i njenog uravnoteženja sa investicijama (paradoks štedljivosti). Ovo uravnoteženje, međutim, ne obezbeđuje optimalnu, već suboptimalnu ravnotežu – pri kojoj postoji neuposlenost resursa, odnosno nevoljna nezaposlenost. Prociklično ponašanje ekonomskih subjekata (pozitivna povratna sprega) određeno i psihološkim faktorima (u periodima ekonomske ekspanzije domaćinstva biraju da troše više, a štede manje, dok u periodima ekonomske kontrakcije preferiraju štednju u odnosu na potrošnju, pogoršavajući ekonomsku situaciju) izaziva da se makroekonomski sistem ponaša ciklično, odnosno da bude inherentno nestabilan. Autor ukazuje da je upravo ovaj mehanizam u čijem je središtu efektivna tražnja odbačen tokom 1960-ih i iz ideoloških razloga, tako da je visina dohotka determinisana stranom ponude - punom zaposlenošću svih proizvodnih inputa, a naročito radne snage. U ekonomskom sistemu je prisutna puna zaposlenost i potpuna prilagođenost investicija štednji, koncept koji se uklapa u dobro poznat Sejov zakon, a koji je kao nerealističan kritikovan i opovrgnut u kejnzijanskom sistemu. Upravo su ekonomska kretanja u periodu 2007-2009 ponovo pokazala svu neosnovanost nerealnih postavki klasike i neoklasike. Autor podseća da su se investicije, kao komponenta agregatne tražnje značajno smanjile kada je zbog problema u bankarskom i šire, u finansijskom sektoru, bilo otežano kreditiranje privrede i institucija od strane banaka. Strah je, sa druge strane, primorao potrošače da štede više, a šok tražnje je zajedno sa paradoksom štedljivosti doveo do toga da se finansijska kriza prelije na realnu ekonomiju.

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

Knjiga „Majnardova osveta“ veoma iscrpnu analizu Kejnsove teorije (ne samo izvedene u Opštoj teoriji, već i u drugim važnim delima, kao što su Kraj lesefera, Trakat o monetarnoj reformi, Rasprava o novcu) stavlja u kontekst razvoja ukupne makroekonomske misli i šire razvoja ekonomske misli, ukazujući na uticaj koga su na Kejnsove stavove imali predstavnici drugih ekonomskih škola – klasične i neoklasične škole. Autor posvećuje dužnu pažnju razvoju ekonomske misli tokom devetnaestog i početka dvadesetog veka kao istorijsku pozadinu Kejnsove i kejnzijanske teorije (poglavlja: 2. Makroekonomska misao tokom dugog devetnaestog veka, 3. Zlatni standard, reparacije, manija, krah i depresija). Autor iznosi stav da je za razumevanje anti-Kejnzijanske ekonomije neophodno razmotriti njene korene prisutne u okviru klasične, a još više neoklasične škole, jer kako to Tejlor navodi, mnoge su ekonomske ideje danas prisutne u savremenoj makroekonomskoj teoriji zapravo stare „reciklirane i preformulisane od strane akademske industrije, često nakon više decenija, sa matematičkom dekoracijom koja može doneti slavu onome ko ih je dizajnirao, ali pridonosi malo lepoti same misli (ekonomske, prim. A.P.)“ (Taylor, 2010)2. Zbog toga, Tejlor analizira najvažnije doprinose klasične političke ekonomije (od Adama Smita i nevidljive ruke tržišta, preko Rikardove teorije radne vrednosti, njegove analize slobodne trgovine i ekonomske dinamike u okviru žitnog modela, Maltusovog zakona o stanovništvu i brige za visinu potrošnje usled niskih renti, do Marksovog koncepta načina proizvodnje i objašnjenja privrednih ciklusa). Institucionalni kontekst, prisutan u klasičnoj političkoj ekonomiji, koji je podrazumevao razmatranje ponašanja kolektivnih društvenih aktera, zamenjen je u okviru neoklasične ekonomije (marginalizma), kako ističe autor, teorijama baziranim na čistoj mikroekonomskoj optimizaciji, u kojoj nedostaju institucionalni i makrokeonomski sadržaji. Ipak, predstavnici neoklasike imali su značajan uticaj kako na Kejnsovu teoriju, tako i na savremenu makrokeonomsku misao. Tejlor posebno ističe značaj Maršalove teorije za Kejnsov metodološki pristup, Dževonsove analize korisnosti za koncept Fridmanovog permanentnog dohotka, Valrasovog koncepta opšte ravnoteže, Paretove optimalnosti i ekonomske efikasnosti za savremene makroekonomske teorije kakva je Nova klasična makroekonomija. Posebno mesto svakako pripada austrijskoj školi kao i Vikselovoj teoriji. Vikselova teorija, iako predstavlja prvi eksplicitni monetaristički model objašnjenja inflacije koji je kasnije Fridman razvio i iskoristio za napad na kejnzjanizam tokom 1960-ih, ipak je veoma važna i za Kejnsovu ideju o nejednakosti štednje i investicija, na osnovu kamatne stope koja po automatizmu ne izjednačava ove veličine. Slično se može reći i za Fišerovu teoriju kamate. Dok se uporište Kejnsovog viđenja značaja društvenih odnosa i delovanja kolektivnih društvenih aktera (kakve su npr. klase) za makroekonomska kretanja, a naročito za raspodelu dohotka i bogatstva, može naći u teorijama predstavnika klasične političke makroekonomije. Tako da, iako u Kejnsovoj teoriji ne figuriraju eksplicitno klase, ipak je njemu potpuno jasan značaj koji za visinu efektivne tražnje ima preraspodela dohotka i bogatstva. Američki institucionalizam je, kako ukazuje Tejlor, takođe uticao na Kejnsov okvir nacionalnih računa, kao i na njegovo zalaganje za aktivnu industrijsku politiku koju bi trebalo da vodi država, a kojom bi se rešio problem strukturne nezaposlenosti koja se ne može prevazići isključivim oslanjanjem na delovanje tržišta. Najveći deo knjige “Majnardova osveta“ odnosi se, ipak, na analizu Kejnsove teorije u svetlu poslednje globalne ekonomske krize. S tim u vezi, nezaobilazna tema se odnosi

Taylor (2010), str. 28.

113

114

MAJNARDOVA OSVETA - PROPAST MAKROEKONOMIJE SLOBODNOG TRŽIŠTA

na funkcionisanje finansijskog sistema i pojavu finansijskih kriza. I dok su ekonomske teorije devetnaestog i početka dvadesetog veka bile posvećene analizi uticaja novca na opšti nivo cena, kao i na ulogu poslovnih banaka u kreiranju novčane mase, Kejnsova teorija, kroz koncept finansijske neizvesnosti predstavlja potpuni raskid sa postojećom ortodoksijom. Tejlor pri tome daje i filozofsku pozadinu Kejnsovog objašnjenja verovatnoće i fundamentalne neizvesnosti u njegovoj Raspravi o verovatnoći. Tejlor povezuje Kejnsovu filozofiju kao verziju Platonizma sa nepredikatibilnošću ekonomskog života jer mnogo događaja i „uticajnih stvari“ koje se mogu desiti u budućnosti jednostavno nisu ni zamislivi u sadašnjosti, a finansijska tržišta upravo pružaju mogućnost da ove ideje budu primenjene. Kejnsovo viđenje verovatnoće, međutim, onemogućava da se finansijski rizik definiše na kvantitativan način, jer u uslovima postojanja subjektivnih verovatnoća objektivni rizik ne postoji. Kejnsov koncept je potpuno ignorisan od kada su od 1970-ih makroekonomijom počela da dominiraju racionalna očekivanja. Glavni tok finansijske teorije pretpostavlja mogućnost potpunog numeričkog izračunavanja verovatnoća dešavanja budućih događaja. Globalna kriza 2007-2009 pokazala je, međutim, da se finansijski sektor nije mogao stabilizovati bez pomoći monetarne politike kojom je apsorbovana neizvesnost, ali je i takva ekspanzivna monetarna politika podstakla špekulacije. Kejnsov koncept neizvesnosti koji počiva na pretpostavci da postojeće znanje ne pruža odgovarajuću osnovu za izračunavanje matematičkih očekivanja ima za konsekvencu zaključak da su odluke koje se donose rezultat delovanja animalnog duha, kao spontanog podsticaja na delovanje. Takođe je ovaj koncept od presudnog značaja i za njegov koncept preferencije likvidnosti koji je zamenio teoriju zajmodavnih fondova, određujući motive tražnje za novcem (transakcioni i špekulativni). Autor u knjizi dovodi u pitanje i sam pojam „ciklusa“ za objašnjenje pojava finansijskih bumova i krahova jer taj pojam, zapravo implicira regularnost, što se u realnosti ne dešava. Istovremeno, autor prati razvoj Kejnsovih ideja o cikličnim fluktuacijama poredeći njegove stavove u Opštoj teoriji, Trakatu o monetarnoj reformi i Raspravi o novcu. Za razliku od drugih predstavnika Kembridžke škole, među kojima autor izdvaja Artura Sesila Pigua i njegovo delo Industrijske fluktuacije, koji insistiraju na psihološkim faktorima koji određuju poslovanje, Kejns razvija apstraktniji pristup, uključujući u njega i inflatornu dinamiku, klasne konflikte, paritet kamatne stope u otvorenoj makroekonomiji, razvijajući komplikovan neo-Vikselijanski dvosektorski model u Raspravi o novcu, a radi objašnjenja realne makroekonomije. Autor posvećuje pažnju i teorijama predstavnika dve generacije nastavljača Kejnsove teorije, kao što su bili: Mihal Kalecki, Jozef Steindl, Roj Harod, Nikolas Kaldor, Džoan Robinson, Evsi Domar i Ričard Gudvin, Hajman Minski, Luiđi Pasineti i Vin Godlei. Ova se razmatranja prvenstveno odnose na njihove teorije ekonomskog rasta i poslovnih ciklusa, ali ih autor povezuje i sa promenama u američkoj ekonomiji 1980-ih i njihovih efekata na krizu koja se dogodila 2000-ih. Ove predstavnike post-Kejnzijanske škole (heterodoksne škole ili strukturalizma), autor poredi sa pripadnicima grupe „Starih vernika“ u okviru Ruske pravoslavne crkve krajem XVII veka, jer veruju u sve najvažnije Kejnsove koncepte – fundamentalne neizvesnosti, animalnog duha, poten-

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 2 | OKTOBAR 2011.

cijalne nestabilnosti kapitalizma - kako realnog tako i finansijskog sektora, klasnih konflikata. Oni po autorima predstavljaju manjinu u makroekonomskoj misli, mada će tu situaciju možda promeniti kriza 2007-2009. U okviru poglavlja 6. Kontrarevolucija, autor razmatra preformulisanje Opšte teorije u algebarske forme i jednačine (otpočelo septembra 1936) u okviru Hiksovog IS-LM modela, uz minimiziranje značaja fundamentalne neizvesnosti i drugih važnih Kejnsovih koncepata, ali uz povratak formulacijama opšte ravnoteže, uz inkorporiranje principa efektivne tražnje. Ovo je bio izuzetno važan trenutak, po autoru, jer je tada savremena makroekonomije „inficirana“ Valrasijanstvom, što je konačno iznedrilo novu klasičnu školu 1970-ih. Do njene pojave, dominirala je, naročito u SAD-u neoklasična sinteza koja je, prema autoru, preuveličavala značaj Piguovog efekta, zanemarujući Kejnsove postavke o neefikasnosti sniženja nadnica na postizanje pune zaposlenosti i fundamentalnoj neizvesnosti, zamenjujući to konceptom nominalne rigidnosti. Pored nje, četrdesetogodišnja ortodoksna reakcija na ekonomiju Džona Majnarda Kejnsa, bila je monetaristička teorija, prvenstveno oličena u teoriji Miltona Fridmana, koga autor naziva minormnim postVikselijancem (kao aluzija na određivanje Karla Marksa za „minormnog post-rikardijanca“, od strane Pola Samjuelsona). Za razliku od Fridmana, koji je i dalje koristio koncept efektivne tražnje, mada u suprotnom smeru od Kejnsa, Nova klasična makroekonomija se okreće strani ponude, uključujući doktrinu racionalnih očekivanja, koja je trebalo da dopuni Fridman-Felpsovu tezu o neefikasnosti intervencionističke ekonomske politike u dugom roku, trenutnim usklađivanjima, zbog kojih ne postoji način da ekonomska politika pomeri sistem, za koga se implicitno pretpostavlja da je u Pareto optimalnoj situaciji. Druga faza razvoja Nove klasične makroekonomije, u okviru teorije realnih poslovnih ciklusa, ponudila je još ekstremniji model koji je, za razliku od Kejnsovog i kejnzijanskog viđenja privrednih fluktuacija kao posledica fluktuacija agregatne tražnje, usmeren u potpunosti na faktore koji deluju na strani agregatne ponude (npr. tehnološki šokovi). U okviru poglavlja 7. Finansijska teorija, autor predstavlja najznačajnije elemente ove teorije koja se od 1950-ih razvija kao „intelektualni eliksir“ za deregulaciju i pojavu egzotičnih finansijskih instrumenata, što je dovelo do ekonomskog buma i krize. Ova je teorija veoma matematizovana (koristi se matematika koja je formulisana za analizu fizičkih fenomena) uz korišćenje formula koje su „elegantne“, ali nažalost vode pogrešnim zaključcima iz razloga koje su uočili američki kejnzijanci Hajman Minski i Čarls Kindelberger. U okviru poglavlja 8. Međunarodna dimenzija, autor razmatra osnovne koncepte mnogobrojnih teorija otvorene makroekonomije sa ciljem da ih korektno interpretira, kao i da dokaže da nema mnogo slobode u formulisanju i vođenju ekonomske politike na nacionalnom nivou u svetu ekonomskih integracija i slobodne međunarodne trgovine i finansijskih tokova. U poslednjem poglavlju – 9. Kejnzijanizam i kriza, autor daje kejnzijansku analizu krize 2007-2009, kao i mogućih posledica. Na kraju, autor sumira devet faktora koji su doveli do poslednje krize. Knjiga „Majnardova osveta“ zanimljivo je i veoma korisno štivo za sve one koji se interesuju za teorijske koncepte koji se nalaze iza ekonomske politike koja je vođena

115

116

MAJNARDOVA OSVETA - PROPAST MAKROEKONOMIJE SLOBODNOG TRŽIŠTA

u pojedinim periodima. Ona je svakako prvenstveno namenjena onima koji se bave razvojem makroekonomske i šire ekonomske teorije, ali je dobrodošla i za one „praktične i preduzetne“ ekonomiste koji tek od skora otkrivaju Kejnsa i sa čuđenjem zaključuju da pored (neo)liberalne paradigme koja je dugo dominirala, postoji i drugi, paralelni istraživački tok razvoja ekonomske misli – kejnzijanski. Zbog toga će ova knjiga svakako doprineti da se neke predstave o ekonomiji i makroekonomiji, naročito kod onih nedovoljno upućenih u makrokeonomske teorije, promene.